Successfully reported this slideshow.
We use your LinkedIn profile and activity data to personalize ads and to show you more relevant ads. You can change your ad preferences anytime.

Nacionalni novac prvi kolok

796 views

Published on

  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

Nacionalni novac prvi kolok

  1. 1. NACIONALNI NOVAC - prvi kolokvijum - kjj
  2. 2. 1. PERIODIZACIJA MONETARNE ISTORIJE- Novac je sredstvo razmene, mera vrednosti drugih roba, sredstvo za čuvanje bogatstva.- Novac je sve ono materijalno i nematerijalno što je opšte prihvaćeno da služi kao sredstvo plaćanja.- Kriterijum periodizacije monetarne istorije je opšta prihvatljivost, u smislu konvertibilnosti (zamenjivost robe za novac)- Prvi deo: ROBNA KONVERTIBILNOST - zamenjivost robe za robu, pri čemu roba kojom se izražava vrednost neke druge robe služi kao ekvivalent u razmeni.- Ima dva potperioda: period primitivnog novca kao ekvivalentnog novca, i period kovanog novca. Primitivni novac je nastaou vreme prve trampe, prilikom raspadanja prvobitne zajednice. Traje do pojave kovanog novca, u 7. veku p.n.e.- Drugi deo: KLASIČNA KONVERTIBILNOST - zamenjivost novčanica za punovredni kovani novac (vezuje se na novčaničnebanke, početak 17 veka) po utvrđenom zakonskom kursu, koji propisuje monetarna vlast (obavezna zamenjivost).- Treći deo: SAVREMENA KONVERTIBILNOST - period posle drugog svetskog rata. Novčanice nisu više zamenjive za zlato isrebro, nego za drugu valutu.- Iza svake vrste konvertabilnosti krije se robna konvertabilnost (novac je novac dok može da se zameni za robu, mimo toganišta drugo)- Definicija novca posredstvom ekonomskih funkcija :(a) dve osnovne funkcije su: (1) sredstvo za razmenu (2) mera vrednosti (ovo je prvobitna uloga novca)(b) tri izvedene funkcije su: (1) blago (2) sredstvo odloženog plaćanja (3) svetski novac (kad je opšteprihvaćen u svetskim razmerama)
  3. 3. 2. PRIMITIVNI ROBNI NOVAC- U istorijskom smislu prošao je kroz 4 faze:(1) PROST (SLUČAJAN) OBLIK PROMETNE VREDNOSTI ROBE - razmena trampom se obavlja stihijski, slučajno, bilo koja robamože da postane novac (tu robu imenuje onaj ko inicira razmenu) 2 kotarice žita = 1 lakat platna(2) RAZVIJEN OBLIK PROMETNE VREDNOSTI ROBE - javlja se kada dolazi do intenziviranja trgovine. Razmena trampom seobavlja tako da je više roba moglo da igra ulogu ekvivalenta u razmeni (zahvaljujući podeli rada) 2 kot. žita / 1 kaca sira = 1 lakatplatna(3) OPŠTI OBLIK PROMETNE VREDNOSTI ROBE - izdvaja se jedna vrsta robe koja je svima neophodna, a ima je u izobilju, damože da služi kao sredstvo plaćanja. 1 lakat platna = 2 kot. žita / 1 kaca sira(4) NAJRAZVIJENIJI (NOVČANI) OBLIK PROMETNE VREDNOSTI ROBE - plemeniti metali igraju ulogu ekvivalenta u razmeni.Plemeniti metali imaju isti fizički i hemijski sastav, ne rđaju, velika vrednost je u maloj količini, može lakše da se prenosi...Ovo je još uvek plaćanje merenjem (tzv. pensatorno plaćanje), a ne brojanjem. 1 grumen zlata = 2 kot. žita / 1 kaca sira / 1 lakat platna 3. PRIMITIVNI ROBNI NOVAC U SRBIJI- 12. vek - opšte sredstvo plaćanja je platno (običaj su još u 7. veku doneli stari Sloveni - otuda i glagol „platiti“ zbogkorišćenja platna). U kasnijim poveljama platno se ne pominje.