Војислав Коштуница: Одбрана Косовоа (прикази књиге)

1,236 views

Published on

Војислав Коштуница: Одбрана Косовоа (прикази књиге) Преузето са сајта http://www.dss.org.rs

Published in: News & Politics
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
1,236
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0
Actions
Shares
0
Downloads
7
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Војислав Коштуница: Одбрана Косовоа (прикази књиге)

  1. 1. Војислав Коштуница 1
  2. 2. ПРИКАЗИ КЊИГЕ: 1. ПРЕДСТАВЉАЊЕ ДРУГОГА ИЗДАЊА КЊИГЕ ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА, ОДБРАНА КОСОВА Часлав Д. Копривица, Лесковац, 28.05.2009. 2. ОДБРАНА КОСОВА КАО ОДБРАНА ДОСТОЈАНСТВА ЈЕДНОГ НАРОДА, ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, ЈЕДНОГ ПРИНЦИПА Синиша Ковачевић, Сомбор, 28. јануар 2009. 3. ВЕРНОСТ СЕБИ И СВОМ НАРОДУ Милован Данојлић (Обраћање поводом доделе годишње награде “Задужбине Др. Живко и Милица Топаловић” Војиславу Коштуници Српска књижевна задруга 27. новембра, 2008. године) 4. ЛАЗАР Матија Бећковић, 28. октобра, 2008. године 5. МОЋ И НЕМОЋ ПРАВА И ПРАВДЕ Коста Чавошки (Летопис Матице Српске, јануар-фебруар 2009) 6. КЊИГА – СВЕДОК Слободан Самарџић (Летопис Матице Српске, јануар-фебруар 2009) 7. О СМИСЛУ ЖИВОТА ЈЕДНОГ НАРОДА Александар Фатић ( Суботица 12. јануар 2009) 8. РЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ ДР ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ ОДБРАНА КОСОВА Петар Петковић ( Суботица 12. јануар 2009) 9. СРПСКА КОСОВСКА ДРАМА ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКОГ ЗАПАДА Др Славенко Терзић, (Ректорат Универзитета у Нишу, 28.10. 2008) 10. У ЗНАКУ ИСТИНЕ, ПРАВА И ПРАВДЕ Маринко Лолић (Књижевни лист 74-75, октобар-новембар 2008) 11. ОДГОВОРНА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА Богдана Кољевић (Ректорат Универзитета у Нишу, 28.10. 2008) 12. ДОСТОЈАНСТВО ИЗНАД СИЛЕ Милорад Вучелић ( ПЕЧАТ 03.10.2008 ) 2
  3. 3. 1. Часлав Д. Копривица ПРЕДСТАВЉАЊЕ ДРУГОГА ИЗДАЊА КЊИГЕ ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА, ОДБРАНА КОСОВА Драги Лесковчани, поштовани пријатељи, Књига Војислава Коштунице, Одбрана Косова, као свједочанство његове и наше заједничке борбе за Космет, препуна је различитих мисли, извођења, поентирања и, не на посљедњем мјесту, патриотских емоција, које код читаоца буде најразличитије асоцијације и одјеке. Дозволићете ми да на примјеру три-четири таква мјеста из књиге покажем не само начин на којим сам је ја доживио него и да назначим и оно што је, по мојем схватању, најзначајније и најдалекосежније у њој. Коштуница каже следеће: Ми нисмо први који се у историји нашег народа и наше државе изјашњавамо о Косову, али знамо да је тај одговор у свим временима био један и једино могућ. Још од оних који су пре шест векова на Косову Пољу оставили животе, преко свих покољења која су живела, борила и умирала за Косово, тај одговор је гласио да је Косово одувек било и да ће заувек остати саставни део Србије. Тиме је наш положај у овом историјском тренутку истовремено отежан и олакшан. С једне стране, он је отежан зато што морамо бити свесни највеће одговорности и што морамо бити достојни да дамо одговор, а с друге стране је олакшан зато што одговор на судбинско питање Косова не може бити нов, јер док је Србије други одговор не постоји. (стр. 70) На судбинско питање, дакле на питање идентитета, памћења, бића, трајања, могућ је само судбински одговор, а то је одговор који нам је давала и који нам даје наша судбина, пут који су зацртали наши преци. Ако ми не будемо наставили наш историјски пут на начин на који су нам га судбински утрли наши преци, ми ћемо изгубити право да се зовемо њиховим потомцима. Судбински пут не подразумијева никакав слијепи фатализам, већ се ради само о једној простој ствари: када се, као што се сада десило нашем народу, остане без оријентира, смјерница, када, штавише, само биће народа бива доведено у питање, тада се треба обратити оном најсуштинскијем у својем бићу – треба пратити заједничку везивну нит мијена нашег повијесног пута, треба, дакле, слиједити судбину наше суштине, и тада ћемо, као што каже наш аутор, имати „олакшан“ одговор. Наиме, оно што је једино могуће, смислено, морално, људски радити у позицији у којој се налази наш народ, то је политика опстанка, идеологија опстанка, стратегија опстанка, мисао опстанка, пјевање опстанка... Није ту ријеч ни о каквој некритичкој заслијепљености сликама прошлости, већ нам је сама наша судбина поново досудила задатак пред којим смо се налазили толико пута (ако не и непрекидно) – да уопште опстанемо – једнако као нам иста та судбина поново мора дати исти одговор који нам је давала толико пута: издржи, опстани и побиједи. Отуда, без обзира на све тешкоће које нас чекају на нашем судбинском путу, ми можемо бити 3
  4. 4. спокојни стога што смо, налазећи се у овако тешком положају, лишени недоумица и главоломки. Исправни, морални, истинити, достојни, вјечни пут јесте пут вјерности судбини, док су путеви отпадништва многобројни, разноврсни, али у крајњем исходу заправо исти, тј. подједнако ништавни. Зато они који не желе и не могу да се изроде и да отпадну имају врло једноставне и као стијена непомјерљиве разлоге – чак и када их и не изрекну, док су отпаднички „аргументи“ разноврсни, ваздушасти, али тону у заборав чим су изречени, и, заправо, неубједљиви и за оне који их себи и другима узалудно нуде– не би ли сакрили свој кукавичлук и/или своју издају. Коштуница, даље, каже: Сви ми више него добро знамо да не може један човек одбранити Косово, као што га један човек не може ни изгубити. Косово може да одбрани само цео народ или га цео народ, ако тако одлучи, може изгубити. (стр. 75) Косово је, дакле, изгубљено само ако смо и ми изгубљени – за оно што смо као народ некада били. Сваки човјек припада неком народу, те, између осталога и преко тога јесте – човјек, а припадати овом, српском народу значи спознати своју историјску судбину, прихватити је и учинити све да се једном испуне они њени налози са којима са увијек изнова суочавамо, што значи: учинити све што је у нашој моћи да престанемо да будемо понављачи своје историје који не могу да науче њену поуку. Однос према Космету је стога проба за све нас да ли смо и даље Срби, а то за некога ко јесте (или ко треба бити) Србин значи – да ли смо и даље људи. Насупрот беспомоћним констатацијама многих добронамјерних, отимачином Космета погођених савременика – у стилу: „Ја ту ништа не могу да урадим.