IAN – Međunarodna mreža pomoći
CRTV – Centar za rehabilitaciju žrtava torture

Dehumanizacija i
tortura u regionu
Balkana
...
Napomena: Dvorodne imenice u tekstu koje su
napisane u muškom rodu odnose se i na ženski rod.

1. Mehanizam dehumanizacije...
čovek“, koji nije u stanju da doživi osećanja uobičajena za „normalnog“, „pravog“
čoveka. Na taj način, moralni kodeksi ko...
vežemo za nepoznate druge i povećava socijalnu distancu između sebe i
„udaljenih“ drugih. Prema ovim autorima, postoje tri...
individualnosti, subjektivnog doživljaja pacijenta i umesto toga oslanjanje na
objektivne pokazatelje. Ova forma dehumaniz...
često pripisuju upravo osobine koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ i oni se vide
kao racionalni, kontrolisani, ali u isto...
neko postane mučitelj. Socijalni kontekst kao i psihologija grupe su veoma bitni
faktori koji utiču na ovakvo ponašanje po...
istraživanja. Edukacija o ljudskim pravima, etici i potencijalu za nasilje, kako bi
lakše prepoznali i odupreli se takvim ...
imalo neposredno ili indirektno iskustvo sa vršnjačkim nasiljem, dok je takvo
iskustvo imalo 60 % učenika u srednjim škola...
psihijatrijskim i socijalnim institucijama doživotno. Takav institucionalni oblik
socijalne zaštite4 je u drugim razvijeni...
2. Ciljevi i zadaci istraživanja
Opšti cilj istraživanja je doprinos prevenciji torture boljim razumevanjem
samog mehanizm...
3. Metodologija istraživanja
Istraživanje je obavljeno u periodu od avgusta do novembra 2012. godine.
Istraživanje je kval...
Ukupan broj ispitanika je 54. 48 ispitanika spada u grupu onih koji imaju
iskustva dehumanizacije i 11 ispitanika je inter...
4.1. Korisnici psihijatrijskih usluga / manifestacije dehumanizacije

Kada govore o iskustvima dehumanizacije korisnici ps...
4.2. Korisnici psihijatrijskih usluga / faktori dehumanizacije

Ono što korisnici psihijatrijskih usluga smatraju bitnim, ...
Treba naglasiti da su intervjuisani ispitanici svesrdno prihvatili učešće u
istraživanju i podelili svoja iskustva vezano ...
samom terapeutu odnosno psihijatru kao i u burnoutu psihijatra. …“ima lekara koji
nisu fleksibilni, koji nameću svoje. To ...
psihijatara koji neguju autoritativan pristup u radu sa korisnicima psihijatrijskih
usluga je narcisoidnost. S druge stran...
pitanju medikamenti koje moraju piti zbog bolesti. Znaju i da su takva i slična
iskustva imali i mnogi njihovi prijatelji ...
ukaže na to da ćemo svi jednoga dana umreti od nečega, ali da je važno da budemo
ljudi”.

4.7.

Romi/manifestacije dehuman...
4.8.

Romi/faktori dehumanizacije

Kao što je već rečeno, ovi ispitanici su toliko dugo i intezivno izloženi nasilju
da se...
negativan stav kod svih ispitanika prema takvom obliku ponašanja pojedinaca, i
uglavnom se slažu da takvo ponašanje šteti ...
kontrole” kod pojedinih pripadnika MUP-a. Pojedini ispitanici veruju da su uzroci
nasilnog ponašanja pripadnika MUP-a u “m...
4.12. Deca ulice/faktori dehumanizacije

Deca koja su učestvovala u ovom istraživanju su svesna da su žrtve
stereotipa koj...
imali priliku da gledate kad čovek jede, a ker gleda pa sve broji zalogaje. E tako
sam ja brojao keru…koliko je ker pojeo,...
suprotne” strane u ratu, u zarobljeništvu više nisu bili ljudi već su imali doživljaj
da ih tretiraju kao da su životinje....
Iskustva naših ispitanika su da drugi ljudi, koji se zateknu na mestu gde se
dešava dehumanizacija, uglavnom ne reaguju ve...
Na osnovu rezultata ovog kvalitativnog istraživanja moguće je dati sledeće
preporuke, a u cilju prevencije torture i drugi...
6. Reference:
1. Haslam, N. (2006). Dehumanization: An Integrative Review. Personality
and Social Psychology Review, Vol 1...
7. Aneks I - Vodič i pitanja za fokus grupe i dubinski intervju

Vodič za razgovor na fokus grupama







Predstaviti...






Šta mislite šta je razmišljala ta osoba koja vam je to uradila?, šta je
osećala?
Da li je još neko bio prisutan...






Da li vam je poznato nekod od loših postupanja vaših kolega prema
pacijentima? Kada I gde I kako se to dogodilo? ...





Kako vi razumete razloge za takvo ponašanje? Zašto se neki policajci
tako ponašaju neki ne? Koja je korist za poli...
8. Sadržaj:
1

Mehanizam dehumanizacije.

1.1.
1.2.
2.
3.
3.1.
4.
4.1.
4.2.
4.3.
4.4.
4.5.
4.6.
4.7.
4.8.
4.9.
4.10.
4.11....
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

Dehumanizacija i tortura u regionu balkana

887 views

Published on

Izveštaj o rezultatima istraživanja „Dehumanizacija i tortura u regionu Balkana“

Published in: Education
0 Comments
1 Like
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
887
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
2
Actions
Shares
0
Downloads
4
Comments
0
Likes
1
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Dehumanizacija i tortura u regionu balkana

