ТИТ - 9. број

867 views

Published on

ЧАСОПИС ТИТ
БЕОГРАД, 1. МАРТ 2010 • ДЕВЕТИ БРОЈ

Published in: Education
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
867
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
39
Actions
Shares
0
Downloads
6
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

ТИТ - 9. број

  1. 1. УВОДНО БУНЦАЊЕ ЈЕДНОГ НИХИЛИСТЕ (ИЛИ НИЈЕДНОГ, СВЕЈЕДНО) Тешко је живети у некој земљи, посебно у оној која је „твоја“, у оној коју си добио на лутрији рођења. Одживота у својој земљи лакши је и „живот“ под земљом, макар и туђом. Да ствар буде гора, тешко је, уопште,живети. На питање плаши ли се смрти, мој деда је неколико дана пред исту рекао: „Не, сви смо заслужилирај, пошто је на земљи пакао.“ Отворивши пре неки дан Речник европских термина, под транзиција прочитах следеће: „Трансформацијаједне заостале земље у нормалну, модерну земљу.“ Одредница модерна земља у речнику подразумева ово:„Земља у којој се зна где је коме место, где је све сређено и где су људи и птице на грани сређени.“ Србија јеу транзицији, Србија ће бити модерна земља (логика – наука за ентузијасте). Живот у транзицији је тежак, несигуран. Беда, отпуштања, разводи, психичке болести, криза морала само сунеке од ствари које погађају обичног грађанина, тзв. губитника транзиције. Само ретки одолевају, само реткеона не дотиче. То су „надљуди“. Ниче би додао да они живе „с ону страну“ транзиције. Левичари оваквеназивају буржујима, али нека левичари говоре сами у своје име, има их тушта и тма и у овом часопису. (Ониби додали да ће их бити још више – вера, најсмешнија реч, уз прогрес.) Политичари организовано лажу. И „лево“ и „десно“ (ово су прејаки изрази за дискурс у парламентарнојдемократији, али мени је све допуштено, ја сам нихилиста, не верујем ни у шта, ни у речи, мени су све речиисте). У Србији је понуда, што се лагања тиче, идентична, осим што се не зна ко су „леви“, а ко „десни“. Ја товолим, волим кад се ништа не зна. Мени је свеједно. Ја нећу ништа. Ја хоћу Ништа. ТИТ БЕОГРАД, 1. МАРТ 2010 • ДЕВЕТИ БРОЈ • ЦЕНА: ОД СВАКОГА ПРЕМА МОГУЋНОСТИМА АЗБУКА РЕВОЛУЦИЈЕ Баром плутамо (у ствари је на леђима носимо). Вода је непомична и млака. Звезда пењалица продире површину (тачку продора означимо са А, као Атина). Чеони талас нам прилази (свој положај означимо са Б, као Београд). Кроз тренут ће концентрично прстење валова, као планина великих, увис да нас баца. Тачку у којој додирнемо небо означићемо са В, као Викторија. М. Ј.
  2. 2. ПЕСМЕ и ове ноћи писаће реченице без знакова интерпункцијеИЗБАЛАНСИРАЈ а сваке суботе гледа петпарачке приче на телевизијиустаје рано и данас, она зна да је сваки њени ове вечери (брзлоплет или не)да пре Слагалице избор правипопије дневну дозу аморфности и свесно бираиз лонца бира, па грешиу корпи за отпатке лешкари папир неко уме, неко не...ижврљан.назире се за пола сата (као и увек) иде у вожњу бицикломчудак! вози испреплетаних рукукукавица! док не наиђе на људејунак! тад их спушта на воланлуталица! да не помисле да је џиберкају, ју! она има те наизглед зглобљене животне циклусеплагијат се меша од по четири године (мање-више)у њеној истини са којом степеницом увисникад није изнела смеће, и увек нешто недовршеноблеса и мрзи ДАНАС јер све разумескочоперена у сопственој глави. само све... окачиће његову слику о зид, сутра и цедиће се што неће моћи да се усуди и скине је временом бар да се одбуђави а скидаће паучину са слика мртве природе матер тактици! (опет плагијат и њена истина) све фразе добиће телесност кад прекине везе због непромишљене главе која се луфтира за све и сваког Мирко Јовановић, Симетрија у исто времетактички погрешно? она мрзи кад се песницилудо одрастање... праве већим научницима него што јесу Питагора би се стидеоприкачиће се и сад скреће са темеи следећег јутра ништа необичночовеку у Камењаревој, као сенка започиње нови данда мало уђе у његов свет са пола процента помакаи види где жури. на боље.тактички погрешно? заблистај, Катаринаа зашто жури кад храмље? не чекај да хемикалијема, и она храмље... запале капе садистима. Слађана Шимрак 2
  3. 3. ПЕСМЕ себе, голог.КАШТИГДемони ме ритају, Волео бих да не морамжеле да страдам под копитама да живим од продавањасопственог гнева. себе, у деловима кријумчареним у дуплом дну(камени снови ми разбијају главу) пажљиво бираних речи и скривеним преграцимаБудим се раскомадан. намерно неједнаког метра.Сунце је црна тачкакоја леди мисао постојања. Волео бих да умем да опевам румени сутон(и ране солим да не заборавим) који не би био метафора ни умируће револуције,Изневерене могућности ни пожара у мени,су изгризле савест да буде само слика једнадо изнемоглости... и да на томе остане. Мирко ЈовановићСразмера је разлагање постојањаунедоглед потчињено чињеницама.Разлике су разлог више за разумевање. Милисав Стојановић***Реч,пела се у полетудо усана што су мед претакале.Реч,летела, цупкала око ушијуи срасла са уздахом. Зоран Јовановић, Без називаРеч,распори последњи завијутак АНДРИЈАмедом залепљен. Немам харизму Буковског, ни просту лакоћу Превера,Реч, немам нимало песничког дара,неверица. већ само много слободног времена. Спустила сам ролетне да не видим дан,Би реч, пустила музику да не чујем тишину.и би мрак. Нисам се шминкала да бих видела Тајни вилајет своје бледило и подочњаке. Пробудила сам се с болом у грлу.КАД ПОРАСТЕМ Алкохол, дуван, разврат и сузе. Ја сам курва и светица.Волео бих да умем Волела сам поред куће Ненада Стојанова.да не пишем о себи, Сад варам сваког дана.јер у писање покушавам Један младић каже да мисли на мене.од себе да побегнем А дан је диван за умирање.и лепо ми непријатнокад и тамо затекнем Александра Максимовић 3
