Sandalovo drvo Ela Njumark

1,033 views
903 views

Published on

Published in: Lifestyle
0 Comments
2 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
1,033
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
9
Actions
Shares
0
Downloads
28
Comments
0
Likes
2
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Sandalovo drvo Ela Njumark

  1. 1. Naslov originala: Elle Newmark The Sandalwood Tree obrada: Lena www.balkandownload.org
  2. 2. El Njumark SANDALOVO DRVO S engleskog preveo Vladimir D. Janković
  3. 3. Mojoj kćerki Tes
  4. 4. „... smrt ukrade sve osim naših priča.“ Adela Vinfild
  5. 5. 1. 1947. Naš voz projezdio je pored zlatom okićene žene u sariju boje manga, dostojanstvene uprkos tome što je, sedeći na zemlji, pravila od kravlje balege ciglice kojima se lože kuhinjski šporeti. Lice joj se nije videlo od crne kose, a i nije podigla pogled dok je pored nje prolazio voz, zatresavši joj zemlju pod bosim nogama. Prolazili smo jedno po jedno oronulo, od sunca spečeno selo, i što smo se više udaljavali od Delhija, to smo viđali sve više životinja kako trupkaju uz beskrajne rojeve ljudi – bilo je tu osionih kamila, zgrbljenih krava, volova koji vuku zaprežna kola, koza i majmuna, a i samoubilački nastrojenih pasa. Ljudi su hodali lagano, noseći posude na glavama i zavežljaje na leđima, a ja sam zverala kao neki neotesani turista, i gotovo da me i nije bilo sramota što tako blenem; bili su to, ipak, obični ljudi koji žive svoj život, a sigurna sam, o nego šta nego sigurna, da se meni lično ni najmanje ne bi dopalo kad bi neko tako piljio u mene, tamo kod nas, u Čikagu, kao da sam neka retka zverka na izložbi – ali jednostavno nisam mogla da skrenem pogled. Voz je stao pošto se krava preprečila na pruzi, i u tom trenutku na prozoru se pojavila gnojava ruka; to je neki gubavac pružao šaku bez prstiju. Moj muž, Martin, doturio je novčić kroz prozor, dok sam ja, na brzu brzinu, odvukla pažnju Biliju tako što sam ga zagolicala po rebrima. Leđima sam zaklonila prozor, tako da ne može da vidi gubavca, i bogzna kako veselo se nasmešila kad je on privukao sebi ona kolenca i sav se sklupčao, kikoćući se. – Nije fer – dahtao je. – Bilo je bez upozorenja. – Upozorenja? – Gurnula sam dva prsta pod njegovo meko pazuho i on je ciknuo. – Bez upozorenja? – ponovila sam. – Ali onda ne bi bilo zabavno! – Porvali smo se malo tako uz smeh sve dok, neki minut kasnije, voz nije ponovo krenuo i dok za sobom ne ostavismo gubavca
  6. 6. da bogoradi u svojim sivim ritama. Prethodne godine, početkom 1946, senator Fulbrajt obnarodovao je program nagrađivanja diplomaca kojima će biti omogućeno da studije nastave u inostranstvu, i Martin je, kao istoričar koji je upravo radio na doktorskoj tezi posvećenoj političkom životu u savremenoj Indiji, dobio stipendiju da lično prisustvuje poslednjim danima britanskog Radža. U Delhi smo stigli krajem marta 1947, otprilike godinu dana pre predviđenog roka za konačni odlazak Britanaca iz Indije. Posle više od dvesta godina Radža, imperija se našla nemoćna pred mršavim čovečuljkom s povezom oko bedara po imenu Gandi, i tako su Britanci konačno morali da se pakuju. Bilo kako bilo, pre nego što će otići, povući će nove granice, proizvoljne, s ciljem da podele zemlju između hinduista i muslimana, stvarajući tako novu državu, Pakistan. Dušu dalo za jednog istoričara. Ja sam, razume se, iskreno uvažavala plemenitu svrhu Fulbrajtove stipendije – razvijanje globalne zajednice – jasna mi je bila i sva ozbiljnost podele ove zemlje, ali sam potajno sanjarila o šest meseci tokom kojih će se nizati prizori na mesečini iz Hiljadu i jedne noći. Opasno sam se zanosila izgledima da me u Indiji čekaju romansa i pustolovina, kao i jedan nov početak za Martina i mene, pa upravo zato i nisam bila spremna za sumornu stvarnost u kojoj preovladavaju siromaštvo, vatre što se lože balegom i gubavci – i to u dvadesetom veku?! A opet, nisam se pokajala što sam pošla na taj put; želela sam da vidim to šarenilo Hindustana, da iščeprkam odnekud tajnu savitljivosti te zemlje. Želela sam da saznam kako je to Indija uspela da sačuva svoj identitet uprkos neprekidnom prilivu stranih zavojevača koji su uporno nadirali kroz njene džungle i prelivali se preko njenih planina, donoseći sa sobom neke nove bogove, neka nova pravila, i neretko tu ostajali i dugi niz vekova. Martin i ja u braku nismo uspeli to naše „mi“ da sačuvamo ni posle jednog jedinog rata. Zurila sam kroz otvoren prozor, proučavajući svet zaklonjena novim naočarima za sunce s plastičnim ramom sa šarom kornjačinog oklopa i zagasitozelenim staklima. Martin je imao obične naočare, pa je otuda neprestano žmirkao pod nemilosrdnim indijskim suncem, ali je govorio
  7. 7. da mu to ne smeta; nije, štaviše, ni šešir nosio, što sam ja smatrala budalastim, ali je on tvrdoglavo odbijao da išta stavi na glavu. A ja sam se s tim naočarima tamnozelenih stakala i slamenim šeširom širokog oboda osećala zaštićeno, i nikuda bez njih nisam išla. Promicali smo pored hinduističkih hramova i džamija od belog mermera i često sam uzimala u ruke aparat kodak brauni, ali nisam videla ama baš ništa od tog drevnog trvenja između hinduista i muslimana – još ne, u svakom slučaju – ne računajući utisak da se u toj zemlji svi bore da prežive. Prolazili smo pored sela s kućercima od blata, s neobjašnjivim gomilama ostavljenih opeka, zaklonima od cerade navrat-nanos prebačene preko štapova od bambusa i njiva zasejanih prosom koje su nestajale u maglovitoj daljini. Vazduh je mirisao na dim, s primesom znoja i začinâ, a kad je zrnasta prašina nahrupila u naš kupe, zatvorila sam prozor, izvadila četku za kosu, krpu i razređeni alkohol koji sam nosila u torbi i počela da obrađujem Bilija. On je strpljivo sedeo dok sam mu otresala odeću, brisala lice i četkala plavu kosu, dok mi naposletku nije sav zablistao. Siroto dete već se bilo naviklo na moju neurotičnu potrebu za čistoćom, a ako možete da razumete sve te ludačke nijanse koje se tiču održavanja spoljašnjosti, razumećete i zbog čega sam toliko vremena u Indiji provela boreći se protiv prašine i prljavštine kao mahnita. Martin mi je preneo to ludilo. Iz rata u Nemačkoj vratio se opsednut potrebom za mirom i redom, a u vreme kad smo prešpartali pola planete kako bismo stigli do tog neurednog potkontinenta, ja sam već čistila pod psihološkom prinudom, utapajući svoju smetenost u sapunici, spirajući nezadovoljstvo belilom i abrazivnim sredstvima za održavanje higijene. Kad smo stigli u Delhi, prvo sam protresla posteljinu na majušnom balkonu naše hotelske sobe pre nego što sam umornom mužu i detetu dozvolila da legnu. U uskim uličicama Starog Delhija, u kojima nemaš gde da staneš od ljudi, rikši i zabasalih krava, morala sam da zapušim nos ne bih li se spasla od zadaha smeća i mokraće, pa bih izričito zahtevala od Martina da nas smesta vrati u hotel, da bih tamo podvirila pod krevet i zavirila u ćoškove kako bih videla nema li paukova. Pronašla sam dva komada i glatko im presudila – toliko, dakle, što se karme tiče.
  8. 8. Kad smo seli u voz koji će nas odvesti na sever, prvo sam krpom, koju sam uvek držala u pripravnosti, prebrisala sva sedišta u našem kupeu, da mi Martin i Bili sednu na čisto. Martin me je tada pogledao u stilu: „E, sad si već stvarno smešna“. Ali tiranija opsesije je bezgranična, tu razum ne igra nikakvu ulogu. Na svakoj stanici u voz bi uskakali prodavci čaja, vodonoše i oni što prodaju hranu, pa bi jurili kroz vagone krčmeći dvopek, čaj, palmov sok, sočivo, pakore i čapati, a ja bih ustuknula, zaštitnički obgrlivši Bilija, i pritom prostrelila Martina pogledom, tek da mu ništa ne padne na pamet. Na prvih nekoliko stanica ionako zagušljiv vazduh dodatno bi otežao od smešanih mirisa loja i znoja, i uopšte nam nije bilo do jela. Ali posle više sati bez hrane Martin je predložio da probamo nešto od onoga što prodavci nude. Izvadila sam brže-bolje hotelske sendviče koje sam spakovala u torbu u Delhiju i dala mu jedan, pristavši jedino da kupim tri šolje masala čaja – odličnog, gustog čaja s karanfilićem i kardamomom – i to samo zato što sam znala da je skuvan. Pojela sam sendvič sa slaninom i popila čaj, osećajući se bezbednom i ograđenom od sveta – tako da mogu da posmatram i razumem Indiju a da me ona zapravo ne dotakne. Ali dok sam žvakala taj sendvič i gledala kroz prozor, srce mi je zakucalo brže kad sam ugledala slona kako tromo stupa po liniji horizonta. Jahač, koji je bio opkoračio širok slonov vrat, požurivao je životinju bosim stopalima i ja sam ih pratila pogledom, prožeta nekim nesvakidašnjim ushićenjem, dok nisu iščezli u oblaku crvene prašine. Bili je posmatrao žene koje su hodale duž puta s metalnim posudama na glavama i muškarce presamićene pod ogromnim tovarima žita. Često su se i deca u dronjcima vukla za njima, mršava i iscrpljena. Bili je tiho upitao: – Mama, jesu li ovi ljudi siromašni? – Pa, nisu bogati. – Zar ne bi trebalo da im pomognemo? – Previše ih ima, dušo. Klimnuo je glavom i ponovo se zagledao kroz prozor. Prvog dana u Masurli podigla sam plave prozorske kapke u kući koju smo iznajmili, pošteno istresla duri ćilime i uglancala stari, pohabani nameštaj. Svaki milimetar stare trosobne kuće prešla sam
  9. 9. karbolnim sapunom i utrošila litar džajs tečnog deterdženta na kupatilo. Martin mi je rekao kako bi trebalo da uzmem nekoga da to radi umesto mene, ali kako da čišćenje sopstvene kuće prepustim ženi koja je pola života provela s rukama do lakata u kravljoj balegi? Sem toga, htela sam to sama da radim. Nisam umela da dovedem svoj brak u red, ali sam umela da čistim. Poricanje je prvo pribežište uplašenih, a zaista jeste moguće odvratiti misli s bolne teme tako što ćemo ribati, razmeštati i sredstvom za dezinfekciju zataškavati mirise karija i balege. Stvarno deluje – neko vreme. Skrivena pisma pronašla sam posle tek okončanog uspelog napada na kuhinjski prozor. Taman sam bila iscedila sunđer i onda uzmakla, kritički škiljeći u staklo. Žuti sari pretvoren u zavese služio je kao ram za plavo nebo i daleke vrhove Himalaja, koji su sada bili vrlo dobro vidljivi kroz besprekorno uglancano staklo, ali je upravo u tom trenutku poznopopodnevno sunce obasjalo prljavi zid od cigala iza starog engleskog šporeta. Crvena cigla bila je pocrnela posle sto godina dimljenja i ja sam, iz čista mira, odlučila da zasučem rukave i dobro to oribam. Rašmi, naša aja,1 blagoizvolela bi ponekad da obriše prašinu sa stola ili pomete patos svežnjem grana akacije, ali nikada mi ne bi palo na pamet da od nje tražim da zagrebe po zidu ogrezlom u čađ. Takav posao bio je nedostojan njene kaste i ona bi me odbila na licu mesta. Univerzitet nam je dodelio upravo tu kuću zato što je u njenom sklopu bila kuhinja, za razliku od uobičajene letnje kuhinje u dvorištu. Mesto mi se svidelo čim sam kročila na malo imanje obraslo travom, s pipalovim stablima oko kojih su se uvijale puzavice. Unutar niskog zida od opeka i blata, koji se jedva video od himalajske mimoze, nalazila se sto godina stara kuća s verandom, sva u vinovoj lozi, a pred samim ulazom u kuću suvereno je vladalo staro sandalovo drvo s dugim ovalnim lišćem i bremenitim crvenim mahunama. Sve to skupa odavalo je utisak trošnosti i pohabanosti, i pitala sam se koliko li je ljudi proživelo vek na tom mestu. Duž jedne strane kuće bila je staza oivičena neuredno potkresanim šimširom, koja je vodila do spremišta za sluge; bio je to, zapravo, niz oronulih kolibica, kojih je bilo mnogo više nego što će nama, s tako malobrojnom poslugom, ikada trebati. A tamo, iza tih kolibica, u