  1. 1. IAN – Međunarodna mreža pomoći CRTV – Centar za rehabilitaciju žrtava torture Dehumanizacija i tortura u regionu Balkana Izveštaj o rezultatima istraživanja „Dehumanizacija i tortura u regionu Balkana“ Bojana Trivunčić Psiholog u Centru za rehabilitaciju žrtava torture
  2. 2. Napomena: Dvorodne imenice u tekstu koje su napisane u muškom rodu odnose se i na ženski rod. 1. Mehanizam dehumanizacije Dehumanizacija kao mehanizam kojim se osobi uskraćuju osobine čoveka i pripisuju neke druge, ne ljudske osobine prisutna je i vidljiva u svakodnevnom životu, u odnosu osobe prema drugoj osobi kao pripadniku neke druge socijalne grupe, u umetnosti, medicini, tehnologiji, itd. Najupadljivija je u ratnim sukobima gde se prepoznaje u raznim oblicima surovog, nečovečnog ponašanja čoveka prema čoveku. Ali je sveprisutna i u mirnodobskim uslovima. Pripadnici vulnerabilnih grupa stanovništva su često izloženi raznim oblicima nehumanog postupanja u društvu kako od strane običnog stanovništva tako i od strane onih koji bi trebalo da im pruže pomoć i zaštitu.U literaturi nailazimo na različita objašnjenja pojma dehumanizacije i osobina koje se u tom procesu oduzimaju drugima. Objašnjenja mehanizma dehumanizacije se grubo mogu podeliti na dve grupe shvatanja. S jedne strane postoje shvatanja koja kada objašnjavaju mehanizam dehumanizacije akcenat stavljaju na pojedinca, a s druge strane postoje teorije koje akcenat stavljaju kako na pojedinca tako i na socijalne faktore koji su bitni u nastanku i održavanju dehumanizacije. Tako prema Shoemaker- u (1968) dehumanizujuće misli i ponašanja prema pripadnicima drugih grupa, predstavljaju odbrambeni mehanizam koji pomaže agresivnom pojedincu da izađe na kraj sa strahovima od drugačijih ideja i ciljeva kod drugih osoba. Po ovoj teoriji, rad na strahovima od drugačijih drugih, smanjuje agresiju vezanu za dehumanizaciju. Prema Banduri ljudi se često ponašanju suprotno svojim uverenjima i ne vide sopstveno ponašanje kao nemoralno. Bandurina socijalno kognitivna teorija moralnog oslobađanja nudi objašnjenje kako socijalno kognitivni mehanizmi omogućavaju osobi da se upušta u ponašanja koja su za druge štetna, iako se to ne poklapa sa njihovim moralnim principima, i to da ne osećaju krivicu. Prema Bandurinoj teoriji moralnog oslobađanja (moral disengagement), dehumanizacija je jedan od mehanizama koji to omogućavaju. Moralno oslobađanje se odnosi na upotrebu različitih mehanizama legitimizacije, koji doprinose selektivnom oslobađanju od moralne cenzure. Prostor između moralnih uverenja i nemoralnog ponašanja je pokriven sa osam različitih mehanizama oslobađanja koji pripadaju nekom od četiri oslobađajućih domena. Pomoću osam oslobađajućih mehanizama, osoba je u stanju da deluje praktično suprotno sopstvenim moralnim uverenjima zadržavajući ideju da se ponaša moralno. Mehanizam dehumanizacije je jedan od tih osam moralno oslobađajućih mehanizama i pripada domenu koji je Bandura nazvao domen okrivljavanja žrtve. Loše tretiranje drugih uključuje rizik od lične patnje, rizik javljanja osećanja krivice. Jedan od načina da se oslobodi ili izbegne takva lična patnja je kroz proces dehumanizacije. Ovim menahizmom, žrtva se vidi kao da je „nečovek“ ili „manje 1
  3. 3. čovek“, koji nije u stanju da doživi osećanja uobičajena za „normalnog“, „pravog“ čoveka. Na taj način, moralni kodeksi koji važe kada su u pitanju „normalni, pravi“ ljudi, ne važe za „neljude“ odnosno „manje ljude“ i time se opravdavaju sopstveni nemoralni postupci. Neka Bandurina istraživanja (Bandura el al., 1975; Zebel et al., 2008) su pokazala da mehanizam dehumanizacije pojačava štetno, povređujuće ponašanje prema drugima. Ali i da se dehumanizujuća ponašanja i misli usmerena na pripadnike drugih grupa značajno smanjuju, kada postoji prisustvo autoriteta, odnosno kada postoji rizik od posledica. Prema drugoj teoriji (Thomas Homer – Dixon, 2012) u procesu dehumanizacije pripadnika drugih, „suprotnih“ grupa, osoba prolazi kroz tri kognitivne faze ne nužno istim redom. Prvo se dešava deindividualizacija člana druge grupe. Naime, osoba nije individua sa posebnim karakteristikama, koja ima svoju istoriju, svoje ciljeve, već se ne razlikuje od drugih pripadnika svoje grupe. Zatim se tako deindividualizovanoj osobi pripisuju pojednostavljene, stereotipne, pežorativne karakteristike, i često imaju analogiju sa životinjama ili mašinom. Treće, i najvažnije, negira se moralno pravo osoba, pripadnika druge grupe, na način života kojim žive, pravo na svoja interesovanja, aktivnosti i na kraju pravo na postojanje, te za njih u tom procesu ne važe generalni principi moralnosti. Tretiraju se po sistemu „za razliku od nas“ i stavljaju na margine društva i samim tim van domena naše odgovornosti i brige. Taj sistem je prepoznatljiv kako u ratnim uslovima, tako i u miru u odnosu prema pripadnicima ugroženih i marginalizovanih grupa u populaciji (Romi, LGBT, korisnici psihijatrijskih usluga, itd.). Prolazeći kroz te kognitivne faze, u procesu dehumanuzacije osoba više nije u stanju da se identifikuje sa pripadnikom druge grupe, iako je možda i dalje u stanju da zamisli kako je biti u takvoj situaciji. Prema ovom autoru, činjenica da na neki način empatija postoji i kad identifikacije sa drugom osobom nema, objašnjava mnoge čudne, krajnje zlobne akte. Učesnici dehumanizacije često tretiraju članove grupe koje dehumanizuju na krajnje brutalan, nečovečan način, kako se inače ne bi ponašali ni prema životinjama. Takva dela, po ovom autoru jedino se mogu objasniti time da je osoba u stanju da zamisli šta bi bilo najbolnije kada bi bila u toj situaciji. Ali ono što je ključno u dehumanizaciji je odsustvo identifikacije sa dehumanizovanim drugim. Jedna od teorija koja akcenat stavlja na socijalne faktore dehumanizacije je i teorija Zimbarda. Prema Zimbardu (1969) uticaj grupe je veliki kada je reč o dehumanizujućem ponašanju. Grupisanje ljudi sa zajedničkim interesima je faktor koji može voditi dehumanizujućem ponašanju i na kraju i mogućoj agresivnosti. Umesto što pripada nekoj grupi sa kojom deli set stavova i uverenja, osoba bi trebalo da bude nezavisna individua i na taj način će pre izbeći dehumanizujeće misli i ponašanja prema drugima. O značaju socijalnih veza u procesu dehumanizacije govori i eksperimentalno istraživanje Waztz-a i Eplay-a (2011). Prema ovim autorima rezultati ovog istraživanja ne ukazuju da socijalne veze uvek povećavaju negativne stavove prema drugima, već da socijalne veze mogu uticati na dehumanizaciju drugih. Jačanje socijalnih veza umanjuje motivaciju da se 2
  4. 4. vežemo za nepoznate druge i povećava socijalnu distancu između sebe i „udaljenih“ drugih. Prema ovim autorima, postoje tri implikacije o socijalnim vezama i dehumanizaciji. Prvo, dehumanizacija se često zamišlja kao antipatija i negativni stav prema drugima, a u stvari ona se može manifestovati kao generalna indiferentnost ili apatija prema drugima i njihovom iskustvu. Ljudi su u stanju da povrede druge ne samo zato što ih mrze već i zato što su potpuno kognitivno indiferentni prema njima. Drugo, dehumanizacija ne vodi samo i isključivo nasilju, agresivnosti, diskriminaciji drugih, ona može dovesti do toga da se drugi tretiraju kao sredstvo, objekti. Može voditi tome da se drugi ignorišu ili tretiraju kao deca, kao neko ko možda zaslužuje moralnu pažnju ali mu se oduzima autonomija. I treće, socijalne veze između ljudi imaju efekte i na interpersonalne i na intergrupne odnose. Svima je jasna korist socijalne bliskosti sa drugima i za mentalno i za fizičko zdravlje individue, ali u isto vreme socijalne veze smanjuju motivaciju da se povezujemo sa udaljenim drugima i povećava se opažena distanca između nas i drugih. Socijalna vezanost predstavlja kako korist za intragrupne odnose tako i štetu za intergrupne odnose. Stoga dehumanizovanje drugih i predstavljanje drugih kao da su životinje ili objekti ne mora biti rezultat samo odnosa između onog koji dehumanizuje i dehumanizovanog, već može zavisiti i od jačine veza koje imamo sa drugim bliskim ljudima (unutar grupe). Dalje, najčešće bavljenje fenomenom dehumanizacije je u kontekstu rata i najuočljivije su posledice dehumanizacije kod surovih, nečovečnih oblika ponašanja, kod torture. Ali bavljenje samo ekstremnim oblicima i posledicama dehumanizacije može ukazivati da je dehumanizacija redak fenomen, dok ovo istraživanje ukazuje na značaj bavljenja suptilnijim psihološkim procesima koji mogu voditi tome da se drugi doživljavaju i tretiraju kao manje ljudi, dehumanizuju tako što im se oduzimaju mentalni kapaciteti, kapaciteti tipični za ljudska bića, i da su socijalne veze i kontakti bitan faktor u tome. Dehumanizacija u vidu negiranje mentalnih kapaciteta drugima nije dovoljan faktor i možda ne vodi nužno nasilju i nečovečnom ponašanju, ali svakako jeste faktor koji prethodi. Kao što je već rečeno, dehumanizacija nije vidljiva samo u ratnim okolnostima, ona se prepoznaje i mnogim drugim kontekstima. O dehumanizaciji se govori i kada je reč o tretiranju žena u pornografiji, gde se prema mnogim autorima žena tretira kao objekt (Check, Guloine, 1989). Mnogi ženski pokreti govore o tome da se žene generalno tretiraju kao da su manje ljudi nego muškarci. Citrin, Roberts, i Fredrickson (2004) govore o tome kako se često ženstvenost vezuje za niži nivo civilizovanosti i emotivne kontrole i kako se nemodifikovane, „prirodne“ ženske obline doživljavaju sa gađenjem i povezuju sa životinjskim. Postoje mnoga istraživanja dehumanizacije osoba sa invaliditetom. Osobe sa kognitivnim poremećajima su kroz istoriju dehumanizovane i često tretirane kao „paraziti“ koji prete da ugroze društvo. Smeštani u azile daleko od očiju društva tretirani su kao „ljudski otpad“. O dehumanizaciji se često govori i u medicini, i pritom se misli na česti nedostatak ljudskog, toplog kontakta lekara sa pacijentom, na zanemarivanje 3
  5. 5. individualnosti, subjektivnog doživljaja pacijenta i umesto toga oslanjanje na objektivne pokazatelje. Ova forma dehumanizacije se naziva objektivizacija. Prema Szasz – u, psihijatrijska klasifikacija je podjednako dehumanizujuća, podrazmevajući mehanički način razmišljanja i tretiranje pacijenata kao defektne mašine. O dehumanizaciji u medicinskoj praksi govori se i u kontekstu mehanizma odbrane kojim doktori pokušavaju da izađu na kraj sa stresom radeći sa pacijentima, pogotovu sa umirujućim pacijentima. Kako bismo bolje upoznali pojam dehumanizacije moramo znati šta je to što se u tom procesu drugima oduzima, odnosno koje su to osobine ljudskosti čije prisustvo se negira u procesu dehumanizacije. Prema nekim teorijama dehumanizacija podrazumeva negiranje onih ljudskih osobina kod drugih, koje se tretiraju kao jedinstveno ljudske ili suštinske za ljudsku prirodu. Bandura, Barbaranelli, Caprara, Pastorelli definišu dehumanizaciju kao proces kojim se drugima uskraćuju ljudske karakteristike i osobine zbog čega se oni vide kao osobe bez osećanja, nade, obzira, i tretiraju se kao da su „manje ljudi“. Dehumanizovani drugi vide se sa manjkom kapaciteta da misle – tretiraju se kao da su životinje, ili sa manjkom kapaciteta da osećaju – tretiraju se kao stvari. Na osnovu svojih i drugih istraživanja Haslam i saradnici (2005) govore o dve vrste ljudskih karakteristika. Naime postoji razlika između „jedinstveno ljudskih“ osobina i onih osobina koje čine „ljudsku prirodu“. Osobine koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ osobine su one osobine koje nas razlikuju od drugih bliskih životinjskih vrsta, kao što su: učtivost, uglađenost, moralnost, racionalnost, i zrelost. Oduzimanjem ovih osobina u procesu dehumanizacije drugi se vide kao necivilizovani, grubi, amoralni ili bez samokontrole, iracionalni odnosno instinktivni i nezreli. Oduzimanjem osobina koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ drugi se tretiraju kao životinje, i govorimo o životinjskoj dehumanizaciji (animalistička dehumanizacija). Osobine koje su karakteristične za „ljudsku prirodu“ su one osobine čoveka koje spadaju u fundamentalne osobine ljudi, i čine srž ljudske prirode. Te osobine mogu imati i druge životinjske vrste (npr. radoznalost) ali u isto vreme su i osnovne i karakteristične za ljude. Kada o njima govorimo mislimo na osobine kao što su: emocionalno reagovanje, toplina, otvorenost, individualnost, kognitivna kompleksnost (dubina – depth) itd. Oduzimanjem osobina tipičnih za ljudsku prirodu u procesu dehumanizacije, drugi se vide kao inertni, hladni, rigidni, pasivni, površni. Dehumanizovani drugi, kojima se oduzimaju suštinske ljudske karakteristike, se vide kao mašine i tretiraju se kao objekti (mehanistička dehumanizacija). Tako autori ukazuju da se u svakodnevnom životu, različite socijalne kategorije, koje i nisu uobičajeno predmet predrasuda, suptilno dehumanizuju na dva načina. Na primer, umetnici se često posmatraju kao imaginativni, duhovni i pripisuju im se osobine koje spadaju u karakteristike vezane za ljudsku prirodu, ali u isto vreme se dehumanizuju tako što im se oduzimaju osobine koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ i doživljavaju se kao da su suviše instinktivni, manje civilizovani, kao životinje. S druge strane, biznismenima se 4