  4. 4. ПЕСМЕ ИНОВАТИВНО ПОНАШАЊЕ Најбоља ствар код перформанса уживо Је што можеш себи да просвираш мозак И на твој бенг бенг Постоји стравична могућност да добијеш аплауз Који никад нећеш чути... Али, теби се баш јебе за публику. И одложио си пиштољ на земљу И сви мисле да плачеш од среће, али ти ниси комерцијалан јебач. И иако ти се данас диже на страну ти не верујеш у настране ствари... А, утопије су тако настране. Безобзирне Морове играчке које су му дошле главе. Али, хумани сањари уљуљкани у идеале и данас са осмехом чекају своје одстреле. Платонски заљубљени у лаж Ове џукеле стварају истину већу од смрти Јер, Чему трагика кад сви крваре на исти начин? И сви крваре, некад. И људи заувек остају клинци. Гордост и предрасуде им не дају да одрасту. Углавном, никад. А, Виртуелни системи савршено функционишу само са андроидима А и то је претпоставка. Баш као и нада да се Вартоломејске ноћи не понављају Give me a break! Утопије су савршене само зато јер не могу да се спроведу у дело. Јер, људи су увек бар једном надљуди за друге људе и утопије постају смешне халуцинације бораца за људска права искривљене на лицима неорганизованих пацифиста што носе сочива дизајнирана за широке масе И, сви су вегетаријанци, и носе вештачка крзна Вероватно. Али, канибалисти су природнији Они те једу без непотребног порицања и лажног морала Уосталом данас коло воде искључиво монетарци.Остало су параноичне бабе што се кољу за утопије које одбијају да назову правим именом – фрустрације. И сви живе са вештачким хименом... који баш никад не пуца Баш као и социјализми, капитализми и монархије И сви главни ликови користе копије као свој заштитни знак... Али, не оптерећујеш се. Ретко кад то чиниш. Идеш да купиш цигарете са придевом light А, не пушиш. 4
  5. 5. ПЕСМЕ Ти само сматраш да могућност да чиниш „добра“ дела увек треба да се нађе при руци Чак и када скраћује живот. Данашњи мото: Увек када ходаш з(а)баци мало настрану. Маја Королија Јелена Јокановић, Без називаДЕВЕДЕСЕТЕ ИЛИ соба је нешто хладна, а ноћ неприродно црнаСАЧУВАТИ ЉУБАВ, А У СРБИЈИ или се то очитује наша властита напетостнекакво демонско узбуђење црња од ноћикао да се ничим не може разрешити осећаш ли како управо ово хладно, губитничко свитањекао да делују зле силе, махните, гнусне утискује у нас дубоке трагове бесмисла и јадаод стреса нам се лица издужила на чела нам урезује своје сабласне печате смртиочи размакле ко клетве, ко урокеосмеси нам као болне гримасевисе међ образима не дај сети се брзо неке руске бајкетутње злослутне визије неког глупог стиха из детињствапакао скоро опипљив, неумитан не дај да нам се осмеси загубе у тминибојим се зашто су ти руке тако далекоостаћемо ове ноћи скупа пољуби ме у оба раменазашто је између нас, на јастуку, моја коса тако...тако спасиузми ме за руку бар нештотако... Гордана Рошчић 5
  6. 6. ПРИЧЕ на увид. Молим лепо, да ли сам јасна? Уколико вас ПОГЛЕД С ПРОЗОРА Џогани не распамети, Бубамара са Луј Витон ташном, онда ће вас сигурно оборити техничким нокаутом Некрофилија изјаве политичара. Оних „одозгоре“, оних „наватира- Први је то признао вечити дечак Серјожа них“.Јесењин. По повратку из Америке, скинувши Зато, полако, али сигурно, иако већински, народцилиндер, рекао је: прелази у илегалу. Почиње да шврља на папириће – Ствари су ме поквариле... понешто од својих мисли. Ево, ја ухватих једну седећи Дакле, оне су почеле да га разједају – ствари, на мом прозору: можда сутра добијем надницунајбедније, најопакије од свега, јер су без душе, а зарађену јесенас (ово је више питање, али сасвим надушу за залог узимају. Серјожа је уз цилиндер, који месту)... Наравно, народ је јеретички расположен.никако није пристајао његовим римама, заволео и Пита за надницу од јесенас, тражи бонове, свађа сепудер и још којешта. када нема да једе. Нимало европски. Ни најмање Али, шта је заправо најавио Јесењин? Болест продуховљено. Стаје на маргине, или у редове црнесавременог друштва. Некрофилију. Некрофилију хронике. На главној страни су тенисери. Због ЈЈ сепосебне врсте – обожавање мртвог у правом смислу бутици отварају недељом. Људи, купујте деци рекете.те речи. Пријатељевање са неживим, флертовање са Задужите се за лоптице, па после лепо читајте какомртворођеним-за једну употребу-идејама. Гледам са вам се дете недељом шета по бутицима. Немојте дасвог прозора све фазе ове болести: људи се боре за заврши као продавачица у истом...школовање како би обезбедили добар посао-добарауто+паркинг. Како би постали лекари, а затимпримали мито од пацијената. Како би посталиучитељи који после 45 минута забораве на ученике.