Successfully reported this slideshow.
We use your LinkedIn profile and activity data to personalize ads and to show you more relevant ads. You can change your ad preferences anytime.

Dragan velikić ruski prozor

401 views

Published on

domaci pisci

Published in: Art & Photos
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

Dragan velikić ruski prozor

  1. 1. Copyright © 2007, Dragan Velikić Copyright © ovog izdanja 2014, LAGUNA
  2. 2. Sanji
  3. 3. ZAPISI IZ ŽIVOTA MALOGRAĐANINA Bolestan sam. Sumnje nema. Ja koji sam bio virtuoz pokreta, ja koji sam sa pola metra udaljenosti nepogrešivo ključem pogađao bravu, koji sam na kasi u samousluzi jednom rukom vadio novčanik a drugom već trpao stvari u torbu, sada tek iz petog pokušaja otvaram ulazna vrata. Ni kaiš ne mogu da proturim kroz alku, a da se sav ne upetljam. Stvari mi ispadaju iz ruku. Krenem zbog nečega što u sledećem trenu zaboravim. Konac i ne pokušavam da udenem u iglu. Ne izuvam papuče, sem kad izlazim. A i tada obuvam mokasine, jer pertle me ne slušaju. Ludim. Sve ide užasno sporo. Ne mogu da se usredsredim na neku stvar duže od nekoliko minuta. Već je pola dvanaest. Nešto sam čitao jutros, deset strana. Prelistao još toliko. Satire me brojanje. Zašto uvek moram sve da evidentiram, arhiviram? Danas nemam drugih obaveza, mogu i popodne da čitam. Prvo da se nekako smirim. Odslušati Rahmanjinova? Kako kad vreme leti? Najradije bih se iseckao na komade. Jednom za svagda svemu reći dosta? Znam, Rudi, smešno je. Ali, šta vredi, dirke me ne slušaju, kao da sviram kopitama, a ne prstima. Ruke mi se tresu i kad dirigujem. Apsolutno me sve nervira. Kad
  4. 4. bih jednom, barem jednom, samo dva sata bio opušten. Ja sam istrošeni rudnik. Sve je u raspadu. Sve. Ne mogu da se pomerim u vremenu ni za sekund, a da odnekud ne izviru obaveze: pokvareni zubi, nenapisana pisma, neopran veš, neispeglane košulje, neplaćeni računi, neiščitane partiture. Igra mi desno oko. Ljutiću se. Naravno da ću se ljutiti kad već unapred znam da ću se ljutiti. Nekad je bilo još i gore. Ujutro u prodavnicu. Korpa prepuna svega što mi ne treba. Kako unapred znati šta treba? Uopšte, ta stvar sa predviđanjem je muka. Moja majka je svu energiju trošila na predviđanje. A opet, malo toga je uspela da predvidi. Međutim, sam pokušaj je već nekakva kontrola. Zašto sam sada zapalio cigaretu? Moj otac se nije zamarao predviđanjima. Mama je to ionako radila za oboje. Ovo je peta cigareta, a tek je podne. Nabavka, bacanje đubreta, pranje kola, nameštanje televizijske antene, odlasci kod majstora. Sve me je to potrošilo. Kakva sreća da čovek nije besmrtan. Ubio bih se u tom slučaju. Ne verujete mi, Rudi? Rekoh, sve me izluđuje: mir i spokojstvo zapadne civilizacije, javašluk Orijenta. Možda bi trebalo da odem na pecanje? Kako vezati udicu? Ruke mi drhte. Ja sam trijumf svih ludila. Ja sam jedno To. Satreti To do kraja. Prethodno porazbijati neposlušne stvari, polomiti kišobrane - njih posebno, te lažne zaštitnike. Rešiti se svega, i onda, jednim jedinim pokretom, pucnjem u glavu, presuditi. Kad podignem palicu, završeno je sa štimanjem. To je onaj trenutak, u kojem svi pogledi bivaju upereni u mene. Pod pazuhom klizne kap znoja, a podignuta ruka laganim zamahom povuče niz tonova. I tada, umesto orkestra, čujem pisak lokomotive. Moja ruka nastavlja
  5. 5. pokret ruke moga dede, otpravnika vozova u stanici Sićevo. Dok stoji nepomičan na peronu, ispraćajući i poslednji vagon u smeru Niša, ili Pirota, njegov lik, u stotinama verzija, putuje u glavama umornih putnika. Nije važno je li to prošao „radnički” u tri, „Simplon- ekspres” na liniji Pariz - Istanbul, ili putnički za Dimitrovgrad. I „Simplon” je jedne noći deda zaustavio u stanici Sićevo, da bi se majka, sestra i ja popeli u vagon na kojem je bila tabla: Sofija - Beograd. Minut kasnije, zeleni signal propustio je voz u smeru Niša. Neko je pogledao kroz prozor, probuđen zaustavljanjem voza u noći. Video je malu, prizemnu zgradu stanice, jedva uspeo da pročita naziv mesta na tabli ispisan ćirilicom i latinicom, i to samo ukoliko se nalazio u nekom od vagona na sredini kompozicije. Video je otpravnika vozova i tri putnika: jednu ženu i dvoje dece. Ovi tonovi koji ne postoje u zapisu partiture pojavili su se za trenutak u prostoru slobodnog takta, proizvedeni u vidnom polju sanjivih putnika jednom nepredviđenom koronom crvenog signala, da bi odmah zatim iščezli sa notnog sistema međunarodne pruge. Godinama kasnije, kada sam redovno putovao noću, i bivao probuđen zaustavljanjem voza, uživao sam u pokretu ruke kojim bih pomerio zavesu sa prozora. U spavaćim kolima ležaj mi je uvek bio u sredini, jer ima najbolju poziciju u odnosu na prozor. Sa njega se pruža direktan pogled na putnike koji žure peronom. Ukoliko voz stoji na signalu, rešavam rebus periferijskog trga: osvetljen prozor na fasadi zgrade, ulična lampa zanjihana na vetru i reklama mentol cigareta sablasno osvetljena impulsima narandžastog svetla isključenog semafora. Tri izvora svetlosti najavljuju uznemirenje. A
  6. 6. ono se pojavilo sa golom ženskom nogom koja na donjem ležaju izviruje ispod pokrivača. Tokom noći, u moju kabinu turističke klase, stjuard je pustio neku ženu. Disala je duboko, pomerala se u snu. Osluškujući njeno disanje, ponovo sam zaspao. Kada sam pred jutro otvorio oči, ležaj je bio prazan, besprekorno namešten, kao da niko nije čak ni seo na ivicu, niti rukom dodirnuo jastuk. Jedino rešenje zagonetke bilo je da žena, koja je provela noć sa mnom u kabini, pripada kadru istrgnutom iz sna. „Nije dobro kad se mešaju svetlosti”, govorila je majka. „Poznavala sam ženu koja je živela u jednom mračnom stanu iznad Lotos-bara. Bilo je to odmah posle rata. Kod nje je i danju gorelo svetlo. Na kraju je skoro oslepela. Ali i tako poluslepa održavala je stan besprekorno. Ako već pališ lampu tokom dana, navuci zavesu da se dnevna svetlost ne bi mešala sa električnom.” I danas navučem zavesu kada prizivam majku. Samo u potpunom mraku vlada savršen red. Ispod spuštenih kapaka mešaju se mnoge svetlosti. Pukotine ne dopuštaju da se čitav prostor prekrije monolitnom bojom koja bi barem za trenutak pružila iluziju čiste tame u kojoj je svaka stvar na svom mestu, gde je svaka rečenica sigurna staza koja vodi ka cilju. Ipak žmurim. Pokušavam da se oslobodim pukotina. Ako se dobro organizujem, sve će biti usput. U mraku sam zdrav. Problemi nastaju sa svetlošću. Ne samo što nije dobro kada se mešaju svetlosti, već i odsjaj utuljenih sijalica unosi nered. Boje raspoznajem tek u mraku. Modra širi svežinu, u nozdrvama osećam miris joda. Možda je to
  7. 7. zato što sam odrastao na moru? Žuta omamljuje kao tamjan. Crvena greje, i ta toplina je toliko neprijatna da izaziva aritmiju. Zelena smiruje. Siva me ispunjava požudom. Ko bi to očekivao od njene neutralnosti? Duboki dekoltei u mraku još su dublji. Dok dirigujem, uvek žmurim, tek povremeno otvorim oči kako bih se uverio da su stvari na svojim mestima. Nema tog trezora sna u koji ne mogu da uđem kada se zaobljeni ton oboe razlije spiralom moga sluha. Memorija je uređena zastrašujućim knjigovodstvom. Istu partituru svaki put čitam drugačije. Da li je to zbog svetlosti? I kakvo vam je to ime? Rudi? Bez koordinata. Kao da kažete kuhinja, bicikl, tabakera. Postoje imena bez koordinata. Recimo, Filip, Ana, Fabijan, Oliver, Martin, Eva, Konstantin. Uvek je to ista svetlost kojoj se ne može otkriti izvor. Uznemiruju me mogućnosti. U svakom času moram doneti neku odluku. Da li da stavim pola ili čitavu kašičicu šećera u kafu? Da li da samo prelistam ili do kraja pročitam novine? Da li da se odazovem na telefonski poziv? Da li da otvorim prozor? Život prolazi, a ja nikako da se odlučim. I ništa ne uspevam da konačno uradim. Samo u mislima dodirujem mogućnosti. Svet je pretrpan mogućnostima. Biti nepokretan oduvek je moj ideal. Sa prestola invalidskih kolica u svakom času biti drugde. Živeti istovremeno sve mogućnosti, okružen bedekerima, katalozima, prospektima, redovima vožnji, menijima. Koliko sam puta doputovavši u neki grad satima tražio pogodan hotel. A kada bih konačno uzeo sobu, i rasporedio stvari, valjalo se suočiti sa dilemom u kojem restoranu večerati. Ništa me toliko ne uznemiri kao činjenica da neko sedi za mojim stolom, iako sam u
  8. 8. restoran ušao prvi put. I ne sedi samo za mojim stolom, već mi oduzima i misao koju bih imao za tim stolom. A baš ta misao bi me uputila u nekom drugom pravcu. Nema sumnje, taj koji sedi za mojim stolom, oduzeo mi je i sto, i misao, i pravac. Oduzeo mi je život. Jedan sasvim drugi život, svakako bolji od ovoga koji živim. Ipak, ja kontrolišem i te propuštene živote. To nije lako, to stalno uznemirava ovaj slučajni život, ali nekako uspevam da se ne pogubim, da održim kontakt sa propuštenim životima. Osećam kako struje pored mene. Kao paralelni koloseci, udaljavaju se, da bi se iznenada približili. Za mojim stolom, u praznoj kafani. Zato je važno biti za svojim stolom, što mogu samo u praznoj kafani. Na miru odaberem mesto koje nije isuviše blizu ulaznih vrata, ali ni pored prozora, odakle zimi zna da bije studen, a leti vrelina. Međutim, tada nastaju muke sa menijem. Jela koja volim rasuta su u jelima koja ne volim. Smišljam taktiku odobrovoljavanja konobara, kako bih u jednoj porudžbini ujedinio sve što volim, i izbegao ono što ne volim. Možda je pravi identitet razliven u bezmerju propuštenog? Svega je previše. To je problem sveta. I zato postoji samo jedan mogući kraj. Svet kao magacin. Jer, toliko je toga previše da se više ne može ni slušati, ni gledati, ni čitati. Ako ne mogu sve, neću onda ništa. Priča o svetu je veća od samog sveta. Moja prva žena, Julija, uvek se pitala šta su mi to u detinjstvu radili da sam ovakav. A ja sam imao srećno detinjstvo, i uopšte ne mislim da je moj problem u odrastanju. Toga, zapravo, nije ni bilo. Rođen sam kao odrastao. I ne može ona ništa da mi kaže, ona koja tokom osam godina braka nijednom nije promenila
  9. 9. flekice na petama, nijednom nije prišila otpalo dugme, nijednom nije ušila rupu na čarapi. Kao da stvari takođe ne traže brigu i negu. „Da li ideš kod zubara kad te zaboli zub”, pitao sam je. „Da li piješ vodu kada ožedniš?” I zašto bi moja navika da ne dozvolim da na stolu prenoće neoprani sudovi bila anomalija stečena u detinjstvu? A nije da nisam vežbao. Koliko puta sam legao u krevet ne obazirući se na neraspremljen sto posle večere. Dešavalo se i da zaspim, ali redovno sam se budio u toku noći, i onda tiho pospremao sto i prao sudove, što je Juliju dovodilo do ludila. Kao što je mene izbezumljivala njena navika da doručkuje u krevetu. I onda, samo spusti tanjir i šolju na pod, i zagrli me. A posteljina puna mrva i fleka od kafe. Moja druga žena bila je urednija čak i od moje majke. Zvala se Jelisaveta. Pričvršćivala je dugmad čim bi se malo razlabavila, kontrolisala je pete na cipelama. Nikada ne bi dozvolila da se do kraja istroše. U kuhinjskom ormanu sve teglice sa začinima bile su pune. Svako jelo bilo je moguće napraviti. Koferi i putne torbe, prekriveni platnom, sa ključevima i katančićima uredno složenim u unutrašnjim pregradama, čekali su na putovanje. Sve je uspevala da predvidi, od svake neprijatnosti da se osigura. Bila je toliko savršena da je i đubre unapred bacala. Flaša vina još nije bila ni otvorena, a ja sam slutio da njen pogled, mio i nekako hladan, već prati tu flašu put kontejnera za staklo. U našoj vezi nije bilo tragova. Hvatala je moj dah, žuti krug na jastučnici posle spavanja, i menjala posteljinu. Peškiri su uvek bili savršeno čisti. Bila je toliko uredna i sva posvećena neprikosnovenom redu da sam vrlo brzo ja preuzeo ulogu moje prve žene. Jednom sam pojeo sendvič u krevetu. Njeni prsti na nogama bili su