  10. 10. šumarku deodara,2 nalazila se zapuštena staja, i Martin je pomenuo da bi, za vreme sezone monsuna, tu mogao da skloni kola. Martin je kupio udaren, propao crveni pakard kabriolet, koji je 1935. svakako bio nov i šik, ali su dvanaest sezona monsuna i čitave godine zanemarivanja na njemu neminovno ostavile traga. Uprkos svemu, krntija je još išla. Ja sam vozila bicikl, Bili je imao svoja crvena kolica i nije nam ni bilo potrebno više od toga. Ostaci stare letnje kuhinje još su se videli iza kuće, pod krošnjom drveta nima; beše to jedna opustela šupa s prljavim podom, u kojoj su se nalazili jedan nakrivljeni kredenac i opeke naslagane u obliku kvadrata s rupom u sredini – tu su se stavljali drva ili ugalj. Indijci nisu kuvali unutar kolonijalnih kuća – što zbog opasnosti od požara, što zbog nekih komplikovanih običaja u vezi s religijom ili pripadnošću određenoj kasti – i ovde mora da je reč o nekim neobičnim kolonistima koji su odlučili da kuhinju prebace u kuću i da im tamo stoji šporet, blagoslovene im duše. Poslugu sam odabrala sama, a na raspolaganju mi je bila gotovo čitava armija koja se pojavila na razgovoru za posao. Svi su imali cedulje – preporuke – a pošto većina njih nije umela da čita engleski, nisu znali da su te cedulje koje su pokupovali na pijaci na sebi komotno mogle da nose potpise kraljice Viktorije, Vinstona Čerčila ili glumaca iz putujućeg lutkarskog pozorišta. Na jedinoj cedulji u čiju sam verodostojnost bila stoprocentno sigurna pisalo je: „Nema veće lenštine među kuvarima u celoj Indiji. Mleko cedi kroz doti,3 a i voli da krade.“ Naposletku smo okupili sablažnjivo malobrojno osoblje – našlo se tu mesta za jednog kuvara, jednu aju i jednu dobi,4 koja je jednom nedeljno diskretno sakupljala naš veš. U početku smo imali i baštovana, čistačicu i nosača – što je, inače, varijanta bliža uobičajenoj – ali sam se ja sred tolikog mnoštva slugu osećala izlišnom. Naročito mi je mrsko bilo da imam nosača, neku vrstu majordoma koji se svuda vukao za mnom, razgovarajući umesto mene ili prenoseći moje naredbe drugim slugama. Osećala sam se bespomoćno, kao karikatura neke memsahib5 iz devetnaestog veka koja se povazdan izležava na divanu. Naš nosač je iskustva sticao u britanskim domaćinstvima, tako da je, držeći se tradicije, imao običaj da ujutro
  11. 11. probudi Martina i mene, služeći nas onim što je on nazivao „jutarnjim čajem“. Kad sam prvi put otvorila oči i ugledala tamnog muškarca s turbanom koji se nadnosio nada mnom s poslužavnikom u rukama, došlo mi je bilo da presvisnem od straha. On nam je, takođe, služio i obroke, i stajao bi iza nas dok jedemo, pa smo se osećali kao da sedimo u nekom restoranu u kom nas konobar neprestano prisluškuje; bila sam bolno svesna svake reči koju bismo izgovorili za trpezom, kao i svojih manira za stolom. Događalo mi se, tako, da salvetom briskam uglove usana i vodim računa o tome da su mi leđa uvek prava. Primetila sam da i Martin sve to isto oseća, i tako su nam ti obedi postali jedan nimalo prijatan svakodnevni zadatak. Ja taj „jutarnji čaj“ nisam želela, kao što nisam želela ni nosača – uvek prisutnog, uvek tu negde – a uživala sam u osećaju da nekome i nečemu služim. Zato sam vodila računa o tome da naš mali dom uvek bude čist i redovno sam, lično, zalivala biljke na verandi. Dopadao mi se taj prirodni, prašumski ambijent oko same kuće, a pomisao na to da na ovakvom mestu imamo baštovana činila mi se potpuno besmislenom. Martin mi je pak govorio da se ostali stranci u kraju preneraze kad čuju koliko malo slugu mi držimo. – Pa? – uzvratila bih mu. Kuvara, Habiba, zadržala sam zato što nisam mogla da prepoznam barem polovinu stvari na pijačnim tezgama, a budući da nisam znala hindi, gledali su da mi utrape robu i po triput većoj ceni. Zadržala sam i aju, Rašmi, zato što mi se svidela, a i zato što je znala engleski. Kad smo se Rašmi i ja upoznale, pozdravila me je formalno se naklonivši, s rukama u položaju kao za molitvu. – Namaste6 – rekla je, a onda počela da se kikoće i pljeska rukama, tako da su joj punačke nadlaktice drhtale kao pihtije, a zlatne narukvice zveckale. – Iz koje ste zemlje? – upitala me je. – Iz Amerike – rekla sam, podozrevajući da bi to moglo da bude i trik-pitanje. – Oooooo, iz Amerrrrrike! Vrrrlo dobrrro! – Zasvetlucao je rubin u njenoj nozdrvi. Rašmi nikako nije mogla da se pomiri s tim da jedno domaćinstvo može imati tako malobrojnu poslugu. Kad god bi me videla kako
  12. 12. tresem tepih ili ribam kupatilo, napućila bi usta i počela da vrti glavom, iskolačenih očiju. – Arej Ram! Šta to gospođa raaaadi? – Pokušala bih da joj objasnim da ja, eto, volim nečim da budem zabavljena, ali Rašmi bi išla po kući mrmljajući i vrteći glavom. Jednom sam je čula: – Amerrrikanci – rekla je, kao da je to neka dijagnoza. Počela je da briše prašinu uredno povezanim granama akacije i da iznosi smeće. Pojma nisam imala kuda ga nosi, ali njoj je to, izgleda, pričinjavalo zadovoljstvo. Kad god bih joj zbog nečega zahvalila, ona bi ljupko zaklimala glavom i rekla: – To mi je dužnost, gospođa. – Kamo sreće da smo Martin i ja sa istom lakoćom mogli da prihvatimo sopstvenu sudbinu. Moj lepi Martin vratio se iz rata s nečim zakukuljenim i haotičnim u sebi, i stalno je tražio da sve bude pod konac, kao vojnički krevet. Svesna sam da je on na taj način pokušavao da održi prevlast u kući, ali mene je time naprosto izluđivao, naročito kad bi zastao da skine neku dlačicu koju je samo on video na mojoj odeći, ili kad bi počeo da ređa naše cipele, jednu do druge, na podu garderobera, tako da su podsećale na vojnike pri komandi „mirno“. U prvo vreme sam se povinovala i gledala da sve bude besprekorno, iz jednostavnog razloga što mi je svađâ s Martinom već bilo preko glave. Ubrzo sam, međutim, uvidela da razmeštanje nameštaja i tamanjenje prašine u meni bude osećaj, ma koliko on krhak bio, da sam ja zapravo glavna u kući – i Martin je toga donekle postao svestan – i zaista sam uživala namećući svoje antiseptičke standarde Indiji i nastojala da taj moj mali kutak kosmosa bude predvidiv kao sama sila teže. Kad se taj izmenjeni Martin vratio kući iz Nemačke, pa počeo pedantno da ređa knjige po polici i glanca cipele dok pertle ne provrište, često se žalio na metalni ukus u ustima, pa je pet puta dnevno jurio u kupatilo da opere zube. Nisam znala otkuda mu taj ukus, ni kakav je tačno, ali sam znala da ima noćne more. Trzao bi se u snu, mrmljajući nepovezano o nekakvim „kosturima“ i poimence dozivajući ljude koje nisam poznavala. Bilo je i noći kad je vikao u snu i ja bih skočila, šokirana i prestravljena. Čaršavom bih mu brisala znoj s lica i ljubila mu dlanove sve dok ne bi počeo normalno da diše, a i meni srce malo usporilo.
  13. 13. Koža bi mu bila hladna i vlažna, sav je drhtao, a ja bih ga držala u naručju i pevušila mu na uvo: – Sve je u redu, tu sam ja. – Posle nekog vremena, kad bi mi se učinilo da je pravi trenutak, rekla bih mu: – Dragi, hajde da pričamo. Molim te. – Ponekad bi mi nešto malo i ispričao, ali jedino o jeziku, ili o predelima, ili o momcima iz njegovog voda. Rekao mi je jednom da mu je smetalo što nemački, kad ga slušaš, tako mnogo liči na jidiš, kojim su govorili njegovi deda i baba; a onda bi odmahnuo glavom, kao da nešto pokušava da shvati. Pričao mi je kako je Nemačka puna-puncata zamkova i bajkovitih sela i da je sve to razneto u paramparčad. Rekao mi je kako su vojnici iz njegovog voda bili družina kakva je samo u ratu i mogla da se sklepta, pošto se takvi ljudi u drugačijim uslovima nikada ne bi ni sreli. Martin, kao istoričar koji obećava, spavao je krevet do kreveta s blagoglagoljivim mehaničarom iz Detroita po imenu Kazino. U kasarni je s njima bio i jedan Indijanac, koji se zvao Vilijam Što Ništa Ne Ceni, kao i Samoanac po imenu Najkelekele, koga su ljudi zvali Ukulele. Po Martinovim rečima, sve su to bili momci na mestu, ali našao se tu i jedan ovlašćeni računovođa iz Kvinsa, neki Polanski – momci su ga zvali „Ski“ – sa širokim, pljosnatim licem i bezličnim plavim očima, koji je i prečesto progonio Jevreje, i Martin je morao neprestano da se podseća da su on i Ski na istoj strani. Ski je, međutim, varao na kartama i nosio u sebi tu prepoznatljivu antisemitsku žicu. – Od svih pristojnih momaka u tom vodu – rekao je Martin – meni je zapalo baš Skija da odvučem do poljske bolnice, dok su neki bolji ljudi ležali mrtvi oko nas. – Nedoumica u vezi sa spasavanjem Skija proganjala je Martina, ali nije to bilo ono što ga je nagrizalo kao kiselina. Jedne noći, u krevetu, pošto je uz večeru popio čašu vina više nego obično, Martin je ukrstio prste, zabacio šake iza glave, pa počeo da mi priča o oficiru zaduženom za kantinu, nekom Pitu Makoju, inače s Apalačkih planina, koji je od kradenog šećera, kvasca i bresaka u konzervi pravio neku brlju. Taj je pre rata prošao kroz neformalnu obuku u očevoj pecari, negde u šumskim zabitima Zapadne Virdžinije, a Martin ga je, u jednom od retkih bezbrižnih trenutaka, sa uspehom imitirao. – Znam ja, jašta, da to neeje po zakonu – otezao je on u govoru
  14. 14. – a i moj ćaća ima da batali, čim uzmogne, jes’.“ – Nemaš ti, bogami, te košmare zbog rakiještine Pita Makoja – rekla sam ja na to. – Čoveče, nisi ti to probala. Peče kao vatru da gutaš. – Tada mu je glas postao nerazgovetan. – Ponekad se, međutim, bez te rakiještine nije moglo, kao ono kad je Tomi... Nego, dobro sad, Makoj nam je uglavnom služio umesto bolničara s morfijumom. – A ko ti je taj Tomi? – rekla sam. Martin je skrenuo pogled u stranu. – U, šta će ti to, nije bitno. – Što šta će mi. Pričaj. Molim te. Oklevao je, pa ostao pri svom. – Jok. Spavaj. – Pomilovao me je po ruci i okrenuo se na stranu. Veterani Drugog svetskog rata bili su otelotvorenje junaštva, hrabri oslobodioci, i većina njih s radošću je ratno ruglo ostavila pokopano ispod ruševina pa se vratila, ili bar pokušala da se vrati, normalnom životu. Martin se, međutim, kući vratio s nevidljivim ranama, a naš normalan život našao se u razvalinama, kao nemački predeli. Želela sam da ga razumem. Preklinjala sam ga, dobre dve godine, da progovori, ali on nije hteo ni da čuje. Nije mi dozvolio da mu pomognem, a ja sam se potpuno istrošila pokušavajući. To njegovo prevrtanje u krevetu me je u prvo vreme bolelo, ali kad smo stigli u Indiju, i ja sam to već uveliko radila. Koliko je njega morila ta muka, toliko je i mene obuzimao jed, pa smo počeli da se istresamo jedno na drugo. Svako bi se zavukao u svoj ćošak, a onda bi nešto puklo i poskakali bismo stisnutih pesnica. Pošto iznutra nisam bila u stanju da nas dovedem u red, gledala sam da nas u red dovedem barem spolja. Tumarala sam po kući tražeći grinje koje ću poklati, buđ koju ću satrti, fleke koje ću zbrisati s lica zemlje. Uništavala sam prljavštinu i nered gde god bih na njih naišla, i to mi je, bar malo, pomagalo. Tog jutra kad sam pronašla pisma, kofu sam napunila toplom vodom sa sapunicom i s besomučnom odlučnošću navalila na čađave cigle iza starog šporeta. Izvlačila sam metlom sapunjave krugove po zidu kad – gle! Jedna cigla se pomerila. Baš čudno. Ništa u toj kući nikada nije tandrknulo, nikada se ništa nije razlabavilo; britanski kolonisti koji su sagradili tu kuću nadali su se da će Indijom vladati dok
  15. 15. je sveta i veka. Odložila sam metlu i noktima zagrebala po trošnom malteru oko rasklimane cigle, a onda počela da cimam ciglu napred- nazad dok je nisam dovoljno razlabavila da mogu da je uhvatim prstima. Tako sam lagano izvukla ciglu, da bi me u narednom trenutku podišli žmarci kad sam u zidu, na skrovitom mestu, ugledala paket koji su činili presavijeni papiri povezani izbledelom, izgužvanom plavom trakom. Paket je zaudarao na dugo skrivane tajne, a ja sam osetila kako mi se usta šire u osmeh. Pocrnelu ciglu spustila sam na pod i gurnula ruku da izvučem plen iz zida. Predomislivši se, otišla sam prvo do umivaonika da s ruku sperem garež. Čistih, suvih ruku, izvukla sam paket iz skrovišta, oduvala prašinu koja se nahvatala u naborima, pa ga spustila na kuhinjski sto i razvezala traku. Kad sam raširila prvi list, prevoji su maltene zaškripali, toliko su bili stari. Pažljivo sam raširila krtu hartiju na stolu i ona je tiho zašuškala. Bilo je to pismo, pismo ispisano na tankom, hrapavom pergamentu, a ženski rukopis uzdizao se i hrlio preko lista, dosežući oštre vrhunce i savijajući se u zavojite šare. Jezik je bio engleski, a sâm način na koji je pismo bilo sakriveno u zidu nagoveštavao je intrigu iz viktorijanske epohe. Sela sam na najbližu stolicu i počela da čitam.
