mikrokosmos
EDICIJA POPULARNE PSIHOLOGIJE
Naslov originala: Alexander Lowen, M. D.: JOY,
The Surrender to the Body and to Life
© Copyright 1995, Alexander Lowen
© C...
Aleksandar Loven
RAD0ST
Predanost telu i životu
Prevod s engleskog Jelena Nolan Miljević i Miloš Girić
Ova knjiga je posvećena mojoj supruzi,
Roufreti Lesli Loven,
istinski religioznoj osobi
Dugujem zahvalnost Dejvidu Randolf...
Sadršaj
PREDGOVOR
1. RADOST
Oslobođenje od krivice
Osećati život tela
2. PREDATI SE TELU
Predaja narcisoidnog ega
Uzemljen...
9
Predgovor
Prošlo je četrdeset i osam godina otkako sam počeo da
se bavim terapijom. Upravo sam bio priveo kraju svoju
te...
Funkcionalnost se odnosi na činjenicu da telo i um rade
kao jedno tokom upravljanja telom i oni jesu jedno na
dubljem nivo...
Hijerarhija funkcija ličnosti
11
mora da dovede ako želimo postići cilj terapije, a to je
oslobođenje te osobe od stega nj...
njihove ličnosti. Njihova slabost dovodi do nesigurnosti
u ličnosti koja potkopava svaki pokušaj da se pronađu
mir i rados...
12
POGLAVLJE 1
RADOST
Oslobođenje od krivice
Većina mojih pacijenata će se nakon seanse osećati
dobro. Neki će biti radosn...
čega dođu, i stoga je ples najprirodnija aktivnost ka
radosnim događajima. Deci, međutim, nije potrebna
posebna prilika da...
život kvalitete detinjstva koji omogućavaju radost.
Detinjstvo - pretpostavljajući da je to zdravo,
normalno detinjstvo - ...
harmonija. Sva ljudska društva vode računa o
ponašanju svojih članova, ali društvene norme govore o
postupcima, ne o oseća...
psa ili dete kako da se ponaša u civilizovanoj okolini je
nepohodno za život u društvu, i pas će, kao i dete,
prirodno pok...
osećanjima. Na nivou ega video sam sebe kao bistrog,
inteligentnog i superiornog. Verovao sam da mogu
mnogo, ali šta mogu ...
napetosti tokom terapije s Rajhom i kad mi je karlica
počela da se pokreće spontano i slobodno u skladu sa
mojim disanjem,...
isto kao i general koji postane diktator nakon što je
okusio moć, ego postaje nemoćan da se odrekne vlasti.
Bez obzira na ...
većina ljudi nije svesna koliko je uplašena. Svaki
hronično napet mišić u telu jeste uplašeni mišić, jer da
nije tako on n...
Ovakvi navodi sugerišu da se Bog u nebesima
može izjednačiti sa onim kosmičkim silama koje
stvaraju zvezde. Najznačajnija ...
Na žalost, previše ljtidi je bilo slomljeno, a za njih je
radost nemoguća sve dok ne zaleče rane.
Kako je čovek izgubio sv...
Radost spada u domen pozitivnih telesnih osećanja; to
nije mentalni stav. Ne možemo nagovoriti svoj um da
bude radostan. P...
je da se želi susedova žena, ali ako je ona privlačna
žena, a mi normalni muškarci, takva želja je savršeno
normalna.
Važn...
sprovesti akciju besa. Taj talas je impuls koji, kada se
percipira svesnim umom, postaje osećanje. Sama
percepcija je povr...
pripravnih za napad. Takvu osobu možemo opisati kao
"nakostrešenu" kako bismo ukazali na njegov ili njen
stav pun besa. Al...
krivicu niti u vezi sa čim je ona. Specifično, krivica je
osećanje da nemamo pravo da budemo slobodni i
radimo šta želimo....
Unutrašnja sloboda se vidi u gracioznosti tela,
telesnoj mekoći i živahnosti. Korespondira sa slobodom
od krivice, srama i...
proces ne sme se krenuti sam. Kao i Dante u
Božanstvenoj komediji, usamljeni putnik je izgubljen i
zbunjen. Dante je, kada...
Već sam negde rekao da je nesvesno onaj deo tela
koji ne osećamo. Postoje veliki delovi tela koje ne
možemo osetiti. Nismo...
ako smognemo snage da prođemo kroz pakao kako
bismo došli do raja.
Duboka osećanja koja smo sahranili pripadaju
detetu koj...
27
POGLAVLJE 2
PREDATI SE TELU
Predaja narcisoidnog ega
Ideja predaje nije naročito privlačna modernom čoveku
koji život v...
nedokučivi" je istinita.
28
Nije istina da su telo i um jednaki, kao što to neki
tvrde. Njihova naizgled jednakost je rezu...
preko depresivne reakcije. Na žalost, u većini slučajeva
ona se ponovo javi jer ono što je uzrokuje i dalje
postoji. 2
Taj...
vremeno zauzdati nečiji duh. Ali se i ova iluzija, kao i
sve druge, sruši kada osobi ponestane energije i
rezultat toga je...
moći uma.
Najbolje je početi sa disanjem. To je osnova
tehnike koju je Rajh primenjivao u radu sa mnom.
Disanje je možda n...
dišem, što sam ja radio kao što sam to i obično činio,
dok je on gledao moje telo. Nakon deset ili petnaest
minuta mi je r...
zaledile u Parkinsonskom grču. Bile su hladne kao led,
kao kandže i paralizovane. Ali nisam se uplašio. Disao
sam malo mir...
objašnjenje je bilo da sam zakasnio i zabrinuo majku,
koja je zahtevala da budem kažnjen. Neverovatna stvar
u vezi sa ovim...
egoističnom ili narcisoidnom osobom, ali od onda sam
shvatio da je to bio bitan aspekt moje ličnosti. Nisam
mogao, nisam i...
duboko u flzičku i psihičku strukturu ličnosti. Previše
mojih problema je ostalo nerečeno tokom moje terapije
sa Rajhom i ...
neizostavni deo mog terapeutskog pristupa. Tokom
četrdeset godina, koliko je proteklo od kada je to prvi
put primenjeno u ...
noge bile razmaknute oko trideset centimetara i polako
se naginjao dalje napred. U ovom stavu osetio sam se
bližim zemlji ...
na vežbe koje bi se mogle iskoristiti kao deo terapije.
Danas su gore opisane vežbe integralni deo
bioenergetskog programa...
Pošto je ta veza stanje razuma, ona je i stanje i
emotivnog i fizičkog zdravlja. Mnogi ljudi su, isto tako,
zbunjeni oko t...
stoji. U vezi je sa realnošću. Ovaj protok uzbuđenosti je
povezan sa respiratornim talasima, pa ako je disanje
slobodno i ...
nogama.
Ovakav vid analize pomaže nam u razumevanju
kulta koji od svojih članova zahteva da predaju svoj
ego vodi. Predaja...
pomoć nije potrebna i da ja to mogu da uradim sam. To
je bio način na koji sam funkcionisao u svetu i u
susretu sa svim či...
vezi sa prihvatanjem, razumevanjem i podrškom. Ako
terapeut pokaže lični interes za pacijenta, potonji se
lako može vezati...
sa njim. Sećam se da sam poricao da sam ih imao, što i
jeste bila istina sve dok se pitao moj svesni oprez.
Pošto sam post...
njegovi problemi postoje. Terapeut tada može iz
pacijentovog ugla videti kakvo mu je držanje i kako se
predstavlja svetu.
...
nogama i stopalima koja ga vezuju za telo i zemlju na
kojoj stoji. Izražavanje gneva donekle pomaže
smanjenju napetosti ko...
zovemo shvatanjem, do koga pacijent dolazi kad svetlo
svesti razotkrije tamu duše.
Kao analitička terapija, bioenergetička...
ustuknuo pred očevom agresivnošću, bio bi
44
kukavica (beskičmenjak). Kao dečak se nije mogao
otvoreno suprotstaviti svom ...
duše pojedinca i oslobođenje njegovog duha. Tri koraka
vode do tog cilja. Prvi je samosvest, to jest, svest o
svakom delu ...
terapeuta. Stalno pomažem pacijentima da to rade.
Jednom kad je oslobođen, bes koji je bio ispod postaje
podložan racional...
47
POGLAVLJE 3
PLAKANJE: EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA
Hronična napetost mišića koja steže i zarobljava duh
nastaje u detinjstvu k...
Činjenica ja da se nekoliko mojih pacijenata može
naljutiti do te mere da im oči sevaju od besa. U
poglavlju koje sledi op...
osećanje očaja jer su povezane sa sličnim situacijama u
detinjstvu koje su ga izazvale. Odrasla osoba može
nadoknaditi gub...
efekti prošlosti struktuirani u telu i to izvan dodira volje
ili svesnog uma. Duboka i značajna promena može
nastati jedin...
stanje napetosti čini ih neumornim i ljutim. To će često
rezultirati ljutnjom majke ili čak udaranjem deteta, što
će ga na...
51
Jecanje nije jedini način glasovnog iskazivanja koje
dolazi iz osećanja tuge, žalosti ili uznemirenosti. Ako
nam se uči...
potisnuto hroničnim napetostima grla. Drugi ne mogu
da osete ili iskažu ljutnju. Takvi ljudi su emocionalni
bogalji koji n...
živela samo u glavi. Terniin "napustila telo" znači da ga
nije bila svesna. Pogledala bi na svoja stopala i bila
iznenađen...
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Aleksandar lowen   radost
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

Aleksandar lowen radost

3,189 views

Published on

0 Comments
3 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
3,189
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
12
Actions
Shares
0
Downloads
86
Comments
0
Likes
3
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Aleksandar lowen radost

  1. 1. mikrokosmos EDICIJA POPULARNE PSIHOLOGIJE
  2. 2. Naslov originala: Alexander Lowen, M. D.: JOY, The Surrender to the Body and to Life © Copyright 1995, Alexander Lowen © Copyright za Srbiju i Crnu Goru: IP "ESOTHERIA" Beograd Sva prava prevoda i objavljivanja za Srbiju i Crnu Goru zadržava izdavač. Izdavač: IP ESOTHERIA, Beograd Maršala Birjuzova 13a tel: 011/3285-949; 631-820 web: www.esotheria.com e-mail: esother@EUnet.yu Glavni urednik: Vladimir Madić Art direktor i direktor produkcije: Bojana Gnjatović Lektura i korektura: Dragana Jovanović Kompjuterski slog: Mirjana Arsenović Dacić Dizajn korica: Ivana Flegar Štampa: Jovan Antić, Beograd tel.: 011/2509-364 Prvo izdanje Beograd, 2005. Tiraž: 1000 ISBN 86-7348-149-X
  3. 3. Aleksandar Loven RAD0ST Predanost telu i životu Prevod s engleskog Jelena Nolan Miljević i Miloš Girić
  4. 4. Ova knjiga je posvećena mojoj supruzi, Roufreti Lesli Loven, istinski religioznoj osobi Dugujem zahvalnost Dejvidu Randolfu, koji je pribavio reference iz Biblije i Majklu Konantu i Lesli Kejs, koji su pročitali rukopis i dali mi neke sugestije
  5. 5. Sadršaj PREDGOVOR 1. RADOST Oslobođenje od krivice Osećati život tela 2. PREDATI SE TELU Predaja narcisoidnog ega Uzemljenje i realnost 3. PLAKANJE - EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA 4. OTPOR PLAKANJU Neću se slomiti Predaja volje: Očaj 5. LJUTNJA: EMOCIJA KOJA LEČI 6. LJUBAV: EMOCIJA KOJA ISPUNJAVA Predaja ljubavi Zrela ljubav 7. IZDAJA LJUBAVI 8. SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE 9. STRAH: EMOCIJA KOJA PARALIŠE 10. STRAH OD SMRTT 11. STRAST, SEKS I RADOST 12. STRAST I DUH Predati se Bogu Duh koji pleše
  6. 6. 9 Predgovor Prošlo je četrdeset i osam godina otkako sam počeo da se bavim terapijom. Upravo sam bio priveo kraju svoju terapiju kod Rajha. Rajhov rad je postajao poznat i rasla je potražnja za tom vrstom terapeutskog pristupa. Pošto se jako malo ljudi time tada bavilo, pozvao me da mu se pridružim uprkos tome što nisam bio lekar. Pošto sam bio početnik, naplaćivao sam pacijentima dva dolara po satu, što je i tada bilo malo. Ali kada se osvrnem na to iskustvo, pitam se da li sam bio vredan i toliko. Tada nisam shvatio koliko duboki i ozbiljni mogu biti poremećaji sa kojima se suočavaju mnogi ljudi naše kulture, poremećaji kao što su: depresija, anksioznost, nesigurnost i nedostatak ljubavi i radosti u životu. Nakon skoro pola veka rada sa ljudima, tokom koga sam napisao jedanaest knjiga, verujem da sam uspeo da razumem probleme koji muče ljude i postavio sam principe efektivnog terapeutskog pristupa koji sam nazvao bioenergetska analiza. Ova knjiga opisuje tok te terapije i ilustruje njenu primenu kroz studije slučajeva mojih pacijenata. Dopustite samo da kažem da to nije brz i lak lek, mada je efektivan. Međutim, ta efektivnost zavisi od iskustva i samorazumevanja terapeuta samog. Pošto su problemi sa kojima se ljudi bore godinama ugrađivani u njihovu ličnost, bilo bi nerealno očekivati bilo kakvo brzo ili lako izlečenje. Istinska čuda se retko dešavaju. Jedino čudo koje se svakodnevno dešava jeste čudo stvaranja novog života. Tom čudu je i posvećena ova knjiga. Teorija na koju se oslanja bioenergetska analiza je funkcionalni identitet i antiteza tela i uma - psiholoških i fizioloških procesa. 10
  7. 7. Funkcionalnost se odnosi na činjenicu da telo i um rade kao jedno tokom upravljanja telom i oni jesu jedno na dubljem nivou energetskih procesa. Antitezu odražava činjenica da um može površinski uticati na telo i da telo, naravno, utiče na misljenje i na mentalne procese. Bionergetska analiza je bazirana na konceptu da je čovek jedininstveno biće i da se ono što se dešava unutar uma, događa i na nivou tela. Stoga, ako je osoba depresivna i mislima joj dominiraju osećanja očaja, bespomoći ili neuspeha, onda će i telo imati depresivan stav, koji se ogleda u smanjenoj proizvodnji impulsa, ograničenoj pokretljivosti i disanju. Sve telesne funkcije biće depresivne, uključujući i metabolizam, što će rezultovati smanjenom produkcijom energije. Naravno, um može uticati na telo isto kao što i telo može uticati na um. Ponekad je moguće putem promene mentalnog stava poboljšati funkcionisanje tela, ali svaka promena te vrste biće privremena ukoliko se telesni procesi, koji se nalaze ispod nje, značajno ne izmene. S druge strane, neposredno poboljšanje telesnih funkcija, kao što su: disanje, kretanje, osećanja ili samoiskazivanje, ima trenutan i trajan efekat na mentalni stav. U konačnoj analizi, povećanje energije osobe je fundamentalna promena do koje terapeutski proces
  8. 8. Hijerarhija funkcija ličnosti 11 mora da dovede ako želimo postići cilj terapije, a to je oslobođenje te osobe od stega njene prošlosti i inhibicija sadašnjosti. Gornji dijagram prikazuje hijerarhiju funkcija ličnosti kao piramidu na čijem je vrhu ego. Te funkcije su međusobno povezane i zavise jedna od druge, a sve se oslanjaju na istu osnovu - proizvodnju i korišćenje energije. Cilj terapije jeste da pomogne osobi da ponovo uspostavi pun potencijal svog bića. Kod ljudi koji dolaze na terapiju kapacitet da žive i iskuse punoću života veoma je umanjen traumama iz njihovog detinjstva. To je osnovni poremećaj u ličnosti, koji je osnova svih simptoma koji se pojavljuju u sadašnjosti. Ti simptomi ukazuju na to koliko je osoba obogaljena dok je odgajana, a krajnji je rezultat gubitak jednog dela sebe. Svaki pacijent pati od nekih ograničenja u svojoj ličnosti: umanjene samosvesti, ograničenog samoiskazivanja ili smanjenog osećaja samoposedovanja. Te funkcije su stubovi-nosači hrama
  9. 9. njihove ličnosti. Njihova slabost dovodi do nesigurnosti u ličnosti koja potkopava svaki pokušaj da se pronađu mir i radost, ono što životu daje punu satisfakciju i najdublji smisao. Prevazilaženje tih ograničenja predstavlja ambiciozni cilj za bilo koji terapeutski poduhvat i, kao što sam već rekao, nije ga lako dostići. Bez jasnog razumevanja cilja terapije možemo se izgubiti u lavirintu sukoba i ambivalentnosti koji može zbuniti i uplašiti većinu terapeutovih nastojanja. Ali, to je esencijalni poduhvat koji može suštinski pomoći većini ljudi u našoj kulturi koji život vide kao borbu za opstanak i retko kad imaju priliku da iskuse radost.