  6. 6. često pripisuju upravo osobine koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ i oni se vide kao racionalni, kontrolisani, ali u isto vreme hladni, kruti, rigidni, kao mašine. Ove dve vrste dehumanizacije mogu voditi različitim efektima. Kod animalističke dehumanizacije, osoba koja se dehumanizuje je objekt gađenja i sramote, i doživljava se kao da je „manje čovek“ ili „pod čovek“. S druge strane kod mehanističke dehumanizacije, osoba koja se dehumanizuje ne izaziva osećanje gađenja, već pre ravnodušnosti, i ne tretira se kao da je manje čovek, već kao da nije čovek već mašina. Animalistička forma dehumanizacije, kada se drugima uskraćuju osobine kao što su samokontrola, civilizovanost, moralnost, racionalnost, je vidljiva u međugrupnim, međuetničkim konfliktima (genocid, rasni stereotipi, stavovi prema azilantima). Mehanistička dehumanizacija je vidljiva u oblasti medicine, u odnosu lekar pacijent, kao i u oblasti tehnologije (sa razvojem tehnologije naročito kompjuterske tehnologije čovek se sve više oseća kao mašina koju je lako zameniti), u oblasti nauke, moderne umetnosti, bihejvioralne psihologije. 1.1. Dehumanizacija i tortura Tortura i brutalno nehumano ponašanje koje se češće dešava u ratnim uslovima predstavlja jednu od mogućih i naekstremnijih posledica mehanizma dehumanizacije. Tortura predstavlja svaki postupak kojim se nekoj osobi nanosi težak bol ili patnja, fizički ili duševni, s ciljem da se od te osobe ili trećeg lica iznudi informacija ili priznanje, da se ta osoba ili treće lice kazne za nešto što su počinili ili se sumnja da su počinili, ili sa ciljem da se ta osoba ili treće lice zastraše ili na nešto primoraju, ili iz razloga zasnovanih na nekom obliku diskriminacije, u slučaju kad takav bol ili patnju nanosi, podstiče ili svojim pristankom dopušta službeno lice ili drugo lice koje postupa u zvaničnom svojstvu. To ne uključuje bol ili patnju koji proističu iz zakonskih kazni ili su njihov sastavni deo.” (Def. torture po Konvenciji UN,1984).Iako je zabranjena i predstavlja zločin, svedoci smo da je tortura često korišćen metod i tretman prema pripadnicima suprotne strane u ratnom sukobu. Tako su tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije postojali logori kako za ratne zarobljenike tako i za civile, pripadnike suprotne strane u ratnom sukobu koji su vrlo često bili izloženi brutalnom fizičkom mučenju (batinjanju, mehaničkom povređivanju, primeni električne struje, odsecanju delova tela, i dr.), maltretiranju, psihološkom zlostavljanju (vređanju i ponižavanju, pretnjama, lažnim streljanjima), izgladnjivanju, često i seksualnom zlostavljanju. Šta je to što se dešava na nivou pojedinca, što dovodi do takvog ponašanja je večno pitanje koje se postavlja ne bi li se razumeli tako brutalni oblici ponašanja čoveka prema čoveku. Na osnovu mnogih analiza i istraživanja ponašanja nacista za vreme drugog svetskog rata možemo reći da mučitelji dolaze iz redova običnih ljudi. Njih svakako češće karakteriše autoritarnost, poštovanje autoriteta i strogo vaspitanje, ali može se reći da ne postoji ni jedan pojedinačni faktor ličnosti koji bi predisponirao da 5
  7. 7. neko postane mučitelj. Socijalni kontekst kao i psihologija grupe su veoma bitni faktori koji utiču na ovakvo ponašanje pojedinca. Još su pomenuti eksperimenti Zibarda i Milgrama istraživali slepo poštovanje autoriteta i difuziju odgovornosti u grupi, i demonstrirali kako obični, „normalni“ studenti mogu postati aktivni i uključeni u aktivnosti nanošenja zla drugima 1. Generalno gledano, postoje dva načina poimanja ljudskosti. Prvi način poimanja ljudske prirode je taj da smo svi sposobni da činimo zla, ali smo zauzdani raznim socijalnim faktorima. Drugi način poimanja ljudske prirode je romantičniji način, naime ljudi su u suštini dobri, ali su iskvareni spoljašnjim okolnostima. Drugim rečima, ljudi su zli zauzdani procesom socijalizacije, ili su moralna ljudska bića, koja mogu činiti zla pod uticajem loše socijalne sredine. Ali bez obzira na to koje objašnjenje prihvatimo, činjenica je da je čovek sposoban da čini zla, i nekoliko psiholoških mehanizama omogućavaju takvo ponašanje. Dehumanizacija žrtve je jedan od tih mehanizama. Dehumanizacija sebe ili drugih povlači sa sobom i druge mehanizme odbrane i psihološke procese kao što su negiranje, potiskivanje, depersonalizacija, izolacija afekta, koji su takođe važni u objašnjenjima ponašanja počinioca zločina, ali mi se ovde nećemo baviti njima. Dehumanizacija, psihoanalitički posmatrano, predstavlja mehanizam odbrane koji ima funkciju kao i drugi mehanizmi izbegavanja potpune obrade uznemiravajućeg događaja. Ovaj mehanizam omogućava počiniocima torture da posmatranjem i tretiranjem drugih kao da nisu ljudi odu “iza” emocija, iza mržnje i ljutnje, i počine zlo kao da je to deo svakodnevnog života. Postoji oblik dehumanizacije koja je usmerena na sebe, kojom osoba umanjuje sliku o sebi i sopstveni doživljaj ljudskosti, što je često slučaj kod Post traumatskog stresnog poremećaja. Često osobe koje boluju od PTSP imaju doživljaj da više nemaju kapaciteta da osećaju lepe i tople emocije kao što su ljubav, naklonost, privrženost i sebe doživljavaju kao mašinu. Drugi oblik dehumanizacije je usmeren na druge, i drugima se uskraćuju atributi humanosti. Česta pojava torture širom sveta je povećala svest o potrebi za prevencijom, ali svakako je potrebno još istraživanja o tome kako preventivno delovati kada je tortura u pitanju. Ono što je važno kada pričamo o prevenciji je svakako bolje upoznavanje mehanizama koji utiču na pojavu torture, što je cilj i ovog 1 Milgramovi dobrovoljci su u eksperimentu učitelji koji su imali zadatak da učenike nauče listi reči, za koje su takođe mislili da su bili volonteri u eksperimentu, što nisu bili, već su učenici bili glumci angažovani za taj eksperiment. Naučnici su bili pored učitelja sve vreme kao kontrolori i kao osobe koje su davale instrukcije učiteljima kako treba da rade sa učenicima koji su bili u drugoj prostoriji, a koji su bili vezani za stolicu i elektrode preko kojih se puštala struja. Učitelj je morao da za svaki netačan odgovor učeniku pruži elektro-šok, koji je počeo jačinom od 15 volti, te za svaki naredni netačan odgovor su morali da pojačaju jačinu za 15 volti sa maksimumom skale od 450 volti. Naravno, struja se nije puštala, i učenici, tj. glumci nisu primali elektro-šokove.Iz prostorije u kojima su bili vezani učenici čuli su se zvuci plač, jaukanje, vrištanje, a sa povećanjem jačine struje, zvuci su bili sve strašniji, i na kraju pri vrlo visokim voltažama bi prestali kako bi učitelj pomislio da je učenik u nesvesti ili mrtav. U toku eksperimenta učitelji su se različito ponašali, neki su se znojili, drhtali, neki su protestvovali, zamuckivali, pokazivali različite znake napetosti, ali su slušali naucnike koji su im davali uputstva. Ono sto je bilo uočljivo u ponašanju učitelja jeste da su oni pokušavali da ignorišu žrtvu i da se koncentrišu na naučnika koji im je davao uputstva, tj. prilagođavali su se situaciji što je Milgram nazvao slaganje sa autoritetom. 6
  8. 8. istraživanja. Edukacija o ljudskim pravima, etici i potencijalu za nasilje, kako bi lakše prepoznali i odupreli se takvim pojavama, je još jedan način preventivnog delovanja. Dalje, obezbeđivanje i uspostavljanje poštovanja pravila humanog tretmana kada su u pitanju mesta zatvaranja je takođe bitan faktor prevencije torture, kao i procesuiranje i kažnjavanje počinioca torture. 1.2. Dehumanizacija u Srbiji Srbija je i direktno i indirektno osetila sve negativne uticaje ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije. Tako da sada i nakon 17 godina od završetka rata zajedno sa drugim državama na prostoru Balkana ima sve karakteristike postkonfliktnog društva. Posledice rata su vidljive i na individualnom i na društvenom planu. Da li i u kojoj meri samo izlaganje ratnim traumama utiče na povećanje agresivnog ponašanja nismo do kraja sigurni. Gordane Keresteš, analizirajući istraživanja (Dječje agresivno i prosocijalno ponašanje u kontekstu rata, 2002), o uticaju različite izloženosti ratu unutar društava zahvaćenih ratom na decu ističe da negativni uticaj koji bi se očekivao nije jak. Ne samo da se često ne dobija da izloženost ratnim traumama povećava agresivno ponašanje već se često dobijaju nalazi koji idu u pravcu suprotno od ovih očekivanja. I u svom istraživanju u kojem je ispitivala učenike 6 – 8 razreda osnovnih škola u Varaždinu i Osijeku ova autorka je našla da je slab uticaj ratnih dešavanja na kasnije agresivno ponašanje kod dece. Ali ono što je sigurno je, da rat transformiše celo društvo, i te transformacije trpe svi članovi društva bez obzira na izloženost ratu. Rat uništava sigurnost i dostojanstvo, menja hijerarhiju društvenih vrednosti, veliča i opravdava sukobe i nasilje, i nasilje postaje uobičajena, svakodnevna pojava na koju se navikavamo. Ovi mehanizmi mogu ostati i dugo posle ratnih dešavanja i mogu uticati na generacije koje dolaze posle rata, kao što smo i sami svedoci. Istraživanja nasilja u različitim društvima i kulturama ukazuju na multifaktorsku uzročnost nasilja. Društvena nejednakost, socijalne razlike, nezaposlenost, siromaštvo, političke i ekonomske krize, rat kao uzrok ali i posledica takvih dešavanja su sve pogodujući socijalni faktori koji podstiču nasilje, kriminal i mnoge druge društvene devijacije. Nasilje i kultura nasilja u našem društvu predstavlja veliki problem. Efekti dehumanizacije u Srbiji vidljivi su u raznim oblicima diskriminacije i nasilja usmerenih prema pripadnicima marginalizovanih, ugroženih kategorija stanovništva. U Srbiji su česti slučajevi govora mržnje, javnog ispoljavanja rasizma, ksenofobije2, homofobije3. Diskriminacija je raširena pojava kako u javnoj tako i u privatnoj sferi. Uopšte počev od najranijeg uzrasta, među decom u osnovnim i u srednjim školama prisutno je nasilje. Čak 90 % ispitane dece u osnovnim školama je 2 3 Strah/mržnja prema strancima/ljudima drugačijim od sebe Strah/averzija prema osobama homoseksualne orijentacije 7
  9. 9. imalo neposredno ili indirektno iskustvo sa vršnjačkim nasiljem, dok je takvo iskustvo imalo 60 % učenika u srednjim školama (istraživanje zaštitnika građana i Panela mladih savetnika o zaštiti dece od nasilja u školama, 2011.). Takođe nasilje u porodici, seksualno nasilje, trgovina ženama i drugi oblici rodno zasnovanog nasilja veoma su raširene pojave. Nasilju su posebno izložene žene iz marginalizovanih i višestruko diskriminisanih grupa stanovništva (žene koje pripadaju manjinskim grupama, žene izbeglice, migrantkinje, žene koje žive u siromaštvu u seoskim i udaljenim sredinama, žene u institucijama ili u pritvoru, žene sa invaliditetom itd.)Kakvo je stanje u Srbiji govore između ostalog i mnogi zvanični izveštaji. Tako prema izveštajima Helsinskog odbora za ljudska prava etnički motivisano nasilje, naročito prema pripadnicima romske nacionalne manjine u Srbiji i dalje postoji i svedoči da rasizam nije u potpunosti iskorenjen. Romi su najveća i najugroženija nacionalna manjina u Srbiji (Godišnji izveštaj 2011 Helsinškog odbora za ljudska prava). Mreža organizacija osoba sa različitim tipovima invaliditeta ukazuje na izuzetno loš materijalni položaj osoba sa invaliditetom. Najveći problemi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju u Srbiji su siromaštvo, nezaposlenost i odnos društva prema njima. Osnovni razlog za pojavu isključenosti iz socijalnih tokova, kao i siromaštvo, leži u podcenjivanju osoba sa invaliditetom kao zaposlenih i aktivnih učesnika u društvu. LGBT populacija je na udaru govora mržnje i stalne diskriminacije. Seksualne manjine su suočene sa diskriminacijom, pretnjama i konstantnim govorom mržnje. Nevena Petrušić, poverenica za ravnopravnost, ističe da je „Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije u Srbiji veoma rasprostranjena, pre svega zbog negativne društvene percepcije i visokog nivoa homofobije”. U izveštaju Komiteta Saveta Evrope za prevenciju torture i nehumanog ili ponižavajućeg tretmana ili kažnjavanja (CPT) o poseti Srbiji u februaru 2011, navodi se da su zabeležene pritužbe zbog zlostavljanja od strane policajaca. Zlostavljanja su se odnosila na šamaranje, udaranje, šutiranje i batinanje palicama u trenutku hapšenja ili u toku ispitivanja u policijskoj stanici. Primećeno je da su zatvori pretrpani. Delegacija CPT je primila pritužbe i na zlostavljanje i nehuman tretman zatvorenika od strane zatvorskih službenika u pojedinim zatvorima. Izveštaj je takođe kritičan prema lošim uslovima u kojima borave pritvorenici. Za uslove u specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, delegacija CPT smatra da su nehumani i ponižavajući. Prenatrpani su, prostorije su trošne i urušene, nema dovoljno osoblja i ograničene su mogućnosti medicinskih tretmana. Takođe je primećeno da postoji veliki rizik od nasilja među pacijentima specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti Gornja Toponica. I tamo su uslovi za život loši. Kada je reč o korisnicima psihijatrijskih usluga društvo ih u velikoj meri diskriminiše i stigmatizuje. O odnosu društva prema mentalno obolelim osobama govori i sama činjenica da su institucije za njihov smeštaj pretrpane. U psihijatrijskim institucijama u Srbiji boravi približno 3000 ljudi. Osobe sa mentalnim teškoćama bez podrške za život u zajednici provode vrlo često u 8