  16. 16. 2. od... Adele Vinfild... ... Jorkšir... Engl... septembra 1855. Draga Felisiti, ... teško mi je pao taj rastanak... ... opasno putovanje... ... oluje na moru... ... Majka istrajava u... ovi ljudi... sve sami podli kreteni... ... užasno mi nedostaješ... sestra... i veselju Adela Višedecenijska memla uništila je veći deo stranice. Pogledala sam datum i pomislila: o, bože mili, pa ovo je staro skoro sto godina. I vidi samo ta imena – Felisiti i Adela – kako ljupko, baš viktorijanski! Po svemu sudeći, Felisiti je živela u Indiji (u ovoj kući?), a Adela joj je pisala iz Engleske. Hitro sam pogledala preko ramena, a onda se nasmejala sopstvenoj ludosti. Kakve veze ima da li će me Martin ili bilo ko drugi zateći kako čitam neko staro pismo. Nije u tome bio problem, već u toj rupi u zidu, u kojoj su dugo bila skrivena ta pisma, a zbog čega sam se ja sada osećala kao pirat koji je nezakonito prigrabio plen. Ali bila sam sama. Habib još nije bio došao da pripremi večeru, a Rašmi je napolju vodila abrove s putujućim trgovcima u spremištu. Oslušnula sam malo, i samo je Bilijev bezazleni glas narušavao duboku tišinu koja je vladala u kući. Bili – tada petogodišnjak pun života – vozao je Spajka po verandi u kolicima. Spajka, prepariranog psa pod punom kaubojskom opremom, Bili je dobio kao poklon za peti rođendan umesto prave kuce koju je tražio. Držanje kućnih ljubimaca nije bilo dozvoljeno u našem stanu u Čikagu i Spajk se nametnuo kao svojevrstan kompromis. Martin i ja nismo
  17. 17. štedeli: kupili smo najbolju igračku psa koja se mogla naći – žustrog jorkširskog terijera s nedokučivim staklenim očima i kaubojskim šeširom od crnog filca. Bio je odeven po poslednjoj modi, u crvenu kariranu košulju i plave teksas farmerke, a na šapicama je imao četiri šimike od ukrašene kože. Bili ga je obožavao. U Masurli je, međutim, taj razigrani kauboj postao simbol lagodnog američkog života od kojeg je Bili otrgnut, i kad god bih ga ugledala, nisam mogla a da ne osetim grižu savesti. Ispostavilo se, naime, da je Indija jedno samotno mesto – verujte na reč, ne biste tako nešto očekivali od zemlje koja ima gotovo pola milijarde ljudi7 – i Spajk je Biliju bio jedini drug. Bili je s igračkom razgovarao kao da je to pravi pas i Martin je već počeo da brine da li je to baš sasvim zdravo. Ja, međutim, nisam htela Biliju da oduzmem Spajka, i ne bih to učinila sve i da sam znala kakve će nevolje ta igračka izazvati kasnije. Razmotala sam još jedan paketić koji sam prethodno izvadila iz zida; bio je to od vode umrljan crtež neke žene u suknji sa izrezom i kolonijalnim šlemom na glavi kako jaše konja. Martin mi je pričao kako su u devetnaestom veku Engleskinje konje jahale sedeći postrance, ne opkoračavajući životinju, i tako sam se sada pitala da nije ovo slučajno nekakva karikatura, ili je ova žena, možebiti, jedna od onih malobrojnih besprizornica koje su otvoreno prkosile društvu? Pomno sam proučila crtež. Lice te žene bilo je mlado, koža zategnuta, a crte jednostavne, i osmehivala se kao da zna nešto što je za nas ostale i dalje nepoznanica. Uzde je držala s lakoćom i samopouzdanjem. Obod šlema zaklanjao joj je oči i samo se po njenom znalačkom osmehu, uzdignutoj bradi i smelom načinu odevanja moglo donekle naslutiti o kakvoj je ličnosti reč. Raširila sam još nekoliko listova, i sve su to bila pisma, neka više, neka manje oštećena, ali ipak sam tu i tamo uspevala da razaberem pokoju rečenicu. Šalje... ... Ad... Vinfild ...šir ... Engleska septembra 1855. Draga Felisiti, ...sinoć... ... onaj bezbradičovečuljak...
  18. 18. ... dosadno ... pošteno se prodrala... ... duguješ to sebi... ... ali tvoje zdravlje... ... neustrašiva Fani Parks...8 nije sušičava... ... zabrinuta sam za tebe... Pisma su bila privatna, i pokušavajući da popunim praznine, osećala sam kako nezvana virim u živote drugih ljudi. Na trenutak me je obuzela griža savesti, da bih potom uspela da ubedim sebe kako su ta pisma, eto, napisana 1855. godine i da ljudi kojih se sve ovo tiče odavno nisu među nama. Pa ipak, malo-malo pa bih pogledala ka zadnjim vratima. Sumorni Martin i bezbrižna Rašmi svakako ne bi marili za ova pisma, ali Habib je bio kao sfinga, od onih Indijaca koji ne govore engleski, i nikad nisam bila načisto šta mu se mota po glavi. Uvek sam se osećala pomalo nesigurno u Habibovom prisustvu, premda je on kao kuvar bio zaista pouzdan, prevashodno zbog toga što nas još nije potrovao svojim paprenim karijima. Iako nisam poklekla pred sumnjivim jelima koja su prodavci nudili u vozu, Martin i ja smo odlučili da ipak prihvatimo domaću kuhinju, s tim da se jela pripremaju u našoj kući. Indijski kuvari odavno su već bili naučili da pripremaju engleske specijalitete – zlobno bi se, istina, smeškali, nazivajući to nikakvom hranom – ali Martin je uspeo da me ubedi kako će nam biti mnogo zanimljivije da jedemo kari na razne načine nego da učimo nekog tamo Indijca kako da pravi ćufte. „Ili ćeš držati časove kuvaru koji ne zna engleski, ili će nam na nos izaći pastirska pita i žele od mleka.“ Rekavši to, napravio je grimasu. Znala sam i sama da je u pravu, a onda je Martin, tek da stavi tačku na „i“, dodao uostalom sasvim razborito zapažanje da će „to biti isti sastojci, nabavljeni na istim pijacama, koje će pripremati isti kuvar“, te da „nije bitno koje će posle začine dodati ili šta će prvo staviti u lonac“. Habibovi kariji bili su, nažalost, toliko ljuti da su njegovi žeženi začini prosto satirali većinu prepoznatljivih aroma. Martin, veliki pobornik lokalne kuhinje, i sam je primetio da se obroci u našoj kući ne jedu, već preživljavaju. Jedne večeri zagledao se u kozji kari i pogladio se po stomaku. – Dobro – rekao je snebivljivo. – Znam da smo se
  19. 19. dogovorili, ali... – Uzdahnuo je. – Zar moraju baš posle svakog jela da nam izbijaju plikovi? – Saosećajno sam klimnula glavom. U tom trenutku oboma bi nam i te kako dobro došlo bar malčice one nikakve engleske hrane. Pokušala sam da navedem Habiba da smanji ljute papričice, i to tako što sam mahala dlanom ispred otvorenih usta, brektala i gutala hladnu vodu. Taj tihi čovečuljak s kapčetom na glavi i bezizraznim očima samo je odmahnuo glavom, pribegavši onom dvosmislenom, univerzalnom gestu čije značenje nijedan živi zapadnjak ne može u celosti i pouzdano da dešifruje – to je to čuveno indijsko mahanje glavom. Može ono da znači i „da“, i „ne“, i „možda“, može da znači „oduševljen sam“ ili „savršeno mi je svejedno“, a ponekad je to, po svemu sudeći, nesvesna reakcija koja se jednostavno tumači kao: „u redu, čuo sam te“. Sve, očigledno, zavisi od konteksta. Prelistavala sam pisma, tražeći nov tekst načet vremenom i klimom, i počela već da se nerviram, podjednako i zbog samih pisama i zbog mesta na kojem su propadala. Pre toga sam živela u nadi da će ova kulturološka izolacija u kojoj smo se našli doprineti da se Martin i ja vratimo jedno drugome, ali Indija nije uspela ponovo da nas spoji. Ispostavilo se da je Indija, u stvari, neshvatljivo složena, da nije reč ni o kakvom zdencu drevne mudrosti, već o zmijskom leglu punom zagonetki, međusobno isprepletenih u nerazmrsivi čvor kulturnih i verskih protivurečja. A kad smo već kod protivrečnosti, Indija je, po svemu sudeći, pogodovala tome da Martin postane paranoičan i nesmotren u isti mah. I dalje je odbijao da nosi šešir i oterao bi me kad bih se ponudila da mu nos, koji je bio pocrveneo i počeo da se ljušti, namažem melemom od nevena. Kao istoričar, razgovarao je s Indijcima o dolazećoj nezavisnosti od Velike Britanije, što je podrazumevalo pešačenje po četvrtima Simle nastanjenim mesnim življem, kao i vožnju otvorenim pakardom po strmim, neravnim putevima do brda po kojima su bila raštrkana zabačena sela. Kad bih mu rekla da se čuva, on bi se nasmejao i odgovorio: – Ja sam ratni veteran. Mislim da ću umeti s tim da izađem na kraj. – Zviždao je izlazeći iz kuće. Ali svakog jutra kad sam nameštala krevet u kojem smo nas dvoje
  20. 20. spavali, morala bih dobro da protresem njegov deo čaršava, na kojem su ostajali tragovi nalik paukovoj mreži, od silnog Martinovog koprcanja u teskobnim snovima. Nisam znala sanja li on to Indiju ili Nemačku, ali sam dobro znala da uopšte nije tako opušten kao što se pravi. Drugi znak njegove zebnje bili su ti izluđujući dvostruki aršini. Iako je on sam lunjao naokolo kud mu se ćefne, mene je redovno opominjao da ne idem predaleko od kuće. To mi je išlo na živce. Ja ne volim kad mi govore šta smem, a šta ne smem, nikad to nisam volela, i zato sam mu se suprotstavila. Pokazala sam zube i rekla mu da smo sada u Indiji, a ne u ratnoj Nemačkoj, ali je tada zube pokazao i on i rekao mi da nemam pojma o čemu govorim. Dovoljno je bilo samo pomenuti Nemačku, i razgovor bi uplovio u opasne vode, što bih, uostalom, odmah osetila u njegovom glasu, pa sam tako i tom prilikom digla ruke od dalje rasprave. Razvila sam poslednje listove pergamenta i ponestalo mi je daha. Poslednje pismo ostalo je netaknuto. Nekoliko stranica uspelo je da odoli vlazi. Obmotani mnoštvom slojeva koji su poslužili kao upijači, na ovim listovima ostalo je sačuvano sve, do poslednjeg slova. Pisano rukom Felisiti Čedvik Kalkuta, Indija januara 1856. Najdraža moja Adela, Gusko blesava! Dosad si već sigurno primila pisma koja sam ti poslala s Gibraltara i iz Aleksandrije, i znaš da nisam nestala na pučini. Užasno mi nedostaješ, ali mnogo je lepo ponovo biti ovde, u Indiji. O, kako bih volela da dođeš i pridružiš mi se! Pošto sam stigla za vreme sezone monsuna, u prvo vreme sam se neopisivo dosađivala – dane i dane provela sam u zagušljivim salonima, na beskrajnim večerima i igrankama sa istim, groznim udvaračkim ritualima u kojima učestvuju iste očajne žene i isti usamljeni muškarci, koji bi svi listom podetinjili od rimskog punča. Ja redovno iskoristim priliku da onoj uštogljenoj gospodi skrenem pažnju na to da pušim i
  21. 21. pijem, dok onim nepristojnima govorim kako predano proučavam Bibliju. Zgražavaš li se zbog toga? Majka bi bila preneražena, ali važno je da zasad uspešno odbijam prosce, što očito znači da sve ide po planu. Majka i otac čudu ne mogu da se načude kako to da mene niko ne prosi, a ja držim jezik za zubima, pravim se da mi nije jasno i samo kupujem vreme, dok ne dođe mart, kad idemo gore, u brda. A onda ću pribežište naći u slobodi mofusila – divljine u unutrašnjosti – gde ću biti sama- samcita. Čula sam za neko netaknuto seoce koje se zove Masurla i odmah namirisala slobodu. Drago mi je što sam opet ovde, u Indiji, ali mnoštvo slugu koji vode računa o nama svakog trenutka probudilo je u meni jednu uznemirujuću uspomenu. Jednoga dana, kad mi je bilo šest godina, igrajući se, doskakutala sam do vlažne letnje kuhinje iza naše kuće u Kalkuti i ugledala Jasmin, moju aju, kako stoji iznad punog lonca koji je kuvar ostavio da se krčka. Bilo je to veliko iznenađenje, budući da je Jasmin bila hinduistkinja i inače nije ulazila u kuhinju, smatrajući je nečistim mestom na koje je dolazio samo naš kuvar, muhamedanac, koji je pravio jela od mesa, od govedine, štaviše. A opet, Jasmin je bila tu. Ja sam do kuhinje bila navratila da uzmem malo guava čata,9 i zatekla je upravo u trenutku dok je uzimala urnu izrađenu od mesečevog kamena. Okrenula je glavu, lagano, i prikovala me pogledom, mene, njenu čota mem – mladu gazdaricu – i iz urne odvadila prstohvat pepela. Neki pripadnici hinduističke religije imaju običaj da sačuvaju malo pepela dragih pokojnika, a tu urnu od mesečevog kamena već sam jednom bila videla u Jasmininim rukama, otprilike nedelju dana ranije, kad se vratila, uplakana, s Vikramovog pogreba. Vikram je bio jedan od naših brojnih nosača i sećam se da sam njegovo beživotno telo videla u spremištu prekriveno gomilom nevena i ruža, spremno za spaljivanje. Uputila sam Jasmin upitan pogled, dok je njena ruka, kao da okleva, lebdela iznad lonca s hranom, i dalje s ono malo Vikramovog pepela između palca i vrhova prstiju. Znajući da je ja u životu neću izdati, moja voljena Jasmin ispustila je Vikramov pepeo u jelo, i ja sam gledala taj prah kako nestaje u loncu, u našoj večeri. Nasmešila mi se i ja sam joj uzvratila osmeh. Jasmin me je svakog jutra budila poljupcem i svake večeri uspavljivala pesmom.