- 13. vek - opšte sredstvo plaćanja je stoka (opšteprihvaćena, jer služi i za vuču i za ishranu). Tada su se sve vrste stokenazivale „blago“, a telad i junad us nazivali „dobitak“. Stoka je zaista i bila mera bogatstva- srebro kao novčani oblik plaćanja u srbiji - razmena se u srednjevekovnoj Srbiji odvijala na trgovima. Postojale su dve vrstetrgova: veliki i mali trgovi. Veliki trgovi bili su ispred ili unutar zidina utvrđenja, a mali trgovi bili su u portama manastira(uslovno seoski trgovi). Na velikim trgovima se trgovalo robom veće vrednosti („velika kuplja“ - mermer iz uvoza, svila...).Plaćalo se ili stokom ili merenim srebrom. Na malim trgovima je još uvek valdao razvijeni oblik prometne vrednosti robe(svako je donosio šta je imao, a kupovao šta mu treba). Naši seljaci su najčešće prodavali vosak, sir i kože, a kupovali ribu, so isitnu staklariju. Sve ove vrste robe su se kupovale i prodavale u malim količinama, pa se to naziva „mala kuplja“. Trgovali sudubrovački trgovci. Roba se carinila na zidinama grada, tj. na trgovima koji su se nalazili u gradskim središtima, uz rudnikesrebra.- U Srbiji u to vreme nije bilo administrativnih granica, jer je zemlja bila vlasništvo vladara. Vladar je bio vrhovni vlasnikzemlje - DOMINIUM EMINENS. Delovima zemlje nagrađivao je vojskovođe, delove porodice i crkvu. Poklanjao je zemlju s’ljudema svetovnim i duhovnim licima, koji su tada postojali direktni vlasnici - DOMINIUM DIRECTUM. Svi oni zajedno su činilipovlašćene slojeve stanovništva. Seljaci i ostali su činili zavisne slojeve stanovništva. Seljaci su se zvali meropsi, sokalnici suradili popravke u dvorovima, itd. Zanatlije su se i tada nazivale zanatlije. Carinik se i tada nazivao carinik.- Carina se plaćala u procentu robe. Postojala je i izvozna (3%) i uvozna carina (12%). Mali trgovi su se održavali napravoslavne crkvene praznike, jer je tada bio neradan dan, pa su seljaci mogli da idu u kupovinu. Mali trgovi su prerasli useoske vašare, tzv. ponođure. Robovi koji su postojali nazivali su se otrocima. Da bi mogli da prodaju na seoskim trgovima,seljaci su morali da imaju neki višak. Taj višak se proizvodio na meropoškoj baštini koja nije bilo njegovo vlasništvo, već mu jedato na korišćenje. Od proizvoda na baštici plaćao je svom feudalcu feudalne rente (naturalna renta - desetak, kao i i rodnarenta - rod na feudalnoj zemlji dva dana u nedelji). Plaćao je porez državi - u proizvodima, i kasnije novcu. Kada sve toislpaća, ostatak troši sa porodicom i prodaje (iznosi na mali trg). U ovom obliku plaćale su se i kože. 3
  4. 4. 4. FUNKCIJA NOVCA U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI*** MERA VREDNOSTI (do 12. veka niko nije kovao zlatni novac sem Vizantije. Tada počinju da ga kuju italijanski gradovi; ostale državesu kovale srebrni novac) - u srednjovekovnoj Srbiji merilo se perperama, a plaćalo dinarima. Postojala je težnja, kao i drugde u evropi, zaoslanjanjem na postojanu meru vrednosti (neku meru zlata). Razlozi te težnje su: (1) trebalo je uspostaviti stalan odnos između srebrnog dinara i određene mere zlata u zemlji u kojoj nije kovan zlatni novac (2) perpera je već bila korišćena kao fiktivni (računski) novac u Dubrovniku, sa kojim je država Nemanjića najviše trgovala.309. godine car Konstantin vrši novčanu reformu, tako što je monetarni sistem Vizantije učinio bimetalističkim. Zlatni novac se nazivaonomizma (groš) ili solidus (latinski), bio je težak 4,48 grama. Postojao je i poluzlatnik semisis, od 2,24 grama. Srebrni novac je vredeo1/12 zlatnika i čitav sistem se zasnivao na duodecimalnom sistemu (na dvanaestinama, a ne na desetinama ili stotinama). Negde u 11.veku nomisma dobija naziv iperperon (perper u našim krajevima) što u prevodu znači žarki novac. U Dubrovniku je korišćen negde dopočetka 13. veka, kada se iskvario, tada ga oni preimanuju u „perpera“, koja je vredela isto kao i perper nekad. Kada je došla kod nasjedna perpera je vredela 12 dinara. 