  10. 10. psihijatrijskim i socijalnim institucijama doživotno. Takav institucionalni oblik socijalne zaštite4 je u drugim razvijenim zemljama davno prevaziđen, dok je u našoj kao i u drugim tranzitnim društvima još uvek na snazi. Medicinski model5 koji dominira u tretmanu osoba sa mentalnim smetnjama je sam po sebi dehumanizujući, i na neki način tretira osobu kao „defektu mašinu“. Iako je usvojen niz pravnih regulativa kojima bi trebalo da se poboljša položaj osoba sa mentalnim smetnjama te promene se veoma sporo odvijaju. 4 Model socijalne zastite gde je dominantni način u lečenju osoba sa psihosocijalnim i mentalnim teškoćama smeštanje u psihijatrijske i druge socijalne institucije u kojima borave često i vise godina nasuprot modelu koji podrazumeva sistem zaštite mentalnog zdravlja u zajednici i uključuje zatvaranje psihijatrijskih bolnica, stvaranje mreže centara mentalnog zdravlja u lokalnim sredinama, uključivanje članova porodice i zajednice u pružanju pomoći, poštovanje potreba i prava osoba sa mentalnim poremećajima, itd. Podrazumeva sveobuhvatni, multidimenzionalni pristup mentalnim poremećajima nasuprot konvencionalnom pristupu zasnovanom na lečenju bolesti. 5 Medicinski model je model u kojem se osoba sa mentalnim teškoćama posmatra kroz dijagnozu, odnosno osoba je bolesna ukoliko ima simptome koji zadovoljavaju određene dijagnostičke kriterijume (klasifikacijske). Zamerke koje se stavljaju ovom pristupu su da nije dovoljno osetljiv, odbacuje uticaj okoline, odbacivanje odgovornosti pojedinca za stanje u kojem se našao ali u za borbu sa tim stanjem, zanemaruju se individualna obeležja osobe, dijagnostičkim kategorijama se gube razlike među pojedincima, itd. 9
  11. 11. 2. Ciljevi i zadaci istraživanja Opšti cilj istraživanja je doprinos prevenciji torture boljim razumevanjem samog mehanizma dehumanizacije i načina na koji dehumanizacija dovodi do torture. Pored drugih bitnih socijalnih i psiholoških faktora koji doprinose javljanju torture, mehanizam dehumanizacije je faktor koji svakako prethodi tako ekstremnim oblicima nasilja. Ovo istraživanje ima zadatak da istraži manifestacije dehumanizacije i faktore koji na nju utiču. Ovim istraživanjem želeli smo bolje da razumemo specifičnosti mehanizma dehumanizacije vezane za rat u regionu (na teritoriji bivše Jugoslavije) i vezane za posleratna društva. Koristeći kvalitativno istraživanje pokušali smo bolje da upoznamo stavove, emocije, motivaciju i aktivnost koji su vezani za mehanizam dehumanizacije, kao i da razumemo šta je to što pokreće mehanizam dehumanizacije. Bolji uvid u sam pojam dehumanizacije kvalitativnom metodom trebalo bi da generiše nove ideje i hipoteze za buduća istraživanja u ovoj oblasti. Ovim istraživanjem smo pokušali da ispitamo:  Ispoljavanje dehumanizacije Gde i kada se dehumanizacija desila? Koji aspekti humanosti su oduzeti u tom procesu kod različitih marginalizovanih grupa (žrtve ratne torture, Romi, PLHIV 6, korisnici psihijatrijskih usluga, deca ulice)? Koji stavovi, emocije i ponašanja su vezani za taj proces? Kakve su posledice dehumanizacije na njihov život? Koji su mehanizmi prevladavanja?  Faktore dehumanizacije Kako socijalni faktori (rat, propaganda, politika, stigma) utiču na proces dehumanizacije?  Faktore koji održavaju dehumanizaciju Koji socijalni i psihološki faktori utiču na dehumanizaciju? Koja je korist od dehumanizacije za one koji dehumanizuju? 6 Osobe koje zive sa HIVom 10
  12. 12. 3. Metodologija istraživanja Istraživanje je obavljeno u periodu od avgusta do novembra 2012. godine. Istraživanje je kvalitativno i korišćene su fokus grupe i dubinski intervjui kao tehnike prikupljanja podataka. Urađeno je 6 fokus grupa i 12 intervjua. 3.1. Uzorak istraživanja Ispitanike u ovom istraživanju činili su: žrtve ratne torture kao i osobe koje su pod rizikom da budu torturisane i diskriminisane – Romi, PLHIV, korisnici psihijatrijskih usluga, deca ulice. Takođe, ispitanici su bili i osobe koje su u poziciji da dehumanizuju, da li na ulici ili u institucijama – policajci i medicinsko osoblje u psihijatrijskim institucijama. Uzorak ispitanika je biran na osnovu dugogodišnje saradnje organizacije koja sprovodi istraživanje IAN-a Međunarodne Mreže Pomoći, sa udruženjima marginalizovanih i ugroženih kategorija stanovništva. IAN Centar za rehabilitaciju žrtava torture (CRTV) već više od decenije pruža psihološku, psihijatrijsku, medicinsku i pravnu pomoć žrtvama ratne torture. Jedan deo ispitanika u istraživanju činili su klijenti Centra, žrtve torture u Višegradu i Sarajevu. Na taj način je omogućeno bolje razumevanje mehanizma dehumanizacije u njegovom ekstremnom obliku, kada dovodi do brutalnog i nečovečnog ponašanja koje je vidljivo u ratnim uslovima. Ostali ispitanici su iz ugroženih i marginalizovanih grupa stanovništva. Tako su deo uzorka činili Romi, korisnici psihijatrijskih usluga iz udruženja „Duša“, članovi udruženja AS (Centar za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIVom i AIDSom) i deca ulice. Svi oni su više nego drugi izloženi diskriminaciji u društvu, kršenju ljudskih prava pa i torturi i nehumanom tretmanu (od strane policije ili u institucijama u kojima su smešteni). Uključivanjem ovih kategorija ispitanika je omogućeno upoznavanje mehanizma dehumanizacije u mirnodopskim uslovima, gde i kako se ona odvija i do kakvih posledica može dovesti kada su u pitanju osobe koje su višestruko ugrožene u društvu. Posebnu grupu ispitanika činili su zaposleni u psihijatrijskim institucijama i u policiji. Zahvaljujući dobroj volji psihijatara u ovim institucijama kao i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije omogućeno nam je bolje upoznavanje mehanizma dehumanizacije iz pozicije onih koji su potencijalni sprovodioci dehumanizacije. Intervjuisanju pripadnika MUP-a Republike Srbije prethodila je procedura dobijanja posebne dozvole od MUP-a (tačnije od policijske uprave za grad Beograd). Treba napomenuti da su ispitanici koji su učestvovali u istraživanju odabrani od strane MUP-a i da su svi pripadnici jednog istog odeljenja. Obuhvatanjem više grupa ispitanika, koji su na različite načine i od različitih drugih imali iskustva dehumanizacije, kao i onih ispitanika koji u svom poslu mogu biti u situaciji kada svesno ili nesvesno dehumanizuju druge, nastojali smo da što šire istražimo pojam dehumanizacije i otvorimo nove teme i hipoteze za buduća istraživanja. 11
  13. 13. Ukupan broj ispitanika je 54. 48 ispitanika spada u grupu onih koji imaju iskustva dehumanizacije i 11 ispitanika je intervjuisano u funkciji onih koji su u poziciji da dehumanizuju druge. Struktura uzorka:  Fokus grupe:  Korisnici psihijatrijskih usluga – 4 ispitanika  Romi – 2 fokus grupe – 9 i 7 ispitanika  Osobe koje žive sa HIV/AIDSom (Članovi udruženja AS) – 8 ispitanika  Žrtve ratne torture (članovi udruženja logoraša u Višegradu) – 6 ispitanika  Deca ulice – 8 ispitanika  Dubinski intervjui:       Žrtve ratne torture – 2 ispitanika Korisnici psihijatrijskih usluga – 2 ispitanika Romi – 1 ispitanik Deca ulice – 1 ispitanik Psihijatri – 4 ispitanika/ psiholozi – 1 ispitanik Policajci – 5 ispitanika Istraživanje su sproveli: Aleksandar Maksimović, psiholog angažovan na istraživanju, Stanislava Škugor, psiholog u CRTV-u, Ljiljana Makrović, defektolog zaposlena u CRTV-u i Bojana Trivunčić, psiholog u CRTV-u i koordinator istraživanja. Fokus grupe su u proseku trajale 90 minuta, a intervjui 60. Razgovori su snimani diktafonom, i voditelji grupe odnosno intervjueri su nakon razgovora pravili transkript razgovora i izveštaj. 4. Rezultati istraživanja Rezultati istraživanja o manifestaciji i faktorima dehumanizacije biće prikazani po grupama ispitanika. Prvo će biti prikazani rezultati grupe ispitanika korisnici psihijatrijskih usluga i psihijatri, zatim grupe ispitanika udruženja AS, Romi i pripadnici MUP-a Republike Srbije, i na kraju grupa ispitanika deca ulice i žrtve ratne torture. 12
  14. 14. 4.1. Korisnici psihijatrijskih usluga / manifestacije dehumanizacije Kada govore o iskustvima dehumanizacije korisnici psihijatrijskih usluga najčešće misle na loš odnos sa lekarom psihijatrom. Većina smatra da u tom odnosu nema dovoljno saradnje i da je psihijatar taj koji odlučuje o terapiji, a da oni imaju jako malo udela u tome. Većina smatra da nije dovoljno obaveštena o terapiji pre potpisivanja pristanka i često doživljavaju da ih psihijatri ne slušaju i ne razumeju dovoljno. “…Ne smeš da kažeš šta osećaš, moraš da se ponašaš kao da je sve u redu”. Kao rezultat takvog doživljaja odnosa terapeut – klijent, nije slučajno što često samu medikamentnu terapiju doživljavaju kao mučenje. Neretko imaju doživljaj da se sa njima eksperimentiše kada su lekovi u pitanju i žale se na sedatiranost, da su umrtvljeni od lekova i da ništa ne mogu da osećaju. Uslovi u bolnicama u kojima se leče su podjednako dehumanizujući i često se žale na tretman pomoćnog medicinskog osoblja prema njima. U bolnicama se ne prate indivudualne potrebe osobe, već postoje pravila koja moraju da se poštuju. „… Viču na nas, pa nam ne daju da se kupamo kad hoćemo… Ja jako držim do lične higijene, i kupam sa svaki dan, svako jutro i svako veče, to mi je navika. Ja sam morala ujutru da molim da mi se otvori kupatilo, da čekam po nekoliko sati da mi se da ključ od kupatila da se okupam. Posao im je human, a oni su potpuno nehumani“. Ovi ispitanici smatraju da postoji generalni stav psihijatara prema pacijentima da su glupi, bez kapaciteta da osećaju i to je jedan od faktora koji dovode do takvog ponašanja lekara. Druga loša iskustva koja navode su iskustva sa pomoćnim medicinskim osobljem u bolnici. Po njihovom mišljenju medicinski tehničari i sestre se često mešaju u posao lekara, procenjuju da li je pacijent uznemiren ili ne i sugerišu naglas kako treba sa njim postupati. Često se osećaju kao da su kažnjeni, a ne bolesni, jer se pojedino medicinsko osoblje prema njima tako ophodi, a bolnice pojedinima pre liče na “kazamat i zatvor” nego na lečilište. Takođe, kao dehumanizujuće iskustvo, navode vezivanje koje traje jako dugo, prema izjavama nekih učesnika grupe i čitav dan i noć. U svim ovim situacijama dehumanizacije dominiraju osećanja bespomoćnosti i straha. Ispitanici se osećaju kao da ne mogu ništa da promene. Neretko su i ljuti jer imaju doživljaj da im je naneta nepravda i da su ucenjeni da moraju da prihvate nešto sa čime se ne slažu, kao što je npr. terapija lekovima ili hospitalizacija. Imaju doživljaj da ih tretiraju kao da su „zamorčići“, kao da su nesposobni, neinteligentni, da ih tretiraju kao bića koja ne umeju da razmišljaju i koja ne umeju da objasne svoje stanje. Oduzeto im je ljudsko dostojanstvo, osnovna ljudska prava i imaju doživljaj da ih tretiraju kao da nisu ljudi. „Pravo na dostojanstvo, pravo na normalne uslove života, to su mi oduzeli. Pravo da budem ljudsko biće, i pravo da se osećam kao ljudsko biće, i učinili su da se osećam kao životinja“, reči su jedne ispitanice. 13