  22. 22. Ona mi je poklonila šareni jorgan načinjen od tkanina od kojih se pravi sari, onaj koji sam posle ponela sa sobom u Englesku. Mirisao je na pačuli i kokosovo ulje, baš kao i Jasmin, i sećaš li se samo koliko je besna bila tvoja majka kad nisam htela da dam jorgan na pranje, nego sam ga sakrila? Nisam nipošto htela da sapun od ceđi zauvek odstrani te mirise; bilo bi to za mene kao da ponovo gubim Jasmin. I tako sam posmatrala Jasmin kako varjačom meša obesvećeni ručak, a onda mi je, s ljubavlju, namignula i dala mi punu šaku guava čata. Bila je to, dakle, naša tajna, i mada ja toga nisam bila svesna, bilo mi je drago što mogu s njom nešto da podelim. Naposletku, imala sam šest godina i bila sam usamljena, a i navikla sam da mi ništa ne bude jasno. Nije mi bilo jasno zbog čega krave regulišu saobraćaj na ulici, nije mi bilo jasno zbog čega je moj otac navlačio belu rukavicu od jareće kože da uštine sluge kad ga zbog nečega ozlovolje. Kao što mi nije bilo jasno zbog čega majka ima običaj da slugama, na ime kazne, daje velike doze ricinusovog ulja, ili otkud to da njoj nijedan sluga ili sluškinja ne sme da priđe bliže od dužine ruke. Jednom se majka nešto zaboravila, pa se oslonila o Vikramovo rame dok se pela u nosiljku, a onda je, huknuvši od gađenja, sklonila ruku kao da ju je spustila u oganj, pa se sama uzverala. Vikram se ponašao kao da ništa nije primetio, ali Jasmin se sva smračila, i nekoliko sedmica kasnije, posle Vikramove iznenadne smrti, Jasmin je, eto, sipala njegov pepeo nama u hranu. Ja sam tada mislila da ona to hoće da se našali s mojom majkom. Te večeri, za stolom, sluga je iznosio tanjire vrškom pune mirišljavog pirinča i paprikaša s mesom jarebice. Majka i otac gutali su oskvrnutu hranu i revnosno žvakali. Kao i obično, majka je istančanim pokretima obrisala uglove usana, dok je otac očistio brkove krutom maramicom od damasta. Sećam se kako sam prevrtala svaki zalogaj po ustima, opipavajući jezikom da slučajno ne naletim na nešto zrnasto, ili na neki ukus kojem tu nije mesto, ali – ništa. Znala sam da mi je Vikram tu, u večeri, ali bilo mi je šest godina i nije mi smetalo. On mi je, inače, bio jedan od omiljenih slugu. Uživala sam gledajući ga kako skače tamo-amo po dvorištu, glasno se smeje dok žonglira bananama, sećam se njegovog
  23. 23. osmeha i isturenih prednjih zuba, i kako je turban umeo da mu se nakrivi na glavi. Ne znam od čega je umro, ali mi je Jasmin rekla da se pretvorio u vilinog konjica, a da je ona nešto njegovog pepela sačuvala u urni od mesečevog kamena kako bi joj Vikram pravio društvo. Tek kasnije sam shvatila da joj je on, verovatno, bio muž. Pojela sam večeru, pa se bacila u razmišljanje: koji li deo Vikramovog tela varim? Pala mi je na pamet probušena ušna školjka, pa njegov krivi mali prst na nozi, pa kukasti nos... Postojala je mogućnost da je u onom prstohvatu pepela koji je Jasmin zahvatila bilo i malo mrtvačkog pokrova, ali ja sam se nadala da nije takav slučaj. Želja mi je bila da pojedem malo Vikrama, jer mi je nedostajao. Misliš li da sam čudovište, Adela? Kad smo se iz male kuće preselili u onu veliku na Garden rič roudu, i Vikram se našao među nosačima koji su išli s mojom majkom i sa mnom. Razmaknula sam zavesu nosiljke da udahnem indijske ulične mirise – miris dima, začina i još nečega što nisam znala šta je – i tada sam se prvi put upitala šta je to što čini taj jedinstven, prepoznatljiv miris. Kasnije, dok sam stajala unutar kapije naše nove kuće, pogledala sam u majku i stegnula nos. Ona je napućila tanke usne i odmahnula glavom. „Čuče tamo“, rekla je s gađenjem. „Žene čuče u prašini i spremaju hranu.“ Onjušila je vazduh, kao da je taj miris vređa. „Dosad bi već trebalo da ti je jasno zbog čega ovi ljudi više vole da žive na ulici.“ Ali, Adela, nije to bio samo miris hrane koja se priprema nego miris zapaljene kravlje balege i pogrebnih lomača – zadah siromaštva i žalosti. Svakodnevno sam na ulicama viđala nosila natovarena mršavim, mrkim leševima i oko njih sveže cveće. Otac nije mogao da gleda te pogrebne povorke. „Sirotinja“, govorio je on s turobnim osmehom na licu. „I bolje im je što ne žive dugo.“ Ne misliš li da je to tužno? Ti ljudi su živeli i umirali, a mi na njih uopšte nismo obraćali pažnju. Ni u hrani koju jedemo nismo ih primećivali. Ali oni su znali! Otkako sam se vratila u Indiju, slušam, evo, o tome kako kuvari stavljaju usitnjenu srču sahibu10 u jelo. Oni su znali. Jasmininu „šalu“ gotovo sam bila zaboravila dok se nisam vratila u
  24. 24. Indiju i jedne večeri sela da jedem. Služili su paprikaš s mesom jarebice. Kako sam okusila jelo, u meni je oživelo sećanje na onaj negdašnji paprikaš, onaj začinjen ljudskim pepelom, i stomak mi se okrenuo. Osvrnula sam se po prostoriji i ugledala naše sluge kako stoje iza svakog od nas, uspravni, bezizraznih lica. Ništa se s tih lica ne može pročitati, čak i kad otac počne da priča o politici – o verskim trzavicama i nezadovoljstvu sepojâ.11 Pa, što se oca tiče – nek pukne! Volim Indiju i nameravam ovde da ostanem da živim, po svome. Udavati se neću; postaraću se da svet od mene ima koristi. Sleduje mi godišnja apanaža, i kad budemo otišli u brda, iznajmiću neku običnu kuću u okolini Masurle. Vraća mi se hindustanski, sve bolje pričam, i ima toliko da podžunglišem da će majka samo gledati kako da me se otarasi. A ja to jedva čekam! Tvoja sestra u sreći i veselju, Felisiti Pismo nije bilo poslato. Odložila sam ga razmišljajući... Zar ljudski ostaci u paprikašu? Prisetila sam se jednog članka u Nacionalnoj geografiji posvećenog obrednom ljudožderstvu, sa zaključkom da je reč o jednom duboko duhovnom fenomenu koji podrazumeva prenos moći i produžavanje ovozemaljskog postojanja. Jedino što je to ljudožderstvo, čija je svrha preživljavanje, iziskivala otpor ili kajanje. Jasminino ponašanje, naravno, ne bi moglo da se okarakteriše kao ljudožderstvo, ali jeste bilo nešto slično tome, iako ja nisam mogla da nađem pravu reč. Ljudski pepeo u paprikašu bi, po svemu sudeći, bila indijska varijanta onoga kad afrički rob pljune u rashlađeni čaj od nane koji će popiti beli gospodar. Bilo to ljudožderstvo ili nešto drugo, verovanje da hrana koju jedemo prevazilazi nivo telesnog zapravo je duboko ukorenjeno u ljudskoj duši. Obredno ljudožderstvo u dosluhu je s praiskonskim porivom nas ljudi da jedemo ono za čim žudimo – reč je o atavističkom nagonu koji nas vuče kao što nas vuče zvuk morskih talasa – a religije u kojima se simbolično jede telo i pije krv u stvari su odjek tih primitivnih i doslovno sprovođenih običaja. Nema, stoga, ničeg neprirodnog u tome
  25. 25. da čovek poželi naprosto da svari nečiju moć, ljubav ili iskupljenje, sve ono što je podložno ljudskoj želji, uostalom. Palo mi je na pamet da bi, ukoliko Martin uskoro umre, malčice njegovog pepela u mom tanjiru moglo da ima čak i utešno dejstvo na mene. – Nisi ti bila nikakvo čudovište, Felisiti – promrmljala sam u bradu. Pokušavala sam da se setim svega što znam o situaciji u Indiji 1856. godine. Napetost između hinduista i muslimana ni tada nije bila novina, ali je zato pominjanje „nezadovoljnih sepojâ“ probudilo u meni, istina maglovitu, uspomenu na čas istorije civilizacije u vezi s nekim izgredima koji su imali neposredne veze s antibritanskim raspoloženjem. Pojedinosti, međutim, nikako nisam mogla da se setim. Prišla sam onoj rupi u zidu i zavirila u tamnu rupu, čisto da proverim da nešto nije ostalo unutra. Ništa. Pretražila sam zid, za slučaj da ne naletim na još neku rasklimanu ciglu. Ništa. Stajala sam na sredini prostorije, držeći u ruci pismo, zagledana kroz uglancani kuhinjski prozor. Sunce je krenulo silaznom putanjom ka zapadu, iza belih vrhova Himalaja; kroz nekoliko sati ti ledeni vrhunci poprimiće prvo bakarnu, a potom i ljubičastu, boju lavande. Volela sam to da gledam, ali sve bi se redovno završilo za nekoliko minuta; u Indiji brzo pada mrak. Ma kog drugog dana, ta kratka predstava možda bi me navela na razmišljanje o nestalnosti, o prolaznosti života, ali toga dana nije, a kako je i mogla s tim viktorijanskim pismima koja su se upravo cerila u lice prolaznosti. Ponovo sam umotala i povezala paket s pismima, pomislivši da bih mogla da ga ćušnem negde u kuhinjski kredenac, ali mi se onda to učinilo nekako previše nemarno, maltene omalovažavajuće. Na pamet mi je pala fioka stočića u dnevnoj sobi, ali to bi, opet, bilo nekako previše na izvol’te. Nekada davno, pre rata, ostavila bih ta pisma razbacana po kuhinjskom stolu, zapravo u nadi da će ih Martin pronaći. Nekada smo se jedno drugome radovali sa istom spontanošću s kojom smo udisali vazduh i mislila sam da će nam brak uvek biti takav. Ali posle tog rata
  26. 26. on je postao tako nepristupačan i mrzovoljan da sam odmah procenila kako će biti bolje da ta pisma sakrijem od njega. Nisam želela da Martin baci senku na moje uzbuđenje. Naći se u njegovom prisustvu značilo je dozvoliti da te, magnetnom silom, usisa crna rupa; smučilo mi se više da guši svaku trunku poleta u meni, umorna sam više bila od napora da rasteram tu tmušu koja se skupljala oko njega. Za seme gorčine bilo je to plodno tlo, i ma koliko se ja opirala, seme je proklijalo. Uvidela sam da, koliko se on zatvara u sebe, i ja postajem tajnovita, i tada sam stekla tu iracionalnu naviku da štošta zadržavam za sebe, a sve ne bih li njegovom ćutanju udarila kakvu-takvu protivtežu. I tako sam na kraju tutnula ta pisma u fioku u kojoj sam držala veš, ušuškavši ih između svilenih gaćica i satenskih grudnjaka. Tu im je i bilo mesto – s mojim intimnim stvarima. Nisam tada još znala ko su bile Felisiti i Adela, ali sam želela da mi budu tu, pri ruci, i da ih štitim. Pogladila sam rukom tajno skrovište i zatvorila fioku. A Martin – nek pukne. Pisma su moja.
  27. 27. 3. 1844–1850. Osmogodišnja Felisiti Čedvik držala se za ogradu na palubi i gledala kako joj Indija izmiče pred očima. Odozgo je gledala u Jasmin, koja je stajala na pristaništu, u opštem metežu, brišući oči porubom belog sarija. Pre nego što će se ukrcati na brod, Felisiti se uporno držala za Jasminine noge, dok je gospođa Čedvik pokušavala da je odvoji. – Zaboga, dete. Da si smesta prestala s tim. – Pošto je Felisiti neutešno ridala, gospođa Čedvik se sagnula i uhvatila je za bradicu. – Ne možeš odrastati u Indiji. Postala bi slabunjava, preosetljiva. I usvojila bi taj „či- či“ akcenat. – Lice joj se zbrčkalo. – A to ne smemo dozvoliti, zar ne? – Ali Felisiti je plakala i plakala, sve dok je gospođa Čedvik nije zgrabila za ramena i žestoko je prodrmala. – Odmah da si prestala. To je za tvoje dobro, i moraš da potisneš osećanja. – Felisiti je davala sve od sebe kako bi prigušila jecaje dok ju je majka predavala pratiocima, porodici Pert- Makintajer, koja se vraćala u Englesku. I tako je sad gospođa Pert-Makintajer stajala kraj ograde pored Felisiti, bogzna kako je uveravajući da će joj se mnogo dopasti Engleska. Tamo joj je, na kraju krajeva, dom, iako Felisiti u Engleskoj nikada nije bila pošto joj je cela porodica zaposlena u Istočnoindijskoj kompaniji. Tako se hraniteljska porodica sama po sebi nametnula kao najbolje rešenje za dete poput Felisiti. – Ništa se ti ne brini, devojčice – rekla joj je gospođa Pert-Makintajer. – Za tili čas ćemo mi tebi izbiti tu Indiju iz glave. – A i kad je brod isplovio, Felisiti nije skidala pogled s Jasmin, koja je sada i sama, ne krijući suze, briznula u plač, sve sitnija na sve daljem pristaništu. Te noći Felisiti je spavala u visećoj ležaljci umotana u stari jorgan napravljen od tkanine za sari, od šarenih komada pohabane svile i mekog pamuka, s lepim porubom na kojem su bile ptice i cveće. Mirisi
  28. 28. pačulija i kokosovog ulja prizivali su bosonogu Jasmin i tiho zveckanje alki na njenim gležnjevima dok se kretala po kući u Kalkuti. Felisiti je sanjala Indiju, da bi sutradan ujutro, izašavši na palubu, shvatila da Indije više nema. Nestalo je tog prašnjavog ali voljenog sveta i sada je Felisiti, konačno, znala da više neće gledati kako crvena lala cveta na svilenom drvetu. Posle dugih meseci dosađivanja, odurne hrane, morske bolesti i užasnih bura koje su umele i da izbace Felisiti iz njene ležaljke, brod se u martu približio obali Engleske. Felisiti je izašla iz kabine da bi je ošinuo silovit vetar, oštriji i hladniji od svih koje je do tada iskusila. Uzbuđeni putnici okupili su se kod ograde dok je brod uplovljavao u luku, a Felisiti se, pomodrela od hladnoće, upinjala da kroz tamni veo magle nazre bar nešto od tog bajkovitog ostrva. I, dok je tako drhtala na vlažnom vazduhu, spopade je slika zelenih pirinčanih polja koja se povijaju pod bleštavim suncem; setila se suncem obasjanih planina i izleta na koje su nosili slatke, okrugle lubenice koje bi hladili u ledenim potocima, setila se onih preliva ljubičaste na dalekim, snegom pokrivenim vrhovima. A kad se oglasila sirena za maglu, uronila je lice u indijski jorgan i duboko udahnula. Pert–Makintajerovi predali su Felisiti njenoj starateljki, gospođi Vinfild, i od tog trenutka devojčica je čulni svet raskošnih boja i slobode zamenila za lepo vaspitani, petrolejkom osvetljeni svet Engleske devetnaestog veka, gde su decu gledali, ali ne i slušali. Čedvikovi su, kao porodica, već generacijama bili potpuno posvećeni radu u Istočnoindijskoj kompaniji i upošljavanje starateljke koja će nadzirati proces obrazovanja deteta u Engleskoj bilo je već duboko ukorenjena tradicija. Felisiti je jednom prilikom čula da njen otac o gospođi Vinfild govori kao o „pristojnoj ženi“. – Možda je to žena koja će, verovatno, proceniti da imaš previsoko mišljenje o sebi – napomenuo je tada on – pa će, u tom smislu, ispoljiti nameru da te spusti na zemlju, ali je ipak pristojna žena.“ Što se doktora Vinfilda tiče, Felisitin otac ga je opisao sledećim rečima: – Običan medicinar, ali cenjen – na šta se majka priključila rekavši: – Fina je to porodica, i spremni su da je prime, dobro će im doći i novac, a sem toga imaju i kćerku koja je upravo njenih godina.