“ – треба рећи да управо свако од нас, сам са собом и у себи, највише може да уради за наш Космет. То што се смије, може и мора урадити јесте да се никада ни у себи, ни пред другима не помиримо са тиме, да увијек изнова и себе и околину – било сународникā, било инородаца – убјеђујемо да је Космет српски, да увијек изнова осјешћујемо да је то одсудно питање нашега морала, образа, идентитета и самога опстанка. Наиме, без Космета, тачније: приставши да смо без њега, да он није наш (јер ако он није наш, ни ми нијесмо његови), ми остајемо не само без дијела своје територије, тј. без дијела својега „тијела“, већ без себе самих, без своје душе, која је, за разлику од тијела, недјељива. Космет није само неодвојиви, саставни дио државе Србије него је он сâма суштина Србије, па ако би нека држава и могла да настави да живи без неког својег саставног дијела, макар и као обогаљена и понижена, Србија не може наставити да живи без Косова, јер тијелу без душе живота нема. Због тога, ми немамо избора него да ниакда не одустанемо од борбе за Космет – али не тако што ћемо тек, као наши актуелни властодршци, понављати да ми његову отимачину никада нећемо признати, већ тако што ћемо радити да се тамо једном као држава поново вратимо на завјетно Косово. Само ако наша држава буде имала грађане који ће мишљу, ријечју и дјелом свједочити не само учињену неправду него и одлучност да се она исправи – што је једна од непролазних заповијести и људскога и божјега права – само ће тада и та држава једном моћи да учини нешто велико за привремено отето Косово и Метохију – само би се тада, на концу, у случају успјешнога повратка српске државе на Космет, могло испоставити да је његова отимачина била привремена, пролазна невоља. Космет није изгубљен – али би могао постати ако би ми на то пристали – као што ни од 15. стољећа па све до 1912, док су на њему пировали, како вели Његош, „љути Агарјани“, није био изгубљен, иако тамо све то вријеме није било наше државе. Тада се 4
  5. 5. нијесмо питали гдје су нам границе државе, и правдали се да ништа не треба за њу да предузимамо јер их тобоже не познајемо – стога што су границе биле урезане у ум и душу, па је стога и било могуће чекати стољећима да се оне и стварно исцртају у складу са тим вјечним тлоцртом српске душе. Нешто што је, стицајем тренутних повијесних околности и моралних не-прилика свијета, на правди Бога, отето, нешто што, стицајем околности, држи једно државонеспособно, полуцивилизовано, злочинству наклоњено племе, заједно са својим циничним покровитељима са Запада – то заиста не може и не смије бити сматрано једном за вазда изгубљеним. Ако се у себи помиримо са губитком Космета, ако, наиме, пристанемо (на пристајање) на пораз – као нација ћемо бити збрисани, најприје морално, а затим, закономјерно, и у сваком другом смислу ријечи. Због самога нашега опстанка као народа – у било којим границама – због, како неки кажу, будућности нас и наше дјеце, морално је обавезно не пристати, јер како ћемо их моћи погледати у очи ако им оставимо у насљеђе терет бивања „народом“ без образа. Само завјетом непристајања, упорношћу свеколике духовне, интелектуалне, а када буде затребало и физичке борбе, можемо доћи у прилику да своју државу и стварно вратимо на Космет, а утолико и да повратимо и свој заједнички и лични образ. Борба непристајања, што је најтежа борба која ће се ових и наредних дана, мјесеци и година збивати у нама и са нама, биће борба за самопоштовање. Само ако не изгубимо ту моралну борбу против себе, наиме, борбу против своје слабости, имаћемо изгледа да се једном и стварно погледамо у очи са дивљим отимачима и онима који им и тада буду држали страну, и да, под бољим условима, добијемо ту посљедњу битку против непријатељā наше душе – једну од онаквих какве смо увијек много лакше добијали од битака против својега незнања, малодушности и издаје. Аутор, затим, вели: Ако се као Срби одрекнемо српства, порекла, Косова, предака и историје – онда, ко смо ми Срби? Како нам је име? [...] Ако пристанемо на силу и на страх, свака жртва свих који су стварали Србију је узалудна. (стр. 221) Космет је за нас бити или не бити – али не тек у физичком смислу, да ли ћемо уопште било како постојати, већ да ли ћемо постојати као онај народ који смо до сада били. Ако не будемо могли да чекамо колико год буде требало да своју државу вратимо на Космет, већ пред собом и пред другим кажемо да оно више није наше, тада ми губимо право да се више зовемо именом онога народа чија се не само војска него и цијела држава у Првом свјетском рату на скоро три година била иселила из земље – све док се није побједнички вратила у њу – изгубићемо право да се зовемо именом онога народа који је под Турцима чекао скоро пет стотина година на слободу, именом онога народа који данас живи западно од Дрине, и који је након устанка и ратова од 1875. до 1877. чекао више од сто година да би извојевао себи своју државу која се данас зове Република Српска. Питање Космета је, дакле, за нас бити или не бити у смислу носити или изгубити право да носимо име онога народа који у својој часној историји никада није заборављао да су увреде и понижења пролазни, а идеал слободе и части вјечан. Одустати од Космета значи одустати од себе, значи: одрећи се предака, значи накнадно, али једном заувијек, изгубити све њихове побједе, изгубити право да се носи њихово часно име. А скупина без имена која би макар и даље, више по инерцији, говорила српским језиком – то не би био народ, то чак не би била ни скупина „самосвјесних“, „еманципованих“ индивидуа, већ би то било бесловјесно стадо које безглаво, без икаквог памћења, само јури за пуним коритом и желуцем – а и то узаман. 5
  6. 6. Подлога сваког нормалног и природног индивидуализма је народносна заједница – и ако ове потоње нема, тада неће бити ни индивидуа, већ само људоликих сподоба које у себи немају оно што човјека чини човјеком. Дозволите на крају, а сигуран сам да ми аутор на томе неће замјерити, да изнесем неслагање са једним, са једним јединим мјестом у књизи. Коштуница каже: Док стоје те светиње, док на Косову има Срба који у њима пале свеће, крсте се и умиру, ко је тај међу нама који може да се оглуши о вековни завет и да буде први Србин који ће изговорити оно што нико његов никада није? (стр. 206) Јасно је: не смије бити таквога који би пристао да Космет више не буде наш, а ако би се неко такав и појавио, морали бисмо да учинимо све да га спријечимо да у име нас на то пристане. Но да ли бисмо изгубили право да сањамо о поновном ослобођењу Космета ако би наши душмани и заиста затрли сваки траг српства на Космету? Ако би то било тако, тиме би наше сународнике-мученике и своје светиње на Космету довели чак можда и у већу опасност од оне којој су тренутно изложени, јер би арнаутски безумници могли да помисле да ће, ако се ријеше посљедњих биолошких и физичких трагова српског постојања, тиме бити овјерено да је свето српско Косово постало некаква шиптарска Косòва. Али ја кажем, а вјерујем и да аутор то каже, и да сви ми овдје исто то кажемо: и да, не дај Боже, протјерају и затру посљедњег Србина са Космета, и да, не дај Боже, сруше и посљедњу нашу светињу на Космету, и даље ће у Књизи вјечности стајати од Бога купљена тапија на којој стоји да је Космет српски. И док та тапија постоји, и док за то српски род буде знао, по томе дјелао и за то свједочио, дотле ће важити и завјет да Космет и опет стварно постане, а надаље и заувијек опстане српски, да се труба српског војника поново зачује са Косова поља – као што се зачула оне благословене 1912. Хвала вам што се дошли вечерас и тиме дали још један прилог нашој заједничкој одбрани Косова. Лесковац, Спасовдан, 28.05.2009. 