Како би купили довољно фарбе за један од прозорана коме чуче и шпијунирају друге (мислим на себесаму!). Док обљубљујемо тело, мртво тело онога штосе у друштву добро васпитаних следбеника поседова-ња зове својином, славимо пораз сопствене људско-сти. Децу учимо азбуци како би могла да читајурекламе крај пута, попуњавају формуларе у бироу зазапошљавање и правилно заокружују победничкогкандидата на поштеним изборима. Бројеви већ служеза вишу математику: испуњавање лото-листића, спор-тске прогнозе... И тако, наставља се свакога дана велика љубавпрема стварима. Циљ нам је гомилање истих. Пренего што умре, човек мора нагомилати довољан бројмртвих предмета, читав харем разноврсних ствари, акао султанију тог харема мора поставити похлепу. А Јесењин? Па, зар га се ко још сећа? Ствари су гапоквариле, нас ће докусурити и то у земљи гдевећина не поседује ништа, али жели све очимагладних затвореника, који управу затвора посматрајукроз пукотине својих барака и уздишу за свилом Мирко Јовановић, Слободауправникове жене. Овај народ нема права на дописивање, тек на Без права на дописивање сашаптавање о стварности. До мог прозора допиру Овај народ нема права на дописивање. Укинуто гласови. Понеки ухватим и запишем. Већина постануму је право да мисли и мисли записује. Евентуално поруке у боци. И никуда не стижу. Управа царина ихможе да прихвати суфлирање путем одашиљача хапси на самом почетку путовања. Мисли овогтелевизија које нуде поглед кроз ружичасте наочаре. народа су богохулне. Треба их забранити. Ради се наАко неко мисли како познавање тридесет слова томе. У међувремену, дочекајмо тенисере, кошарка-азбуке подразумева истовремено познавање писања ше и мале, силиконске девојчице: будућност масе заи читања, грдно се преварио. Ко не верује, нека обрађивање и извоз је пред нама. Ми смо, чини мипрочита оно што овај народ чита. Оно што му се даје се, народ-полупроизвод... 6
  7. 7. ПРИЧЕ Будућност аутомобила ИЗРАВНАВАЊЕ До мог прозора допире мирис паљевине. Отва- Мит нам попут некакве чудне и тајне историјерам га и видим: један аутомобил гори. Један скупи времена које је било, јесте и долази између осталогаутомобил. И тада схватам како је будућност прича и причу о томе како ће једнога дана људимааутомобила – експлозија. Да се одмах разумемо, не небо пасти на главе. Из поузданих сам извора сазнаосваког аутомобила, не било чијег. Аутомобила – да се негде у времену и простору та епска катастрофасимбола неједнакости, симбола дрске размажености десила и да су њене последице просто ужасне. Иакомоћних у односу на нејаке. погинулих уопште није било, сви су изгубили једну од Пре неког времена посматарала сам, опет са овог најдрагоценијих ствари на свету – свој идентитет.прозорчета, двоје људи. У журби су нешто писали Богови који су се стумбали са небеских висина су одспрејом преко стаклених врата банке: У СВЕТУ ГАЗДА силине удара сви до једног изгубили сећање и нисуСВИ СМО СТРАНЦИ. Одмах су потом нестали. Банка је имали појма ко су. Смртници пак нису могли избећиопет морала да плати чишћење стакла и то се сигурно ударе комада неба и само услед његовог чаробногније свидело њеном директору. својства да је огромно али необично лако су сви Ово су два случаја са једном истом поруком, остали живи, али без идеје о ичему везаном за себепоруком о будућности аутомобила кожних седишта у или друге. Земља је била испуњена чаробнимтренутку док људи немају столица, са поруком о крхотинама бескрајног пространства међу којима сусмислу харача траженом од раје која крова нема, а без циља тумарале читаве легије некаквих збуњенихбанке им узимају и праг преко кога прелазе... фигура. На хоризонту није било ничега – није баш био Морам сада да затворим прозор. Стиже ми црн, нити сив, није био обавијен пакленим огњеммирис кише. Бојим се да ми не донесе какву, нову нити растрзан разбеснелим олујама – просто нијепричу, па нећу затворити прозор до дубоко у ноћ. Као био. Бесмртници и смртници су једнако празнои сви људи, тако се и ја бојим новости: нећу ништа да пиљили у њега не знајући апсолутно ништа о томе кознам о другом човеку, још бих му морала и помоћи. су, шта су или шта их чека.Нек кисне сам. Следим општи тренд „непозајмљива-ња кишобрана“. Синиша Миљковић Сања Војновић Јелена Јокановић, Без назива 7
  8. 8. ИНТЕРВЈУ ТИТ НЕ ТИТРА НИКОМЕБалкански је син-дром да се бежиод традиције, дасе увек све руши ипочиње од нуле.Ми нећемо ништада рушимо. Самоћемо да преуреди-мо и надоградимо.Доста је билонула Глава за брисање, Без назива (и без трунке идеје)Након многих спекулација о ТИТ-а, пред вама сада налази није било доста, него смо и одгашењу часописа за књиже- ексклузивни текст овог разго- овога што нам је остало увност „Тушта и тма, зар“, до вора, који је управо и започет називу узели само акроним.нас је допрла вест да је након питањем о промени назива Тако сад имате – ТИТ.десетомесечне паузе ипак у часописа. •И поред тога, бележитеприпреми нови, девети по – Стари назив је био предуга- девети број, а не први.реду број овог листа. Тим чак и неразумљив – одговара Настављате тиме традицијуповодом, покушали смо да на ово питање уредник База- или немате снаге да почнетеступимо у контакт са господом ров. – А како се у ово данашње од нуле?