  10. 10. savršeno proporcionalni, nokti pravilni. Čak je i na malom prstu oblik nokta bio klasično lep. Znate, Rudi, taj mali prst često umesto nokta ima tačku, nekakvo zadebljanje, a to smeta. A tek onaj neposlušni drugi prst koji, ma kakvo stopalo bilo, mora da je barem za milimetar kraći od palca. Veoma me iritira kada leti vidim žensko stopalo u sandali, gde onaj drugi prst preklapa palac, neposlušno veliki, jakog zgloba, izrastao na račun već zakržljalog malog prsta. To je uvek znak prikrivene agresije. Jelisaveta je govorila kako smrt nije strašna, jer u tom času prestaje briga o knjigovodstvu, neko drugi će morati da obavi niz formalnosti bez kojih nema konačnog upokojenja. Iako smo oboje bili tek pri kraju četvrte decenije, odlučila je da kupimo grobnicu, da se na svaki način osiguramo od života. Za nju je život bio nepodnošljiv zbog iznenađenja koja vrebaju na svakom uglu. Stalno posvećena strasti inventarisanja, možda je u mislima izbrojala i vence na svojoj sahrani. Knjižila je sve, od slučajnih pogleda na ulici do naših zagrljaja. Jednom mi se u šali poverila da bi savršena kontrola bila naplatiti i tantijeme od masturbacije. Svako ko je upotrebio njeno telo, makar i u mislima, trebalo bi da plati. Dugo sam se opirao odlasku na groblje. Ponudili su nam parcelu blizu mrtvačnice. Nije joj se dopala pozicija. Htela je što dalje od glavne staze, u nekom zabitom delu groblja. Slutio sam da joj smeta činjenica što je to prekopana grobnica. Neko je već decenijama ležao na mestu koje bi sad trebalo da bude njeno. U hotelima nikad nije koristila peškire. Nosili smo svoje. Ujutro je prvo ona čitala novine. Jednom je naišla na vest da su ribari u blizini Madagaskara uhvatili
  11. 11. prepotopsku ribu za koju se verovalo da je izumrla pre dva miliona godina. Užasnula ju je mogućnost takve katastrofalne greške, čitav dan je bila neraspoložena. - Kakva disonanca - rekao sam. - Dva miliona godina posle izumiranja vrste potomak se praćaka u ribarskoj mreži. Kakav vagnerijanski obrt. - Valjda kopernikanski? - Vagnerijanski - ponovio sam. - Vagner je voleo životinje. Sa njima je još kao dete uvežbavao komplikovane igre motiva. Kopernik je voleo voće. Čitava njegova teorija počiva na jabuci koja je pala sa stabla ispod kojeg je ležao. - Jabuka je pala Njutnu na glavu. - Svejedno. I Koperniku je nešto palo na glavu. - I šta je bilo sa tim Vagnerovim životinjama? - Vagner je kao dete krio zečeve, ježeve, kornjače i razne bube po fiokama pisaćeg stola. Izbušio je rupe na stražnjoj strani stola kako bi njegovi ljubimci mogli da dišu... - Ne razumem, zašto nije držao ptice? Njih ne bi morao da krije. - Ptice bi u svakom slučaju bile isuviše bučne. I neposlušne su baš zato što imaju glasove. Njemu nisu bili potrebni glasovi spolja. Imao ih je u sebi. - Danijele, pa zašto onda nije koristio ribe? One su neme. Mogu da otpevaju sve što bi on zamislio. Slutio sam da uopšte nisu važne ni ptice, ni ribe. Nju je uznemirila činjenica da je Vagner izbušio sto. Idućeg dana kupili smo parcelu u novom delu groblja, sa posađenim jednogodišnjim stablima. - Dok mi stignemo, i drveće će porasti. Poginula je dva meseca kasnije na pešačkom prelazu, sigurna u imunitet koji joj pruža zeleno svetlo na
  12. 12. semaforu i figura pešaka u pokretu. Znam, Rudi, rasplinjavam se, ali besmisleno je unositi nekakav red, sprovoditi koncepciju. Svaka selekcija je greh. Tek sada, osuđen na presto ovih kolica, osećam pulsiranje sveta, svu raskoš koju nam pružaju misli uhode. Krećem se u svim pravcima. Sve mi je dostupno. Ne znam zašto, ali to mogu da tvrdim bez dokaza. Tvrditi bez dokaza? Mislim da je to najpouzdanije. Moja majka je uvek govorila da će od mene nešto biti, iako nije imala nijedan dokaz o mojoj izuzetnosti. U školi se nisam isticao. Sve mi je podjednako išlo od ruke. Ipak, ne dalje od toga. Majka je, međutim, tvrdila da ću biti slavna ličnost. Satima sam ležao na krevetu i raspoređivao svoju slavu. Kasnije, u gimnaziji, popustio sam sa učenjem, ali kako je bilo samo pitanje vremena kada ću postati slavan, nisam se mnogo trudio da dokazujem nešto što će ubrzo biti očevidno. Hodajući svakoga jutra od kuće do škole, opraštao sam se od poznatih ulica, fasada, izloga, ljudi sa kojima sam se mimoilazio na trotoaru. Bože, govorio sam sebi, oni nisu ni svesni pored koga prolaze. Žive u ovom idiličnom gradu na moru, u gradu čija se prošlost merila milenijumima, u gradu u kojem su živeli Cezar, Dante, Mikelanđelo, Kazanova. U gradu u kojem sam živeo i ja. Osećao sam samilost prema sugrađanima koji propuštaju jedinstvenu priliku da se sa mnom upoznaju, popričaju malo, da mi makar kupe sladoled. A jednom, neće verovati očima dok u novinama budu čitali da sam živeo toliko godina među njima. Moji gimnazijski profesori nisu bili svesni da od mene zavisi da li će ih istorija neko vreme pamtiti, da li ću ih pomenuti u memoarima. Dok sam bio nastavnik muzike
  13. 13. u jednoj osnovnoj školi, birao sam najslabije đake na koje se moje kolege nisu obazirale, i nagrađivao ih visokim ocenama. Slutio sam da i među njima postoji neko ko već ima rezervisano mesto u onom vozu, i da će jednom, u svojim memoarima, pominjati moje ime. A ja sam i dalje tavorio na zabačenoj stanici zbog nekakve greške u redu vožnje, ne gubeći nadu da ću uskoro krenuti sa sporednog koloseka šinama međunarodne pruge. Nije više bio živ deda koji bi zaustavio „Orijent- ekspres”. Ipak, verovao sam da su meni namenjene daleke pruge. Tako zanet ne bih čuo da je profesor izgovorio moje ime. I dok je čitav razred urlao od smeha, a profesor upisivao slabu ocenu, ja sam odsutno posmatrao tu gomilu koja tek treba da se izbori sa onim što joj budućnost nosi, dočim ja imam rezervisano mesto u vozu odabranih. Signali otvaraju daleke pruge kojima lutaju dresine, šinobusi, vozovi. Na platformama zabačenih stanica stoje otpravnici vozova, u čekaonicama dremaju putnici. Sjaj mesečine otkriva obrise skretnice. Ona će me konačno usmeriti u pravcu davno postavljenog voza koji jeste moj pravi život. Taj život vidim kao savršenu partituru na kojoj nisu ispisane samo note i pauze, već je ubeležen svaki nabor, svaki šum, svaki miris. Na toj partituri upisan je zev timpaniste, trzaj usana mlade flautiskinje, iznenadna misao koja prostruji glavom fagotiste dok izduvava poslednji red nota jednog blistavog krešenda. Na toj partituri vidim i ono što se ne vidi. Svet je beskrajni akvarijum. A ja, kao ona madagaskarska riba, nekim čudom preživeo, svedočim o izumrlim životima. Niko sem moje majke nije u meni prepoznao izuzetan duh, svi su tražili nekakve dokaze, nepouzdana spoljna obeležja. Kao da ne postoje nevidljivi životi. I zar bi
  14. 14. Vagner bio manje Vagner da je komponovao samo za zečeve, ježeve, kornjače i bube? Ili da putem negde u Toskani nije naišao Čimabue, i ugledao malog Đota kako crta u pesku? Crtao bi Đoto i da je do kraja života čuvao ovce. Vekovima je padala Njutnova jabuka mimo Njutna. A opet, nije bila manje Njutnova. Kao dete nisam se plašio injekcija, mraka, duboke vode. Nisam se plašio zubara, berberina, nepoznatih ljudi. Neobjašnjiv strah izazivala je samo Nerina, bedinerka koja je dolazila svake druge subote, kada je majka preduzimala veliko spremanje stana. Dan uoči njenog dolaska osetio bih teskobu, jer je majka već promenila uobičajeni raspored stvari u stanu. Na terasi su bile pripremljene metle, kofe, krpe. Sa platforme trpezarijskog stola visile su stolice, kožnim naslonima nadole. Pa iako sestra i ja nismo učestvovali u poduhvatu velikog spremanja, već bismo prepodne proveli u bioskopu, a onda, posle ručka, odlazili u dvorište da se igramo, ipak je svest da se u stanu pomeraju stvari bila uzrok mog uznemirenja. I tek bih uveče, udahnuvši još sa vrata miris parketne masti, počeo da se opuštam. Oprane, još vlažne zavese, širile su svežinu, nameštaj je blistao, pločice u kupatilu, umivaonici, kada, prozori, podovi, isijavali su lakoću. Ukoliko bih primetio da je neka lampa, vaza ili figura pomerena, brižno sam vraćao taj predmet tamo gde je uobičajeno stajao. Svet je opet bio na svom mestu. Nerina je živela kao podstanar kod mamine krojačice Rike. Tamo ju je mama i upoznala. Nerinin verenik pobegao je u Italiju. I u tom stanu je postojao nekakav red koji je Nerina ne samo poštovala već i održavala. Teta Rika je imala ćerku mojih godina. Zvala se Dina. Kada bi mama odlazila na probe, vodila je sestru i mene.
  15. 15. Igrali smo se sa Dinom. Mama je rekla da je i teta Rikin muž pobegao u Italiju, dok je Dina još bila beba. I nikada se nije javio. Pitao sam se zašto bi neko ko je pobegao odlučio da se javi. „Pobeći u Italiju”, jeste nekakvo rešenje, svejedno da li se beži zbog loših ocena u školi, ili od žene koju ne voliš. Moje prve seksualne fantazije probudila je Nerina. Igrajući se u dvorištu, vrebao sam trenutak kada će se pojaviti na prozoru. Iskoračila bi na limeni sims, i onda, držeći se levom rukom za prozorski okvir, desnom brisala stakla sa spoljne strane. Ispod haljine od tankog platna nazirale su se butine i bela mrlja donjeg veša, koju su njeni pokreti povremeno uvećavali. Posmatrao sam je skriven u grmu šimšira. Jednog leta u parku kod veslačkog kluba video sam Nerinu u zagrljaju nekog mornara. Sedeli su na klupi i ljubili se. Levom rukom, onom kojom se držala za prozorski ram, sada je prolazila kroz čekinjastu kosu ljubavnika, dok joj je desna bila zaronjena u široke, bele pantalone. Pamtim zvuk koji proizvodi smotuljak novina u dodiru sa vlažnim staklom prozora. To cviljenje i danas izaziva u meni jezu. Sklanjao sam se u najudaljeniji deo dvorišta dok zvučna nepogoda ne bi prošla. Da se smire aveti koje ni u novinskim stupcima nemaju sklonište. Kakofonija nastala od zgužvanih priča, od obrušavanja prostora, od glasova ljudi. Sve što je bilo raspoređeno u stupcima, sada je sabijeno u smotuljak. Ciče usamljenici koji svoje poruke šalju u bocama novinskih oglasa. Nije mi ih žao, nemam samilosti za spodobe koje bi da izbegnu punoću koju samo usamljenost pruža. I kako se samo pretvaraju, uvek su to nekakvi čistunci, ne piju, ne puše, ne žele avanture, već samo ozbiljne veze. Ima li
  16. 16. išta neozbiljnije nego porukom u boci tražiti ozbiljnu vezu? I te žene. Nikad ne požele alkoholičare ili avanturiste. Nedavno sam pročitao u ozbiljnom američkom časopisu, na stranicama sa oglasima, preporuku jednog visokog, plavookog momka na početku šeste decenije. Verujte, Rudi, taj opako laže, taj mora da je već potrošio tu šestu dekadu. Kakva bestidna laž, on želi poznanstvo sa mlađom ženskom osobom, radi putovanja, učenja, istraživanja. Prednost daje Parizu, Kini, Van Gogu, pozorištu, Betovenu, dobrovoljnom radu u mirovnim organizacijama, humoru. Kakav meni! Takvih mi nije žao kada im vapaji nestaju u zgužvanim novinama koje će preći po staklu. Sad! Da li kažete nekad: sad? I onda, šta je sve u tom sad? Koliko stotina aviona uzleće u tom sad, koliko hiljada ljudi u tom sad trese ud posle mokrenja, koliko desetina hiljada žena čupa obrve, stiska nakarminisane usne. Zbog tog „sad” ne mogu da se bavim sobom. I ja valjda imam pravo na svoje „sad”? Naći sredinu, kažeš, Rudi? Ali, u sredini nema ničega. Zato i daju oglase. Kad bi nešto vredeli, kad bi u njima nečega bilo, ne bi preko oglasa tražili poznanstvo. I onda ti ništa drugo ne preostaje sem da mozak isparcelišeš obavezama. Sećam se jedne simpatične igumanije, upraviteljice manastira, gledao sam je na televiziji kad je stidljivo priznala da od silnih obaveza ne može više ni da se moli, jer usred molitve počne da se preispituje da li je dovoljno uglja obezbedila za zimu, da li će imati novca da plati stolara. Ne znate, Rudi, šta znači biti rođen kao intendant. A Bog sve gleda. Da li gleda? Pa gleda, ako ja gledam. Vi, Rudi, ne gledate. I uopšte, ta priča sa Bogom je sumnjiva. On sve vidi. Zašto mu se uopšte obraćati?