  15. 15. 4.2. Korisnici psihijatrijskih usluga / faktori dehumanizacije Ono što korisnici psihijatrijskih usluga smatraju bitnim, kada govorimo o faktorima koji utiču na dehumanizaciju, su osećanje moći, naročito kada je reč o ponašanju medicinskog osoblja prema njima. „…Oni su gospodari nečijeg života. Smatraju da smo slabiji intelektualno, po obrazovanju, pravno i to zloupotrebljavaju“. Diskriminacija korisnika psihijatrijskih usluga je prisutna u svim oblastima u društvu. Još i pre nego što su „postali“ korisnici psihijatrijskih usluga bili su diskriminisani jer su i tada bili drugačiji. Tu prepoznaju strah kao bitan faktor i pokretač dehumanizujućeg ponašanja kod drugih. „Postoji strah kod ljudi da je čim čovek ima psihičkih problema, odmah lud, nepredvidiv i da može ko zna šta da uradi, da nema kontrole nad svojim emocijama, reakcijama… i onda se čuvaš od njega„. Stigmatizovani su u društvu i „to što je neko korisnik psihijatrijskih usluga, ga obeležava. Kad ste prvi put hospitalizovani, u životu se sve radikalno menja. Sve relacije se menjaju“. Ono što pojedini učesnici fokus grupe misle da pokreće dehumanizujuće ponašanje kod medicinskog osoblja u psihijatrijskim bolnicama su i privatni, lični problemi u toj osobi, koje ne sagledava i ne može da reši. Isfrustrirani ličnim problemima iskaljuju bes prema slabijima, korisnicima psihijatrijskih usluga. Drugi faktori koji još doprinose dehumanizujućem ponašanju prema korisnicima psihijatrijskih usluga su i nedovoljna informisanost svih u društvu kao i političara, odnosno neznanje i predrasude. Mediji su jako bitni u tome kako se predstavljaju korisnici psihijatrijskih usluga u društvu. Smatraju da njih predstavljaju u najgorem mogućem svetlu, da je u prvom planu njihova dijagnoza pa tek onda oni. Drugi ih retko javno i otvoreno podržavaju u situacijama kada su dehumanizovani ili diskriminisani, i smatraju da je razlog u tome što ih niko ne prihvata u potpunosti jer „ljudi postaju sve otuđeniji, i odnosi postaju sve više puni nepoverenja“. Kao jedna od bitnih stvari koja treba da se reši po njihovom mišljenju je demistifikacija psihijatrijske bolesti, i tu mediji imaju veoma važnu ulogu. „To nije nešto strašno, tajanstveno, nepoznato, mračni tunel. I mnogo je važan lični kontakt ljudi sa psihijatrijskim korisnicima. Naše medijsko istupanje bi bilo dobro, da nešto kontinuirano ide na temu psihijatrije u medijima, da učestvuju korisnici na radiju, na televiziji“. 4.3. Psihijatri/manifestacije dehumanizacije Za potrebe ovog istraživanja intervjuisane su tri psihijatrice, jedan psihijatar i jedna psihološkinja koji rade u različitim psihijatrijskim ustanovama u Beogradu. 14
  16. 16. Treba naglasiti da su intervjuisani ispitanici svesrdno prihvatili učešće u istraživanju i podelili svoja iskustva vezano za dehumanizaciju korisnika psihijatrijskih usluga. Odeljenja na kojima rade ispitanici su i zatvorenog tipa kao i dnevna bolnica. Najčešće oblik tretmana koji se primenjuje je farmakoterapija, psihoterapija je zastupljena u mnogo manjoj meri. Ako je ima, u pitanju je grupna psihoterapija. Posao ispitani iz ove grupe uglavnom ne doživljavaju opasnim, i to zavisi od odeljenja na kojem rade. Ali ono u čemu se svi slažu je da je posao psihijatra težak, da su česti burnouti (sindrom sagorevanja na poslu)7 i da su prenatrpani poslom. Na samo pitanje o dehumanizaciji korisnika psihijatrijskih usluga ispitanici navode da oni ne znaju za takva iskustva i da se oni direktno nisu sa tim susretali. Ali na pitanja o konkretnim dehumanizujućim iskustvima koja su česta u izjavama samih korisnika psihijatrijskih usluga ispitanici su rado podelili svoje mišljenje. Kada je reč o fizičkoj fiksaciji kao vrsti tretmana možemo reći, na osnovu podataka dobijenih ovim istraživanjem, da je to tretman koji se u našim psihijatrijskim ustanovama često koristi. Kod onih koji ga primenjuju u svom radu jasni su kriterijumi kada i koliko dugo se vezivanje praktikuje, dok kod onih ispitanika koji inače u svom radu ređe koriste vezivanje kao tretman (što zavisi i od odeljenja na kojem rade kao i od vrste psihijatrijskih problema kojima se bave) nisu do kraja jasni kriterijumi i nisu upoznati za protokolom vezanim za tu vrstu tretmana. Na osnovu toga što smo dobili različite informacije vezano za pravila primene vezivanja stiče se utisak da nema jasnog i jedinstvenog protokola vezano za taj tretman. Svakako ono sa čim su ispitanici jednoglasni je da je tretman vezivanjem „bolan“ kako za korisnike psihijatrijskih usluga tako i za psihijatre, i da je to nešto što se izbegava i primenjuje onda kada je neophodno, odnosno u situacijama agresije i autoagresije korisnika psihijatrijskih usluga. Ali smatraju da se taj tretman ne zloupotrebljava. Moguće je da se primenjuje više nego što za tim tretmanom ima potrebe, ali da nema zloupotrebe. Pojedini ispitanici ističu da je mnogo veći problem koji se javlja medikamentna fiksacija, i da medicinsko osoblje često pribegava medikamentnom fiksiranju „preventivno“ odnosno iz straha od agresije kod hospitalizovanih korisnika psihijatrijskih usluga. Ispitani psihijatri u našem istraživanju nastoje da uspostave i održe dobar odnos sa svojim klijentima, ali su i svesni da u psihijatriji ima lekara koji neguju autoritativan stav prema pacijentima kao i nepotrebnu preteranu distanciranost u odnosu na pacijente ili klijente. Neslaganje oko terapije između klijenta i lekara se dešava, i intervjuisani psihijatri taj problem uglavnom rešavaju tako što prvo edukuju klijente i o bolesti i o lekovima koje će uzimati i smatraju da je dobra komunikacija tu najvažnija. Neki od njih razloge u neslaganju oko terapije vide u 7 Sindrom sagorevanja (burnout) karakterišu emocionalna iscrpljenost, depersonalizacija i nisko lično postignuće. Predstavlja prolongirani odgovor na hronične emocionalne i interpersonalne stresore koji su povezani sa radnim mestom. Nastaje kao posledica neusaglašenih odnosa između zaposlenih s jedne strane i radne sredine, s druge strane. 15
  17. 17. samom terapeutu odnosno psihijatru kao i u burnoutu psihijatra. …“ima lekara koji nisu fleksibilni, koji nameću svoje. To zavisi od ličnosti terapeuta“. Dok jedan ispitanik smatra da se klijenti uglavnom ne žale što nisu uključeni u odluke o tretmanu i da je odgovornost da li će uzimati terapiju ili ne, prebačena uglavnom na najbliže članove porodice. Generalni stav ispitanih psihijatara je da prisilne hospitalizacije nisu prijatne, ali da su u određenim situacijama neophodne. Prema mišljenju jedne od njih „kod pacijenata se uobičajeno javlja strah od hospitalizacije, jer imaju razne vrste predrasuda: da ih vezuju, da će danima biti vezani, da dobijaju razne injekcije, tako da ih to intezivno plaši“. Kad pričaju o potrebama klijenata koji borave u psihijatrijskim bolnicama, većina ispitanih psihijatara smatra da su osnovne potrebe zadovoljene, a da nije ni moguće ispunjavati individualne potrebe. Na prijemu u bolnicu klijenti određene lične stvari smeju da zadrže dok mobilne telefone ne. Većina ispitanika se slaže sa tim da je to opravdano i da bi posedovanje mobilnih telefona donelo više štete nego koristi, jer u fazama akutne bolesti mogu zvati svoju porodicu ili čak i policiju. S druge strane, prisutna su i mišljenja da institucija ne odgovara na sve potrebe svojih klijenata i da upravo činjenice da na primer ne mogu da jedu onda kada imaju potrebu za jelom, već uvek u isto vreme, ili kada ne mogu da koriste mobilne telefone i komuniciraju sa svojima, utiču da se klijenti osećaju kao u zatvoru jer se generalno pravi takva atmosfera kao da jeste tako. Na pitanje o osećanjima klijenata u takvim ili sličnim situacijama dehumanizacije, intervjuisani psihijatri su svesni i priznaju da se klijenti mogu osećati veoma uplašeno, bespomoćno ili povređeno. Stiče se utisak na osnovu ovih intervjua da su ispitanici, bez obzira što ne znaju ili nisu videli da se neko od njihovim kolega ponaša na bilo koji način dehumanizujuće prema korisnicima psihijatrijskih usluga, svesni da postoje takva postupanja i kao glavne faktore navode samu ličnost terapeuta/psihijatra. Ono što je takođe važno naglasiti je da su zaposleni u psihijatrijskim institucijama pretrpani poslom, da moraju da pregledaju i po 40 klijenata dnevno i da pored toga imaju još mnogo dodatnih poslova koje treba da obave. Uglavnom se svi ispitanici slažu da su potrebne sistemske promene koje bi između ostalog povećale broj psihijatara u okviru domova zdravlja. Usled takvih uslova rada, psihijatri i drugo medicinsko osoblje su pod velikim rizikom od burnouta, što onda utiče i na kvalitet rada i na odnos koji razvijaju sa svojim klijentima. 4.4. Psihijatri/faktori dehumanizacije “Faktori koji doprinose dehumanizujućem ponašanju su kako u ličnosti terapeuta tako i u samom sistemu” reči su jednog intervjuisanog psihijatra. Većina ispitanika se slaže da su osobine ličnosti samog psihijatra/terapeuta ključan faktor kada govorimo o dehumanizujućem postupanju. Prema nekima tipična osobina 16
  18. 18. psihijatara koji neguju autoritativan pristup u radu sa korisnicima psihijatrijskih usluga je narcisoidnost. S druge strane, nedovoljna obučenost medicinskog osoblja, sestara pa i psihijatara, kao i burnout sindrom su po nekima veoma bitni faktori kada je reč o dehumanizujućem postupanju. Uticaj institucije je tu veliki ”…potreban je bolji sistem, postojanje protokola, ali i institucija treba da misli o edukaciji svog osoblja, da preuzme i delimično finansiranje tih obuka.” Po mišljenju jednog dela intervjuisanih ispitanika, u instituciji dominira i neguje se neravnopravnost između lekara i pacijenata, gde se ovi drugi ne posmatraju kao ravnopravna ljudska bića. “…Ta podela uloga je takva, da se šalje poruka klijentima vi ste podređeni i treba samo da slušate.... Kao posledica ovakvog ponašanja javlja se opšta pasivnost klijenata koji nemaju svest o svojim pravima i ne koriste ih, već se ponašaju po modelu “naučene bespomoćnosti””. Razloge za takvo ponašanje medicinskog osoblja pojedini vide u tome što je jednostavno tako lakše, što na taj način lekar štedi sebi vreme i štedi sebe, emotivno se ne ulaže i ne iscrpljuje. Takođe postoji stav da su pacijenti sami po sebi naporni i ako im se pruži veća sloboda, oni to mogu da zloupotrebe i može da zavlada opšta nedisciplina. Socijalni faktori takođe se vide kao bitni u održavanju dehumanizacije. Naime, stigma i predrasude u društvu, profesionalce samo ohrabruju da nastave sa takvim stilom i postupanjem. “Oni to ne čine iz neznanja ili straha kao obični ljudi, ali negde nalaze podršku u takvom stavu društva.” Pojedini psihijatri ističu i veoma važnu ulogu medija, i da bi mediji mogli da doprinesu dosta u razbijanju predrasuda o korisnicima psihijatrijskih usluga uopšte u društvu. Većina intervjuisanih psihijatara smatra da je sistematski spoljašnji monitoring u vidu poseta NPM-a (Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture) jedan od načina rešavanja ovih problema, i da su promene u samom sistemu, koje bi između otalog podrazumevale humanizaciju uslova rada lekara kao i obučavanje i edukovanje medicinskog osoblja neophodne. Spoljašnji monitoring od strane NPMa, koji je sada sve češći ispitani psihijatri ocenjuju kao veoma pozitivno dešavanje. 4.5. Udruženje AS/manifestacije dehumanizacije Većina učesnika fokus grupe iz udruženja AS navodi da su u svom životu, zbog toga što su HIV pozitivni ili zbog svoje seksualne orijentacije, bili više puta diskriminisani, loše tretirani i na razne načine zlostavljani. Ta negativna iskustva doživljavali su kako od običnih građana, tako i od lekara, policije, poslodavaca. Doživljavali su da budu otpušteni sa posla zbog toga što imaju HIV, da budu javno pretresani do gole kože i verbalno ponižavani od strane nekih pripadnika policije, da im bude uskraćena medicinska pomoć zato što boluju od HIV-a. Mnogi od njih su imali iskustva da zbog lekova koje nose sa sobom budu dodatno maltretirani od strane pojedinih pripadnika policije pri nekim rutinskim kontrolama usled sumnje da su u pitanju narkotici. Ništa bolje nisu prolazili ni kada bi objasnili da su u 17
