O aktuelnoj krizi u Ukrajni

1. POLITIKA online
Pogledi sa strane
Mihailo Crnobrnja
Između čekića i nakovnja
U aktuelnoj krizi povodom Ukrajine, treba očekivati pritiske sa obe strane da se jasnije
opredelimo. Mislim da je uputno u takvim situacijama ponašati se „reaktivno”, a ne „proaktivno”
Nedavni događaji u Donjecku dodatno su zakomplikovali i onako vrlo složenu situaciju.
Ukrajina i njeni delovi postaju centralno žarište sukobljavanja Rusije, s jedne strane, i SAD i
Evropske unije, s druge. Ovakva konfrontacija odavno nije viđena i, s obzirom na izmenjene
geopolitičke uslove u odnosu na period hladnog rata, teško je predvideti u kojem pravcu će se
stvari dalje odvijati. Lično sumnjam u ograničenu vojnu konfrontaciju,ali verovatnoća da će se
ekonomske sankcije primeniti, a zatim i eskalirati, postaje sve veća.
Gde smo mi u toj situaciji? Pa, između čekića i nakovnja. Naša ekonomska i finansijska, a
posebno energetska vezanost za Rusiju je velika. Ali je naša trgovinska i investiciona vezanost
za Zapad daleko, daleko veća. Na primer, naš izvoz u Italiju nadmašuje naš izvoz u Rusiju.
Slična je stvar i sa Nemačkom. A tu je još 26 zemalja, istina sa slabijim spoljnotrgovinskim
vazama sa Srbijom, ali uzete zajedno, opet se međusobni trgovinski odnosi mere milijardama
evra.
Zaoštravanje ekonomskih sankcija će neosporno potrefiti Rusiju i imati efekat na njenu stopu
rasta, zapošljavanje, investicije itd. Ali će ono, bez sumnje, imati i negativnih efekata na
Evropsku uniju, pre svega na Nemačku, kao najvećeg pojedinačnog trgovinskog partnera Rusije.
Uvesti sankcije protiv Rusije nije isto što i uvesti sankcije protiv Srbije (SR Jugoslavije). Mi
smo, u to vreme, dakle 1999. godine, bili vrlo mali segment ukupne spoljnotrgovinske razmene
EU, ispod 0,5 odsto. To znači da je primena sankcija prema SR Jugoslaviji za zemlje EU prošla
gotovo bezbolno. Sa Rusijom je stvar već nešto ozbiljnija, posebno u energetskom segmentu.

2. Nemoguće je sprovesti sankcije prema ovoj zemlji a ne osetiti posledice i na sopstvenoj koži,
odnosno ekonomiji.
S obzirom na veliku ekonomsku, finansijsku i investicionu vezanost na obe strane, prirodno je da
bi Srbiji bilo izuzetno teško da se svrsta na jednu od tih strana. Neosporno je da bi nama najviše
odgovaralo da možemo da nastavimo razvijanje odnosa,kao i do sada: zona slobodne trgovine i
sa jednima i sa drugima, s tim što bi odnosi sa EU trebalo da evoluiraju ka carinskoj uniji, a
potom i u zajedničko tržište. U tom smislu razumem i apel našeg rukovodstva upućen Zapadu da
se ne kvare naši odnosi sa Rusijom. Jedini problem s tim apelom jeste tošto on, ipak, računa na
neki fer-plej, razumevanje specifičnosti naše pozicije. Nažalost, i fer-plej i razumevanje
specifičnosti pozicija pojedinih zemalja danas su velika retkost, zapravo ne postoje. Sukob
interesa velikih ostavlja malo prostora za razumevanje specifičnosti malih zemalja, posebno onih
koje ne žele da biraju stranu.
Ekonomski posmatrano, naš kurs u budućim događajima treba da ostane želja za saradnjom sa
obe strane. Treba očekivati pritiske sa obe strane da se jasnije opredelimo. Mislim da je uputno u
takvim situacijama ponašati se „reaktivno”,a ne „proaktivno”, dakle odlučivati se za promene tek
kad se mora,a ne kao znak dobre volje. Verovatnije je da će pritisak sa istoka biti veći od pritiska
sa Zapada,jer je Evropskoj uniji i u ovom trenutku, teže da formuliše zajedničku spoljnu politiku
nego što je to Rusiji. S druge strane, mora se imati u vidu da je naša ekonomska veza sa
Zapadom višestruko intenzivnija nego sa Rusijom i ta bi situacija, takođe, trebalo da utiče na
naše „reaktivno” ponašanje.
Treba se nadati, ne bez realnih osnova, da će aktuelna konfrontacija biti kratkotrajna, taktička a
ne strateška, te da će se ubrzo otvoriti vrata za nastavak našeg puta razvoja ekonomskih odnosa
sa obe strane, zapravo sa svim stranama.
Profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju
Mihailo Crnobrnja
objavljeno: 14.04.2014.