  29. 29. To je, po svemu sudeći, bilo sasvim dovoljno da Vinfildove preporuči za starateljsku porodicu, i tako je stvar i udešena. Ali sada, dok je stajala na Albertovom doku u Liverpulu, Felisiti nije znala šta da misli o toj bledunjavoj gospođi duguljastog lica, u dugom kaputu s krznenim pervazom, koja joj je upravo pružala ruku. Gospođa Vinfild joj je uputila škrt osmeh pa pohitala ka kočiji koja je čekala, ali za sve vreme vožnje do Jorkšira nije progovorila ni reč. Kočija se brzo udaljila od pristaništa, prošla kroz grad i zašla u prirodu, a Felisiti je netremice gledala kroz prozor, posmatrajući to mesto koje su svi tako čežnjivo nazivali domom. Kad bi zastali da se odmore, od daha su se stvarali oblačići u ledenom vazduhu, dok se para dizala sa oznojenih konja; Felisiti se učinilo veoma čudno što je ovde tako hladno u martu, u vreme kada u Indiji počinju vreli dani. Mračne šume ustupile su mesto talasastim vresištima, preglednim i ugodnim za oko, ali posle Indije sve je to izgledalo neshvatljivo prazno. U Rouz holu, domu nazvanom po višestruko nagrađivanom vrtu gospođe Vinfild, osmogodišnja Adela čekala je s ocem na ulaznom stepeništu. Protezala je vrat, dizala se na prste, jedva čekajući da konačno ugleda tu „devojčicu iz Indije“. Hoće li ona čudno govoriti? Hoće li na sebi imati neku neobičnu odeću? Adela je imala prilike da vidi slike iz Indije. Iz kočije je, međutim, izašla jedna sasvim prikladno odevena devojčica s razmaknutim plavim očima i običnim šeširićem na glavi. A opet... Bilo je nečeg drugačijeg na samom tom licu. Koža joj je, nimalo otmeno, bila preplanula, od sunca i vetra valjda, a izgledala je... Kako? Kao čelična kugla kroz staklo, tako je sada misao prošla kroz Adelinu svest: njen izgled odavao je jedan prefinjen bezobrazluk. Gospođa Vinfild nije trpela nikakvu drskost i Adela se pridržavala svih pravila. Ali sada je pred njom stajala devojčica s tim drskim izrazom lica, i to devojčica koja je upravo pristigla s tog fantastičnog Istoka da unese malo živosti u njihov preozbiljni dom. Mogućnosti su bile u isti mah zastrašujuće i divne. Adela je zadržala dah u trenutku kad je ta čudesna devojčica iskočila iz kočije i stala, podbočivši se, merkajući svoj novi dom kao da mu je ona vlasnica; skinula je, zatim, šeširić s glave i bujna rozikasto-zlaćana kosa pala joj je preko lica. Kad
  30. 30. je Adela ponovo došla do vazduha, u njemu se osećao neki oštriji miris; zelenu travu i plavo nebo videla je sad kao kroz maglu i osetila je, prvi put, romantičnu čežnju koja će je pratiti do kraja života. Kao kćeri jedinice hladnih roditelja, devojčice su pronašle utehu u sestrinstvu. Narav njihovog prijateljstva iskristalisala se onoga dana kad su Felisiti i Adela skakale po hodniku na drugom spratu, pri čemu je Felisiti pevala neku staru hinduističku uspavanku. Gospođa Vinfild im je prišla s leđa i ščepala Felisiti za nadlakticu. Čvrsto ju je stezala dok je govorila. „Kao prvo, nema skakanja po kući. A kao drugo, ne dozvoljavam da se u mojoj kući pevaju te paganske poskočice.“ Adela je dobro znala šta znači taj izraz na licu njene majke, i sledila se od straha. Felisiti je, jednostavno, rekla: – Moja aja nije paganka. Gospođa Vinfild ju je pogledala škiljeći: – Je l’ ti to meni protivrečiš? – Pa, niste u pravu, zar ne? Gospođa Vinfild je grubo zgrabila Felisiti za ruku i odvukla je do ograde, pa je opasno izvila preko ivice, a bilo je visoko, drugi sprat. – Meni, bogme, nećeš protivrečiti, mlada damo – rekla je. – Ima da paziš šta pričaš, ili bih mogla i da te gurnem odavde. – Iznenada je načinila trzaj, od kojeg se Adeli prevrnuo stomak. Jednom je tako gospođa Vinfild i Adelu bila priterala uz istu tu ogradu, i isto joj tako zapretila. Kad god bi Adela makar i pomislila da se u nečemu usprotivi majci, vratio bi se onaj užas koji je preživela gledajući s drugog sprata na kameni pod na koji bi pala, i ponovo bi joj se javila ta mučnina u stomaku i setila bi se kako se posle tog događaja još čitav sat tresla kao prut. Tek kad poraste, uvideće da je to, u stvari, bila samo taktika zastrašivanja, koja je kod nje upalila zato što se ona i inače nasmrt plašila svoje majke. Felisiti je, međutim, prozrela naum te žene. Pogledala je gospođu Vinfild pravo u oči i rekla: – Ne, ne biste mogli. To bi bilo ubistvo, a onda bi vas obesili. – Felisiti je podigla bradu u pobedničkom prkosu. Gospođa Vinfild je nato samo zinula i Felisiti se brže-bolje odmaknula od ograde, na sigurno. Gospođa Vinfild je krenula prema njoj, ali Felisiti nije ustuknula, i žena se najednom zbunila. – Vidi-vidi bezobraznicu malu... – Gledale su se u oči, odrasla žena i mala devojčica, i žena je prva skrenula pogled. Uhvatila je Felisiti za ramena i
  31. 31. gadno je prodrmusala, a onda se udaljila mrmljajući: – Uopšte je ne zanima šta drugi misle. Ama ni najmanje. Loše je to. Mnogo loše. Adela je, zadivljena, otpratila majku pogledom. Nikad u životu nije videla da neko, pa ni njen otac, u bilo čemu nadmaši majku. Devojčica iz Indije izvela je pravo čudo, i od toga dana u Adelinoj naklonosti prema Felisiti uvek je bilo i primese strahopoštovanja. Koliko se god Adela divila Felisitinoj živosti, toliko je Felisiti držala do Adeline opčinjenosti Indijom. Niko drugi, uostalom, nije želeo da sluša njene priče o Jasmin, o guava čatu, o dečacima koji su išli za njima i lepezama od jakovog repa terali muve. – Mene ta Indija podseća na Hiljadu i jednu noć. – Na šta? – Na, Šeherezadu, blento! Sigurno si čula! Felisiti nije bila čula, pa joj je tako Adela ispričala. Velika Adelina ljubav bile su knjige, što je njena majka doživljavala kao još jedno u nizu razočaranja. „Samo ti teraj tako, pa posle nemoj da se čudiš kad niko neće da te uzme za ženu“, opominjala ju je ona, ali dobra knjiga bila je valjda jedino na svetu zbog čega je Adela bila spremna potpuno da se ogluši o svoju majku. Felisiti joj je opisivala fantastične indijske svetkovine, svetlucave bazare i, po dobrodušnosti čuvene, u belo odevene aje koje bi beskrajno ugađale deci i mazile ih kad god memsahibe ne gledaju. Adela je, zauzvrat, čitala Felisiti Kralja Zlatne reke12 i priče Hansa Kristijana Andersena. – O, Adela, kako si ti pametna – rekla bi Felisiti. Adela bi slegnula ramenima. – Ja samo čitam izmišljene priče. Tvoje priče su stvarne. Celog tog proleća i leta gospođa Vinfild je negovala ruže dok su devojčice razmenjivale priče i polako spajale svoje svetove. Adela je zapisivala ono što joj je Felisiti pričala, a Felisiti je pravila jednostavne crteže Jasmin i nosiljke u kojoj se vozila, sa četiri nosača i, kako dolikuje, zavesom koja će je odeliti od meteža na ulicama Kalkute. Adela ionako nikad nije osećala da zaista pripada svetu u kojem je glavnu reč vodila njena majka, dok se, s druge strane, Felisiti nije osećala ni kao Engleskinja ni kao Indijka. Sada su, u svakom slučaju, imale jedna drugu.
  32. 32. U septembru su ih poslali u Sent Etel, elitni internat smešten u građevinama s drvenim fasadnim gredama iz doba Tjudora, s kupolama i tornjevima što se uzdižu oko brižljivo održavanih kvadratnih travnjaka i drevnih stabala. Čedvikovi su podmirili i troškove Adelinog školovanja u sklopu nagodbe s porodicom Vinfild, pa su sada i jedni i drugi poverili svoje kćeri školi Sent Etel, uvereni da će njihova deca tamo nositi besprekorno uštirkane školske kecelje i isticati se u jahanju, vezu, poznavanju osnova matematike, čitanju i kaligrafiji. Ali kada se videlo da devojčice iz Sent Etela uopšte ne obraćaju pažnju na sramežljivu Adelu i ismevaju Felisiti zbog njene navike da doručak naziva čota hazri, njih dve su se osamile i počele da obeduju za stolom u uglu. Stvari su se dodatno pogoršale posle predavanja o londonskim ženama za koje se smatralo da se preterano bave intelektualnim poslovima i da su malčice muškobanjaste. Te žene zvali su kaćiperkama, pa su tako i devojčice iz Sent Etela stidljivu, knjizi sklonu Adelu počele da zovu „aljkava mala kaćiperka“. Adela na njih nije obraćala pažnju i obično bi u takvim situacijama nastavljala da čita, ali im Felisiti nije ostajala dužna, časteći ih gadnim pogledima i nepristojnom gestikulacijom. Nije to bilo važno. Felisiti i Adela bile su zaokupljene smišljanjem sopstvene budućnosti u ulogama indijskih princeza i proslavljenih književnica. Bilo im je negde oko deset godina kad su počele da razmatraju mogućnost da, kad porastu, postanu špijunke ili slavne kurtizane, a oko dvanaeste su, odlazeći u biblioteku, otkrile memoaristiku, pa su tako počele da se dive ženama kao što je Ema Roberts, koja je u Kalkuti sama izdavala svoje novine, ili Onorija Lorens, koja je s mužem geometrom prepešačila Indiju uzduž i popreko, rađajući decu u šatorima i jašući slonove kroz džungle kojih nema ni na jednoj mapi. Najdraža junakinja bila im je, ipak, neponovljiva gospođa Fani Parks, koja je putovala po indijskim zabitima samo u pratnji svojih slugu. Fanine memoare devojčice su čitale pri svetlu sveće i zapanjile su se došavši do onog mesta gde autorka piše kako je njen muž, za hladnog godišnjeg doba, sišao s uma i kako je njena dužnost bila da ga ostavi gde se zatekao i nastavi da luta.
  33. 33. – Zamisli samo – rekla je Adela. – Nije osećala dužnost ni prema mužu ni prema imperiji. Osećala je dužnost prema sebi. – Divna je. Fani Parks je ukrasnom iglom za šešir ubijala škorpije, rado je jela začinjenu indijsku hranu, a kad bi je bolela glava, uzimala je opijum. Fani je, štaviše, žvakala pan, a Felisiti je Adeli objasnila da su to, u stvari, razni začini i duvan umotani u list betela. – Ali od toga ti zubi budu crveni – dodala je, namrštivši se. A onda su malo poćutale, zamišljajući Fani Parks kao ženu s crvenim zubima. Pošto im se ta slika urezala u svest, nastavile su da čitaju, saznavši malo kasnije da je Fani imala i mezimca, vevericu koju je zvala Džek Bans, kao i da je jednom čitav mesec provela tračajući u zenani. – To ti je harem – šapatom je objasnila Felisiti, i devojčice su se zakikotale. Ista ta čarobna gospođa Parks pisala je i o vrućinama od kojih čovek gubi razum, o epidemijama kolere, zmijama u spavaćoj sobi, delimično izgorelim leševima koji plove Gangom. Felisiti bi tada odložila knjigu i zagledala se kroz prozor. – Pitam se samo kako je Fani mogla da radi sve te neverovatne stvari a da, uprkos svim nevoljama, sačuva bodar duh. – Pomislila je na gospođu Vinfild i na to kako ona pažljivo obrezuje ruže – ozbiljan posao, nema šta – a onda i na svoju majku kako, ljuta, gura kašiku s ricinusovim uljem u usta neposlušnom slugi koji kleči pred njom. Felisiti je oslonila bradu na pesnice i dobro se zamislila. – Pretpostavljam da nikoga nije osuđivala – reče tad lagano. – I da se svemu radovala. Adela se prisetila svoje majke kako, sva snuždena, sisa prst kojim se upravo ubola na trn. – Mislim da si u pravu. Kol’ko se sećam, nikada svoju majku nisam videla stvarno srećnu. Felisiti se okrenu prema Adeli s onim širokim, neočekivanim osmehom na licu. – Hajde da budemo kao Fani. Da odbacimo pravila i živimo za radost, pa šta košta da košta. – To! – Adela uhvati Felisiti za ruke. – Šta bude – biće, ali mi nikome nećemo suditi i radovaćemo se životu. Otada su obe dobro vodile računa o tome da doručak redovno nazivaju čota hazri i glasno bi se smejale kad bi ih ostale devojčice zbog
  34. 34. toga prezrele.