  19. 19. pitanju medikamenti koje moraju piti zbog bolesti. Znaju i da su takva i slična iskustva imali i mnogi njihovi prijatelji koji imaju HIV. Većina krije svoj HIV status kao i seksualno opredeljenje kako bi izbegli negativna iskustva. U tim situacijama učesnici fokus grupe su se osećali bespomoćno, poniženo ali često i ljuto i besno. Većina nije uspela da reaguje u takvim situacijama, već su se prepuštali situaciji. Mnogi od njih su osećali krivicu kada su saznali da su HIV pozitivni, i verovali da zaslužuju takav tretman. Mnogi od njih ni sami nisu znali svoja prava. “Mi treba da ćutimo, da se zavučemo u mišju rupu da nas niko živi ne vidi i ne čuje. A onda se to promenilo, onda sam nekako srastao sa tom diskriminacijom, odlučio da se borim, postao sam aktivista, da sam na kraju rešio da se javno otkrijem kako bih nešto promenio”. Samopoštovanje, pravo na slobodu, pa čak i pravo na život je ono sa čim se većina ispitanika slaže da im se oduzima u situacijama kada su dehumanizovani. U tim situacijama imali su doživljaj da ih tretiraju kao da nisu ljudi već kao da su životinje. Druge osobe koje su bile prisutne u situacijama kada su ispitanici bili diskriminisani ili loše tretirani uglavnom nisu reagovale. Razlog za takvo pasivno ponašanje vide u strahu običnih ljudi. Po njihovom mišljenju ljudi se plaše za sebe i ne smeju da reaguju već samo pasivno posmatraju šta se događa. 4.6. Udruženje AS/faktori dehumanizacije Ono što pokreće dehumanizaciju po mišljenju ispitanika iz udruženja AS, i u kontekstu njihovog iskustva je strah i nedovoljna informisanost ljudi. Ljudi se plaše za sebe, za svoje zdravlje upravo zbog toga što nisu dovoljno informisani i nemaju dovoljno znanja o HIV infekciji i načinu kako se ona prenosi. Čak i stručno medicinsko osoblje, po mišljenju ovih ispitanika, nema dovoljno znanja, jer im se često dešava da budu diskriminisani upravo od strane njih. Doživljaj moći je takođe bitan po njihovom mišljenju, naročito kada objašnjavaju uzroke dehumanizujućeg ponašanja od strane mediciskog osoblja ili policije. “… Ona se oseća superiorno, iznad nas, jer mi smo neka druga vrsta ljudi, oseđena na propast, na smrt, pa ko nas šiša, sami smo krivi”. Po mišljenju ispitanika koji imaju HIV, naše društvo generalno ne toleriše nikoga ko je drugačiji ili različit od ostalih, i mnogi drugi ne samo oni su diskriminisani u društvu. Uloga medija i propagande je velika, i mediji su u većini slučajeva podstrekači takvog postupanja prema njima. Učesnici fokus grupe smatraju da se dehumanizacija, diskriminacija i drugi oblici lošeg tretiranja prema osobama koje su zaražene HIVom može sprečiti podučavanjem mladih i dece o tome šta je HIV, kako se prenosi, učenjem da se prihvataju različiti drugi. “Mi smo za njih uglavnom druga vrsta ljudi, ljudi koji su osuđeni na smrt i koji zaslužuju to što im se dešava. Mladim ljudima treba da se 18
  20. 20. ukaže na to da ćemo svi jednoga dana umreti od nečega, ali da je važno da budemo ljudi”. 4.7. Romi/manifestacije dehumanizacije U istraživanju su urađene dve fokus grupe sa pripadnicima romske nacionalnosti kao i jedan dubinski intervju. Jedna grupa ispitanika je iz grupe domicilnog stanovništva (sa teritorije Srbije), dok su ispitanici iz druge grupe, kao i ispitanik sa kojim je urađen intervju pripadnici egipatske nacionalne manjine i raseljeni su sa Kosova. Svi ispitanici su muslimanske veroispovesti i trenutno žive u Srbiji. Ispitanici su odabrani da učestvuju u istraživanju sa svojim iskustvima jer postoji velika verovatnoća da su bili izloženi dehumanizaciji različitog stepene u različitim oblicima. Ispitanici Romi u ovom istraživanju imali su različite vrste negativnih iskustava kojima su bili izloženi od različitih drugih, od toga da su bili žrtve trgovine ljudima, do toga da su konstantno izloženi verbalnom i fizičkom nasilju od strane “običnih” građana. Česta su iskustva vršnjačkog nasilja u školama kojem su izložena deca koja pohađaju školu, ali takođe ističu i pozitivnu ulogu učiteljica bez čije pomoći deca ne bi mogla da se izbore sa tim, izuzev jednog slučaja koji se završio premeštanjem deteta u drugu školu jer je izostala pomoć prosvetnog radnika. Negativna iskustva koja dominiraju kod ispitanika koji su raseljeni sa Kosova više su vezana za sadašnji život u Srbiji nego za iskustva progona i raseljenja. Nemogućnost da se bude punopravni građanin i državljanin Srbije kao i pripadnost kategoriji “pravno nevidljivih” je dominantno iskustvo “dehumanizacije” od strane države, koje ovi ispitanici ističu. Kada govore o svojim osećanjima ili ponašanju u situacijama kada su dehumanizovani, mnogi ispitanici govore da osećaju bes i misle da je opravdano uzvratiti nasiljem ukoliko je neko prema njima nasilan. Na pitanje kako se osećao u trenutku kada su ga huligani napali, jedan ispitanik je rekao: “Da imam oružje u tom trenutku – rafal bez razmišljanja, to su neljudi kažem ti ja”. Ono što je dominantno kao utisak, nakon održanih fokus grupa sa ovim ispitanicima, je da su svi oni nekako naviknuti na različite oblike nasilja kojima su izloženi, kao i da je nasilje od strane drugih prema njima sastavni deo njihovog života. Razni oblici nasilja, zlostavljanja, maltretiranja od strane dugih kao da ih ne iznenađuju puno, kao da su očekivani, što ukazuje na činjenicu da je nasilje prema njima u njihovom životu “oduvek” tu. Dalje, bez obzira o kojem traumatskom događaju da je reč, svi oni ga se prisećaju nekako distancirano, bez mnogo emocija, i bez spoljnih pokazatelja uznemirenosti koji bi se mogli očekivati kada je reč o izlaganju ili prisećanju na traumatsko iskustvo. Primetne su i teškoće u prepoznavanju i verbalizaciji emocija, kako svojih tako i tuđih, kao i tendencija da se što jednostavnije objasne uzroci različitih oblika maltretmana, ali tome može doprinositi i činjenica da svima njima srpski jezik nije maternji. 19
  21. 21. 4.8. Romi/faktori dehumanizacije Kao što je već rečeno, ovi ispitanici su toliko dugo i intezivno izloženi nasilju da se stiče utisak da su naviknuti na razne vrste maltretiranja i zlostavljanja. Ne ulaze mnogo u analizu mogućih razloga ili uzroka za takvo ponašanje drugih. Na pitanje zašto se to baš njima dešava, odgovaraju uglavnom zato što su drugačiji, “druge boje” druge nacionalnost, druge vere, i to se prihvata bez dubljih analiza. Tako je jedan od odgovora našeg ispitanika “…Boja, bato, boja smeta. Videla je da je ušlo 10 Cigana unutra i odmah problem, 40 % ljudi je loše prema Ciganima, 60% ljudi je dobro prema Ciganima”. Generalno povećanje nasilja prema Romima učesnici fokus grupe vezuju za raspad Jugoslavije i za novonastale društvene promene koje su rezultirale opštim povećanjem nasilja i agresivnosti koje nisu zaobišle ni pripadnike romske nacionalnosti. Ali isto tako naglašavaju da se takvo nasilje prema njima ne dešava u drugim zemljama na zapadu. Takođe primećuju i porast antimuslimanskog raspoloženja. Medije vide kao bitan faktor u kreiranju generalno takve vrste raspoloženja. Pored toga što misle da su zbog boje kože najčešće maltretirani, ukazuju i na ulogu porodice i vaspitanja dece. Tako jedan od sagovornika smatra da su “Roditelji krivi za sve. Kad su mali često im kažu da će da zovu Cigane da ih odvedu ako nisu dobra. Plaše decu Ciganima i onda to deci ostane. I Cigani su kao neka babaroga”. Ispitanici koji su izbegli sa Kosova mnogo teže doživljavaju sadašnju situaciju i činjenicu da su “pravno nevidljivi”, što nemaju dokumenta, državljanstvo. Kao glavnog krivca za to vide samu državu koja nije uspela i koja kao da ne želi da reši njihove probleme. “… Ne znamo ko smo, šta smo, da li smo iz džungle, da li smo vanzemaljci, šta smo… ne možemo da se prijavimo kao državljani Srbije… živimo kao divljaci… znači postojimo ali nismo tu” 4.9. Policija/manifestacije dehumanizacije Svi ispitanici, pripadnici MUP-a Republike Srbije koji su učestvovali u istraživanju vole posao koji obavljaju, smatraju ga humanim i dinamičnim. Smatraju da taj posao ne može svako da obavlja, da zahteva od osobe kako kvalifikacije tako i tolerantnost, strpljenje, samokontrolu. Na pitanje da li su upoznati ili su čuli za neke slučajeve lošeg postupanja od strane policije svi ispitanici su dali negativan odgovor. Smatraju da u njihovom odeljenju takvih policajaca nema, ali da su čuli kao i drugi uglavnom preko medija za pojedinačne slučajeve prekoračenja ovlašćenja od strane pripadnika MUP-a. Primetan je 20
  22. 22. negativan stav kod svih ispitanika prema takvom obliku ponašanja pojedinaca, i uglavnom se slažu da takvo ponašanje šteti ugledu čitave policije. Neki od njih ističu i da treba obazrivo prihvatati informacije koje se plasiraju u medijima, da su one često preuveličane, kao i da policajci uglavnom nisu dovoljno zaštićeni pri pominjanju u medijima, i uglavnom se navodi puno ime i prezime policajca, a samo inicijali počinioca krivičnog dela. Ono što oni primećuju je da su neke subpopulacije ugroženije i češće dehumanizovane ne od strane policije koliko generalno u društvu. Pritom najviše misle na populaciju Roma. U okviru odeljenja u kojem rade ispitani pripadnici MUPa, Romi su najčešći počinioci krivičnih dela, ali i jako često žrtve, oštećene strane. Neki od ispitanika primećuju da žrtve dehumanizacije često osećaju krivicu, pojačan strah od ponavljanja trauma. Dalje, primećuju i samoosuđivanje i stalno preispitivanje žrtve gde je to pogrešila, čime je ona to isprovocirala. Takođe su često prisutni i bes i gnev, bespomoćni gnev, koji je usmeren pre prema sebi nego prema onome ko ih je zlostavljao. Druge marginalizovane grupe kao što su LGBT populacija, korisnici droga kao i osobe koje žive sa HIVom po mišljenju većine ispitanika nisu vise ugrožene nego drugi. Pojedini ispitanici misle da policija pojačano vodi brigu i štiti prava upravo pripadnika ugroženih kategorija, i da je jedino grupa korisnika droga pod rizikom jer su oni po mišljenju jedne sagovornice često agresivni prema policiji te je i odgovor policije isti. Takođe, ova sagovornica misli da su pod najvećim rizikom navijačke grupe jer su nasilni i na taj način provociraju nasilje kod pripadnika MUPa. Po mišljenu ovih ispitanika policija kao institucija ne toleriše ovakva neprimerena, agresivna ponašanja od strane pojedinih pripadnika MUP-a i postoje mehanizmi zaštite protiv zloupotreba sile od strane policajaca. Po mišljenju jedne ispitanice: “Sada svako kao civilno lice može da dođe i podnese prijavu protiv policajca… te prijave dalje idu na disciplinski sud, koji onda utvrđuje težinu prekoračenja ovlašćenja i u zavisnosti od toga policajac može da bude udaljen sa posla na 3 ili 6 meseci, ili da mu se smanji plata ili da se razreši dužnosti…čak 90% prijava biva procesuirano.” 4.10. Policija/faktori dehumanizacije Svi ispitanici iz ove grupe u istraživanju veruju da su eventualna prekoračenja u ovlašćenjima ili agresivno ponašanje kod pojedinih pripadinika MUP-a rezultat provokacije od strane prestupnika, da oni najčešće “prvi počinju”, i da zbog svog agresivnog ponašanja dobiju sličan takav odgovor. “… Svako od nas ima agresiju u sebi, samo je pitanje da li će se ona i kako manifestovati i koliki je prag samokontrole svakog od nas…policajci koji reaguju pojačanom agresijom imaju očigledno niži prag” mišljenje je jedne ispitanice. Dalje, posao koji obavljaju smatraju jako stresnim, i policajci su često u burnout-u. S druge strane, policajci kao i svi drugi ljudi imaju i ličnih problema te sve to može uticati na “gubitak 21
  23. 23. kontrole” kod pojedinih pripadnika MUP-a. Pojedini ispitanici veruju da su uzroci nasilnog ponašanja pripadnika MUP-a u “mentalnom sklopu pojedinca, koji imaju uverenje da agresija i tortura pomažu ostvarenju cilja”. Takođe veruju da se ti pojedinci kriju iza uniforme i mogućnosti koje im ona daje i da zloupotrebljavaju moć koju imaju. Razloge za dehumanizaciju npr. romske populacije u društvu, koja je veća po njihovom mišljenju u odnosu na neke druge kategorije stanovništva, vide u ekonomski lošoj situaciji društva, gde su ljudi siromašni, isfrustrirani, besni, ali i u načinu života samih Roma koji drugi ljudi, po mišljenju većine ispitanika pripadnika MUPa, vide kao život bez odgovornosti, bez obaveza prema društvu, te takvim životnim stilom na neki način provociraju ostale. Većina ispitanih pripadnika MUP-a se slaže da oni pojedinci u policiji koji prekoračuju svoja ovlašćenja i nasilno se ponašanju prema prestupnicima imaju slabiju kontrolu impulsa i da su u najvećem broju slučajeva isprovocirani nasilnim ponašanjem prestupnika. Što se tiče uloge medija u dehumanizaciji pripadnika marginalizovanih grupa stanovništva, podeljena su mišljenja. Jedni misle da mediji pospešuju predrasude prema ovim osobama, dok drugi vide medije kao aktivne u borbi protiv predrasuda i dehumanizacije istih. Pojedini ispitanici priznaju da predrasude kako u društvu postoje i u policiji, ali da veruju da većina policajaca profesionalno obavlja svoj posao i da svoj lični stav u odnosu na pripadnike različitih marginalizovanih grupa zadržava za sebe. Svakako ono u čemu se svi slažu je da policija kao institucija ne podržava nikakve prestupe u ovlašćenjima i nastoji svaki takav prestup da sankcioniše. 4.11. Deca ulice/manifestacije dehumanizacije Sa decom, korisnicima CIM-a (centar za integraciju mladih ili Svratište za decu) održana je jedna fokus grupa i urađen je jedan dubinski intervju. Ova grupa dece koja živi i zarađuje na ulici odabrana je za istraživanje zato što postoji velika verovatnoća da su višestruko izloženi dehumanizaciji od strane raznih ljudi svakodnevno, usled posla kojim se bave i specifičnog načina života. Svi ispitanici iz ove grupe pripadaju romskoj nacionalnoj manjini. Ova deca su radeći i rastući na ulici izložena svaki dan ponižavanju, maltretiranju i fizičkom nasilju od strane običnih građana. Česti su i napadi od strane huligana. Fizičko zlostavljanje je takođe prisutno i u njihovim porodicama i ono što ostaje kao utisak je da su ova deca nekako na to naviknuta. O nasilju koje je prisutno u porodici ispitana deca nerado govore. Dalje, i policiju ispitana deca često percipiraju kao neprijateljski nastrojenu prema njima. Nasilje koje doživljavaju svakodnevno je bez ikakvog povoda, iznenadno i konstantno. Glavno osećanje koje se javlja u tim situacijama je veoma intezivan bes, ljutnja, ali i kao rezultat besa potreba da se uzvrati istom merom. “Na licu mesta bih ga ubio! Besan sam jako!” reči su jednog dečaka. 22