Петрашевским и Базаровим, време, изузев животног века – Балкански је синдром да сеуредницима. Првонаведени је који се без краја и смисла бежи од традиције, да се увекодбио да разговара са нама, продужава, све друго скраћује, све руши и почиње од нуле.образложивши то тиме што од имена (приметићете да Ми нећемо ништа да рушимо.смо ми представници „седме више нико неће да се зове Само ћемо да преуредимо исиле“, а он се сили не клања и Христина и Југослава, него све надоградимо. Уосталом, достаса њом не сарађује, ма која по сами Тина и Јуца), преко је било нула. Много их је јошреду била. На другој страни, памети, па све до стидних увек. Нећемо да им придружу-његов колега, иначе брат длачица, тако смо и ми одлу- јемо још једну и тиме додатноблизанац Базаров, пристао је чили да избацимо оно упитно девалвирамо културу.на интервју под условом да зар из назива, јер питања је иовај чланак у целини уступимо онако свима преко главе; •Да ли је у часопису осимчасопису који он и његов брат потребни су људима сада и назива још нешто скраћено?уређују, на шта смо ми и при- неки одговори (мада ми ни – Не. То је и даље онај исти,стали. Стога се, драги читаоци њих не дајемо). Још нам то лево оријентисани, титистички 8
  9. 9. ИНТЕРВЈУ(не титоистички!), књижевни ништа нео и пост, никаква издвајамо, јер ми не желимочасопис. Само бољи. копија и продужетак ранијих, да се издвајамо и осамљујемо. неуспешних, нехуманих, ве- Пишемо ћирилицом зато што•Звучи као да наговештавате штачких – једном речју рђавих желимо да смо заједно, сасветлију будућност? покрета и система. свим људима, али не утапајући– Таман посла! Биће нам све се у масу, јер желимо да и докцрње и горе. Али зато нагове- •Ваша порука за крај овог смо с њима, знамо ко смо иштавамо бољи ТИТ. разговора гласи... знамо да јесмо! (Но, да буде- – Уа, нацисти! Обожавамо•Откуд извире толики песи- мо до краја отворени, ћирили- Крлежу и Ујевића! Зато што сумизам? цом пишемо и у инат Цоца- књижевни богови! Зато што су– Отуд што имамо очи да Цола, МцДоналдс и Мицро- наши! Волимо Андрића ивидимо и уши да чујемо. софт писму.)•Говорите у име свих из ТИТ- Уа, капиталисти! Нећемо да „Уловио сам једном зла- наплаћујемо часопис! Нећемоа? тну рибицу. Рекла ми је да да се продамо Мишковићу!– Нико нема права да говори утуђе име. Ми не верујемо у ће ми испунити само Нећемо ни на који начин дапредставничку демократију. једну жељу, јер јој је због зарађујемо и акумулирамо ка- рецесије скресан буџет. питал! Нећемо да се загазди-•Опет, говорите у првом лицу мо и одљудимо! Али нећемо Пожелео сам да шопингмножине. ни да плаћамо порез! Нећемо– Може ми се. центар „Ушће“ национа- да се региструјемо и плаћамо лизују и претворе га у каталогизацију! Не желимо да•Мислите да ће им се свидети биоскоп у који би се на поштујемо правила ЕУ, као ниваша самовоља? пројекције улазило беспла- саму ЕУ, јер ни она не поштује– Не, али их нико неће ни тно. Биоскоп би се звао нас (а морала би, ако ни збогпитати. ТИТ је сабиралиште чега другог, оно бар због „Абисинија“ и био би пре-непитаних. И зато је један ТИТ година, као старију од себе)!неопходан у земљи попут ове. фарбан из сиве у црвено. Вратио сам рибицу назад Уа, постмодернисти! Нећемо•Зашто мислите да би ваш у воду. Тек тада схватио да мрзимо Толстоја и Шекспи-часопис требало и даље да ра! Нећемо да нам реинтер- сам да ми ни ту једнуизлази под таквим условима? претирате Достојевског и Ње- жељу неће испунити, да су– Зато што желимо да нас чују, гоша! Хоћемо да читамо! Али и њу купили, да је и та хоћемо и да пишемо! Није свеа не дају нам да станемо заговорнице, што нам преостају риба била само још једна написано! Нећемо интертек-једино хартија и реч. Зато што спонзорушица.“ стуалност! Нећемо метатексту-желимо револуцију, а не (Из кратког филма алност! Хоћемо текстуалност!желимо да проливамо ничију „Умберто €“ режисера Хоћемо да читамо и пишемо!крв, зато што умемо само да Петрашевског и Базарова, Нећемо да шокирамо и изво-мислимо и певамо. Зато што за који су награђени димо експерименте на живимне желимо да будемо део „Златном трском“) речима! Хоћемо да пишемо!савремених токова, а опет Нећемо да будемо мултиме-желимо да смо присутни, а не дијални и интерактивни! Хоће-да се повучемо и ућутимо. Селимовића! Не зато што су мо да будемо активни!Зато што желимо да будемо лојални Срби, него зато што су Хоћемо да пишемо! Нећемосамосталан ток, незагађен велики светски писци. Пишемо фејсбук! Хоћемо бук! Нећемонеонацизмом, неолибералним ћирилицом, али не као ви, зато мај спејс! Хоћемо спејс! Дајтекапитализмом и постмоде- што мрзимо друга писма и што нам спејс! Дајте нам простора!рнизмом. Нећемо да будемо желимо по нечему да се Хоћемо да пишемо! 9