  17. 17. Žena koja mi čisti stan, kuva i brine o meni, stigla je preko oglasa. Zovem je Nerina. Razvedena je, bez dece, tek prešla četrdesetu. Testamentom će naslediti moj stan, a do tada zadovoljava sve moje prohteve. Nisam mogao drugačije nego preko oglasa. Deset dana su preda mnom defilovale žene. Bilo ih je i veoma mladih, studentkinja, obrazovanih i lepih. Pre nego što bi otišle, ostavljale su svoj broj telefona. Osećao sam se kao vlasnik harema. Na kraju sam se odlučio za Nerinu. Dopada joj se to ime. Da li ste razmišljali o službi za hendikepirane? Pokretni bordel. To bi bilo unosnije od patronaže. Beograd je veliki grad. Koliko nepokretnih satira čami po stanovima. Znate, Rudi, oduvek mi se gadio sporazum, onaj prećutni pogled kojim se utvrđuje parenje, lakoća sa kojom dve nepoznate osobe odlaze u krevet. Kakvo poniženje. Upaljeni fitilj, blesak u grudima koji klizne niz stomak u prepone, jeza u stopalima i slepoočnicama. Ljubav funkcioniše drugačije, greje i kad je neuzvraćena. Poznavao sam devojku koja je od neuzvraćenih ljubavi napravila mit. Bila je pravi kolekcionar, hoću da kažem da ništa, baš ništa ne može da odoli pred ludilom upornosti. Ludilo budi znatiželju, zanosni strah. Ljude najviše pokreću kompleksi. Većina motivacija nije ni iz kakvih plemenitih pobuda, već iz najnižih. Čak smo i privremeno dobri iz sumnjivih razloga. Ta moja sirotica prišla mi je posle koncerta. Nosila je na sebi ofucanu astragansku bundu, obnaženog vrata osutog mladežima. Na licu je imala debeo sloj pudera koji nije uspevao da prikrije loš ten. Kada se osmehnula, ukazao se širok razmak između prednjih zuba gornje vilice. Ganuo me je njen pogled, topao i hladan istovremeno. Prijalo mi je
  18. 18. saznanje da joj se dopadam, i da to uopšte nije krila, naprotiv, od prvog susreta počela je da me proganja, govoreći da smo idealan par. Tek što beše diplomirala romanistiku. Živela je sa majkom u velikom stanu. Ponašale su se kao osiromašene buržujke, na svakom koraku nalazio sam patinu koja ostaje posle raskošnih vremena. Jednom u šetnji gradom, pokazala mi je u Krunskoj ulici dvospratnu vilu. Nekada je pripadala njenom dedi, kraljevom pilotu, koji se ubio, jer žena nije htela da mu da razvod. Godinama je imao ljubavnicu sa kojom je hteo da se venča. Upucao se iz pištolja naočigled svoje žene. Postojao je i neki ujak, slikar i boem, pariski đak. Izvirale su priče, nizala se putovanja. Kao gimnazijalka bila je juniorski prvak grada u mačevanju, neko vreme je svirala saksofon, provela godinu dana u Japanu. U jednu svesku upisivala je sve pročitane knjige, sve odgledane filmove i pozorišne predstave. Posedovala je ogromnu kolekciju biografija velikih svetskih zavodnica. Tokom naših svakodnevnih šetnji otkrivala mi se kao nekonvencionalna osoba. Prezirala je instituciju porodice, malograđanski moral. Očarala me njena snaga, spremnost da živi povučeno i uporno čeka svog princa iz bajke. Jeste, prijala mi je ta uloga. Ni posle dva, tri meseca nisam otkrio bliske osobe u njenoj okolini. Imala je jednu jedinu prijateljicu, pravu lepoticu. Zvala se Simonida. U toj pametnoj, lepoj i lenjoj devojci našla je svoju jedinu publiku, međutim, svaka sekta kreće od jednoga. Ja sam polako postao onaj drugi. A onda sam, Rudi, prenoćivši prvi put u tom velikom stanu, video peškire u kupatilu, izbledele i istanjene od pranja, oparanih ivica, ličili su na krpe, jer nikada nisu bili iskuvavani. Shvatio sam da je to metafora te kuće, ne siromaštvo, već nebriga. I da je pravi čas za beg.
  19. 19. Išunjati se iz tek započete veze. Naslutio sam da je sve izmislila, da je zatočenik bolesnog ludila. Zašto me tako gledate? Ima i zdravih ludila. Ah, ne, dobrota ne postoji. Ne slažem se sa vama, Rudi. Postoji samo glupost u raznim tonalitetima, koju čitamo kao dobrotu. Polutonske nijanse, uspavljujuća hromatika, odsustvo opreza. Lakše je odustati nego se boriti sa sobom i drugima. Moja sirotica se borila. A ja nisam pobegao ni te noći, ni sledeće. Ostao sam sa njom. Iz samilosti? Možda. Pre će biti zato što nije bilo šanse da ostanem sa njom. Ona je jednostavno bila moj antitip, Rudi. Fizički mi se uopšte nije dopadala. Sem lepih, punih nogu i krupnih očiju, sve je na njoj bilo u manjku. Ali, veze sa antitipovima tako i počinju: potpuno bezazleno, sasvim bezopasno, bez šanse na duži rok. Bez otpora ti se uvlači pod kožu, opseda ti misli, nije ti jasno zašto, jer nije tvoj tip, znaš dobro da ti ne odgovara, da nećeš sa njom ostati. Ipak, izvlači iz tebe sve emocije i crpi energiju, i što je najstrašnije, poznaje te bolje od ostalih. Stalno si u raskoraku, ne vladaš situacijom, jer kad trezveno razmisliš, jasno ti je da gubiš vreme, a ona te iznenadi, preduhitri u svakoj tvojoj nameri. Proveo sam sa njom četiri godine. Pitaš se, Rudi, kako je to bilo moguće? Ne znam. Rekoh ti, baš zato što mi je od samog početka bilo jasno da ta veza nema šanse, da ne ide. A kad je tako, samim tim ne postoje ni mere zaštite. Ne razmišljaš o takvoj osobi kao o budućoj vezi, i čitav mehanizam zaštite je isključen. Bila je toliko uporna. Spavao sam sa njom više iz prijateljstva, zbog nekakve samilosne naklonosti. Ne mogu reći da je bilo loše, naprotiv, ali, opet ti kažem, Rudi, nisam osećao strast, onu pravu ljubavničku strast koja onesvešćuje. Ona je to znala, jer me je svih tih godina optuživala da je
  20. 20. ne volim, što, u stvari, i jeste bila istina. Nikada je nisam osećao kao ljubavnicu, uvek je bila nešto između sestre, prijatelja, vernog sagovornika. Pričali bismo noćima, i pred jutro vodili ljubav. I dok bi ona tonula u san, ja sam se pitao šta tražim u toj priči. Vreme je da krenem. A nisam kretao, i to se produžavalo. A onda sam jedne večeri došao ranije po nju da bih je poveo na generalnu probu. Još nije bila došla iz škole. Njeni majka mi je skuvala kafu i povukla se u svoje odaje. Dok sam zagledao knjige na policama, otkrio sam iza leksikona kutiju od bambusa u obliku knjige. Podigavši poklopac, našao sam desetine pisama potpisanih mojim imenom. Nije bilo sumnje, Rudi, to sam bio ja, ne samo imenom i prezimenom, nego i činjenicama biografije. Čak su i datumi odgovarali vremenu otpočinjanja naše veze. Nesretnica je snažila svoju veru ispisujući sama sebi pisma u moje ime. Zanemeo sam pred dubinom tog ludila. Čitav svet je imao oblik koji mu je dala njena bolesna mašta. Kao poreski službenik koji ostavlja ceduljice na nameštaju u kući koja je tog trenutka došla pod hipoteku, tako je i ona lepila svoje ceduljice na ljude oko sebe. Šta je bilo s njom? Nije odustajala. Ko zna koliko puta je nekim drugim žrtvama ponovila sve one priče koje je i meni ispričala. Ko zna koliko pisama je sebi napisala. I posrećilo joj se. Na letovanju u Grčkoj upoznala je postarijeg lekara, vlasnika klinike u Normandiji. Ali, ma gde bila, oni krpasti peškiri određuju suštinu njenog bića. Tokom boravka kod kuće, između plovidbi, otac je redovno brisao četvorokrilni prozor dnevne sobe. Pre nego što bi zgužvao novine, preleteo bi pogledom po
  21. 21. naslovima. Sve mu je bilo novo. Duga izbivanja iz kuće za posledicu su imala široke beline. Plovio je na stranim prekookeanskim brodovima. A za vreme plovidbi, koje bi potrajale sedam, osam meseci, u zemlji bi se desili događaji za koje nije znao. Kada bi se vratio, suočavao se sa prazninama. Prelistavajući stare novine, iznenada bi otkrio da neka poznata ličnost već dva meseca nije među živima, saznao bi za poplave, ubistva, pronevere. Popunjavao je vlastitu kartoteku dosijeima crnih hronika. Očev ekran bio je ogroman četvorokrilni prozor dnevne sobe koji je svake druge subote brisao vlažnim smotuljcima starih novina. Radio je to pribrano, kao da svakim zamahom skida po neki sloj prošlosti. On, koji je oplovio ceo svet, u mom sećanju je sveden na prostor manji od najbednije kabine potpalublja. Slutim da je baš tu svodio račun. Stojeći u erkeru, komandnom mostu našeg stana, odakle se pružao pogled na brodogradilište, fabriku cementa i udaljene kuće periferije, otac je uplovljavao u grad. Tek tu su sve plovidbe bile moguće. Posmatrao sam ga kriomice, iz zaklona malog predsoblja koje je bilo moj radni prostor. Sedeo sam za pisaćim stolom. Ispod staklene ploče, pružala se karta sveta. Ono što sam video samo kao tačke na karti otac je prizivao u punoj raskoši: Tel Aviv, Haifa, Aden, Bombaj, Džakarta, Jokohama. Buka bazara prelivala se u tišini stana, kao šare na tepihu kupljenom u Basri. Slojevi vune prigušuju glasove, umekšavaju korake. Slučajni prolaznik koji bi se pojavio u očevom vidnom polju, savladavajući razdaljinu markiranu širokim erkerom, premeštao je posmatrača na daleka odredišta, vršio je korekcije očevih putovanja od kojih je ono najkraće, autobusom od Beograda do Fruške gore, bilo
  22. 22. sudbonosno. Posle teških reči koje bi on i majka ponekad razmenili, možda je svoj život sagledavao bez tog kratkog putovanja na Frušku goru. Sada znam da je otiskivanje na more bilo očevo bekstvo u Italiju, pokušaj da ne menjajući mnogo promeni sve. Nije promenio ništa. Njegovi boravci na kopnu potrajali bi tri, četiri meseca, i za to vreme plovio je prostorom stana stalno čineći prekršaje. Predmete nije vraćao na mesta prema strogo utvrđenom redu koji je uvela majka, a koji smo sestra i ja ne samo poštovali već i obogaćivali novim pravilima, u čemu sam ja prednjačio. Otac nikada nije gasio svetlo za sobom. Navika sa broda, gde po hodnicima i prostorijama potpalublja svetlo gori i danju i noću. Boraveći u stanu, otac je bio suočen sa komplikovanom signalizacijom. Stanom se kretao kao tanker. Bez remorkera nije mogao da uplovi u luku. Doživljavao nas je kao lučke pilote koji sa sidrišta vuku brodove u pristanište. Kada bi zavirio u spremište pored kuhinje, gde su u savršenom redu stajale stvari koje se retko koriste, gubio je volju da bilo šta odatle uzme. Ipak, kretanje kroz spremište nije se moglo porediti sa avanturom plovidbe ogromnim podrumom, što je za oca predstavljalo veći izazov nego proći Panamskim kanalom, ili oploviti Rt dobre nade. Njegova radionica zauzimala je dve podrumske prostorije. Alat je držao u plitkom metalnom sanduku, i kada bi došavši kući podigao poklopac, zastao bi zbunjen savršenim redom: razni tipovi ključeva u pretincima složeni po brojevima, ekseri i šrafovi u jednoobraznim staklenim teglicama, čekići, klješta, šrafcigeri, fiksirani za poklopac sanduka gumenim vezicama. „Pa ja nisam zubar”, bespomoćno bi procedio kroz zube, i spustio poklopac sanduka. I tek bi
  23. 23. nakon sedam, osam dana, upotrebljavajući alat tokom raznih intervencija u stanu koje su čekale na njegov dolazak, polako kreirao nered. Vrlo brzo radionica bi poprimila izgled prostora u kojem ništa nije na svom mestu. Nakon očevog odlaska, ona je prva dolazila na red. To veliko spremanje obavljali smo majka i ja. Pretražili bismo svaki ugao radionice, pokupili sa poda šrafove, matice i eksere. Zalutale delove alata vraćali smo na mesto, tako da bi nakon jednog popodneva očeva radionica opet postajala ordinacija. „Reci, zar ovako nije bolje?”, pitala bi majka, i onda, ne čekajući odgovor uzdahnula: „Moj orman je bio ogledni u internatu u kojem sam provela četiri godine.” Ritual se nastavljao otvaranjem velike fioke očevog radnog stola. Sestra i ja smo sa izvesnom nelagodom, kao da polažemo račun u očevo ime, posmatrali hrpe cedulja, prazne kutije žileta i flašice lekova, olovke, šrafove, eksere i upaljače, smotuljke žica i tube lepka, gomilu starudije koja ničemu nije služila. „Kako ti je u fioci, tako ti je i u glavi. Ko bi se ovde snašao?” I tek bi činom sređivanja velike fioke otac konačno otišao na put. Vodostaj očeve prisutnosti u kući do sledećeg povratka određivaće savršen red uspostavljen u njegovom ormanu, u fiokama stola, u radionici; bele kuglice naftalina u džepovima njegovih sakoa i mantila. Ponedeljkom uveče slušali smo na radiju „Emisiju za pomorce”. Lista uvek istih želja za dobro more i srećan povratak, poznate melodije koje nisu mogle da registruju brodske radio-stanice na dalekim meridijanima. Čim bi brod prošao Suecki kanal, ili Gibraltar, „Emisija za pomorce” bila je teško uhvatljiva. Na kraju bi spiker
  24. 24. izgovorio: „Gde se nalaze naši brodovi?” I ređao bi: Dinara u Adenu, Treći maj u Ankoni, Radnik u Basri, Bosna i Tuhobić u Bombaju, Kostrena u Đenovi, Podgorica na putu za Honolulu, Triglav u Johokami, Rab na putu za Nju Orleans, Drežnica u Tripoliju... Godinama smo svakog ponedeljka pratili kretanje očevog broda. Nakon odslušane emisije, uzeo bih paus papir na kojem sam prethodno preslikao kartu sveta. Crvenom linijom unosio sam smer kretanja broda, a plavom beležio kružiće-luke u kojima se zaustavljao. Crveni trag hemijske olovke vodio je do luka u kojima je prolazio onaj nevidljivi deo očevog života. Ali, i mi smo njemu bili nevidljivi. Pisma koja su preko brodske kompanije stizala u daleke luke sadržavala su samo zanemarljiv deo dogođene stvarnosti u njegovom odsustvu. Ta pisma, u kojima smo sestra i ja u početku imali svoje apendikse, nisu mogla da popišu ni pristojan deo svakodnevice koju će jednom, pored četvorokrilnog prozora erkera, otac otkrivati čitajući stare novine. Kasnije su apendiksi prerasli u samostalna pisma koja bi majka naglas čitala i na licu mesta lektorisala. Dešavalo se da ukaže na neku netačnost, na verziju događaja koja je po njenom shvatanju bila sasvim drugačija. Majka je imala ulogu cenzora. Sestrina pisma bila su konvencionalna, i majka je retko intervenisala, za razliku od mojih, gde je stvarnost bila izvrnuta. Kada sam otišao na studije, i oslobodio se cenzora, moja pisma ocu dobila su formu koja je za mene uvek predstavljala idealno pismo: skenirati precizno jedan dan, jedno popodne u raskoši svih detalja, ne propustiti ni dezen čarapa osobe koja sedi preko puta u tramvaju i čita novine. Po mogućstvu navesti naslove i podnaslove novinskih članaka.