2. Синиша Ковачевић ОДБРАНА КОСОВА КАО ОДБРАНА ДОСТОЈАНСТВА ЈЕДНОГ НАРОДА, ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, ЈЕДНОГ ПРИНЦИПА Живот пред нас ставља различите задатке, пред орача да храни, пред лекара да лечи, пред војника да брани, учитеља да подучава, свештеника да проповеда, ловац је ту да лови, препелица да се чува... И тако, орачева кривица је ако је запарложено, лекарева ако је неизлечиво, војникова ако је неодбрањно, учитељева ако се не 6
  7. 7. потписује и непрочитава, и све су одговорности исте и пред богом и пред људима. Парадоксално, чак атеисти и комунисти изађу једном пред Творца, па ако су добро лечили, подучавали, ловили, има наде да им се прогледа кроз прсте. А мислећи човек, поред свести да ће једном пред Њим подносити рачуне, мора да мисли о још две ствари: како једном, за сто, двеста година, изаћи пред потомке? И њима се рапортира. Постије и обрнути рапорти, кад потомци рапортирају прецима, о њима неки други пут. Страшно је кад су синови старији од својих праотаца. И напокон, постоји тај свакодневни сусрет са самим собом, у молитви или приликом бријања, свеједно. Да ли сам урадио све што се могло и што је требало? Мој покојни отац ме је учио да нема разлога за нервирање и бригу у стварима које нису под твојом контролом. Тад спавај мирно. Готовом послу мане нема. Али тамо где си могао да утичеш на ток ствари а где је твоје чињење изостало и нервирање је недовољно! А кад судбина пред човека стави терет одговорности који можда није ни желео, тамо где од његових поступака не зависи само судбина једне или двеју породица, где од његових поступака зависи судбина народа коме припада, будућност и опстанак тла које сматра својим, по коме је проходао и у које ће једном лећи, спружен и спокојан, са властитом земљом на срцу, коју зове отаџбином, онда је та одговорност много већа. А човек чију изванредну књигу вечерас представљамо се вољом отаџбине нашао у таквим историјским околностима. Пред њим ала и врана, сила и обест, која лаж зове истином, зло добрим, која је систем вредности преокренула и преврнула као пијанац рукаве. А међу саплеменицима орачи који не ору, лекари који не лече, учитељи који погрешно васпитавају, ловци који пуцају искључиво у време ловостаја... Најгоре од свих времена. Тамо где је логично да очекујете помоћ, она изостаје. И не само да је нема, него вам се одмаже на сваки начин. А неко у колевци у којој сте рођени и у којој сте и ви подизали своје потомство, хоће да насађује квочке, липу под којом сте први пут љубили, секу да од ње направе наћве у којима ће месити хлеб од жита са ваше њиве, цркву у којој сте се крштавали и венчавали, у којој су вам опојавали оца и деду и њихове очеве, спаљују да на тој светој ватри суше опанке. А они чије су најстарије тапије млађе од наших најмлађих размирица кажу: покажите смисао за реалност. А неки од „ваших“ хорски терцирају, признајмо фактичко стање, покажимо да разумемо време у коме живимо. Као да у тренуцима када вас жена вара са поштоношом исказјете смисао за реалност и обома кувате добру кафу... Или пак чините оно што се од вас очекује. Покушавате да уразумите прељубницу и уколико не успевате одлазите. О неким радикалнијим варијантама овај пут неће бити говорено. Као када вам, не дао бог, дете упадне у брлог наркоманије, прихватите фактицитет и показујући смисао за реалност, остављате јединца немилости улице и наркодилера. Или ћете као сви нормални људи учинити све да га спасете, борећи се до последњих граница властитих могућности, ангажујући себе, породицу, лекаре, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Драги пријатељи, ниједно уметничко или научно дело, без обзира на њихову вечитост или свевременост, дабоме да говорим о добрим научним и уметничким творевинама, не може бити реално процењено уколико не сагледате политички, етички и историјски контекст времена у коме је оно настајало. Отуда овај дужи увод. Дакле, господин Коштуница преузима терет одговорности у најгорем од свих времена. 7
  8. 8. Супротстављен великој сили која реч „интерес“ ставља испред свих појмова као што су морал, поштење, правда, достојанство, истина..., недовољно подржан од сународника, он пише ову изванредну књигу, ову збирку филипика, спашавајући тако свој образ, али и образ и достојанство целе једне генерације савременика. Ево, ово сам ја радио, поручује будућима, кад су нам га отимали. У времену када сви орачи нису орали, када су они пекари који су месили закидали на мери, када војници нису узимали пушке него метле по позориштима и диспанзерима , када су ловци пуцали на голубове и трудне кошуте. Ово је књига која ће увек подсећати да је тамо, на Југу наше место рођења, наше основно духовно полазиште, наша културна и духовна вертикала, која нам је са језивом мирноћом супериорног хулиганства, отета на потпуно бескрупулозан, бандитски и вандалски начин. И када једном, много пре него што то и оптимисти очекују, Косово и Метохија поново буду српски, велики удео томе даће и ова одлична књига. Јер ће подсећати да је Косово поље заувек у нашем систему мишљења, да је Грачаница утемељена у нашу колективну емоционалност, да смо божуре угњездили у наше књиге, филмове, драме и романе, да су наше најлепше песме и најлепше жене Косовке и Метохијке. Колика је књига доктора Коштунице Одбарана Косова, једна јасно вођена политичка, етичка и литерална мисао, уверићете се сами док је будете читали. Колико је она стилски и морално чиста родољубива и политички коректна, такође. Поново се сећам речи свог покојног оца Стевана: Војислав Коштуница ће мирно спавати. Он је учинио што је могао, а да ли је свако од нас учинио онолико колико је морао? Ни мање, ни више од тога. Питање за ораче, лекаре, пекаре, војнике, ловце...драги пријатељи мислите о томе вечерас када ову изванредну књигу будете носили кући. Синиша Ковачевић ( Сомбор, 28. јануар 2009.) 3. Милован Данојлић ВЕРНОСТ СЕБИ И СВОМ НАРОДУ Овогодишњег добитника награде Задужбине Топаловић упознао сам крајем седамдесетих, у време првих озбиљнијих окупљања противника ондашње политичке праксе. Млади предавач протеран са Правног факултета због подршке прокаженом професору Ђурићу привукао ме прибраношћу у држању и способношћу да пажљиво слуша саговорника, врлинама које су у нашем поднебљу прилично ретке. Остављао је утисак човека који гледа даље од онога 8
