„Од читања се расте“,
Јасминкa Петровић
Јасминка Петровић, „Од читања се расте“, 6. издање, 2019. година, Београд, Креативни
центар, број страна 53, жанр - књига за децу, роман
Посебни делови књиге су ми, на пример, ПОНЕДЕЉАК, када се мама и тата чуде Тамари шта
јој је, па су је водили на разноразне прегледе и установљено је да јој није ништа, а Тамара не зна да
чита. Мама се љути, јер не зна како ће на факултет, нема радних навика, а Тамара ни не зна шта је
факултет. Онда мама окривљује тату што Тамара не зна да чита. А тата окривљује маму што не зна да
чита, јер има других активности: балет, певање, играње, свирање, цртање, тенис ... и нема времена да
научи да чита.
Најомиљенија илустрација у књизи ми је она на којој је Тамара приказана у више поза (страна
7 у књизи): како држи рекет, како држи цртеж и четкицу у устима, како држи микрофон и пева, како
држи трубу (моја мама каже да је то туба, највећи лимени дувачки инструмент), како игра и како је
балерина.
Јасминка Петровић рођена је 1960. године у Београду. Студирала је шпански језик и
књижевност на Београдском универзитету. Бавила се маркетингом и новинарством. Била је уредник
дечје емисије на радију. Писала је многе дечје часописе. Учествовала је у различитим програмима који
подстичу дечју машту и стваралаштво. Уређивала је часопис „National Geographic Junior“. За своје
књиге добила је неколико награда. Удата је и има двоје деце.
У књизи „Од читања се расте“ било ми је занимљиво то што девојчица која је први разред не
уме да чита. Одмах сам се сетила себе: Када сам била први разред, ни ја нисам умела да читам. И онда
је једном приликом учитељица рекла мојој мами да са мном вежба читање.Осећала сам се као да једина
у разреду не знам да читам. Зато ми је ова књига привукла пажњу.
Девојчица која се зове Тамара не умеда чита, ни да пише. Мама и тата су веома разочарани, чак
се тата и љути. Тамара много не хаје за њихове бриге и љутњу. Уз помоћ једног деде, опосума, Хајди
и интернета, Тамара је научила да чита и пише. Ауторка књиге хтела је да каже да учење и писање није
баук и да није страшно што деца не умеју да читају и пишу иако су кренула у школу. Тема је савремена
и односи се на родитеље који много очекују од своје деце на почетку школовања.
Ликови су из свакодневног живота, чак и име девојчице је типично.Имам и ја другарицу Тамару
са којом волим да се дружим. Заплет радње почиње у када Тамарини родитељи почињу да се љуте и
да се међусобно окривљују за то што њихова ћерка још увек не зна да чита. Решење је, у ствари, врло
једноставно.
Весела, раздрагана и здрава девојчица, упознаје деду и једну Хајди који је уводе у свет читања
и писања. Помоћу коришћења интернета, Тамара почиње да чита.
Књига је веома занимљива, има много дијалога између ликова и кратких и јасних описа. Ово је
мој омиљени цитат из књиге, из којег се види колико је мајци стало да Тамара научи да чита и пише,
али Тамара није заинтересована за то:
„Сада је моја мама још очигледнија него што је била:
- Добро, дете, шта да радим са тобом?
- Води ме у зоолошки врт.
- Не глупирај се Тамара. Хоћу озбиљно да поразговарамо.
- И ја хоћу озбиљно да разговарамо. Ја не волим слова и немој више да ме тераш да читам!“

Лик деде је оличење стрпљивости, смирености и зато је он тај који је покренуо Тамару и увео у
свет читања. Ауторка на тај начин жели да прикаже да са децу треба полако и без љутње и беса уводити
у обавезе. Детету треба пружити подршку око ствари које су за њега нове и тешке.
Важно је знати да је дете које је пошло у школу још увек мало, да воли да се игра и да кроз игру
треба да уђе у свет књига, читања и писања. Дете воли приче, бајке, оно је весело и воли да са
родитељима разговара о свему. За мене је ова књига значила много, јер и ја када сам пошла у први
разред нисам знала да читам и пишем. Више сам волела да се играм са новим другарима којре сам
упознала у школи. Мени је мама помогла да савладам читање и писање. Са њом сам вежбала. Моја
мама није као Тамарина. Она се није љутила на мене што не знам да читам. Моја мама је блага и тиха
и уз њену помоћ успевам да решим многе ствари које су тешке за мене.
Даница Павићевић, 2/2
ОШ „Ђорђе Крстић“
Београд