  25. 25. U očevim pismima nije bilo opisa luka i gradova, kao da ih je uvek pisao tokom plovidbi u okruženju neba i vode. Ali, zato smo detaljno znali navike jednog kuvara, Kineza, ljubavne probleme nekog Čileanca koji je svirao gitaru, ili životopis radiotelegrafiste iz Kostrene koji je mucao. Taj radiotelegrafista imao je ženu lepoticu koja ga je navodno varala kada bi otišao na plovidbu. O tome se znalo čak i u našem gradu. Po teoriji moje majke, valja se čuvati žena koje puše, lakiraju nokte, koketno se smeju, i uopšte svakim pokretom tela izazivaju pažnju. Uostalom, mama je bila ubeđena da je Stipe (tako se zvao radiotelegrafista) svoju manu stekao u braku sa tom ženom. Kasnije su se razveli, Stipe je našao drugu ženu, i prestao je da muca. Tako je mama tvrdila nakon što ga je jednom srela na Rijeci. Ja sam poneo još jedan nauk iz perioda odrastanja, i uvek sam se čuvao raskalašnih devojaka koje lakiraju nokte, koketno se smeju i, uopšte, sklone su rasipanju. Ne znam ni za jednog muškarca, sem moga oca, da je po tom pitanju imao sreće i našao pravu ženu. Njegova najuspešnija plovidba je bila autobusom na Frušku goru. „Ako žena može da ode na spavanje, a da ostavi neoprane sudove, ili da izuvene cipele jednostavno gurne pod krevet, takva žena ne može usrećiti nikoga, od takve žene valja bežati”, govorila je moja majka. Sada znam: ako sam u životu u nečemu uspeo, to je da sam se sačuvao od žena koje su mogle da me upropaste. Čim se probudim, sa prvim taktom dana, odmah imam i intonaciju. Zapravo, taj ton, tačnije, šum, ne prestaje ni noću. Desno uho mi zuji već trideset godina. Zujalo je i Šumanu. Završio je u ludnici. Ja neću završiti u ludnici. Nekako sam svestan svih opasnosti koje bi
  26. 26. mogle da me tamo odvedu. Život se odvija po nevidljivim partiturama. Svako ima svoju interpretaciju, svako čita na svoj način. I baš zato, nekako znam da je moja snaga u jasnom predviđanju. Kao zver osluškujem kretanje dana. Nepozvani gosti se javljaju tonom oboe, stidljivo, pre nego što ih timpani najave kao neminovnost pred vratima. Dar za dirigovanjem nasledio sam od majke. Rudi, ona je čitave simfonije držala u glavi. Igrala je i šah. Stalno je pobeđivala oca. Nema jače emocije od želje za redom, ni dublje tuge od nemogućnosti da se svet uredi. Kretati se poput šahovskih figura. „Za mene mnogi misle da sam luda samo zato što svakome želim da ugodim”, govorila je majka. „Ali zapamti” - i ja sam pamtio - „ovaj svet ide napred samo zato što postoje oni koji, po cenu da ih proglase ludim, ne odstupaju od svojih načela. Pa ako je dobrota ludilo, onda neka budem luda.” Nisam sumnjao da svet ide napred, i da je moja majka dobra osoba, iako mi ni sada nije baš sasvim jasna veza između dobrote i urednosti. Mislim da bi svet još brže išao napred da je više ljudi poput moje majke. I zato, ne želeći da se brzina kojom svet ide napred smanjuje, prihvatio sam načela moje majke, i čak ih usavršio, što je, verujem, barem malo povećalo brzinu. Urednost olakšava kretanje, štedi ono što je najskuplje: vreme. Prihvatiti čvrste standarde ponašanja, znači izbeći nesporazume, sačuvati nerve i sebi i drugima, a samim tim i zdravlje. Urednost je, dakle, i briga za druge. I što je osoba urednija, manje nesporazuma unosi u ionako haotičan svet oko sebe. „Da me probudiš usred noći, ne paleći svetlo, u svakom času mogu da nađem ono što mi zatreba”, govorila je majka.
  27. 27. Da li postoji bolji dokaz o iskonskoj vezi mraka i zdravlja? Kad čitam knjigu iz biblioteke, pa na nekoj strani naiđem na slepljenu mrvu, oprezno je skinem vrhom prsta. Jednom sam na unutrašnjoj margini, zadenut kao kakav ukras, našao tanki polumesec nokta. Napetost koja je tog nepoznatog čitaoca navela da grize nokte nije bila motivisana sadržajem knjige, posebno ne na toj strani, gde se odvijao jedan dosadni dijalog. Nervoza čitaoca imala je uzrok izvan korica knjige. Mrlje od voća su propast za papir. Fleka vremenom postaje sve uočljivija, a onda, posle deset, petnaest godina, dovoljan je samo dodir prstom da se papir rasprši. Kao što se raspadne moja koncentracija. I više ne mogu da čitam. Zastanem kod podvučenog reda, ili pokušavam da dešifrujem komentar na margini. Do kraja uspevam da pročitam samo nove knjige, one bez tragova. Jer, tragovi me usplahire. Otkako znam za sebe, ja sam usplahiren. To je taj višak u meni, koji je samo moja majka prepoznavala kao nešto posebno. Moj problem je što taj višak imam u svemu. Eto, moja prva žena, Julija, i ona je imala višak, ali je znala da ekonomiše sa tim viškom, da ga uvećava samo u jednom smeru, a ja sam rasut. Moj otac je godinama plovio na liniji Irska-Biskajski zaliv, na brodovima koji nose rasuti teret. Nikad se ne zna unapred redosled luka, jer rasuti teret je nepredvidljiv. Sve to ja pratim, Rudi. Ja sam nadzornik čitave planete. Eto, u ovom času barem hiljadu ljudi ide da kupi stolicu, nalaze se na približno istim udaljenostima od trgovina u kojima će svako od njih kupiti stolicu, i sama činjenica da se to dešava bez mog uvida, potpuno me izbezumljuje, ja ništa drugo u životu
  28. 28. nisam želeo nego da nadzirem planetu. Da osluškujem disanje sveta. I samo jednom sam radio posao koji me je u potpunosti zadovoljavao. Bilo je to nakon raskida sa Julijom. Nisam mogao ni da sviram, ni da komponujem, pa sam se zaposlio kao noćni čuvar na gradilištu. Blok zgrada je već bio podignut, i obavljali su se fini radovi. A ja sam noću obilazio stanove koje su danju čistile Nerine. Veoma brzo, mislio sam, ova simetrija će nestati, i svaki od stotinu stanova polako će se udaljiti jedan od drugog, kao tek rođeni blizanci. Svaki će se izboriti za svoj red, jer nameštaj tek što nije stigao, brazde koraka će stvoriti u svakom stanu poseban reljef. Ja sam čitavog života jedan nenaseljen stan, nisam uspeo da se opredelim za sopstveni red. Samo bočno, u bočne profesije, u bočne žene, jer su mi sve namere bočne. Primopredaju sebe samog sebi samom nikad nisam uspeo da obavim. Zašto sam se razišao sa Julijom? Ne, nije mi neprijatno da o tome govorim. Rudi se zvao i čovek sa kojim je Julija otišla. Odakle vama to ime? Može da se uputi na svaku destinaciju, svejedno da li u Prag ili Trst. Može da odraste u Segedinu. Jasno vidim kuhinju u kojoj Rudi ujutro pije belu kafu, keramičke crno-bele pločice, jer slične su sve kuhinje u kojima Rudi odrasta. Beograd, Maribor ili Brno. Pogodio sam? To sa Slovenijom? Da nisi i ti ime dobio po nekoj simpatiji tvoje majke? Dobro. Taj moj Rudi, zapravo, Rudi moje žene, ja sam ga zvao Đepeto, bio je pozorišni reditelj. Imao je drvenu nogu. Gostovao je pre petnaest godina u Beogradu. E taj Rudi, zapravo, Đepeto, bio je oduševljen Julijinom scenografijom, toliko da ju je ubrzo angažovao na novoj predstavi u Minhenu. Izborila se da ja komponujem muziku. Napisao sam svoj najbolji komad. I Đepeto je bio oduševljen. Ali, njihova sledeća predstava
  29. 29. bila je bez muzike, pa sam se vratio u Beograd. A Julija je rešila scenu, i Đepetu, i meni. Za tu novu Đepetovu predstavu je sasvim očistila scenu, potcrtala prazan prostor. Znate kako? Svetlom. E, tu je već moj udeo, dragi moj Rudi. To sa svetlom. Sve vreme predstave svetlo nije frontalno, već iz kontre, neverovatna praznina, osmišljena praznina, pet svetlosnih zavesa kojima se potpuno pomera, ukida prostor, tačnije, umnožava se, pet različitih prostora na istom mestu. Kosi uplivi svetlosti, prelamanja. Na generalnoj probi mi je sve bilo jasno. Pet izvora svetlosti ne može doneti ništa dobro. I onda tunel, i kao neka pista. Bio sam izgubljen, jer se Julija u potpunosti našla, njen višak je bio ograničen, i baš zato je ekonomisala sa tim viškom. Oduvek sam slutio da sama nema šta da kaže, ali da nepogrešivo prepoznaje onoga koji ima šta da kaže. A Đepeto, njegov korak akcentiran protezom, stavio je tačku, ne tri tačke, već jednu tačku. Konačnu. Otišla je u svet za tom drvenom nogom. Danima sam sedeo u stanu, zamračenih prozora, i maštao da sam slep, da živim u savršenom redu u koji pukotine svetlosti ne unose nered. Kada bih vozio automobil, noću, vraćajući se autoputem sa Novog Beograda, gde je Jelisaveta stanovala, zažmurio bih i brojao. U početku do pet, kasnije do deset. Vozio sam sigurno, neravnine na putu ne bi izmenile pravac. Ostajao sam u svojoj traci. Jelisavetu je to plašilo. Ali, u potpunom mraku sve je zdravo i čisto. I onda sam prestao sa tom navikom da na autoputu, noću, kada je poluprazan, vozim i žmurim. A bio sam stigao već do deset. Deset sekundi vožnje u mraku. Nakon Jelisavetine smrti, opet sam počeo da vozim u mraku. Odmah sa rekordnim brojem: deset... Već na jedanaest izgubio sam svest. I dobio sam ne
  30. 30. jednu, već dve proteze. Svako kad umre ostavi za sobom jedan nemi globus. Granice država se stalno menjaju, gradovi se uvećavaju, reke meandriraju, veštačka jezera potapaju doline. Zgrade se ruše, uglovi nestaju, gase se bioskopi. Samo su neme karte pouzdane. I nemi globusi. Život je takođe nem. Kako ući u nemost? Svako nosi negative u sebi, rolne proživljenih dana i godina. A tako malo izađe iz komore svesti na svetlost dana. Samo u trenutku nestajanja moguće je sagledati sve nerazvijene negative. Jednim jedinim pogledom obuhvatiti čitav arhiv. Popodne u Džakarti. Moj otac predaje agentu brodsku poštu, i zaklonjen nasipom rečenica koje je ispisao, biva odjednom neko drugi. Za kratko, u džepu vremena koji je nemoguće kontrolisati, prepušta se tajnom knjigovodstvu. Popodnevni pljusak. Paprat koja se puši. Glasovi iz kuća od bambusa. Pismo još nije krenulo, ali kroz deset dana bedemi će biti podignuti. Ovo sad trenutak je kosmičke rupe. O njemu ne postoji evidencija. Ostaće samo suveniri putovanja, zavežljaji pisama u ormanu. Pretpostavke, ta džinovska paprat iz roda sumnje, probijaće se godinama posle očeve smrti u monolozima moje majke. Nikada se nije prepuštala senci neznanja. Na partituri je uvek bilo nešto što je budilo njenu sumnju, usmeravalo je u lavirinte pauza, lažnih pijanisima, u čijim dubinama su odjekivali timpani i zvona. Korone su samo gubitak vremena, neubedljivi alibi, trag crnog fonda života. Idila je u neznanju. Moja majka se nikada nije mogla opustiti, ona je jednostavno sve, baš sve znala. To je ono znanje koje se javlja dok gledamo fotografiju srećnog para koji je proslavio zlatni pir. Talozi decenija, potomci okupljeni na porodičnoj
  31. 31. fotografiji. Ali, zadržimo pogled još malo na licu slavljenice, te tihe starice anđeoskih crta, i pojaviće se Neko, vidljiv koliko i vir na sredini reke, blagim naborom površine. To je najstrašnije, nepobitna činjenica da uvek postoji Neko. I onda kada ga nema, postoji Neko. Ja sam uvek želeo da budem taj Neko. Jer samo tako, činilo mi se, život ne može da me prevari, samo u tom crnom fondu krije se dobitak koji, neproknjižen, jeste jedino zadovoljstvo koje ne prolazi. Naprotiv, vremenom samo jača. To su oni nerazvijeni negativi, nepoznata geografija duše. Džakarta, pljusak, paprat. Odlomak neviđenog života, običan trenutak, a nekako najbliži. Nešto me je zaparalo. I tugom, i lepotom. Šta bih dao za vlasništvo nad poluminutnim letnjim pljuskom u očevom životu. Sakriven ili samo zaštićen iza ograde napisanih reči u tom tajnom životu? I ja sam bio Neko. Uvek sam varao. I prvu, i drugu ženu. Ne zato što sam bio nezadovoljan svojim životom, što svoje žene nisam voleo, nego zato što nisam mogao da propustim još jednu priču. I što je bila veća nemogućnost da se flert dogodi, to je u meni jačala strast da pokušam, jer me je baš nemogućnost da se nešto dogodi čuvala, mogao sam da igram igru, a da ne varam u onom konačnom bilansu. Osećao sam kako nešto nadoknađujem. Uvek na putovanjima. Samo sam tada bio neko drugi samome sebi. Bio sam Neko. Nevidljiva disonanca jedne idile koja trijumfuje na slavljeničkoj fotografiji. I kada bi se dogodio flert, nisam bežao kao pseto, već sam instalirao čitav jedan paralelni život, iznalazeći tehničke mogućnosti da sve to održavam. I više nisam znao koga volim. To se ponavljalo. U jednom času imao sam nekoliko ljubavnica, i svaku sam priču voleo, i hteo sam da u svima budem učesnik. Tako je