  9. 9. што је на први поглед видљиво, те сваку ствар дуго окреће у глави, пре него што јој утврди смисао и могућу употребљивост. Први утисак о личности с временом се потврђивао, а осећање пријатељства се продубљивало, како то, при удруживању изолованих истомишљеника, већ бива. Све ондашње отпаднике, побуњенике, петиционаше, изопштенике и противнике обавезне лажи доживљавао сам као личне пријатеље, као браћу. Узгред буди речено, данашње борце за људска права у том друштву нисам виђао: неки су били одвећ млади, док су се други боље осећали у владиним него у невладиним организацијама... За време суђења Шесторици, улето 1984, отишао сам из Београда, али нисам прекинуо везу са језгром незадовољника које ће, у наредним годинама, убрзано нарастати. Коштуница је предано радио у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, при Академији; претходно смо, при Удружењу књижевника, основали и током две године водили сличан одбор, усредсређени на одбрану слободе стваралаштва. Српска слободарска традиција нас је обавезивала на једнако поштовање основних права сваког грађанина ондашње заједничке државе, и онда кад узајамности на другој страни није било, што нас је, као патриоте, понекад доводило до непријатних недоумица. Држали смо, и држимо, да су права оних који не мисле као ми, па и наших непријатеља, претежнија од љубави према отаџбини, довољно племенитој да то увиди и одобри. У том тренутку, или нешто раније, појавила се књига «Страначки плурализам или монизам», израђена са једним другим прогнаником са Правног факултета, професором Чавошким; ту расправу сам доживео као смишљено подсећање на агонију последње слободне странке по свршетку рата, пре него што ће управљачи погасити светла у крчми. Извештај о злочину поднет је злочинитељима, и њиховим наследницима, у виду непристрасне научне радње чије импликације, у садашњости и у будућности, није било тешко погодити. Кад смо се, 1989, нашли у Оснивачком одбору за оживљавање пре четири деценије угушене Демократске странке, мени се учинило да испуњавамо завештање студије «Страначки плурализам или монизам». Био сам срећан што сам могао дати скроман допринос том догађају. Нажалост, убрзо су почела раслојавања и цепања, па сам се повукао из политичког живота у ужем смисли речи. Коштуница је покренуо своју странку, чија идеја – водиља сажима две основне тежње нашег историјског искуства: дубоко укорењен демократски импулс и патриотизам. Демократија која се не остварује пре свега у оквиру дате нације је пуста апстракција. Откако је преузео непосредну одговорност у вођењу јавних послова, Коштуница се потврдио као државник и борбени национални радник у најбољој домаћој традицији. Затечене прилике код нас, и у свету, нису му биле наклоњене. У необично тешким околностима изборио се за доношење основног закона државе, чиме је борба за очување територијалног интегритета земље добила чврст ослонац. Обављање високих дужности у државној управи није код њега ишло на уштрб демократске ширине и толеранције; захваљујући тој ширини, две у јавности нападане и компромитоване странке добиле су равноправан третман у политичком животу, па су, у међувремену, како видимо, превалиле вртоглаву раздаљину између опозиције и владајућих структура у које су се, делимично, и укључиле... Његов патриотизам је рационални избор правника надахутог љубављу према родном тлу и његовим људима. Главна одлика тог родољуба садржана је у почетном напеву наше химне, која се обраћа Богу правде, а не богу победе и 9
  10. 10. земаљског благостања. Са вером у то, врховно начело, у правду, Војислав Коштуница је повео битку свог живота, ону која се, код нас, од памтивека, води на Косову. Одбрана Косова, непосредан повод за доделу овог признања, је летопис трогодишње борбе да се разговор о статусу наше несрећне покрајине постави у координате историје и у оквире владајућег међународног права. То је болан, потресан документ, ратни дневник срочен тачним и јасним језиком правника који поседује широку општу културу и слух за матерњи језик. У том зборнику, где је свака реч два пута одвагана, присуствујемо хрвању Давида са Голијатом; то је црна књига нашег пострадања, али и нашег слободољубља, те извесног схватања части и достојанства. Дуги монолог пред глувим зидом, узалудан покушај уразумљивања светских силника и пљачкаша, вођен са тактиком коју голоруки људи, и жене, примењују у настојању да умире уличне напаснике. Тешко је, у овим текстовима, повући границу између честите наивности, дипломатских конвенција и лукавог плана да се непријатљски настројен судија, који у џепу држи потписану смртну пресуду, третира као непристрасни саговорник. Пример женске мудрости: са дивљаком и безумником говорити мирно, са наглашеним поверњем у његову човечност. Такав наступ, понекад, смирује безпризорнике; али, оно што пролази код уличних насртљиваца, није прошло код светских силника. Наш се Председник обраћа члановима Савета безбедности као заблуделој а опасно наоружаној деци. Невоља је у томе што су ова деца мобилисани војници, баш као и они у бази Bondstill, плаћени да бране стратешке конструкције својих господара. Они нису непристрасне судије светске организације за очување мира, него послушници окупационих снага, које су под изговором да помогну Албанцима, отргли део српске земље да би на њој поставили још једну војну базу. Коштуници је туђе интелектуално просташтво које је, нажалост, својствено политичком деловању и мишљењу, посебно код представника великих сила с којима се морао ухватити у коштац. Чиновницима светске машинерије, који се даве у глибу послушништва, који о Косову не знају ништа, али зато знају како треба гласати, он се обраћа са висине на којој мисле и говоре слободни људи: «Позивам вас, уважени представници водећих земаља слободног и демократског света, да за тренутак покушате да сопствену домовину замислите у положају државе од које се тражи да једној агресивној етничкој групи (....) просто уступи део земље из којег је нација потекла.» Такав напор имагинације превазилазио је овлашћења светских бирократа, задужених да обезбеђују геостратешке поседе у оном часу прве и једине светске силе. У Голијату се није дао пробудити човек који поштује основне претпоставке међународног права. Па опет, труд није био узалудан: оне речи су се морале рећи; изрекао их је најхрабрији и најмудрији између нас. Показало се где ко стоји и с каквим се оружјем бори, и свакоме је постало јасно о чему се ради. На Источној реци се огласила истина, пред којом је лаж морала ћутати. Представници великих сила, виновници разбојничког бомбардовања Србије, о суштини постављених питања нису имали шта да кажу. Аргументе су исцрпли ракетама и бомбама са ослабљеним уранијумом, и сада је требало озаконити затечено стање, које су сами изазвали. Морална победа нашег Председника с временом ће постајати све несумњивија и подстицајнија. Његова упорност је својствена овом тлу, а сажета је у животном геслу хромог Вука: »не да се, али ће се дати». Часно је извршио 10
