Your SlideShare is downloading. ×

Sandalovo drvo Ela Njumark

696

Published on

Published in: Lifestyle
0 Comments
1 Like
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total Views
696
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
2
Actions
Shares
0
Downloads
25
Comments
0
Likes
1
Embeds 0
No embeds

Report content
Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
No notes for slide

Transcript

  • 1. Naslov originala: Elle Newmark The Sandalwood Tree obrada: Lena www.balkandownload.org
  • 2. El Njumark SANDALOVO DRVO S engleskog preveo Vladimir D. Janković
  • 3. Mojoj kćerki Tes
  • 4. „... smrt ukrade sve osim naših priča.“ Adela Vinfild
  • 5. 1. 1947. Naš voz projezdio je pored zlatom okićene žene u sariju boje manga, dostojanstvene uprkos tome što je, sedeći na zemlji, pravila od kravlje balege ciglice kojima se lože kuhinjski šporeti. Lice joj se nije videlo od crne kose, a i nije podigla pogled dok je pored nje prolazio voz, zatresavši joj zemlju pod bosim nogama. Prolazili smo jedno po jedno oronulo, od sunca spečeno selo, i što smo se više udaljavali od Delhija, to smo viđali sve više životinja kako trupkaju uz beskrajne rojeve ljudi – bilo je tu osionih kamila, zgrbljenih krava, volova koji vuku zaprežna kola, koza i majmuna, a i samoubilački nastrojenih pasa. Ljudi su hodali lagano, noseći posude na glavama i zavežljaje na leđima, a ja sam zverala kao neki neotesani turista, i gotovo da me i nije bilo sramota što tako blenem; bili su to, ipak, obični ljudi koji žive svoj život, a sigurna sam, o nego šta nego sigurna, da se meni lično ni najmanje ne bi dopalo kad bi neko tako piljio u mene, tamo kod nas, u Čikagu, kao da sam neka retka zverka na izložbi – ali jednostavno nisam mogla da skrenem pogled. Voz je stao pošto se krava preprečila na pruzi, i u tom trenutku na prozoru se pojavila gnojava ruka; to je neki gubavac pružao šaku bez prstiju. Moj muž, Martin, doturio je novčić kroz prozor, dok sam ja, na brzu brzinu, odvukla pažnju Biliju tako što sam ga zagolicala po rebrima. Leđima sam zaklonila prozor, tako da ne može da vidi gubavca, i bogzna kako veselo se nasmešila kad je on privukao sebi ona kolenca i sav se sklupčao, kikoćući se. – Nije fer – dahtao je. – Bilo je bez upozorenja. – Upozorenja? – Gurnula sam dva prsta pod njegovo meko pazuho i on je ciknuo. – Bez upozorenja? – ponovila sam. – Ali onda ne bi bilo zabavno! – Porvali smo se malo tako uz smeh sve dok, neki minut kasnije, voz nije ponovo krenuo i dok za sobom ne ostavismo gubavca
  • 6. da bogoradi u svojim sivim ritama. Prethodne godine, početkom 1946, senator Fulbrajt obnarodovao je program nagrađivanja diplomaca kojima će biti omogućeno da studije nastave u inostranstvu, i Martin je, kao istoričar koji je upravo radio na doktorskoj tezi posvećenoj političkom životu u savremenoj Indiji, dobio stipendiju da lično prisustvuje poslednjim danima britanskog Radža. U Delhi smo stigli krajem marta 1947, otprilike godinu dana pre predviđenog roka za konačni odlazak Britanaca iz Indije. Posle više od dvesta godina Radža, imperija se našla nemoćna pred mršavim čovečuljkom s povezom oko bedara po imenu Gandi, i tako su Britanci konačno morali da se pakuju. Bilo kako bilo, pre nego što će otići, povući će nove granice, proizvoljne, s ciljem da podele zemlju između hinduista i muslimana, stvarajući tako novu državu, Pakistan. Dušu dalo za jednog istoričara. Ja sam, razume se, iskreno uvažavala plemenitu svrhu Fulbrajtove stipendije – razvijanje globalne zajednice – jasna mi je bila i sva ozbiljnost podele ove zemlje, ali sam potajno sanjarila o šest meseci tokom kojih će se nizati prizori na mesečini iz Hiljadu i jedne noći. Opasno sam se zanosila izgledima da me u Indiji čekaju romansa i pustolovina, kao i jedan nov početak za Martina i mene, pa upravo zato i nisam bila spremna za sumornu stvarnost u kojoj preovladavaju siromaštvo, vatre što se lože balegom i gubavci – i to u dvadesetom veku?! A opet, nisam se pokajala što sam pošla na taj put; želela sam da vidim to šarenilo Hindustana, da iščeprkam odnekud tajnu savitljivosti te zemlje. Želela sam da saznam kako je to Indija uspela da sačuva svoj identitet uprkos neprekidnom prilivu stranih zavojevača koji su uporno nadirali kroz njene džungle i prelivali se preko njenih planina, donoseći sa sobom neke nove bogove, neka nova pravila, i neretko tu ostajali i dugi niz vekova. Martin i ja u braku nismo uspeli to naše „mi“ da sačuvamo ni posle jednog jedinog rata. Zurila sam kroz otvoren prozor, proučavajući svet zaklonjena novim naočarima za sunce s plastičnim ramom sa šarom kornjačinog oklopa i zagasitozelenim staklima. Martin je imao obične naočare, pa je otuda neprestano žmirkao pod nemilosrdnim indijskim suncem, ali je govorio
  • 7. da mu to ne smeta; nije, štaviše, ni šešir nosio, što sam ja smatrala budalastim, ali je on tvrdoglavo odbijao da išta stavi na glavu. A ja sam se s tim naočarima tamnozelenih stakala i slamenim šeširom širokog oboda osećala zaštićeno, i nikuda bez njih nisam išla. Promicali smo pored hinduističkih hramova i džamija od belog mermera i često sam uzimala u ruke aparat kodak brauni, ali nisam videla ama baš ništa od tog drevnog trvenja između hinduista i muslimana – još ne, u svakom slučaju – ne računajući utisak da se u toj zemlji svi bore da prežive. Prolazili smo pored sela s kućercima od blata, s neobjašnjivim gomilama ostavljenih opeka, zaklonima od cerade navrat-nanos prebačene preko štapova od bambusa i njiva zasejanih prosom koje su nestajale u maglovitoj daljini. Vazduh je mirisao na dim, s primesom znoja i začinâ, a kad je zrnasta prašina nahrupila u naš kupe, zatvorila sam prozor, izvadila četku za kosu, krpu i razređeni alkohol koji sam nosila u torbi i počela da obrađujem Bilija. On je strpljivo sedeo dok sam mu otresala odeću, brisala lice i četkala plavu kosu, dok mi naposletku nije sav zablistao. Siroto dete već se bilo naviklo na moju neurotičnu potrebu za čistoćom, a ako možete da razumete sve te ludačke nijanse koje se tiču održavanja spoljašnjosti, razumećete i zbog čega sam toliko vremena u Indiji provela boreći se protiv prašine i prljavštine kao mahnita. Martin mi je preneo to ludilo. Iz rata u Nemačkoj vratio se opsednut potrebom za mirom i redom, a u vreme kad smo prešpartali pola planete kako bismo stigli do tog neurednog potkontinenta, ja sam već čistila pod psihološkom prinudom, utapajući svoju smetenost u sapunici, spirajući nezadovoljstvo belilom i abrazivnim sredstvima za održavanje higijene. Kad smo stigli u Delhi, prvo sam protresla posteljinu na majušnom balkonu naše hotelske sobe pre nego što sam umornom mužu i detetu dozvolila da legnu. U uskim uličicama Starog Delhija, u kojima nemaš gde da staneš od ljudi, rikši i zabasalih krava, morala sam da zapušim nos ne bih li se spasla od zadaha smeća i mokraće, pa bih izričito zahtevala od Martina da nas smesta vrati u hotel, da bih tamo podvirila pod krevet i zavirila u ćoškove kako bih videla nema li paukova. Pronašla sam dva komada i glatko im presudila – toliko, dakle, što se karme tiče.
  • 8. Kad smo seli u voz koji će nas odvesti na sever, prvo sam krpom, koju sam uvek držala u pripravnosti, prebrisala sva sedišta u našem kupeu, da mi Martin i Bili sednu na čisto. Martin me je tada pogledao u stilu: „E, sad si već stvarno smešna“. Ali tiranija opsesije je bezgranična, tu razum ne igra nikakvu ulogu. Na svakoj stanici u voz bi uskakali prodavci čaja, vodonoše i oni što prodaju hranu, pa bi jurili kroz vagone krčmeći dvopek, čaj, palmov sok, sočivo, pakore i čapati, a ja bih ustuknula, zaštitnički obgrlivši Bilija, i pritom prostrelila Martina pogledom, tek da mu ništa ne padne na pamet. Na prvih nekoliko stanica ionako zagušljiv vazduh dodatno bi otežao od smešanih mirisa loja i znoja, i uopšte nam nije bilo do jela. Ali posle više sati bez hrane Martin je predložio da probamo nešto od onoga što prodavci nude. Izvadila sam brže-bolje hotelske sendviče koje sam spakovala u torbu u Delhiju i dala mu jedan, pristavši jedino da kupim tri šolje masala čaja – odličnog, gustog čaja s karanfilićem i kardamomom – i to samo zato što sam znala da je skuvan. Pojela sam sendvič sa slaninom i popila čaj, osećajući se bezbednom i ograđenom od sveta – tako da mogu da posmatram i razumem Indiju a da me ona zapravo ne dotakne. Ali dok sam žvakala taj sendvič i gledala kroz prozor, srce mi je zakucalo brže kad sam ugledala slona kako tromo stupa po liniji horizonta. Jahač, koji je bio opkoračio širok slonov vrat, požurivao je životinju bosim stopalima i ja sam ih pratila pogledom, prožeta nekim nesvakidašnjim ushićenjem, dok nisu iščezli u oblaku crvene prašine. Bili je posmatrao žene koje su hodale duž puta s metalnim posudama na glavama i muškarce presamićene pod ogromnim tovarima žita. Često su se i deca u dronjcima vukla za njima, mršava i iscrpljena. Bili je tiho upitao: – Mama, jesu li ovi ljudi siromašni? – Pa, nisu bogati. – Zar ne bi trebalo da im pomognemo? – Previše ih ima, dušo. Klimnuo je glavom i ponovo se zagledao kroz prozor. Prvog dana u Masurli podigla sam plave prozorske kapke u kući koju smo iznajmili, pošteno istresla duri ćilime i uglancala stari, pohabani nameštaj. Svaki milimetar stare trosobne kuće prešla sam
  • 9. karbolnim sapunom i utrošila litar džajs tečnog deterdženta na kupatilo. Martin mi je rekao kako bi trebalo da uzmem nekoga da to radi umesto mene, ali kako da čišćenje sopstvene kuće prepustim ženi koja je pola života provela s rukama do lakata u kravljoj balegi? Sem toga, htela sam to sama da radim. Nisam umela da dovedem svoj brak u red, ali sam umela da čistim. Poricanje je prvo pribežište uplašenih, a zaista jeste moguće odvratiti misli s bolne teme tako što ćemo ribati, razmeštati i sredstvom za dezinfekciju zataškavati mirise karija i balege. Stvarno deluje – neko vreme. Skrivena pisma pronašla sam posle tek okončanog uspelog napada na kuhinjski prozor. Taman sam bila iscedila sunđer i onda uzmakla, kritički škiljeći u staklo. Žuti sari pretvoren u zavese služio je kao ram za plavo nebo i daleke vrhove Himalaja, koji su sada bili vrlo dobro vidljivi kroz besprekorno uglancano staklo, ali je upravo u tom trenutku poznopopodnevno sunce obasjalo prljavi zid od cigala iza starog engleskog šporeta. Crvena cigla bila je pocrnela posle sto godina dimljenja i ja sam, iz čista mira, odlučila da zasučem rukave i dobro to oribam. Rašmi, naša aja,1 blagoizvolela bi ponekad da obriše prašinu sa stola ili pomete patos svežnjem grana akacije, ali nikada mi ne bi palo na pamet da od nje tražim da zagrebe po zidu ogrezlom u čađ. Takav posao bio je nedostojan njene kaste i ona bi me odbila na licu mesta. Univerzitet nam je dodelio upravo tu kuću zato što je u njenom sklopu bila kuhinja, za razliku od uobičajene letnje kuhinje u dvorištu. Mesto mi se svidelo čim sam kročila na malo imanje obraslo travom, s pipalovim stablima oko kojih su se uvijale puzavice. Unutar niskog zida od opeka i blata, koji se jedva video od himalajske mimoze, nalazila se sto godina stara kuća s verandom, sva u vinovoj lozi, a pred samim ulazom u kuću suvereno je vladalo staro sandalovo drvo s dugim ovalnim lišćem i bremenitim crvenim mahunama. Sve to skupa odavalo je utisak trošnosti i pohabanosti, i pitala sam se koliko li je ljudi proživelo vek na tom mestu. Duž jedne strane kuće bila je staza oivičena neuredno potkresanim šimširom, koja je vodila do spremišta za sluge; bio je to, zapravo, niz oronulih kolibica, kojih je bilo mnogo više nego što će nama, s tako malobrojnom poslugom, ikada trebati. A tamo, iza tih kolibica, u
  • 10. šumarku deodara,2 nalazila se zapuštena staja, i Martin je pomenuo da bi, za vreme sezone monsuna, tu mogao da skloni kola. Martin je kupio udaren, propao crveni pakard kabriolet, koji je 1935. svakako bio nov i šik, ali su dvanaest sezona monsuna i čitave godine zanemarivanja na njemu neminovno ostavile traga. Uprkos svemu, krntija je još išla. Ja sam vozila bicikl, Bili je imao svoja crvena kolica i nije nam ni bilo potrebno više od toga. Ostaci stare letnje kuhinje još su se videli iza kuće, pod krošnjom drveta nima; beše to jedna opustela šupa s prljavim podom, u kojoj su se nalazili jedan nakrivljeni kredenac i opeke naslagane u obliku kvadrata s rupom u sredini – tu su se stavljali drva ili ugalj. Indijci nisu kuvali unutar kolonijalnih kuća – što zbog opasnosti od požara, što zbog nekih komplikovanih običaja u vezi s religijom ili pripadnošću određenoj kasti – i ovde mora da je reč o nekim neobičnim kolonistima koji su odlučili da kuhinju prebace u kuću i da im tamo stoji šporet, blagoslovene im duše. Poslugu sam odabrala sama, a na raspolaganju mi je bila gotovo čitava armija koja se pojavila na razgovoru za posao. Svi su imali cedulje – preporuke – a pošto većina njih nije umela da čita engleski, nisu znali da su te cedulje koje su pokupovali na pijaci na sebi komotno mogle da nose potpise kraljice Viktorije, Vinstona Čerčila ili glumaca iz putujućeg lutkarskog pozorišta. Na jedinoj cedulji u čiju sam verodostojnost bila stoprocentno sigurna pisalo je: „Nema veće lenštine među kuvarima u celoj Indiji. Mleko cedi kroz doti,3 a i voli da krade.“ Naposletku smo okupili sablažnjivo malobrojno osoblje – našlo se tu mesta za jednog kuvara, jednu aju i jednu dobi,4 koja je jednom nedeljno diskretno sakupljala naš veš. U početku smo imali i baštovana, čistačicu i nosača – što je, inače, varijanta bliža uobičajenoj – ali sam se ja sred tolikog mnoštva slugu osećala izlišnom. Naročito mi je mrsko bilo da imam nosača, neku vrstu majordoma koji se svuda vukao za mnom, razgovarajući umesto mene ili prenoseći moje naredbe drugim slugama. Osećala sam se bespomoćno, kao karikatura neke memsahib5 iz devetnaestog veka koja se povazdan izležava na divanu. Naš nosač je iskustva sticao u britanskim domaćinstvima, tako da je, držeći se tradicije, imao običaj da ujutro
  • 11. probudi Martina i mene, služeći nas onim što je on nazivao „jutarnjim čajem“. Kad sam prvi put otvorila oči i ugledala tamnog muškarca s turbanom koji se nadnosio nada mnom s poslužavnikom u rukama, došlo mi je bilo da presvisnem od straha. On nam je, takođe, služio i obroke, i stajao bi iza nas dok jedemo, pa smo se osećali kao da sedimo u nekom restoranu u kom nas konobar neprestano prisluškuje; bila sam bolno svesna svake reči koju bismo izgovorili za trpezom, kao i svojih manira za stolom. Događalo mi se, tako, da salvetom briskam uglove usana i vodim računa o tome da su mi leđa uvek prava. Primetila sam da i Martin sve to isto oseća, i tako su nam ti obedi postali jedan nimalo prijatan svakodnevni zadatak. Ja taj „jutarnji čaj“ nisam želela, kao što nisam želela ni nosača – uvek prisutnog, uvek tu negde – a uživala sam u osećaju da nekome i nečemu služim. Zato sam vodila računa o tome da naš mali dom uvek bude čist i redovno sam, lično, zalivala biljke na verandi. Dopadao mi se taj prirodni, prašumski ambijent oko same kuće, a pomisao na to da na ovakvom mestu imamo baštovana činila mi se potpuno besmislenom. Martin mi je pak govorio da se ostali stranci u kraju preneraze kad čuju koliko malo slugu mi držimo. – Pa? – uzvratila bih mu. Kuvara, Habiba, zadržala sam zato što nisam mogla da prepoznam barem polovinu stvari na pijačnim tezgama, a budući da nisam znala hindi, gledali su da mi utrape robu i po triput većoj ceni. Zadržala sam i aju, Rašmi, zato što mi se svidela, a i zato što je znala engleski. Kad smo se Rašmi i ja upoznale, pozdravila me je formalno se naklonivši, s rukama u položaju kao za molitvu. – Namaste6 – rekla je, a onda počela da se kikoće i pljeska rukama, tako da su joj punačke nadlaktice drhtale kao pihtije, a zlatne narukvice zveckale. – Iz koje ste zemlje? – upitala me je. – Iz Amerike – rekla sam, podozrevajući da bi to moglo da bude i trik-pitanje. – Oooooo, iz Amerrrrrike! Vrrrlo dobrrro! – Zasvetlucao je rubin u njenoj nozdrvi. Rašmi nikako nije mogla da se pomiri s tim da jedno domaćinstvo može imati tako malobrojnu poslugu. Kad god bi me videla kako
  • 12. tresem tepih ili ribam kupatilo, napućila bi usta i počela da vrti glavom, iskolačenih očiju. – Arej Ram! Šta to gospođa raaaadi? – Pokušala bih da joj objasnim da ja, eto, volim nečim da budem zabavljena, ali Rašmi bi išla po kući mrmljajući i vrteći glavom. Jednom sam je čula: – Amerrrikanci – rekla je, kao da je to neka dijagnoza. Počela je da briše prašinu uredno povezanim granama akacije i da iznosi smeće. Pojma nisam imala kuda ga nosi, ali njoj je to, izgleda, pričinjavalo zadovoljstvo. Kad god bih joj zbog nečega zahvalila, ona bi ljupko zaklimala glavom i rekla: – To mi je dužnost, gospođa. – Kamo sreće da smo Martin i ja sa istom lakoćom mogli da prihvatimo sopstvenu sudbinu. Moj lepi Martin vratio se iz rata s nečim zakukuljenim i haotičnim u sebi, i stalno je tražio da sve bude pod konac, kao vojnički krevet. Svesna sam da je on na taj način pokušavao da održi prevlast u kući, ali mene je time naprosto izluđivao, naročito kad bi zastao da skine neku dlačicu koju je samo on video na mojoj odeći, ili kad bi počeo da ređa naše cipele, jednu do druge, na podu garderobera, tako da su podsećale na vojnike pri komandi „mirno“. U prvo vreme sam se povinovala i gledala da sve bude besprekorno, iz jednostavnog razloga što mi je svađâ s Martinom već bilo preko glave. Ubrzo sam, međutim, uvidela da razmeštanje nameštaja i tamanjenje prašine u meni bude osećaj, ma koliko on krhak bio, da sam ja zapravo glavna u kući – i Martin je toga donekle postao svestan – i zaista sam uživala namećući svoje antiseptičke standarde Indiji i nastojala da taj moj mali kutak kosmosa bude predvidiv kao sama sila teže. Kad se taj izmenjeni Martin vratio kući iz Nemačke, pa počeo pedantno da ređa knjige po polici i glanca cipele dok pertle ne provrište, često se žalio na metalni ukus u ustima, pa je pet puta dnevno jurio u kupatilo da opere zube. Nisam znala otkuda mu taj ukus, ni kakav je tačno, ali sam znala da ima noćne more. Trzao bi se u snu, mrmljajući nepovezano o nekakvim „kosturima“ i poimence dozivajući ljude koje nisam poznavala. Bilo je i noći kad je vikao u snu i ja bih skočila, šokirana i prestravljena. Čaršavom bih mu brisala znoj s lica i ljubila mu dlanove sve dok ne bi počeo normalno da diše, a i meni srce malo usporilo.
