1. Тајна Калемегдана
Журио сам кући. Ушао сам у такси и стигао на Калемегдан. То је историјска
знаменитост, тврђава која лежи на ушћу реке Саве и Дунав. Изградили су је још стари
Римљани када се Београд звао Сингидунум.
Док сам био на београдском шеталишту, видео сам многе историјске споменике које
су обавијени велом тајни. Сваки од њих може да исприча једну причу. Ту сам био до ноћи,
а кад је она дошла, страшни ватрени скелетони изашли су из земље желећи да ме убију зато
што сам знао тајну. Настала је борба између мене и застрашујућих скелетона. Чуо сам
пуцкетање њихових костију док нас је обасјавао пун бели месец. Дошле су црне вештице,
чудовиште са три главе и огромна медуза који су ме напали заједно, а пошто сам добар
гимнастичар избегао сам их, па сам проналазио гранчице да их гађам. Прва тајна је била да
су гранчице магичне и сваког кога погоде тај нестане.
Док сам се трудио да поразим непријатеље, један споменик је оживео. То је био
деспот Стефан Лазаревић. Изгледао је јако и снажно, имао је мач и штит, а у штиту је медуза
видела свој одраз. Одмах је постала прелепа вила која ме је чувала, а ја сам одао другу тајну
да скелетони и силе зла покушавају да преузму свет. Код себе сам чувао још један значајан
предмет. То је био говорни папир који је рекао: ,,Топови ратници, оживите! Стреле,
нападајте и пуцајте у змаја.“ Све се распалао, свуда је горело. Полако је излазило Сунце,
скелетони су се истопили, змај и остала чудовишта постали су прах и сада су разнобојно
цвеће на Калемегдану. Говорни папир бацио сам на дно Римског бунара који су још
Аустроугари изградили.
У осам сати ујутру у школи сам видео девојчицу која ми је намигнула. Знао сам да
је она вила која ми је помогла. Обоје смо били пресрећни.
Лазар Звирблис, 3/3
ОШ „Ђорђе Крстић“, Београд