1192. godine jeromonah Sava piše kako je zemlju za manastirski vinograd platio 300 perpera. To jeposlednje pominjanje kao zlatnik.Kada se poklanjalo imanje velmoži ili manastiru, davala se potvrda; poklanjanje većeg dela zemljeregulisalo se poveljama, a povelja sa zlatnim pečatom se nazivala hrisovulja. Perpera je bila računski, fiktivni novac, izražavala jevrednost od 12 dinara, nije bila u prometu i nije vila deljiva*** SREDSTVO ZA RAZMENU (najveći civilizacijski skok je otkriće kovanog novca 7. veka p.n.e. To je prelazak sa plaćanja merenjm naplaćanje brojanjem - numeratorno plaćanje) - kovani novac nastao je u Lidiji, u maloj Aziji. Tamošnji trgovci su se dosetili da parčićeelektruma (legura zlata i srebra) prestanu da mere prilikom plaćanja, već da parčiće jednake težine izmere kod kuće, i na nju udare žig.Drugi su prihvatili plaćanje bez provere, jer su imali poverenje u njih. Od trgovaca kovanje novca preuzimaju vladari, iz razloga prestiža iiz materijalnih razloga. Ti vladari su se zvali Ardis i Giges (otac i sin, jedan od njih dvojice je prvi vladar koji je kovao). Kovanje novca uSrbiji počelo je za vreme kralja Uroša Prvog. To je redovno kovanje, mada je prvi put kovan novac za vreme Radoslava - bakrenjaci.Trgovina se obavljala na načelu dobrovoljnosti primanja novca u opticaju. U vreme cara Dušana bilo je kažnjivo naturanje novcatrgovcima silom.(član 118.). U unutrašnjem prometu se dinarima trgovalo na velikim trgovima, dok su se na malim trgovima robe i daljerazmenjivale. U 14. veku su seljaci plaćali neke takse i u novcu, a ne samo u naturi.*** DINARI NEMANJIĆA KAO SVETSKI NOVAC - kao svetski novac mogao je da služi samo novac prve mere - IUSTUM PONDUS. Dinar sekao takav koristio za plaćanje i van granica Serbije(nazivao se „dobri dinar“). Oni dinari koji su služili samo za plaćanje unutar Srbije,nazivali su se „zli dinari“, i nisu bili IUSTUM PONDUS. Dobri dinari su bili dinari Dragutina i Milutina, i cara Dušana. Dragutin i Milutin sunovac kovali po ugledu na mletački novac. U to vreme naš novac bio je najkvalitetniji u evropi. Dokaz za to su trgovački ugovori uinostranstvu gde se traži da se plaćanje vrši u našim dinarima. Drugi dokaz za to je „Božanstvena komedija“, gde Dante pominje srpskinovac i srpskog kralja. Naši novčićiu se mogu naći i u ostavama novca u drugim zemljama (ne samo u okolnim zemljama, već i u Italiji iFrancuskoj). Grešemov zakon: u prometu se koristi novac manje vrednosti, a čuva se novac veće vrednosti. Novac cara Dušana nazivaose „DENARI DEL IMPERADO“. tj. imperatorovi dinari.*** DINAR KAO BLAGO - ono što je danas kuća zvalo se dom; što je danas blago zvalo se kuća; što je danas stoka zvalo se blago. Kućaje, dakle, blago. Kuću su mogli da imaju vladari, feudalci i crkva. Imanje vladara zvalo se „kuća kraljevska“, a imanje feudalca „kućavlastelska“. Crkveno bogatstvo se sreće pod imenom „riznica“.