  • 13. Koža bi mu bila hladna i vlažna, sav je drhtao, a ja bih ga držala u naručju i pevušila mu na uvo: – Sve je u redu, tu sam ja. – Posle nekog vremena, kad bi mi se učinilo da je pravi trenutak, rekla bih mu: – Dragi, hajde da pričamo. Molim te. – Ponekad bi mi nešto malo i ispričao, ali jedino o jeziku, ili o predelima, ili o momcima iz njegovog voda. Rekao mi je jednom da mu je smetalo što nemački, kad ga slušaš, tako mnogo liči na jidiš, kojim su govorili njegovi deda i baba; a onda bi odmahnuo glavom, kao da nešto pokušava da shvati. Pričao mi je kako je Nemačka puna-puncata zamkova i bajkovitih sela i da je sve to razneto u paramparčad. Rekao mi je kako su vojnici iz njegovog voda bili družina kakva je samo u ratu i mogla da se sklepta, pošto se takvi ljudi u drugačijim uslovima nikada ne bi ni sreli. Martin, kao istoričar koji obećava, spavao je krevet do kreveta s blagoglagoljivim mehaničarom iz Detroita po imenu Kazino. U kasarni je s njima bio i jedan Indijanac, koji se zvao Vilijam Što Ništa Ne Ceni, kao i Samoanac po imenu Najkelekele, koga su ljudi zvali Ukulele. Po Martinovim rečima, sve su to bili momci na mestu, ali našao se tu i jedan ovlašćeni računovođa iz Kvinsa, neki Polanski – momci su ga zvali „Ski“ – sa širokim, pljosnatim licem i bezličnim plavim očima, koji je i prečesto progonio Jevreje, i Martin je morao neprestano da se podseća da su on i Ski na istoj strani. Ski je, međutim, varao na kartama i nosio u sebi tu prepoznatljivu antisemitsku žicu. – Od svih pristojnih momaka u tom vodu – rekao je Martin – meni je zapalo baš Skija da odvučem do poljske bolnice, dok su neki bolji ljudi ležali mrtvi oko nas. – Nedoumica u vezi sa spasavanjem Skija proganjala je Martina, ali nije to bilo ono što ga je nagrizalo kao kiselina. Jedne noći, u krevetu, pošto je uz večeru popio čašu vina više nego obično, Martin je ukrstio prste, zabacio šake iza glave, pa počeo da mi priča o oficiru zaduženom za kantinu, nekom Pitu Makoju, inače s Apalačkih planina, koji je od kradenog šećera, kvasca i bresaka u konzervi pravio neku brlju. Taj je pre rata prošao kroz neformalnu obuku u očevoj pecari, negde u šumskim zabitima Zapadne Virdžinije, a Martin ga je, u jednom od retkih bezbrižnih trenutaka, sa uspehom imitirao. – Znam ja, jašta, da to neeje po zakonu – otezao je on u govoru
  • 14. – a i moj ćaća ima da batali, čim uzmogne, jes’.“ – Nemaš ti, bogami, te košmare zbog rakiještine Pita Makoja – rekla sam ja na to. – Čoveče, nisi ti to probala. Peče kao vatru da gutaš. – Tada mu je glas postao nerazgovetan. – Ponekad se, međutim, bez te rakiještine nije moglo, kao ono kad je Tomi... Nego, dobro sad, Makoj nam je uglavnom služio umesto bolničara s morfijumom. – A ko ti je taj Tomi? – rekla sam. Martin je skrenuo pogled u stranu. – U, šta će ti to, nije bitno. – Što šta će mi. Pričaj. Molim te. Oklevao je, pa ostao pri svom. – Jok. Spavaj. – Pomilovao me je po ruci i okrenuo se na stranu. Veterani Drugog svetskog rata bili su otelotvorenje junaštva, hrabri oslobodioci, i većina njih s radošću je ratno ruglo ostavila pokopano ispod ruševina pa se vratila, ili bar pokušala da se vrati, normalnom životu. Martin se, međutim, kući vratio s nevidljivim ranama, a naš normalan život našao se u razvalinama, kao nemački predeli. Želela sam da ga razumem. Preklinjala sam ga, dobre dve godine, da progovori, ali on nije hteo ni da čuje. Nije mi dozvolio da mu pomognem, a ja sam se potpuno istrošila pokušavajući. To njegovo prevrtanje u krevetu me je u prvo vreme bolelo, ali kad smo stigli u Indiju, i ja sam to već uveliko radila. Koliko je njega morila ta muka, toliko je i mene obuzimao jed, pa smo počeli da se istresamo jedno na drugo. Svako bi se zavukao u svoj ćošak, a onda bi nešto puklo i poskakali bismo stisnutih pesnica. Pošto iznutra nisam bila u stanju da nas dovedem u red, gledala sam da nas u red dovedem barem spolja. Tumarala sam po kući tražeći grinje koje ću poklati, buđ koju ću satrti, fleke koje ću zbrisati s lica zemlje. Uništavala sam prljavštinu i nered gde god bih na njih naišla, i to mi je, bar malo, pomagalo. Tog jutra kad sam pronašla pisma, kofu sam napunila toplom vodom sa sapunicom i s besomučnom odlučnošću navalila na čađave cigle iza starog šporeta. Izvlačila sam metlom sapunjave krugove po zidu kad – gle! Jedna cigla se pomerila. Baš čudno. Ništa u toj kući nikada nije tandrknulo, nikada se ništa nije razlabavilo; britanski kolonisti koji su sagradili tu kuću nadali su se da će Indijom vladati dok
  • 15. je sveta i veka. Odložila sam metlu i noktima zagrebala po trošnom malteru oko rasklimane cigle, a onda počela da cimam ciglu napred- nazad dok je nisam dovoljno razlabavila da mogu da je uhvatim prstima. Tako sam lagano izvukla ciglu, da bi me u narednom trenutku podišli žmarci kad sam u zidu, na skrovitom mestu, ugledala paket koji su činili presavijeni papiri povezani izbledelom, izgužvanom plavom trakom. Paket je zaudarao na dugo skrivane tajne, a ja sam osetila kako mi se usta šire u osmeh. Pocrnelu ciglu spustila sam na pod i gurnula ruku da izvučem plen iz zida. Predomislivši se, otišla sam prvo do umivaonika da s ruku sperem garež. Čistih, suvih ruku, izvukla sam paket iz skrovišta, oduvala prašinu koja se nahvatala u naborima, pa ga spustila na kuhinjski sto i razvezala traku. Kad sam raširila prvi list, prevoji su maltene zaškripali, toliko su bili stari. Pažljivo sam raširila krtu hartiju na stolu i ona je tiho zašuškala. Bilo je to pismo, pismo ispisano na tankom, hrapavom pergamentu, a ženski rukopis uzdizao se i hrlio preko lista, dosežući oštre vrhunce i savijajući se u zavojite šare. Jezik je bio engleski, a sâm način na koji je pismo bilo sakriveno u zidu nagoveštavao je intrigu iz viktorijanske epohe. Sela sam na najbližu stolicu i počela da čitam.
  • 16. 2. od... Adele Vinfild... ... Jorkšir... Engl... septembra 1855. Draga Felisiti, ... teško mi je pao taj rastanak... ... opasno putovanje... ... oluje na moru... ... Majka istrajava u... ovi ljudi... sve sami podli kreteni... ... užasno mi nedostaješ... sestra... i veselju Adela Višedecenijska memla uništila je veći deo stranice. Pogledala sam datum i pomislila: o, bože mili, pa ovo je staro skoro sto godina. I vidi samo ta imena – Felisiti i Adela – kako ljupko, baš viktorijanski! Po svemu sudeći, Felisiti je živela u Indiji (u ovoj kući?), a Adela joj je pisala iz Engleske. Hitro sam pogledala preko ramena, a onda se nasmejala sopstvenoj ludosti. Kakve veze ima da li će me Martin ili bilo ko drugi zateći kako čitam neko staro pismo. Nije u tome bio problem, već u toj rupi u zidu, u kojoj su dugo bila skrivena ta pisma, a zbog čega sam se ja sada osećala kao pirat koji je nezakonito prigrabio plen. Ali bila sam sama. Habib još nije bio došao da pripremi večeru, a Rašmi je napolju vodila abrove s putujućim trgovcima u spremištu. Oslušnula sam malo, i samo je Bilijev bezazleni glas narušavao duboku tišinu koja je vladala u kući. Bili – tada petogodišnjak pun života – vozao je Spajka po verandi u kolicima. Spajka, prepariranog psa pod punom kaubojskom opremom, Bili je dobio kao poklon za peti rođendan umesto prave kuce koju je tražio. Držanje kućnih ljubimaca nije bilo dozvoljeno u našem stanu u Čikagu i Spajk se nametnuo kao svojevrstan kompromis. Martin i ja nismo
  • 17. štedeli: kupili smo najbolju igračku psa koja se mogla naći – žustrog jorkširskog terijera s nedokučivim staklenim očima i kaubojskim šeširom od crnog filca. Bio je odeven po poslednjoj modi, u crvenu kariranu košulju i plave teksas farmerke, a na šapicama je imao četiri šimike od ukrašene kože. Bili ga je obožavao. U Masurli je, međutim, taj razigrani kauboj postao simbol lagodnog američkog života od kojeg je Bili otrgnut, i kad god bih ga ugledala, nisam mogla a da ne osetim grižu savesti. Ispostavilo se, naime, da je Indija jedno samotno mesto – verujte na reč, ne biste tako nešto očekivali od zemlje koja ima gotovo pola milijarde ljudi7 – i Spajk je Biliju bio jedini drug. Bili je s igračkom razgovarao kao da je to pravi pas i Martin je već počeo da brine da li je to baš sasvim zdravo. Ja, međutim, nisam htela Biliju da oduzmem Spajka, i ne bih to učinila sve i da sam znala kakve će nevolje ta igračka izazvati kasnije. Razmotala sam još jedan paketić koji sam prethodno izvadila iz zida; bio je to od vode umrljan crtež neke žene u suknji sa izrezom i kolonijalnim šlemom na glavi kako jaše konja. Martin mi je pričao kako su u devetnaestom veku Engleskinje konje jahale sedeći postrance, ne opkoračavajući životinju, i tako sam se sada pitala da nije ovo slučajno nekakva karikatura, ili je ova žena, možebiti, jedna od onih malobrojnih besprizornica koje su otvoreno prkosile društvu? Pomno sam proučila crtež. Lice te žene bilo je mlado, koža zategnuta, a crte jednostavne, i osmehivala se kao da zna nešto što je za nas ostale i dalje nepoznanica. Uzde je držala s lakoćom i samopouzdanjem. Obod šlema zaklanjao joj je oči i samo se po njenom znalačkom osmehu, uzdignutoj bradi i smelom načinu odevanja moglo donekle naslutiti o kakvoj je ličnosti reč. Raširila sam još nekoliko listova, i sve su to bila pisma, neka više, neka manje oštećena, ali ipak sam tu i tamo uspevala da razaberem pokoju rečenicu. Šalje... ... Ad... Vinfild ...šir ... Engleska septembra 1855. Draga Felisiti, ...sinoć... ... onaj bezbradičovečuljak...
  • 18. ... dosadno ... pošteno se prodrala... ... duguješ to sebi... ... ali tvoje zdravlje... ... neustrašiva Fani Parks...8 nije sušičava... ... zabrinuta sam za tebe... Pisma su bila privatna, i pokušavajući da popunim praznine, osećala sam kako nezvana virim u živote drugih ljudi. Na trenutak me je obuzela griža savesti, da bih potom uspela da ubedim sebe kako su ta pisma, eto, napisana 1855. godine i da ljudi kojih se sve ovo tiče odavno nisu među nama. Pa ipak, malo-malo pa bih pogledala ka zadnjim vratima. Sumorni Martin i bezbrižna Rašmi svakako ne bi marili za ova pisma, ali Habib je bio kao sfinga, od onih Indijaca koji ne govore engleski, i nikad nisam bila načisto šta mu se mota po glavi. Uvek sam se osećala pomalo nesigurno u Habibovom prisustvu, premda je on kao kuvar bio zaista pouzdan, prevashodno zbog toga što nas još nije potrovao svojim paprenim karijima. Iako nisam poklekla pred sumnjivim jelima koja su prodavci nudili u vozu, Martin i ja smo odlučili da ipak prihvatimo domaću kuhinju, s tim da se jela pripremaju u našoj kući. Indijski kuvari odavno su već bili naučili da pripremaju engleske specijalitete – zlobno bi se, istina, smeškali, nazivajući to nikakvom hranom – ali Martin je uspeo da me ubedi kako će nam biti mnogo zanimljivije da jedemo kari na razne načine nego da učimo nekog tamo Indijca kako da pravi ćufte. „Ili ćeš držati časove kuvaru koji ne zna engleski, ili će nam na nos izaći pastirska pita i žele od mleka.“ Rekavši to, napravio je grimasu. Znala sam i sama da je u pravu, a onda je Martin, tek da stavi tačku na „i“, dodao uostalom sasvim razborito zapažanje da će „to biti isti sastojci, nabavljeni na istim pijacama, koje će pripremati isti kuvar“, te da „nije bitno koje će posle začine dodati ili šta će prvo staviti u lonac“. Habibovi kariji bili su, nažalost, toliko ljuti da su njegovi žeženi začini prosto satirali većinu prepoznatljivih aroma. Martin, veliki pobornik lokalne kuhinje, i sam je primetio da se obroci u našoj kući ne jedu, već preživljavaju. Jedne večeri zagledao se u kozji kari i pogladio se po stomaku. – Dobro – rekao je snebivljivo. – Znam da smo se
  • 19. dogovorili, ali... – Uzdahnuo je. – Zar moraju baš posle svakog jela da nam izbijaju plikovi? – Saosećajno sam klimnula glavom. U tom trenutku oboma bi nam i te kako dobro došlo bar malčice one nikakve engleske hrane. Pokušala sam da navedem Habiba da smanji ljute papričice, i to tako što sam mahala dlanom ispred otvorenih usta, brektala i gutala hladnu vodu. Taj tihi čovečuljak s kapčetom na glavi i bezizraznim očima samo je odmahnuo glavom, pribegavši onom dvosmislenom, univerzalnom gestu čije značenje nijedan živi zapadnjak ne može u celosti i pouzdano da dešifruje – to je to čuveno indijsko mahanje glavom. Može ono da znači i „da“, i „ne“, i „možda“, može da znači „oduševljen sam“ ili „savršeno mi je svejedno“, a ponekad je to, po svemu sudeći, nesvesna reakcija koja se jednostavno tumači kao: „u redu, čuo sam te“. Sve, očigledno, zavisi od konteksta. Prelistavala sam pisma, tražeći nov tekst načet vremenom i klimom, i počela već da se nerviram, podjednako i zbog samih pisama i zbog mesta na kojem su propadala. Pre toga sam živela u nadi da će ova kulturološka izolacija u kojoj smo se našli doprineti da se Martin i ja vratimo jedno drugome, ali Indija nije uspela ponovo da nas spoji. Ispostavilo se da je Indija, u stvari, neshvatljivo složena, da nije reč ni o kakvom zdencu drevne mudrosti, već o zmijskom leglu punom zagonetki, međusobno isprepletenih u nerazmrsivi čvor kulturnih i verskih protivurečja. A kad smo već kod protivrečnosti, Indija je, po svemu sudeći, pogodovala tome da Martin postane paranoičan i nesmotren u isti mah. I dalje je odbijao da nosi šešir i oterao bi me kad bih se ponudila da mu nos, koji je bio pocrveneo i počeo da se ljušti, namažem melemom od nevena. Kao istoričar, razgovarao je s Indijcima o dolazećoj nezavisnosti od Velike Britanije, što je podrazumevalo pešačenje po četvrtima Simle nastanjenim mesnim življem, kao i vožnju otvorenim pakardom po strmim, neravnim putevima do brda po kojima su bila raštrkana zabačena sela. Kad bih mu rekla da se čuva, on bi se nasmejao i odgovorio: – Ja sam ratni veteran. Mislim da ću umeti s tim da izađem na kraj. – Zviždao je izlazeći iz kuće. Ali svakog jutra kad sam nameštala krevet u kojem smo nas dvoje
  • 20. spavali, morala bih dobro da protresem njegov deo čaršava, na kojem su ostajali tragovi nalik paukovoj mreži, od silnog Martinovog koprcanja u teskobnim snovima. Nisam znala sanja li on to Indiju ili Nemačku, ali sam dobro znala da uopšte nije tako opušten kao što se pravi. Drugi znak njegove zebnje bili su ti izluđujući dvostruki aršini. Iako je on sam lunjao naokolo kud mu se ćefne, mene je redovno opominjao da ne idem predaleko od kuće. To mi je išlo na živce. Ja ne volim kad mi govore šta smem, a šta ne smem, nikad to nisam volela, i zato sam mu se suprotstavila. Pokazala sam zube i rekla mu da smo sada u Indiji, a ne u ratnoj Nemačkoj, ali je tada zube pokazao i on i rekao mi da nemam pojma o čemu govorim. Dovoljno je bilo samo pomenuti Nemačku, i razgovor bi uplovio u opasne vode, što bih, uostalom, odmah osetila u njegovom glasu, pa sam tako i tom prilikom digla ruke od dalje rasprave. Razvila sam poslednje listove pergamenta i ponestalo mi je daha. Poslednje pismo ostalo je netaknuto. Nekoliko stranica uspelo je da odoli vlazi. Obmotani mnoštvom slojeva koji su poslužili kao upijači, na ovim listovima ostalo je sačuvano sve, do poslednjeg slova. Pisano rukom Felisiti Čedvik Kalkuta, Indija januara 1856. Najdraža moja Adela, Gusko blesava! Dosad si već sigurno primila pisma koja sam ti poslala s Gibraltara i iz Aleksandrije, i znaš da nisam nestala na pučini. Užasno mi nedostaješ, ali mnogo je lepo ponovo biti ovde, u Indiji. O, kako bih volela da dođeš i pridružiš mi se! Pošto sam stigla za vreme sezone monsuna, u prvo vreme sam se neopisivo dosađivala – dane i dane provela sam u zagušljivim salonima, na beskrajnim večerima i igrankama sa istim, groznim udvaračkim ritualima u kojima učestvuju iste očajne žene i isti usamljeni muškarci, koji bi svi listom podetinjili od rimskog punča. Ja redovno iskoristim priliku da onoj uštogljenoj gospodi skrenem pažnju na to da pušim i
  • 21. pijem, dok onim nepristojnima govorim kako predano proučavam Bibliju. Zgražavaš li se zbog toga? Majka bi bila preneražena, ali važno je da zasad uspešno odbijam prosce, što očito znači da sve ide po planu. Majka i otac čudu ne mogu da se načude kako to da mene niko ne prosi, a ja držim jezik za zubima, pravim se da mi nije jasno i samo kupujem vreme, dok ne dođe mart, kad idemo gore, u brda. A onda ću pribežište naći u slobodi mofusila – divljine u unutrašnjosti – gde ću biti sama- samcita. Čula sam za neko netaknuto seoce koje se zove Masurla i odmah namirisala slobodu. Drago mi je što sam opet ovde, u Indiji, ali mnoštvo slugu koji vode računa o nama svakog trenutka probudilo je u meni jednu uznemirujuću uspomenu. Jednoga dana, kad mi je bilo šest godina, igrajući se, doskakutala sam do vlažne letnje kuhinje iza naše kuće u Kalkuti i ugledala Jasmin, moju aju, kako stoji iznad punog lonca koji je kuvar ostavio da se krčka. Bilo je to veliko iznenađenje, budući da je Jasmin bila hinduistkinja i inače nije ulazila u kuhinju, smatrajući je nečistim mestom na koje je dolazio samo naš kuvar, muhamedanac, koji je pravio jela od mesa, od govedine, štaviše. A opet, Jasmin je bila tu. Ja sam do kuhinje bila navratila da uzmem malo guava čata,9 i zatekla je upravo u trenutku dok je uzimala urnu izrađenu od mesečevog kamena. Okrenula je glavu, lagano, i prikovala me pogledom, mene, njenu čota mem – mladu gazdaricu – i iz urne odvadila prstohvat pepela. Neki pripadnici hinduističke religije imaju običaj da sačuvaju malo pepela dragih pokojnika, a tu urnu od mesečevog kamena već sam jednom bila videla u Jasmininim rukama, otprilike nedelju dana ranije, kad se vratila, uplakana, s Vikramovog pogreba. Vikram je bio jedan od naših brojnih nosača i sećam se da sam njegovo beživotno telo videla u spremištu prekriveno gomilom nevena i ruža, spremno za spaljivanje. Uputila sam Jasmin upitan pogled, dok je njena ruka, kao da okleva, lebdela iznad lonca s hranom, i dalje s ono malo Vikramovog pepela između palca i vrhova prstiju. Znajući da je ja u životu neću izdati, moja voljena Jasmin ispustila je Vikramov pepeo u jelo, i ja sam gledala taj prah kako nestaje u loncu, u našoj večeri. Nasmešila mi se i ja sam joj uzvratila osmeh. Jasmin me je svakog jutra budila poljupcem i svake večeri uspavljivala pesmom.