  32. 32. prolazio moj život. Doputovao bih u grad gde je živela neka od njih. Idućeg dana odlazio sam na pijacu, hodao između tezgi, i činilo mi se da prepoznajem sve te ljude tamo. Kakav divan osećaj da si gost u vlastitom životu. Jednom, na nekoj plaži u Istri, koju su zvali Indonezija zbog bungalova od bambusa sa krovovima od šindre, moj otac je, ugledavši nekoliko golišavih devojaka na terasi restorana, rekao: „Kao da sam u Džakarti.” I uhvatio sam njegov osmeh. I znao sam da je bio Neko. Da je ostavio trag na fotografiji koja možda još nije napravljena, na licu koje još nije dostiglo onaj konačan izraz. Bio je Neko, tek misao koja priziva trenutak slobode u sređenim fiokama nečije glave, tajno proknjižen u crnom fondu prošlosti. Rođen sam na pogrešnom mestu. Nije to fantazam da je drugde uvek bolje, već je zaista tako. To se predoseti. Ja sam oduvek osećao to pogrešno mesto, i zato sam živeo bez lokalne boje. Biti sam sebi okolina, tako sam živeo. I rastao sam kao da rastem na drugom mestu, pa je onda došlo do kurcšlusa. Zato sam ovakav. Koje je to pravo mesto, Rudi? Takvo da postoji čvrst ram, nekakva pravila. I pored ratova, i revolucija. Postoje kompasi. Postoji „tamo” i „ovde”, postoje strane sveta. Mesta su numerisana. Poštuje se rezervacija. U vozu, restoranu, pozorištu. Decenijama se može koristiti ista marka sapuna. A to nije malo. To je ta čvrsta tačka. Da se uvek mogu kupiti somotske pantalone, a ne samo onda kada su u modi. Da su antikvarnice pune ostataka tuđih života koji govore o nekim boljim vremenima. I kad to nisu naša bolja vremena, kada to nije naša prošlost, ipak je bolje. Sama činjenica da je nekad nekom bilo bolje, čini da i meni bude bolje. Da su parkovi uređeni,
  33. 33. da je novac konvertibilan. Da jedem kozji sir uvek istog ukusa. Da mogu svakog dana da kupim uloške za cipele. Da postoje neke konstante, da poštar dolazi uvek u isto vreme. Znam, i tamo bi bilo neplaćenih računa, na tom pravom mestu, i tamo bi život bio uvek u izgradnji, ali barem je gradilište ograđeno, postoji privremeni vodeni čvor, agregat za svetlo. Sve je taktilno, konzumira se po nekom redu, nikako u kricima besmisla. Kad živim tamo gde bi trebalo da živim, makar i u mislima, odmah mi je bolje. Mama je govorila da sve dolazi od svetlosti. To je na generalnoj probi i Đepeto rekao. Izgovorio je rečenicu moje majke. Ako je svetlost nepravilna, onda je sve pogrešno. I nezdravo. Jer, kako to da isti zbir činjenica, mislim, kako to da sa istom količinom novca, planova, obaveza, nekad budem veseo, i sve izgleda ostvarljivo, a nekad sam na ivici da se ubijem? A imao sam plan da se ubijem, dok sam još mogao da se ubijem. Sada bi to bilo mnogo komplikovano. Ali onda, dok sam bio slobodan, eh, kakav je to plan bio. Ne veruješ, Rudi? Zvuči zanosno. Imao sam plan da odem u Budimpeštu, potrošim pare u kupleraju, i onda sednem u voz za Debrecin, pa još dalje, prema ukrajinskoj granici. I prvi put mi nije važno što prozor ne može da se zatvori, što bije promaja. Ionako ću pre nego što stignem da se prehladim biti mrtav. Usput uništiti dokumenta, da posle niko ne zna ko se to ubio. Vodiće me kao nestalog na mestu na kojem nikad nisam hteo da živim. Maskirao bih se u klošara, sasvim neuočljiv. Mađarska je korzo po kojem šeta beda Istočne Evrope. Tu se svi oni okupljaju, to im je čekaonica iz koje će jednom preći u salon. Zaboravio sam kako se taj grad na granici zove. Možda je u Ukrajini? Tamo sam hteo da otputujem. I onda, uvek isti prizor:
  34. 34. kiša pljušti, sve neporubljeno i dotrajalo, kao peškiri one moje sirotice. Zakrčenim ulicama vuku se Rumuni, avganistanske izbeglice, ukrajinske kurve, tibetanski kaluđeri, bugarski nakupci povrća, Kurdi, kineski trgovci, albanski dileri droge, srpski makroi, i ja bled, sa grozničavim sjajem u očima, očajnički gacam po blatu između kamila. Napokon u lokalnoj boji koju nikada nisam hteo da priznam, napokon, makar na kraju života, odlučujem da u tom mizanscenu okončam. Kada nisam uspevao da se snađem, kada sam čitavog života uzaludno pokušavao da odredim strane sveta, da uvedem nekakve standarde, da mleko uvek ima istu masnoću koja piše na specifikaciji, da zimi u vozu ima grejanja, da liftovi rade, da nije šarmantno biti prevarant. Dakle, kad sve to nisam uspeo da savladam, da makar u tome što nisam uspeo da savladam i nestanem. Ali ja znam da nikada, ali nikada neće biti moguće da ovakav, kakav sada jesam, dođem na stanicu, da me ukrcaju u voz, da siđem u Vrnjačkoj banji, da se provozam perivojem, popijem čašu lekovite vode, i da se vratim istog dana. I biciklom da idem, to je nemoguće. Ovo je pogrešno mesto, bez mogućnosti servisa. Mada, i taj bicikl, i ta briga o telu, taj strah od starenja... Ne zna čovek šta je gore, da li javašluk Orijenta, ili uređenost Zapada? Za mene je jedina prava teritorija vagon. Imati svog konduktera koji uvek u pravom času kaže kada i gde treba sići, samo nekoliko časova provesti u nekom mestu i nastaviti put. Pripadati bratstvu Srebrne kašike iz „Orijent-ekspresa”. Nisam ti o tome pričao, Rudi? A možda u poslednjem času, kad krenem od Debrecina prema Ukrajini, možda tada poželim da se
  35. 35. smirim u nekoj bočnoj mogućnosti i onda... zaustavim se u nekom malom mestu, uzmem sobu u hotelu, i krenem glavnom ulicom, prođem pored apoteke, i stanem pred izlogom delikatesne radnje. Perce zvona iznad vrata najavljuje moj dolazak. Iz stražnje prostorije pojavljuje se devojka duge riđe kose, i providnog tena osutog pegama. Toliko je sve bez naboja, meko i ušuškano, da bih zauvek ostao u toj delikatesnoj radnji, uređivao izlog, istovarivao robu sa špeditera, čistio magacin, unosio u knjige svaki artikal, nimalo uznemiravan nekakvom svojom misijom na zemlji, odmah bih se opustio, zapravo, ne bih ni znao šta to znači opustiti se, jer sve vreme sam zavejan i ušuškan šarenim staniolom ugodnog provincijskog života. Skidao bih moju prodavačicu čim zatvorimo radnju, i utrnemo svetlo. Još dok bih pratio poslednju mušteriju prema izlazu, i klimanjem glave potvrđivao svaku reč koju izgovara, ovlašnim pogledom obuhvatio bih pune kotarice minjona i oble flašice likera u izlogu, i to je kao da već mesim jedre grudi moje prodavačice. Uvek sam imao erekciju u crkvi. U praznim aulama univerziteta, po podrumima i garažama. Na groblju. Tamo posebno. Volim sahrane nepoznatih osoba. Priđem grupi ožalošćenih, odaberem mesto po strani, i onda diskretno posmatram lica. Što bliže otvorenom grobu, erekcija je jača. Lica su ispijenija, bledih obraza, očiju otečenih od plača. Na obodu su manje smrknuta, tiho razgovaraju. Osvrćem se, kao da tražim nekog poznatog. Crne marame, šalovi, tesne haljine koje krote nemirne obline, miris crnogoričnog gustiša, fotografije na mermernim pločama, venci i sasušeno cveće, sve me to opijalo saznanjem da još nije gotovo, ispunjavalo me naletom hrabrosti koja mi je uvek nedostajala. A onda, u ćutljivoj gomili, sevne rezak
  36. 36. pogled, ošine kao jutarnji zrak. Igra očiju sa osobom koju ću posle pratiti, izdvojiti je od stada, kao lav antilopu. Zar vam se nikada nije desilo, Rudi, da noću zastanete na ulici i prelazite pogledom po fasadama kuća? Iza nekog osvetljenog prozora, ili u mraku, kao sova u duplji, postoji osoba koja čeka na vas, koja je najviše vaša, a koju nikada nećete imati. Koliko puta sam pripit i punog srca stajao na ulici, ispraćao tramvaje, i kao dobri duh grada držao sve pod kontrolom. To mi se redovno dešavalo tokom onih mojih bekstava, kada bih sigurnim alibijem produžio poslovni put, i zaustavio se u nekom od mogućih života, u duplom dnu svakodnevice. Sećam se jednom, u Novom Sadu, proveo sam dva dana. Sve vreme je pljuštala kiša i miris vlage širio se stanom moje ljubavnice. Probudio sam se rano, i ne paleći svetlo, nečujno izašao iz sobe. Otišao sam na pijacu. Kada sam se vratio, još u hodniku, prišla mi je i otkopčala šlic. Stajao sam držeći u jednoj ruci kišobran sa kojeg se cedila voda po parketu i pravila sve širu baricu, a u drugoj kese. Nisam mogao da ih spustim na mokar pod. Ona je već uzimala moj ud u usta, i on je rastao. I onda sam se setio da sam zaboravio da kupim krompir, a prijalo mi je kako raste u njenim ustima, i voleo sam je, i onda sam shvatio da nisam zaboravio da kupim krompir, da sam prethodne večeri na terasi video krompir, a da kod kuće, u matičnoj luci, nema krompira, da sam pred put konstatovao da moram kupiti krompir, i onda, ta voda na parketu, njene usne na mom udu. Spustio sam kese na pod, odgurnuvši ih malo kako bi mimoišle vodu. Jer na dnu jedne kese bio je hleb, i sigurno bi se raskvasio. A ud je već pulsirao. I meni je bilo lepo, zato što je svet u redu, što na svim terasama
  37. 37. koje su bile moje postoji sve što je potrebno. I taj krompir. Ugasio sam svetlo. Bio je mrak u predsoblju. Bio sam zdrav. Bacio sam kišobran. Bio sam opušten, u mraku, iako sam osetio vodu kada sam konačno slobodnih ruku zagrlio nju, na podu u predsoblju. Napolju, na spratu niže, komšije su razgovarale. Hvatao sam reči, „vodoinstalater danas dolazi”, i „da li ste čuli, poskupelo je grejanje”, i „kako ste sinoć mogli da zaspite od one buke, to je nedopustivo”. Sve sam čuo, a kao i da nisam čuo. Pogledaj onog stvora tamo. Advokat, harvardski đak. Ima preko šezdeset godina, a trči. Kakav nesklad. Bolestan duh u zdravom telu. Uvek je ljubazan, u svakom času ima pregled svih tetiva, svakog nabora tela. Pritisak, šećer, prostata, sve je pod kontrolom. Kreditne kartice uredno složene u novčaniku. Tenis dva puta nedeljno. Živi sam, a ne miri se sa samoćom. Nije sam da bi ispitivao bezmerja samoće, već zato što je to jevtinije. Kako se ide sa Istoka na Zapad, tako se samoća uvećava. Svi bi samo da konzumiraju. A ničemu ne znaju vrednost. Svejedno da li premazuju mladunčad foka onom zelenom bojom, kako bi im obezvredili krzno i tako ih spasili od lovaca, ili kupuju ta ista krzna u elitnim pariškim buticima. Svega je previše. A zapravo to je taj jedan te isti čovek koji šeta centrom sveta. Kažu da srce sveta kuca na Menhetnu. A tamo se tačno zna kako bi trebalo da izgledaš ako si na Vol Stritu, a kako u Grinič Vilidžu. Odakle to znam, Rudi? Imam satelitsku antenu i pratim nedeljama jedan program, jednu zemlju. Još nikad nisam video triler u kojem je detektiv prehlađen. Zašto svaka priča mora da bude završena? I kad ne razumem jezik, reči mi mnogo toga govore. Uvek jedan te
  38. 38. isti osmeh, ista odeća, isti pokreti. Negovati izgled, spolja sve pokazati, i lako se prepoznati. Konzumirati, i samo konzumirati. Svet je potrošen rudnik, sve je izrovano. Srce me zabolelo kad sam saznao da najveće evropske fabrike automobila koriste iste delove, samo spolja se ti automobili razlikuju. Međutim, spone, menjači, auspusi, sve im je isto. Tako i ljudi, sve manje se razlikuju. Gdegod da se uputim, uvek je to isti spot. I zar je moralno živeti na severu, a jesti špargle? Nezdravo je da uvek sve bude dostupno. Živeti po komorama, u različitim registrima. Onda imaš gde da odeš. Problem sveta je što su sva mesta zapala u užas istosti. A do onoga što je isto ne može se doputovati. „Važno je samo da ne gubi vreme”, to je bila rečenica kojom se okončavao svaki razgovor između majke i oca u pogledu moje budućnosti. Ja tada nisam pouzdano znao koje aktivnosti podrazumevaju da se vreme ne gubi, a koje su same po sebi gubljenje vremena. To ne znam ni danas, kao što ne znam da li već činjenica da se nešto radi jeste dovoljna da se vreme ne gubi. I da li postoje takve radnje koje su same po sebi gubljenje vremena? Da li je naš komšija, gospodin Hodak, gubio vreme dok je satima prelistavao knjige gostiju hotela „Central” u kojem je kao recepcioner proveo skoro čitav radni vek. Okretao je požutele, krte stranice in folio formata, čitao imena gostiju, lične podatke ispisane u rubrikama izbledelim mastilom. Gospodin Hodak se sećao nekih osoba koje su duže vreme boravile u hotelu, iako je otada prošlo desetak i više godina. To su uglavnom bili mladi oficiri koji nisu spavali po kasarnama. I moj otac je neko vreme, odmah posle rata, kao mornarički podoficir živeo u hotelu „Central”. U jednoj od hotelskih