  10. 10. 12 POGLAVLJE 1 RADOST Oslobođenje od krivice Većina mojih pacijenata će se nakon seanse osećati dobro. Neki će biti radosni. Međutim, takvo pozitivno osećanje, u principu, ne traje dugo. Ono je rezultat onoga što su iskusili na seansi čiji je cilj bio da postigne njihovo oslobođenje od napetosti koja ih je ograničavala i dublje shvatanje vlastite ličnosti i gde su se osetili više živim. To pozitivno osećanje uglavnom ne traje, jer je do proboja ograničenja došlo uz moju pomoć, a pacijenti nisu u stanju da sami održe taj stepen otvorenosti i slobode. Ali svako izbijanje osećanja, svako oslobođenje od napetosti jeste korak ka ozdravljenju sebe, čak i ako osoba ne može u potpunosti da oseti korist toga. Privremeno je i zato što će pacijent, dok u potrazi za oslobođenjem ide sve dublje u sebe, kako fizički tako i psihički, nailaziti na sve više bolnih uspomena i osećanja iz ranijeg perioda svog detinjstva - osećanja koja su bila dublje potisnuta u interesu opstanka. Ali kako ide dublje u sebe, tako i dobija više hrabrosti da se bori sa ranim strahovima i traumama i to na zreliji način, to jest, bez poricanja i potiskivanja. Negde duboko u svakom od nas živi dete koje je bilo nevino i slobodno i zna da je dar života bio dar radosti. Mala deca se, uglavnom, lakše prepuštaju radosti. Za njih se zna da bukvalno skaču od radosti. Mlade životinje rade to isto, skačući i trčeći u radosnom životnom zanosu. Retko vidimo odraslu ili stariju osobu da se tako oseća i ponaša. Ples je možda najdalje do
  11. 11. čega dođu, i stoga je ples najprirodnija aktivnost ka radosnim događajima. Deci, međutim, nije potrebna posebna prilika da budu vesela. Dopustite im da budu u društvu druge dece i radosna aktiv- 13 nost će se ubrzo pojaviti. Sećam se, kada sam imao četiri ili pet godina, bio sam na ulici sa nekolicinom druge dece, a počeo je da pada sneg. Bili smo uzbuđeni i počeli smo da igramo oko bandere pevajući: "Prvi sneg, prvi sneg, pokrio je breg!" Uvek u sećanje mogu da prizovem radost koju sam tad osetio. Deca se često raduju i kada dobiju na poklon ono što su jako želela, što ih nagoni da skaču i ciče od oduševljenja. Odrasli su mnogo rezervisaniji nego deca kad pokazuju svoja osećanja, Što ograničava intenzitet njihovih pozitivnih osećanja. Uz to, opterećeni su brigama i odgovornostima i zakočeni krivicom, što utiče na njihovo uzbuđenje i čini da zaista retko iskuse pravu radost. Spoznavao sam radost u nekim zaista običnim situacijama. Nedavno, dok sam šetao prirodom, osetio sam kako mi se duh uzdigao. Bio je to poznati put, bez nekih posebnih karakteristika, ali kako sam zakoračio i osetio kako mi stopalo pritiska zemlju, osetio sam istovremeno i kretanje kroz moje telo i kao da sam porastao još pola metra. Nešto se u meni oslobodilo i osetio sam se radosno. Neki tragovi tog osećanja u meni su ostali do danas i mada je bilo nekih bolnih i uznemirujućih epizoda u mome životu od tada, većinu vremena se dobro se osećam u svome telu. Pripisujem to dobro osećanje terapiji koju sam prošao, počevši je 1942, i kontinuiranom radu na sebi tokom godina. Terapija mi je omogućila da se povežem sa detetom u sebi, koje je znalo za radost uprkos uglavnom nesrećnom detinjstvu i da integrišem u svoj odrasli
  12. 12. život kvalitete detinjstva koji omogućavaju radost. Detinjstvo - pretpostavljajući da je to zdravo, normalno detinjstvo - karakterišu dve stvari koje vode do radosti: sloboda i nevinost. Značaj slobode za osećanje radosti potrebno je malo bliže objasniti. Teško je zamisliti radosnog čoveka čije je kretanje ograničeno nekom spoljnom silom. Kada sam bio mali najstrašnija stvar kojom me majka mogla kazniti i koja je najviše uticala na mene je bilo da ostanem u kući dok su se druga deca igrala napolju. Jedan od razloga zbog kojih sam, kao i sva druga deca, bio toliko nestrpljiv da odrastem bilo je da zadobijem svoju slobodu. Kada sam dosegao punoletstvo oslobodio sam se roditeljske kontrole. U ovoj kulturi, sloboda znači pravo da se borite za svoju sreću ili radost. 14 Nažalost, spoljašnja sloboda nije dovoljna. Moramo imati i unutrašnju slobodu, to jest, slobodu da izrazimo otvoreno svoja osećanja. Ja tu slobodu nisam imao, kao ni mnogo ljudi iz ove kulture. Naše ponašanje i otvorenost kontroliše naš super ego, sa svojim listama dozvoljenih i nedozvoljenih stvari i postupaka, i moćju da kazni onoga ko ne poštuje njegove zapovesti. Superego je internalizacija diktatorski nastrojenog roditelja. Funkcioniše ispod nivoa svesnog tako da ne možemo videti ograničenja koja su postavljena na naša osećanja i to da naše ponašanje nije produkt slobodne volje. Oduzimanje vlasti superegu i obnova slobode da se izrazimo ne pretvara osobu u necivilizovano biće; to je pre uslov koji mu omogućava da bude odgovoran član društva, zaista moralna osoba. Samo osoba koja je slobodna poštuje prava i slobodu drugih. Bilo kako bilo, moramo prihvatiti da su za život u zajednici neophodna neka ograničenja našeg individualnog ponašanja kako bi postojala zajednička
  13. 13. harmonija. Sva ljudska društva vode računa o ponašanju svojih članova, ali društvene norme govore o postupcima, ne o osećanjima. Neko može biti proglašen krivim ako se ne ponaša u skladu sa propisanim kodom ponašanja, ali je on onda osuđen samo za nepoštovanje koda, a ne zbog osećanja ili želje da ga ne poštuje. Civilizovana društva, bazirana na moći, proširuju koncept krivice kako bi obuhvatio i misli i osećanja kao dopunu postupcima. Ova promena je protumacena u biblijskoj priči o Evi i Adamu. Biblija kaže kako su, kušajući voće sa drva znanja, njih dvoje izgubili nevinost i radost. Pre nego što su probali zabranjeno voće oni su živeli u stanju blaženstva u rajskom vrtu, originalnom Raju, kao životinje među drugim životinjama, sledeći prirodne nagone tela. Kada su pojeli zabranjenu jabuku, počeli su da razlikuju lepo i ružno, dobro i zlo. Oči su im se otvorile i videli su da su goli. Pokrili su svoja tela jer su se stideli i sakrili su se od Boga jer su se osećali krivima. Nijedna životinja ne razlikuje dobro od zia, ne stidi se i ne oseća se krivom. Nijedna životinja ne sudi o svojim osećanjima, mislima i postupcima. Nijedna životinja ne sudi o sebi. Nijedna životinja ne dolazi do zaključka da je "dobra" ili "loša". Nijedna životinja nema superego niti samosvest, osim ako nije pas koji živi u potčinjenom odnosu u kući svojih vlasnika, skoro isto kao i dete. 15 Pse učimo da slede određene obrasce ponašanja u skladu s onim što mi smatramo dobrim ili lošim i kažnjavamo ih i ponižavamo kada nisu poslušni. Pas koji nije uspeo da se povinuje naređenju često biva nazivan "lošim psom" i većina pasa mora da nauči kako da se ponaša da bi zadovoljila svoje gospodare. Učiti
  14. 14. psa ili dete kako da se ponaša u civilizovanoj okolini je nepohodno za život u društvu, i pas će, kao i dete, prirodno pokušati da se prilagodi očekivanom ako očekivano ponasanje ne povređuje njihov integritet. Međutim, taj integritet prečesto biva povređen, što tera dete ili životinju da se pobuni, a to vodi do borbe moći iz koje dete ili životinja ne može izaći kao pobednik. Tako se dete ili životinja odmah pokorava toj povredi, koja mu, ako je dovoljno efektna, slama duh. Taj slom može se videti na primeru psa koji savija rep među nogama pred vlasnikom, ali i u detetu čiji pogled postaje prazan, čije se telo poguri i čiji je stav pokoran. Takva deca odrastaju u neurotične odrasle ljude koji možda znaju kako da pobede, ali ne znaju kako da budu radosni. Ljudi koji dolaze na terapiju, bez obzira na to koliko su uspešni u svojim karijerama, jesu osobe čiji je duh bio slomljen do stepena u kome je radost sasvim strano osećanje. Određeni simptomi koje ispoljavaju uglavnom su spoljašnji pokazatelji njihovog nemira. Neki su se slomili i postali nemoćni da funkcionišu, dok drugi uspevaju da funkcionišu u društvu. Pogrešna je pretpostavka da je osoba, ako ne ide na terapiju ili ne smatra da mu joj potrebna, zdrava. Ja sam krenuo na terapiju kod Rajha u iluziji da je sa mnom sve u redu, ali mi nije trebalo mnogo vremena da otkrijem da sam u stvari nesiguran, uplašen i fizički hapet u telu. U svojoj prošloj knjizi, "Bioenergiji", neka od mojih iskustava povezao sam sa tom terapijom i saznanje o stepenu moje neuroze me šokiralo, ali mi je i pokazalo put ka oporavljanju mog integriteta i dalo mi hrabrosti da sledim put koji sam odabrao. Taj put je bila predaja mom telu. Ono što sam imao da predam bilo je poistovećenje sa mojim egom na račun poistovećenja sa mojim telom i njegovim
  15. 15. osećanjima. Na nivou ega video sam sebe kao bistrog, inteligentnog i superiornog. Verovao sam da mogu mnogo, ali šta mogu to nisam znao. Želeo sam da budem slavan. Vodila me preterana ambicija koju je u mene usadila majka kako bi nadome- 16 stila nedostatak ambicije u mom ocu, ali, srećom, imao sam dovoljno podrške sa njegove strane jer je on sprečavao majku da dominira mnome. Predaja telu bi obuhvatila odustajanje od te slike koju je ego usadio u mene, koja je prikrila i kompenzovala osećanja inferiornosti, krivice i stida koja su se nalazila ispod. Da sam prihvatio ta osećanja, osećao bih se strašno poniženo - to je nešto što sam nesvesno pokušavao da izbegnem. Predaja telu uključuje i predaju seksualnosti, što sam ja osetio kao koren mojih najdubljih strahova od odbacivanja i poniženja. Dalje, ono što me je privuklo Rajhu i odvelo na terapiju kod njega bili su navala radosti i seksualna ekstaza. Na nivou svesti nisam se osećao krivim zbog moje seksualnosti. Kao sofisticiran, moderan odrastao čovek mogao sam da prihvatim seksualnost kao prirodnu i pozitivnu. Ali na nivou tela bio sam vođen željom koja nije nalazila nikakvu dublju satisfakciju. Bio sam tipičan narcisoidni pojedinac, naizgled slobodan u svom seksualnom ponašanju, ali čija je sloboda bila spoljašnja, ne unutrašnja; sloboda da se dela, ali ne i da se oseća. Poricao sam svako osećanje krivice u vezi sa seksualnošću, ali se nisam mogao u potpunosti predati nijednoj ženi i nisam dozvoljavao uzbuđenju da me totalno obuzme za vreme seksualnog čina. Kao i kod većine ljudi u našoj kulturi, karlica mi je bila zakočena hroničnim mišićnim napetostima i nemoćna da se pokreće spontano i slobodno na vrhuncu seksualnog čina. Kada sam se napokon oslobodio tih
  16. 16. napetosti tokom terapije s Rajhom i kad mi je karlica počela da se pokreće spontano i slobodno u skladu sa mojim disanjem, osetio sam takvu navalu radosti koja bi se mogla porediti sa onom koju zatvorenik oseća neposredno po puštanju iz zatvora. Hronična napetost mišića u različitim delovima tela predstavlja zatvor koji ograničava slobodan izraz duha pojedinca. Čovek može osetiti te napetosti u vilici, vratu, ramenima, grudnom košu, gornjem i donjem delu leđa i u nogama. One su pokazatelji inhibicije onih impulsa koje osoba ne sme da izrazi iz straha od kazne, verbalne ili fizičke. Na pretnju da će biti odbačeno ili neiskazivanje roditeljske ljubavi dete gleda kao na životnu opasnost i takve metode kažnjavanja često probude mnogo više straha nego fizička kazna. Dete koje živi u strahu je napeto, anksiozno i zgrčeno. To je 17 stanje puno boli i dete će omlitaveti i postati neosetljivo kako ne bi trpelo bol lli strah. Mlitavost tela eliminiše bol i strah zato što su "opasni" impulsi pod dobrim ključem. Opstanak time biva osiguran, ali potiskivanje postaje način života te osobe. Zadovoljstvo se podređuje opstanku, a ego, čija je prvobitna funkcija bila da vodi telo u njegovom traganju za zadovoljstvom, sada kontroliše telo u interesu bezbednosti. Nastaje razdor između ega i tela. Taj razdor je pod kontrolom napetosti u dnu lobanje, koje prekidaju energetsku vezu između glave i tela - između misli i osećanja. Obezbeđivanje opstanka jedna je od funkcija ega kao zastupnika nagona za samoodržanjem. Ego to radi koristeći se svojom sposobnošću da nadgleda načine na koje telo odgovara na spoljašnju stvarnost. Kroz kontrolu voljnih pokreta, preuzima komandu nad svim telesnim funkcijama koje bi mogle omesti opstanak. Ali,
  17. 17. isto kao i general koji postane diktator nakon što je okusio moć, ego postaje nemoćan da se odrekne vlasti. Bez obzira na činjenicu da je opasnost prošla - da je uplašeno dete sada nezavisna odrasla osoba - ego sebi ne može dozvoliti da prihvati novo stanje stvari i prepusti kontrolu, te postaje superego koji mora da ostane kontrolor plašeći se da bi, ako se odrekne tog položaja, nastala anarhija. Imao sam mnogo pacijenata koji su se i kao nezavisne odrasle osobe još plašili svojih roditelja, čak i toga da sa njima otvoreno razgovaraju. Licem u lice sa roditeljima ponašali su se nalik uplašenim psima. Kada su posle terapije stekli hrabrosti da progovore otvoreno sa roditeljem, bili su zaprepašćeni činjenicom da osoba koja im je toliko dugo delovala preteće više nije ono čudovište koga su se plašili. Razlika između ega i superega je u tome što ego poseduje sposobnost da se odrekne kontrole kada to situacija dopušta. To se za kontrolu superega ne može reći. Skoro niko ne može svesno da opusti stegnutu vilicu, napete mišiće vrata, zgrčene mišiće leđa ili ukočene noge. U većini slučajeva ljudi nisu ni svesni te napetosti i nesvesne kontrole koja stoji iza toga. Mnogi ljudi napetost u svojim telima osećaju zbog boli koju ona stvara, ali ne znaju da su i napetost i bol rezultat načina na koji oni sami funkcionišu i njihovog držanja. Neki to smatraju znakom snage, dokazom da mogu da se nose sa nesrećama, da se neće slomiti pod stresom, da mogu podneti neudobnost, čak i nevolju. Verujem da smo postali narod koji ži- 18 vi kako bi preživeo, u tolikoj meri uplašen od bolesti i smrti da smo nesposobni da živimo kao slobodni ljudi. Taj strah od predaje kontrole superega jeste osnovni izvor naše bede i nesklada. Međutim, i dalje
  18. 18. većina ljudi nije svesna koliko je uplašena. Svaki hronično napet mišić u telu jeste uplašeni mišić, jer da nije tako on ne bi bio tako zgrčen pored protoka osećanja i života. To je takođe i besan mišić, pošto je bes prirodna reakcija na zadržavanje silom i uskraćivanje slobode. A tu je i tuga zbog gubljenja mogućnosti za stanje zadovoljnog uzbuđenja koje bi nateralo krv da brže teče, telo da vibrira i talase zadovoljstva da poteku telom. Takvo stanje živahnosti je fizička osnova za doživljaj radosti, kao što to zna mnogo religioznih ljudi. Nephodno je za takvo stanje uzbuđenosti da se tresači tresu, sveti okretači okreću i da igrajući derviši igraju sve dok ne dosegnu ekstazu. Radost je religiozno iskustvo, U religiji ona je povezana sa predajom Bogti i prihvatanjem Njegove milosti. U srcu biblijskog verovanja je nalog: "Radovaćete se pred Gospodom svojim Bogom". Ova izjava, koja se nalazi u Ponovljenim zakonima: 13, predstavlja Mojsijev savet deci Izraela nakon što se oslobode zarobljeništva u Egiptu. Hebrejska reč za radost je gool. Njeno izvorno značenje je vrtenje ukrug pod uticajem jake emocije. Ta reč, koju su psalmisti koristili, opisuje Boga kao kovitlac uzvišenog ushićenja. U Novom Zavetu (Jovan 15:11) Isus je rekao da je on podučavao kako bi njegovi sledbenici mogli biti radosni. U Jevrejima 12:2 takođe je rekao: "Ove stvari dadoh vama kako bi moja radost bila u vama i kako bi vaša radost bila potpuna". Hrišćanstvo nas uči da, ako želimo da budemo jedno sa Bogom, Ocem, moramo iskusiti radost. Drugi pogled na radost može se videti u Šilerovoj poemi "Oda radosti" u kojoj je radost opisana kao sačinjena od Božjeg plamena, sa moćju da natera pupoljak da cveta, skine sunce sa neba i "pošalje sfere da se vrte u beskrajnom etru".