  • 22. Ona mi je poklonila šareni jorgan načinjen od tkanina od kojih se pravi sari, onaj koji sam posle ponela sa sobom u Englesku. Mirisao je na pačuli i kokosovo ulje, baš kao i Jasmin, i sećaš li se samo koliko je besna bila tvoja majka kad nisam htela da dam jorgan na pranje, nego sam ga sakrila? Nisam nipošto htela da sapun od ceđi zauvek odstrani te mirise; bilo bi to za mene kao da ponovo gubim Jasmin. I tako sam posmatrala Jasmin kako varjačom meša obesvećeni ručak, a onda mi je, s ljubavlju, namignula i dala mi punu šaku guava čata. Bila je to, dakle, naša tajna, i mada ja toga nisam bila svesna, bilo mi je drago što mogu s njom nešto da podelim. Naposletku, imala sam šest godina i bila sam usamljena, a i navikla sam da mi ništa ne bude jasno. Nije mi bilo jasno zbog čega krave regulišu saobraćaj na ulici, nije mi bilo jasno zbog čega je moj otac navlačio belu rukavicu od jareće kože da uštine sluge kad ga zbog nečega ozlovolje. Kao što mi nije bilo jasno zbog čega majka ima običaj da slugama, na ime kazne, daje velike doze ricinusovog ulja, ili otkud to da njoj nijedan sluga ili sluškinja ne sme da priđe bliže od dužine ruke. Jednom se majka nešto zaboravila, pa se oslonila o Vikramovo rame dok se pela u nosiljku, a onda je, huknuvši od gađenja, sklonila ruku kao da ju je spustila u oganj, pa se sama uzverala. Vikram se ponašao kao da ništa nije primetio, ali Jasmin se sva smračila, i nekoliko sedmica kasnije, posle Vikramove iznenadne smrti, Jasmin je, eto, sipala njegov pepeo nama u hranu. Ja sam tada mislila da ona to hoće da se našali s mojom majkom. Te večeri, za stolom, sluga je iznosio tanjire vrškom pune mirišljavog pirinča i paprikaša s mesom jarebice. Majka i otac gutali su oskvrnutu hranu i revnosno žvakali. Kao i obično, majka je istančanim pokretima obrisala uglove usana, dok je otac očistio brkove krutom maramicom od damasta. Sećam se kako sam prevrtala svaki zalogaj po ustima, opipavajući jezikom da slučajno ne naletim na nešto zrnasto, ili na neki ukus kojem tu nije mesto, ali – ništa. Znala sam da mi je Vikram tu, u večeri, ali bilo mi je šest godina i nije mi smetalo. On mi je, inače, bio jedan od omiljenih slugu. Uživala sam gledajući ga kako skače tamo-amo po dvorištu, glasno se smeje dok žonglira bananama, sećam se njegovog
  • 23. osmeha i isturenih prednjih zuba, i kako je turban umeo da mu se nakrivi na glavi. Ne znam od čega je umro, ali mi je Jasmin rekla da se pretvorio u vilinog konjica, a da je ona nešto njegovog pepela sačuvala u urni od mesečevog kamena kako bi joj Vikram pravio društvo. Tek kasnije sam shvatila da joj je on, verovatno, bio muž. Pojela sam večeru, pa se bacila u razmišljanje: koji li deo Vikramovog tela varim? Pala mi je na pamet probušena ušna školjka, pa njegov krivi mali prst na nozi, pa kukasti nos... Postojala je mogućnost da je u onom prstohvatu pepela koji je Jasmin zahvatila bilo i malo mrtvačkog pokrova, ali ja sam se nadala da nije takav slučaj. Želja mi je bila da pojedem malo Vikrama, jer mi je nedostajao. Misliš li da sam čudovište, Adela? Kad smo se iz male kuće preselili u onu veliku na Garden rič roudu, i Vikram se našao među nosačima koji su išli s mojom majkom i sa mnom. Razmaknula sam zavesu nosiljke da udahnem indijske ulične mirise – miris dima, začina i još nečega što nisam znala šta je – i tada sam se prvi put upitala šta je to što čini taj jedinstven, prepoznatljiv miris. Kasnije, dok sam stajala unutar kapije naše nove kuće, pogledala sam u majku i stegnula nos. Ona je napućila tanke usne i odmahnula glavom. „Čuče tamo“, rekla je s gađenjem. „Žene čuče u prašini i spremaju hranu.“ Onjušila je vazduh, kao da je taj miris vređa. „Dosad bi već trebalo da ti je jasno zbog čega ovi ljudi više vole da žive na ulici.“ Ali, Adela, nije to bio samo miris hrane koja se priprema nego miris zapaljene kravlje balege i pogrebnih lomača – zadah siromaštva i žalosti. Svakodnevno sam na ulicama viđala nosila natovarena mršavim, mrkim leševima i oko njih sveže cveće. Otac nije mogao da gleda te pogrebne povorke. „Sirotinja“, govorio je on s turobnim osmehom na licu. „I bolje im je što ne žive dugo.“ Ne misliš li da je to tužno? Ti ljudi su živeli i umirali, a mi na njih uopšte nismo obraćali pažnju. Ni u hrani koju jedemo nismo ih primećivali. Ali oni su znali! Otkako sam se vratila u Indiju, slušam, evo, o tome kako kuvari stavljaju usitnjenu srču sahibu10 u jelo. Oni su znali. Jasmininu „šalu“ gotovo sam bila zaboravila dok se nisam vratila u
  • 24. Indiju i jedne večeri sela da jedem. Služili su paprikaš s mesom jarebice. Kako sam okusila jelo, u meni je oživelo sećanje na onaj negdašnji paprikaš, onaj začinjen ljudskim pepelom, i stomak mi se okrenuo. Osvrnula sam se po prostoriji i ugledala naše sluge kako stoje iza svakog od nas, uspravni, bezizraznih lica. Ništa se s tih lica ne može pročitati, čak i kad otac počne da priča o politici – o verskim trzavicama i nezadovoljstvu sepojâ.11 Pa, što se oca tiče – nek pukne! Volim Indiju i nameravam ovde da ostanem da živim, po svome. Udavati se neću; postaraću se da svet od mene ima koristi. Sleduje mi godišnja apanaža, i kad budemo otišli u brda, iznajmiću neku običnu kuću u okolini Masurle. Vraća mi se hindustanski, sve bolje pričam, i ima toliko da podžunglišem da će majka samo gledati kako da me se otarasi. A ja to jedva čekam! Tvoja sestra u sreći i veselju, Felisiti Pismo nije bilo poslato. Odložila sam ga razmišljajući... Zar ljudski ostaci u paprikašu? Prisetila sam se jednog članka u Nacionalnoj geografiji posvećenog obrednom ljudožderstvu, sa zaključkom da je reč o jednom duboko duhovnom fenomenu koji podrazumeva prenos moći i produžavanje ovozemaljskog postojanja. Jedino što je to ljudožderstvo, čija je svrha preživljavanje, iziskivala otpor ili kajanje. Jasminino ponašanje, naravno, ne bi moglo da se okarakteriše kao ljudožderstvo, ali jeste bilo nešto slično tome, iako ja nisam mogla da nađem pravu reč. Ljudski pepeo u paprikašu bi, po svemu sudeći, bila indijska varijanta onoga kad afrički rob pljune u rashlađeni čaj od nane koji će popiti beli gospodar. Bilo to ljudožderstvo ili nešto drugo, verovanje da hrana koju jedemo prevazilazi nivo telesnog zapravo je duboko ukorenjeno u ljudskoj duši. Obredno ljudožderstvo u dosluhu je s praiskonskim porivom nas ljudi da jedemo ono za čim žudimo – reč je o atavističkom nagonu koji nas vuče kao što nas vuče zvuk morskih talasa – a religije u kojima se simbolično jede telo i pije krv u stvari su odjek tih primitivnih i doslovno sprovođenih običaja. Nema, stoga, ničeg neprirodnog u tome
  • 25. da čovek poželi naprosto da svari nečiju moć, ljubav ili iskupljenje, sve ono što je podložno ljudskoj želji, uostalom. Palo mi je na pamet da bi, ukoliko Martin uskoro umre, malčice njegovog pepela u mom tanjiru moglo da ima čak i utešno dejstvo na mene. – Nisi ti bila nikakvo čudovište, Felisiti – promrmljala sam u bradu. Pokušavala sam da se setim svega što znam o situaciji u Indiji 1856. godine. Napetost između hinduista i muslimana ni tada nije bila novina, ali je zato pominjanje „nezadovoljnih sepojâ“ probudilo u meni, istina maglovitu, uspomenu na čas istorije civilizacije u vezi s nekim izgredima koji su imali neposredne veze s antibritanskim raspoloženjem. Pojedinosti, međutim, nikako nisam mogla da se setim. Prišla sam onoj rupi u zidu i zavirila u tamnu rupu, čisto da proverim da nešto nije ostalo unutra. Ništa. Pretražila sam zid, za slučaj da ne naletim na još neku rasklimanu ciglu. Ništa. Stajala sam na sredini prostorije, držeći u ruci pismo, zagledana kroz uglancani kuhinjski prozor. Sunce je krenulo silaznom putanjom ka zapadu, iza belih vrhova Himalaja; kroz nekoliko sati ti ledeni vrhunci poprimiće prvo bakarnu, a potom i ljubičastu, boju lavande. Volela sam to da gledam, ali sve bi se redovno završilo za nekoliko minuta; u Indiji brzo pada mrak. Ma kog drugog dana, ta kratka predstava možda bi me navela na razmišljanje o nestalnosti, o prolaznosti života, ali toga dana nije, a kako je i mogla s tim viktorijanskim pismima koja su se upravo cerila u lice prolaznosti. Ponovo sam umotala i povezala paket s pismima, pomislivši da bih mogla da ga ćušnem negde u kuhinjski kredenac, ali mi se onda to učinilo nekako previše nemarno, maltene omalovažavajuće. Na pamet mi je pala fioka stočića u dnevnoj sobi, ali to bi, opet, bilo nekako previše na izvol’te. Nekada davno, pre rata, ostavila bih ta pisma razbacana po kuhinjskom stolu, zapravo u nadi da će ih Martin pronaći. Nekada smo se jedno drugome radovali sa istom spontanošću s kojom smo udisali vazduh i mislila sam da će nam brak uvek biti takav. Ali posle tog rata
  • 26. on je postao tako nepristupačan i mrzovoljan da sam odmah procenila kako će biti bolje da ta pisma sakrijem od njega. Nisam želela da Martin baci senku na moje uzbuđenje. Naći se u njegovom prisustvu značilo je dozvoliti da te, magnetnom silom, usisa crna rupa; smučilo mi se više da guši svaku trunku poleta u meni, umorna sam više bila od napora da rasteram tu tmušu koja se skupljala oko njega. Za seme gorčine bilo je to plodno tlo, i ma koliko se ja opirala, seme je proklijalo. Uvidela sam da, koliko se on zatvara u sebe, i ja postajem tajnovita, i tada sam stekla tu iracionalnu naviku da štošta zadržavam za sebe, a sve ne bih li njegovom ćutanju udarila kakvu-takvu protivtežu. I tako sam na kraju tutnula ta pisma u fioku u kojoj sam držala veš, ušuškavši ih između svilenih gaćica i satenskih grudnjaka. Tu im je i bilo mesto – s mojim intimnim stvarima. Nisam tada još znala ko su bile Felisiti i Adela, ali sam želela da mi budu tu, pri ruci, i da ih štitim. Pogladila sam rukom tajno skrovište i zatvorila fioku. A Martin – nek pukne. Pisma su moja.
  • 27. 3. 1844–1850. Osmogodišnja Felisiti Čedvik držala se za ogradu na palubi i gledala kako joj Indija izmiče pred očima. Odozgo je gledala u Jasmin, koja je stajala na pristaništu, u opštem metežu, brišući oči porubom belog sarija. Pre nego što će se ukrcati na brod, Felisiti se uporno držala za Jasminine noge, dok je gospođa Čedvik pokušavala da je odvoji. – Zaboga, dete. Da si smesta prestala s tim. – Pošto je Felisiti neutešno ridala, gospođa Čedvik se sagnula i uhvatila je za bradicu. – Ne možeš odrastati u Indiji. Postala bi slabunjava, preosetljiva. I usvojila bi taj „či- či“ akcenat. – Lice joj se zbrčkalo. – A to ne smemo dozvoliti, zar ne? – Ali Felisiti je plakala i plakala, sve dok je gospođa Čedvik nije zgrabila za ramena i žestoko je prodrmala. – Odmah da si prestala. To je za tvoje dobro, i moraš da potisneš osećanja. – Felisiti je davala sve od sebe kako bi prigušila jecaje dok ju je majka predavala pratiocima, porodici Pert- Makintajer, koja se vraćala u Englesku. I tako je sad gospođa Pert-Makintajer stajala kraj ograde pored Felisiti, bogzna kako je uveravajući da će joj se mnogo dopasti Engleska. Tamo joj je, na kraju krajeva, dom, iako Felisiti u Engleskoj nikada nije bila pošto joj je cela porodica zaposlena u Istočnoindijskoj kompaniji. Tako se hraniteljska porodica sama po sebi nametnula kao najbolje rešenje za dete poput Felisiti. – Ništa se ti ne brini, devojčice – rekla joj je gospođa Pert-Makintajer. – Za tili čas ćemo mi tebi izbiti tu Indiju iz glave. – A i kad je brod isplovio, Felisiti nije skidala pogled s Jasmin, koja je sada i sama, ne krijući suze, briznula u plač, sve sitnija na sve daljem pristaništu. Te noći Felisiti je spavala u visećoj ležaljci umotana u stari jorgan napravljen od tkanine za sari, od šarenih komada pohabane svile i mekog pamuka, s lepim porubom na kojem su bile ptice i cveće. Mirisi
  • 28. pačulija i kokosovog ulja prizivali su bosonogu Jasmin i tiho zveckanje alki na njenim gležnjevima dok se kretala po kući u Kalkuti. Felisiti je sanjala Indiju, da bi sutradan ujutro, izašavši na palubu, shvatila da Indije više nema. Nestalo je tog prašnjavog ali voljenog sveta i sada je Felisiti, konačno, znala da više neće gledati kako crvena lala cveta na svilenom drvetu. Posle dugih meseci dosađivanja, odurne hrane, morske bolesti i užasnih bura koje su umele i da izbace Felisiti iz njene ležaljke, brod se u martu približio obali Engleske. Felisiti je izašla iz kabine da bi je ošinuo silovit vetar, oštriji i hladniji od svih koje je do tada iskusila. Uzbuđeni putnici okupili su se kod ograde dok je brod uplovljavao u luku, a Felisiti se, pomodrela od hladnoće, upinjala da kroz tamni veo magle nazre bar nešto od tog bajkovitog ostrva. I, dok je tako drhtala na vlažnom vazduhu, spopade je slika zelenih pirinčanih polja koja se povijaju pod bleštavim suncem; setila se suncem obasjanih planina i izleta na koje su nosili slatke, okrugle lubenice koje bi hladili u ledenim potocima, setila se onih preliva ljubičaste na dalekim, snegom pokrivenim vrhovima. A kad se oglasila sirena za maglu, uronila je lice u indijski jorgan i duboko udahnula. Pert–Makintajerovi predali su Felisiti njenoj starateljki, gospođi Vinfild, i od tog trenutka devojčica je čulni svet raskošnih boja i slobode zamenila za lepo vaspitani, petrolejkom osvetljeni svet Engleske devetnaestog veka, gde su decu gledali, ali ne i slušali. Čedvikovi su, kao porodica, već generacijama bili potpuno posvećeni radu u Istočnoindijskoj kompaniji i upošljavanje starateljke koja će nadzirati proces obrazovanja deteta u Engleskoj bilo je već duboko ukorenjena tradicija. Felisiti je jednom prilikom čula da njen otac o gospođi Vinfild govori kao o „pristojnoj ženi“. – Možda je to žena koja će, verovatno, proceniti da imaš previsoko mišljenje o sebi – napomenuo je tada on – pa će, u tom smislu, ispoljiti nameru da te spusti na zemlju, ali je ipak pristojna žena.“ Što se doktora Vinfilda tiče, Felisitin otac ga je opisao sledećim rečima: – Običan medicinar, ali cenjen – na šta se majka priključila rekavši: – Fina je to porodica, i spremni su da je prime, dobro će im doći i novac, a sem toga imaju i kćerku koja je upravo njenih godina.