  35. 35. 4. 1938. Martina sam prvi put videla u univerzitetskom kampu, kako uči ispod prastarih brestova, s udžbenicima iz istorije razbacanim kao popadalo lišće. Pogledali smo se u oči, i taj pogled trajao je predugo, ali niko od nas ni reč nije rekao. Martina sam, na prvi pogled, upamtila kao crnomanjastog, verovatno zbog razbarušene tamne kose – gomile neposlušnih uvojaka, u potpunom raskoraku s tadašnjom modom – ili će, ipak, pre biti da su mi za oko zapale njegova maslinasta put i tamne oči. Ali crte njegovog lica bile su previše fine da bih ga nazvala crnomanjastim. Oblačio se više studentski nego elegantno, a naočare su mu davale taj naučnički izgled. A ipak, meni je on blistao kao sunce, i često sam pošteno skretala s puta samo da bih prošla pored tih brestova. Hemija između nas tiho se krčkala, ali tih tridesetih „dobre“ devojke nikako nisu smele prve da priđu mladiću. Dodajte tome činjenicu da je Martin bio stidljiv, knjiški tip, pa će vam biti lakše da shvatite kako to da smo jedno pored drugog prolazili u mrtvoj tišini. U to vreme bila sam tek izašla iz devojačke škole koja se zvala Bezgrešno začeće – ja sam je zvala Pogrešno značeće – i još nikada nisam bila zaljubljena. Na koledžu sam se družila, ali sve je to bilo platonski, da bih noću, prepuštena plimama i osekama erotskih snova, isključivi objet du désir13 pronalazila u tom neuhvatljivom tamnokosom dečku što sedi pod brestovima. Imala sam stipendiju – tata ni u snu ne bi mogao da mi priušti studije na Univerzitetu u Čikagu – i nameravala sam da studiram astronomiju, žudeći za tim da jednog dana krenem u odgonetanje kosmičkih tajni. Smatrali su me „darovitom“, što je kod mene izazivalo osećanje odgovornosti i želju da u svemu budem besprekorna, ali to je ipak bio teret, a ne povlastica. Želela sam da učim, da pružim svoj
  36. 36. doprinos, i moj život kao da se otvarao u svim pravcima. Priželjkivala sam život u napadno nameštenom stančiću, sa zanimljivim cimerkama, improvizovanim policama za knjige i plakatima u stilu art dekoa. Po zidovima bih pisala tehničkim slovima i rukom bojila abažure. Pročešljala bih radnje u kojima se prodaje roba u dobrotvorne svrhe, tražeći zelene stalke za knjigu i ukrasne predmete – možda neki stari francuski barometar ili bakelitnu plesačicu s lepezom. A možda bih negde našla i tepih s geometrijskom šarom. Maštala sam o životu u boemskom stanu, tj. u pećini, kako su tada u studentskom žargonu nazivana takva mesta. Ali sve bi to ipak bilo preskupo, i samo bih nasekirala tatu, pa sam nastavila svakodnevno da putujem od kuće do koledža i nazad. Posle majčine smrti tata je počeo preterano zaštitnički da se ponaša prema meni. Bilo mi je osam godina kad mi je majka umrla, ali sećam se njene kestenjaste kose, onog baršunastog mirisa ponds kreme za ruke i njenog šištavog glasa dok pevuši „Danny Boy“. Pamtim je i kako leži mrtva na krevetu, očiju širom otvorenih od iznenađenja, a pamtim i onaj tamni vihor osećanja koji me je tada odneo. Nikad nam ne bi palo na pamet da od te astme može i da se umre, pa nismo u to verovali ni dok smo je gledali kako se nasmrt guši. Ne sećam se ni bdenja ni sahrane, ali se sećam trenutka kad su je spustili u zemlju, dole, u tu duboku rupu; oči sam tada isplakala. A i tata je. Njenom smrću uspostavljena je jedna nova veza između tate i mene, kao da ćemo, čvrsto se držeći jedno drugoga, i nju nekako održati u životu. I tako sam ja putovala na koledž i nazad, pa i našla posao sa skraćenim radnim vremenom nedaleko od univerzitetskog kampa, u nemačkoj pekari Kod Linca. Posle škole bih prošla kroz preobražaj iz mlade naučnice u blagorodnu frojlajn, radilicu odevenu u nacifranu belu kecelju, jednu od četiri mlade žene koje su neprestano zujale nadgledajući bienenstich i apfelstrudel, pri čemu su nam se menstrualni ciklusi nadovezivali jedan na drugi, a razgovori ostajali ograničeni na tračeve iz komšiluka i schwartzwälder kirsch torte.14 Lincova pekara podsećala je i na harem i na manastir, i u tom okruženju, gde je sve mirisalo na pekarski kvasac i šećer, ja sam sanjarila o tamnokosom momku koji sedi ispod brestova, sve dok
  37. 37. jednog dana nisam podigla pogled iza kase i ugledala njega kako stoji i prstom upire u jevrejski ražani hleb. Osetila sam kako mi se crvenilo razliva po obrazima i kao da će mi se grudi rasprsnuti. Rekla sam mu „zdravo“, i on je meni rekao „zdravo“, pa smo onda stajali tako kao idioti. – Biće to deset centi, gospodine – progovorila je tad maloumna Kejt. On je izvadio novčanik i platio, a onda je, kao, morao da ode. Ali je zato navratio i sutradan, i svakog dana je posle toga navraćao, a – ruku na srce – nema tog čoveka koji jede toliko ražanog hleba. Kad god bi došao, meni bi već sasvim malo falilo da slomim vrat istežući se da vidim gde je, što ga nema, i tako smo se naposletku predstavili jedno drugome. – Evalin? – rekao je on. – Neobično ime. Slegnula sam ramenima. – Irsko je. – Lepo je. – Gurnuo je naočare ka korenu nosa. – I lepo ti stoji. A ja – pocrvenela kô bulka. Bože, kako sam mrzela kad mi se to desi. Onda me je on upitao da li bih izašla s njim u subotu uveče i više nisam znala gde mi je glava. Te subote obukla sam meku haljinu golubije boje, koja mi je stajala kao salivena, naročito uz moju zagasitoriđu kosu; u tim svetlim bojama, s tom buktinjom na glavi i plavim očima, osećala sam se kao neka tropska riba. A kad me je Martin ugledao, zablenuo se u mene kao neki tupadžija, pre nego što će mu lice ozariti širok osmeh. Otišli smo u bioskop i držali se za ruke, i, da, znam kako to sada dosadno zvuči. Znam da današnji klinci misle da su oni izmislili seks i da tu radost i taj zanos uzimaju zdravo za gotovo. Puko držanje za ruke sada je demode kao vrsta predigre, ali ja mislim da je šteta što je tako. Kad satima sedite, a pritom vam se samo šake dodiruju, i šaljete jedno drugome signale prstima, motreći onaj zalutali pramen kose koji se skrasio na kragni košulje, i usto se sve vreme upinjete da pratite radnju filma, a sve vas u tome ometa – i jedva čujno šuškanje tkanine, i misli koje blude ko zna kud – a vi istrajavate uprkos tom prisilnom uzdržavanju, dok napetost raste – e, to ja zovem predigrom. Filma se ne sećam, ali znam da smo se smejali kod istih scena i da smo se u istim trenucima trzali. Kad su se svetla upalila, pogledali smo se kao dvoje ljudi koji su u međuvremenu upoznali jedno drugo: to li si
  38. 38. ti, znači. Posle smo otišli u Darbijev pab, gde je tata svake subote uveče svirao violinu, i tamo sam svoja dva čoveka upoznala jednog s drugim. Martin, vrlo prilježan i uljudan, rukovao se s tatom, a meni izvukao stolicu da sednem. Tata me je zagrlio i, ledenim pogledom, odmerio Martina. Kad je Martin otišao po pivo, tata je upitao: – Odakle su njegovi? – Tata, on je Jevrejin – rekla sam. Tata je gledao u mene, razmatrajući, s jedne strane, Martinovo tuđinsko poreklo i, s druge, njegov status mladog čoveka koji pohađa koledž. Mada tata ne bi umeo da razlikuje jednog istoričara društva od derviša koji se u zanosu vrti ukrug, odmah je primetio da je Martin upravo jedan od onih obrazovanih momaka kakve je očekivao da ću upoznati na tom otmenom univerzitetu. Jedino što nikako u celoj toj priči nije video Jevrejina. Te večeri tata je izašao na podijum i svirao, i nije se više vraćao da sedne s nama. Svirao je svim srcem, lupajući nogama po trošnim daskama i pevajući strastvene pesme o borbi protiv Engleza, ali i one mangupske kafanske pesme sa zviždanjem i podvriskivanjem. Dok sam slušala tatinu muziku, oduvek su mi se pred očima pojavljivale jarke boje, i videla bih Irce kako skaču i u vazduhu kuckajući petom o petu. Odrasla sam na toj muzici i mnogo sam je volela, ali sam se te večeri upitala da se Martinu, koji je inače slušao Baha, ne učini previše bučnom. U zavisnosti od toga iz kojeg ugla gledate, Martin i ja smo ostavljali utisak ili savršeno uravnoteženog para ili dvoje mladih koji ni u kom slučaju nisu jedno za drugo. Martin je, sav onako taman i donekle sklon razmišljanju, govorio da sam ja nestalna priroda, da kad prasnem u smeh, ne umem da stanem, a da me ta rupica na levom obrazu za tili čas od običnog nevinašceta pretvori u čak pomalo i opasnu koketu. Ja sam bila hirovita, on je bio ozbiljan; ja na svoju ruku, on odan tradiciji. Saznavši da je Jevrejin, bacila sam se u mozganje o tome kako su za to i takvo njegovo lice i temperament zaslužni njegovi preci, koji su, odeveni u crno, tumarali po getima Mitteleurope.15 Gledajući njegovo lice, mogla sam, štaviše, da dosegnem još veće daljine, da stignem skroz
  39. 39. tamo do Levanta, pošto me je njegova zagasita put podsećala na naočite nomade koji prelaze pustinje jašući kamile u karavanima. Zamišljala sam kako se u Martinovom domu sigurno oseća na starostavne, večite progone i u mašti posmatrala sumorne sobe pune tamnog nameštaja i čudnovatih jevrejskih obrednih predmeta, uz miris kuvanog kupusa koji više ne može da se izluftira, nečujnu mati koja okapava nad punjenom ribom i oćelavelog, bradatog oca umotanog u molitveni šal i zgrbljenog nad Torom. O Jevrejima nisam znala ništa izuzev onih nedopečenih sumnji napabirčenih prilikom čitanja pripovesti iz Starog zaveta, koje smo kako znamo i umemo morali da progutamo u Pogrešnom značeću. Na pomen jevrejske vere, meni bi se pred očima ukazala neka donekle neuhvatljiva religija s kapicama i velovima, s naricanjem i metanisanjem nad gomilama natrulih svitaka, religija krvavih obreda s muškom novorođenčadi i jarčevima – i sve to u subotnji dan, kad katolici igraju bejzbol ili kose travnjake. Bila sam, pritom, svesna da su moji silni keltski preci u Mojsijevo vreme farbali lica u plavo i arlaukali na mesec, ali to s tatom i sa mnom nije imalo ama baš nikakve veze. Mi smo normalni ljudi; Jevreji su tajanstveni. I otuda su me Dejv i Rejčel oborili s nogu. Upoznala sam ih jedne subote u Hajlend Parku, u njihovom prostranom domu s tepisima od zida do zida, s nameštajem belim kao sneg i pogledom na nepregledni travnjak pred kućom. Dom su uredili suvenirima koje su pokupovali na putovanjima: u radnoj sobi stajala je jedna bronzana Degaova balerina nabavljena u Parizu, u toaletu rukom oslikani bakropis iz Italije, a na čajnom stočiću kutija za cigarete od vedžvud keramike... Rejčel je predavala slikanje i njeni dopadljivi akvareli, s ukusom uramljeni, mogli su se videti na zidovima po celoj kući. Ti zidovi prosto su vibrirali od pitomih pejzaža i ugodnih morskih panorama, i svi ti radovi odisali su samouverenošću, uostalom kao i sama žena koja ih je stvarala. Rejčel je imala tu otmenu naviku da zabaci pepeljastoplavu kosu iza uva, a elegantni džemper i pulover od kašmira nikad se ne bi zgužvali kad bi sela, brižljivo ukrštenih gležnjeva. Dejv, koji je oko slepoočnica počeo elegantno da sedi, bio je čovek jake telesne građe, uredno izbrijan. Imao je naglašenu bradu (o, otuda