  19. 19. Ovakvi navodi sugerišu da se Bog u nebesima može izjednačiti sa onim kosmičkim silama koje stvaraju zvezde. Najznačajnija od tih zvezda za život na Zemlji je naše Sunce. To je taj božanski plamen, sfera koja se okreće, čiji zraci čine zemlju plodnom. Kada Sunce sija, ono osvetljava i zagreva zemlju, i pokreće ples života. Puno ljudi buđenje u sunčan, svetao dan ispunjava radošću. Ljud- 19 ska bića su posebno osetljiva na ovaj božanski plamen. Stoga nije iznenađujuće što je za drevne Egipćane Sunce bilo Bog. Rabindrant Tagore, indijski mudrac i učenjak, isto govori o radosti kao prirodnom procesu. "Prinuda nije konačna čar za čoveka, već radost, a ona je svuda. Ona je u zemljinom zelenom pokrovu od trava, plavoj iskrenosti neba, u neumornoj bujnosti proleća, tihoj uzdržanosti zime, u živom mesu koje je oko našeg telesnog rama, savršenoj pozi naše ljudske figure - ponosne i uspravljene - u životu, u upražnjavanju svih naših moći... Samo onaj koji shvata da je čitav svet nastao iz radosti zna konačnu istinu." Ali, čovek bi mogao da se upita: šta sa tugom? Svi znamo da u životu ima tuge. Svako od nas oseća tugti kad izgubi nekoga koga voli, kad izgubi moć u nezgodi ili bolesti, kad ostane razočaran i izneverenih nada. Isto kao što ni dan ne postoji bez noći ili život bez smrti, ni radost ne može postojati bez tuge. Kao i zadovoljstvo, u životu postoji i bol i mi možemo da ga prihvatimo sve dok nismo zaglavljeni u njemu. Možemo da prihvatimo gubitak ako znamo da nismo obavezni da konstantno žalimo za izgubljenim. Možemo da prihvatimo noć zato što znamo da će svanuti novi dan i možemo prihvatiti tugu ako znamo da će se radost ponovo pojaviti. Ali radost će se pojaviti jedino ako nam je duh slobodan.
  20. 20. Na žalost, previše ljtidi je bilo slomljeno, a za njih je radost nemoguća sve dok ne zaleče rane. Kako je čovek izgubio svoju sveobuhvatnu radost? Biblija nam daje neka objašnjenja. Ona nam pripoveda o tome kako su, jednom davno, muškarac i žena živeli u Edenu, što je bio raj. Kao i sve druge životinje u vrtu, živeli su u stanju blaženog neznanja. U vrtu su postojala dva drveta čije im je plodove bilo zabranjeno da jedu - drvo znanja i drvo života. Zmija je nagovarala Evu da jede plodove drva znanja, govoreći da je to dobro. Eva se protivila tome, objašnjavajući joj da će, ako bude jela zabranjeno voće, umreti. Ali onda joj je zmija rekla da neće umreti, jer će postati kao Bog i razlikovati dobro od zla. Eva je onda probala voće i ubedila Adama da uradi isto. Kako su to uradili, tako su zadobili znanje. Ova priča pokazuje kako je čovek postao samosvesno stvorenje. Zabranjeno znanje predstavljalo je svest o seksualnosti. Svaka životinja je gola, ali se nijedna ne oseća posramljeno. Sve životinje su 20 seksualne, ali nisu svesne te seksualnosti. Upravo samosvest odvaja seksualnost od prirodnosti i spontanosti i, kao nuspojavu, odvaja ljudsko biće od njegove nevinosti. Gubitak nevinosti vodi do krivice, koja uništava radost. Ova priča je alegorijska^ali ona opisuje iskustvo svakog ljud-skogbića u procesu socijalizacije. Svako dete je rođeno nevino i slo-bodno i kao takvo može iskusiti radost. Radost je prirodno stanje deteta, kao i svih mladih životinja, što je očigledno bilo kome ko posmatra mlade jaganjce kako skakuću od radosti po livadi. Osećati život tela
  21. 21. Radost spada u domen pozitivnih telesnih osećanja; to nije mentalni stav. Ne možemo nagovoriti svoj um da bude radostan. Pozitivna telesna osećanja počinju od osnove koja može biti opisana kao "dobro". Nasuprot tome je osećati se "loše", što znači da, umesto pozitivnog uzbuđenja, postoje negativna kao što su strah, očaj ili krivica. Ako su strah i očaj preveliki, osoba će potisnuti sva osećanja, i u tom slučaju telo postaje pogureno i beživotno. Kad su osećanja potisnuta, osoba gubi sposobnost da oseća, što označava depresiju, stanje koje, na žalost, može postati način života. S druge strane, kada uzbuđenje radi zadovoljstva provali iz dobrih osećanja, osoba poznaje radost. Ako radost preplavi osobu, pretvara se u ekstazu. Kada je život tela jak i vibrirajući, osećanje postaje promenjivo, kao i vreme. Možemo biti ljuti jednog trenutka, sledećeg puni ljubavi, a nakon toga briznuti u plač. Tuga se može promeniti u zadovoljstvo, kao što se nakon kiše pojavi sunce. Ova promena raspoloženja, kao i promena vremena, ne remeti osnovni sklad osobe. Promene se odvijaju na površini i ne uznemiravaju duboka pulsiranja koja omogućavaju osobi da se dobro oseća. Potiskivanje osećanja je umrtvljujući proces koji smanjuje unutrašnje pulsiranje tela, njegovu životnost, njegovo stanje uzbuđenosti. Ovo je razlog zbog koga potiskivanje jednogosećanja potiskuje i sva druga. Ako potisnemo strah, potiskujemo i bes. Potiskivanje besa vodi do potiskivanja ljubavi. 21 Mi, ljudska bića, naučeni smo rano u životu da su određena osećenja "loša", dok su druga "dobra". To je, u stvari, naznačeno u Deset zapovesti. Da se vole i poštuju roditelji je dobro, da se mrze nije dobro. Greh
  22. 22. je da se želi susedova žena, ali ako je ona privlačna žena, a mi normalni muškarci, takva želja je savršeno normalna. Važno je i da se naznači da samo osećanje nije greh; ponašati se u skladu sa tim osećanjem može dovesti do društvenog problema. U interesu harmonije u društvu moramo da kontrolisemo ponašanje. "Ne ubij" i "Ne kradi" su neophodna pravila kad ljudi žive u većim ili manjim grupama. Ljudi su socijalna bića čiji opstanak zavisi od zajedničkih postupaka u grupi. Zabrane ponašanja, koje unapređuju boljitak grupe, ne povređuju obavezno pojedinca. Zabrane osećanja su druga stvar. Pošto su ona život tela, podela osećanja na dobra i loša predstavlja sud o pojedincu, ne o njegovim delima. Poricanje bilo kog osećanja je poricanje života. Roditelji to često rade, govoreći detetu da je dobro ili loše ako ima određena osećanja. To se naročito odnosi na seksualna osećanja, mada se može primeniti i na mnoga druga. Roditelji često posramljuju dete, jer se uplašilo, što tera dete da poriče svoj strah i da se ponaša hrabro. Ali ne osećati strah ne znači da se neko oseća hrabrim, već samo da neko ne oseća. Nema te divlje životinje koja razlikuje dobro od lošeg, koja ima osećanje krivice ili se stidi. Nijedna životinja ne sudi o svojim osećanjima, akcijama ili o sebi samoj. Nijedna životinja koja živi u prirodi nema superego niti je samosvesna. Oslobođena je od internih zabrana nastalih iz straha. Osećanje je doživljaj pokreta u unutrašnjosti tela. Ako nema kretanja, nema ni osećanja. Ako osoba pusti svoju ruku da visi nepokretno nekoliko minuta, ona gubi osećanje u ruci. Kažemo da je ruka "utrnula". Ovaj princip je istinit za sva osećanja. Bes je, na primer, talas energije u telu koji pokreće mišiće koji će
  23. 23. sprovesti akciju besa. Taj talas je impuls koji, kada se percipira svesnim umom, postaje osećanje. Sama percepcija je površinski fenomen: Impuls dovodi do osećanja jedino kada stigne do povrsine tela, što uključuje voljni nervni sistem. Postoji mnogo pokreta u telu koja ne rezultuju osećanjem zato što ostaju sakriveni unutra. Obično ne osećamo otkucaje srca zato što otkucaji ne dosežu do površine. Ako 22 otkucaji postanu veoma snažni, osetimo ih na površini tela i postajemo svesni rada našeg srca. Kada impuls dosegne mišić, on postaje spreman da deluje. Ako je to voljni mišić, akcija je pod kontrolom ega, i može biti suzbijena ili modifikovana svesnim. umom. Blokiranje akcije stvara stanje uznemirenosti u mišiću, koji je energetski nabijen da dela, ali ne može jer mu je iz uma stiglo drugo naređenje. Na ovoj tački svesni smo uznemirenosti, što znači da je možemo osloboditi preusmeravanjem mišića ili oslobođenjem u drugoj formi, kao što je lomljenje čaše o sto umesto o glavu. Bilo kako bilo, ako uvreda ili povreda koja je izazvala bes nastavi da postoji kao iritantna smetnja, impuls besa ne može biti povučen. To možemo videti u konfliktima između dece i roditelja s obzirom na to da dete ne može da izbegne neprijateljstvo roditelja. A u većini slučajeva dete nema šansi da preusmeri impuls bez izazivanja još više besa i neprijateljstva roditelja. U takvoj situaciji napetost postaje hronična i bolna. Olakšanje je moguće jedino umrtvljivanjem tog područja, koje se označava kao nepokretno tako da su sva osećanja izgubljena. Osobe koje su zbog straha potisnule sav bes prema njihovim roditeljima pokazuju veliku napetost u mišićima gornjeg dela leđa. U puno slučajeva leđa su im pogurena i nakostrešena kao kod mačke ili psa
  24. 24. pripravnih za napad. Takvu osobu možemo opisati kao "nakostrešenu" kako bismo ukazali na njegov ili njen stav pun besa. Ali ona nije u dodiru sa svojim telesnim stavom, niti sa mogućim besom koji je ispod toga. Zamrznuta je i umrtvljena. Može joj se desiti da pobesni usled najmanje provokacije bez osećaja da oslobađa dugo potisnuti bes. Na žalost, takva pomama ne oslobađa je napetosti zato što je to eksplozivna reakcija a ne istinita ekspresija potisnutog besa. Takvu vrstu napetosti možemo pronaći u svim delovima tela, kao znake blokiranih impulsa i izgubljenih osećanja. Vilica je područje u kome kod nekih ljudi postoji vrlo ozbiljna napetost koja dovodi do pojave bolesti temporomandibularnog zgloba. Impulsi koji su blokirani u ovom slučaju su impulsi plača i griženja. Vilica postaje takva kako bi osoba očuvala samokontrolu i ne bi se slomila, zaplakala ili pobegla u strahu. Kada je takva kontrola svesna i možemo da je se voljno odreknemo ona služi očuvanju našeg blagosta- 23 nja. S druge strane, hronične napetosti u vilici ne možemo se voljno osloboditi, osim na trenutak, pošto ona predstavlja naviku ili karakterni stav odlučnosti. Svaka hronična napetost je ograničenje sposobnosti osobe da se izrazi. Većina ljudi u našoj kulturi pati od ozbiljnih hroničnih napetosti u muskulaturi - u vratu, grudima, donjem delu leđa i nogama, na primer - što ih sputava, ograničava gracioznost njihovih pokreta i uništava njihovu sposobnost da se slobodno i potpuno izraze. Hronična napetost mišića je fizička strana krivice pošto ona predstavlja naredbe ega protiv nekih osećanja i postupaka. Mali broj ljudi koji pate od toga tu krivicu zaista oseća, dok većina nije svesna da oseća
  25. 25. krivicu niti u vezi sa čim je ona. Specifično, krivica je osećanje da nemamo pravo da budemo slobodni i radimo šta želimo. Uopšteno, to je osećanje da nismo u skladu sa svojim telom, da se ne osećamo dobro. Kada se neko ne oseća dobro u svojoj koži, misao koja leži iza toga je mora da sam uradio nešto loše ili pogrešno. Na primer, kada izgovorimo laž, osetimo se loše ili krivi, jer smo izdali pravu prirodu sebe, naše pravo osećanje. Prirodno je da se osetimo krivima zbog laži. Međutim, postoje ljudi koji se ne osećaju krivima u toj situaciji, ali to je zato što oni uopšte ne osećaju; osećanja su im potisnuta. Sa druge strane, no možemo se osećati krivima ako smo dobro ili radosno. Ta dva stanja - biti dobro/radosno i loše/krivo - su međusobno isključiva. Puno puta se desi da zabranjeno voće pobudi izmešana osećanja. Ono ima dobar ukus, što je i razlog zbog koga je zabranjeno. Ali zato što ga je zabranio superego - to jest, deo svesnog uma u koga su inkorporirane roditeljske zabrane - mi se ne možemo predati zadovoljstvu. To stvara gorak ukus u ustima koji postaje jezgro osećanja krivice. Seksualnost je, naravno/zabranjeno voće naše kulture, i skoro svi civilizovani ljudi osećaju krivicu ili sram u nekoj dozi zbog svojih seksualnih osećanja i fantazija. Kod narcisoidnih pojedinaca postoji poricanje ili odvojenost od osećanja. Posledica toga jeste da oni ne osećaju stid ni krivicu, ali su isto tako nesposobni i da osete ljubav. Njihovo seksualno ponašanje deluje neinhibirano i slobodno, ali ta sloboda je spoljašnja, ne unutrašnja - to je sloboda akcije, ne osećanja. Njihov seksualni čin je performans, a ne radosno iskustvo. Bez unutrašnje slobode da du- 24 boko osete i da ta osećanja izraze u potpunosti radost ne može postojati.