  • 29. To je, po svemu sudeći, bilo sasvim dovoljno da Vinfildove preporuči za starateljsku porodicu, i tako je stvar i udešena. Ali sada, dok je stajala na Albertovom doku u Liverpulu, Felisiti nije znala šta da misli o toj bledunjavoj gospođi duguljastog lica, u dugom kaputu s krznenim pervazom, koja joj je upravo pružala ruku. Gospođa Vinfild joj je uputila škrt osmeh pa pohitala ka kočiji koja je čekala, ali za sve vreme vožnje do Jorkšira nije progovorila ni reč. Kočija se brzo udaljila od pristaništa, prošla kroz grad i zašla u prirodu, a Felisiti je netremice gledala kroz prozor, posmatrajući to mesto koje su svi tako čežnjivo nazivali domom. Kad bi zastali da se odmore, od daha su se stvarali oblačići u ledenom vazduhu, dok se para dizala sa oznojenih konja; Felisiti se učinilo veoma čudno što je ovde tako hladno u martu, u vreme kada u Indiji počinju vreli dani. Mračne šume ustupile su mesto talasastim vresištima, preglednim i ugodnim za oko, ali posle Indije sve je to izgledalo neshvatljivo prazno. U Rouz holu, domu nazvanom po višestruko nagrađivanom vrtu gospođe Vinfild, osmogodišnja Adela čekala je s ocem na ulaznom stepeništu. Protezala je vrat, dizala se na prste, jedva čekajući da konačno ugleda tu „devojčicu iz Indije“. Hoće li ona čudno govoriti? Hoće li na sebi imati neku neobičnu odeću? Adela je imala prilike da vidi slike iz Indije. Iz kočije je, međutim, izašla jedna sasvim prikladno odevena devojčica s razmaknutim plavim očima i običnim šeširićem na glavi. A opet... Bilo je nečeg drugačijeg na samom tom licu. Koža joj je, nimalo otmeno, bila preplanula, od sunca i vetra valjda, a izgledala je... Kako? Kao čelična kugla kroz staklo, tako je sada misao prošla kroz Adelinu svest: njen izgled odavao je jedan prefinjen bezobrazluk. Gospođa Vinfild nije trpela nikakvu drskost i Adela se pridržavala svih pravila. Ali sada je pred njom stajala devojčica s tim drskim izrazom lica, i to devojčica koja je upravo pristigla s tog fantastičnog Istoka da unese malo živosti u njihov preozbiljni dom. Mogućnosti su bile u isti mah zastrašujuće i divne. Adela je zadržala dah u trenutku kad je ta čudesna devojčica iskočila iz kočije i stala, podbočivši se, merkajući svoj novi dom kao da mu je ona vlasnica; skinula je, zatim, šeširić s glave i bujna rozikasto-zlaćana kosa pala joj je preko lica. Kad
  • 30. je Adela ponovo došla do vazduha, u njemu se osećao neki oštriji miris; zelenu travu i plavo nebo videla je sad kao kroz maglu i osetila je, prvi put, romantičnu čežnju koja će je pratiti do kraja života. Kao kćeri jedinice hladnih roditelja, devojčice su pronašle utehu u sestrinstvu. Narav njihovog prijateljstva iskristalisala se onoga dana kad su Felisiti i Adela skakale po hodniku na drugom spratu, pri čemu je Felisiti pevala neku staru hinduističku uspavanku. Gospođa Vinfild im je prišla s leđa i ščepala Felisiti za nadlakticu. Čvrsto ju je stezala dok je govorila. „Kao prvo, nema skakanja po kući. A kao drugo, ne dozvoljavam da se u mojoj kući pevaju te paganske poskočice.“ Adela je dobro znala šta znači taj izraz na licu njene majke, i sledila se od straha. Felisiti je, jednostavno, rekla: – Moja aja nije paganka. Gospođa Vinfild ju je pogledala škiljeći: – Je l’ ti to meni protivrečiš? – Pa, niste u pravu, zar ne? Gospođa Vinfild je grubo zgrabila Felisiti za ruku i odvukla je do ograde, pa je opasno izvila preko ivice, a bilo je visoko, drugi sprat. – Meni, bogme, nećeš protivrečiti, mlada damo – rekla je. – Ima da paziš šta pričaš, ili bih mogla i da te gurnem odavde. – Iznenada je načinila trzaj, od kojeg se Adeli prevrnuo stomak. Jednom je tako gospođa Vinfild i Adelu bila priterala uz istu tu ogradu, i isto joj tako zapretila. Kad god bi Adela makar i pomislila da se u nečemu usprotivi majci, vratio bi se onaj užas koji je preživela gledajući s drugog sprata na kameni pod na koji bi pala, i ponovo bi joj se javila ta mučnina u stomaku i setila bi se kako se posle tog događaja još čitav sat tresla kao prut. Tek kad poraste, uvideće da je to, u stvari, bila samo taktika zastrašivanja, koja je kod nje upalila zato što se ona i inače nasmrt plašila svoje majke. Felisiti je, međutim, prozrela naum te žene. Pogledala je gospođu Vinfild pravo u oči i rekla: – Ne, ne biste mogli. To bi bilo ubistvo, a onda bi vas obesili. – Felisiti je podigla bradu u pobedničkom prkosu. Gospođa Vinfild je nato samo zinula i Felisiti se brže-bolje odmaknula od ograde, na sigurno. Gospođa Vinfild je krenula prema njoj, ali Felisiti nije ustuknula, i žena se najednom zbunila. – Vidi-vidi bezobraznicu malu... – Gledale su se u oči, odrasla žena i mala devojčica, i žena je prva skrenula pogled. Uhvatila je Felisiti za ramena i
  • 31. gadno je prodrmusala, a onda se udaljila mrmljajući: – Uopšte je ne zanima šta drugi misle. Ama ni najmanje. Loše je to. Mnogo loše. Adela je, zadivljena, otpratila majku pogledom. Nikad u životu nije videla da neko, pa ni njen otac, u bilo čemu nadmaši majku. Devojčica iz Indije izvela je pravo čudo, i od toga dana u Adelinoj naklonosti prema Felisiti uvek je bilo i primese strahopoštovanja. Koliko se god Adela divila Felisitinoj živosti, toliko je Felisiti držala do Adeline opčinjenosti Indijom. Niko drugi, uostalom, nije želeo da sluša njene priče o Jasmin, o guava čatu, o dečacima koji su išli za njima i lepezama od jakovog repa terali muve. – Mene ta Indija podseća na Hiljadu i jednu noć. – Na šta? – Na, Šeherezadu, blento! Sigurno si čula! Felisiti nije bila čula, pa joj je tako Adela ispričala. Velika Adelina ljubav bile su knjige, što je njena majka doživljavala kao još jedno u nizu razočaranja. „Samo ti teraj tako, pa posle nemoj da se čudiš kad niko neće da te uzme za ženu“, opominjala ju je ona, ali dobra knjiga bila je valjda jedino na svetu zbog čega je Adela bila spremna potpuno da se ogluši o svoju majku. Felisiti joj je opisivala fantastične indijske svetkovine, svetlucave bazare i, po dobrodušnosti čuvene, u belo odevene aje koje bi beskrajno ugađale deci i mazile ih kad god memsahibe ne gledaju. Adela je, zauzvrat, čitala Felisiti Kralja Zlatne reke12 i priče Hansa Kristijana Andersena. – O, Adela, kako si ti pametna – rekla bi Felisiti. Adela bi slegnula ramenima. – Ja samo čitam izmišljene priče. Tvoje priče su stvarne. Celog tog proleća i leta gospođa Vinfild je negovala ruže dok su devojčice razmenjivale priče i polako spajale svoje svetove. Adela je zapisivala ono što joj je Felisiti pričala, a Felisiti je pravila jednostavne crteže Jasmin i nosiljke u kojoj se vozila, sa četiri nosača i, kako dolikuje, zavesom koja će je odeliti od meteža na ulicama Kalkute. Adela ionako nikad nije osećala da zaista pripada svetu u kojem je glavnu reč vodila njena majka, dok se, s druge strane, Felisiti nije osećala ni kao Engleskinja ni kao Indijka. Sada su, u svakom slučaju, imale jedna drugu.
  • 32. U septembru su ih poslali u Sent Etel, elitni internat smešten u građevinama s drvenim fasadnim gredama iz doba Tjudora, s kupolama i tornjevima što se uzdižu oko brižljivo održavanih kvadratnih travnjaka i drevnih stabala. Čedvikovi su podmirili i troškove Adelinog školovanja u sklopu nagodbe s porodicom Vinfild, pa su sada i jedni i drugi poverili svoje kćeri školi Sent Etel, uvereni da će njihova deca tamo nositi besprekorno uštirkane školske kecelje i isticati se u jahanju, vezu, poznavanju osnova matematike, čitanju i kaligrafiji. Ali kada se videlo da devojčice iz Sent Etela uopšte ne obraćaju pažnju na sramežljivu Adelu i ismevaju Felisiti zbog njene navike da doručak naziva čota hazri, njih dve su se osamile i počele da obeduju za stolom u uglu. Stvari su se dodatno pogoršale posle predavanja o londonskim ženama za koje se smatralo da se preterano bave intelektualnim poslovima i da su malčice muškobanjaste. Te žene zvali su kaćiperkama, pa su tako i devojčice iz Sent Etela stidljivu, knjizi sklonu Adelu počele da zovu „aljkava mala kaćiperka“. Adela na njih nije obraćala pažnju i obično bi u takvim situacijama nastavljala da čita, ali im Felisiti nije ostajala dužna, časteći ih gadnim pogledima i nepristojnom gestikulacijom. Nije to bilo važno. Felisiti i Adela bile su zaokupljene smišljanjem sopstvene budućnosti u ulogama indijskih princeza i proslavljenih književnica. Bilo im je negde oko deset godina kad su počele da razmatraju mogućnost da, kad porastu, postanu špijunke ili slavne kurtizane, a oko dvanaeste su, odlazeći u biblioteku, otkrile memoaristiku, pa su tako počele da se dive ženama kao što je Ema Roberts, koja je u Kalkuti sama izdavala svoje novine, ili Onorija Lorens, koja je s mužem geometrom prepešačila Indiju uzduž i popreko, rađajući decu u šatorima i jašući slonove kroz džungle kojih nema ni na jednoj mapi. Najdraža junakinja bila im je, ipak, neponovljiva gospođa Fani Parks, koja je putovala po indijskim zabitima samo u pratnji svojih slugu. Fanine memoare devojčice su čitale pri svetlu sveće i zapanjile su se došavši do onog mesta gde autorka piše kako je njen muž, za hladnog godišnjeg doba, sišao s uma i kako je njena dužnost bila da ga ostavi gde se zatekao i nastavi da luta.
  • 33. – Zamisli samo – rekla je Adela. – Nije osećala dužnost ni prema mužu ni prema imperiji. Osećala je dužnost prema sebi. – Divna je. Fani Parks je ukrasnom iglom za šešir ubijala škorpije, rado je jela začinjenu indijsku hranu, a kad bi je bolela glava, uzimala je opijum. Fani je, štaviše, žvakala pan, a Felisiti je Adeli objasnila da su to, u stvari, razni začini i duvan umotani u list betela. – Ali od toga ti zubi budu crveni – dodala je, namrštivši se. A onda su malo poćutale, zamišljajući Fani Parks kao ženu s crvenim zubima. Pošto im se ta slika urezala u svest, nastavile su da čitaju, saznavši malo kasnije da je Fani imala i mezimca, vevericu koju je zvala Džek Bans, kao i da je jednom čitav mesec provela tračajući u zenani. – To ti je harem – šapatom je objasnila Felisiti, i devojčice su se zakikotale. Ista ta čarobna gospođa Parks pisala je i o vrućinama od kojih čovek gubi razum, o epidemijama kolere, zmijama u spavaćoj sobi, delimično izgorelim leševima koji plove Gangom. Felisiti bi tada odložila knjigu i zagledala se kroz prozor. – Pitam se samo kako je Fani mogla da radi sve te neverovatne stvari a da, uprkos svim nevoljama, sačuva bodar duh. – Pomislila je na gospođu Vinfild i na to kako ona pažljivo obrezuje ruže – ozbiljan posao, nema šta – a onda i na svoju majku kako, ljuta, gura kašiku s ricinusovim uljem u usta neposlušnom slugi koji kleči pred njom. Felisiti je oslonila bradu na pesnice i dobro se zamislila. – Pretpostavljam da nikoga nije osuđivala – reče tad lagano. – I da se svemu radovala. Adela se prisetila svoje majke kako, sva snuždena, sisa prst kojim se upravo ubola na trn. – Mislim da si u pravu. Kol’ko se sećam, nikada svoju majku nisam videla stvarno srećnu. Felisiti se okrenu prema Adeli s onim širokim, neočekivanim osmehom na licu. – Hajde da budemo kao Fani. Da odbacimo pravila i živimo za radost, pa šta košta da košta. – To! – Adela uhvati Felisiti za ruke. – Šta bude – biće, ali mi nikome nećemo suditi i radovaćemo se životu. Otada su obe dobro vodile računa o tome da doručak redovno nazivaju čota hazri i glasno bi se smejale kad bi ih ostale devojčice zbog
  • 34. toga prezrele.
  • 35. 4. 1938. Martina sam prvi put videla u univerzitetskom kampu, kako uči ispod prastarih brestova, s udžbenicima iz istorije razbacanim kao popadalo lišće. Pogledali smo se u oči, i taj pogled trajao je predugo, ali niko od nas ni reč nije rekao. Martina sam, na prvi pogled, upamtila kao crnomanjastog, verovatno zbog razbarušene tamne kose – gomile neposlušnih uvojaka, u potpunom raskoraku s tadašnjom modom – ili će, ipak, pre biti da su mi za oko zapale njegova maslinasta put i tamne oči. Ali crte njegovog lica bile su previše fine da bih ga nazvala crnomanjastim. Oblačio se više studentski nego elegantno, a naočare su mu davale taj naučnički izgled. A ipak, meni je on blistao kao sunce, i često sam pošteno skretala s puta samo da bih prošla pored tih brestova. Hemija između nas tiho se krčkala, ali tih tridesetih „dobre“ devojke nikako nisu smele prve da priđu mladiću. Dodajte tome činjenicu da je Martin bio stidljiv, knjiški tip, pa će vam biti lakše da shvatite kako to da smo jedno pored drugog prolazili u mrtvoj tišini. U to vreme bila sam tek izašla iz devojačke škole koja se zvala Bezgrešno začeće – ja sam je zvala Pogrešno značeće – i još nikada nisam bila zaljubljena. Na koledžu sam se družila, ali sve je to bilo platonski, da bih noću, prepuštena plimama i osekama erotskih snova, isključivi objet du désir13 pronalazila u tom neuhvatljivom tamnokosom dečku što sedi pod brestovima. Imala sam stipendiju – tata ni u snu ne bi mogao da mi priušti studije na Univerzitetu u Čikagu – i nameravala sam da studiram astronomiju, žudeći za tim da jednog dana krenem u odgonetanje kosmičkih tajni. Smatrali su me „darovitom“, što je kod mene izazivalo osećanje odgovornosti i želju da u svemu budem besprekorna, ali to je ipak bio teret, a ne povlastica. Želela sam da učim, da pružim svoj
  • 36. doprinos, i moj život kao da se otvarao u svim pravcima. Priželjkivala sam život u napadno nameštenom stančiću, sa zanimljivim cimerkama, improvizovanim policama za knjige i plakatima u stilu art dekoa. Po zidovima bih pisala tehničkim slovima i rukom bojila abažure. Pročešljala bih radnje u kojima se prodaje roba u dobrotvorne svrhe, tražeći zelene stalke za knjigu i ukrasne predmete – možda neki stari francuski barometar ili bakelitnu plesačicu s lepezom. A možda bih negde našla i tepih s geometrijskom šarom. Maštala sam o životu u boemskom stanu, tj. u pećini, kako su tada u studentskom žargonu nazivana takva mesta. Ali sve bi to ipak bilo preskupo, i samo bih nasekirala tatu, pa sam nastavila svakodnevno da putujem od kuće do koledža i nazad. Posle majčine smrti tata je počeo preterano zaštitnički da se ponaša prema meni. Bilo mi je osam godina kad mi je majka umrla, ali sećam se njene kestenjaste kose, onog baršunastog mirisa ponds kreme za ruke i njenog šištavog glasa dok pevuši „Danny Boy“. Pamtim je i kako leži mrtva na krevetu, očiju širom otvorenih od iznenađenja, a pamtim i onaj tamni vihor osećanja koji me je tada odneo. Nikad nam ne bi palo na pamet da od te astme može i da se umre, pa nismo u to verovali ni dok smo je gledali kako se nasmrt guši. Ne sećam se ni bdenja ni sahrane, ali se sećam trenutka kad su je spustili u zemlju, dole, u tu duboku rupu; oči sam tada isplakala. A i tata je. Njenom smrću uspostavljena je jedna nova veza između tate i mene, kao da ćemo, čvrsto se držeći jedno drugoga, i nju nekako održati u životu. I tako sam ja putovala na koledž i nazad, pa i našla posao sa skraćenim radnim vremenom nedaleko od univerzitetskog kampa, u nemačkoj pekari Kod Linca. Posle škole bih prošla kroz preobražaj iz mlade naučnice u blagorodnu frojlajn, radilicu odevenu u nacifranu belu kecelju, jednu od četiri mlade žene koje su neprestano zujale nadgledajući bienenstich i apfelstrudel, pri čemu su nam se menstrualni ciklusi nadovezivali jedan na drugi, a razgovori ostajali ograničeni na tračeve iz komšiluka i schwartzwälder kirsch torte.14 Lincova pekara podsećala je i na harem i na manastir, i u tom okruženju, gde je sve mirisalo na pekarski kvasac i šećer, ja sam sanjarila o tamnokosom momku koji sedi ispod brestova, sve dok