  10. 10. ПЕСМЕКОЛЕКЦИОНАР ОСМЕХА ***Носи капут од твида Преминусмо заједно, у ноћии офуцане ципеле, Великих корака.хода десном страном улице. Држасмо се за руке(Понекад левом, И чекасмо час, кад ће доћи…кад заборави на параноју)Застаје испред излога На уснама осетих влагу,са књигама. почех да трнем.Угледа једну Клекнух ка земљи –малу Немадох силе за снагу.обичнусакривену. Даровао си ми погледНа корицама је девојка Очима боје слепила.која се смеје. Запазих рађање…Има плаву хаљину Схватих – све ће да оде.и дугу косу.Враћа се кући Преминусмо тихо, без приче,и одлаже књигу на полицу Под мраком фењера,где је још много књига И ту где смо нестајалибез корица. Знала сам – живот биће…Девојку у плавој хаљиниставља на зид Сандра Грубићгде је још много људикоји се смеју.Запали цигаретуузима свескустарупрастаруподераних страницаи бележи још један свој подвиг,као и сваки путкад пронађе осмех.Спава мирноса лицем дететакоје је успелода заврти чигру.И сутра исто. Јелена Јокановић, Без називаИсто годинама.Кад га је поштар ПРОГЛЕДпронашао обешеног Уочи у очима очина зидовима је било у њима страха нема.стотине истргнутих корица. То је савест која стражи будна,Људи непознати бди и слутибели шта нам се спрема.црнимали Милисав Стојановићвеликиу плавим хаљинама ЕМОБУЛИМИЈАса капамаголи. Оправдања су листопадна категоријаСви они су вриштали. Схватам то тек у предјесен свог живота Јер ми на дрвету обзира зимзелени Александра Максимовић Тек пар листова вредних неге 10
  11. 11. ПЕСМЕ / ПРИЧЕЕво зато ми сазрело у ето тако ка. Потом је почео да броји. Фасциниран и очаранПа ми баш слатко кад га послужим зинутима великим бројем мртвих мрава, он је узео своју свескуГладним сочних образложења и крупно забележио број 252. Неколико годинаИ масних објашњења какозашто ли сам нешто касније, он је узвикнуо своме колеги: „А шта јеИли заштокако нисам историја ако није бројање мртвих глава?“ Из свега овога настао је његов чувени рад – Колико је до садСамо напред емобулимисти побијено? (овде је број мало већи – сто милиона,Не дам више храну за ваша повраћања рачунајући и оних ).Једбите се међусобноМоја душа није на менију Гордана РошчићИ НА КРАЈУу ноћној тишинибуде сечангрљајућикреативци.кад навучем црно на белоја сам романописацматематичаркласични урбани филозофски песникall in oneа у стварисамо скућеник са високим степеном толеранције. Зоран Јовановић, Москва 1813.све речи видим малим словима По завршеном факултету, живео је повучено, сам,из политичких разлога са својим вековима и ерама. Избегавао је људе, аизгладнела престанком посебно жене. „Жена може толико да те слуди да некокодакања знаш која је година“, рекао је једном приликом.нео-разноразних. Понекад су га виђали како седи на клупи поред реке Слађана Шимрак и у мрачно небо узвикује неке знамените године. То је био његов мали каприц. Касније су га виђали како го јури градом, са мачем у руци. И то је био његов ЈЕДНА ИСТОРИЈА мали каприц. Ипак, када је са коњем, у пуној витешкој опреми, улетео у амфитеатар факултета и Хистор Прошлић, као и сви историчари, родио се продрао се: „За мном, браћо!“, није више билокао мало створење, беба. Детињство му је било сумње. Хистор Прошлић је полудео, тог дана, 28. јунанесрећно, једино се у томе историчари не разликују 1989. године (да се послужимо његовом методом).од нас, обичних интелектуалаца. Отац му није био Као психолог, могу да додам, да је по психолошкојалкохоличар, а мајка му се није курвала, разлог класификацији, Хистор, по свему судећи, припадаонесреће је био посве друге природе – одрастао је без оној врсти личности која се стручно називародитеља. Подигла га је тетка, чангризава жена, интровертно-затворени тип са примесом аналногдијабетичарка, која је умрла кад је мали Хистор имао комплекса уже вредности.само тринаест година. Од тада па до краја свог Пет година касније у санаторијуму, он је умро.живота он се сналазио сам, следећи тако источњачку Жао ми је што га нисам познавао, јер ми психолозифилозофију – у се и у своје кљусе. волимо да се дружимо са људима. Историја је изабрала њега, а не он њу (стари Иза њега су остале његове књиге:добри писци би ово назвали Провиђењем). Како? Шта Стаљин дугује Хитлеру?;Једног сунчаног дана (мало лирике) Хистор се играона пропланку, газио је мраве из оближњег мравиња- Историја ратовања (три тома); 11
  12. 12. ПРИЧЕ Лоше године; разреду основне] имам неотпаковано пенкало које Historia magistra mori est; сам добио од покојног деде кад сам положио велику матуру. Управо ми је оно било потребно да слика Еволуција и револуција (од мајмуна до Лењина); неуротичног писца занесењака [са прстима умрља- Срби као народ средње старости. ним од мастила, подочњацима од неспавања изазваног нападима даноноћног писања], какав сам Његово научно дело је недовољно проучено и желео да постанем, буде потпуна.неистражено. Остаје само нада да ће вишеразумевања показати генерације које долазе. Како бих избегао очево гунђање и пренемагање и мајчина вечита питања и потпитања у вези са Неколико његових мисли, за крај овог количином и природом испита који су ми преостали,животописа: смислио сам да је право место за моје писање и „Историјски приступ једном догађају има пет извор свих неопходних знања за једног младог писцафаза: – читаоница градске библиотеке. Тако ће они мислити да ја учим, а ја ћу избећи кидање џигерице, 1) забележити датум и годину; те остварити зацртан си циљ, у миру написати своје 2) побројати мртве; ремек-дело. У читаоницу су пре мене долазили само 3) методом елиминације одредити ко је крив; пензионери који су прелиставали дневну штампу и ликовали што њихова имена још увек нису међу 4) одредити ко је победник; онима који ће недостајати својој деци, снајама, 5) допустити победнику да утиче на писање зетовима, унучади и увек многобројним пријатељи-историје. ма. Моје место је било за последњим столом у средњем реду, одакле сам имао најбољи поглед на Напомена: за прве четири фазе важи услов остале читаоце, углавном студенте, који су митачности.