  26. 26. Unutrašnja sloboda se vidi u gracioznosti tela, telesnoj mekoći i živahnosti. Korespondira sa slobodom od krivice, srama i samosvesti. To je deo bića koji injaju sve životinje, ali ne i većina civilizovanih ljudi. To je fizički izraz nevinosti, načina delanja koji je spontan, bez prevare, i istinit prema ličnosti. Nažalost, izgubljena nevinost ne može se vratiti. Da li smo, nakon što smo zadobili znanje o dobrom i lošem i seksualnosti, osuđeni na to da budemo grešnici? Moramo li živeti život pun prevare, manipulacije i samozavaravanja? Setimo se da svaka religija govori o spasenju. Nismo osuđeni na pakao, čak ni na čistilište, mada izgleda da puno ljudi tako misli i tako živi svoj život. Spasenje uvek obuhvata predaju bogu, napuštanje svog grubog samoljublja, obavezivanje na moralan život. Ali to je lakše reći nego uraditi. Izgubili smo vezu sa Bogom, jer smo izgubili vezu i sa Bogom unutar nas - vrtložnim duhom koji čini naše biće živim, pulsirajućim centrom unutrašnjosti naše ličnosti što nam osvetljava bitisanje i daje smisao našem životu. U ovoj knjizi ću opisati agonije i patnje kroz koje su moji pacijenti prošli i koje su ih i dovele na terapiju. Povezivanje sa unutrašnjim Bogom je cilj terapije. Taj Bog prebiva u našoj prirodnoj ličnosti, telu, koje je stvoreno po Božjem uzoru. Prirodna ličnost je zakopana duboko u telo, ispod slojeva i slojeva napetosti koji reprezentuju naredbe superega i potisnuta osećanja. Kako bi dosegnuo taj deo sebe pacijent mora krenuti na put u prošlost, sve do najranijih godina svoga života. To je bolno putovanje, jer budi zastrašujuća sećanja i suzbijana osećanja. Ali, kako to potiskivanje biva izdignuto, i suzbijana osećanja izađu na površinu, telo koje je Bog stvorio polako postaje u potpunosti živo. Na put samootkrića koga predstavlja terapeutski
  27. 27. proces ne sme se krenuti sam. Kao i Dante u Božanstvenoj komediji, usamljeni putnik je izgubljen i zbunjen. Dante je, kada se izgubio u šumi i osetio da mu preti opasnost od divljih životinja, pozvao Beatriče, svoju zaštitnicu na nebesima, u pomoć. Ona je poslala Vergilija, rimskog pesnika, da mu bude vodič, jer je put ka domu vodio kroz Pakao, koji je opasan po putnika. Vergilije je mogao pomoći Dan- 25 teu da prođe kroz tu opasnu oblast, pošto je tuda sam ranije putovao. Uz njegovu pomoć, Dante bezbedno prolazi kroz Pakao, nakon čega prolazi i Čistilište i naposletku ulazi u Raj. U terapeutskom procesu, vodič je osoba koja je prošla sličan put samootkrića kroz sopstveni pakao. Kako bi bio efikasan vodič u domenu analitične terapije, terapeut mora sam proći kroz potpunu analizu koja se završava samorealizacijom. Za pacijenta koji dolazi na terapiju, pakao je potisnuto nesvesno, podzemni svet u kome su sahranjeni užasi prošlosti - očaj, mučenje i manija. Ako se on spusti u taj svet tame, osetiće bol svoje minule prošlosti; ponovo će oživeti konflikte sa kojima nije mogao da se suoči i otkriće snagu o kojoj je sanjao, ali nije verovao da je moguća. U početku ona potiče od vodstva, podrške i ohrabrivanja terapeuta, ali se pretvara u njegovu ličnu snagu čim otkrije da su užasi i strahovi iz detinjstva nešto sa čime odrasla osoba može izaći na kraj. Pakao postoji samo u tami noći i smrti. Na svetlu dana - to jest, pri punoj svesti - čudovišta se ne mogu videti. Zle maćehe postaju ljute majke kojih se deca plaše. Za osećanja za koja smo mislili da su sramotna, opasna i neprihvatljiva ispostavlja se da su bila prirodne reakcije na nenormalnu situaciju. Polako pacijent ponovo dobija svoje telo nazad i, zajedno sa njim, svoju dušu i sebe samog.
  28. 28. Već sam negde rekao da je nesvesno onaj deo tela koji ne osećamo. Postoje veliki delovi tela koje ne možemo osetiti. Nismo svesni funkcionisanja naših krvnih zrnaca, nerava, žlezdi, bubrega itd. Neki indijski fakiri izgleda mogu produbiti svoju svest tako da ona dosegne te organe, ali to nije način na koji svest radi u normalnim okolnostima. Ona je kao vrh ledenog brega koji se vidi na površini mora, ali koji obuhvata i drugih devet desetina koje se nalaze ispod, a koje se isto mogu videti. Osobe sa emocionalnim problemima ili konfliktima ne osećaju delove tela do kojih bi normalna svest trebalo da dopre, zato što je njihove kretnje sprečila hronična napetost. Imobilizacija stavlja preteće impulse pod ključ, ali ona i umrvljuje deo tela, što za posledicu ima gubitak dela sebe. Te oblasti stoga predstavljaju emocionalne konflikte koji su bili potisnuti u nesvesno. Na primer, mnogi ljudi ne osećaju napetost u svojoj vilici i nisu svesru da ta napetost predstavlja potisnute impulse plaća i griženja. Ti konflikti reprezentuju potisnuto nesvesno. Grade 26 podzemni svet u kome su sahranjena osećanja koja ego ili svesni um smatra opasnim, sramotnim i neprihvatljivim. Kao i duše u paklu, osećanja koja svesni um smatra mrtvim žive u podzemnom svetu agonije. Ponekad ta agonija dosegne svesno, ali pošto ugrožava opstanak ponovo biva gurnuta dole. Možemo preživeti ako živimo na površini gde možemo kontrolisati osećanja i ponašanje, ali takav način života od nas traži da žrtvujemo duboka osećanja. Život na površini, u uslovima ego vrednosti jeste narcisoidni način života, koji se pokazuje praznim, i uglavnom dovodi do depresije. Život u dubini svog bića može u početku biti bolan i zastrašujući, ali dovodi do radosti i ispunjenja
  29. 29. ako smognemo snage da prođemo kroz pakao kako bismo došli do raja. Duboka osećanja koja smo sahranili pripadaju detetu koje smo nekad bili, detetu koje je bilo nevino i slobodno i koje je znalo za radost sve dok mu duh nije bio slomljen time što je bilo naterano da se stidi i oseća krivim zbog svojih prirodnih impulsa. To dete i dalje živi u našem srcu i na dnu stomaka, ali smo izgubili vezu sa njim, što znači da smo izgubili vezu sa najdubljim delom sebe. Kako bismo našli sebe, to dete koje smo sahranili, moramo se spustiti u najdublje slojeve našeg bića, u tamu nesvesnog. Moramo se sučiti sa strahovima i opasnostima koje taj silazak nosi sa sobom, a kako bismo to uradili potrebna nam je pomoć terapeuta-vodiča koji je već bio na tom putu u toku svog procesa samootkrića. Ove ideje možemo naći i u mitologiji, u kojoj je dijafragma izjednačena sa površinom zemlje. Polovina tela iznad dijafragme je na svetlu dana; polovina ispod, posebno stomak, leži u tami noći i nesvesnog. Svesni um ima nešto kontrole nad procesima gornje polovine tela, ali malo ili ništa nad donjim delom, u kome se nalaze funkcije seksualnosti, sekrecije i reprodukcije. Ovaj deo tela je blisko povezan sa životinjskom prirodom čoveka, dok su funkcije gornje polovine više pod uticajem kulture. Najjednostavniji način da se ovo objasni je reći da jedemo kao ljudi, ali se praznimo kao životinje. Možda baš zato što je donji deo tela više povezan sa našom životinjskom prirodom, njegove funkcije, posebno seksualnost i pokret, u stanju su da dovedu do prepuštajućih doživljaja koji mogu biti visoko na skali uživanja, čak i ekstatični.
  30. 30. 27 POGLAVLJE 2 PREDATI SE TELU Predaja narcisoidnog ega Ideja predaje nije naročito privlačna modernom čoveku koji život vidi kao borbu, bitku, ili bar kompetitivnu situaciju. Puno ljudi smatra da je cilj života neko postignuće, ili uspeh. Nečiji identitet se pre povezuje sa onim što taj neko radi nego sa njegovim bićem. To je tipično za narcističku kulturu, u kojoj je slika bitnija od realnosti. U stvari, kod mnogo ljudi ona zamenjuje realnost. 1 U narcističkoj kulturi, izgleda da se uspeh poistovećuje sa samopouzdanjem, ali samo zato što to naduvava ego. Neuspeh ima suprotan efekat zato što on "ispumpava" ego. U takvoj atmosferi se reč "predaja" izjednačava sa poraženošću, ali jedino što tu biva poraženo jeste narcisoidni ego. Bez predaje narcisoidnog ega ne možemo se predati ljubavi. Bez takve predaje radost je onemogućena. To znači da će ego uvideti da je podređen ličnosti - da je on organ svesti, a ne gospodar tela. Moramo prihvatiti činjenicu da telo poseduje mudrost koja potiče iz nekoliko milijardi godina istorije evolucije koju svesni um može zamisliti, ali nikada razumeti u celosti. Misterija ljubavi, na primer, jeste van dometa naučnog znanja. Nauka ne može napraviti vezu između srca kao pumpe koja šalje krv kroz telo i srca kao organa ljubavi, što je osećanje. Mudri ljudi su izgleda razumeli ovaj očigledan paradoks. Paskalova izjava da "srce ima svoje razloge koji su umu 1 Videti A. Lowen, The Denial of True Self, radi dublje analize narcističke ličnosti.
  31. 31. nedokučivi" je istinita. 28 Nije istina da su telo i um jednaki, kao što to neki tvrde. Njihova naizgled jednakost je rezultat ograničene percepcije svesnog uma, koji može videti samo površinu stvari. Kao kod poslovičnog ledenog brega, mi možemo videti samo malo više od deset posto njegove mase. Deo koji je sakriven u tami, nesvesni deo našeg tela, jeste ono što čini da naš život teče. Ne živimo pokretani našom voljom. Volja nije u stanju da kontroliše složene biohemijske i biofizičke procese našeg tela. Nemoćna je da utiče na metabolizam tela, od koga naš život zavisi. I dobro je što je tako, jer ako bi bilo obrnuto, život bi se ugasio prvim neuspehom volje. Razmotrimo razvoj embriona u ljudsko biće, proces koji i dalje zapanjuje ljudski um. Taj majušni organizam, oplođeno jajašce, "zna" šta treba da uradi kako bi ostvarilo svoju inherentnu mogućnost da postane ljudsko biće. To je zapanjujuće. A ljudska bića su i dalje dovoljno arogantna da misle da možemo znati više od prirode. Ja svoju veru polažem u moć živog tela da leči samo sebe. To ne znači da mi ne možemo potpomoći proces izlečenja. Ali tu moć živog tela ne možemo zameniti nečim drugim. Terapija je proces prirodnog izlečenja u kome terapeut samo potpomaže funkciju tela da se samo leči. Nije doktor taj koji kaže telu kako da popravi slomljenu kost, i nije doktor taj koji naredi koži da se regeneriše posle rane ili posekotine. Puno puta do izlečenja će doći i bez podrške medicinara. Upitao sam se zašto se ovako nešto ne dešava i kad je u pitanju emocionalna ili mentalna bolest. Ako smo pali u depresiju, zašto se spontano iz nje i ne izvučemo? Uistinu, neki ljudi sami spontano pređu
  32. 32. preko depresivne reakcije. Na žalost, u većini slučajeva ona se ponovo javi jer ono što je uzrokuje i dalje postoji. 2 Taj uzrok je inhibicija iskazivanja osećanja straha, tuge ili besa. Potiskivanje tih osećanja i napetost koja to prati smanjuju pokretljivost tela i krajnji rezultat je stanje smanjene ili utučene životnosti. Uz to ide i iluzija da ćemo biti voljeni ako smo dobri, poslušni, uspešni i tako dalje. Ta iluzija služi za održavanje duha osobe u njenoj borbi za dobijanje ljubavi, ali pošto se prava ljubav ne može zaslužiti niti 29 dobiti bilo kakvom predstavom, iluzija se pre ili kasnije sruši i osoba postane depresivna. Depresija može nestati ako osoba može da oseti i izrazi osećanja. Ako depresivni pacijent zaplače ili se naljuti to ga diže iz depresije - makar na kratko. Izražavanje osećanja oslobađa nas napetosti i dopušta telu da oporavi svoju pokretljivost, a time povećava njegovu živost. To je fizička strana terapeutskog procesa. Sa psihološke strane, potrebno je da osoba razotkrije iluziju i da razume njeno poreklo u detinjstvu i njenu ulogu u mehanizmu preživljavanja. Svaki pacijent ima neku iluziju, u manjem ili većem stepenu. Neki misle da bogatstvo donosi sreću, ili da slava osigurava ljubav, ili da ih pokornost štiti od mogućeg nasilja. Te iluzije stvaramo rano u životu kao načine da preživimo potresne situacije u detinjstvu i, kao odrasli, plašimo se da odustanemo od njih. Možda je najveća iluzija od svih ta da svesni um kontroliše telo i da, ako promenimo način mišljenja, možemo promeniti i to kako se osećamo. Nikada nisam video da to deluje, mada iluzija svemoćnog uma može pri- 2 Videti A. Lowen, Depression and Body, New York, Coward, McCann & Geoghegan, Inc, 1972; Arkana, 1993.