  24. 24. 4.12. Deca ulice/faktori dehumanizacije Deca koja su učestvovala u ovom istraživanju su svesna da su žrtve stereotipa koji se vezuju za romsku populaciju i tu traže uzrok nasilnog ponašanja prema njima. Mišljenja su da je mnogo više onih koji se “loše” ponašaju prema njima nego onih koji se “lepo” ophode. Jedna od ohrabrujućih stvari koja je izašla na videlo tokom ovih razgovora je jedan pomalo neočekivani obrazac ponašanja, a koji se ogleda u spremnosti da se zauzme jedna aktivna pozicija u odnosu na nasilje koje im se dešava. Često su spremni da izađu iz porodice, ako je nasilje prisutno i da započnu drugačiji život makar to bio i život na ulici. Sebe doživljavaju kao samostalne, nezavisne u odnosu na drugu decu, i tokom tazgovora svi bez izuzetka prave distinkciju na “mi” i “oni” (mi “Cigani” i oni “Srbi”). “To što mi radimo u našim godinama to Srbi nikad neće da rade. Mi radimo svašta, idemo, guramo kolica četiri, pet sati, 300 kilograma gvožđa. Idemo, guramo teret, istovari, utovari, opet guraj, mrtav gladan guraj. Oni zavise od svojih roditelja. A mi ne zavisimo ni od koga”. 4.13. Žrtve ratne torture/manifestacije dehumanizacije Žrtve ratne torture koje su učestvovale kao ispitanici u našem istraživanju su iz Bosne i Hercegovine i svi su raseljini iz svojih domova zbog rata, te sada žive u Sarajevu i Višegradu. Za vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije uhapšeni su i odvedeni kao civili u neki od logora na prostoru BIH gde su bili po nekoliko meseci, a pojedini i čitavo vreme rata, tačnije skoro 4 godine. Svi imaju strahovita iskustva psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Svakodnevno su brutalno tučeni, zastrašivani, ponižavani. Svi do jednog su mučeni glađu i žeđu. U tim situacijama pored straha kao osnovne emocije koju su osećali, dominirali su i bespomoćnost i neverica da im se to dešava, odnosno da ljudi tako nešto mogu raditi drugim ljudima. “Nisam ih mogao shvatiti, nisam mogao shvatiti da ljudi mogu biti takvi.” Mnogi od njih ističu da tokom boravka u logoru nisu ništa drugo razmišljali sem kako da se snađu da prežive, da dođu do hrane ili do vode. “Sve se svodi na goli opstanak kako doći do čaše vode, hrane” reči su jednog od ispitanika. Dominirala je potreba za pukim preživljavanjem u takvim ekstremnim uslovima. Često su bili zatvoreni sa svojim najbližima, decom te ih je i briga za njih i njihov život dodatno opterećivala. Kada dehumanizacija rezultira u tako ekstremno ponašanje i nasilje kao što je mučenje i zlostavljanje drugih nije lako pretpostaviti razloge za takvo ponašanje sa stanovišta žrtve. Naši ispitanici izjavljuju da su dok su preživljavali torturu imali doživljaj da ih i tretiraju kao da nisu ljudi i većina smatra da su ih tretirali gore nego da su životinje. Tako jedan ispitanik kaže: “Više se cenio ker nego mi. Vi ste 23
  25. 25. imali priliku da gledate kad čovek jede, a ker gleda pa sve broji zalogaje. E tako sam ja brojao keru…koliko je ker pojeo, a ja umirem od gladi”. Dok su preživljavali teška zlostavljanja imali su doživljaj da su im oduzeli sve osobine “koje pripadaju normalnom, običnom čoveku”. Prema rečima jednog ispitanika više nisu bili komšije, ni Srbi sa kojima su živeli, već su postali “četnici”, neka najgora sorta ljudi, i na taj način zaslužuju takav tretman. 4.14. Žrtve ratne torture/faktori dehumanizacije Kada govore o faktorima kojima bi objasnili takve oblike ponašanja u ratu većina naših ispitanika smatra da svaki čovek nosi u sebi i dobre i loše osobine. Rat je po njihovom mišljenju glavni krivac što se oni oblici ponašanja koji se u normalnim uslovima osuđuju, veličaju i visoko vrednuju u ratnim uslovima. “Rat je izbacio sve ono što nismo znali jedni o drugima” reči su jednog od ispitanika. Dalje, mnogi od njih primećuju da je identifikacija sa grupom kao i potreba da se u grupi dokažu jako bitan faktor kada je reč o onima koji su ih torturisali. Neko se grupi dokazuje iz straha, neko da bi bio “neko i nešto”, jer “… onaj ko je bio ekstrem je bio poznat, bio neko, svi su mu se klanjali iz raznoraznih razloga…”. I kao treći jako bitan faktor koji doprinosi javljanju ekstremnih i nasilnih oblika ponašanja u ratu je izostanak kazne, odnosno kako bi jednostavno rekao jedan od sagovornika “niko ih nije sprečavao u tome”. Ipak, mnogi smatraju da su se sadistički ponašali i iživljavali neki ljudi, ne svi, već “barabe”, oni koji nisu u stanju da se identifikuju sa žrtvom ili da zamisle kako bi bilo kad bi se neko prema njima tako ponašao. Ističu da je “bilo ljudi u ratu koji su valjali”. Ono što je ostalo kao upadljiv utisak nakon razgovoru sa ovim ispitanicima je njihova potreba da istaknu da je bilo i onih ljudi čija je pomoć bila veoma bitna u trenucima teških zlostavljanja. Nakon priče o torturi koju su doživeli svako od njih pojedinačno je isticao i dobra iskustva koja je imao od strane “istih, neprijateljskih drugih” koja su im mnogo značila. 5. Zaključci/preporuke Na osnovu podataka prikupljenih ovim istraživanjem možemo reći da se dehumanizacija prema pripadnicima marginalizovanih grupa manifestuje na različite načine. U iskustvima naših ispitanika ona je uglavnom otvorena i direktna i podrazumeva kako verbalno i fizičko zlostavljanje, ponižavanje, pretnje, nepoštovanje, tako i ignorisanje i zanemarivanje. Ekstremne manifestacije dehumanizacije kao što je brutalno fizičko i psihičko zlostavljanje, izgladnjivanje i mučenje iskusili su naši ispitanici, žrtve ratne torture. Oni kao pripadnici “druge, 24
  26. 26. suprotne” strane u ratu, u zarobljeništvu više nisu bili ljudi već su imali doživljaj da ih tretiraju kao da su životinje. Prvo su u potpunosti deindividualizovani, više nisu bili komšije, ili komšije Srbi već pripadnici posebne grupe ljudi bez individualnih ciljeva, želja, istorije. Takvoj osobi se onda pripisuju životinjske karakteristike i ne zaslužuje tretman dostojan čoveka. Strah i bespomoćnost su naravno dominantne emocije u situacijama preživljavanja torture. Naši ispitanici kada govore o uzrocima i faktorima za takvo ponašanje ističu da je rat glavni krivac za javljanje i održavanje takvog oblika ponašanja. Potreba da se dokazuje pripadnost grupi kao i odsustvo kazne za takav oblik ponašanja su takođe faktori koje naši ispitanici prepoznaju kao bitne za javljanje i održavanje takvog oblika ponašanja. S druge strane, dehumanizacija je veoma prisutna i u mirnodopskim uslovima. Pripadnici marginalizovanih grupa stanovništva imaju iskustva dehumanizacije kako od strane običnih građana tako i od strane onih koji bi trebalo da im pruže pomoć ili zaštitu. Ispitanici u ovom istraživanju su izveštavali o iskustvima dehumanizacije u bolničkim institucijama (korisnici psihijatrijskih usluga, AS), od strane pripadnika policije (AS), ali i od strane običnih građana. Bez obzira kojoj ugroženoj grupi ispitanici pripadaju, u situacijama dehumanizacije uglavnom se svi osećaju bespomoćno i uplašeno, ali često i ljuto i besno, naročito pripadnici romske populacije kao i deca ulice koja su često upravo romske nacionalnosti. U njihovim životima nasilje je dugo i kontinuirano prisutno te su se na njega i navikli, tako da strah nije dominantan koliko potreba da se brane. U ovom istraživanju uglavnom dominiraju iskustva dehumanizacije koja spadaju u “animalističku” dehumanizaciju. Sve grupe ispitanika su imale doživljaj da ih tretiraju kao da su životinje, a ne ljudi. Pojedini ispitanici saopštavaju o tome da su im uskraćena osnovna ljudska prava i dostojanstvo. Toga su uglavnom svesni oni ispitanici koji su upoznati i svesni svojih prava kao što su članovi udruženja Duša i As-a. Treba napomenuti da je u društvu mnogo veći broj onih koji ni ne znaju svoja prava i kada i kako ih neko krši. Faktori koji doprinose javljanju i održavanju dehumanizacije, a na osnovu podataka dobijenih ovim istraživanjem, su osećanje moći, naročito kada su u pitanju sprovodioci dehumanizacije iz kategorije onih koji treba da pomognu ili zaštite. Ličnost onog koji dehumanizuje se takođe percipira kao važna, u pokušaju objašnjenja zašto se neko na taj način ponaša. Pa tako govore o mogućim ličnim problemima počinioca dehumanizacije, frustracijama, narcisoidnosti. Loša iskustva koja doživljavaju od strane običnih građana se objašnjavaju generalno netolerantnim društvom, stigmom i predrasudama u društvu prema marginalizovanim grupama. Smatraju da je uloga medija velika i da bi mediji mogli dosta da doprinesu u aktivnoj borbi protiv kršenja ljudskih prava, što oni uglavnom ne čine, već njihov senzacionalistički pristup i neadekvatno informisanje podstiče i održava dehumanizaciju. 25
  27. 27. Iskustva naših ispitanika su da drugi ljudi, koji se zateknu na mestu gde se dešava dehumanizacija, uglavnom ne reaguju već pasivno posmatraju šta se dešava. Pasivno posmatranje i nepružanje pomoći objašnjavaju strahom. Ispitani psihijatri u istraživanju, kao deo grupe onih koji su pod pod rizikom da budu sprovodioci dehumanizacije, izjavljuju da nisu i oni koji su “počinioci” dehumanizacije, ali su svesni da se takve stvari u njihovim ili sličnim institucijama dešavaju. Razloge za to traže kako u ličnosti samog terapeuta tako i u sistemu koji bi trebalo menjati. Psihijatri u institucijama su u burnoutu, loši su uslovi rada i pretrpani su poslom, i trebalo bi povećati broj psihijatara u primarnoj zaštiti. Dalje, neki od ispitanika u ovoj grupi su svesni da bi sistem koji neguje neravnopravan odnos lekar-pacijent trebalo menjati. Medicinsko osoblje nije dovoljno obučeno i institucije bi takođe trebalo da podstiču ili delimično finansiraju obuku svojih zaposlenih. Nepostojanje jasnih protokola, ili neregulisana primena propisanih mera takođe otežava rad psihijatara u institucijama. Takođe se primećuje da određeni broj ispitanika nije upoznat u potpunosti sa reformom u psihijatriji, i šta između ostalog, psihijatrija u zajednici podrazumeva. Ispitani pripadnici MUPa Republike Srbije izjavljuju da nisu i “počinioci” dehumanizacije, ali im je poznato da dehumanizacije od strane pripadnika MUPa postoje i mišljenja su da ona nije česta. Svi su saglasni u osuđivanju takvih zloupotreba položaja i krivica je u potpunosti na pojedincu, sistem ne toleriše takve ispade. Razloge za agresivna ponašanja od strane pojedinih policajaca nalaze u niskoj toleranciji na frustraciju, slabijoj kontroli impulsa, ličnim problemima te osobe. Ali ono što svi ističu kao bitno je i činjenica da su u takvim situacijama policajci isprovocirani agresivnim ponašanjem pojedinaca koji su počinili neko krivično delo. Zaključci o manifestaciji i faktorima koji doprinose javljanju i održavanju mehanizma dehumanizacije baziraju se na podacima dobijenim ovim kvalitativnim istraživanjem i dopuna su postojećem znanju o ovoj oblasti. Svakako, treba napomenuti i nedostatke ovog istraživanja koji su se najviše ogledali u teškoći dobijanja određenih podataka. Naročito je bilo teško doći do opisa emocija i faktora kojima bi se mogla objasniti dehumanizacija kod velikog broja ispitanika nevezano za grupu kojoj pripadaju, te bi bolja formulacija pitanja, još više prilagođena različitim grupama ispitanika bila poželjna. Dalje, kada su fokus grupe u pitanju, primećuje se uticaj grupe na ispitanike, i da nisu svi podjednako spremni da dele svoja iskustva u grupi, te je dubinski itervju iako manje ekonomičan pružio više informacija od ispitanika u istraživanju. Svakako, otvaraju se nove potencijalne istraživačke teme koje bi bile interesantne sa stanovišta još boljeg upoznavanja mehanizma dehumanizacije, ali i povećanja znanja o prevenciji torture kao ekstremne manifestacije dehumanizacije. Neke od mogućih pravaca daljih istraživanja su kreiranje instrumenta za merenje dehumanizacije, animalističe i mehanicističke; ispitivanje “nivoa” dehumanizacije u opštoj populaciji na reprezentativnom uzorku prema različitim drugim osobama, itd. 26