  11. 11. националну дужност у борби против војнички и економски надмоћног непријатеља, сто пута јачег од оног којих се, у јуну 1389, улогорио између Ситнице и Лаба. Да би покорили српску средњевековну државу, Турци су морали запливати у својој крви; данашњи освајачи нису имали храбрости да приме борбу прса у прса, коју је наша војска очекивала три месеца, не мичући се са борбених положаја. Тукли су нас из црних стратсферских рупа у којима не пребиваји милосрдни анђели, него сурови ђаволи. Отпор наше војске се данас нихилистички омаловажава, а окупатору се, овде-онде, изражава дивљење. Вишевековну традицију борбе против туђинске власти у нашем времену наставља један миран, повучен интелектуалац, такорећи књишки човек, у чијем се духу, а и презимену, задржала коштуњава чврстина нашег племена. Своје познавање међународног права претворио је у оружје коме моћници нису ни покушали да се супротставе. Позивали су се на «створено стање», које су сами, са планом, створили, и које је, по речима једног од њихових извештача, на Косову мрачно. Уверен у вредност начела у име којих је дошао на чело државе, а чија је природа универзална, повео је спор против светске владе коју је зајахао њен тренутно најјачи члан. Ставио је главу на пањ, и изгубио све, осим части. Поновила се жртва светог Кнеза: битка се морала дати, да бисмо данас гледали себи у очи, и да се не бисмо, колико сутра, стидели пред потомством. На ту битку нас је обавезивало поштовање правде која, по народној изреци, и по речима нашег Патријарха, држи земље и градове. Правдом против силе и бирократске самовоље: сваки исход такве борбе, укључујући и пораз, изазива дивљење «јер са нестанком правде», опомиње Кант, »ишчезавају све вредности из живота људи и народа». У том духу је изречено упозорење у Савету безбедности у октобру 2005: «Због тога очекујем ништа мање од елементарне праведности, и ништа више од сагласности о томе да за моју земљу важе они исти универзални принципи који важе за сваку од ваших земаља појединачно, али и за све демократске државе-чланице светске породице народа.» Стратешки интереси нових освајача света, решених да у Европи оснују послушну НАТО-државицу, са базом која, за разлику од оне у Гвантанамо, никоме не пада у очи и не изазива буру протеста у круговима хуманитарних организација, показаће се јачи од свих упозорења, доказа, аналогија, конвенција, повеља и завршних аката. Ове норме се данас признају када је то моћницима потребно, а када им не одговарају, они прелазе преко њих као да не постоје, налазећи свакојаке посебне околности и изузетке који то нису. Са саговорницима, којима закон лежи у топузу, немогуће је изићи на крај. Ни у индивидуалним, ни у међудржавним односима нисмо се суштински одмакли од закона који су владали у преисторијској џунгли. Ово је једно од болних открића до кога смо дошли у протекле две деценије, и мора да је посебно тешко пало убеђеном демократи и легалисти који је понео терет државне управе из уверења да треба прекинути безакоње једнопартијког поретка, да би, убрзо, увидео да насиље и безакоње имају планетарне размере, те да је, у својој универзалној утемељености, погубније од њихове комунистичко-балканске варијанте, чијем смо се краху прерано обрадовали. Са стране с које смо очекивали подршку, разумевање и пример складног уређења друштвених односа, дошло је зло. Као да се од крсташких ратова до овога часа у освајачким апетитима Запада ништа није променило, као да нема суштинског напретка у односима између јаких и 11
  12. 12. слабих, богатих и сиромашних, великих и малих...Као да је једине плодове Прогрес донео у техници, медицини и свеопштој хипокризији. Обузета плановима о подчињавању земаља и народа и обезбеђивања допреме јевтиних енергетских сировина, решена да утврди своје присуство на свим континентима, пијана од победе у хладном рату чему смо, као антикомунисти, и сами, авај, дали допринос, уверена у апсолутну вредност своје идеологије, вере, културе, језика и начина живота, огрезла у лажи којима се уљуљкује све док је истина, попут недавног берзанског цунамија, не лупи у лице, империјалистичка алијанса је морала остати глува за наше разлоге и предлоге. Ко онако бестидно лаже у припремању и оправдавању агресије на Србију, Ирак и Авганистан, подваљује и у свему другом, па и у вођењу сопствених финансијских послова. Та је лаж, у септембру, избила на површину, и зграда се из темеља заљуљала. Србија је научила да трпи и гута, а економски закони нису. Коштуница је показао прави смисао тзв. хуманитарног бомбардовања. Требало је, најпре, растурити заједничку државу Јужних Словена, а потом отети Србији комад тла на које је, као и толике друге земље у свету, имала тешких проблема наслеђених из даље и ближе прошлости. Јер, да је уистину хтела, тобожња «међународна заједница» је могла значајно помоћи њиховом мирном решавању. Уместо тога, она је учинила да стање постане неподношљиво тако што је наоружавала терористе да би, помоћу разних лажи и фалсификата крунисаних измишљотином о масакру у Рачку, извршила агресију на Србију, окупирала део њене територије, да га, у погодном тренутку, отцепи од земље- матице. Данас је свакоме јасно да НАТО није дошао на Косово зарад усрећења наших Албанаца, него да би искористио тежњу сепаристички настројене мањине зарад задовољавања својих геостратешких планова. Схватање америчких званичника о њиховом националном интересу не разликује се од Хитлерове идеје Lebensraum-a. Хитлер је био скромнији, вукле су га руске степе, док данашњи мондијалисти циљају на глобус у целини. Као што су њихови преци, колонијалисти, покоравали континенте мачем и огњем, под изговором ширења цивилизације и Христове вере, тако су они, као неоколонијалисти, на својој застави истакли идеју људских права, и намеру да цео свет усреће својим, једино могућим моделом демократије, а модели су, разуме се, скупи, и плаћају се једном златом, други пут крвљу. Тако смо, поред осталог, чули тврдњу да су национални интереси САД на Косову претежнији од интереса Србије на истом простору. У обраћању Савету безбедности дне 13.јула 2006, Коштуница је посегао и за једном реторском фигуром која је изван правничког жаргона: «И молим вас да не заборавите стару истину да рђави историјски обрти имају тенденцију да се понављају, као и да ниједан човек и ниједна држава никада нису острво за себе.» Реч је, дакако, о познатој проповеди енглеског песника Џона Дона (1573- 1631), узетој из Медитације XVII. Поред врсних песама, овај духовник и мислилац писао је и тзв. devotions, односно молитве побожнице. Ову проповед, из које је наш Председник узео навод, вредело је у целини предочити члановима Савета безбедности, којима метафизички песници с почетка XVII века свакако нису најбоље познати. То место, у целини, гласи: 12