  33. 33. vremeno zauzdati nečiji duh. Ali se i ova iluzija, kao i sve druge, sruši kada osobi ponestane energije i rezultat toga je depresija. Iluzije su načini na koje se ego brani od stvarnosti i, mada nas mogu poštedeti boli od surove realnosti, one od nas čine zatvorenike nerealnog. Emocionalno zdravlje jeste sposobnost da prihvatimo realnost i ne pobegnemo od nje. Naša osnovna stvarnost je naše telo. Naša ličnost nije slika u umu, već stvaran, živ i pulsirajući organizam. Kako bismo upoznali sebe, moramo upoznati naše telo. Gubitak osećaja u bilo kom delu tela predstavlja gubitak jednog dela sebe. Samosvesnost, prvi korak terapeutskog procesa samootkrića je osećanje tela - celog tela, od glave do prstiju na nogama. Mnogi ljudi pod stresom izgube osećanje tela. Odvoje se od tela kako bi pobegli od realnosti, što je reakcija šizofrenog tipa i stvara ozbiljan emocionalni poremećaj. Mada, skoro svi ljudi u našoj kulturi su se odvojili od nekog dela svog tela. Neki nemaju osećaj u leđima. To se posebno odnosi na one koje zovemo beskičmenjacima. Neki nemaju osećaj u stomaku. Oni će pokazati manjak hrabrosti. Svaki deo tela doprinosi osećanju ličnosti ako smo u vezi sa njim. A možemo biti u vezi sa njim jedino ako je taj deo živ i pokretljiv. Kada je svaki deo tela pod naponom i vibrira, osetićemo se vibrirajuće ži- 30 vo i radosno. A ako se to desi moramo se predati telu i njegovim osećanjima. Predaja telu znači dopuštanje telu da postane u potpunosti živo i slobodno. To znači prihvatanje i nekontrolisanje nevoljnih procesa tela, kao što su disanje i potpuna sloboda delanja. Telo nije mašina koju treba zaustaviti ili pokrenuti. Ono ima svoj "um" i zna šta treba da radi. Ono što predajemo jeste iluzija o
  34. 34. moći uma. Najbolje je početi sa disanjem. To je osnova tehnike koju je Rajh primenjivao u radu sa mnom. Disanje je možda najvažnija funkcija tela, pošto život u velikoj meri zavisi od toga. Ono se označava kao prirodna, nevoljna aktivnost, ali u isto vreme i ona koja se može podvrgnuti voljnoj kontroli. U uobičajenim okolnostima nismo svesni svog disanja. Međutim, kada postoji teškoća u disanju, kao što se to dešava na visinama, postajemo svesni borbe za dah. Ljudima koji boluju od emfizema disanje je neprestana borba da udahnu dovoljno vazduha. Emocionalno stanje direktno utiće na disanje. Kada smo jako ljuti, disanje postaje ubrzano kako bi nam pomoglo da prikupimo više energije za agresivni postupak. Strah ima suprotni efekat, on zadržava dah zato što je postupak zaustavljen stanjem straha. Ako se strah pretvori u paniku, kao kad osoba panično pokušava da izbegne zastrašujuću situaciju, disanje postaje ubrzano i plitko. Kada smo prestravljeni, skoro da uopšte ne dišemo jer strava ima paralizirajući efekat na telo. Kad smo zadovoljni, dišemo sporo i duboko. Međutim, ako zadovoljstvo preraste u radost ili ekstazu, kao u seksualnom orgazmu, disanje se veoma ubrzava ali je u isto vreme i jako duboko, kao odgovor na povišeno prijatno uzbuđenje seksualnog vrhunca. Proučavanje načina na koji osoba diše omogućava terapeutu da razume njeno emocionalno stanje. Mada sam svoju terapiju kod Rajha opisao u prethodnoj knjizi, ovde ću opet spomenuti neka od iskustava koje sam imao, kako bih podrobnije opisao koncept predaje. Ležao sam na krevetu, imajući na sebi samo kratke pantalone, kako bi Rajh mogao da posmatra moje disanje. On je sedeo okrenut ka krevetu. Njegova jednostavna instrukcija je bila da
  35. 35. dišem, što sam ja radio kao što sam to i obično činio, dok je on gledao moje telo. Nakon deset ili petnaest minuta mi je rekao:"Lovene, ti ne dišeš". Odgovorio sam da dišem. "Ali tvo- 31 je grudi se ne pomeraju". I nisu. Zamolio me je da stavim ruku na svoje grudi kako bih osetio njihovo kretanja. Osetio sam kako se dižu i spuštaju i odlučio da pokrećem svoje grudi sa svakim udisajem. Radio sam to neko vreme dišući kroz usta i osećao se prilično opušteno. Tada me je Rajh zamolio da širom otvorim oči, i dok sam to radio, oteo mi se glasan i dug vrisak. Čuo sam sebe kako vrištim, ali ništa nisam osećao u vezi sa tim. To je dolazilo iz mene, ali ja nisam imao veze sa tim. Rajh me zamolio da prestanem da vrištim pošto je prozor bio otvoren i gledao na ulicu. Nastavio sam sa disanjem od ranije kao da se ništa nije desilo. Vrisak me je iznenadio, ali me nije i emocionalno dirnuo. Onda me je Rajh zamolio da ponovim postupak otvaranja očiju širom i ponovo sam vrisnuo bez bilo kakve emocije. Dolazio sam kod njega tri puta nedeljno, ali se ništa dramatično nije desilo u naredna dva ili tri meseca. Rajh me je ohrabrivao da se prepustim, da dišem slobodnije, što sam i pokušavao da radim. Uprkos mojim naporima, govorio mi je da mi disanje nije slobodno, da ga svesno vežbam i da ne puštam da se prosto dešava. Ja jesam nesvesno kontrolisao svoje disanje kako se ništa ne bi desilo ali to tada nisam znao. Pokušao sam da se otrgnem kontroli, da se prepustim telu i njegovim nevoljnim procesima, ali mi je to bilo teško da postignem. Dublje disanje, mada svesno, dovelo je do simptoma hiperventilacije. Jaki peckavi oseti, znani kao parestezijaza, javili su mi se u šakama i rukama. Jednog trenutka su mi se šake
  36. 36. zaledile u Parkinsonskom grču. Bile su hladne kao led, kao kandže i paralizovane. Ali nisam se uplašio. Disao sam malo mirnije i grčevi su polako popustili, a parestezijaza nestala. Ruke su mi ponovo postale tople. Nakon nekoliko seansi tokom kojih je dublje disanje dovelo do sindroma hiperventilacije ta reakcija je nestala. Telo mi se adaptiralo na duboko disanje i postajalo je sve opuštenije. Ubrzo nakon toga prekinuli smo terapiju zbog Rajhovog letnjeg odmora. Kada smo u jesen nastavili, vratili smo se na predavanje telu i spontano disanje. U toku sledeće godine terapije desilo se nekoliko bitnih stvari. Jednom sam ponovo preživeo događaj iz detinjstva koji je objasnio krike sa prve seanse. Dok sam ležao na krevetu I disao, imao sam osećaj da bi se na plafonu mogao pojaviti neki lik. U sledećih nekoliko seansi taj osećaj postajao je jači. A onda 32 se zaista lik pojavio. Video sam lice svoje majke. Gledala je ljuto sa visine na mene. Video sam sebe kao bebu staru devet meseci koja leži u kolicima ispred kuće i plače za majkom. Mora da je bila usred nekog jako bitnog posla, jer je, kada je izašla, pogledala me tako besno da sam se zaledio od straha. Krici koje tada nisam mogao da izbacim iz sebe eksplodirali su na mojoj prvoj seansi, trideset i dve godine kasnije. Drugom prilikom osetio sam se sasvim nesvakidašnje, kao da sam pomican nekom unutrašnjom silom. Telo je počelo da mi se pomera i, iz svog ležećeg položaja, seo sam pa ustao. Okrenuvši se ka krevetu, počeo sam da ga udaram obema rukama, šaka skupljenih u pesnice. Dok sam to radio video sam lice svoga oca i znao sam da njega udaram, jer je on mene ošamario kad sam imao sedam ili osam godina. Kada sam ga upitao za to kasnije, potvrdio mi je, a
  37. 37. objašnjenje je bilo da sam zakasnio i zabrinuo majku, koja je zahtevala da budem kažnjen. Neverovatna stvar u vezi sa ovim iskustvom bila je ta da moji pokreti nisu bili svesno činjeni. Nisam ja odlučio da ustanem i udaram krevet. Moje telo je reagovalo samo, isto kao i onda kad sam vrištao. Tokom druge godine rada s Rajhom moje disanje postalo je mnogo slobodnije. Iako nisam mogao potpuno da se predam telu, njegova pokretljivost se povećala u razumnoj meri. Kad bih legao na krevet i disao, pojavile bi se vibracije u mojim nogama dok sam ih polako spajao i razdvajao. Te su vibracije ukazivale na to da je kroz moje noge tekla energetska struja, što je bilo jako prijatno osetiti. To sam osećao i u kukovima, kako su postajali sve življi. Te vibracije su se pojavile delom zbog oslobođenja napetosti u tim mišićima, a delom zbog prirodnog fenomena života. Živa tela su vibrirajući sistemi, mrtva tela se ne pomeraju. Uprkos tome što sam se dva puta slomio i rastućoj živahnosti mog tela, nisam bio sposoban da se totalno predam i dođem do tačke na kojoj bi se pojavio orgazmični refleks. Tad mi je Rajh predložio da prekinemo sa terapijom, jer se činilo da je zapala u ćorsokak. Taj predlog je snažno uticao na mene. Slomio sam se i počeo da jecam. Prekid terapije predstavljao je za mene poraz mog sna o zadobijanju seksualnog zdravlja. Rekao sam Rajhu za to i, isto tako, koliko sam želeo njegovu pomoć. Bilo mi je teško čak i da tražim 33 pomoć. Verovao sam da to moram da uradim sam. Ali predavanje telu i njegovim osećanjima bilo je nešto što nisam bio u stanju da uradim. Rad je antonim predavanju. Rad je funkcija ega, dok predavanje telu zahteva napuštanje ega. Nisam sebe smatrao
  38. 38. egoističnom ili narcisoidnom osobom, ali od onda sam shvatio da je to bio bitan aspekt moje ličnosti. Nisam mogao, nisam imao pravo da se slomim i zaplačem (osim ako nisam bio gurnut do krajnjih granica; to jest, ako mi ne bi zapretio gubitak nečega što svim srcem želim), jer sam, nesvesno, bio predodređen da uspem. Rajh se složio da nastavimo sa terapijom, jer je uvideo značaj mog sloma. Nakon te epizode mogao sam da se predam u većoj meri, a disanje mi je postajalo sve dublje i slobodnije. Kada je na leto Rajh ponovo uzeo odmor, predložio mi je da godinu dana ne dolazim na terapiju i da dođem naredne jeseni. Prihvatio sam njegov predlog, jer je i meni bilo potrebno da se odmorim od napora da ozdravim. Slom koji je plakanje predstavljalo mi je omogućio da se predam u većoj meri nego pre toga. Godinu dana ranije sam se bio zaljubio u jednu devojku, ali odnos nam nije bio zadovoljavajući. U trenutku kada je izgledalo da ćemo raskinuti, ponovo sam se slomio i snažno sam zaplakao, pokazujući joj koliko je volim. Nakon te epizode doživeo sam najintenzivnije i najbolje seksualno iskustvo ikada, za koje sam znao da je posledica predaje mom najdubljem osećanju. Sledeće godine sam se oženio tom devojkom i, samo da naglasim, još sam s njom. Kada sam nakon jednogodišnjeg prekida nastavio sa terapijom, moja sposobnost da se predam voljnim pokretima moga tela veoma se popravila i nije dugo prošlo pre nego što se desio i orgazmični refleks. Bio sam uzbuđen i radostan. Osetio sam da sam se promenio, ali to nije dugo potrajalo. Takva iskustva otkrivaju mogućnost radosti i zato su značajna i dragocena, ali retko se desi da budu dovoljno duboka i da potraju. Kako bi potrajala, osoba mora da radi na konfliktima koji potiću iz prošlosti i koji su ukopani
  39. 39. duboko u flzičku i psihičku strukturu ličnosti. Previše mojih problema je ostalo nerečeno tokom moje terapije sa Rajhom i nisam mogao biti slobodan i širom otvoren prema svojim osećanjima. Bilo kako bilo, ono što sam prošao tokom terapije, ubedilo me je da mogu da postignem radost jedino ako se predam svome telu. 34 Nakon nekoliko godina studija koje su dovele do lekarske diplome, vratio sam se praksi, koristeći tehniku koju sam naučio odl Rajha. Pacijent bi legao na krevet, opustio bi se i disao, dok sam ga ja ohrabrivao da se prepusti disanju i preda telu. Uz to smo pričali o njegovom životu i problemima koje je imao. Ali ništa značajno se nije desilo. Sedeći i posmatrajući ga, osetio sam potrebu da se protegnem preko naslona svoje stolice kako bih dublje udahnuo. Palo mi je na pamet da bi to i pacijent trebalo da uradi. U kuhinji kancelarije nalazila se jedna stolica bez naslona. Savio sam ćebe u klupko i vezao ga za stolicu. Onda sam postavio pacijenta tako da legne na leđa preko stolice, kao na slici figura 1. Efekat je bio izrazito pozitivan. Pacijentovo disanje značajno se produbilo zbog pregiba. Mogao sam da pratim talas disanja i primetim kad je blokiran. FIGURA 1 Od tada je upotreba bioenergetske stolice postala
  40. 40. neizostavni deo mog terapeutskog pristupa. Tokom četrdeset godina, koliko je proteklo od kada je to prvi put primenjeno u bioenergetskoj analizi, naučio sam kako da povećam njenu efektivnost tako što bi pacijent koristio svoj glas dok je na stolici. Opisaću kako usklađujem glas sa disanjem u sledećem poglavlju. Sledeća bitna promena Rajhove tehnike koju sam napravio bila je upotreba određenih vežbi za telo, koje su stvorene tako da paci- 35 jent razvije bolju svest o svom telu, bolje samoizražavanje i samo-posedovanje. Pre nego što sam upoznao Rajha bio sam atletski trener. Ono što sam znao o vežbama pokazalo mi je da one mogu jako uticati na nečija osećanja i stanje uma. Počeo sam da koristim vežbe povezane sa terapijom prvo kako bih povećao pokretljivost sopstvenog tela, a onda sam počeo sa stvaranjem novih kako bih se izborio sa određenim emotivnim problemima koje bih uočio na telu pacijenta. Mnoge od ovih vežbi uključuju i iskazivanje osećanja. Njih ću objasniti u poglavljima koja slede. Prva vežba koju sam radio kako bih povećao osetljivost u svojim nogama, i na taj način povećao svoje osećanje sigurnosti, zove se luk. To je, u stvari, poznata pozicija, jer je i deo kineskog programa vežbi koji se zove Tai Ći Ćuan, ali to nisam znao 1953, kad sam je prvi put koristio. Stao sam i široko raširio noge, povio kolena i lagano savio telo. Kako bih održao luk stavio sam pesnice na krsta. U ovom stavu sam se osećao sigurnim i u boljoj vezi sa donjim delom tela. Isto tako, uticao je na to da dublje dišem, što je jedan od razloga zbog koga ga Kinezi koriste. Svestan načina na koji se krećem, vratio sam se u početni stav, savijajući se napred dok su mi prsti dodirivali zemljii,
  41. 41. noge bile razmaknute oko trideset centimetara i polako se naginjao dalje napred. U ovom stavu osetio sam se bližim zemlji i svojim nogama i stopalima. I onda bi moje noge, ako bih prebacio težinu na stopala i polako ispravio kolena, u većini slučajeva počele da vibriraju. Ovaj stav je predstavljen na figuri dva3 . Tokom rada sa Rajhom, osećao sam vibracije u telu, naročito u nogama i kukovima, dok sam ležao na krevetu i disao. To su bili nenamerni pokreti koji su nastali kao odgovor na talas uzbuđenja koji mi je preplavio telo. Ljudima koji se ne mogu prepustiti, jer su im tela suviše stegnuta, jako je teško da dopuste vibracijama da se pojave. Bilo kako bilo, redovno izvođenje ovih vežbi pomaže osobi da oseti zadovoljstvo dopuštanja telu da postane življe. Video sam da vibracije bivaju podstaknute i laganim pokretima nogu i uvek bi 36 FIGURA 2 se u tim područjima tela pojavile prijatne senzacije. Ali, u Rajhovoj terapiji na ove pokrete se nije gledalo kao 3 Ove i druge vežbe u potpunosti su opisane u knjizi The Way to Vibrant Health, A. Lowen I R. L. Lowen (New York, Harper & Row, 1977; International Institute Bioenergetic Amalysis, 1992).