  28. 28. Na osnovu rezultata ovog kvalitativnog istraživanja moguće je dati sledeće preporuke, a u cilju prevencije torture i drugih oblika nehumanog tretmana:              27 Programa obuke medicinskog osoblja u psihijatrijskim institucijama o pravima osoba sa mentalnim poremećajima. Program obuke medicinskog osoblja o prevenciji torture i drugih oblika nehumanog tretmana u institucijama zatvorenog tipa. Kontinuirane obuke i edukacije medicinskog osoblja u psihijatrijskim institucijama o socijalnoj psihijatriji i zaštiti mentalnog zdravlja u zajednici. Obavezne obuke medicinskog osoblja u psihijatrijskim ustanovama iz oblasti psihoterapijskih tehnika. Usvajanje instrukcije/protokola kojom bi se detaljno regulisala primena mera fizičkog i hemijskog sputavanja kako bi se zaštitili kako korisnici psihijatrijskih usluga tako i medicinsko osoblje u psihijatrijskim institucijama Bolji, humaniji uslovi boravka u psihijatrijskim institucijama zatvorenog tipa. Poštovanje individualnih potreba klijenta. Promene u sistemu mentalnog zdravlja koje bi išle u pravcu povećanja broja psihijatara i psihologa u okviru Domova zdravlja. Iako je do sada dosta urađeno na planu edukacije medicinskog osoblja i zaposlenih u MUPu iz oblasti HIV/AIDS, na osnovu iskustava ispitanika u ovom istraživanju i dalje obučavanje u ovoj oblasti bi bilo od velike koristi. Efikasnija zaštita mentalnog zdravlja policajaca kroz pristupačniji servis psiholoških usluga u okviru MUPa. Prevencija burnout sindroma, stress menadzment, anger menadzment, itd. Efikasniji sistem socijalne zaštite za decu koja žive i rade na ulici. Regulisanje pravnog statusa Roma Trening obuke za različite medije o ljudskim pravima marginalizovanih grupa kao i o uticaju i odgovornosti medija za stavove u društvu. Aktivnije i snažnije zagovaranje (NGO, drugi aktivisti) za ljudska prava marginalizovanih grupa putem medija.
  29. 29. 6. Reference: 1. Haslam, N. (2006). Dehumanization: An Integrative Review. Personality and Social Psychology Review, Vol 10, No 3, 252-264. 2. Grodin, M. Annas, G. (2007). Physicians and torture: lessons from the Nazi doctors. Intrernational Review of the Red Cross, Vol 89, No867, 635654. 3. Vetter, S. (2007) Understanding Human Behaviour in Times of War. Military Medicine, Vol. 172. 7- 10. 4. Waytz, A. Epley, N. (2011) Social connection enables dehumanization. Jurnal of Experimental Social Psychology. 48, 70-76. 5. Popadić, D. (2009). Nasilje u školama. Institut za psihologiju. 6. Izveštaj zaštitnika građana i panela mladih savetnika.(2011). Zaštita deca od nasilja u školama. 7. Helsinški odbor za ljudska prava. (2011). Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava. 8. Evropski komitet za sprečavanje torture. (2011). Izveštaj Vladi Republike Srbije o poseti evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) od 1 do 11 Februara 2011. 28
  30. 30. 7. Aneks I - Vodič i pitanja za fokus grupe i dubinski intervju Vodič za razgovor na fokus grupama     Predstaviti sebe, organizaciju za koju radite Predstaviti istraživački projekat, šta je tema istraživanja, ko su ispitanici, koja je svrha razgovora („Dehumanizacija je psihološki mehanizam koji se najednostavnije može opisati kao odricanje ljudskih osobina drugoj osobi ili osobama. Izraženo je vidljiva u ratnim uslovima, ali se javlja i u miru. Cilj ovog istraživanja je doprinos prevenciji torture boljim razumevanjem samog procesa dehumanizacije i načina kako ona može dovesti do torture. Ovo istraživanje je kvalitativno, što znači da se kao metoda koriste fokus grupe i intervjui sa osobama koje su na neki način bile izložene dehumanizaciji od strane drugih. Ispitanici u ovom istraživanju su, kako oni koji su bili izloženi dehumanizaciji tako i oni koji su potencijalni sprovodioci dehumanizacije) Naglasiti da je ovaj razgovor anoniman tj. imena učesnika ili drugi lični podaci neće se nalaziti u izveštaju Stvaranje “sigurne” atmosfere. Zagrevanje. Moderator skreće pažnju učesnicama da je razgovor slobodan, da nema tačnih ili pogrešnih odgovora. Objasniti razloge snimanja razgovora i podvući da su podaci anonimni i poverljivi. Vodič za razgovor na fokus grupama sa osobama koje su imale iskustvo torture ili nekog drugog oblika nečovečnog ponašanja (žrtve ratne torture, Romi, korisnici psihijatrijskih ustanova, članovi udruženja AS, Deca ulice).  Ukoliko osoba ne želi da deli svoja traumatska iskustva u grupi uraditi dubinski intrevju. I Set pitanja usmerenih na to kako se manifestuje dehumanizacija:          29 Možete li nam reći, ispričati vaša iskustva koja su vezana za dehumanizaciju? (iskustva kada su vam kršena ljudska prava,kada ste torturisani, kada ste fizički ili psihički zlostavljani, vređani, ponižavani…) (Ukoliko niste imali takva iskustva, da li znate nekog ko je imao takva iskustva?) Ko vam je to radio? Gde se do desilo? Kako ste se vi tada osećali? Kako ste tada razmišljali?, šta ste mislili o tome? Šta ste uradili? Kako ste se ponašali? Kako se sada osećate povodom toga, šta mislite o tome? Šta je rekao, govorio taj/ti ko vam je to uradio? Koje osobine, ljudske karakteristike su vam oduzeli/ili vam oduzimaju ti koji se tako ponašaju?
  31. 31.      Šta mislite šta je razmišljala ta osoba koja vam je to uradila?, šta je osećala? Da li je još neko bio prisutan? Šta su oni radili?, kako su se osećali? Šta mislite šta su razmišljali? Koliko često ste imali takva iskustva? Šta vi mislite zašto je ta osoba to uradila vama ili drugim ljudima? Kakva je njihova korist od takvog ponašanja? Da li su imali posledice zbog takvog ponašanja prema vama? Da li ste nekome rekli šta vam se desilo? I šta je onda bilo? Ako niste zašto niste? I Set pitanja usmerenih na to koji su faktori koji pokreću I održavaju dehumanizaciju      Šta mislite zašto se to desilo baš vama(vama kao predstavniku romske populacije/korisniku psihijatrijskih usluga/korisniku usluga doma) Šta mislite koje osobine ličnosti tih osoba utiču na njihove dehumanizujuće postupke? kako ih vi vidite? Koje su njihove karakteristike ličnosti? Da li se razlikuju od drugih? Koje društvene karakteristike, odnosno koji su društveni faktori, po vašem mišljenju koji utiču na pojavu takvog ponašanja kod tih osoba? Koja je uloga medija, propaganda, politike, tradicije, predrasuda, stigma, religije? U budućnosti, da li biste uradili nešto drugačije I zašto? Set pitanja za fokus grupu sa medicinskim osobljem/psihijatrima zaposlenim u psihijatrijskim ustanovama I Set pitanja usmerenih na to kako se manifestuje dehumanizacija       30 Molim Vas da opišete Vaš posao? Koliko dugo radite? Da li smatrate da je Vaš posao opasan? Zašto? Koji tretman uobičajeno primenjujete? Kako odlučujete koji ćete tretman primenjivati? Šta Vaši pacijetni misle o tretmanu koji primenjujete? (Šta radite ako se oni ne slažu sa primenama tog tretmana?) Koliko često pričate sa Vašim pacijentima o tretmanu? I koliko često uopšte imate razgovore sa vašim pacijentima? O čemu uobičajeno razgovarate? Kako pacijetni provode vreme u bolnici? Da li im je dozvoljeno da drže lične stvari, kao što su mobilni telefon, lična garderoba? Zašto nije / zašto jeste? Šta mislite koje su potrebe vaših pacijenata u bolnici? Kakvi su uslovi u bolnici? Da li su u skladu sa potrebama pacijenata? Šta vi mislite o svemu tome? Ako se ne slažete sa svim tim, da li vam je dozvoljeno da nešto menjate, utičete? Kakav je prema vašem mišljenju odnos profesionalaca, lekara, psihijatara prema pacijentima?
  32. 32.    Da li vam je poznato nekod od loših postupanja vaših kolega prema pacijentima? Kada I gde I kako se to dogodilo? Ko je to uradio? Šta mislite šta je razmišljala ta osoba? Kako se osećala? Šta je uradio pacijent? Šta je on/ona razmišao? Kako se osećao? Da li je još neko bio prisutan? Reakcije, misli, osećanja tih drugih? Da li ste vi u vašoj profesionalnoj karijeri imali iskustva da ste preispitivali vaš odnos, vaše postupanje prema pacijentu, da ste možda zaključili da je bio neprimeren/grub/dehumanizujući? Šta ste uradili, kako ste se ponašali, kako ste razmišljali, kako ste se osećali? Da li ste nešto promenili u svom odnosu prema pacijentima? Koliko često se sve to dešava u vašoj bolnici? Kako reaguju menadžeri, direktor bolnice? Ima li posledica za takvo ponašanje? II Set pitanja usmerenih na to koji su faktori koji pokreću I održavaju dehumanizaciju      Šta mislite zašto se to dešava pacijentima? Zašto je takvo dehumanizujuće ponašanje usmereno na pacijente? Da li su zaslužili takav tretman, zašto? Šta mislite kakav je uticaj socijalnih faktora na pojavu dehumanizacije? Koja je uloga medija, propaganda, stigme, predrasuda, tradicije, politike? A institucije? Kako vidite one koji to rade (dehumanizuju)? Koje su njihove karakteristike?, osobine ličnosti? Da li se oni razlikuju od drugih I kako? Šta biste vi uradili drugačije u budućnosti? Šta biste menjali? Na koji način profesionalci mogu da utiču na promene odnosa prema pacijentima? Set pitanja za policajce / dubinski intervju I Set pitanja usmerenih na to kako se manifestuje dehumanizacija    31 Molim Vas opišite šta je Vaš posao? Šta uobičajeno radite? Koje su vaše obaveze? Da li je Vaš posao Opasan? I Šta je posebno opasno u vašem poslu? Šta mislite da li Vas ljudi smatraju posebnim zbog vašeg posla, kako Vas drugi vide/doživljavaju zato što radite ovaj posao?(?) Da li svako može da radi Vaš posao? Koje su specifičnosti Vas I vaših kolega? Da li volite svoj posao I zašto? Da li možete da mi kažete neku situaciju lošeg postupanja u policijskoj stanici ili na ulici? Kako ste se osećali, šta ste razmišljali, kako ste reagovali? Ko je to uradio? Šta mislite šta je razmišljala/osećala ta osoba? Kome je to urađeno? Kako se ta osoba osećala/razmišljala? Kako je reagovala? Da li je još neko bio prisutan? Koliko se to često dešava? Kakve su posledice za takvo ponašanje? Koje su reakcije menadžera ili direktora u upravi?
  33. 33.    Kako vi razumete razloge za takvo ponašanje? Zašto se neki policajci tako ponašaju neki ne? Koja je korist za policajca od takvog ponašanja? Ko je najčešće izložen takvom postupanju po Vašem mišljenju? Da li je neka grupa ljudi više izložena takvom postupanju od drugih? Šta mislite zašto? Koji su razlozi za takvo postupanje baš prema njima? Da li oni zaslužuju takakv tretman I zašto? Šta Vi mislite o svemu tome? Ako se ne slažete sa tim, da li imate dozvolu/mogućnost da uradite nešto drugačije, da nešto promenite, I šta? II Set pitanja usmerenih na to koji su faktori koji pokreću I održavaju dehumanizaciju     32 Šta mislite zašto se to dešava baš tim ljudima? Šta mislite koji socijalni faktori doprinose takvom postupanju/tretiranju/dehumanizaciji/tih osoba? Koja je uloga medija/propaganda/stigme/predrasude/u tome? A koja je uloga institucije policije u svemu tome? Kako vi doživljavate policajce koji tako postupaju? Koje su njihove karakteristike? Da li se I kako se oni razlikuju od drugih? Da li biste vi nešto promenili /uradili drugačije u budućnosti? Šta I kako?
  34. 34. 8. Sadržaj: 1 Mehanizam dehumanizacije. 1.1. 1.2. 2. 3. 3.1. 4. 4.1. 4.2. 4.3. 4.4. 4.5. 4.6. 4.7. 4.8. 4.9. 4.10. 4.11. 4.12. 4.13. 4.14. 5. 6. 7. Dehumanizacija i tortura . . . . . Dehumanizacija u Srbij . . . . . . Ciljevi istraživanja . . . . . . . Metodologija istraživanja . . . . . . Uzorak istraživanja . . . . . . . Rezultati istraživanja. . . . . . Korisnici psihijatrijskih usluga/manifestacije dehumanizacije Korisnici psihijatrijskih usluga/faktori dehumanizacije . Psihijatri/manifestacije dehumanizacije . . . Psihijatri/faktori dehumanizacije . . . . Udruženje AS/manifestacije dehumanizacije . . . Udruženje AS/faktori dehumanizacije . . . . Romi/manifestacije dehumanizacije. . . . . Romi/faktori dehumanizacije . . . . . Policija/manifestacije dehumanizacije . . . . Policija/faktori dehumanizacije . . . . . Deca ulice/manifestacije dehumanizacije. . . Deca ulice/faktori dehumanizacije . . . . Žrtve ratne torture/manifestacije dehumanizacije. . Žrtve ratne torture/faktori dehumanizacije. . . Zaključci/preporuke. . . . . . Reference . . . . . . . . Aneks – vodič i pitanja za fokus grupe i dubinski intervju . 33 . . . . . . 1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 7 10 11 11 12 13 14 14 16 17 18 19 20 20 21 22 23 23 24 24 28 29

×