  13. 13. «Ниједан човек није острво, нити је цео у себи; сваки је човек грумен континента, део целине. Ако море откине груду земље, Европа се смањи, као да јој је читав рт откинут, као да је у питању имање твог пријатеља, или твој лични посед; смрт сваког човека умањује ме, јер сам садржан у људском роду, и никад не могу знати за кога звона звоне; звоне за тебе.» Тако Џон Дон, у брошури објављеној 1624, а поводом опсаде Кадиса, у Андалузији, догађаја коме је, у раној младости, присуствовао, и кога се, тридесетак година касније, у болесничкој постељи, сећа. Звона, која су се огласила за време уништења Шпанске армаде, 1588, одјекују кроз сва бомбардовања у протекла четири века, а Србија је такве нападе, у новијој прошлости, доживела неколико пута. Као што ниједан човек није острво, тако је и свако раздобље део нераздељиве историјске целине. Агресија из 1999. погодила је, са нама цео свет. Беседа Џона Дона, чије реченице неки издавачи ломе и приказују као песму у прози, дуго је лежала прекривена прашином заборава да би, заједно са песничким опусом, васкрсла крајем XIX века. Хемингвеј учесник и извештач из Шпанског грађанског рата, нашао се, три века касније, у земљи у којој је Дон доживео свеповезаност људских и народних судбина, па је, суочен са новим страдањем Шпаније, нашао у песнику саговорника који ће му уступити наслов и мото за роман. Једна реч из Донове молитве, поред симболичког, има, за нас, данас, и конкретно значење. То је оно clod (If a Clod be washed away by the Sea)... Clod је груда земље, бусен, земаљско тло. Косово је један такав грумен земље који се откида од Европе, и од Србије као европске земље, зарад глобалистичких планова. После те отимачине мање је Европе, и мање је живота у свакоме од нас. Коштуница је поставио правну конструкцију за све озбиљне разговоре о судбини наше Јужне покрајине, утврдио линије садашње и будуће одбране Косова. Донде, докле не признајемо отимачину, стање је за нас непромењено, онакво какво је, мање или више, вековима било. Онај ко у будућности нађе могућности, и храбрости, за исправљање неправде, имаће нашта да се ослони. Зборник Коштиничиних наступа твори кодекс нашег историјског права, и даје пример како се треба борити кад је исход неизвестан, а непријатељ неупоредиво јачи. Јачи од свега, осим од нашег схватања части, и нашег самопоштовања. Одбор Задужбине Топаловић са посебним задовољством додељује ово, једнодушно изгласано признање. Обраћање Милована Данојлића поводом доделе годишње награде “Задужбине Др. Живко и Милица Топаловић” Др. Војиславу Коштуници 27. новембар. 2008 4. Матија Бећковић 13
  14. 14. ЛАЗАР Већ шест векова траје Косовска битка. Њен исход се још не зна, али се зна да је то најсудбоноснија битка коју води српски народ. Води је у рату и миру, на бојном пољу и за зеленим столом, у стварности и у духу, на небу и на земљи. О Косову је исписана читава библиотека књига. Тој библиотеци додао је своју књигу и Војислав Коштуница. Насловио је Одбрана Косова, а у наслову је сажет и њен садржај. Од онога што је у књизи речено, није мање важно кад је, коме је и где је то речено. Сваки текст је подвезан и поткрепљен тим податком и тако је књига постала драгоцен и незаобилазан документ за сва времена. Косово је одавно прешло у надлежност поезије а однедавно и у надлежност права и правде. Што је то тако, непорецива је заслуга Војислава Коштунице који је косовско питање подигао из гроба и још једном поставио на дневни ред, да тамо остане све док не буде праведно решено. Кад је то учинио у јавности je већ била усвојена узречица да је Косово изгубљено и прежаљено, а јавно мњење припремљено да се с тим помири. Политички лидери су се надметали око првенства ко ће пре признати „независну државу Косово“, а Војиславу Коштуници су замерали што није прагматичан и не прихвата реалност, тим пре што је Косово изгубљено пре него што је он ступио на дужност. С мирним поуздањем Војислав Коштуница је понављао освештану истину да је Косово Србија и да ту истину не може порећи никаква сила. И да од поштовања те чињенице не зависи само судбина Србије него и судбина истине и будућност света. И заиста, свемоћни господари света, све армије и све канцеларије, све њине експозитуре и експерти нису могли пронаћи ни један члан ни једног закона на који би се позвали, а камоли навести пример да се икад десио случај да је икад икаквој, а камоли једној старој, европској, демократској држави узета територија и додељена некој другој. Било каква територија, а камоли њена рођена, основна земља, на којој је подигнуто највише храмова, о којој је испевано највише песама, насликано највише слика, у чијој је крвавој трави закопана њена суштина и најдубља истина. Понављајући да је Косово јединствен случај они су говорили и оно што нису хтели да кажу. Јединствен случај је друго име за безакоње, а преседан доказ да је српска земља terra incognita ван међународног права. За Војислава Коштуницу Косово је стајна тачка а право полуга којом се питање Косова подизало до највишег начела које се тиче темеља и устројства света. Косовско определење и јесте определење свих који би радије бирали “у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита. Он се, како је одавно написано “својом суштином придружује оним највишим творевинама људског духа сакупљеним у имагинарном музеју једне јединствене европске културе“. Одричући се свог највећег културног доприноса не бисмо само поништили сами себе већ починили незапамћен злочин у историји људског духа. Ако за тренутак склонимо у страну духовну својину која је ионако нeизрачунљива и посмaтрамо само ону материјалну, суочићемо се с податком да још нико није ни покушао да изброји и срачуна колико је на Косову планина и река, шума и руда, ливада и њива, градова и села, птица и звери и колико оне вреде? И сад све то не траже да им 14