  42. 42. na vežbe koje bi se mogle iskoristiti kao deo terapije. Danas su gore opisane vežbe integralni deo bioenergetskog programa koji pomaže ljudima da budu više "na zemlji", bolje povezani sa svojim telom i realnošću. Meni su pomogle da to postignem i nastavio sam da ih praktikujem redovno, kako za sebe, tako i u radu sa pacijentima. Uzemljenje i realnost Predaja telu je povezana sa odricanjem od iluzija i spuštanjem na zemlju, u realnost. Za nekoga ko je jako dobro povezan sa realnošću kažemo da su mu "noge na zemlji", što znači da oseća vezu izemeđu svojih stopala i zemlje na kojoj stoji. Ljudi koji su stegnuti ili povijeni ne osećaju ovu vezu sa zemljom jer su im stopala relativno umrtvljena - oni možda znaju da im stopala dodiruju tlo, ali nemaju osećaj veze. Oni su izvukli ovu energiju-uzbuđenje iz donjeg dela tela kao reakciju na strah. Kada je strah jako velik, osoba može povući sva osećanja iz svog tela, ograničavajući svest samo na 37 glavu. Tada će živeti u svetu mašte, što je uobičajeno kod autistične ili šizoidne dece ili odraslih. Puno ljudi živi više u glavi nego telu, kako bi onemogućili sebe da osete strah ili bolna osećanja u telu. Neki se zaista i odvoje od tela u situacijama ekstremnog straha. Njihova svest se pomeri iz tela i tada se oni osećaju kao da odozgo gledaju na sebe. To je reakcija šizofrenog tipa i ona predstavlja razlaz sa realnošću. Jedan od mojih pacijenata rekao mi je da vidi sebe na plafonu kako gleda na svoje telo koje leži na krevetu. On je bio, naravno, vrlo poremećena osoba. Veza sa realnošću nije stanje "sve" - ili - "ništa". Neki od nas su u boljoj vezi sa realnošću nego ostali.
  43. 43. Pošto je ta veza stanje razuma, ona je i stanje i emotivnog i fizičkog zdravlja. Mnogi ljudi su, isto tako, zbunjeni oko toga šta je zapravo realnost, jer oni taj termin pre izjednačavaju sa kulturološkom normom, nego sa onim što osećaju u svom telu. Naravno, kada osećanja nema, ili je ono redukovano, osoba će tražiti smisao života van sebe. Ljudi čija su tela živa i vibrirajuća mogu osetiti realnost svog bića, i za njih se može reći da su osobe koje osećaju. Količina života u osobi i količina osećanja koje ima predstavljaju meru veze sa realnošću. Osobe koje osećaju jesu ljudi "na zemlji". Za takve osobe kažemo da su "uzemljene". Biti "uzemljen" znači osećati svoja stopala na zemlji. Kako bi osetila zemlju, noge i stopala osobe moraju biti napunjeni energijom. Stopala moraju biti živa i pokretna, to jest, da pokazuju neke spontane i voljne pokrete kao što su vibracije. Vibracija ne mora da bude intezivna; može biti tiha, kao šum motora dobrih kola. Ali kada nema šuma u kolima, znamo da je motor mrtav. Kada nečija stopala izgledaju beživotno, a noge mirno i nepokretno, znamo da taj neko ne oseća vezu sa zemljom. Kada su stopala i noge osobe apsolutno živi, ona može osetiti reku uzbuđenja kako teče kroz nju; uzbuđuje je, utopljava je i vibrira njome. Radio sam sa šizofreničnom ženom koja je došla kod mene prošavši snegom zavejane ulice samo u laganim papučama. Stopala su joj bila poplavela i smrzla se, ali ona to nije osećala, nije je bolelo i nije bila svesna svog stanja. Očigledno je bila "odzemljena" i kompletno je izgubila dodir sa svojim telom. Uzemljenje je energetski proces u kome postoji protok uzbuđenosti u telu od glave od pete. Kada je taj protok jak i potpun, osoba 38 oseća svoje telo, svoju seksualnost i zemlju na kojoj
  44. 44. stoji. U vezi je sa realnošću. Ovaj protok uzbuđenosti je povezan sa respiratornim talasima, pa ako je disanje slobodno i duboko, protok uzbuđenja se slično odvija. Ako su disanje ili protok blokirani, osoba ne oseča svoje telo ispod onog mesta na kome je blokirano. Ako je protok ograničen, osećanje je redukovano. Zbog toga što protok uzbuđenja pulsira - ide dole do stopala, pa gore u glavu, kao da je klatno - on uzbuđuje delove tela, glavu, srce, genitalije i noge. Pošto talas uzbuđenosti prolazi kroz područje karlice dok ide nadole, svaka veća seksualna smetnja blokiraće protok ka nogama i stopalima. Kad je osoba "odzemljena", i njeno seksualno ponašanje je odzemljeno, to jest, odsečeno od osećanja u ostatku tela. Pošto "biti uzemljen", znači stajati na svojim nogama, to obuhvata i stanja nezavisnosti i zrelosti. Isto tako, stojeći stav bolje predstavlja zrelost nego ležanje na krevetu, koje je više infantilnog karaktera. Dakle, pacijentu je lakše da se vrati u stanje infantilnosti dok leži nego kad stoji. Ovo objašnjava fenomen zašto iskustva kao što je orgazmični refleks, koji je pacijent mogao doživeti ležeći, ne aludiraju obavezno na promene u odraslom ponašanju. Orgazmični refleks je dobra, ali ne ključna determinanta zdravlja. Osoba mora biti i potpuno uzemljena. Moramo razumeti da osećanja deteta, mada nalik onima kod odrasle osobe, nisu ista. Bes deteta nije isti kao bes odraslog, kao ni njegova tuga. Ljubav odrasle osobe razlikuje se od ljubavi deteta, ne u svom osnovnom kvalitetu, jer to jeste funkcija srca, već u širini i prostiranju, kvalitetima koji određuju celo telo. To ne znaći da su bebe i mala deca odzemljena. Ona su uzemljena kroz svoju vezu sa majkom kao predstavom o zemlji, ali neće biti direktno povezana sa zemljom sve dok ne postanu apsolutno sposobni da stoje na svojim
  45. 45. nogama. Ovakav vid analize pomaže nam u razumevanju kulta koji od svojih članova zahteva da predaju svoj ego vodi. Predaja vodi obuhvata i vraćanje u detinjstvo, a obuhvata i napuštanje moći i odgovornosti. Zaštićen vođom i neuznemiravan potrebom da bira između dobrog i lošeg, član kulta se oseća slobodnim i nezavisnim. Kao rezultat toga, on iskusi osećaj radosti, što pojačava njegovu odanost kultu. Pitanje koje se postavlja jeste da li je njegovo osećanje | radosti iluzija ili realnost. Iluzije mogu da stvore prava osećanja, 39 ali se ona ne održe kad se iluzija sruši, što se svim iluzijama pre ili posle dogodi. U ovom slučaju, iluzija je da je vođa omiljeni i svemoćni otac koji će se brinuti za članove kulta kao što se dobar otac brine o svojoj deci. Realnost je u sasvim drugoj krajnosti, jer su vođe kulta narcisoidne osobe kojima su potrebni sledbenici kako bi poduprli njihove grandiozne predstave o sebi. Potrebna im je i moć nad drugima kako bi time kompenzovali svoju impotenciju. Naravno, vođe kulta uglavnom privlače one koji nesvesno traže moćnog oca/vođu. Neki elementi odnosa između vođe kulta i njegovih sledbenika bili su prisutni u mom odnosu s Rajhom, mada ja nikad nisam postao njegov sledbenik. Kad sam se slomio i zaplakao pred njim zbog mogućnosti da se terapija završi greškom, postao sam svestan koliko mi je bila potrebna njegova zaštita i da sam ga video kao dobrog i svemoćnog oca. Pogrešan kraj terapije, čime mi je zapretio, predstavljao je gubitak te nade. Plakao sam delom zbog gubitka te nade, ali to je bilo i iskazivanje tuge zbog toga što nisam imao oca koji mi je mogao pružiti podršku koja mi je bila neophodna kako bih se osetio slobodnim i radosnim. Moja odbrana od takvog nedostatka bilo je usvajanje stava da meni
  46. 46. pomoć nije potrebna i da ja to mogu da uradim sam. To je bio način na koji sam funkcionisao u svetu i u susretu sa svim činio mi se istinitim. Ali, na dubljem nivou, to nije bilo tako. Kult se stvorio oko Rajha u godinama koje su usledile nakon mog završetka terapije. Nikad nisam bio deo grupe koja je okruživala Rajha od 1947. do 1956. i koja je na njega gledala kao na sveznajućeg i svemoćnog. To je delom bilo i zbog toga što sam 1947. otišao u Evropu da studiram medicinu na Ženevskom univerzitetu, što me je izvelo van njegovog kruga. Uticaj moje supruge bio je mnogo važniji. Kod nje je jako izraženo neslaganje sa bilo kojom bliskošću bazirano na potčinjenosti ili nekritičkom prihvatanju drugog ljudskog bića kao superiornog, sveznajućeg ili najboljeg. Videla je previše ljudi bliskih Rajhu u to vreme koji su se odrekli svoje nezavisnosti i zrelog rasuđivanja kako bi stekli malo intimnosti sa velikim čovekom. I ja sam to mogao da vidim. Nakon što sam ovo rekao voleo bih da dodam da je, po mom mišljenju, tada kao I sada, Rajh bio veliki čovek sa više aspekata. Njegovo razume- 40 vanje emocionalnih problema ljudskih bića, percepcija jedinstva u celoj prirodi i jasnost mišljenja postavile su ga iznad svih ostalih na tom polju. Ali on nije znao sve i imao je mnogo ličnih problema koji su su ga ometali u radu i životu4 . Terapeutska situacija skoro uvek dovede do vezanosti za terapeuta, na koga se potpuno legitimno može gledati kao na zamenu za majčinsku ili očinsku figuru. Osoba ide kod terapeuta jer joj treba pomoć u 4 Videti odličnu biografiju Rajha Bura na zemlji od Majrona Šarafa, koja pokazuje njegova postignuća, ali govori i o njegovim ličnim konfliktima i problemima.