  40. 40. Martinu ta jamica na bradi kao kod Kerija Granta), bradu kakva pristaje muškarcu na kog se mora računati. Imao je nasleđenog novca, a i manire, pa je pored njega moj dragi tatica ličio na pećinskog čoveka. Dejv me je pozdravio poljubivši me u obraz, što me je iznenadilo, a Martina bi često potapšao po leđima bez vidljivog razloga. Dejv je završio Kolumbiju, ali se privikao na Srednji zapad kako bi Rejčel mogla da predaje na Institutu za umetnost u Čikagu. On je pak predavao srednjoenglesku književnost na Nortvestern univerzitetu. Bili su to vedri ljudi koji su u Bernam harboru držali ukotvljen mali kris-kraft čamac, jer su voleli da uživaju kad dođu sunčani dani. Martinov senoviti temperament, koji će s vremenom utonuti u mrak, njegova osetljivost, koja će se izoštriti do paranoje, kao i ta samosvest, koja će prerasti u gnušanje nad samim sobom – sve te, dakle, tamne, fine niti od kojih će rat izatkati košmare – sve je to bilo isključivo Martinovo. Dejv i Rejčel su bili učtivi ali hladni, i meni se učinilo da njima moja rimokatolička vera možda izgleda isto toliko tajnovita koliko i meni njihov judaizam. Što se mene tiče, svečane povorke u vizantijskim odorama i pojanje na mrtvom jeziku, drama velikomučenikâ, device koje rađaju decu i raspeće bili su se, od silne upotrebe, već istanjili i izgubili prvobitni sjaj. Čak i ljudožderska simbolika s jedenjem tela i pijenjem krvi kod mene više nije palila. S nedeljnih misa izlazila sam pogleda otupelog od dosade, a svi ezoterični obredi toliko su mi bili poznati da u njima više nisam mogla da nazrem ni zrno nekadašnjeg tajanstva. Pitala sam se da li se isto ono nepoverenje koje je tata umeo da iskaže kroz preglasnu irsku muziku krije i iza besprekornih manira koji su krasili Dejva i Rejčel. Rejčel je bila pripremila večeru, i ja sam i dalje očekivala ljigavu, sitno iseckanu džigericu, a onda je ona na sto iznela pečenog kopuna, debelog i sočnog pod hrskavom kožicom začinjenom estragonom, uz svežu zelenu salatu s pinjolom. Posle večere Dejv je u čašice u obliku kruške sipao gran marnije liker, a Martin je seo za klavir, uglancan, crni stenvej, klavir kakav dotad nisam viđala po kućama. Martin je na klavirsku klupu seo kao čovek koji se priprema za molitvu, pravih leđa i pognute glave. Oklevao je načas dok su mu šake lebdele nad dirkama,
  41. 41. kao da je za njega previše već i sama ta izvesnost da će ih uskoro dotaći. A onda je svirao Mocarta i, čini mi se, Šopena. Lepo je svirao, lako i duboko, a bilo je u njegovom muziciranju i tog nečeg nežnog a tragalačkog. Pošto je Martin svirao meni u čast, i ja sam želela da podelim svoju veliku pasiju s njim. Sama pomisao na to da će se istopiti kao sneg na suncu zbog jednog predavanja o sili Zemljine teže izazivala je u meni ozbiljnu sumnju, ali sam ipak verovala da ću uspeti da ga dirnem u dušu. Jednoga dana, početkom maja, ugovorili smo sastanak u parku Pulaski. – Dođi kod sunčanog sata, iza sportske hale, u deset sati večeras – rekla sam mu. Napravila sam bezobraznu pozu i nasmešila se. Dodirnuo mi je rupicu na obrazu. – Šta li si to naumila, ti, namigušo riđokosa? – Samo ti dođi. Zime u Čikagu su oštre i duge, ali krajem aprila na suncu su iščilela i poslednja ostrvca posivelog snega, a prolećne kiše uveliko su radile na ozelenjavanju grada. Majske večeri su ovde i inače tople; vetar izgubi onu ledenu žaoku, a laki povetarac donosi mirise izobilja i olakšanja. Poranila sam, i tako sam neko vreme stajala na čistini u parku, odmah iza sportske hale, i uživala u lepom vazduhu. U hali je neki klinac upravo imao čas violončela i mučno amatersko cičanje testerisalo je tišinu prolećne noći. Ponadala sam se da će buka utihnuti pre nego što Martin dođe. Na sunčanom satu, na kojem su se jasno videli tragovi vremenskih neprilika, nalazili su se kameni brojevi opervaženi lišajevima, a celu zaravan okruživao je šibljak od žbunja mirte. Ceo taj prostor ličio je na druidski hram na otvorenom, s mesecom i zvezdama koji odozgo motre nalik milijardama svetlucavih božanstava. Oslonjena na sunčani sat, razmišljala sam o tome kako mesečina ujedinjuje svet tim svojim potmulim sjajem. I dok se mi ovde dole koljemo, stari mesec stoji gde je i uvek bio, sve zna a ćuti, i kupa nas jednom te istom hladnom svetlošću. Martin mi je prišao otpozadi i prošaputao: – Dušo... – Mnogo mi se
  42. 42. dopadao taj miris šampona i sveže ispeglane odeće, kao i jedva osetno trenje kad bi nam se obrazi dodirnuli, i kako me je privlačio k sebi položivši mi prethodno one svoje fine, darovite šake na ramena. Na trenutak sam zaboravila zbog čega sam ga uopšte pozvala da dođe ovamo. I inače mi se zbog njega događalo da zaboravim šta sam htela. A onda je on progovorio: – Vidi, pun mesec večeras – i ja sam se setila. – Htela sam da ti pokažem mesečev sat. – Mislio sam da je sunčani – rekao je on, pa prišao da pogleda. – Kad je pun mesec, kao večeras, onda je mesečev sat. – Uprla sam prstom. – Vidi. Nagnuo se bliže i ugledao tanku liniju koju je činila mesečeva senka tačno na poziciji deset časova. – Bokte – rekao je. – Dolazila sam ovamo kao klinka – objasnila sam mu. – Bila sam opčinjena ovim i htela sam da naučim kako funkcioniše. – Moje čudo od deteta. – Ne. – Bilo mi je stalo do toga da me stvarno razume. – Ovo je čudo. Znaš? Čudo nad čudima. – Širokim pokretom ruke pokazala sam mu noćno nebo. – Ima mnogo, mnogo više pitanja nego odgovora. Shvataš? Ono tamo ti je Veliki medved. A ono je Orion. Uzbudljivo. Važno je ono što tek dolazi. – A onda sam ostala bez daha. – Pogledaj! Zvezda padalica! – Ništa bolje u tom času nije moglo da se desi. Pošto je trag zvezde padalice izbledeo, okrenula sam se prema Martinu i videla da je zapanjen. – Zar ovo nije fenomenalno? – Jeste. – A znaš li ti šta je u stvari zvezda padalica. – Nisam zvezdu ni video. – Šta? – Gledao sam u tebe. – Okrenuo se pa počeo tobož da se češka po nosu, a sve kako bi o istom trošku obrisao ugao oka. – Martine? – prošaputala sam. – Ti blistaš. – Žao ti je što je nisi video? – Sve sam ja video. – Nadlanicom mi je prešao preko obraza i privukao me k sebi, a meni se, negde duboko iz grla, oteo uzdah. Mesečina je svetlucala u njegovoj crnoj kosi, raščupanoj i nakostrešenoj,
  43. 43. kao i u njegovim vlažnim očima, i pribismo se jedno uz drugo. Kao da je iz nekog razloga bilo posebno važno da mirujemo, da se ne pomeramo, a sve kako ne bismo poremetili mir tog trenutka, koji će se posle utisnuti duboko u glinu naših bića. I mora da je upravo u tom trenutku profesor violončela u onoj sportskoj hali odlučio da sad malo on uzme instrument u svoje ruke, jer se u prolećni vazduh uznela srceparajuća Bahova svita. Sklopila sam oči i ugledala svetla od ćilibara kako se tope i međusobno stapaju, i Martin je rekao: volim te, a i ja sam rekla: volim te, i to je bio početak našeg usitnjavanja i prerade u nešto novo, što će nositi deo onog drugog u sebi. Dve nedelje kasnije okupili smo tatu, Dejva i Rejčel, pa smo se svi zajedno osmehivali deset minuta, jer toliko je trajala ceremonija sklapanja braka u gradskoj skupštini. Bez sveštenika, bez rabina, bez radosnih svatova – jedini smo se, zapravo, radovali Martin i ja. Dasa koji je za to imao posebno ovlašćenje rekao je: – Proglašavam vas... – Mi smo se poljubili, kao što je red, a onda je Dejv sve poveo u kineski restoran. Tata je nekako uspeo da održi nategnut razgovor, dok smo Martin i ja zajedno jeli porciju račića zvanu ljubavno gnezdo. S mojom i njegovom stipendijom mogli smo da iznajmimo dvosobni stan u jednom podrumu, nedaleko od fakulteta. Odbili smo Dejvovu ponudu da nam pomogne zato što smo želeli da stvorimo vlastiti svet, svet koji nikome sa strane ništa neće dugovati. Naše prve večeri u novom stanu Martin je došao s buketićem noćnih margareta. – Noćne margarete se noću ne zatvaraju kao obične margarete – rekao je. – One se ničeg ne plaše, kao i ti. – Stavila sam margarete u čašu, pa je spustila na stari sto od tvrde plastike, oko kojeg nismo imali nijednu stolicu. A onda smo ugrejali supu iz konzerve u jedinoj šerpici koju smo imali i seli prekrštenih nogu na patos, pa pojeli supu iz rasparenih činija kupljenih u humanitarnoj prodavnici Dobra volja. Improvizovane dušeke od polovne posteljine i grube, smeđe vunene ćebadi iz radnje s polovnom vojnom opremom razvukli smo po patosu. Nije nam to bio prvi put da spavamo zajedno, ali je bio prvi put u našem stanu, u našem krevetu, pa smo oboje bili uzdržani. Gledali smo se sa suprotnih strana ležaja odbacujući deo po deo odeće kao stidljivi leptirići koji se s naporom oslobađaju čaura. Martin je bio vitak i sav
  44. 44. ćoškast; njegova meka, neuredna kosa i jaka brada s jamicom podsećale su me na savršeno izvedenu jednačinu. Klečali smo na krevetu, oslanjajući se jedno na drugo, a onda je on dotakao onu šupljinu u dnu mog vrata. – Volim ovo mesto – rekao je. – Tu lepo osetim kako ti srce kuca. Pošto smo počeli da živimo zajedno, ljudi u školi udarili su u nagađanja da li sam trudna; oni koji nisu znali da smo venčani pitali su se da nismo slučajno komunisti koji tu pokušavaju da organizuju komunu. Nas dvoje se, međutim, nismo osećali odbačenim; bili smo oslobođeni svih stega. Bili smo kao Adam i Eva pre pada, nevini, sami i ispunjeni lepotom. Tada i tamo bila nam je potrebna samo ljubav, a to nije nešto retko i posebno, već baš onako prolazno kako budisti tvrde da jeste. Sve je bilo lako u tom našem zatvorenom malom svetu. Čak i kad bismo se posvađali, nikada ta svađa ne bi prerasla u bogzna šta, zato što je Martin uvek popuštao. U to vreme nisam znala da bi on ponekad pustio nešto da kuva u njemu. Da sam toga bila svesna, možda bih se bolje pripremila za onog svog posleratnog muža. Naivno sam mislila da smo nas dvoje, jednostavno, nešto sasvim posebno. S vremena na vreme upitala bih se da li je naša ljubav zaista tako jedinstvena kad smo toliko otporni na obične probleme, ali nisam želela previše da se udubljujem u rešavanje tih pitanja, najviše iz straha da nešto ne izbaksuziram. Nisam tada znala da ljubav nije tek nešto što osećaš, već nešto što radiš. Tada i tamo dovoljno je bilo osećati, i činilo mi se nezahvalnim da to preispitujem – sve do posle rata.