  15. 15. продамо и да купе него да им онако ђутуре и на невиђено, поклонимо и дамо. Такав каваљер се још није нашао међу државама за које знамо, а тако галантан може се бити само с туђом имовином. Такав план свакако заслужује Нобелову награду, али за бестидност а не за мир и безбедност. Александар Солжењицин у Архипелагу Гулагу наводи како су прилике у логору у једном тренутку постале сношљивије. Побољшање се огледало у томе што је кажњеницима било допуштено да могу писати жалбе на пресуде. Ни једна жалба није усвојена али нису били ни кажњавани они који су се жалили, што је био редован случај пре овог отопљавања. На ову епизоду подсетиле су нас прилике у данашњем свету и реакције светских моћника на захтев Србије да Међународни суд правде одлучи да ли је једнострано проглашење независне државе Косово засновано на правди или неправди. Они који су се борили на једној страни, а затим једнострано прогласили и признали независну државу Косово, најпре су Србију посаветовали да се не жали и не тражи правду на суду а кад се о такве дискретне савете оглушила почели и да прете и да је кажњавају. Отприлике онако како је било у Гулагу пре отопљавања. Напослетку су и са говорнице Уједињених нација поручили да пресуда Међународног суда никога не обавезује, а најмање оне који су тај суд основали и донели законе по којима суди. Закон јачег је осионо и цинично још једном огласио своју једину лозинку. Тако су се одавали и признавали да и без суда и они знају оно што знају и птице на грани - да ли су на страни правде или неправде, заступају ли закон или безакоње. Мало је политичара који би могли да објаве књигу какву је објавио Војислав Коштуница. Кичмен и коштуњав, брзо је уочен па је недавно постигнут и општи консензус да буде склоњен. А та сагласност није постигнута само због њега него и зато да се свима да на знање како је сваки даљи отпор узалудан, а било какво противљење безакоњу бесмислено. Али књига Војислава Коштунице „Одбрана Косова“је завештање које сведочи о непоколебаној вери у смисао отпора и коначну победу права и правде. Косово је одбранио дух а не оружје. И зато Косово могу отети, али та отимачина не може се звати друкчије док је српског језика и Србије. Поштовани скупе, И само име косовског цара Лазара наводи на васкрсење, подсећајући на оног Лазара који је устао из гроба после четири дана. И четвородневни Лазар се насмејао само једном и то гледајући човека који је крао неку грнчарију. Смејући се, васкрсли Лазар је рекао: “Гле, прах краде прах“! А колико ће се тек смејати Косовски Цар Лазар кад једном устане из гроба и угледа толике разбојнике који свим силама покушавају да украду Косово, а не знају да је кључ од Косова он однео на небо. Матија БЕЋКОВИЋ, Реч на представљању књиге Војислава Коштунице ОДБРАНА КОСОВА, у Нишу 28. октобра, 2008. године 5. 15
  16. 16. Коста Чавошки МОЋ И НЕМОЋ ПРАВА И ПРАВДЕ После дужег времена др Војислав Коштуница се представио нашој знатижељној јавности још једном заиста вредном књигом. То су његова јавна иступања пред међународним и домаћим форумима у раздобљу од новембра 2005. до фебруара 2008. године. А посреди је једна темељито промишљена, изврсно правно заснована и изузетном снагом воље изведена одбрана нашег Косова. Многи су бранили Косово и многи ће то чинити и у времену које је пред нама, али нико до сада на највишем јавном положају то није изводио тако убедљиво, упорно и доследно како је то чинио др Војислав Коштуница. Већ сам начин на који су ови говори писани открива да је њихов аутор у исти мах и веш политичар и темељит научник. Он увек поуздано зна шта у ком тренутку треба рећи и која је врста аргумената и казивања најпримеренија онима којима се обраћа. А то опет чини тако разложно, јасно, уверљиво и на најјачим аргументима засновано као да је, поред уставног права и политичке теорије, и врстан зналац међународног права и међународне политике. Уз то леп и однегован језик и уједначеност стила уверљиво показују да др Војислав Коштуница сам пише своје говоре, за разлику од многих других којима то чине којекакви саветници и подрепаши. Оно што најпре оставља упечатљив утисак то је његово позивање на право и правду као најјаче оружје сваког истинског патриотизма. Зато је и могао да каже да располажемо необоривим аргументима заснованим на праву, правди и истини (стр. 49) и да бранећи Косово и Метохију истовремено бранимо она начела и оне вредности на којима почива савремени међународни поредак. Реч је наравно о неоспорној чињеници да су Косово и Метохија интегрални део Србије и да ту чињеницу нико није успео да доведе у питање. Није нам наравно познато како су Коштуничини саговорници за преговарачким столом или у Савету безбедности Уједињених нација реаговали на његове необориве правне аргументе, али претпостављамо да им је, упркос потпуној бескрупулозности и пословичном цинизму, било непријатно. Као силници овога света они су навикли не само на беспоговорно саглашавање са сваким захтевом, већ и на претходно пристајање пре него што се њихов захтев и формално упути слабијој и пониженој страни. Зато их је сигурно изненадила Коштуничина чврстина, постојаност и доследност у изношењу аргумената које они нису могли, чак и да су хтели, да оповргну или бар доведу у питање. Можда је у том погледу најупечатљивији утисак оставило Коштуничино обраћање Савету безбедности Уједињених нација 19. децембра 2007. године, када је рекао: «Од када постоје УН први пут се расправља о томе да ли су међународно признате границе држава чланица УН заиста загарантоване и да ли принцип поштовања суверенитета и територијаног интегритета и даље има универзално важење.» (стр. 184). А потом је, да би његовим саговорницима у Савету безбедности било савршено јасно шта се од њих тражи и на шта морају да одговоре, поставио следеће одсудно питање: «Пред вама се, дакле, нашло питање свих питања: да ли ће се први пут у историји УН донети одлука да, противно вољи једне демократске државе , и то члана–оснивача УН, буду промењене њене међународно признате границе, да буде поништен њен суверенитет да буде ампутирано 15 одсто њене територије» (стр. 184-185). Како се на овако постављено питање није могао дати уверљив одговор који не би оспорио намеру да се на Косову и Метохији конституише друга албанска држава на 16
  17. 17. Балкану, никаквог одговора није било. И то је био разлог што је сутрадан сва америчка штампа ћутке прешла преко тог драматичног и далекосежног питања у Савету безбедности, као да је било по среди рутинско продужење мандата трупа Уједињених нација на Кипру или именовање известиоца за неко мање важно питање. Већ ова чињеница потврђује да је Коштуница бранио сувереност и територијални интегритет своје земље најбоље што је могао. Коштуница се, међутим, поводом Косова и Метохије, није обраћао само моћним чиниоцима него и властитом народу, како са говорнице у Народној скупштини тако и на пригодним јавним скуповима. Том приликом он је истицао да Косово и Метохија нису страначко већ државно и национално питање, те да све странке, ако су заиста родољубиве, треба да буду јединствене у одбрани тог стожера на којем почивају српска прошлост, садашњост и будућност случене у непорециви и неуништиви српски национални идентитет. А за то је пре свега потребна чврста, постојана и непоколебљива воља народа, а нарочито његове духовне и политичке елите. Коштуница је то добро знао када је рекао:»Од када постоји Србија, сваки припадник