  39. 39. knjiga za godinu 1949. pronašli smo njegovo ime, datum kada je došao u hotel, i broj sobe u kojoj je boravio. Verovao sam da gospodin Hodak u svojoj memoriji čuva očev dosije. Pamtio je mnoge redovne hotelske goste, čak iz predratnog perioda, iz vremena Italije, sećao se važnih događaja koji su neke od gostiju doveli u taj grad na kraju sveta. Veliki deo života gospodina Hodaka svodio se na kolekciju inventarisanih dana raspoređenih u desetinama hotelskih knjiga. Svaki gost koga je upamtio bio je nalepnica za fragment vlastitog vremena. Na kraju života podnosio je samom sebi izveštaj o pređenom putu, suočavao se sa tovarnim listovima i putnim nalozima. Dokumentacija o rasutom teretu koji je čitavog života prevozio, ma koliko fiktivna bila, zapravo, jeste jedini dokaz da nije zalud potrošio život. I ja sam se pripremao za taj svečani čin polaganja računa o utrošenom vremenu. U pokušaju da se izborim sa tim porokom, sve više sam tonuo u apatiju, predosećajući da je utrošeno vreme uvek izgubljeno. Popodneva sam provodio ležeći na krevetu. Bavio sam se svakojakim mislima, i čim bih ustanovio da je to čisto gubljenje vremena, hvatao sam sledeću misao u ribnjaku svoga uma. Dugo me mučio jedan problem koji je profesor istorije usput pomenuo. Posle Trijanonskog mira, kada je Mađarska izgubila dve trećine teritorije i skoro polovinu stanovništva koje se odjednom našlo na teritoriji susednih zemalja, veliki problem su bile železničke okretnice. Važna železnička čvorišta našla su se nakon Trijanonskog mira na stranim teritorijama, i godinama je Mađarska imala tehničke probleme u železničkom saobraćaju. Putovao sam u mislima vozovima iz Budimpešte prema novim granicama, i tamo po čitavu
  40. 40. noć čekao presedanje. U zadimljenim staničnim restoranima slušao sam razgovore koje nisam razumeo. Posmatrao sam usnulu decu. Njihovo prisustvo je nesnosno. Koliko puta su mi upropastila putovanje. U dobro uređenom svetu trebalo bi da postoje specijalni vagoni za majke sa decom. Zašto bi nedužan svet podnosio teror tih bića? I ne smetaju meni deca u vozu zato što plaču, ili što prave buku. Smetaju mi što kidišu na moje misli, jer, i kada su lepo vaspitana, njihov pogled je nepodnošljiv. Tim pogledom ja gledam sebe, i prepoznajem se u prestrašenom dečaku na pozornici duboko porinutoj u prošlost, među kulisama kuće u kojoj sam odrastao. Jedna od važnih tačaka u topografiji našeg stana bila je korpa za veš od pruća. Pre kupanja sam podizao okrugli poklopac, i dok sam ubacivao prljav veš u korpu, zastao bih za trenutak, da bih proverio da u korpi sem veša ničeg drugog nema. Jer, oblik korpe dozivao je jednu fotografiju koju je moj otac napravio u Bombaju: na trotoaru čuči Indijac sa sviralom, a pored njega ćup iz kojeg viri kobra. Svakih pet, šest dana majka je praznila korpu za veš, i tada bi opomenula sestru i mene da ne zaboravimo da sve prljavo odmah ubacimo u mašinu. Da korpa barem jednom prenoći prazna. Trenutak kada se skrnavi praznina korpe, i na njeno dno pada smotuljak prljavog veša, izazivao je u meni neku pritajenu teskobu, saznanje da, i pored rituala koji je u funkciji održavanja čistoće i reda, ništa ne može duže vreme mirovati. Priželjkivao sam čas potpune sređenosti. I zato sam kasnije uvek uključivao polupraznu mašinu, samo da bih što češće ugledao prazno dno korpe. Jer, suočen sa plavkastim dezenom
  41. 41. platna kojim je bila obložena unutrašnjost korpe za veš, i koje se takođe dva do tri puta godišnje pralo, ostvarivao sam mir sa sobom. Možda odatle osećaj svežine koji u meni izaziva plava boja? Odmah pored korpe, u uglu kupatila, nalazila se veš- mašina, poluautomatska, marke „Zopas”. Danas se više ne sećam šta je pojam „poluautomatska” podrazumevao, ali znam da je majka u toku pranja vadila veš iz mašine. Tehnički aparati ispunjavali su prostor stana prepoznatljivim mirisima. Frižider „Ignis”, zapremine dve stotine litara, proizvodio je karakteristični zvuk. A kada bi se postigla željena temperatura, motor se automatski isključivao. Za trenutak bi frižider zadrhtao, i tada je nastupalo vreme u kojem nema potrošnje struje, nema ni šuma koji proizvodi rad motora, sve miruje u glečerskoj savršenosti i tišini. Tri metra udaljen od frižidera, kako to nalažu propisi, nalazio se maleni šporet marke „Austrija-Dietmar” sa dve ringle čiji su metalni obruči i posle desetak godina bili besprekorno sjajni, „kao da je šporet tek juče izašao iz prodavnice”. Da, to se javlja majčin glas. I znam da je trenutak da proverim da li je poklopac na veš-mašini podignut, kako bi bubanj bio stalno u dodiru sa svežim vazduhom, da gumeni obruč ne bi buđavio od vlage koju stvara zatvoren prostor. Na hromiranim delovima bele tehnike vremenom se usled nebrige stvaraju mrlje, one kasnije korodiraju crnim tačkama. Dotrajavanje stvari i predmeta suočava me sa prolaznošću intenzivnije od bora koje otkrivam u ogledalu nakon brijanja. Ali, i na obodu ogledala vlaga prozvodi sivkaste fleke, kao što i bele linije između pločica u kupatilu i kuhinji vremenom tamne, i nema tog sredstva kojim se može postići nekadašnja boja. Nigde utehe, kao da je jedini prostor
  42. 42. gde se uvek iznova uspostavlja devičanska savršenost početka - prazna korpa za veš. A kada bi njeno plavkasto dno prekrili prljavi odevni predmeti, počinjao bi period nervoze koja se smanjivala obrnuto proporcionalno od punjenja korpe. Jer, nije isto kada se prljava košulja ubaci u korpu koja je već do pola puna, nego kada prvi smotuljak prljavog veša padne na prazno dno. Kakav osećaj bezbrižnosti kada se u već gotovo punu korpu ubaci prljav odevni predmet. Trenutak pražnjenja korpe samo što nije stigao. I tu, među stvarima i predmetima, dešavao se život koji ne beleže hronike i istorije, nevidljivi život koji ne postoji na oslikanom prozoru televizijskog ekrana. Taj život ne beleže novine, nema ga u knjigama ni na filmskom platnu. Jer, iako se u našoj kući nisu dešavali zločini i preljube, spektakularna bekstva i krađe, iako je život naizgled tekao mirno i nevidljivo kao ravničarska reka, pod površinom su strujali virovi, podvodne pećine su plenile ledenim mrakom. U odsustvu majke, sestra i ja smo preduzimali prave ekspedicije preturajući po ormanima i komodama, izvlačili smo fioke, otvarali kutije i škrinje. Neobični predmeti odjednom bi proširili poznatu geografiju. I kasnije, kada bismo sve vratili na svoje mesto, ništa nije bilo isto kao pre. Jer, otkriće minijaturnog srebrnog levka za parfem veličine naprstka, lepeze od lažne slonovače, ili kataloga robne kuće, požutelih stranica i pohabanih korica, širili su prostor stana do neslućenih dimenzija. Izvesnu ravnotežu u shvatanju vremena kao neprijateljske kategorije koju je zagovarala moja majka, predstavljao je Miodrag, moj deda sa očeve strane. Za razliku od majke koja se čitavog života borila protiv
  43. 43. kategorije vremena kao da je vreme neprijatelj koga stalno valja savladavati, deda Miodrag je živeo u večnosti. Po zanimanju je bio otpravnik vozova, međutim, nakon povratka iz zatvora, gde je zaglavio u vreme Titovog raskida sa Staljinom, bio je ražalovan, i nekoliko godina je radio kao čuvar pruge na deonici Sićevo-Ostrvica. Negde na sredini tog puta bila je i kuća u kojoj je živeo sa mojom bakom Danicom. Leti smo putovali vozom iz primorja na drugi kraj zemlje, presedali u Beogradu i Nišu, i onda „radničkim u tri” stizali na stanicu Sićevo, gde nas je na peronu čekao deda Miodrag. Svakoga jutra, pred zoru, uzimao je fenjer i kretao u obilazak svoje deonice. Bio je visok, i njegov korak je bez naprezanja pokrivao razdaljinu između dva drvena praga pruge. U vreme mog detinjstva deda Miodrag je vraćen na mesto otpravnika vozova u stanici Sićevo, da bi dve godine kasnije bio penzionisan. Jednu večnost zamenio je drugom. Jer, i kao penzioner budio se pre petlova, i popivši kafu i rakiju, odlazio niz prugu prema Ostrvici. Sa tih jutarnjih obilazaka često je donosio stvari koje bi našao na pruzi, uglavnom predmete nepažnjom bačene iz vagon restorana, ili izgubljene u trenucima dok su putnici stajali na prozorima vagona. Dedina kolekcija nalazila se na stalaži u jednoj niši, na unutrašnjem stepeništu koje je povezivalo prizemlje sa podrumom. Pamtim srebrnu kašiku sa monogramom „Orijent- ekspresa”, zatim upaljače, futrole za naočare, satove, lule, penkala, muštikle, narukvice, pepeljare, lančiće, male čajnike od rostfraja, minđuše, čaše, džepne nožiće, ključeve, plastične podmetače. Sećam se jednog velikog tanjira sa monogramom „Metrope” koji je deda Miodrag našao pored pruge u kartonskoj kutiji. Pravim čudom
  44. 44. tanjir je bio bez ijedne naprsline. U kolekciji nađenih stvari bila je i šahovska figura kralja od slonovače. Nisam mogao da pojmim usled kakve je to nepažnje najvažnija figura završila na pruzi. Da li je neki besni igrač bacio kroz prozor vagona figuru kralja ne mogavši da podnese izgubljenu partiju? Ali, zašto bi se na putovanje nosila kolekcija šahovskih figura od slonovače? Sate sam provodio razmišljajući kako je vlasnik šaha rešio problem izgubljene figure, problem koji je sigurno bio teži od bilo kojeg šahovskog problema; da li je pronašao prikladnu zamenu za figuru kralja? Prvi sat, švajcarsku „Omegu”, dobio sam na poklon od dede Miodraga, trofej koji je našao na pruzi dva dana uoči mog dvanaestog rođendana. Trebalo je samo promeniti naprslo staklo i dotrajali kaiš. Birao sam trenutak kada su odrasli bili zauzeti, i neprimetno odlazio na stepenište koje vodi u podrum. Tu, pored dugačkog, uskog prozora koji je kao pukotina stajao na fasadi kuće, uzimao sam u ruke jedan po jedan eksponat iz dedine kolekcije, i dugo ga zagledao, kao da upornim posmatranjem mogu proniknuti u prethodni život predmeta. Na policama stalaže gomilale su se stvari nepažnjom zagubljene na deonici pruge Sićevo-Ostrvica, stvari izmeštene iz svojih prethodnih života. Uzimao sam kašiku iz „Orijent-ekspresa” i zagledao mutnu posrebrenu površinu. Ko zna koliko dugo je lutala od jednih do drugih usta. Odjednom bi mi se ukazale unutrašnjosti desetina, stotina čeljusti, kao da se uvlačim u utrobu kita, u tamu špilje u koju jedino svetlo dolazi od bleska zlatnih krunica. Suočavao sam se sa plombama i mostovima, protezama i krljucima, mirisnim usnama dama i brkovima gospode mokrim od supe i piva. Kašika iz „Orijent-ekspresa”, taj predmet koji je
  45. 45. povezivao stotine osoba raspršenih u prostoru zemaljske kugle, osoba koje se verovatno nikada neće sresti, a koje čine jednu brojnu porodicu, sada je ležala na mom dlanu. I ja sam po nekom tajnom računu iznalazio verovatnost po kojoj je ipak moguće da se jednom, u poljupcu, spoje usta osoba koje su u različitim vremenima usnama dodirivale rubove te srebrne kašike. Prostor je bio uvek isti: vagon restoran „Orijent- ekspresa”. Kroz prozore oivičene modrim zavesama promicao je pejsaž, puste stanice sa usamljenim otpravnicima vozova, periferije nepoznatih gradova. U trezoru smeštenom na stepeništu, pulsirao je nepoznati svet sveden na minijature, konzerviran u umanjenom merilu koje sam prepoznao kao jedan od najvažnijih principa ustrojstva sveta. I tek bi zvuk zvona na fasadi kuće, zvuk koji je bio oštriji od zvuka službenog telefona u žutom metalnom sandučiću pored ulaznih vrata, prekinuo moja putovanja. Ukoliko bi se zvono oglasilo ritmom tri puta po dva, značilo je da voz dolazi iz smera Niša, a dva puta po tri upućivalo je na pravac Pirot-Dimitrovgrad-Sofija. Ta morzeova azbuka noću je pružala posebna uzbuđenja. Prodorno zvono ponekad bi me probudilo iz prvog sna, i onda bih osluškivao kada će se iz daljine, iz smera Niša ili Pirota, čuti pisak lokomotive i ujednačeno kloparanje točkova vagona. Kada bi se voz približio na stotinak metara od kuće, koja je bila uz samu prugu, mlaz svetla prelio bi prozore, a već u sledećem trenutku na belim zidovima sobe treperili su odsjaji prozora vagona. Prozori su ulazili kroz prozore i putovali belinama zidova. Tokom narednih nekoliko trenutaka izgledalo je kao da i ja putujem u tom vozu, kao da je soba prikačena za kompoziciju koja je već nestajala u daljini.