  • 37. jednog dana nisam podigla pogled iza kase i ugledala njega kako stoji i prstom upire u jevrejski ražani hleb. Osetila sam kako mi se crvenilo razliva po obrazima i kao da će mi se grudi rasprsnuti. Rekla sam mu „zdravo“, i on je meni rekao „zdravo“, pa smo onda stajali tako kao idioti. – Biće to deset centi, gospodine – progovorila je tad maloumna Kejt. On je izvadio novčanik i platio, a onda je, kao, morao da ode. Ali je zato navratio i sutradan, i svakog dana je posle toga navraćao, a – ruku na srce – nema tog čoveka koji jede toliko ražanog hleba. Kad god bi došao, meni bi već sasvim malo falilo da slomim vrat istežući se da vidim gde je, što ga nema, i tako smo se naposletku predstavili jedno drugome. – Evalin? – rekao je on. – Neobično ime. Slegnula sam ramenima. – Irsko je. – Lepo je. – Gurnuo je naočare ka korenu nosa. – I lepo ti stoji. A ja – pocrvenela kô bulka. Bože, kako sam mrzela kad mi se to desi. Onda me je on upitao da li bih izašla s njim u subotu uveče i više nisam znala gde mi je glava. Te subote obukla sam meku haljinu golubije boje, koja mi je stajala kao salivena, naročito uz moju zagasitoriđu kosu; u tim svetlim bojama, s tom buktinjom na glavi i plavim očima, osećala sam se kao neka tropska riba. A kad me je Martin ugledao, zablenuo se u mene kao neki tupadžija, pre nego što će mu lice ozariti širok osmeh. Otišli smo u bioskop i držali se za ruke, i, da, znam kako to sada dosadno zvuči. Znam da današnji klinci misle da su oni izmislili seks i da tu radost i taj zanos uzimaju zdravo za gotovo. Puko držanje za ruke sada je demode kao vrsta predigre, ali ja mislim da je šteta što je tako. Kad satima sedite, a pritom vam se samo šake dodiruju, i šaljete jedno drugome signale prstima, motreći onaj zalutali pramen kose koji se skrasio na kragni košulje, i usto se sve vreme upinjete da pratite radnju filma, a sve vas u tome ometa – i jedva čujno šuškanje tkanine, i misli koje blude ko zna kud – a vi istrajavate uprkos tom prisilnom uzdržavanju, dok napetost raste – e, to ja zovem predigrom. Filma se ne sećam, ali znam da smo se smejali kod istih scena i da smo se u istim trenucima trzali. Kad su se svetla upalila, pogledali smo se kao dvoje ljudi koji su u međuvremenu upoznali jedno drugo: to li si
  • 38. ti, znači. Posle smo otišli u Darbijev pab, gde je tata svake subote uveče svirao violinu, i tamo sam svoja dva čoveka upoznala jednog s drugim. Martin, vrlo prilježan i uljudan, rukovao se s tatom, a meni izvukao stolicu da sednem. Tata me je zagrlio i, ledenim pogledom, odmerio Martina. Kad je Martin otišao po pivo, tata je upitao: – Odakle su njegovi? – Tata, on je Jevrejin – rekla sam. Tata je gledao u mene, razmatrajući, s jedne strane, Martinovo tuđinsko poreklo i, s druge, njegov status mladog čoveka koji pohađa koledž. Mada tata ne bi umeo da razlikuje jednog istoričara društva od derviša koji se u zanosu vrti ukrug, odmah je primetio da je Martin upravo jedan od onih obrazovanih momaka kakve je očekivao da ću upoznati na tom otmenom univerzitetu. Jedino što nikako u celoj toj priči nije video Jevrejina. Te večeri tata je izašao na podijum i svirao, i nije se više vraćao da sedne s nama. Svirao je svim srcem, lupajući nogama po trošnim daskama i pevajući strastvene pesme o borbi protiv Engleza, ali i one mangupske kafanske pesme sa zviždanjem i podvriskivanjem. Dok sam slušala tatinu muziku, oduvek su mi se pred očima pojavljivale jarke boje, i videla bih Irce kako skaču i u vazduhu kuckajući petom o petu. Odrasla sam na toj muzici i mnogo sam je volela, ali sam se te večeri upitala da se Martinu, koji je inače slušao Baha, ne učini previše bučnom. U zavisnosti od toga iz kojeg ugla gledate, Martin i ja smo ostavljali utisak ili savršeno uravnoteženog para ili dvoje mladih koji ni u kom slučaju nisu jedno za drugo. Martin je, sav onako taman i donekle sklon razmišljanju, govorio da sam ja nestalna priroda, da kad prasnem u smeh, ne umem da stanem, a da me ta rupica na levom obrazu za tili čas od običnog nevinašceta pretvori u čak pomalo i opasnu koketu. Ja sam bila hirovita, on je bio ozbiljan; ja na svoju ruku, on odan tradiciji. Saznavši da je Jevrejin, bacila sam se u mozganje o tome kako su za to i takvo njegovo lice i temperament zaslužni njegovi preci, koji su, odeveni u crno, tumarali po getima Mitteleurope.15 Gledajući njegovo lice, mogla sam, štaviše, da dosegnem još veće daljine, da stignem skroz
  • 39. tamo do Levanta, pošto me je njegova zagasita put podsećala na naočite nomade koji prelaze pustinje jašući kamile u karavanima. Zamišljala sam kako se u Martinovom domu sigurno oseća na starostavne, večite progone i u mašti posmatrala sumorne sobe pune tamnog nameštaja i čudnovatih jevrejskih obrednih predmeta, uz miris kuvanog kupusa koji više ne može da se izluftira, nečujnu mati koja okapava nad punjenom ribom i oćelavelog, bradatog oca umotanog u molitveni šal i zgrbljenog nad Torom. O Jevrejima nisam znala ništa izuzev onih nedopečenih sumnji napabirčenih prilikom čitanja pripovesti iz Starog zaveta, koje smo kako znamo i umemo morali da progutamo u Pogrešnom značeću. Na pomen jevrejske vere, meni bi se pred očima ukazala neka donekle neuhvatljiva religija s kapicama i velovima, s naricanjem i metanisanjem nad gomilama natrulih svitaka, religija krvavih obreda s muškom novorođenčadi i jarčevima – i sve to u subotnji dan, kad katolici igraju bejzbol ili kose travnjake. Bila sam, pritom, svesna da su moji silni keltski preci u Mojsijevo vreme farbali lica u plavo i arlaukali na mesec, ali to s tatom i sa mnom nije imalo ama baš nikakve veze. Mi smo normalni ljudi; Jevreji su tajanstveni. I otuda su me Dejv i Rejčel oborili s nogu. Upoznala sam ih jedne subote u Hajlend Parku, u njihovom prostranom domu s tepisima od zida do zida, s nameštajem belim kao sneg i pogledom na nepregledni travnjak pred kućom. Dom su uredili suvenirima koje su pokupovali na putovanjima: u radnoj sobi stajala je jedna bronzana Degaova balerina nabavljena u Parizu, u toaletu rukom oslikani bakropis iz Italije, a na čajnom stočiću kutija za cigarete od vedžvud keramike... Rejčel je predavala slikanje i njeni dopadljivi akvareli, s ukusom uramljeni, mogli su se videti na zidovima po celoj kući. Ti zidovi prosto su vibrirali od pitomih pejzaža i ugodnih morskih panorama, i svi ti radovi odisali su samouverenošću, uostalom kao i sama žena koja ih je stvarala. Rejčel je imala tu otmenu naviku da zabaci pepeljastoplavu kosu iza uva, a elegantni džemper i pulover od kašmira nikad se ne bi zgužvali kad bi sela, brižljivo ukrštenih gležnjeva. Dejv, koji je oko slepoočnica počeo elegantno da sedi, bio je čovek jake telesne građe, uredno izbrijan. Imao je naglašenu bradu (o, otuda
  • 40. Martinu ta jamica na bradi kao kod Kerija Granta), bradu kakva pristaje muškarcu na kog se mora računati. Imao je nasleđenog novca, a i manire, pa je pored njega moj dragi tatica ličio na pećinskog čoveka. Dejv me je pozdravio poljubivši me u obraz, što me je iznenadilo, a Martina bi često potapšao po leđima bez vidljivog razloga. Dejv je završio Kolumbiju, ali se privikao na Srednji zapad kako bi Rejčel mogla da predaje na Institutu za umetnost u Čikagu. On je pak predavao srednjoenglesku književnost na Nortvestern univerzitetu. Bili su to vedri ljudi koji su u Bernam harboru držali ukotvljen mali kris-kraft čamac, jer su voleli da uživaju kad dođu sunčani dani. Martinov senoviti temperament, koji će s vremenom utonuti u mrak, njegova osetljivost, koja će se izoštriti do paranoje, kao i ta samosvest, koja će prerasti u gnušanje nad samim sobom – sve te, dakle, tamne, fine niti od kojih će rat izatkati košmare – sve je to bilo isključivo Martinovo. Dejv i Rejčel su bili učtivi ali hladni, i meni se učinilo da njima moja rimokatolička vera možda izgleda isto toliko tajnovita koliko i meni njihov judaizam. Što se mene tiče, svečane povorke u vizantijskim odorama i pojanje na mrtvom jeziku, drama velikomučenikâ, device koje rađaju decu i raspeće bili su se, od silne upotrebe, već istanjili i izgubili prvobitni sjaj. Čak i ljudožderska simbolika s jedenjem tela i pijenjem krvi kod mene više nije palila. S nedeljnih misa izlazila sam pogleda otupelog od dosade, a svi ezoterični obredi toliko su mi bili poznati da u njima više nisam mogla da nazrem ni zrno nekadašnjeg tajanstva. Pitala sam se da li se isto ono nepoverenje koje je tata umeo da iskaže kroz preglasnu irsku muziku krije i iza besprekornih manira koji su krasili Dejva i Rejčel. Rejčel je bila pripremila večeru, i ja sam i dalje očekivala ljigavu, sitno iseckanu džigericu, a onda je ona na sto iznela pečenog kopuna, debelog i sočnog pod hrskavom kožicom začinjenom estragonom, uz svežu zelenu salatu s pinjolom. Posle večere Dejv je u čašice u obliku kruške sipao gran marnije liker, a Martin je seo za klavir, uglancan, crni stenvej, klavir kakav dotad nisam viđala po kućama. Martin je na klavirsku klupu seo kao čovek koji se priprema za molitvu, pravih leđa i pognute glave. Oklevao je načas dok su mu šake lebdele nad dirkama,
  • 41. kao da je za njega previše već i sama ta izvesnost da će ih uskoro dotaći. A onda je svirao Mocarta i, čini mi se, Šopena. Lepo je svirao, lako i duboko, a bilo je u njegovom muziciranju i tog nečeg nežnog a tragalačkog. Pošto je Martin svirao meni u čast, i ja sam želela da podelim svoju veliku pasiju s njim. Sama pomisao na to da će se istopiti kao sneg na suncu zbog jednog predavanja o sili Zemljine teže izazivala je u meni ozbiljnu sumnju, ali sam ipak verovala da ću uspeti da ga dirnem u dušu. Jednoga dana, početkom maja, ugovorili smo sastanak u parku Pulaski. – Dođi kod sunčanog sata, iza sportske hale, u deset sati večeras – rekla sam mu. Napravila sam bezobraznu pozu i nasmešila se. Dodirnuo mi je rupicu na obrazu. – Šta li si to naumila, ti, namigušo riđokosa? – Samo ti dođi. Zime u Čikagu su oštre i duge, ali krajem aprila na suncu su iščilela i poslednja ostrvca posivelog snega, a prolećne kiše uveliko su radile na ozelenjavanju grada. Majske večeri su ovde i inače tople; vetar izgubi onu ledenu žaoku, a laki povetarac donosi mirise izobilja i olakšanja. Poranila sam, i tako sam neko vreme stajala na čistini u parku, odmah iza sportske hale, i uživala u lepom vazduhu. U hali je neki klinac upravo imao čas violončela i mučno amatersko cičanje testerisalo je tišinu prolećne noći. Ponadala sam se da će buka utihnuti pre nego što Martin dođe. Na sunčanom satu, na kojem su se jasno videli tragovi vremenskih neprilika, nalazili su se kameni brojevi opervaženi lišajevima, a celu zaravan okruživao je šibljak od žbunja mirte. Ceo taj prostor ličio je na druidski hram na otvorenom, s mesecom i zvezdama koji odozgo motre nalik milijardama svetlucavih božanstava. Oslonjena na sunčani sat, razmišljala sam o tome kako mesečina ujedinjuje svet tim svojim potmulim sjajem. I dok se mi ovde dole koljemo, stari mesec stoji gde je i uvek bio, sve zna a ćuti, i kupa nas jednom te istom hladnom svetlošću. Martin mi je prišao otpozadi i prošaputao: – Dušo... – Mnogo mi se
  • 42. dopadao taj miris šampona i sveže ispeglane odeće, kao i jedva osetno trenje kad bi nam se obrazi dodirnuli, i kako me je privlačio k sebi položivši mi prethodno one svoje fine, darovite šake na ramena. Na trenutak sam zaboravila zbog čega sam ga uopšte pozvala da dođe ovamo. I inače mi se zbog njega događalo da zaboravim šta sam htela. A onda je on progovorio: – Vidi, pun mesec večeras – i ja sam se setila. – Htela sam da ti pokažem mesečev sat. – Mislio sam da je sunčani – rekao je on, pa prišao da pogleda. – Kad je pun mesec, kao večeras, onda je mesečev sat. – Uprla sam prstom. – Vidi. Nagnuo se bliže i ugledao tanku liniju koju je činila mesečeva senka tačno na poziciji deset časova. – Bokte – rekao je. – Dolazila sam ovamo kao klinka – objasnila sam mu. – Bila sam opčinjena ovim i htela sam da naučim kako funkcioniše. – Moje čudo od deteta. – Ne. – Bilo mi je stalo do toga da me stvarno razume. – Ovo je čudo. Znaš? Čudo nad čudima. – Širokim pokretom ruke pokazala sam mu noćno nebo. – Ima mnogo, mnogo više pitanja nego odgovora. Shvataš? Ono tamo ti je Veliki medved. A ono je Orion. Uzbudljivo. Važno je ono što tek dolazi. – A onda sam ostala bez daha. – Pogledaj! Zvezda padalica! – Ništa bolje u tom času nije moglo da se desi. Pošto je trag zvezde padalice izbledeo, okrenula sam se prema Martinu i videla da je zapanjen. – Zar ovo nije fenomenalno? – Jeste. – A znaš li ti šta je u stvari zvezda padalica. – Nisam zvezdu ni video. – Šta? – Gledao sam u tebe. – Okrenuo se pa počeo tobož da se češka po nosu, a sve kako bi o istom trošku obrisao ugao oka. – Martine? – prošaputala sam. – Ti blistaš. – Žao ti je što je nisi video? – Sve sam ja video. – Nadlanicom mi je prešao preko obraza i privukao me k sebi, a meni se, negde duboko iz grla, oteo uzdah. Mesečina je svetlucala u njegovoj crnoj kosi, raščupanoj i nakostrešenoj,
  • 43. kao i u njegovim vlažnim očima, i pribismo se jedno uz drugo. Kao da je iz nekog razloga bilo posebno važno da mirujemo, da se ne pomeramo, a sve kako ne bismo poremetili mir tog trenutka, koji će se posle utisnuti duboko u glinu naših bića. I mora da je upravo u tom trenutku profesor violončela u onoj sportskoj hali odlučio da sad malo on uzme instrument u svoje ruke, jer se u prolećni vazduh uznela srceparajuća Bahova svita. Sklopila sam oči i ugledala svetla od ćilibara kako se tope i međusobno stapaju, i Martin je rekao: volim te, a i ja sam rekla: volim te, i to je bio početak našeg usitnjavanja i prerade u nešto novo, što će nositi deo onog drugog u sebi. Dve nedelje kasnije okupili smo tatu, Dejva i Rejčel, pa smo se svi zajedno osmehivali deset minuta, jer toliko je trajala ceremonija sklapanja braka u gradskoj skupštini. Bez sveštenika, bez rabina, bez radosnih svatova – jedini smo se, zapravo, radovali Martin i ja. Dasa koji je za to imao posebno ovlašćenje rekao je: – Proglašavam vas... – Mi smo se poljubili, kao što je red, a onda je Dejv sve poveo u kineski restoran. Tata je nekako uspeo da održi nategnut razgovor, dok smo Martin i ja zajedno jeli porciju račića zvanu ljubavno gnezdo. S mojom i njegovom stipendijom mogli smo da iznajmimo dvosobni stan u jednom podrumu, nedaleko od fakulteta. Odbili smo Dejvovu ponudu da nam pomogne zato što smo želeli da stvorimo vlastiti svet, svet koji nikome sa strane ništa neće dugovati. Naše prve večeri u novom stanu Martin je došao s buketićem noćnih margareta. – Noćne margarete se noću ne zatvaraju kao obične margarete – rekao je. – One se ničeg ne plaše, kao i ti. – Stavila sam margarete u čašu, pa je spustila na stari sto od tvrde plastike, oko kojeg nismo imali nijednu stolicu. A onda smo ugrejali supu iz konzerve u jedinoj šerpici koju smo imali i seli prekrštenih nogu na patos, pa pojeli supu iz rasparenih činija kupljenih u humanitarnoj prodavnici Dobra volja. Improvizovane dušeke od polovne posteljine i grube, smeđe vunene ćebadi iz radnje s polovnom vojnom opremom razvukli smo po patosu. Nije nam to bio prvi put da spavamo zajedno, ali je bio prvi put u našem stanu, u našem krevetu, pa smo oboje bili uzdržani. Gledali smo se sa suprotnih strana ležaja odbacujući deo po deo odeće kao stidljivi leptirići koji se s naporom oslobađaju čaura. Martin je bio vitak i sav
  • 44. ćoškast; njegova meka, neuredna kosa i jaka brada s jamicom podsećale su me na savršeno izvedenu jednačinu. Klečali smo na krevetu, oslanjajući se jedno na drugo, a onda je on dotakao onu šupljinu u dnu mog vrata. – Volim ovo mesto – rekao je. – Tu lepo osetim kako ti srce kuca. Pošto smo počeli da živimo zajedno, ljudi u školi udarili su u nagađanja da li sam trudna; oni koji nisu znali da smo venčani pitali su se da nismo slučajno komunisti koji tu pokušavaju da organizuju komunu. Nas dvoje se, međutim, nismo osećali odbačenim; bili smo oslobođeni svih stega. Bili smo kao Adam i Eva pre pada, nevini, sami i ispunjeni lepotom. Tada i tamo bila nam je potrebna samo ljubav, a to nije nešto retko i posebno, već baš onako prolazno kako budisti tvrde da jeste. Sve je bilo lako u tom našem zatvorenom malom svetu. Čak i kad bismo se posvađali, nikada ta svađa ne bi prerasla u bogzna šta, zato što je Martin uvek popuštao. U to vreme nisam znala da bi on ponekad pustio nešto da kuva u njemu. Da sam toga bila svesna, možda bih se bolje pripremila za onog svog posleratnog muža. Naivno sam mislila da smo nas dvoje, jednostavno, nešto sasvim posebno. S vremena na vreme upitala bih se da li je naša ljubav zaista tako jedinstvena kad smo toliko otporni na obične probleme, ali nisam želela previše da se udubljujem u rešavanje tih pitanja, najviše iz straha da nešto ne izbaksuziram. Nisam tada znala da ljubav nije tek nešto što osećaš, već nešto što radiš. Tada i tamo dovoljno je bilo osećati, i činilo mi se nezahvalnim da to preispitujem – sve do posle rata.