нашег народа рађа се и умире са свешћу да је Косово увек било и да ће заувек бити саставни део Србије» (стр. 71). Такву преко потребну вољу може најпре поколебати домаћа издаја. Управо то има на уму др Војислав Коштуница када вели да нико не може нити сме да поклања оно што је наше, што је иначе садржано не само у предлозима да цео Космет треба дати Арбанасима него и у понуди да се Косово подели, па да већи део припадне Арбанасима а мањи Србији. С тога поклич «Не дамо Косово» мора бити прва и последња реч српског народа. Али поред ових речи мора бити још нечега. То је чврста, непоколебљива воља српског народа да Косово увек и у свакој прилици сматра неразлучивим делом своје државе, свог предања, своје историје, своје садашњости и своје будућности. Управо то има на уму Коштиница када вели:»Док постоји Србија- Косово ће бити Србија и то је прво слово духовне азбуке српског народа» (стр. 85). А потом и позива и упозорава: Пред Богом и људима морамо још једном показати одлучност и најчвршћу вољу да Србија остане оно што мора бити, држава у својој пуној целовитости, непоколебљиво привржена слободи, праву и правди и на висини своје исоријске судбине» (стр. 99). Мало које, међутим, приметио да је своју и нашу одбрану Косова Коштуница усидрио у косовски завет којег се држимо већ преко шесто година и који је одредио и наш национални идентитет и нашу историјску судбину, наш народни песник успе је да превлада страшан национални пораз истицањем да су се кнез Лазар и остали косовски мученици, уместо за царство земаљско, определили за царство небеско. Иако је надахнуће за ово опредељење налазио у хришћанској теологији, народни песник сигурно није знао да су посреди августиновски појмови civitas terrene и civitas Dei. За разлику од царства земаљског у којем нема правде, царство небеско (civitas Dei) је држава истинске правде (vera iustitia) чији је утемељивач и владар Исус Христос и о којој псалмопевац вели:» Славно казуј за тебе, граде Божији!»(Псалм 87, 3). Управо ову државу истинске правде из косовског завета има на уму др Војислав Коштуница када вели:» Док се год Србија буде држала права и правде, Косово ће бити њено. Док се држи ових начела Србија неће бити поражена ни понижена. Ми не споримо чињеницу да, када је реч о сили, многи имају предност у односу на Србију, али смо одлучни да никоме не дамо предност када се ради о праву и правди» (стр. 96). Иако се, дакле, као слабија страна, упорно држао агрумента права и правде др Војислав Коштуница је и те како знао за аргумент силе. Пошто данас многи предвиђају и занемарују важност војске и снагу оружане силе у сукобу са правом и правдом, ваља се присетити чувеног дијалога између Атињана и Мељана који је вођен у преломном тренутку Пелопонеског рата. У то доба био је обичај да се уочи пресудне битке воде 17
  18. 18. преговори између нападача и нападнутих, између Атињана који су опседали град на Мелосу и Мељана у том граду. Поводом тврдње Мељана да ничим нису изазвали напад и да је правда на њиховој страни, Атињани су овако узвратили:...»Правда у људским односима долази до признања, ако је једнака нужда на обје стране; оно, пак, што је само могуће, то моћнији проводе, а слабији у том попуштају» (Повијест Пелопонеског рата, V, 89). «Што се тиче божанства, сматрамо вјероватним, а што се тиче људи, сасвим сигурним, да по природној нужди владају онима којима су надмоћни. Нисмо ми тај закон поставили нити смо се њиме први послужили, већ смо га преузели, кад је већ био на снази и њим се служимо, да га оставимо у наслеђе заувијек. Знамо, да бисте и ви и други, кад би били исто тако моћни као ми, радили исто» (Повијест Пелопонеског рата, V, 105). Коштуничини саговорници на наводним преговорима и у међународним форумима нису били кадри чак ни то да кажу и да аргумент силе доследно противставе аргументу правде. Уместо тога они су само смушено понављали необразложену тврдњу да је независност Косова политичка реалност и да је тобоже реч о јединственом случају. Али бисмо ми зарад себе морали јасно знати не само вредност аргумента правде него и делотворност аргумента силе. А за ово друго неопходна је одговарајућа оружана сила, без које се добро уређена и дуговечна држава уопште не може замислити нити може бити колико-толико поштована и равноправна у међудржавним односима. Зато у једном извештају из Француске Макијавели је овако упозоравао управљаче Фиренце:»Ваша Гоподства уопште не смеју помишљати да ће добро срочена писма или аргументи бити од користи у овој ствари, јер они би то чак нису хтели ни да чују. Они су заслепљени властитом моћи и својом непосредном предношћу, па имају разумевања само за оне који су или добро наоружани или су спремни да плате». У том светлу real политике узимају се обзир само новац и оружје. Као слаба држава, Фиренца мора бити реалистична, будући да исправне речи и ваљани аргументи нису ни од какве користи. Пошто Фиренца не располаже оружаном силом, Французи је презиру. Напослетку је Макијавели с горчином забележио поругу упућену Његовим Господствима: ,, Сматрају да сте нико и ништа,, (Нихило). (J.R.Hale, Machiavelli and Renaissancе Italy, New York: Collier Books,1966, str.55). Касније ће Макијавели извести закључак да је кључни узрок италијанске несреће непостојање домаће војске. И наша невоља је била и још увек је у томе што нам је војска смањена, убогаљена и разоружана, тако да на Балкану нисмо више никаква војна сила, а камоли чинилац који се поштује и уважава. Томе је свакако допринела и замисао из Брисела, по којој наша војска треба да има искључиво парадну улогу приликом инаугурисања Председника Републике, за шта је довољна почасна гардијска чета и плех музика, и контигент од неколико хиљада професионалних специјалаца који би о нашем трошку, а по налогу Атланског пакта, ратовали у Авганистану, Ираку, а можда и Ирану. И то би био један од услова за улазак у такозване евро-атланске интеграције. Др. Војиславу Коштуници то не пада на памет. Улазак Савезне Републике Југославије и потом Србије у Атлански пакт др. Војислав Коштуница никад није предлагао. А престао је да се залаже за улазак Србије у Европску Унију онога часа када је она без икаквог правног основа покушала да на Косово и Метохију пошаље своју мисију (ЕУЛЕX) која је требало да потпомогне успостављање самозваних државних установа косметских Арбанаса и тиме баци под ноге Резолуцију савета безбедности УН 1244. После проглашења државне независности Космета коју је признала велика већина чланица Европске Уније, евентуални улазак Србије у Европску Унију, који је иначе на другом штапу, био би сада без икаквог смисла, поред тога што је по наш територијални интегритет погубан и понижавајући. У таквим околностима, нама као народу и држави једино преостаје да издржимо и истрајемо у тврдој вери да је Косово 18

×