  46. 46. Deda Miodrag je, za razliku od moje majke, koja je bila niskog rasta i kretala se hitro, bio veoma spor. Niskim ljudima je potrebno više pokreta da bi savladali istu daljinu nego što je to potrebno visokim ljudima. Deda Miodrag bio je visok čovek. Da je živeo u večnosti, znam i po tome što je sa istim interesovanjem čitao novine stare i po nekoliko nedelja, kao i one pristigle tog jutra u trafiku na stanici „Sićevo”. Deda je često govorio da je idealna ona brzina koja nam omogućava da uvek budemo na pravom mestu. Jer, iako brzina smanjuje prostor, za šta je najbolji primer železnica, ipak, sve ima granice. Voz koji dođe ranije nije stigao na vreme. Shvatio sam da samo od brzine železnice zavisi koliko je neka zemlja velika, i verovao sam da je zemlja u kojoj živim veća od Francuske ili Nemačke, gde vozovi jure neverovatnim brzinama, pa se sa jednog kraja na kraj stiže mnogo brže nego u mojoj zemlji, gde su vozovi ne samo spori već dugo stoje na signalima i u stanicama, i zato, usled te sporosti i zakašnjenja vozova, moja je zemlja nepregledna. Oduvek sam večnost zamišljao kao stajanje voza na signalu. Da li si, Rudi, ikada sreo nervoznog železničara? Moja majka je maštala o malim večnostima u kojima se vreme ne knjiži, žudela je za nekakvim apendiksima vremena kada se mogu obaviti zaostali poslovi. A jedan od poslova koji je godinama nameravala da uradi bio je uređenje albuma sa fotografijama. Čitavog detinjstva sam slušao tu priču, kako joj je potrebno barem mesec dana da u miru sredi albume. Budući da je moj otac bio pasionirani fotograf, imali smo hiljade fotografija. Majka ih je slagala u kartonske kutije, i redovno je kupovala albume. Sećam se desetina skupocenih albuma, još
  47. 47. neraspakovanih iz celofanskih folija. Posle njene smrti, ostali su albumi i kutije sa fotografijama. Maštala je o času u kome će moći da se zaustavi i pogleda unazad pređeni put. Utrošio sam tačno mesec dana, taj njoj uvek nedostajući mesec, da sve fotografije složim u albume, i da onda u sebi prepoznam njen pogled, i da se tim fantomskim pogledom osvrnem unazad. Slike sam složio hronološki. Na poleđini fotografija olovkom su bili ispisani datumi i mesta gde je fotografija napravljena. Međutim, nedostajala su imena osoba na njima. Jednog jutra sam poslagao fotografije po podu. Linija fotografija prekrila je dužinu čitavog stana, i vodila od ulaznih vrata, kroz predsoblje i dnevnu sobu, sve do prozora u spavaćoj sobi. Hodao sam korak po korak, kao da hodam prugom. Prag po prag. Sa samo dvadesetak koraka prošao bih prostorom jednog veka. Vraćao sam se i opet hodao pored fotografija. Čitave generacije ležale su tu, pored mene, sabijene na dužinu od nekoliko koraka. Bile su to moje plovidbe koje sam neko vreme obavljao svakodnevno. Jer, samo hodajući stanom, uspevao sam da pobegnem od misli koje su me opsedale. Čim bih se zaustavio, i seo u fotelju, suočavao sam se sa vlastitim krvotokom, sa komplikovanim mehanizmom ljudskog tela koji svakog časa zbog nekog kvara može zauvek prestati da radi. A kvar, verovao sam, može prouzrokovati već i sama misao o kvaru. Hodao sam po toj pruzi sastavljenoj od stotina fotografija. Na svakom koraku otvarali su se novi prostori koje su naseljavale osobe koje su davno napustile ovaj svet. Zavlačio sam se u pukotine vremena, osluškivao glasove, suočavao se sa navikama tih nepoznatih ljudi. Kada je prestao da plovi, kada je konačno spustio
  48. 48. sidro, otac je vremenom stekao novu naviku: preuzeo je na sebe obavezu porodičnog intendanta. Više nismo živeli u malom primorskom gradu, već u Beogradu. Svakoga jutra odlazio je u prodavnicu, posle deset na pijacu. Tek što bi došao iz jutarnje nabavke, već je nalazio razlog da posle pola časa izađe iz kuće. Dešavalo se da ode u centar grada samo da bi proverio da li je i dalje na repertoaru film koji su majka i on želeli da vide. Novinama nije verovao, jer navodno često greše. Kako je dan odmicao, obaveze su samo izvirale. Ako bi na mom stolu ugledao adresirano pismo, odmah ga je nosio na poštu. Vratio bi se posle pola sata sa pismom u ruci da me pita da li da pošalje obično ili preporučeno. U početku sam mislio da je njegova zaboravnost posledica starosti, međutim, ubrzo sam otkrio da otac to čini namerno. Stalno je nalazio razlog da napusti kuću i da za nekoliko časova bude sam sa sobom, posvećen jednoličnom kretanju. Nikada nije koristio telefon da bi utvrdio radno vreme servisa ili lekara, ili da li u radnji na drugom kraju grada imaju to što je on nameravao da kupi. Posedovao je penzionersku mesečnu kartu gradskog prevoza. Rano ujutro je odlazio na najudaljenije pijace. Sir je kupovao na Kaleniću, voće i povrće na Zelenom vencu, a rezance na Bajloniju, pravdajući taj svoj štrapac sumnjivim razlozima. Kada bi se vratio sa pijace, tačnije, sa pijaca, ustanovio bi da je nešto zaboravio, i odmah je kretao natrag. Danas znam da su to bile njegove plovidbe, kada je, satima, svakoga dana, gradskim prevozom oplovljavao udaljene beogradske četvrti. Vozeći se tramvajem sa Voždovca, gde smo godinama stanovali, nakon preseljenja iz primorskog grada, u smeru Banovog Brda ili Novog Beograda, u mislima je savladavao udaljenosti
  49. 49. između Rijeke i Port Saida, Flensburga i Karačija, Gibraltara i Singapura. U beogradskom stanu nije bilo ogromnog erkera koji je mogao da zameni komandni most. Tokom tih bekstava iz kuće, opet je bio kapetan na komandnom mostu, suočen sa mutnom ivicom horizonta, i kada bi u autobusu ili tramvaju položio dlanove na naslon sedišta ispred sebe, zamišljao je da, zapravo, dodiruje politiranu površinu kormila. U novčaniku je u posebnoj pregradi držao uzorke različitih valuta, od japanskih jena do kuvajtskih dinara. Posedovao je ogromne šarene novčanice afričkih zemalja. Neke zemlje su nestale sa mapa, ali su arheološki tragovi još postojali u njegovom novčaniku. Uplovljavao je u luke iščezlih država, kupovao stvari novcem koji više nije bio u upotrebi, razgovarao sa pomorskim agentima čije vizitkarte je i dalje čuvao u plastificiranoj koverti. Često je pominjao izvesnog Bradonju, agenta iz Bombaja, poreklom sa Korčule, sa kojim se neko vreme dopisivao. Jer i kada je prestao da plovi, otac je verovao da će jednom stići hitni poziv kompanije da se ukrca na brod. Međutim, kako je već bio načeo sedmu deceniju života, bilo je malo verovatno da će kompanija kod koje je godinama bio zaposlen platiti veliki iznos obaveznog osiguranja za ostarelog kapetana i pozvati ga na brod. Ploveći gradom, verujem da je u sebi prepoznavao navike svoga oca, baš kao što ja danas prepoznajem u sebi njegove navike. Ritam kretanja odredio je deda Miodrag, korak po korak, prag po prag, na deonici pruge Sićevo-Ostrvica. Desno od pruge tekla je Nišava, pedeset metara levo pružao se autoput kojim su tutnjale drumske krstarice sa registracijama zemalja Zapadne Evrope, Bliskog i
  50. 50. Srednjeg istoka. Izašavši na autoput, seo bih u hladovinu parkinga i posmatrao ogromne hladnjače i kamione sa prikolicama i velikim kabinama. Dve stotine metara dalje, u smeru Ostrvice, kod hidrocentrale, nalazio se motel u kojem su noćivali šoferi. Pecajući svakog jutra na Nišavi, kretao sam se u smeru Ostrvice, i pred podne bih se popeo strminom, prešao prugu i otišao do motela. Odmah pored motela, u dnu padine po kojoj su se prostirali vinogradi, stajao je rashodovan vagon spavaćih kola, sa nekoliko soba u kojima su živele kelnerice. Prozore su prekrivale izbledele ljubičaste zavese. Ponekad bi se na vratima vagona-bungalova pojavio neki šofer. Pratio sam njegovo kretanje do kamiona. Tamni oblak izduvnih gasova širio se iz auspuha, kao div iz Aladinove lampe. Kamion bi nestao u smeru Niša ili Pirota. Jednog popodneva, dok sam peceo na Nišavi, naišla je Ruža, mlada kelnerica iz motela i zastala da sa mnom porazgovara. Približila mi se, i ja sam, Rudi, prvi put tada osetio nesvesticu od same pomisli da je dodirnem. Nesvestica od žudnje za ženskim telom. Rekla mi je da uveče dođem u motel. Čitavo popodne sam bio uznemiren, i kada sam kasno uveče izašao kradom iz kuće i uputio se prema motelu, drhtao sam. Približivši se terasi, ugledao sam Ružu kako razgovara sa jednim gostom. Skriven u tami stabala, bio sam svedok susreta koji se okončao u vagonu. Nekoliko dana kasnije otputovao sam, a da Ružu više nijednom nisam sreo. Nosio sam u mislima taj vagon u koji je Ruža otišla sa onim gostom, prizivao uzbuđenje dok sam masturbirao. Lik mlade kelnerice se ubrzo rasplinuo u sećanju. Jedini postojani oblik je bio vagon, tamnoplavi vagon rashodovanih spavaćih kola, u hladu stabala, čitavih
  51. 51. stotinu metara udaljen od pruge. Godinama je jurio tračnicama, valjali su se u grču ljubavi njegovi stanari; slučajni susreti u hodniku, pogledi koji za kratko vreme, koliko je potrebno da se popuši cigareta, premošćuju dane i nedelje udvaranja; hrabrost koja usled kratkoće susreta biva prepoznata kao sigurnost, interval slobode u okovima obaveza i rituala, čvrstih kodova ponašanja; bespotrebni prtljag vaspitanja - sve to biva za trenutak izvan nas, kada pogledi prećutno nešto dozvole. Meni je trebalo mnogo više od dozvole, Rudi. Tek nedavno, pre nekoliko godina, gledajući jedan film, isplivala je rečenica koja je kao osuđenik na doživotnu robiju čamila u dubini mog zaborava. Ne znam koji je to detalj, ili samo reč izgovorena u filmu, šta je bio uzrok da se odškrinu vrata ćelije u kojoj je čamila rečenica izgovorena maminim glasom: „A kada te jednom neka devojka odvede u mrak...” Drugi deo rečenice nedostaje. Verovatno je zauvek izgubljen. Poništen tamom onih stabala pored motela u Sićevu. Taj rashodovani vagon postao je moja soba, grad u gradu, prostor u kojem sam putovao svetom, kao puž noseći vlastiti dom. Vagon je bio moj oklop, unutar tog oklopa bio sam siguran i slobodan. Vagon je bio ostvareno bekstvo. Uvek bih zadrhtao kada bi glas iz zvučnika, najavivši polazak voza na liniji Beograd-Prag, pomenuo direktna kola za Drezden. Enigma „direktnih kola” koja će se na nekoj budućoj stanici izdvojiti iz sastava kompozicije, i nakon kratkog manevra biti ponovo prikopčana, te krenuti u nekom drugom smeru, budila je u meni znatiželju. Prilazio sam tom vagonu kao svetilištu, posmatrao putnike koji se nisu razlikovali od ostalih putnika ukrcanih u kompoziciju zelenih vagona.
