1.
Није школа само за ђаке
Сва деца радовала су се викенду и једва чекала да зазвони петком за крај школског
часа. Тада су сви истрчавали из учионице, јурећи низ степенице право у школско двориште
и паркове.
Чим би се светла угасила и домар закључао школу, тамо се будио нови свет. Све
клупе, столице, креде, сунђери, књиге и лопте појуриле би у салу за физичко и тамо би се
дружили. Најстарија и највећа међу њима, директорска фотеља, организовала би остале
да без прљања зидова дођу до сале. Сви су волели музику, дружили се и уживали у томе
што је школа два дана опет само њихова. Морали су да поштују најстаријег и најмудријег,
јер би онај, ко не слуша, био кажњен тако што би следећег викенда остао закључан у
зборници. А правила се морају поштовати! Организовали би наградну игру и победник би
освојио награду - излазак изван школе. Те суботе победник је била лопта за одбојку. Кроз
прозор је искочила у двориште и наишла је на неке ђаке. Била је срећна и узбуђена јер су се
деца играла са њом све до мрака. Правила се да је обична лопта и трудила се да нико не
види њен осмех на лицу. Када су се деца већ уморила, лопта се полако, кришом, откотрљала
до улазних врата школе, која су се отворила, и лопта је ушла назад. Испричала је осталима
како јој је било и сви су били срећни.
Нестрпљиво су чекали да дође следећи викенд, како би се слободно дружили и опет
организовали наградну игру. Пала је ноћ и сви су се вратили на своја места. Ујутру је школа
поново била пуна ђака.
Марко Малеш, 5/4
ОШ ,,Ђорђе Крстић“, Београд