  45. 45. 5. 1941. Zatrudnela sam na prvoj godini poslediplomskih studija. Martin i ja smo se prethodno saglasili da nećemo imati dece, jer nama su sva deca bila nekako ista. Besmisleno nam je bilo i samo to što smo morali da se oduševljavamo tuđom novorođenčadi, tim identičnim, bledunjavim, žabonogim, lepljivim, ćelavim vrištavim stvorenjima koja kao da su izašla iz stripova. Ali 1941. godine zečica je uginula, a s njom su otišli i snovi o mojoj karijeri kao astronoma. Ubijanje ženki zečeva mokraćom trudnih žena iz današnjeg ugla izgleda kao neka srednjovekovna praksa, ali tada je tako rađen test, i ja sam, razume se, prestala da idem u školu, jer 1941. trudnicama u školi jednostavno nije bilo mesta; može se, štaviše, reći da su one bile nepodoban prizor na bilo kom javnom mestu. Bilo je nečeg neodređeno neugodnog u vezi s tim. A opet, iako sam morala da napustim školovanje, i uprkos našem dotadašnjem zaziranju od beba, ta božanstvena čarolija, kad učestvuješ u stvaranju jednog novog ljudskog bića, prosto nas je obuzela i ubrzo smo bili uzbuđeni da prsneš od smeha. Sećam se jedne lepe večeri, nedugo pošto sam prvi put osetila da se beba ritnula; Martin i ja raspravljali smo u krevetu o tome koje ćemo ime dati detetu. Martin je prebacio nogu preko moje, pa prešao šakom preko mog naraslog stomaka. Oči su mu bile pune suza, i blistale su, i tada je on, slatka, sentimentalna budala, rekao: – Ovo je moja porodica. Ovo ovde. Cveta u mojim rukama kao cvet u stakleniku. – A onda me je poljubio, i bilo je u tom činu nekog novog uvažavanja. Nekoliko meseci kasnije zajedno smo kupali sina. Duboko smo udisali njegovu nevinost, sapunali mu mekane maljice na temenu, čudili se savršenim vijugicama njegovih majušnih ušiju, pa njegovim šakama nalik na morske zvezde i blagom rumenilu na njegovom zaobljenom, vlažnom bebećem trbuhu. Martin bi uzeo u šaku maleno
  46. 46. stopalo pa zarežao: – Am--am-am... O, ima da ga pojedem. – Ljubio mu je prstiće na nogama, jedan po jedan. – O, kako je sladak. – Kasnije bismo ležali u krevetu, smejuljeći se nad novorođenčetom koje je hrkalo kao neki starac. Bio je on naš dični bu-bu, što je s vremenom poraslo u Bobo, jedan od mnogih Bilijevih nadimaka. Poznat je, inače, bio i kao Šniclica, i kao Knedlica, Graščić, Breskvica, Nevaljalko, Kikirikić, Pile i Krastavčić. Tata ga je zvao Malac, za Dejva je on bio Ljudina, a za Rejčel Mališa. Dete s tolikim silnim nadimcima prvi put je reklo „mama“ kad mu je bilo deset meseci. Godinu dana mu je bilo kad mu je plastična zvečka ispala iz kreveca, a on rekao „ludo“. Sa četrnaest meseci moje bepče švrćkalo se naokolo s rukama u džepovima, kao da u njima traži ključeve od kola da malo zvecka. Gledala sam ga kako spava i pitala se kako išta pod kapom nebeskom može da bude toliko slatko. Prosto da umreš od insulinskog šoka, pomislila sam jednom. Kad god bih žalila za odbačenom budućnošću astronoma, Bili bi me odobrovoljio. Imao je lepe plave kovrdže, rićkaste na suncu, vilinsko lice, oči plavosive kao kalaj i drčnu narav. Kad god bi mi se učinilo da, u stvari, samo glumim nekakvu suprugu ili majku, pogledala bih Bilija i osetila se bar malo manjom prevarantkinjom. Da sam morala da biram, ponovo bih izabrala Bilija, i opet, i opet. Bili smo neslućeno srećni sve dok 1943. Martin nije mobilisan. Vojska mu je odredila dvomesečnu obuku u kampu i tromesečni kurs u školi za obuku oficira, iz koje je i on izašao kao jedno u mnoštvu „čuda od devedeset dana“. Kao i ostali, i on će rok služiti sve dok se rat ne završi. Počela sam da pušim rali cigarete,16 da nosim pantalone i praktične cipele, i uživala sam u dugim šetnjama ulicom kojom sam stupala sigurnim korakom. Naučila sam da vozim naš ševrolet sa zaobljenim blatobranima, za Crveni krst sam motala zavoje, prebrojavala kupone za hranu i gledala kako se tragične zlatne zvezde pojavljuju na prozorima kuća u komšiluku. Kad god bi službeni auto prolazio našom ulicom, prestajala bih da dišem. Bili je imao tri godine kada je – bogu hvala – rat okončan, a Martin se vratio kući. Onog časa kad sam ga ugledala, znala sam da nas čekaju
  47. 47. nevolje. I ranije je on pušio – najradije česterfild, mada je za vreme boravka u Evropi pušio šta mu padne pod ruku – ali sada ništa sem pušenja nije ni radio. Nikuda nije hteo da ide, ni sa kim da se viđa, čak ni s Dejvom i Rejčel. Izgledao je kao da ga nešto progoni. Tupo bi blenuo kroz prozor, ili u porub tepiha, dok bi mu cigareta dogorevala do prstiju, a kad bih ga ja šapatom oslovila, trgnuo bi se i počeo da žmirka vlažnim, mahnitim očima. Seks? Nekad bilo... Jednom sam pozvala i Bilija u naš krevet da razgali oca. Bili se podvukao pod Martinovu ruku i poljubio ga u obraz – bio je to jedan od onih mekih, žvalavo-slatkih poljubaca, kad vas malo dete ljubi otvorenim ustima – i Martin je briznuo u plač. Godine 1945. to su zvali „ratna trauma“, dok su isto to u Prvom svetskom ratu nazivali kontuzijom, što je tačniji izraz. Martin nije bio jednostavno istraumiran, već kontuzovan, šokiran divljaštvom koje se krije u ljudskim dušama. Posle Vijetnama isto to počeli su da nazivaju posttraumatskim stresnim poremećajem. Stres? Dajte, molim vas. Nazivi za ovu mentalnu bolest sa svakim ratom postaju sve sterilniji. Moj istraumirani, kontuzovani, istresirani muž iznenadio me je prihvativši redovnu mesečnu prinadležnost od svoga oca, kao dodatak sredstvima koja je država obezbeđivala ratnim veteranima koji su želeli da produže s obrazovanjem. I tako je Martin išao na sva predavanja i vežbe na poslediplomskim studijama, dok sam ja vodila računa o kući i preuzela brigu o finansijama. Nisam u tome nešto naročito uživala, ali sam zato kasnije, u Indiji, imala razloga da budem i te kako zahvalna što je Martin upravljanje novcem prepustio meni. Te rane posleratne dane Martin je provodio učeći, pušeći, jedući i spavajući, ali niti je na njegovom licu bilo osmeha, niti je sedao za klavir da svira. Nova razonoda bilo mu je čitanje Zločina i kazne. Nosio je svuda sa sobom staro izdanje s mekim, izgužvanim koricama, savijenim na uglovima, pohabanim i istanjenim kao tkanina. Stranice su bile sve u flekama, s magarećim ušima i nečitkim beleškama nažvrljanim na marginama. Držao je tu stvar u zadnjem džepu kao neku amajliju. Martin je u prvo vreme bio polno onemoćao, i jedne noći, već iscrpljena njegovim upornim pokušajima, odgurnula sam ga i rekla: –
  48. 48. Pusti to. Nije bitno. – Jeste bitno, jebote – brecnuo se on. A onda mi je okrenuo leđa i odgurnuo ruku koju sam mu spustila na rame. Ta njegova polna nemoć naglo je okončana jedne noći, kad sam mu prišla u krevetu da ga poljubim za laku noć, a on navalio na mene. To je jedina reč kojom se ono što se desilo može opisati. Nije se uzbudio, već se razjario; vojevao je svoje bitke na mom telu. Razmaknuo mi noge i stegao me za ramena, pa se grubo zario u mene. Jeknula sam i on se primirio. – O, bože – rekao je u jednom trenutku, pa mi, s prigušenim jecajem, klonuo na grudi. Ridali smo zajedno držeći jedno drugo u naručju, goli, u suzama. Svake noći posle toga čedno bi me poljubio za laku noć i okretao mi leđa. Živeli smo kao dvoje uljudnih cimera, sve do jednog nedeljnog jutra 1946. godine. Martin je upravo bio sipao sebi šolju kafe i seo da doručkuje s Čikago tribjunom u rukama. Kad je pronašao oglas na drugoj strani, podigao je novine i naglas pročitao izjavu senatora Fulbrajta: Predrasude i pogrešna mišljenja koja postoje u svakoj zemlji, a u vezi sa strancima, najveća su prepreka svakom sistemu upravljanja društvom. Ukoliko bi, međutim, narodima sveta bila ukazana prilika da se bolje međusobno upoznaju, da žive zajedno i uče jedni uz druge i jedni s drugima, možda bi samim tim u njima sazrela sklonost ka saradnji, a izgubila se želja da uzmu oružje u ruke i međusobno se pobiju. Martin je novine na sto spustio sa osmehom na licu. Te 1946. godine prvi Amerikanci dobili su Fulbrajtovu stipendiju i Martin, kao zvezda u usponu katedre za istoriju, bio je jedan od njih. Veza, doktor Čirandživ, čekao ga je na Univerzitetu u Delhiju, odakle će produžiti do Simle, gde će prikupljati građu u vezi s poslednjim danima britanske uprave u Indiji. Univerzitet mu je obezbedio kancelarijski prostor u Simli u telegrafskom birou kojim se služio Rojters, a mi smo, kao porodica, dobili kolonijalnu kuću u obližnjem selu Masurli. Plata je, za jednu tročlanu porodicu, bila mala ali dovoljna.
  49. 49. Sva uzbuđena, otišla sam do biblioteke i tamo saznala da je Simla službena letnja prestonica britanskog Radža i da je dugo bila omiljena među Britancima koji su vapili za predahom od nepodnošljive vrućine u ravnici. Ali kako je Gandijeva kampanja „Napustite Indiju“ uhvatila zamah, Britanci su ustanovili da Indija i nije baš tako gostoljubiva, tako da je već 1947. polovina kolonijalnih kuća u Masurli zvrjala prazna. Meni je to savršeno odgovaralo. Imala sam utisak da Indiju dobijamo na dlanu i da ni s kim nećemo morati da je delimo; bićemo izvan svih dešavanja, u jednom u toj meri stranom ambijentu, pa ćemo, jednostavno, biti upućeni jedni na druge, i tako će Martinu i meni ponovo svanuti oni rani dani blažene izdvojenosti iz sveta. Zamišljala sam nasmejane tamnopute ljude u belim dotijima i raznobojnim sarijima, hramove po pećinama obasjanim lampama s maslom, živopisne stare železničke pruge što ševrdaju oko zelenih planinskih padina, naslikane slonove i svete krave, miris jasmina i vatara podloženih ćumurom, žive bazare s kobrama i frulama i – nas. Naš napukli brak prilepićemo tim egzotičnim lepkom i ponovo ćemo otkriti onaj čarobni svet u kojem smo živeli na početku. I, šta da vam kažem? Bila sam mlada. Posle tri meseca provedena u Indiji jedino što smo uspeli bilo je da izvezemo našu nesreću u inostranstvo. Martinu i meni zajednička je bila samo ta suva logistika svakodnevnog života, a jedno drugo smo zaobilazili kao da živimo u paralelnim svetovima. Onog dana kad sam s gorčinom, i krišom, sklonila pisma koja su razmenjivale Felisiti i Adela, Martin se kući s posla vratio pun energije. Videla sam živost na njegovom licu i osetila kako me obuzima nada. S posla se, inače, obično vraćao jedan mrzovoljni, uzrujani Martin, koji bi, vukući noge, ušao u kuću i odmah upitao koja li nam je večeras smrtonosna vrsta karija na jelovniku. Jedva da bi mi i uzvratio koju reč kad bih govorila o časovima engleskog koje sam držala seoskoj deci – i o njihovim sramežljivim, ljupkim licima, njihovoj otvorenosti za nova saznanja i predivnom akcentu – i s vidnom nezainteresovanošću bi tek ovlaš pogledao nove fotografije koje sam snimila. Ali kad je uleteo u kuću onako zažarenih tamnih očiju, priuštila sam sebi trenutak optimizma. Možda se nešto divno dogodilo. Možda ću
  50. 50. mu ipak pokazati to pismo. Možda bismo, kad stavim Bilija na spavanje, mogli da popijemo flašu vina pa da, onako pripiti, krenemo u lov na blago, kuću da prevrnemo u potrazi za drugim pismima, a onda da, bez obzira na to da li ih našli ili ne, završimo u krevetu, sve perje da pršti. Bio je tako živ, tako uzbuđen, i sećam se da sam pomislila: uh, što nisam danas obukla haljinu, a ne pantalone. Sklonila sam pramen kose sa čela. – Martine... – Biće gužve. O, ipak je reč o nekom takvom uzbuđenju. Bili, koji se na patosu igrao sa Spajkom, pogledao je u nas, videlo se da upija svaku emociju, makar i u nagoveštaju. – Mama? – oglasio se. – Nemoj sad, Knedlice. – Pomilovala sam ga po glavi. – Sve ima da se rasprsne u paramparčad – rekao je Martin. – Kako sad... – Ti i Bili morate da se gubite odavde. – Martin je spustio akten- tašnu, kopča se najednom otvorila i hartije su se rasule po podu. – Ðavo da ga nosi! – povikao je on, sav modar u licu. Bili je privio Spajka na grudi, a bradica je počela da mu drhturi. Martin se sagnuo i uhvatio ga za bradu. – Ej, Bobo... Jesam li ja to tebe uplašio? Izvini, sine. – Podigao je Bilija i poljubio ga, ne shvatajući da iz njega sve vreme zrači panika. Lagano sam uzela Bilija iz Martinovih ruku i odnela ga u njegovu sobu. Bili, koji nije bio prinuđen da se hrani Habibovim karijima, već je bio pojeo tanjir pileće supe s đumbirom, a posle i popio slatki lasi17 od manga. Obukla sam mu pamučnu pižamu, njemu najdražu, s Veselom lokomotivom18 kako radosno brekće putujući preko detinjih grudi i ušuškala ga u njegov uzani krevet. Dok je ležao tamo, lica okruženog oblačićem kovrdžica boje lana, Bili me je netremice gledao, ozbiljan kao odrastao čovek. – Je li tata ljut na nas? – Nije, Šniclice. Tata je samo umoran od posla. – Ćušnula sam mu Spajka pod ruku i pomazila ga po čelu pevušeći „Danny Boy“. Neki minut kasnije Bili je promrmljao: – Ne mogu da držim poklopce za okice – a ja sam mu prešla dlanom preko lišca i rekla: – Spavaj, bebice. – Lako sam ga poljubila, tek ovlaš ga dotakavši usnama, zakopčala komarnik oko kreveta i izašla ostavivši odškrinuta vrata.
  51. 51. Martin je sedeo za kuhinjskim stolom držeći se za glavu obema rukama; naočare su mu ležale na stolu pored lakta. Podbočila sam se – to mi je uobičajena ratoborna poza. – Hoćeš li mi, molim te, kazati šta se to dogodilo? – Zaboga, Evi, nemoj da počinješ. – Pogledao me je i ja sam se štrecnula. Od neke muke koja ga je iznutra izjedala lice mu nije izgledalo onako okamenjeno kao obično. Duševne mrke oči bile su mu nekako ogoljene, bez zaštite, sada kad me je gledao bez naočara. – U ovoj zemlji ima da pukne svaki čas – rekao je. – Ti i Bili morate natrag u Ameriku. Sela sam preko puta njega. – Šta se dogodilo? – Nije ni trebalo ovamo da te dovodim. I Bilija... Bože, gde li mi je tada pamet bila? – Protrljao se po čelu. Nagnula sam se preko stola i dodirnula ga po nadlaktici. – Martine, šta se dogo... – Ubaci nekoliko stvari u kofer. Samo najvažnije. Sutra ujutro u osam ima oboje da mi budete u vozu za Kalku. Odande možete da uhvatite voz za Delhi. – Pripalio je cigaretu, koja mu je drhtala među prstima. – Univerzitet u Delhiju može dalje da vas prebaci do Bombaja. A odande možete brodom za London, pa opet brodom do Amerike. – Martine, je l’ slušaš ti sebe uopšte? – Zavalila sam se u stolicu i prekrstila ruke. – Bilo kako bilo, do voza u pola osam ima još dvanaest sati. Smiri se i ispričaj mi šta se dešava. Martin je povukao jedan dobar dim, pa ga izbacio iz sebe u dugom, šištavom izdahu. – U redu, u pravu si. Maločas sam obavešten, ali... u redu. – Podigao je ruke okrenuvši dlanove ka meni: primirje. – Da postavim večeru – rekla sam. Uzela sam dva tanjira i varjaču i počela da sipam pirinač i kari s ovčetinom koji naoko zaista nije slutio na dobro. Osetila sam silnu želju da pojedem sendvič s topljenim sirom. Spustila sam tanjire s karijem na sto i upitala ga: – Pa, šta se to dešava? – Mauntbaten je pomerio datum za povlačenje Britanaca.19 – Martin je ugasio cigaretu i zagledao se u tanjir. – Za kada to? – Za petnaesti avgust. – Ove godine? Ali dotad ima samo dva meseca.

×