  • 45. 5. 1941. Zatrudnela sam na prvoj godini poslediplomskih studija. Martin i ja smo se prethodno saglasili da nećemo imati dece, jer nama su sva deca bila nekako ista. Besmisleno nam je bilo i samo to što smo morali da se oduševljavamo tuđom novorođenčadi, tim identičnim, bledunjavim, žabonogim, lepljivim, ćelavim vrištavim stvorenjima koja kao da su izašla iz stripova. Ali 1941. godine zečica je uginula, a s njom su otišli i snovi o mojoj karijeri kao astronoma. Ubijanje ženki zečeva mokraćom trudnih žena iz današnjeg ugla izgleda kao neka srednjovekovna praksa, ali tada je tako rađen test, i ja sam, razume se, prestala da idem u školu, jer 1941. trudnicama u školi jednostavno nije bilo mesta; može se, štaviše, reći da su one bile nepodoban prizor na bilo kom javnom mestu. Bilo je nečeg neodređeno neugodnog u vezi s tim. A opet, iako sam morala da napustim školovanje, i uprkos našem dotadašnjem zaziranju od beba, ta božanstvena čarolija, kad učestvuješ u stvaranju jednog novog ljudskog bića, prosto nas je obuzela i ubrzo smo bili uzbuđeni da prsneš od smeha. Sećam se jedne lepe večeri, nedugo pošto sam prvi put osetila da se beba ritnula; Martin i ja raspravljali smo u krevetu o tome koje ćemo ime dati detetu. Martin je prebacio nogu preko moje, pa prešao šakom preko mog naraslog stomaka. Oči su mu bile pune suza, i blistale su, i tada je on, slatka, sentimentalna budala, rekao: – Ovo je moja porodica. Ovo ovde. Cveta u mojim rukama kao cvet u stakleniku. – A onda me je poljubio, i bilo je u tom činu nekog novog uvažavanja. Nekoliko meseci kasnije zajedno smo kupali sina. Duboko smo udisali njegovu nevinost, sapunali mu mekane maljice na temenu, čudili se savršenim vijugicama njegovih majušnih ušiju, pa njegovim šakama nalik na morske zvezde i blagom rumenilu na njegovom zaobljenom, vlažnom bebećem trbuhu. Martin bi uzeo u šaku maleno
  • 46. stopalo pa zarežao: – Am--am-am... O, ima da ga pojedem. – Ljubio mu je prstiće na nogama, jedan po jedan. – O, kako je sladak. – Kasnije bismo ležali u krevetu, smejuljeći se nad novorođenčetom koje je hrkalo kao neki starac. Bio je on naš dični bu-bu, što je s vremenom poraslo u Bobo, jedan od mnogih Bilijevih nadimaka. Poznat je, inače, bio i kao Šniclica, i kao Knedlica, Graščić, Breskvica, Nevaljalko, Kikirikić, Pile i Krastavčić. Tata ga je zvao Malac, za Dejva je on bio Ljudina, a za Rejčel Mališa. Dete s tolikim silnim nadimcima prvi put je reklo „mama“ kad mu je bilo deset meseci. Godinu dana mu je bilo kad mu je plastična zvečka ispala iz kreveca, a on rekao „ludo“. Sa četrnaest meseci moje bepče švrćkalo se naokolo s rukama u džepovima, kao da u njima traži ključeve od kola da malo zvecka. Gledala sam ga kako spava i pitala se kako išta pod kapom nebeskom može da bude toliko slatko. Prosto da umreš od insulinskog šoka, pomislila sam jednom. Kad god bih žalila za odbačenom budućnošću astronoma, Bili bi me odobrovoljio. Imao je lepe plave kovrdže, rićkaste na suncu, vilinsko lice, oči plavosive kao kalaj i drčnu narav. Kad god bi mi se učinilo da, u stvari, samo glumim nekakvu suprugu ili majku, pogledala bih Bilija i osetila se bar malo manjom prevarantkinjom. Da sam morala da biram, ponovo bih izabrala Bilija, i opet, i opet. Bili smo neslućeno srećni sve dok 1943. Martin nije mobilisan. Vojska mu je odredila dvomesečnu obuku u kampu i tromesečni kurs u školi za obuku oficira, iz koje je i on izašao kao jedno u mnoštvu „čuda od devedeset dana“. Kao i ostali, i on će rok služiti sve dok se rat ne završi. Počela sam da pušim rali cigarete,16 da nosim pantalone i praktične cipele, i uživala sam u dugim šetnjama ulicom kojom sam stupala sigurnim korakom. Naučila sam da vozim naš ševrolet sa zaobljenim blatobranima, za Crveni krst sam motala zavoje, prebrojavala kupone za hranu i gledala kako se tragične zlatne zvezde pojavljuju na prozorima kuća u komšiluku. Kad god bi službeni auto prolazio našom ulicom, prestajala bih da dišem. Bili je imao tri godine kada je – bogu hvala – rat okončan, a Martin se vratio kući. Onog časa kad sam ga ugledala, znala sam da nas čekaju
  • 47. nevolje. I ranije je on pušio – najradije česterfild, mada je za vreme boravka u Evropi pušio šta mu padne pod ruku – ali sada ništa sem pušenja nije ni radio. Nikuda nije hteo da ide, ni sa kim da se viđa, čak ni s Dejvom i Rejčel. Izgledao je kao da ga nešto progoni. Tupo bi blenuo kroz prozor, ili u porub tepiha, dok bi mu cigareta dogorevala do prstiju, a kad bih ga ja šapatom oslovila, trgnuo bi se i počeo da žmirka vlažnim, mahnitim očima. Seks? Nekad bilo... Jednom sam pozvala i Bilija u naš krevet da razgali oca. Bili se podvukao pod Martinovu ruku i poljubio ga u obraz – bio je to jedan od onih mekih, žvalavo-slatkih poljubaca, kad vas malo dete ljubi otvorenim ustima – i Martin je briznuo u plač. Godine 1945. to su zvali „ratna trauma“, dok su isto to u Prvom svetskom ratu nazivali kontuzijom, što je tačniji izraz. Martin nije bio jednostavno istraumiran, već kontuzovan, šokiran divljaštvom koje se krije u ljudskim dušama. Posle Vijetnama isto to počeli su da nazivaju posttraumatskim stresnim poremećajem. Stres? Dajte, molim vas. Nazivi za ovu mentalnu bolest sa svakim ratom postaju sve sterilniji. Moj istraumirani, kontuzovani, istresirani muž iznenadio me je prihvativši redovnu mesečnu prinadležnost od svoga oca, kao dodatak sredstvima koja je država obezbeđivala ratnim veteranima koji su želeli da produže s obrazovanjem. I tako je Martin išao na sva predavanja i vežbe na poslediplomskim studijama, dok sam ja vodila računa o kući i preuzela brigu o finansijama. Nisam u tome nešto naročito uživala, ali sam zato kasnije, u Indiji, imala razloga da budem i te kako zahvalna što je Martin upravljanje novcem prepustio meni. Te rane posleratne dane Martin je provodio učeći, pušeći, jedući i spavajući, ali niti je na njegovom licu bilo osmeha, niti je sedao za klavir da svira. Nova razonoda bilo mu je čitanje Zločina i kazne. Nosio je svuda sa sobom staro izdanje s mekim, izgužvanim koricama, savijenim na uglovima, pohabanim i istanjenim kao tkanina. Stranice su bile sve u flekama, s magarećim ušima i nečitkim beleškama nažvrljanim na marginama. Držao je tu stvar u zadnjem džepu kao neku amajliju. Martin je u prvo vreme bio polno onemoćao, i jedne noći, već iscrpljena njegovim upornim pokušajima, odgurnula sam ga i rekla: –
  • 48. Pusti to. Nije bitno. – Jeste bitno, jebote – brecnuo se on. A onda mi je okrenuo leđa i odgurnuo ruku koju sam mu spustila na rame. Ta njegova polna nemoć naglo je okončana jedne noći, kad sam mu prišla u krevetu da ga poljubim za laku noć, a on navalio na mene. To je jedina reč kojom se ono što se desilo može opisati. Nije se uzbudio, već se razjario; vojevao je svoje bitke na mom telu. Razmaknuo mi noge i stegao me za ramena, pa se grubo zario u mene. Jeknula sam i on se primirio. – O, bože – rekao je u jednom trenutku, pa mi, s prigušenim jecajem, klonuo na grudi. Ridali smo zajedno držeći jedno drugo u naručju, goli, u suzama. Svake noći posle toga čedno bi me poljubio za laku noć i okretao mi leđa. Živeli smo kao dvoje uljudnih cimera, sve do jednog nedeljnog jutra 1946. godine. Martin je upravo bio sipao sebi šolju kafe i seo da doručkuje s Čikago tribjunom u rukama. Kad je pronašao oglas na drugoj strani, podigao je novine i naglas pročitao izjavu senatora Fulbrajta: Predrasude i pogrešna mišljenja koja postoje u svakoj zemlji, a u vezi sa strancima, najveća su prepreka svakom sistemu upravljanja društvom. Ukoliko bi, međutim, narodima sveta bila ukazana prilika da se bolje međusobno upoznaju, da žive zajedno i uče jedni uz druge i jedni s drugima, možda bi samim tim u njima sazrela sklonost ka saradnji, a izgubila se želja da uzmu oružje u ruke i međusobno se pobiju. Martin je novine na sto spustio sa osmehom na licu. Te 1946. godine prvi Amerikanci dobili su Fulbrajtovu stipendiju i Martin, kao zvezda u usponu katedre za istoriju, bio je jedan od njih. Veza, doktor Čirandživ, čekao ga je na Univerzitetu u Delhiju, odakle će produžiti do Simle, gde će prikupljati građu u vezi s poslednjim danima britanske uprave u Indiji. Univerzitet mu je obezbedio kancelarijski prostor u Simli u telegrafskom birou kojim se služio Rojters, a mi smo, kao porodica, dobili kolonijalnu kuću u obližnjem selu Masurli. Plata je, za jednu tročlanu porodicu, bila mala ali dovoljna.
  • 49. Sva uzbuđena, otišla sam do biblioteke i tamo saznala da je Simla službena letnja prestonica britanskog Radža i da je dugo bila omiljena među Britancima koji su vapili za predahom od nepodnošljive vrućine u ravnici. Ali kako je Gandijeva kampanja „Napustite Indiju“ uhvatila zamah, Britanci su ustanovili da Indija i nije baš tako gostoljubiva, tako da je već 1947. polovina kolonijalnih kuća u Masurli zvrjala prazna. Meni je to savršeno odgovaralo. Imala sam utisak da Indiju dobijamo na dlanu i da ni s kim nećemo morati da je delimo; bićemo izvan svih dešavanja, u jednom u toj meri stranom ambijentu, pa ćemo, jednostavno, biti upućeni jedni na druge, i tako će Martinu i meni ponovo svanuti oni rani dani blažene izdvojenosti iz sveta. Zamišljala sam nasmejane tamnopute ljude u belim dotijima i raznobojnim sarijima, hramove po pećinama obasjanim lampama s maslom, živopisne stare železničke pruge što ševrdaju oko zelenih planinskih padina, naslikane slonove i svete krave, miris jasmina i vatara podloženih ćumurom, žive bazare s kobrama i frulama i – nas. Naš napukli brak prilepićemo tim egzotičnim lepkom i ponovo ćemo otkriti onaj čarobni svet u kojem smo živeli na početku. I, šta da vam kažem? Bila sam mlada. Posle tri meseca provedena u Indiji jedino što smo uspeli bilo je da izvezemo našu nesreću u inostranstvo. Martinu i meni zajednička je bila samo ta suva logistika svakodnevnog života, a jedno drugo smo zaobilazili kao da živimo u paralelnim svetovima. Onog dana kad sam s gorčinom, i krišom, sklonila pisma koja su razmenjivale Felisiti i Adela, Martin se kući s posla vratio pun energije. Videla sam živost na njegovom licu i osetila kako me obuzima nada. S posla se, inače, obično vraćao jedan mrzovoljni, uzrujani Martin, koji bi, vukući noge, ušao u kuću i odmah upitao koja li nam je večeras smrtonosna vrsta karija na jelovniku. Jedva da bi mi i uzvratio koju reč kad bih govorila o časovima engleskog koje sam držala seoskoj deci – i o njihovim sramežljivim, ljupkim licima, njihovoj otvorenosti za nova saznanja i predivnom akcentu – i s vidnom nezainteresovanošću bi tek ovlaš pogledao nove fotografije koje sam snimila. Ali kad je uleteo u kuću onako zažarenih tamnih očiju, priuštila sam sebi trenutak optimizma. Možda se nešto divno dogodilo. Možda ću
  • 50. mu ipak pokazati to pismo. Možda bismo, kad stavim Bilija na spavanje, mogli da popijemo flašu vina pa da, onako pripiti, krenemo u lov na blago, kuću da prevrnemo u potrazi za drugim pismima, a onda da, bez obzira na to da li ih našli ili ne, završimo u krevetu, sve perje da pršti. Bio je tako živ, tako uzbuđen, i sećam se da sam pomislila: uh, što nisam danas obukla haljinu, a ne pantalone. Sklonila sam pramen kose sa čela. – Martine... – Biće gužve. O, ipak je reč o nekom takvom uzbuđenju. Bili, koji se na patosu igrao sa Spajkom, pogledao je u nas, videlo se da upija svaku emociju, makar i u nagoveštaju. – Mama? – oglasio se. – Nemoj sad, Knedlice. – Pomilovala sam ga po glavi. – Sve ima da se rasprsne u paramparčad – rekao je Martin. – Kako sad... – Ti i Bili morate da se gubite odavde. – Martin je spustio akten- tašnu, kopča se najednom otvorila i hartije su se rasule po podu. – Ðavo da ga nosi! – povikao je on, sav modar u licu. Bili je privio Spajka na grudi, a bradica je počela da mu drhturi. Martin se sagnuo i uhvatio ga za bradu. – Ej, Bobo... Jesam li ja to tebe uplašio? Izvini, sine. – Podigao je Bilija i poljubio ga, ne shvatajući da iz njega sve vreme zrači panika. Lagano sam uzela Bilija iz Martinovih ruku i odnela ga u njegovu sobu. Bili, koji nije bio prinuđen da se hrani Habibovim karijima, već je bio pojeo tanjir pileće supe s đumbirom, a posle i popio slatki lasi17 od manga. Obukla sam mu pamučnu pižamu, njemu najdražu, s Veselom lokomotivom18 kako radosno brekće putujući preko detinjih grudi i ušuškala ga u njegov uzani krevet. Dok je ležao tamo, lica okruženog oblačićem kovrdžica boje lana, Bili me je netremice gledao, ozbiljan kao odrastao čovek. – Je li tata ljut na nas? – Nije, Šniclice. Tata je samo umoran od posla. – Ćušnula sam mu Spajka pod ruku i pomazila ga po čelu pevušeći „Danny Boy“. Neki minut kasnije Bili je promrmljao: – Ne mogu da držim poklopce za okice – a ja sam mu prešla dlanom preko lišca i rekla: – Spavaj, bebice. – Lako sam ga poljubila, tek ovlaš ga dotakavši usnama, zakopčala komarnik oko kreveta i izašla ostavivši odškrinuta vrata.
  • 51. Martin je sedeo za kuhinjskim stolom držeći se za glavu obema rukama; naočare su mu ležale na stolu pored lakta. Podbočila sam se – to mi je uobičajena ratoborna poza. – Hoćeš li mi, molim te, kazati šta se to dogodilo? – Zaboga, Evi, nemoj da počinješ. – Pogledao me je i ja sam se štrecnula. Od neke muke koja ga je iznutra izjedala lice mu nije izgledalo onako okamenjeno kao obično. Duševne mrke oči bile su mu nekako ogoljene, bez zaštite, sada kad me je gledao bez naočara. – U ovoj zemlji ima da pukne svaki čas – rekao je. – Ti i Bili morate natrag u Ameriku. Sela sam preko puta njega. – Šta se dogodilo? – Nije ni trebalo ovamo da te dovodim. I Bilija... Bože, gde li mi je tada pamet bila? – Protrljao se po čelu. Nagnula sam se preko stola i dodirnula ga po nadlaktici. – Martine, šta se dogo... – Ubaci nekoliko stvari u kofer. Samo najvažnije. Sutra ujutro u osam ima oboje da mi budete u vozu za Kalku. Odande možete da uhvatite voz za Delhi. – Pripalio je cigaretu, koja mu je drhtala među prstima. – Univerzitet u Delhiju može dalje da vas prebaci do Bombaja. A odande možete brodom za London, pa opet brodom do Amerike. – Martine, je l’ slušaš ti sebe uopšte? – Zavalila sam se u stolicu i prekrstila ruke. – Bilo kako bilo, do voza u pola osam ima još dvanaest sati. Smiri se i ispričaj mi šta se dešava. Martin je povukao jedan dobar dim, pa ga izbacio iz sebe u dugom, šištavom izdahu. – U redu, u pravu si. Maločas sam obavešten, ali... u redu. – Podigao je ruke okrenuvši dlanove ka meni: primirje. – Da postavim večeru – rekla sam. Uzela sam dva tanjira i varjaču i počela da sipam pirinač i kari s ovčetinom koji naoko zaista nije slutio na dobro. Osetila sam silnu želju da pojedem sendvič s topljenim sirom. Spustila sam tanjire s karijem na sto i upitala ga: – Pa, šta se to dešava? – Mauntbaten je pomerio datum za povlačenje Britanaca.19 – Martin je ugasio cigaretu i zagledao se u tanjir. – Za kada to? – Za petnaesti avgust. – Ove godine? Ali dotad ima samo dva meseca.
  • 52. – Tačno tako. – Martin je uzeo malo karija, pa počeo šakom da maše ispred usta, ali odmah mi je bilo jasno da on to više izvodi nego što je stvarno ljuto. – A podele će biti – nastavio je on. – Pre nego što odu, Britanci će povući kroz ovu zemlju te zamišljene linije i podeliti je između hinduista i muslimana. – Ali Gandi se bori protiv podele. – E pa, Gandiju ne ide dobro. – Ali... Zar u avgustu? Pa to je... – Suludo... – Martin je odložio viljušku. – Indija će biti hinduistička, a nova zemlja, koja će se zvati Pakistan, biće muhamedanska. Milioni preplašenih, ljutitih, zbunjenih ljudi biće proterani iz svojih domova, milioni njih hitaće ka novim granicama. Mauntbaten kaže da će svako ko želi da ostane biti zaštićen, ali – kako? Ko će ga štititi? – Nalaktio se na sto i oko usta mu se pojavilo nešto nalik na osmeh, s tim što to nipošto nije bio osmeh. – Zamisli ti sad Britance, ili ne njih, nego bilo koga, kako govore Amerikancima da i kod nas, pošto mi, jelda, imamo problema s međurasnim odnosima, treba istočnu i zapadnu obalu Amerike da naselimo crncima, a da srednji deo zemlje mora biti belački, i da, pritom, sve to ima da bude završeno u roku od dva meseca. – Blagi bože. – A zamisli onda crne i bele ekstremiste kako jurcaju naokolo i šire netrpeljivost. – Martin me je uzeo za ruku. – Biće gadno, naročito u blizini tih novih granica i u velikim gradovima. U Kalkuti svakako, a možda i u Hajderabadu... Ne želim da ti i Bili budete ovde kad do toga dođe. Stisnula sam mu ruku, tek da zna da cenim njegovu želju da nas zaštiti. Ali sama ta zamisao o podeli nije bila nova, izmenio se, zapravo, samo datum britanskog povlačenja. Šta bi sve moglo da se dogodi pošto britanska zastava na jarbolu ustupi mesto indijskoj bilo je u sferi pukih nagađanja i Martinova histerija zaista nije imala nikakvog smisla. Kad britanskom Radžu konačno dođe kraj, Indijci će dobiti ono što već toliko dugo traže. Oni su jedva čekali da Radžu dođe kraj, i više između njih i zapadnjaka neće biti razmirica. Podela je pitanje koje se tiče hinduista i muslimana, a mi smo živeli hiljadu i po kilometara daleko i od Kalkute i od Hajderabada. – Mi smo ovde bogu iza nogu, a i
  • 53. nikada između ovih ljudi ovde nisam primetila ni trunku mržnje. – Nemoj ovo da potcenjuješ. – Ne potcenjujem. Samo mi nije jasno kakvog bi uticaja to moglo da ima na nas ovde. Niti smo mi hinduisti, niti smo muslimani, nismo čak ni Britanci. Martin je tresnuo rukom o sto tako jako da je tanjir poskočio. – Dođavola, Evi. Nemoj da se svađamo oko ovoga. Ti o ratu ništa ne znaš. Ja znam. To je, dakle, bilo posredi. Mauntbatenova objava jeste bila iznenađenje, ali ova panika bila je, u stvari, samo Martinova posleratna paranoja, i to u punom zamahu. Uzaludno je bilo raspravljati se s njim o bilo čemu kad je takav. Gurkala sam pirinač po tanjiru i rekla samo „fino“, i to s pristojnom dozom preteranog strpljenja. – Idemo sutra ujutro. Ali i ti da ideš s nama. – Ja ću s vama do Delhija. Tamo će Univerzitet preuzeti brigu o vama. Ali ja moram da se vratim; to svakako i sama uviđaš. Ovo je, zapravo, sjajno za moju tezu. Moći ću da dokumentujem sva zbivanja. – Ali ako je toliko opasno... – Opasno je za vas. Ja umem da se brinem o sebi. Jedino se nadam da... – Oboje se nadamo. – To je bilo glupo s moje strane. Nisam želela da idem, nisam, štaviše, želela ni da poverujem da se mora ići, a i prijalo mi je da, za promenu, ja njega prekinem u pola rečenice. Martin je posle večere spakovao nekoliko stvari u kofer, a onda je seo za radni sto u uglu naše sobe i počeo da prebira po papirima. Uzela sam gotovinu iz limene kutije sa čajem u kuhinji, stavila je u pregradicu u novčaniku i zatvorila rajsferšlus. Pošto za tako kratko vreme nisam mogla da popakujem i ponesem sve, uzela sam samo ono najpotrebnije. Uzela sam pantalone i cipele za svaku priliku, ali sam ostavila lepu crnu haljinu sa sasvim kratkim rukavima i seksi cipele s visokim potpeticama. Oprostila sam se s limun-žutim sarijem, u kojem sam sebe toliko puta zamišljala na koktelima po Čikagu, a posle sam na prstima ulazila u Bilijevu sobu i izlazila iz nje s majušnim košuljama i gomilama pamučnog donjeg veša. Dok sam pakovala pižame sa izvezenim plavim medama, upitala sam: – Kakva je bila politička
  • 54. situacija u Indiji 1856? – Hiljadu osamsto pedeset šeste? – Martin se naglo okrenuo prema meni. – Što pitaš? – Ovaj... – Ta pisma su bila moja. – Onako, ništa... Prisetila sam se nečeg što smo u školi učili iz istorije... – Te 1856. već je bila pošteno narasla napetost između indijskih vojnika, sepojâ, i njihovih pretpostavljenih, Britanaca. Pobuna sepojâ izbila je 1857. Dobro, to mi tako zovemo; za Indijce je to Prvi rat za nezavisnost. Sepoji su se pobunili i to je preraslo u pravi-pravcati rat. Obe strane počinile su zverstva. – Ugrizao se za usnu. – Uvek tako biva. – A onda je frknuo, najednom zbog nečega ljut, pa će opet: – A što pitaš? – Onako. – Gladila sam pižame koje sam spakovala u kofer, pa počela da sklapam jedan mrkožuti dečji kombinezončić. Kako li je jedna neudata devojka iz viktorijanske epohe uopšte mogla da živi sama u Indiji za vreme jednog takvog ustanka? Da li je preživela? – Zamisli samo – rekla sam Martinu – koliko je užasno bilo nekom, pa dobro, slučajnom posmatraču koji se zatekao usred takvog nečega. Martin me je pogledao. – Da, to bi bilo baš gadno. – Prišao mi je i uhvatio me za ramena. – Kao što je i sada. – Zaćutao je, kao da će morati da prođu godine i godine pre nego što mi se te njegove reči utisnu u svest, kao da strpljivo čeka da ti kilavi, nepodmazani zupčanici u mom obamrlom mozgu konačno prorade. – Baš kao što je sada – ponovio je. – Građanski rat je na pomolu u ovoj zemlji, a ti i Bili ste ti posmatrači. A sad, ako boga znaš, pazi šta ću ti reći.