  47. 47. vezi sa prihvatanjem, razumevanjem i podrškom. Ako terapeut pokaže lični interes za pacijenta, potonji se lako može vezati, postati zavisan i zaljubiti se u terapeuta. Takva vezanost, pozitivna sa više aspekata, slabi pacijentovu svest o potrebi za nezavisnošću i vodi do toga da se njegovo biće "zakači" za terapeuta i vuče u odzemljeno stanje. Isto tako je poznato da će pacijent prebaciti na terapeuta i sva osećanja koja su vezana za roditelja, bila ona pozitivna ili negativna. Pozitivna osećanja ohrabruju potčinjenost i dozvoljavaju pacijentu da se vrati u infantilniju ili više dečju poziciju, što omogućava iskazivanje negiranih ili potisnutih osećanja iz detinjstva - konkretno, osećanja ljubavi. Iskazivanje ovih osećanja može voditi do osećaja slobode i radosti ali se neće održati osim ako se ne iskažu i negativna osećanja kao što su nepoverenje ili gnev. Pozitivna osećanja postaju ugušena negativnošću i očajem koji leže ispod njih, a nisu razrešeni. Negativna osećanja, ako nisu bila potpuno razrađena tokom terapije, guše početnu predaju i pacijent postaje ogorčen i frustriran. Isto se dešava i u vezama, gde neprijateljstva koja potiču iz detinjstva guše radost početnog predavanja partneru. Kao što ćemo videti u sledećim poglavljima, u njih spadaju dubok očaj i ubilački gnev koji se moraju iskusiti i proživeti u terapeutskoj situaciji, ako pacijent želi da postane slobodan. Pacijentov strah od ovih osećanja učvršćuje kičmu u nastojanju da se osoba ne preda telu, sebi i životu. Svaki analitički svestan terapeut je zahteva da ta negativna osećanja dovede u domen svesnog kako bi se moglo raditi na njima. Rajhu je bila praksa, dok sam mu bio pacijent, da me na svakoj seansi pita da li sam imao nekih negativnih misli ili osećanja u vezi 41
  48. 48. sa njim. Sećam se da sam poricao da sam ih imao, što i jeste bila istina sve dok se pitao moj svesni oprez. Pošto sam postao "sledbenik", odrekao sam se kritičkog stava, omogućavajući svoju predaju njemu, i kroz njega, svom telu. Tek kad sam se odvojio od Rajhovog pokreta, jer mi nije pružao ono što mi je trebalo, postao sam kritičan prema Rajhu. Ono što nije uspeo da mi pruži bilo je dubinsko razumevanje mene kao ličnosti. Rajhova greška mogla bi se objasniti činjenicom da terapeutski rad na telu nije bio dubok i kompletan kao što je trebalo da bude. Setimo se da se moja terapija sa Rajhom odigravala pre pedeset godina, kad razumevanje energetske dinamičnosti tela i ličnosti nije bilo tako razvijeno kao što je danas u bioenergetskoj analizi. Ovaj razvoj započeo je promenom položaja pacijenta od onog koji leži ili sedi u onog koji stoji. U klasičnoj psihoanalizi pacijent leži na kauču i fokus je na onome što on govori. Misli su glavni materijal analitičkog procesa, dok ta tišina i pasivnost analitičke situacije eliminiše ili smanjuje sve druge forme samoizražavanja. U toku rada sa Rajhom i ja sam bio u ležećem položaju koji mi je, jer sam bio pasivan, pružao mogućnost da se vratim u stanja infantilnosti ili detinjastosti, i tako omogućavao vraćanje ranih sećanja. Ali reči nisu bile glavni način izražavanja. Rajhova pažnja bila je fokusirana na to kako dišem i na ono što se dešava na telesnom nivou. Video me je isto toliko dobro kao što me je i slušao, što je veoma povećalo domen u koji je kao terapeut mogao da zaviri. Ležeći na krevetu, kolena su mi bila povijena tako da sam mogao da osetim vezu svojih nogu i kreveta, ali to je bio jedan od položaja bespomoćnosti. S druge strane, kad pacijent stoji, on zauzima položaj odrasle osobe i može se fokusirati na sadašnjost, u kojoj
  49. 49. njegovi problemi postoje. Terapeut tada može iz pacijentovog ugla videti kakvo mu je držanje i kako se predstavlja svetu. Najuobičajeniji stav koji viđam jeste iskazivanje pasivnosti. Osoba stoji, kolena su joj ukočena i težina je prebačena na pete kao da čeka da mu neko kaže šta da radi. Njegova pozicija je toliko nestabilna i neuravnotežena da bi ga i blago guranje moglo srušiti. Vidi se iz njegovog stava da su ga, kao malog, naučili da bude dobar i poslušan. Ako malo povije kolena i premesti težinu na sredinu stopala, to menja izraz njegovog stava i on sada izgleda agresivnije, 42 to jest, pripravan da krene napred ili u akciju. Stojeći položaj omogućava terapeutu da oceni koliko je dobro ili loše pacijent uzemljen, fizički u odnosu na pod a psihološki u odnosu na svoje telo. U bioenergetskoj terapiji pacijent ne stoji uvek. Na početku seanse, pacijent i terapeut sede licima okrenuti jedan drugom tako da pacijent može da priča o onome što mu se dešava u životu. Odatle pacijent može preći u stojeći ili ležeći položaj kako bi radio na svojim osećanjima. Tugu je, na primer, lakše izraziti kada se leži, dok je iskazivanje besa teže u tom položaju. Mnogi terapeuti koriste udaranje kreveta kako bi pacijent osetio i izrazio bol, neretko bez potpunog razumevanja jezika tela. Ja upućujem na praksu udaranja iz klečećeg položaja. Klečeći položaj označava potčinjeni stav, što je u suprotnosti sa namerom da se udari. Osoba može da se naljuti dok sedi, ali u tom slučaju izražavanje besa je ograničeno na reči i gestove. Gledajući kako osoba koja stoji udara krevet, možemo videti koliko je dobro ta akcija uzemljena u realnosti osećanja besa. Pacijent čije je udaranje nefokusirano i gnevno, za razliku od fokusiranog i besnog, nema osećanja u
  50. 50. nogama i stopalima koja ga vezuju za telo i zemlju na kojoj stoji. Izražavanje gneva donekle pomaže smanjenju napetosti koja pacijenta drži odvojenog od stvarnosti. Na početku svoje karijere radio sam sa psihologom koji je bio u ozbiljnoj depresiji. Toliko se dobro oporavio da mi se i njegova žena obratila sa svojim problemima. Rekla je:"Vi ste jedini terapeut koji je bio sposoban da mi muža povrati natrag na svoje noge". Odgovorio sam joj da sam to i uradio postavljajući ga na njegova stopala. To ne znači da će bukvalno postavljanje osobe na noge pomoći toj osobi da prevaziđe depresiju, ali to jeste korak u tom smeru. Za pacijenta koji samo priča dok sedi u stolici ili leži na kauču mislim da predstavlja smetnju za terapeutski proces. Ako osećanje radosti treba da bude integralni deo nečijeg života, ono ne sme biti zavisno od nekog posebnog doživljaja. Sigurani sam da smo svi iskusili neke trenutke radosti kao rezultat pojave neke snažne emocije, što je dovelo do osećanja oslobođenja i slobode. To je isto kao kad sunce za trenutak proviri kroz sive oblake pa ga opet brzo prekriju. Naravno, ne može stalno biti sunčano, ali mi bismo voleli da ono tako bude bar većinu vremena. Previše ljudi ži- 43 vi pod mračnim senkama svoje prošlosti, nastalih iz zastrašujućih predstava, a koje nisu jasno viđene. Ove predstave progone nesvesni um, noću donose uznemirujuće snove, a tokom dana razne anksioznosti. Psihoanaliza se razvila kao tehnika izvlačenja tih potisnutih sećanja na nivo svesnog, kako bi osećanja koja su povezana s njima mogla biti izražena i kako bismo ih se mogli osloboditi. Verujem da je to najbitnije za svaku terapiju. Pre nego što se sunce nasmeši i zagreje nas pojavljuje se svetlost zore. U analizi to
  51. 51. zovemo shvatanjem, do koga pacijent dolazi kad svetlo svesti razotkrije tamu duše. Kao analitička terapija, bioenergetička analiza shvata značenje doktrine "Spoznaj samoga sebe". U ovoj vrsti rada, ličnost se posmatra ne samo kao odraz uma, već i kao telesna ličnost. Pošto je telesna ličnost jasnija i objektivnija nego odraz u nečijem umu, koji je subjektivan, nastojanje da se upozna ličnost je u tome da se dođe u vezu sa telom. Mnogi ljudi nisu u dodiru sa svojim telom, i najviše što osećaju su ograničeni delovi. Oni nisu uzemljeni u stvarnost svojih tela. Delovi tela sa kojima osoba nije u vezi sadrže zastrašujuća osećanja koja su ista kao zastrašujuće predstave u umu. Na primer, većina ljudi ne oseća svoja leđa uprkos činjenici da leđa igraju značajnu ulogu u osloncu osobe i pružaju joj podršku kada je pod pritiskom. Ova funkcija leđa je povezana sa "imati kičmu", nasuprot terminu "biti crv ili beskičmenjak". Kičma može da obavlja tu funkciju jedino kad doživi ličnost kao živu energetsku strukturu. Ako je kičma preslaba ili presavitljiva osoba može izgubiti sposobnost da se ispravi i drugi će je videti kao slabu. Ako je kičma suviše ukočena, možda će se naći u imobilisanom stavu odbijanja koji blokira kapacitet da odgovori na pozive života i ljubavi. Pre nekoliko godina sreo sam čoveka koji je patio od stanja poznatog kao ankylosing spondylitis - reumatične bolesti u kojoj se kičma "zamrzne", skoro kao čvrsta kost. Nije mogao da okreće glavu više od par centimetara na jednu ili na drugu stranu. Bolelo me je dok sam ga gledao, mada nisam siguran da je on osećao bol. Ako i jeste, nikada se nije žalio na to. Deo njegove prošlosti predstavljao je veoma moćan i dominantan otac zbog koga se, kao dečak, bukvalno smrzavao od straha. Ali kako se njegova kičma uključila u ovu borbu? Da je on
  52. 52. ustuknuo pred očevom agresivnošću, bio bi 44 kukavica (beskičmenjak). Kao dečak se nije mogao otvoreno suprotstaviti svom ocu. Jedino mu se unutra mogao suprotstaviti očvršćivanjem svoje kičme. Ova nesvesna akcija očuvala je njego interni integritet po cenu pokretljivosti i radosti. To je bilo tužno ali on sam nije bio tužan; postao je zamrznut i nije mogao da osetl svoje telo. Kada osoba leži preko bioenergetske stolice i diše, može osetitl kvalitet svojih leđa. Može osetiti koliko su napeta ili slaba. Hronična napetost je fizički ekvivalent straha. Pošto strah koči osobu, nepokretljivost izazvana hroničnom napetošću je isto što i strah. Ako osetimo koliko je napetost rigidna, možemo sebi pomoći da postanemo svesni straha, što oslobađa potisnuta sećanja iz detinjstva. Mnogi pacijenti su, dok su ležali preko stolice, izrazili strah da će im se kičma slomiti i onda bi se setili kako su se kao dete plašili da će im otac slomiti kičmu ako ga ne poslušaju. Svest o tome im je pomogla da osete svoju ljutnju, koja je takođe blokirala napetost leđnih mišića. Izražavanje te ljutnje nakon toga, na primer udaranjem kreveta, oslobodilo ih je napetosti vraćajući leđima fleksibilnost, kao i snagu. Onoliko koliko je osoba izgubila dodir sa nekim delom svoga tela, toliko gubi dodir i sa osećanjem koje je povezano sa pokretljivošću tog dela tela. Stegnuta vilica i stegnuto grlo odseći će osećanja tuge jer osoba ne može da plače. Ako je telo uopšte kruto, osoba neće imati osećanje nežnosti. Malo dublje kad pogledamo, postojij dosta ljudi kojima nedostaje osećanje ljubavi jer su im srca zaključana iza krutog grudnog koša, što blokira kako svest o srcu, tako i izrazavanje osećanja srca. Cilj terapije je samootkriće, što znači ozdravljenje
  53. 53. duše pojedinca i oslobođenje njegovog duha. Tri koraka vode do tog cilja. Prvi je samosvest, to jest, svest o svakom delu tela i osećanjima koja mogu iznići odatle. Iznenađujuće je koliko ljudi nisu svesni izraza svog lica i svojih očiju mada se ogledaju svaki dan. Naravno, razlog zašto ne vide svoj izraz jeste to što oni ne žele da ga vide. Veruju da nisu u stanju da se sa tim suoče, kao ni ostali. Zato i nose masku, namešteni osmeh koji oglašava svetu da je sve u redu kada nije. Kada maska padne, uglavnom su tu izrazi tuge, bola, depresije ili straha. Sve dok nose masku ne mogu da osete svoje lice, jer je za- 45 mrznuto u nameštenom osmehu. Osećanje tuge, bola ili straha nije radosno ali ako se ove potisnute emocije ne osete, ne možemo ih se osloboditi. Osobu zarobljava fasada koja baca senku između njenog srca i sunca. Kada iskorači iz svoje zagušljive ćelije, sunce može biti zaslepljujuće, ali kada se navikne na njega, osoba nikada više neće poželeti da živi u mraku. Drugi korak ka samootkriću je samoizražavanje. Ako osećanja nisu iskazana, ona bivaju potisnuta i osoba izgubi vezu sa sobom. Kada se deci zabrani da izraze određena osećanja ili budu kažnjena zbog toga što su ih izrazila, na primer ljutnju, ona se sakriju i postanu deo skrivenog podzemlja senki u ličnosti. Mnogo ljudi se plaši ovih osećanja, za koja misle da su opasna, zastrašujuća ili luda. Puno njih u sebi nosi nesvesni ubilački bes za koji osećaju da mora biti sahranjen jer se plaše potencijalne destrukcije. Kod nekolicine njih bes je na nivou svesti. Takav bes je kao tempirana bomba koju se ne usuđujemo pipnuti. Ali, isto kao što možemo postaviti bombu da eksplodira na sigurnom mestu i tako je učiniti bezopasnom, možemo osloboditi ubilačka osećanja u bezbednom situaciji kod
  54. 54. terapeuta. Stalno pomažem pacijentima da to rade. Jednom kad je oslobođen, bes koji je bio ispod postaje podložan racionalnom upravljanju. Treći korak ka oslobođenju je samoposedovanje. Ovo znači da osoba zna šta oseća; u vezi je sa samom sobom. Takođe ima i sposobnost da se adekvatno izrazi u skladu sa svojim interesima. Sam je sebi vođa. Nema više nesvesne kontrole, nastale iz straha da bude ono što jeste. Nestali su krivica i sram u vezi toga ko je on i šta oseća. Nestale su mišićne napetosti u telu koje su blokirale njegovo samoiskazivanje i ograničavale njegovu samosvest. Na njihovom mestu su sada samoprihvatanje i sloboda da se bude. U knjizi ću objasniti kako osoba kroz terapeutski proces može oa dođe do ovakvog stanja. Deo procesa je i analitičko istraživanje pacijentove prošlosti tako da i on može razumeti zašto i kako je njegova ličnost bila izgubljena ili oštećena. Pošto su iskustva iz detinjstva, koja su stvorila probleme i poteškoće, registrovana i s niktuirana u telu, čitanjem tela mogu se saznati osnovne informacije iz prošlosti. Ovo znanje, plus ono što dobije inerpretacijom ova, analizom ponašanja i razgovorima sa terapeutom, pacijent 46 mora dovesti u vezu sa onim što oseća i osećanjima svog tela. Samo tim putem um i telo postaju jedno, a osoba kompletna. Terapija je put ka samootkriću. Nije brz, nije lak, i nije bez svojih strahova. Ponekad se desi da potraje ceo život, ali nagrada je osećanje da život nije bio protraćen. Smisao života se nalazi u dubokom osećanju radosti.
  55. 55. 47 POGLAVLJE 3 PLAKANJE: EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA Hronična napetost mišića koja steže i zarobljava duh nastaje u detinjstvu kao potreba za kontrolom iskazivanja jakih emocija: straha, tuge, ljubavi i seksualne strasti. Naravno, ta kontrola nije uvek efikasna pošto su emocije život tela i ponekad se taj život ispolji uprkos naporu da bude kontrolisan. Kontrola neurotičara se može slomiti u vidu histeričnog plača ili vrištanja, divljeg besa, ili seksualnoj glumi. Za ove postupke ego nije odgovoran i oni ne pomažu razrešavanje sukoba između potrebe da se osećanja izraze i straha od njihovog iskazivanja. Sve dok se taj konflikt ne razreši, osoba nije slobodna da bude ono što jeste. U početku je strah od iskazivanja bio povezan sa strahom od posledica koje mogu pratiti takvo iskazivanje, ali pošto i u odrasloj osobi strah i dalje postoji, postaje iracionalan. Na primer, izražavanje besa u terapeutskoj seansi u kojoj se razgovara o tretmanu koji je osoba imala kao dete sigurno neće dovesti do kazne ili bilo koje druge slične posledice. Strah je od samih osećanja. Njih pacijent vidi kao preteća i opasna. Mnogi ljudi osećaju ubilačku ljutnju, jer im je duh bio slomljen kad su bili mali i nesvesno se plaše da će ubiti nekog ako izgube kontrolu nad sobom. U četrdeset osam godina rada sa pacijentima i ohrabrivanja da osete i iskažu svoju ljutnju, niko nikad nije izgubio kontrolu do te mere da je krenuo na mene ili razbio nešto u ordinaciji. Udaraju krevet pesnicama ili teniskim reketom najjače što mogu, ali znaju 48 šta rade i imaju svesnu kontrolu nad svojim akcijama.