“ одвраћали пажњу нервозним окретањем страница, „Постоје две врсте историје: она која се догодила пискарањима по храпавим листовима, шушкањима,и она која је написана. Обе су несрећне подједнако.“ дошаптавањима, накашљавањима. „Заволео сам на први поглед њене црне године и Сада је требало исцрпети мудрост из најразличи-таласасте датуме. Била је превртљива безобразница.“ тијих књига. Јер писац мора знати. Архаичне речи, егзотична имена, митска створења, далеки градови, Петрашевски пресушене реке, математичке формуле, латински називи биљака, хороскопски знакови великих војско- ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ вођа, полако су попуњавали крај моје новоотворене свеске за писање. Почевши од последње стране, листови су се ка средини попуњавали новим И тако сам одлучио да постанем писац. појмовима, именима и годинама, цитатима реалних Прво је требало пронаћи оруђе. Нисам се и књижевних ликова, сви ти подаци су били ту да миусуђивао да питам оца да ми позајми писаћу машину. помогну да моје писање буде раскошније, ученије,По цео дан је седео у фотељи са мокрим пешкиром занимљивије. Али са писањем никако нисам почи-око врата и пребирао по лековима. [Мрзео сам тај њао. Проводио сам дане над географским атласима,пешкир. Мајка ми је још као детету стављала тај прелиставао речнике, досађивао се историјскимпешкир на чело кад год сам био болестан, било да романима, патио са романтичарима, али прва странаимам грозницу, да ме боли зуб или да сам просто моје новоотворене свеске за писање је још увек билаугануо ногу на фудбалу. Веровала је да ће тај пешкир празна. Грозничаво сам читао Ничеа и Шопенхауерасве излечити. Ипак, сумњам да је очевој хипохондри- [чак исцепао њихове портрете из једног филозоф-ји ишта могло помоћи, па и да смо га увили у све ског лексикона и урамио их изнад радног стола, тикмагичне пешкире овог света.] Са њим се више није уз слику омота моје омиљене плоче, Ummagumma].могло разговарати, само је уздисао, цоктао и Друга половина свеске је била пуна. Згражавао сам сезакерао. На сваки мој покушај разговора просиктао баналношћу тада врло популарних психоаналитичараби: „Дипломирај и ошишај ту косурину, па ми се међу мојим вршњацима и презирао надреалисте,обрати“. Сетио сам се да у прашњавој кутији испод једино што сам од њих преузео било је зеленокревета [са комунистичким значкама, сличицама мастило које сам куповао у Коеновој књижари, у којојЗвездиних фудбалера и јединим љубавним писмом сам се снабдевао и материјалом за своје цртачкекоје сам у животу добио, и то од дебеле Саре у V викенде [читаоница је тада била затворена]. Тада бих 12
  13. 13. ПРИЧЕтушем или угљеном покушавао да црнило своје главе упалила своју, а бацила моју цигарету, дунуламладе, несхваћене душе у стилу експресиониста дим право у германисту и питала ме „Ти си сапренесем на пак-папир. Та ремек-дела су на крају медицине?“. Погледао сам је зачуђено. „Не, па јаувек изгледала као црне, издужене сенке падајућих сам.. Одакле ти то?“ „Па видим вуцараш некуљуди. Али ја сам и тада био врло реалан и енциклопедију анатомије, па сам мислила... “ „Не, тосамокритичан, знао сам да сликарство просто није је за мој пројекат“, рекао сам чинећи огроман напормоја професија, ја сам да звучим што мисти-рођен за писца. Ипак, као чније и значајније, охра-једна свестрана, танана брен тиме што ме једуша, морао сам имати и приметила, па је чакједан такав хоби [заправо, знала и шта читам. Упи-ја сам од малена желео да тно ме је погледала. „Јасвирам клавир, чак су ми сам писац. Радим насви говорили како имам једном пројекту. Та књигадивне дуге прсте, па да чак ми је помоћна литерату-подсећам на неког чувеног ра.“ Додатно је разрога-руског пијанисту, али ту чила своје црне очимоју жељу није могла уоквирене тамним круго-остварити очева бедна вима. Одлично сам знаоинвалидска пензија]. А на како те очи изгледају,првој страни моје већ тачно сам знао са каквомпоодавно отворене свеске је нерасањеном фацомјош увек се није ништа улазила у читаоницу окодешавало. поднева, сваког понеде- Жустро расправљајући љка, среде и четвртка, јериспред улаза у библиотеку сам седео за последњим столом у средњем реду,на пуш-паузи са једнимприлично надобудним гер- одакле сам имао најбољиманистом, нисам ни чуо поглед на остале читаоце, углавном студенте.када је први пут рекла:„Извини, имаш ли шиби- Када сам се вратио уцу?“ Тек када је поновила читаоницу, сатима сампитање, схватио сам да седео над првом страномсам га већ једном чуо, своје већ поодавно отво-само нисам схватио да је рене свеске. „Пројекат?било упућено мени. Збу- Радиш на пројекту? Башњено сам гледао у њу, си важан зато што радишпогледао у германисту, па на пројекту“ – мрзео самопет у њу. Тек после себе. „Какав црни проје-неколико тренутака сам кат?“ Месецима самсхватио да је само требало преписивао информациједа извадим упаљач из које немају никакве везеџепа, а она је већ рекла: са мојим писањем. Боље„Можеш ми и ту своју Hope, ap_hope би ми било да сам свакогцигарету дати да упалим, дана написао једну про-ионако ти је скоро скроз догорела?