  • 55. 6. 1846–1851. Felisiti i Adela su se u Sent Etelu navikle da spavaju u istoj spavaonici, pa su tako, kad bi se o Božiću vraćale u Rouz hol, delile Adelin veliki krevet s baldahinom, i tog običaja držaće se godinama. Da je svaka imala sobu za sebe, Adela ne bi mogla da mazi Felisiti po kosi dok pričaju o Fani Parks. Ujutro ne bi mogle zajedno da piju čaj s poslužavnika koji bi im Marta donela, i to s kuvanim jajima, slaninom, prepečenim hlebom i onom kuvaričinom posebnom marmeladom. Ne bi mogle da se domunđavaju dok Marta loži vatru a trouglići snega se skupljaju u ćoškovima prozorskih okana. Marta je napravila božićni venčić – dvostruki venac, zapravo, od grančica četinara, ukrašen zelenikom, jabukama i tračicama. Grančica imele visila je iz same sredine, i ko god bi zabasao ispod nje, morao je da plati cenu u vidu poljupca. Na Badnje veče Felisiti i Adela prolazile su ispod tog venčića i Adela je žurno obasula Felisitino lice poljupcima. Felisiti je prasnula u smeh. – Dosta, Adela. Sad je bilo dosta – rekla je. Tog Božića Adela je često hvatala Felisiti ispod venčića s imelom; maltene da pomisli čovek kako je tamo vrebala u zasedi. Felisiti se zadevojčila u četrnaestoj godini. Glas joj je postao dublji, poprimivši onaj gladak, ženstven ton, ten joj je zračio, a rozikasto- zlaćana kosa postala gušća i sjajnija. Školska uniforma joj je sada na grudima bila zategnuta, u struku uvučena, a na bedrima zaobljena. Adela nije bila lepa u uobičajenom smislu reči, ali su zato inteligencija i upadljive zelene oči davale živost njenom licu. Telo joj je, međutim, ostalo isto: sve sama kost i žila. Haljine su joj preko grudi padale kao da si presvukao staklo, dok su joj šake i stopala naglo izrasli, pa je otuda izgledala trapava. Nedostatak ženstvenosti išao je podruku s činjenicom da je Adela i dalje bila nenormalno vezana za knjigu. Gospođa Vinfild bi podigla pramen tanušne kćerkine smeđe
  • 56. kose, pa bi ga, uzdahnuvši, pustila da padne. – Neće se muškarcu dopasti devojka koja misli da je pametnija od njega – rekla je jednom. – Pa nek uzme i on da pročita neku knjigu – odbrusila je Adela. Te godine gospođa Vinfild je uposlila jednu mladu devojku koja će se starati o Felisiti i Adeli za vreme raspusta, a i pomagati po kući. Bila je to jedna prostosrdačna mlada Irkinja, Kejtlin Flin, koja se jako osećala na sapun od ceđi. Koža joj je bila gruba, rumena, a crna kovrdžava kosa stalno joj je ispadala iz bele kape. Dajući Kejtlin uniformu, gospođa Vinfild je rekla: – Pogledaj da li možeš nešto da uradiš s kosom jadne Adele. – Hoću, gospođo. – Kejtlin je napravila lep kniks, pa se dvema devojkama lupeški nasmešila, kao da im poručuje: na vašoj sam strani. A kad se ona popela uz stepenište za služinčad, Adela je primetila: – Ne bih rekla da je Kejtlin mnogo starija od nas dve. – Nije – rekla je Felisiti. – A čini mi se i da ima tu mangupsku crtu. Nasmešile su se jedna drugoj, pa uglas rekle: – Bogu hvala! U jeku priprema za Božić jedino su Adela i Kejtlin primetile da Felisiti izgleda nekako slabo. A kad je počela da kašlje, doktor Vinfild je, s onom crnom tašnom, pola sata proveo u njenoj sobi, lupkajući je po leđima i najtišim šapatom joj postavljajući pitanja, da bi potom izašao i, sav ozbiljan, dijagnostikovao tuberkulozu. Prstima se očešao po brku, pa pognuo podgojenu glavu, kao neki pogrebnik. Adela je brže--bolje odjurila do Felisiti i uvukla se u bolesničku postelju, ali su je roditelji izvukli odande, objasnivši joj da ne bi smela da se izlaže riziku od zaraze. Adela je, ipak, kradom dolazila kad god bi joj se ukazala prilika, nesmotrena što od mladosti, što od ljubavi. Felisiti je nedeljama ležala u krevetu, sva mlitava i vruća, s ružičastim tačkama na vrhovima obraza, i mnogo je kašljala. Adela bi jedva čekala da dođu gosti, pa da njena majka mora da posedi s njima, ili da majka izađe u baštu, a onda bi se ušunjala u zamračenu sobu u kojoj je ležala Felisiti, ponevši tanjir goveđeg bujona, koji je sama, s velikim strpljenjem, kašikom prinosila spečenim usnama mlade bolesnice. Kad bi doktor Vinfild dolazio da vidi kako je Felisiti, Adela bi se motala ispred vrata, tražeći od njega reči umirenja koje on nije mogao da izgovori.
  • 57. Kejtlin je, s druge strane, smelo ulazila i izlazila, kad joj se prohtelo. Čekala bi s lavorom i peškirima, tiho pevušeći neku irsku baladu, dok bi doktor Vinfild slušao Felisiti pluća. A kad bi završio, Kejtlin bi sela na ivicu kreveta da sunđerom prebriše Felisiti lice i ruke, i pritom joj govorila: – Sad ćemo mi to, gospođice. Biće vam mnogo bolje kad vas ja lepo osvežim. – Jednoga dana, dok se Kejtlin naginjala nad bolesnicu da joj popravi jastuk, Felisiti joj se obratila: – Ne bi trebalo toliko da mi prilaziš, Kejtlin. – Nemojte vi zbog mene da se sekirate, gospojice – uzvratila je Kejtlin, dobro raspoložena kao i uvek, i pritom dobro izmesila Felisitin jastuk. Dobro je iscedila peškir snažnim, ispucalim šakama, pa veštim pokretima počela da prelazi preko Felisitinog vrata i ramena. Kejtlin je počela da radi u dvanaestoj godini, a i pre toga je majci bila desna ruka u kući, pošto je kuvala i čistila za osmočlano domaćinstvo, pripremajući obroke od smežuranih glavica kupusa i starih krompira i na svojim leđima prenoseći treset da se ogreju u dvosobnoj kućici od kamena. Ni za šta drugo sem za težak rad u životu i nije znala, i ponosila se time što može da bude korisna, pa čak je i zadovoljstvo pronalazila u tome. Adela je gledala kako se Kejtlin stara o Felisiti, čudeći se devojčinoj nepokolebljivoj dobrodušnosti, uverena da bi ona lično bila puna gorčine da je rođena u sličnim uslovima. – Stvarno, Kejtlin – opominjala ju je Felisiti. – Bar pokrij usta i nos kad mi tako prilaziš. – Možda bi to bilo pametno, Kejtlin – rekao je i doktor Vinfild vraćajući instrumente u tašnu. – A ja vama lepo da kažem, i to najozbiljnije mislim: niš’ se vi ne brigajte za mene – odgovorila je Kejtlin kroz osmeh. – I moj brat je imô sušicu, i ja sam ga negovala godinu dana dok nije otišô. – Nadlanicom je uklonila zalutali pramen kose s lica i dodala: – Ne dam se ja. Zakopčavajući tašnu, doktor Vinfild je klimnuo glavom. – Imaš sreće, Kejtlin. Neki ljudi su, izgleda, po prirodi otporni na bolest. Adeli, koja je stajala na vratima, palo je tada na pamet da je i ona jedna od tih koje imaju sreće. Ni sama Felisiti nije znala koliko se često događalo da se Adela ušunja u sobu i poljubi od groznice vlažno čelo svoje drugarice – Felisiti bi često spavala, a ponekad je bila u bunilu – a da se pritom ni jedan jedini put nije nakašljala.
  • 58. Felisiti je izmršavela, a kad je u jednom trenutku groznica pripretila da će je bespovratno odneti, pozvali su sveštenika. Dok se on molio za Felisitinu dušu, Adela se zaključala u svoju sobu i sklupčala se na patosu, u ćošku, pokušavajući da se izbori s pomišlju na to kako će izgledati svet bez Felisiti. Biće to kao svet bez svetlost, svet iz kojeg će biti iskorenjena sama mogućnost da se čovek nečemu raduje. A kad je groznica popustila, gospođa Vinfild je dopustila Adeli da ujutro odnese čaj bolesnici u sobu. Adela je počela da gura Felisiti u škripavim drvenim kolicima, prvo samo po sobi, a onda i napolju, po hodniku. Kad je Felisiti pokušala da ustane, izdale su je noge, slabe od dugog ležanja, ali tu se našla Adela da je prihvati da ne padne. Posle toga je Adela svakoga dana dolazila da obgrli bolesnicu i prošeta je po sobi, pri čemu je ta šetnja ličila na neki trapav ples. Ponavljale su to svakoga dana, a onda počele isto da rade dva puta dnevno, i ubrzo su hodale jedna kraj druge, držeći se za ruke. Nije mnogo prošlo a devojački smeh opet se zaorio kućom i doktor je objavio da je Felisiti izlečena. Naredne godine na Badnje veče, kad su devojke navršile petnaest leta, dozvolili su im da nazdrave uz večeru. Piće je napravljeno po kuvaričinom receptu, a sastojalo se od prevrelog jakog piva smešanog s jabukovačom, šećerom, začinima i jabukama punjenim karanfilićem. Devojkama je bilo gorko i prejako, ali su ipak popile, suzbijajući grimase, da svima stave do znanja kako su odrasle. Kasnije, u zajedničkoj sobi, skidale su se pred spavanje, kao i obično, pri svetlosti sveća. Adela je posmatrala Felisiti u njenim belim pamučnim čakširama i svilenoj džak-haljini kako sedi pred ovalnim ogledalom i raščešljava gustu, sjajnu kosu prebačenu preko ramena. Felisiti je još oko vrata nosila bisere, koji su se presijavali pri svetlosti sveće, i pred tim prizorom – možda zbog one zdravice ili zbog malih Felisitinih dojki koje su se komešale ispod svile, ili pak zbog bisera na nagoj puti – Adelu izdadoše kolena. Najednom se sva zbunila i usplahirila a da ni sama nije mogla da kaže zbog čega, pa je brzo navukla spavaćicu i uvukla se u krevet, praveći se da je istog časa zaspala. Felisiti je pomislila da to mora da je od onog pića, pa je i sama
  • 59. legla, nečujno, nastojeći da ne smeta drugarici. Punč je zaista bio jak i Felisiti je vrlo brzo zaspala. Te noći je Adela gledala Felisiti kako spava i prvi put je sama sebi priznala pravu prirodu osećanja koja je gajila. Drhtavom rukom prelazila je na neki centimetar iznad usnulog tela svoje drugarice, prateći konture Felisitinih ramena, pa niz ruku, s onim ulegnućem u struku i usponom preko bedra, i dalje, niz nogu. Učinilo joj se kao da nešto struji između njene ruke i Felisitinog tela, kao neko golicanje, i ona oseti peckanje i blagu mučninu u stomaku. A onda je duboko udahnula i sva se naježila, pa legla i navukla ćebe do brade. Zaplakala je, što je tiše mogla. Ali nije bila dovoljno tiha. Krevet se tresao u ritmu njenih prigušenih jecaja i to je probudilo Felisiti, koja, čuvši kako Adela plače, nije ni morala da se okrene i pita je o čemu je reč. Kao kroz maglu, i tek donekle, ali – znala je. Primetila je Adelin nežan pogled i znala je da se devojke među sobom tako ne gledaju. Primetila bi da Adela duže nego što je neophodno zadrži ruku na njenom vratu kad joj vezuje bisere, a i čudilo ju je što se Adela toliko stiska uz njenu butinu kad sede zajedno na kanabetu. Nije mogla tačno da proceni šta bi sve to trebalo da znači, ali znala je da Adela nju voli na drugačiji način, ne onako kako ona voli Adelu. Znala je, s druge strane, i to da je Adela dobra, da joj je drugarica i da ona, Felisiti, ne namerava da je osuđuje.
  • 60. 7. 1947. Martin i ja ležali smo okrenuti leđima jedno drugom, pokriveni zgužvanim čaršavom, brižljivo izbegavajući svaki dodir. Dva kofera stajala su u dnu kreveta. Žmurila sam, ali sam znala da Martin zna da ne spavam. I nisam za to marila. Pazi šta ću ti reći? Razbesneo me je njegov nadmeni ton, kako li se samo usuđuje i da pomisli kako bih bila u stanju da se junačim kad je reč o Bilijevoj bezbednosti? Pošto mi je rekao da pripazim šta će mi reći, kazao je: – Nisi ti videla rat, Evi. Ti živiš u blaženom neznanju. – Ne u običnom neznanju, znači, nego u blaženom neznanju. Nekada sam za njega bila čudo od deteta. Sad sam, po svemu sudeći, postala blažena neznalica. Nije meni, naravno, promaklo kako se zbunio kad sam ga upitala za 1856. godinu, i mogla sam tada i da mu kažem za pisma, ali u meni se već bila ukorenila navika da zadržavam stvari za sebe. Pisma sam ćušnula u kofer kad on nije gledao. Namestivši jastuk pod vrat, pomislila sam kako je, u stvari, prikladno bilo to što nas je ovde sačekao krevet s devičanski belom posteljinom. Za prethodna tri meseca, koliko smo Martin i ja proveli u Masurli, ljubav nismo vodili ni jedan jedini put. Uto me je zasvrbeo gležanj, ali sam bila svesna da će, počešem li se, sve to glumatanje da, kao, spavam pasti u vodu. Iako sam znala da on zna da sam budna, bez obzira na to što sam znala i to da on zna da ja znam da on to zna – valjalo je držati se određenih pravila. Izvila sam stopalo u mali luk ne bih li se počešala izvodeći jedan naizgled prirodan pokret u snu. Pomoglo mi je na trenutak, ali je onda zasvrbelo kao da me je osa ujela. Zaškripala sam zubima i opet pomerila stopalo. Taj svrab je pretio da mi upropasti ovu predstavu s kobajagi spavanjem, kao što mi je Drugi svetski rat upropastio brak. Protegnula sam nogu, pažljivo povlačeći stopalo napred-nazad po čaršavu. Shvatila sam da
  • 61. ću ubrzo morati ljudski da se počešem. Nekada bih se u takvoj situaciji uspravila u krevetu i počešala se po zglobu, i to sa svih deset prstiju, uz ona neizbežna uh i oh, a Martin bi rekao: „Ma, foliraš“, pa bismo oboje prasnuli u smeh. Ali te sreće koja nas je vezivala više nije bilo i svi moji napori da je vratim u život njega bi samo razdražili. Jednom kad sam predložila da sednemo na patos prekrštenih nogu i uz svetlost sveća večeramo kari s pirinčem, on me je pogledao s takvim prezirom da mi je istog časa nestalo daha. – Odrasti već jednom, Evi – rekao je. Kad više nisam bila u stanju da podnesem taj svrab, savila sam se u krevetu i počešala se kao da mi vojska mrava ide preko stopala. Otkrivši se, okrenula sam se i u tami sobe ugledala Martinov naglašeni profil. Spram indijske mesečine jasno su se videli njegovo visoko čelo, aristokratski nos koji je celom njegovom izrazu davao autoritet i njegove čulne usne, kao iscrtane, a opet ne i feminizirane – savršene usne za jednog markantnog muškarca. Želela sam da ga dodirnem po obrazu, da ga pitam šta je to s nama dvoma bilo. Ali – pazi šta ću ti reći, pa onda ono blaženo neznanje – nisam mogla. – Budna si – rekao je Martin. – Pa znao si da sam budna. – Jesam. – I ti si. Zabrinut si? – Naravno da sam zabrinut. Zaboga, Evi – brecnuo se. – Izvini. Znam da... – Ne, ne znaš. Ti misliš da su rat kuponi za hranu i mahanje zastavama. – Šta? Ne mislim. – Taj vonj je tako pun da možeš da ga osetiš u ustima. I tog ukusa nikako čovek ne može da se ratosilja. To mrzim u Indiji, to što se neprestano oseća na dim i paljevinu. Gušim se od toga. – Smiri se. – Nemoj da mi govoriš da se smirim. Ti ne znaš. A ja i ne želim da saznaš. – Gurnuo je palac i kažiprst u oči, pa se pridigao na lakat. – Izvini, Evi. Nisi ti kriva. Nije trebalo da dovodim tebe i Bilija ovamo. Podigla sam se i ja na lakat, da ga pogledam u oči. – Pa, i ne može se
  • 62. reći da si imao izbora. Pamtila sam taj dan kad sam isterala po svome. Univerzitet mu je ponudio kuću, a on im je rekao da je za njega dovoljan i stančić, pa čak i jedna soba, pošto putuje sam. Kad sam to čula, unela sam mu se u lice i rekla mu: – Šta je sad, dve godine te nije bilo kod kuće, a opet bi da ideš? – Podbočila sam se. – Ovo nam je prilika da zajedno doživimo nešto jedinstveno i da taj rat konačno ostavimo iza sebe. Putujemo zajedno, ili ti obećavam da smo nas dvoje završili. – Ali... – Ne bi oni ni tebe slali da je tamo opasno. Indija će pod britanskom upravom biti još godinu i po dana, Martine. Tamo je isto bezbedno koliko i u Londonu. – Dlanovima sam mu obujmila lice. – Nude nam kuću u Indiji, pustolovinu nam nude, i ja to i želim. Želim to zbog nas. Sećaš se nas, Martine? Prošao je rukom kroz kosu i rekao: – O, Evi. – Jadnik zapravo nije ni imao izbora. I tako sam mu sada, dok smo ležali u krevetu, prišla bliže. – Martine? – Spavaj, Evi. – Nisi ti kriv za ovo što se dešava. Niko se nije nadao da će Mauntbaten pomeriti rok za čitavu godinu unapred. A ti i ja nismo hteli da Bili odrasta misleći kako svi ljudi ovoga sveta izgledaju kao američki belci iz srednje klase. Nisi zaboravio? I to je bilo na mestu, zar ne? Frknuo je. – U ovom trenutku ti američki belci iz srednje klase izgledaju mi super. – Polazimo ujutro. – Dodirnula sam ga po licu. – Biće sve u redu. Martin je podvukao ruku pod mene i privukao me k sebi. Spustila sam glavu na njegove grudi, prepustivši se poznatom mirisu i obliku, teksturi njegove kože. U tom trenutku poželela sam da mu ispričam o Felisitinom pismu. Zaustila sam: – Martine... – Lepo mirišeš – rekao je on zagnjurivši nos u moju kosu. – Martine, danas sam... – Ništa ne brini. Oboje ću vas izvući odavde. Pružila sam ruku da ga pomilujem po licu. – Ali, Martine... – Znam. Uznemirilo te je sve ovo. Ali trebalo bi da odspavaš malo.