*** DINAR KAO SREDSTVO ODOLOŽENOG PLAĆANJA - postojalo je javno prihvaćeno zanimanje zvano kamatnik (kamatos - prinos).Kamata je bila cena za pojazmljeni kapital. Time je mogao da se bavi svako sem duhovnih lica. Zakon je predviđao da se kaluđer kojipočne tim da se bavi razmonaši ili progna. Kamatnici su često tražili dragocenosti u zalogu, svima osim duhovnim licima. Kako bi sejavljala situacija da kamatnici neće zalog da vrate, Zakon je štitio one koji su davali zaloge. Depozitnim poslovima bavila se Dubrovačkarepublika, jer su kod njih naši vladari ostavljali novac pre bojeva. Nova je ostavljao i car Dušan. Uslov za štednju u Dubrovniku bio jeuzimanje Dubrovačkog državljanstva. Davanje novca na štednju nazivalo se „davanje dinara u veru“, a novac koji se davao na čuvanjezvao se „postava“. S vremenom je ovaj novac postao pravi depozit, pa su vladari počeli da dobijaju i kamatu („postava na dobit“).*** DINAR (I ŽITO) KAO DVOJNA MONETA U PORESKOM SISTEMU - Sistem paralelne monete podrazumevao je da država ne propisujeodnose razmene između dve vrste novca. Sistem dvojne monete podrazumevao je da država propiše odnos vrednosti dva plemenitametala. U srednjem veku je odnos zlata i srebra bio 1:12 do 1:15. U srbiji je po ugledu na Vizantiju (gde se plaćalo zlatom i srebrom),omogućeno plaćanje srebrom i žitom. Porez vladaru se zvao „soće“. Dvojno plaćanje poreza bilo je omogućeno, jer seljaci često nisu niimali novac. Godišnji porez bio je ili perpera dinara (12 dinara) ili kablom žita (oko 15 kg). Porez se plaćao dvaput godišnje - na Mitrovdani rođenje Hristovo - Božić. Porez su plaćali zavisni seljaci, a njihovi neposredni gospodari su porez prikupljali i slali vladaru. 4
  5. 5. 5. METALISTIČKI NOVČANI SISTEM(1) izbor monetarnog metala(2) određivanje izgleda obeležja i kovničke stope(3) određivanje dozvoljenog odstupanja od propisane težine metala- Sve ovo je bilo u ingerenciji vladara. Ako bi vladar izabrao samo jedan metal (samo zlato ili samo srebro), takav sistem senazivao monometalistički sistem. Bimetalistički je podrazumevao dva metala, a trimetalistički (veoma retko) tri metala zakovanje novca. Vladar je metal virao u skladu sa mogućnostima, važan je bio izvor rude plemenitih metala na sopstvenojteritoriji, ili mogućnost uvoza ove rude.- na jednoj strani novca uvek se pojavljivao vladar (a kasnije se pojavljivalo i ime kovnice), a na drugoj oznaka religije (kod nasIsus uvek na reversu, kod turskog novca arapski natpisi). Kovnička stopa označava broj komada novca koji je kovan iz jednešipke (poluge) plemenitog metala, pri čemu je težina te šipke bila standardizovana, kao i kvalitet legure.- Tokom upotrebe novac se habao, pa je njegova nominalna vrednost postojala sve manja i manja. Da ne bi došlo dozloupotrebe prebiranjem, i upotrebe većih novčića za deljenje i uvećavanje novčane mase, vladari su, da bi zabranili ovupraksu, uveli remedijum (dozvoljeno odstupanje). 6. NOVČANI SISTEM SREDNJOVEKOVNE SRBIJE- Bio je monometalistički; novac je kovan od domaće rude srebra, redovno. Kovanje je počelo posle obnove rude srebra, uzpomoć nemačkih rudara iz Porajnske oblasti (Saksonija), pa su ovi rudari prozvani Sasi. Za dolazak su nagrađenipovlasticama, pa su mogli da pored rudnika naprave nezavisnu koloniju, sa svojim knezom na čelu i i spovedanjemkatoličke vere; dozvoljeno im je bilo učešće u vlasništvu nad rudnikom i krčenje šuma koliko im treba. Povlastice su ukinuteDušanovim Zakonikom 1349. godine.