“ Осећао сам како стопроширену реченицу о оним пензосима што сецрвеним, што због беса на самог себе што сам тако наслађују туђим умрлицама, него што сам којекаквеспоро реаговао, што због беса на њу која је то све глупости учио и преписивао. Терао сам себе да билотако хладно и незаинтересовано говорила, при чему шта напишем на тој првој страни. Све је почелоје имала и времена да се савије и завеже пертлу на тачком. На почетак реда сам ставио једну зелену,изношеним, али угланцаним старкама. И зашто ми непријатељску тачку, из које је требало да произађеније персирала, сигурно сам бар две године био неко слово, али, ништа се није дешавало. Та тачка јестарији од ње? Пружио сам јој цигарету, она је неким само подсмешљиво гледала у мене, знала је да самнеобичним покретом руке и нехајним забацивањем само јадно пискарало, толико јадно, да још ништа 13
  14. 14. ПРИЧЕније ни написало. „Имам ли ја уопште идеју шта радим оно за шта сам рођен. Нисам могао написатиписати? Знам да то неће бити песма. То је сигурно. Причу. Причу о човеку који је. Нисам могао Човека даПоезија је за оне патетичне једнике који желе да створим, нити да га убијем. Тачка? Тачка? Зар је топридобију неку девојку. Фићфирићи. Ја нисам било све што сам умео да напишем? После тихпесник. Ја сам писац. То ће бити реченице од којих ће недељу дана сам увидео да један велики уметниксе ледити крв у жилама. Нећу писати ни романе, то је нема времена да се самосажаљева, да сам патетичанза она надобудна пискарала што су увек политикама и јадан. Устао сам, отишао у купатило и дуго стајаоискварена. Писаћу приче“, мислио сам, и опет пред огледалом. „Колико сам само јадан. Види овуотворио анатомски атлас који је скоро сваког дана кретенску фризуру. Нисам ја неки хипик надрогира-лежао на мом столу. Њега сам стално узимао са ни, ја сам уметник! Ја сам естета!“ Истуширао сам се,полице, јер сам знао да ће мој главни јунак умрети, обријао браду и дуго шишао косу прилично тупимможда чак бити брутално убијен и желео сам да све маказама, исекао нокте и вратио се у собу. Погледаото буде прилично стручно објашњено. Схватио сам да сам у Шопенхауера и Ничеа, подсмешљиво су меопет бежим од пенкала и свеске и да се на првој гледали, као да кажу: "Ајде да те видимо, јуначино.“страни већ једном мора нешто велико десити, веће Гледао сам у тачку и мрље на првој страни поодавноод зелене тачке. Однео сам све књиге са стола. Јер отворене свеске. Онда сам дошао на брилијантнууправо ми оне нису дале да пишем. Онда сам се идеју. У пенкало сам ставио црну патрону. Почео самдосетио да немам ни наслов приче. Требало је да да спајам тачку и мрље и из тога су настајале силуетебуде упечатљив. Необичан. „Човек који је носио две мог Човека који је. Схватио сам да ми нешто фали уразличите ципеле“? Не, звучало је као да тако нешто соби за ове драгоцене тренутке стварања. Отишаопостоји. „Човек који није имао сенку“? И то ми је сам у дневну собу да узмем очеву плочу Рахмањино-деловало већ виђено. „Човек који је спавао вих концерата за чело и клавир, требало ми је малоотворених очију“? О, не, то је личило на мог оца, он је узвишене уметности да погура моју стидљивучесто спавао са полуотвореним очима и шкргутао је имагинацију. Отац се штрецнуо кад ме је видео. „Јелзубима, не, не иде. „Човек који је...“ После свакојаких си ти то најзад нашао неку цуру, па си се средиољуди који су прошли кроз мој наслов, наишао је мало? Море, да се ниси сам ошишао, ја бих ти ону„Човек који је“. То је било то. Људски. Прича ће се гриветину на спавању сасекао“. Преврнуо сам очимазвати „Човек који је“. ка њему и отишао у собу са плочом. Ускоро се свеска Одушевљен својим насловом, који је вредео као попуњавала шилеовским контурама тела Човека.пола приче, отворио сам пенкало да бих калиграфски Плоча је пуцкетала по цео дан, наливао сам сеисписао „Човек који је“ на првој страни поодавно кафама, соба је била пуна дима. После десетинаотворене свеске. Али пенкало није хтело да пише. цртежа који су из дана у дан бивали све бољи,Можда је то био неки знак? Можда ову причу не одлучио сам да се вратим у библиотеку.треба да напишем? Можда наслов ипак није Тог јутра сам се пробудио у 7, што ми се готоводовољно добар? Покушао сам да га разрадим, никада није дешавало. Одлучио сам да у библиотекупатрона је била пуна, нервозно сам жврљао по уђем у великом стилу, не као и раније, у 1о, већ малостраници и најзад су се зелене линије појавиле на после поднева, како бих прошао поред студенткињепрвој страни. Тужно сам затворио пенкало. Прва немачког не погледавши је. У међувремену сам сестрана коју сам тако дуго чекао да испуним, сада је на прошетао градом, осећао сам се прилично огољеносеби имала злу зелену тачку и нашкрабане мрље од без косе и браде. Један познаник хемичар је прошаопенкала. Прва страна је била потпуно уништена. поред мене и није ме препознао. Било ми је драго,Изашао сам да испушим цигарету. Умишљена јер ме је ионако нервирао. Свиђало ми се како самстуденткиња немачког је опет била ту. Отишао сам на изгледао, огледао сам се у излозима књижара искроз другу страну и стао поред другарице из средње продавница плоча, улазио и тражио књиге и плоче заи тобож заинтересовано је питао како иде спремање које сам сигурно знао да их нема и да је ретко коПородичног права. Другарица ме је зачуђено уопште чуо за њих, а онда задовољан тупавимпогледала. „Нешто си помешао, ја сам на економији, фацама непросветљених продаваца излазио и шетаоАна је на правима. И шта ти је то на сакоу?