  56. 56. Činjenica ja da se nekoliko mojih pacijenata može naljutiti do te mere da im oči sevaju od besa. U poglavlju koje sledi opisaću kako radim sa svojim pacijentima kako bi im pomogao da osete svoj bes: nije dovoljno da čovek zna da je ljut, on to mora i da oseti. To važi i za strah, tugu, ljubav ili seksualnu strast. Ne možemo osetiti emociju ako nismo u stanju da je izrazimo gestom, pogledom, tonom glasa ili nekim pokretom tela. To je zato što je osećanje doživljaj trenutka ili impulsa. Povlačim crtu između emocionalnog iskazivanja i histeričnog sloma. U toku sloma, ego (koji je organ percepcije) nije u vezi sa postupkom, što rezultira time da se postupak ne doživi kao osećanje. Nije neobično videti nekoga kako besni i poriče da je ljut. Kada sam vrištao u Rajhovoj kancelariji, nisam bio svestan da sam uplašen. Redovno viđam pacijente čija tela pokazuju sve znake straha - širom otvorene oči, podignuta ramena, ubrzano disanje - ali koji tvrde da ne osećaju nikakav strah. Tela ovih ljudi pokazuju strah, ali je izražavanje straha, što je aktivan i svesni proces, odsutno. Ova nepovezanost se posebno odnosi na tugu. Verujem da se ljudi više plaše tuge nego bilo koje druge emocije. To može izgledati čudno jer nam tuga ne deluje kao preteće osećanje, ali dubina tuge je usko povezana sa strahom. Kod puno pacijenata je i očaj prisutan u toj konstelaciji, i oni se plaše, svesno ili nesvesno, da će, ako prestanu sa naporom da se održe na površini potonuti duboko u očaj, bez nade da ikada isplivaju odatle. Ali ako ne dopuste sebi da osete svoj očaj, provešće život boreći se da se održe, i to bez ikakvog osećaja sigurnosti i apsolutno bez ikakvog dobrog osećanja. Stupanjem u očaj osoba može videti da on potiče iz detinjstva i da nema značaj u životu odrasle osobe. Situacije u zrelom dobu mogu povući
  57. 57. osećanje očaja jer su povezane sa sličnim situacijama u detinjstvu koje su ga izazvale. Odrasla osoba može nadoknaditi gubitak ljubavi, ali dete ne može svojim sopstvenim naporima zameniti roditelja. Naravno, ako osoba iskoristi svu svoju energiju da se održi, ili da sebi prikaže pozitivnu stranu odbijanja, nikada neće naći sigurnost, mir i radost koje život pruža. Činjenica je da neki pacijenti ne mogu da plaču, a većina ne može da plače duboko, što ih sprečava da osete tugu i brani im da ikad pronađu ra- 49 dost. Da bi im se pomoglo, oni moraju razumeti šemu napetosti koja blokira radost i znati tehnike tela koja će im pomoći da nađu put kroz blokade. Pacijent dođe na terapiju zato što ga nešto boli. Može biti anksiozan, depresivan, zbunjen, frustriran ili jednostavno nesrećan svojim životom. Nada se da će mu terapija pomoći da promeni svoje stanje, poboljša način na koji funkcioniše i da će naći neka dobra osećanja - možda čak i nešto radosti. Možda ga to nešto boli jer je bio povređen. Mada su neki novi pacijenti svesni činjenice da su imali nesrećno detinjstvo koje su proveli sami i uplašeni, većina veruje da je njihova beda rezultat neke slabosti ili defekta ličnosti. Vide terapiju kao nešto što će im pomoći da prevaziđu svoju slabost i, kao ishod, što će im pomoći da budu jači. Ovaj način gledanja prosečnog pacijenta radikalno se izmenio u skorije vreme, kako su ljudi postajali sofisticiraniji u vezi sa terapijom i shvatili da emocionalni problemi potiču iz trauma iz detinjstva. Mnogi od njih sada žele da saznaju stvari o svojoj prošlosti, kako bi razumeli zašto se osećaju i ponašaju na određen način, i žele da iskoriste to znanje kako bi se promenili, kako bi im život postao ispunjujući. Nažalost, tu može vrlo malo toga da se uradi, jer su
  58. 58. efekti prošlosti struktuirani u telu i to izvan dodira volje ili svesnog uma. Duboka i značajna promena može nastati jedino kroz predavanje telu, kroz emocionalno olakšavanje prošlosti. Prvi korak u ovom procesu jeste plakanje. Plakanje je prihvatanje realnosti kao prošlosti i sadašnjosti u isto vreme. Kada plačemo, osećamo našu tugu i shvatamo koliko nas boli i koliko smo jako bili povređeni. Ako mi pacijent kaže: "Nemam zbog čega da plačem", kao što to neki rade, ja ga onda upitam: "Pa zašto si onda ovde?" Svaki pacijent ima razlog za plač, kao i većina ljudi u našoj kulturi. Naravno, nedostatak radosti u našim životima jeste razlog za plakanje. Neki pacijenti su mi rekli: "Ja mnogo plačem, ali to ništa ne vredi". To nije istina. Plakanje neće promeniti spoljašnji svet. Ono neće doneti ljubav ili poštovanje. Ali promeniće unutrašnji svet. Oslobodiće ga napetosti i boli. To možemo razumeti ako posmatramo bebu kad počne da plače. Beba plače kad je uznemirena. Njen plač je poziv majci da ukloni uzrok uznemirenosti. Uznemirenost tera bebino telo da se grči i 50 steže, što je prirodna reakcija tela na bol i neudobnost. Bebino telo reaguje intenzivnije jer je življe, osetljivije i mekše. Isto tako, ima manji kapacitet ega za toleranciju boli. Nemoćno da izdrži napetost, počinje da drhti. Vilica se pomera. Trenutak kasnije, beba se zgrči uz duboke jecaje. Jecaji predstavljaju grčeve koji se kreću kroz telo pokušavajući da uklone napetost koja je izazvana uznemirenošću. Beba će nastaviti da plače sve dok uznemirenost traje, dok ne nestane. Kada iscrpi energiju i više nije u stanju da plače, zaspaće kako bl zaštitila svoj život. Plakanje ima sličan efekat na decu koja su jako umorna i ne mogu da se smire. Takvo
  59. 59. stanje napetosti čini ih neumornim i ljutim. To će često rezultirati ljutnjom majke ili čak udaranjem deteta, što će ga naterati da duboko plače. Plakanje ima dva efekta: oslobađa dete napetosti, opušta mu telo i pomaže disanju da postane dublje i punije. Dete će, nakon toga, u većini slučajeva zaspati. Ne preporučujem udaranje deteta jer je to neprijateljski čin. Moglo bi se upotrebiti oštro naređenje kako bi šokirali dete i izveli ga iz stanja histerije, ako je to neophodno. Jednostavno želim da naznačim da plač služi kako bi nas oslobodio stanja napetosti. Uvreženo je verovanje da se čovek oseti bolje ako se dobro isplače. "Dobar plač" je onaj koji je dubok i traje dovoljno dugo da osobu oslobodi velikog dela napetosti koja nastaje iz neke emocionalne uznemirenosti. Takvo plakanje je u formi jecaja, koji su združeni sa ritmičkim talasima što prolaze kroz telo. To je jedina vrsta plača koja će nas osloboditi boli, osećanja povređenosti i mišićne napetosti nastale iz emocionalne krize ili traume. Plač suzama predstavlja i mehanizam oslobađanja napetosti očiju i, u nekom vidu, i tela jer stišava osećanje tuge. Strah zamrzne oči, bol ih zgrči, a tuga otupi. Tok suza je otapajući i omekšavajući proces, kao topljenje leda u proleće. Oči koje ne plaču postaju tvrde, britke i suve, što može uticati na funkciju vida. Suze su veoma ljudske. Nijedna životinja ne plače suzama. Takvo plakanje kod ljudi pokazuje da su u stanju da vide tugu, bol ili uznemirenost u drugoj osobi ili stvorenju. To je razlog zbog koga puno ljudi plače kad vidi tužan film, ali vrlo retko nas takav film natera da jecamo. Verujem, na osnovu toga, da je sposobnost da lijemo suze, da plačemo, osnova sposobnosti da osetimo sažaljenje, a dok jecamo, mi iskazujemo našu ličnu duboku tugu i bol.
  60. 60. 51 Jecanje nije jedini način glasovnog iskazivanja koje dolazi iz osećanja tuge, žalosti ili uznemirenosti. Ako nam se učini da se bol ili uznemirenost nikada neće okončati, plakanje se može pretvoriti u cviljenje. Cviljenje je piskaviji zvuk koji duže traje. Ono iskazuje zaista dubok bol, onaj koji osećamo u srcu. Takav bol može nastati iz gubitka voljene osobe, što je razlog cviljenja kao tipične reakcije žena koje su izgubile nekog koga vole. Muški glasovni aparat ne može stvoriti tako piskave glasove kao ženski. Još jedan zvuk koji spada u kategoriju plakanja je stenjanje. Stenjanje je, za razliku od cviljenja, dubok zvuk. Čovek stenje kada je bol neprestana i kada dugo traje. Stenjanje, za razliku od jecaja ili cviljenja, poseduje elemenat rezignacije. Ti zvuci su povezani sa bolom, uznemirenošću, povredom ili gubitkom. To su zvuci žalosti ili tuge, a ne radosti. Radost ima svoj domen vokalnog iskazivanja. Smeh je, na primer, jako sličan jecaju, osim što ima pozitivnu konotaciju, kraj bola. Postoji vriska radosti, isto kao i vriska agonije. Isto tako, možemo pevati i najtužniju i najsrećniju pesmu. Važno je shvatiti da je glas medijum koji služi za iskazivanje mnogih osećanja. Možemo da izrazimo osećanja i kroz naše postupke, ali ti izrazi dolaze iz drugog mesta - konkretno, mišićnog sistema tela, koji predstavlja mehanizam postupaka. Osmeh, zagrljaj, zvižduk i pljesak, svi izražavaju osećanje. Ako ne osetimo prisustvo osećanja u postupku, to znači da je postupak mehanički i da smo razdvojeni od njega. Isto je i za glas. Puno ljudi govori suvim, mehaničkim tonom koji ne izražava osećanje. I ovde imamo posla sa ljudima koji su odvojeni od svoga tela i prepustili su egu kontrolu nad njim. Mnogi ljudi, na primer, ne mogu da plaču i jecaju zato što je takvo iskazivanje osećanja
  61. 61. potisnuto hroničnim napetostima grla. Drugi ne mogu da osete ili iskažu ljutnju. Takvi ljudi su emocionalni bogalji koji ne mogu iskusiti radost ni bilo koju drugu jaku emociju. Po mom mišljenju, terapija koja ne pomaže pojedincu da povrati svoju prirodnu funkciju samoizražavanja je pogrešna. U ovom poglavlju pozabavićemo se problemima koje pacijenti mogu imati sa vokalnim iskazivanjem. Glas nastaje iz vibracija koje stvara vazduh dok prolazi kraj glasnih žica. Promene u zvuku nastaju tako što se menja količina vazduha koji udahnemo i menja se prečnik otvora grla ili larinksa, 52 pomoću koga se glasovne komore u glavi koriste kako bi napravili rezonancu. Ljudski glas ima vrlo širok opseg izražavanja koje korespondira sa opsegom emocija koje čovek može da oseti. Glas ne samo da može da izrazi osećanja koja sam malo ranije spomenuo, nego može uticati i na intenzitet zvuka kako bi ga doveo u skladan odnos sa intenzitetom osećanja. To je jedan od glavnih puteva za iskazivanje osećanja i stoga i za samoizražavanje. Bilo koje ograničenje glasa predstavlja i prepreku samoizražavanju i znak je smanjenja osećanja koje gajimo prema sebi. Pošto svi pacijenti pate od manjka samopouzdanja ili osećanja prema nama samima, kao što je pravo da istupe napred i kažu šta misli, važno je da se u toku terapije, tokom koja će se raditi na poboljšanju osobe, radi na glasu. Puno dece proživi bolna ili zastrašujuća iskustva, što dovodi do toga da izgube svoje glasove. Rene je sebe opisala kao žrtvu incesta. Otac ju je seksualno zlostavljao, služeći se penetracijom pre nego što je napunila šest godina. Intenzitet boli koju je tom prilikom doživela je bio toliko velik da je napustila telo i
  62. 62. živela samo u glavi. Terniin "napustila telo" znači da ga nije bila svesna. Pogledala bi na svoja stopala i bila iznenađena time što su zakačena na telo. Isto to, samo nešto manjeg intenziteta, osećala bi i za ruke. Ako ne uzmemo u obzir ovako ozbiljan stepen razdvojenosti od tela, mogli bismo reći za nju da je jedna od preživelih. Dva puta se udavala, imala je troje dece i bila je sposobna da sebi pruži podršku. Ali, muškarci za koje se udavala su je fizički i seksualno zlostavljali i godinama nije bila da im se odupre. Uz podršku incest grupa zadobila je hrabrost da krene na terapiju i počne sa teškim zadatkom ponovnog zadobijanja sebe. Za vreme jedne seanse napomenula je kako joj je bilo teško da progovori. Rekla je: "Kada treba da se izrazim i da kažem: 'Kako se usuđuješ? Ko ti misliš da si?', osećam kao da se davim. Počela sam da se plašim da ću biti zadavljena na smrt. Pre otprilike tri godine setila sam se scene iz detinjstva. Stajala sam pored vrata i držala kvaku i spremala sam se da napustim sobu. Imala sam oko devet godina. Stajala sam lice u lice sa ocem i sećam se da sam mu rekla: 'Ako ne prestaneš, reći ću mami'. Ščepao me za grlo i počeo da me trese. Mislila sam da ću umreti. Ali, nakon toga me više nije pipnuo." 53 Za vreme terapije Rene bi šutirala i vrištala: "Ostavi me na miru!"- To je mogla da uradi jedino uz moje ohrabrivanje i jaku podršku, i minut ili dva bi bila obuzeta histerijom. Ali, na kraju bi došla sebi, previjala bi se u uglu kreveta kao jako uplašeno dete i tresla se od straha. Onda bi lagano izašla iz tog stanja, povezanija sa svojim telom i sobom samom. Radila je i vežbe uzemljenja, pomenute u prethodnom poglavlju, koje su unapredile njeno osećanje povezanosti sa telom. Normalni ton njenog glasa je bio kontrolisan,

×