- Centri rudarske delatnosti su bili Brskovo na reci Tari (kod Kolašina), na planini Rudnik, na Kopaoniku, Trepča, Rogozno,Novo Brdo (Kosovo). Interes Nemanjića za otvaranje rudnika:(1) postojala je velika tražnja srebra kao monetarnog metala u evropi (sve do 16. veka su plemeniti metali bili retka i skuparoba), pa su i malo kvalitetni rudnici bili isplativi(2) cena srebra je od početka 13. do sredine 16. veka bila 1/11 do 1/12 zlata, pa je od sredine 16. veka i priticanja srebra izjužne amerike cena pala na 1/15 do 1/16 cene zlata- Urbura je bio prihod od eksploatacije rude srebra. Iznosio je 10-12,5%. Ovaj prihod su plaćali Sasi vladaru. Izvozna carina jeiznosila 2-3% pripremljene rude za izvoz. Postojao je i prihod na bolano (žigosano) srebro - srebro dobrog kvaliteta, koje usebi ima i primese zlata (rudnik Novo Brdo); izvoz ovakvog srebra dodatno se plaćao. Uvozna carina na uvezenu robu je 10%.Postojale su i pijačne takse. Svi ovi interesi Nemanjića, činili su da 1/3 do 1/4 proizvedenog srebra dospe u ruke vladaru.- Novac se kovao u tzv. zlatarijama; ove kovnice su se otvarale u gradskim naseljima pored rudnika srebra. Kovnica je bila uBrskovu, Trepči, Prištini, Novom Brdu, na Rudniku, a kasnije i Smederevo. Kovnice su se otvarale blizu rudnika zbog manjihtroškova prenosa i brzine kovanja, a kovano je na više mesta jer Srbija nije imala stalnu prestonicu.- Nema pisanih dokaza o kovničkoj stopi srpskog srenjovekovnog novca. Posrednim dokazima se utvrđuje da je uzor zasrednjevekovni srpski novac bio venecijanski grosus (groš), koji je bio težak 2,178 grama, finoće 965/1000 (najvećemoguće). Kovnička stopa srpskih dinara se nije menjala do 1330-tih jer svi novčići teže 2,10 do 2,20 grama. Krajemvladavine Stefana Dečanskog počinje da se kuje novac manje težine, za finansiranje ratnih aktivnosti, pa novac teži 1,70grama, a u vreme vladavine cara Dušana teži 1,50 grama. Car Dušan organizuje veliko prekivanje (prvo prekivanje izveo jeNeron).- Naš novčani sistem nije poznavao remedijum; uveo ga je despot Stefan Lazarević 1412. godine Zakonom o rudnicima, kojimse zabranjuje „trabosanje“ (prebiranje) u kovnicama (zlatarijama ili tzv. cekama) 5
  6. 6. 7. MONETARNI SUVERENITET U SREDNJEM VEKU (pravo kovanja novca)- IUS CUDENDAE MONETAE - pravo kovanja novca, pripadalo je vladaru. Vladarska prava su se u srednjem veku delila navelika i mala. Velika prava bila su neimovinskog karaktera, dok su mala prava donosila imovinsku korist. Velika prava bilasu odraz vladarskog suvereniteta; tu su bila prava ustanovljenja grba, zastave, postavljanja diplomata i vojskovođa, pravouređivanja novčanog sistema itd. Zloupotreba ovih prava smatrana je veleizdajom (povreda državnog suvereniteta). Malaprava su proisticala iz vlasništva vladara nad celom zemljom (DOMINIUM EMINENS). Čak i kada bi poklonio zemlju(DOMINIUM DIRECTUM) vojskovođi, ostajao bi vrhovni vladar ove zemlje. Tako bi vladar mogao da i dalje ubire prihodevezane za kovanje novca, iako je poklonio zemlju na kojoj su rudnik i kovnica nekom vojskovođi. Prihode koje je ubirao sa tezemlje zvali su se regali. Kovanje novca je bilo i malo (regalno) pravo, jer je vladar ubirao prihod „senjoraž“ (dok je kovničaruostajao prihod „brasaž“).- U Srbiji je pravo kovanja pripadalo onom vladaru koji je na nekoj teritoriji vršio faktičku vlast.