  52. 52. Tonući u san iz kojeg bi me često trgnuo zvuk zvona na fasadi dedine kuće, najavljujući voz iz smera Niša ili Pirota, zamišljao sam da ću se probuditi na koloseku nekog dalekog grada, da se moja soba-vagon kreće prugama širom Evrope, da ću Transibirskom železnicom stići i do Vladivostoka. Jer, moja soba-vagon, to su ona „direktna kola” koja putujući železničkim šinama menjaju smer, i posle kratke pauze na sporednom koloseku, ulaze u sastav neke nove kompozicije. Moj vagon je putovao dvostruko, putovao je unutar putovanja. Nigde nije mogao ni da kasni, ni da stigne ranije. Zaleđeni trenutak mimo svih kalendara. Interval koji se ne troši. Ne podleže konačnom obračunu. Vreme unutar vremena, prostor unutar prostora. Provesti život ne napuštajući vagon, to je bio moj fantazam. Pripadati samo svetu koji se kreće tračnicama. Doživotna vozna karta kao jedini pasoš, jedini dokument, kojim se za trenutak može pristupiti na peron, zaviriti u čekaonice malih stanica čija imena su zaboravljena pre nego što su izgovorena. Rampe i skretnice, stanični restorani i garderobe, uredi otpravnika vozova i peronske trafike. Priče putnika koji za neko vreme dele prostor kupea ili vagon restorana. U zadimljenom kupeu svako postaje pripovedač, suočen sa saputnicima koje više nikada neće sresti. Svako za kratko vreme izmišlja vlastitu biografiju, samom sebi postaje neko drugi, prepričava događaje koji se nisu dogodili. Lažnim ponavljanjem nedogođenog, nedogođeno se događa. I onda samo pogled, poziv i dozvola istovremeno, pogled koji nisam mogao da razumem, možda zbog tog mraka koji je moja majka veštinom scenskog radnika uspostavila. Nukleus mog vagona - „direktna kola” za sve pravce koje bih poželeo - stvarao se u prostoru unutrašnjeg
  53. 53. stepeništa koje je povezivalo prizemlje i podrum dedine kuće, u polumraku, pored uskog prozora stepeništa koji je visinom od dva i širinom od jedva pola metra podsećao na kakvu pukotinu na fasadi kuće. U tom prostoru nedefinisane namene, koji je okruživao unutrašnje stepenište, sa stalažama gde je baka držala zimnicu, i gde su bile police sa dedinom kolekcijom nađenih predmeta, kao i stvari koje više nikada neće biti potrebne, ali koje se ipak odlažu za neko vreme koje ne dolazi, bilo je moje gradilište. Taj bezimeni prostor koji je istovremeno imao funkciju stepeništa, hodnika i špajza, sa prozorom-pukotinom, prozorom koji je bio pregrađen jednom uzdužnom i sa sedam poprečnih letvi, tako da je podsećao na deo šahovskog polja: prozor-remiza. Jer tu, na početnoj poziciji, odmaraju se figure od kretanja i dodira prstiju. Svaki prozorčić uskog prozora stepeništa predstavljao je jedno šahovsko polje remize. Stakla su bila mutna i siva od prašine. Sasvim u dnu tog duguljastog prozora, u nižem redu, desni ugaoni prozorčić se mogao otvoriti i fiksirati malenom metalnom rezom. Tokom leta, zbog namirnica koje su stajale po stalažama, prozorčić je bio stalno otvoren - prazan kvadrat koji bi u sastavu šahovskog polja bio prostor za kulu. Kroz taj otvor nišanio sam spoljni svet: pecače, čobane, ovce, stene na obali Nišave koje bi se za sušnih letnjih meseci uvećavale sve do prvih avgustovskih kiša kada bi reka nabujala, a ogromno kamenje preko noći iščezlo u mutnoj, crvenoj vodi. Bio je to znak da se letnji raspust završava, i jednog ranog jutra krenuli bismo do železničke stanice Sićevo, a odatle vozom na drugi kraj zemlje, u primorski grad, gde me čeka ustaljeni ritam svakodnevice. U dugim septembarskim sutonima,
  54. 54. nagnut nad knjigama i sveskama, zamišljao sam onaj prozor u dedinoj kući u Sićevu, i maleni kvadrat u dnu kroz koji sam sada, sedeći za pisaćim stolom, posmatrao sasvim druge prizore: udaljene dizalice brodogradilišta, brodove u zalivu, fabriku cementa koja je oblikom podsećala na divovsku šahovsku figuru kule. Moja soba, „direktna kola” za bilo koji grad koji bih u trenu zamislio, kretala se crvenim linijama pruga. Prstom sam sledio po geografskoj karti zamišljenu liniju putovanja, a kroz ram prozorčeta, malenog poput praznog šahovskog polja, izmenjivale su se puste periferije bezimenih gradova, trgovi sa baroknim crkvama, beskrajne ravnice i plavičasta brda pod snegom. Prizori su se nizali brzinom voza. Čitava popodneva sam provodio u komori vlastite sobe, tom pokretnom kinematografu u kojem se sa godinama menjao repertoar, tako da su eksterijeri u mom pubertetu bili zamenjeni enterijerima. Prizori su postali statični, voz kao da je stajao u mestu, nemarnošću železničara zaboravljen na nekom slepom koloseku. Šunjao sam se kroz zimski sumrak, obilazio prazne perone, zavirivao u čekaonice, kroz zamagljen prozor staničnog restorana posmatrao usamljene posetioce koji satima čekaju na polazak. Maštao sam da sam nevidljiv, da kao senka pratim neku devojku koja tek što je doputovala, i sa torbom preko ramena žuri mračnim ulicama prema svojoj kući. Sledio sam je dodirujući njen vrat, grudi, butine. A kada bih ušao sa njom u stan, prestajao bih da budem nevidljiv. Nimalo uplašena, niti čak iznenađena mojom pojavom, bez reči je prislanjala usne uz moje, osećao sam kako njen jezik ispunjava moja usta. Uzbuđenje koje sam doživljavao ljubeći nepoznatu devojku izazivalo je nesvesticu sličnu onoj
  55. 55. kada sam prvi put, pored prozora na stepeništu dedine kuće, stavio u usta kašiku iz „Orijent-ekspresa”. Vodili smo ljubav u krevetu, na podu, pored police sa knjigama koja se tresla od naših pokreta. Klizio sam pogledom po hrbatima knjiga, ovlaš hvatajući naslove. Odjednom ništa više nije bilo nepoznato, ni ime devojke, ni grad u kojem živi, ni osobe koje je okružuju, ni njeni planovi, ni njena prošlost. Nisu bile nepoznate ni stvari u stanu, ni predmeti - svaki sa svojom pričom. I ja sam se tada, žmureći, dospevši u stanje transa, kada bih u mraku spuštenih trepavica tragao za kakvom ceduljom na kojoj je, recimo, bio spisak stvari koje je moja poznanica nameravala idućeg dana da kupi, pitao da li sam normalan? Da li i moji vršnjaci, tako sedeći za stolom, putuju nekim svojim „direktnim kolima” u svim pravcima koje bi poželeli? I da li uopšte putuju? Ili, što je verovatnije, ne gube vreme kao ja, već po planu izvršavaju svoje obaveze. I zato su bivali nagrađeni ljubavnim vezama, šetali sa svojim devojkama po korzou, odlazili u bioskop, a posle u park. Ipak, slutio sam po nekom svom tajnom računu da to sve nije slučajno, i da odsustvo rezultata jeste najbolji znak da sam na pravom putu. Dakle, baš to što sam zbog frustrirajuće stidljivosti još bio bez devojke, trebalo je da znači da će mi život biti ispunjen ljubavnim avanturama. Moja majka je osobito volela knjigu Tragedija genija, često ju je čitala pred spavanje. U toj knjizi opisani su slučajevi znamenitih ljudi koji su u mladosti bili posebno nesrećni i neuspešni. Međutim, dar voli da se maskira nedarovitošću. I po pravilu, svi ti genijalci pre nego što su se dokazali u svojoj genijalnosti dugo su imali baš suprotne rezultate. Recimo, najbolji dokaz da je neko genije za fiziku jeste činjenica da mu u početku fizika ne
  56. 56. ide od ruke. I kao da u svemu tome ima nešto od tehnike zavođenja, kada navodno odsustvo interesovanja za objekat ljubavi izaziva poseban interes kod osobe koja biva provocirana tom nezainteresovanošću. Presudan je čas kada ćemo zbaciti obrazinu pritvorene nezainteresovanosti i krenuti u napad. U tome i jeste urođeni dar zavođenja koji, kao i vino, valja da odstoji u bačvama, u tami podruma mladalačke žudnje. Period vrenja u mom slučaju potrajao je neuobičajeno dugo. Jednom otvorena bačva postala je nepresušni izvor ljubavne strasti koja me, verovao sam, neće napustiti ni u dubokoj starosti. Zvala se Klara. Već u prvom razredu gimnazije bila je među najlepšim devojkama u gradu. Imala je kratke veze. A onda je postala ljubavnica poznatog lokalnog slikara. Kada ga je posle godinu dana napustila, on se propio. Izložio je prazna platna u jednom kafeu. U tim mladalačkim godinama, Rudi, drskost je jedina prava moneta. A ja sam nosio taloge samoće i straha. Klare kažnjavaju. Otišao sam iz malog grada. Tek posle dvadeset i pet godina, nakon Julijine smrti, došao sam u mesto svog odrastanja. Bilo je to onog leta kada sam putovao u Italiju. Kao grof Monte Kristo, neprepoznatljiv, proveo sam tri dana u toj tamnici. Mrzeo sam taj grad, sve verujući da bih na nekim drugim koordinatama bio neko drugi. Prepoznavao sam ulice, uglove, fasade. Ipak, Rudi, bio je to jedan drugi grad. A onda me zaboleo zub. U hotelskom telefonskom imeniku pronašao sam adrese stomatoloških ordinacija. Nakon pola sata već sam sedeo na zubarskoj stolici svog prijatelja iz gimnazije. Pričao je bez prestanka, kao da mi podnosi izveštaj za sve vreme
  57. 57. mog odsustvovanja. Saznao sam da se pre tri godine ubio onaj slikar koji je izlagao prazna platna. Pomenuo je i Klaru, prijateljicu iz razreda. U međuvremenu - a to međuvreme zapravo je bio čitav jedan život - Klara je živela u Parizu. Mali grad je interval, pauza, odmorište. Mali grad postoji da bi se iz njega otišlo. Kasnije je sve samo provera. Putovanja su razočarana verzija onog jedinog putovanja u nama, putovanja od prozora do fotelje, od stola do kreveta. Klara se pre pet godina vratila u naš grad, tako je rekao moj poznanik. Opet je počela da živi sa slikarom koji je zbog nje ostavio ženu i dvoje dece. Kada ga je napustila, obesio se u garaži. Moj prijatelj je stavio lek u zub, i rekao mi da kroz tri nedelje odem kod svog zubara da mi stavi plombu. Saznavši da sam tek tog dana doputovao i da put nastavljam kroz dva dana, predložio je da me povede na zabavu kod našeg zajedničkog poznanika. Prihvatio sam poziv. Slutio sam da će tamo biti Klara. Kada smo oko devet uveče stigli u jednu od vila iz vremena Italije, sa kamenom balustradom i ogromnim dvorištem sa palmama, kalinama i grmljem oleandra, tamo je već bilo dvadesetak gostiju. Na verandi se nalazio dugačak sto sa jelima, točilo se vino. Imao sam osećaj, Rudi, kao da sam ušao u neki film koji se već uveliko snima, a ja potpuno nespreman, bez ikakve predstave koja je moja uloga ili, tačnije, koga ja to menjam, ulazim u kadar. Poznanike iz mladosti jedva sam prepoznavao. Razgovarali smo, jeli salate, pili vino. A onda se na stazi u dvorištu pojavila Klara. I dalje je bila lepa. Telo koje je uživalo, duša koja se nije razapinjala samoćom i žudnjom, i kad ostari je lepo. To ostaje, Rudi. Kao što ostaje zapis samoće, uzaludno
  58. 58. potrošene mladosti. Moj prijatelj ju je uhvatio za ruku dok je prolazila pored nas. Da, Klara se sećala mog lika. Pomenula je mesta na kojima smo se u mladosti sretali. Pričali smo kao da se oduvek poznajemo. Živela je sama. Radila je u lokalnom teatru kao ekonom, vodila intenzivan život u sve manjoj koloniji samaca, kakav je bio i moj prijatelj zubar. I odjednom, baš činjenica da kroz dva dana nastavljam put, da možda više nikada neću doći u grad u kojem sam odrastao, u grad koji je ostavio ožiljke u agoniji mog odrastanja, sve me to učinilo lakim i poroznim. Bio sam lišen teskobe. Pili smo, Rudi, mnogo smo pili. Sa svakim gutljajem malvazije klizio sam sve dublje niz levak vremena, duboko u mladost. Moj prijatelj se udaljio. Bili smo sami. Zavodljivo je stajala na terasi pored mene, ovlaš me dodirivala kad bih je podsetio na neki detalj iz naše mladosti. Zacenjivala se od smeha dok sam joj pričao kako sam se jedne večeri tri puta usmeravao ka njenom stolu da bih je pitao za ples. I kako sam uvek u poslednji tren odustajao. Zašto, zašto si odustajao, pitala me mazno. Ta žena je sada bila sva moja. Osećao sam, Rudi, da se nešto strašno dešava. Kao da sam ušao u hram od koga su ostale samo ruševine, velelepni ostaci nekadašnjeg sjaja. I što je više pokazivala naklonost prema meni, naklonost koja je postajala otvoren poziv da je konačno dodirnem, ja sam osećao neobjašnjiv bes. Čitav život mi se ukazao u svoj svojoj mizeriji. Rudi, iz mene je govorio otkriveni dar zavođenja. Setih se majke, njene filozofije da se dar krije, da kao ponornica struji podzemljem. „Stalno radiš nešto drugo”, govorila je moja majka. Sada sam radio ono što je trebalo uvek raditi. Ne kao strašljivac posmatrati vodu reke, već zaplivati. Izaći iz zasede stabala, pojaviti se na terasi motela, onda kada
  59. 59. struktura melodije to zahteva. A ne kao pseto, Rudi, podvijena repa pobeći u grmlje. Kašika iz „Orijent- ekspresa”... tako sam video Klaru. I znao sam da ću te noći i ja postati član kružoka koji je imao Klaru. Za tren sam uhvatio pogled mog prijatelja. Stajao je dvadesetak metara udaljen od nas i razgovarao sa jednom devojkom. Klarina ruka sada je sve duže počivala na mom ramenu. Spustila je čašu na ogradu terase. Zamolio sam je da mi nešto obeća. Klara se osmehivala, pripita. Da, rekla je, sve što tražiš. Rekao sam da želim da prošetamo. I poljubio sam je. Negde iz dubine dvorišta dopirao je žamor gostiju kao sa palube broda koji se udaljava. Postojala je samo Klara koju sam ljubio. Otišli smo kroz dvorište, ne pozdravivši se sa društvom. Držeći se za ruke, krenuli smo pustim ulicama. Grad je spavao dubokim snom provincije. Bio sam neko drugi, tamo duboko u vremenu, i radio sam ono što je trebalo uvek raditi. Ovom ulicom sam četiri godine svakog jutra išao u gimnaziju, govorio sam. Poverio sam joj kako sam je često čekao u zaklonu kod zgrade gradskog zatvora da se pojavi iza ugla. I onda bih je sve vreme sledio na putu do gimnazije. U vreme Italije, ta se ulica zvala Ulica vodovoda, rekla je Klara. Mi se sad vraćamo iz diska u kojem sam te upoznao, rekao sam. Klara se smejala. Kod zgrade zatvora usporili smo korak. Ušli smo u jednospratnu kuću, prošavši kroz malo dvorište sa grmovima šimšira i oleandra. Nastavili smo da pijemo belo vino i polako se oslobađali odeće. Klarino telo je još bilo skladno i lepo. Ali, to nisu bile grudi koje su ljubili toliki pre mene, dok sam ja čamio u onom zatvoru zapta i vaspitanja, u najstrožem zatvoru. Nema takvog zatvora kao što je onaj koji sami sebi podignemo. Preda mnom je bila neka druga Klara. Da,

×