“ Са места чекајући да подне прође. Свратио сам до Скадарлијегде је стајало пенкало у унутрашњем џепу сливала се на чашу вина. За столом до мене је седео онајвелика зелена мрља по сивом сакоу. Погледао сам у најљигавији наш писац [наравно да на њега мислим],умишљену студенткињу немачког која је нагло првак у додворавању, и пљувао по једном свомскренула поглед и кикоћући се побегла у читаоницу. колеги [да, по оном о коме ниједно здраворазумско Следећих недељу дана провео сам у кревету. Мој биће не би могло ништа ружно да каже]. Најзад самживот више није имао смисла. Ја нисам могао да ушао у зграду библиотеке. Застао сам у холу да 14
  15. 15. ПРИЧЕпопушим цигарету, желео сам још мало да одложим Потрчао сам као луд ка биоскопу, успут сето задовољство театралног уласка и писања најбоље саплићући и ударајући у људе. Испред биоскопа нијеприче икада. Попео сам се уз степенице, удахнуо било никога. Показао сам портиру карту, он ме једубоко, ушао у читаоницу. Њено место је било одвео до мог места, филм је већ био почео. Напразно. Нико није погледао у мом правцу. Застао сам, екрану се управо појавио назив филма, „Умберто Д.“накашљао се. Само је библиотекарка подигла главу, Сео сам у полупразну салу и покушавао да разазнамнасмешила се и подигла обрву, климнула главом, као њено лице или њен потиљак. Освртао сам се, дизаода је хтела да каже: „О, одавно се нисмо видели, баш са седишта, али је нисам препознао. После некогсте се пролепшали, младићу“. Дошао сам до свог времена сам се потпуно удубио у филм који јеместа, одакле сам имао најбољи поглед на остале постајао све бољи и готово потпуно заборавио на Њу.читаоце, углавном студенте. На мом столу је лежала Када се филм завршио, гледао сам у све који суковерта. Прешао сам погледом преко присутних, сви излазили, међу њима Ње није било. Седео сам јошсу били удубљени у своје науке. Пажљиво сам мало на свом месту, а када сам устао, осетио сам даотворио коверту, у њој је била – карта за биоскоп! сам згазио нешто. Под мојим седиштем је била некаБио сам потпуно збуњен. „Да ли је ово за мене?“ На књига. Савио сам се, подигао је, звала се „Мраз“.полеђини је писало „Најзад си дошао!“ То је био њен Писац је био извесни господин Томас Бернхард.рукопис. Одлично сам знао како тај рукопис изгледа, Кренуо сам да књигу оставим на портирници, сигурнојер је из њених бележака учио мој познаник, ће се власник вратити по њу, а онда сам,прилично надобудни германиста, једном приликом прелиставајући је успут наишао на нешто што ће мими их је показао и напоменуо како је то јако заувек променити живот. На почетној страни је нештоинтелигентна девојка, двадесет корака испред своје било исписано Њеним рукописом. На немачкомгенерације. Какав је то филм који почиње у 13h? језику. Ништа нисам разумео, осим Берлин. Оњушио сам књигу, насмејао се и пожурио ка библиотеци. Надао сам се да ће мој познаник, прилично надобудни германиста, бити ту да ми преведе посвету, али њега није било. Сео сам на своје место и одлучио да прича тог дана мора бити написана. Отворио сам свеску на месту где је био последњи цртеж. Управо је тако трбало да изгледа Човек који је. „Доста је било цртања, ја сам ипак писац.“ Отворио сам следећу страну, међутим она није била празна. На њеном врху је зеленим мастилом био последњи цитат који сам преписао у низу оних цитата, бројки и речи које сам записивао од последње стране ка средини свеске. „Све на свету постоји да би завршило у некој књизи. С. М.“ Погледао сам још једном у књигу коју сам добио од Ње. „Та прича мора бити написана, да! Све ће ово завршити у некој књизи. Све ово!“ Узео сам свеску и књигу и појурио ка књижари да купим нову свеску. У холу сам налетео на тада најнеопходнијег човека на свету. „Молим те, можеш ли да ми преведеш ово?“, скоро сам викао на њега усплахирено. „Жао ми је што се нисмо раније упознали. Селим се у Берлин. Надам се да твој Пројекат напредује и да ти се допао филм. То је мој омиљени филм, а ово је моја омиљена књига.“ По изласку из библиотеке, бацио сам свеску у први контејнер на који сам наишао. И тако нисам постао писац.Факсимил рукописа за који зли језици кажу да припадаТомасу Бернхарду, а за који је недавним истраживањимаутврђено да представља, заправо, претпоследњу странупрве, нецензурисане верзије приче „Човек који је“ У Берлину, Источном, 1988. Глава за брисање 15
  16. 16. Нope, Dulilo! НЕ ПОДРЖАВАМО АНАРХИСТЕ, ПОДРЖАВАМО НЕПРАВЕДНО ОПТУЖЕНЕ И УХАПШЕНЕ! СТОЈИМО УЗ ОНЕ ШТО НЕМАЈУ ЗА УЛАЗНИЦУ НА КОНЦЕРТ ПОДРШКЕ! А НЕ УЗ СИТЕ НАЈЕДЕНЕ ШТО ГЛУМЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ ГЛАСНОГОВОРНИКЕ.ОНИМА КОЈИ УБАЦЕ СУЗАВАЦ НА КОНЦЕРТ ПОДРШКЕ И ИМАЈУ ОБРАЗА ДА НА КОНЦЕРТУ ОСТАНУ, ПАЛИМО ШАМАР ПО ОБРАЗУ! НЕЋЕМО ДА БУДЕМО ПРЕБУЧНИ, АЛИ НЕМА ВИШЕ ЋУТАЊА! casopis.tit@gmail.com

×