---- npr. jedan vladar kuje novac (kralj Uroš)---- npr. dva vladara kuju novac (Dragutin i Milutin, jdan na Rudniku, drugi u Brskovu)--- npr. odricanje kovanja novca u korist oblasnog vladara (Car dušan u korist Jovana Olivera)- Do uzurpacije prava kovanja novca dolazilo je u vreme cara Uroša. Sitan problem je postojao i u evropskim zemljama;vladari nisu hteli da se direktno zameraju vlasteli, pa je došlo do kodifikacije zakona na nivou zemlje. Zakon je pisan sapočetkom „Zakon je iznad cara...“ da bi se time ukazalo da ovaj Zakon važi i za cara, pa i za vlastelu. Takvi su bili zakoni i uDušanovom Zakoniku 1349. godine i u dopuni (1354. god.). U toj dopuni nalazi se naš prvi Zakon o novcu, u članovima 168,169 i 170. Član 168 glasi: „Zlatari u župama i na carskim zemljišnim posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovimakoje je car odredio za kovanje dinara“. Član 170 dodaje: „u carskim gradovima da rade zlatarske radionice, i da proizvode i zasvoje potrebe“.- Organizacija kovanja novca mogla je da bude učinjena na dva načina: u režiji vladara (pod njegovim nadzorom ikontrolom), ili davanjem kovnice u zakup. Ako je vladar hteo stabilan sistem, sam bi organizovao kovanje, a ako je hteo dašto pre dođe do para, davao je kovnice u zakup (najčešće Dubrovčanima). Svi vladari, izuzev cara Dušana, davali su kovnice uzakup.- Naš sistem poznavao je oštru kaznu u slučaju tajnog kovanja novca. I ova institucija se prvi put javlja u vreme DušanovogZakonika. Smrtna kazna potiče iz rimskog prava, kada je 326. godine car Konstantin izveo monetarnu reformu. Kasnije sepominje i u Justinijanovom Zakoniku 529. godine. Godine 726. zamenjena je kaznom odsecanja ruke. Kod nas je smrtnakazna došla sa Sasima, kroz njihove zakone o rudnicima. Istu kaznu je 1337. uvela Dubrovačka republika, ali ju je 1394.preobratila u kaznu odsecanja ruke. Kod nas je 1354. uvedena kao smrtna kazna, ali je u zakonu o rudnicima despota StefanaLazarevića 1412. kazna preobraćena u kaznu odsecanja ruke.- Član 7 glasi: „Zakon je i za dinare, što se kuju u ceki; ko ga trobosija, da plati globu op perperi, a ko ga palači (krivotvori) damu se palca (palac) odseče“.- Dušanov Zakonik predviđa smrtnu kaznu za tajno kovanje novca članovima 169. i prvim paragrafom člana 170. Član 169glasi: „Ako se nastani zlatar u selu, umesto u gradu, ili na trgu carskom, da se selo raseli, a zlatar spali. Ako se utvrdi da zlatartajno kuje novac u gradu, da se zlatar spali, a grada da plati globu, što reče car“. Dušanov zakonik predviđao je kolektivnuodgovornost, a ne individualnu. Tako je selo trebalo da bude kažnjeno za skrivanje tajnog kovača. Carski službenici supotopili selo, i ostaje iza njih selište (napušteno, potopljeno selo). Nema dokaza da je smrtna kazna primenjivana nad tajnimkovačem, ali se pominju selišta (mada ovo nije jedini razlog zbog kojeg je predviđena kazna raseljivanja). Smrtna kazna je usuštini imala prvenstveno ulogu zastrašivanja, i to zastrašivanja feudalca (iako se oni nigde ne pominju). Već u vreme caraUroša imamo počinjanje zlatarskih sela, što znači da nije više bio u primeni Dušanov Zakonik, barem ne što se tiče Zakona onovcu. On je dozvolio i da se na selu ljudi ponovo bave zlatarskim zanatom pa je samo za života cara Dušana sigurno važilasmrtna kazna za tajno kovanje novca. Zakup koji se plaćao za uzimanje kovnice u zakup, nazivao se ucen. (zakup s’ ucenom). 6

×