  • 63. Okrenuo se i tako se naglo okončao jedan od retkih trenutaka emocionalne bliskosti među nama. Ko je, u stvari, taj čovek što mi ne dozvoljava čak ni da dovršim rečenicu? – U pravu si – rekla sam. – Hajde da spavamo. – Okrenula sam mu leđa i ubedila sebe da bi sve to ionako bilo neprijatno – da mu sad priznam kako sam izvukla ciglu iz zida, oduvala prašinu sa starih pisama i kako me je to uzbudilo, kao klinku koja je upravo našla sjajan novčić. Možda bi mi rekao da je vreme da već jednom odrastem. Naposletku sam utonula u neki nemiran san, dok sam se pitala zbog čega Felisiti nikada nije poslala ono pismo. * * * Na železničku stanicu stigli smo oko sedam, neispavani i napeti. Bili je, pomalo uplašen tim iznenadnim odlaskom, sedeo u Martinovom zagrljaju, ćutao i budno motrio oko sebe. Spajka je bio privio na svoje malene grudi. Martin se brinuo da možda i neće zateći voz u stanici, ali krntija je bila tu, sva zarđala na onom suncu, ali spremna da krene, manje-više po redu vožnje. U Masurli se smatralo da je taj voz što polazi u osam krenuo na vreme ako pođe pre deset, ali ako ništa drugo, tog jutra je bio tu. – Hvala Isusu, Krišni, Alahu i svima ostalima – rekao je Martin. Spustili smo kofere na peron i seli na njih čekajući polazak. Počeli su da pristižu i ostali putnici i ja sam ih krišom posmatrala; zaklonjena naočarima za sunce, imala sam utisak da sam nevidljiva. Gledala sam ta nosata, preplanula lica, izbrazdana od tegobnog života i naborana od sunca, pa prašnjave turbane na muškim i punđe na ženskim glavama, mršavu decu, živinu, jednu slatku kozu. Prošla je jedna porodica vukući čelični sanduk u kojem je bila njihova celokupna imovina, što je ovde bila uobičajena slika. Žena je izvadila čajnik i šolje, a onda čučnula u prašinu, uzela ugalj i pripalila vatricu u mesinganom mangalu. Njena kćerka je spustila zemljani krčag s temena i sipala vode u čajnik. Porodica je, sedeći na petama, čekala da stigne čaj. Evard i Lidija Vortington stigli su rikšom negde oko pola osam. Lidija, žena ptičjih, oštrih crta lica, govorila je kroz nos i boja njenog glasa podsećala me je na magareće njakanje. Njen muž Edvard bio je visok i vitak, a iz čiste sujete negovao je tanke brčiće. Imao je čudan tik,
  • 64. naviku da neodobravanje ili negodovanje iskaže tako što bi, izvanrednom brzinom, isplazio jezik, tačnije samo njegov vrh. I ja sam jednom pokušala da tako brzo, kao kolibri krila, pomerim jezik, ali nisam uspela. Mora da je Edvard rano počeo s tim neodobravanjem svega i svačega čim je u toj meri usavršio tu veštinu. Vortingtonovi, koji su poslovnim interesima bili vezani za London i Najrobi, sada su bili na proputovanju po Indiji, baš onako kao što ljudi odlaze u posetu zoološkom vrtu. Lidija je, očigledno, smatrala da se sav Gandijev značaj prevashodno ogleda u činjenici da su rukom pravljeni ćilimi iz domaće radinosti sada skuplji nego ranije. Edvard je sebe smatrao pravim sahibom i uvek je nosio nabrano laneno odelo i kolonijalni šlem. Bili su odseli u britanskom hotelu u Simli i za njima su, osim one u kojoj su se sami dovezli, stigle još tri rikše, s dva velika sanduka i četiri komada crnog prtljaga, koji se presijavao na suncu. Videvši ih kako pristižu, Martin je promrmljao: – Evo ide Imperija. Edvard je sišao iz rikše pa pružio Lidiji ruku. Zatim je sišla i ona, u kostimu od gabardena s četvrtastim naramenicama, i brzo okrenula leđa ispošćenom vozaču rikše spuštajući veo na šeširu kako bi se odbranila od muva. Edvard je iz tesnog prsluka izvadio nekoliko novčića dok su ostali vozači rikši s naporom skidali one sanduke i prtljag na zemlju. Lidija nas je primetila i pohitala prema nama. – Dragi moji, nije li ovo strašna jedna neugodnost? Martin je ustao s Bilijem u rukama. – Dobro jutro, Lidija. Bili je virio ispod loknica. – Mi ćemo se voziti vozom. – Dobro jutro, kako da ne – coktala je Lidija. – Iskreno da ti kažem, Evi, nemam pojma o čemu li ste vas dvoje razmišljali kad ste dovodili dete na ovakvo mesto. Bili je položio glavu Martinu na rame i promumlao: – Nevaljalica jedna. – Martinu i meni bilo je neprijatno, pa smo se možda i preglasno nasmejali, a ja sam brže-bolje rekla: – Dobro jutro, Edvarde. On je samo dodirnuo obod kolonijalnog šlema i pojavio se vrh njegovog kolibri-jezička. – Ðavo bi ga znao šta je ovo... Ni kola, ma ni tongu20 nisam uspeo da nađem. Ovde uvek nešto ima... Ako ćemo pravo, ništa ovde nije bolje nego u Africi. Martin i ja smo promrmljali nešto neodređeno u smislu da znamo
  • 65. šta hoće da kaže, pa počeli da se osvrćemo oko sebe tražeći spas, i tako smo i ugledali Džejmsa Vokera, britanskog novinara, dopisnika Rojtersa, kako se probija kroz svetinu. Martin mu je mahnuo i doviknuo: – Vokeru! Ovamo! I Voker je, probijajući se k nama, mahnuo. Za jednog tako krupnog, snažnog čoveka bio je iznenađujuće okretan, s čekinjastom sedom kosom i jakom bradom. Lice mu je bilo lepo preplanulo od dugih godina provedenih u Aziji, a dobroćudne plave oči uvek su bile budne, iako pomalo umorne. Neposlušan čuperak padao mu je na čelo i uvek je imao na sebi isto pocepano prsluče oker boje, sa osnovnom prvom pomoći i tabletama joda za pročišćavanje vode. U jednom džepu uvek je nosio pljosku, a ponekad je mirisao na cigare. Dok nam je prilazio, Voker je nešto doviknuo Indijcu koji je vozio autobus, a ovaj mu je uzvratio od pana crvenim osmehom. Voker je namignuo Biliju i rekao: – I očekivô sam da ću vas ovde sve zateći. – Pa normalno da smo došli – kazala je Lidija. – Moramo da bežimo iz ove proklete zemlje pre nego što počnu nevolje. – Odavno su nevolje počele, Lidija. – Pošašoljio je Bilija ispod brade. – A kako si mi ti, mali sahibe? – Dobro. – Bili se nasmešio. – Nemojte da ste takvi – njakala je Lidija. – Znate vi šta sam htela da kažem. – Znam – rekao je Voker klimnuvši glavom. – U svakom slučaju, sad je kasno. Svi su saznali za nov datum kad će zemlja biti podeljena i sve je uveliko obuzela panika. Ljudi se plaše, ljuti su i gledaju da što pre odavde stignu tamo, ili kuda već treba da idu. Nevolja se ne može izbeći. A vi, naprosto, ne možete u taj voz. Bili se razvedrio. – Hajmo kući na čota hazri. – Tog jutra, pre nego što smo ga u žurbi poveli na železničku stanicu, stigao je da pojede samo parče prepečenog hleba i popije čašu mlaćenice. – Čota hazri? – nasmeja se Džejms Voker. – Mali se, bogami, baš primio ovde. – O, dajte, Vokeru. Pa nemojte ga podsticati – oglasio se Edvard, a jezik mu suknu napolje. – Doručak se kaže, mladiću, a ne čota hazri. Opet se okrenuo prema Vokeru. – Ne znam šta bi Mauntbatenu, ali ovo
  • 66. menja sve. Moramo smesta da se vadimo odavde. Martin mi prepusti Bilija. – Šta se priča, Vokeru? Taj krupni čovek načinio je umirujući pokret rukama, kao da sabija vazduh ka tlu. – Razmislite malo – rekao je. – Simla je britanska baza u planinama. Sada, kad je Radžu došao kraj, između njih i nas više nema nikakvih razmirica. Oni su pobedili; mi odlazimo. Ukoliko i bude nemira, biće to između hinduista i muslimana, i to uglavnom po velikim gradovima i u blizini granice. Masurla je zabačena, tu se ništa ne događa. Bezbednije će biti u Masurli nego na putu, gde ćete sigurno naići na izbeglice. – To ima smisla. – Trudila sam se da zvučim nehajno, ali sam u sebi likovala. Znala sam ja da Martin preteruje. – Nije tebi isto, Vokeru – rekao je Martin. – Ti si sam. – Bradom je pokazao na Bilija i mene. – Ja hoću da mi se porodica vrati u Ameriku. Kad jednom kresne varnica, ima sve da ode u vazduh. – Ali – uključila sam se ja prebacivši Bilija na drugu podlakticu – Džejms je ovde mnogo duže od nas. On poznaje ove ljude. Martin je, onako bandoglav, vrteo glavom. – Ima da idete iz Indije. – Odsutno je prešao nadlanicom preko Bilijevog obraza. – U tom grmu i leži zec, stari moj – uzvratio je Voker nenametljivo. – Upravo zabrinutost za porodicu ne dozvoljava ti da dobro proceniš situaciju. Nisam siguran da u ovom trenutku uopšte možeš da ih pošalješ odavde. Ja sam u Indiji, evo, sad će dvadeset godina i lepo ti kažem da je bolje da ostanete gde ste. Martin je opet odmahnuo glavom. – Kolege s Univerziteta u Delhiju obezbediće im mesta u avionu za Bombaj,21 a tamo već mogu da se ukrcaju na neki brod. – U Delhiju? – Voker se grohotom nasmejao. – Želim vam sve najbolje. Možda voz za Delhi uopšte i ne saobraća. Ove mišolovke od pruga liče na mrežu začepljenih arterija. Ni kad je sve u najboljem redu ne znaš gde ćeš zaglaviti, a sada će sve vrveti od izbeglica. Putovanje vozom je nešto najopasnije što u ovom trenutku možeš da preduzmeš. – Indija, prokleta bila – frktao je Edvard. Voker je nastavio kao da Edvarda nije ni čuo. – Dođavola, čoveče, pa ja sam bio u vozovima koji bi tek tako stali u nekoj zabiti, samo da se
  • 67. posle slučajno ne desi da nisu kasnili. – Počastio nas je svojim dobrodušnim, od nikotina posivelim osmehom. – A onda se ove prokletinje prže na suncu. Ljudi izađu da protegnu noge, krave se nameste posred šina, a kad šklopocija ponovo krene – bez upozorenja, čisto da znaš – svi potrče, viču, pa se u trku kače na voz. I to je još i najbolja varijanta. – Ne bih hteo da se nađemo u procepu. – E, to bi bilo nezgodno. – Ponovo je blesnuo Edvardov jezik. – Možda bismo mogli da iznajmimo automobil – rekao je Martin okačivši prst o kaiš. Voker je odmahnuo glavom. – S jedne strane kidišu muslimane, s druge hinduisti. Putevi će biti puni preplašenih, ljutitih ljudi. Svako putovanje biće, jednostavno, previše opasno. – Dobro, mene si ubedio. – Edvard je ponudio Lidiji da ga uzme podruku. – Ionako mi se nije sedalo u taj prljavi voz. Kad se sve to smiri, moći ćemo natenane da otputujemo odavde kako dolikuje. – Joj, Edi – Lidija će – rikše su nam otišle. – Snaći ćemo se mi, draga. – Prstom je dodirnuo šešir. – Uzdravlje – pozdravio nas je dok su odlazili ka vozaču rikše koji je sedeo na petama i pušio bidi.22 – Eno ode Imperija. – Bili! – Jedva sam izdržala a da se ne nasmešim. – Šta je? – Bili je izgledao iznenađeno. – Tata je prvi rekao. Pogledala sam Martina. – Znaš da on sve imitira. – Bože, izvini. – Martin je slegnuo ramenom. – Nije trebalo to da kažem, sine. Nije bilo lepo. I Bili je slegnuo ramenom. – Bože, izvini. Mrko sam pogledala Martina, a on je gurnuo naočare ka korenu nosa i okrenuo se prema Vokeru. – Meni se ovo ne sviđa, ali to što si rekao ima smisla. Zaglaviti negde u putu – to bi bio pravi pakao. – E, sad si se već urazumio. – Voker je pogladio Bilija po glavi. – Uživaj u čota hazriju, mali sahibe. – Moja mama pravi mnogo sladak čaj. Džejms je još jednom pošteno pošašoljio malog, pa pošao svojim putem. – Sva sreća te nas je našao ovde – rekla sam Martinu. – U gadan sos smo mogli da se uvalimo. – Nežno sam poljubila Bilija u vratić i on
  • 68. se zakikotao. – U redu, Nevaljalko, hajde da napravimo malo čaja za tu tibu. Martin je bio zaprepašćen. – Ti se raduješ? – Vrteo je glavom. – Kunem ti se bogom, Evi, ponekad te uopšte ne razumem.
  • 69. 8. Zagrejala sam vodu na starom šporetu, otvorila konzervu sa zaslađenim kondenzovanim mlekom i dala Biliju šaku pistaća da gricka dok ja ne skuvam čaj. Uzeo je one pistaće, prineo jedan Spajkovoj minijaturnoj njušci i počeo da oponaša zvuk žvakanja. Sipala sam mu čaja u šolju, dopunila je do vrha gustim, slatkim mlekom i onda smo tako sedeli za stolom pijuckajući i grickajući dok su zvončići od bambusovine na verandi zveckali na povetarcu. Primetila sam da je smeće od prethodnog dana nestalo i pomislila da to mora da je Rašmi došla, zatekla kuću praznu, poradila možda nešto malo po kući i otišla ponevši sa sobom smeće. Prethodne večeri bilo je tako mnogo uzbuđenja, a tako malo vremena da nisam ni stigla da pošaljem poruku u selo. Ali kako nikome nismo rekli da odlazimo, bilo je izvesno da će Habib doći kao i obično, u pozne popodnevne sate, da pripremi večeru. U ovakvom neobičnom rasporedu, gde je kuhinja deo kuće, uz našu, još neobičniju, naviku da obedujemo u istoj prostoriji u kojoj on kuva, Habib je gledao da kod nas boravi samo onda kad za njega ima posla, inače bi mu postalo neugodno. Posle doručka Bili se igrao rikše na senovitoj verandi, vozajući Spajka u svojim crvenim kolicima, ševrdajući između cveća u saksijama i izbledelih pletenih stolica od pruća. S vremena na vreme čuo bi se Bilijev uzvik, „uzdravlje“ ili „namaste“, upućen majmunu kojeg je upravo ugledao u blizini kuće. – Ne diraj majmune – doviknula sam mu, a on je uzvratio: – Znaaam. – Od njegovog piskutavog glasića zaigrao mi je osmeh na licu dok sam vraćala porodičnu gotovinu u kutiju s čajem i počela da raspakujem stvari, vraćajući Bilijeve pamučne gaćice u fioke i kačeći detinje malene košulje u njegovu almiru.23 S ljubavlju sam pogladila svoj svileni sari boje limuna, ponovo sanjareći o tome kako lepršam po nekoj koktel-zabavi na fakultetu, kao povratnica iz inostranstva, i naširoko pričam o hinduističkim hramovima, naslikanim slonovima i živopisnim običajima. Blagosiljala sam Džejmsa Vokera što me je spasao od preranog odlaska iz ove
  • 70. zemlje dok sam stara pisma vraćala pod grudnjake i donji veš, naslađujući se onim osećanjem koje nas prožima kad izbegnemo neku opasnost. I Martin će se primiriti kroz nekoliko dana. Kako smo ustali u ranu zoru, stigli tek s nogu nešto da pregrizemo pre polaska, a onda i proveli onaj napet sat na prljavoj železničkoj stanici, Bili je počeo da kunja iako još nije bilo vreme ni za marendu. Obično je voleo da na ulaznim vratima sačeka čoveka koji je donosio taj podnevni obed što se klimatao na volovskim kolenima pretovarenim brojnim porudžbinama. Košara s marendom bila je za Bilija kao kovčeg s blagom. Otvarao bi čelične pregrade, nikad ne znajući čemu može da se nada, a onda bi povikao: – Ooo, raita!24 Ooo, leblebije! Ooo, pakore! Ooo, liči!25 – Poskočio bi od oduševljenja kad bi se u dnevnoj ponudi našao i pihirini, laki puding začinjen kardamomom i posut mlevenim pistaćima. Tog dana, međutim, Bili je skoro zaspao nad pihirinijem, pa sam ga odnela u krevet, navukla komarnik i zatvorila plave prozorske kapke. Pošto sam uključila ventilator na tavanici na spori režim rada, Bili se okrenuo na stranu, podmestio šake pod obraz i utonuo u bezbrižan san brzinom o kakvoj odrasli mogu samo da sanjaju. Pre nego što ću se išunjati iz sobe, podigla sam mrežu, uhvatila jednu finu plavu kovrdžicu, obmotala je oko prsta i poljubila je. Ušavši u svoju sobu, izvadila sam pakovanje pisama iz fioke i zagledala se u njih. Bilo ih je svega četiri, ali su pokrivala period od više meseci, a ako su te dve žene zaista bile toliko prisne da su se oslovljavale kao sestre, onda mora biti da i pisama ima još. Odložila sam ih na toaletni stočić, pa odlučnim korakom otišla do kuhinje da potražim još neku rasklimanu ciglu ako je ima. Prelazila sam rukama preko zida, pritiskala malterske spojeve, ali taj zid je, po svemu sudeći, bio postojan i besprekoran baš kao i onoga dana kad je sazidan. Proširila sam pretragu na druge zidove u kući, kuckajući prstom i osluškujući. U dnu gipsanih zidova bile su visoke drvene lajsne, a ispod njih brodski pod koji se presijavao od patine stečene posle čitavog veka voštenja i habanja. Nožem za maslac prelazila sam preko tih letvica i otkopčala jastuče na staroj, brokatom presvučenoj stolici s drvenim naslonima za ruke. Po izgledu jednog od tih naslona mogao se steći
  • 71. utisak da ga je neka životinjica grickala – ti majušni tragovi od zuba podsećali su me na one koje je svojevremeno Bili ostavljao na ogradici od kreveca. Videvši te belege, palo mi je na pamet da u kući možda ima pacova, ali njihov izmet nikada nisam videla. Stara kuća imala je visoke tavanice, videle su se krovne grede, ali je zbog viktorijanskog nameštaja ambijent bio više engleski nego indijski. Umesto zavesa sam okačila tkaninu za sari u boji dragog kamenja: smaragdnu u dnevnoj sobi, boje safira u spavaćoj, a topaza u kuhinji. U Bilijevoj sobi okačila sam traku s narandžastim i purpurnim kamilama ispod mreže protiv komaraca, a u dnevnoj sobi sam stari sat nad kaminom zamenila skulpturom od žada koja je predstavljala božanstvo u obliku slona, Ganešu, s raširenim ušima i visoko podignutom surlom. Ganeša je bog srećnog ishoda, onaj što uklanja prepreke, i pomislila sam kako ne može da škodi. U trpezariji, na stolu od mahagonija, u starom bokalu od kalaja držala sam bulke, kao svojevrsnu studiju kontrasta. Jedini komad nameštaja koji smo doneli sa sobom bio je fonograf, naš dragi stromberg-karlson od višnjevog drveta, i on je stajao na stolu u dnevnoj sobi, odmah do vinilskih ploča koje sam ređala s fanatičnom pažnjom. Pošto je Martinovo sviračko umeće bilo još jedna na listi ratnih žrtava, to što u kući nije bilo klavira predstavljalo je, u stvari, pravi mali blagoslov – samo bi stajao tu, kao nekakav prekor – ali meni je godilo malčice muzike, naročito uveče, kad bi se Martin udubio u Zločin i kaznu. Volela sam da puštam fonograf, kao što sam volela da čistim svoju kućicu, da učim seosku decu engleski i da snimam fotografije; volela sam sve što mi je skretalo pažnju s mog urušenog braka. Pošto su dani već bili topli, volela sam i da u svakoj sobi imam ventilator na tavanici. Pre uvođenja električne struje kolonisti su imali sluge s jednim jedinim zaduženjem: da sede u uglu i vuku kanap koji je pokretao velike lepeze od trske ili tkanine – takozvane punke. U svakoj sobi još se mogao videti po jedan štap, deo te punke, i kad god bih ga ugledala, prisetila bih se onih egipatskih slika s robovima kako rashlađuju faraona paunovim perjem i velikim palmovim listovima. Indijci, međutim, nisu bili robovi, i pitala sam se šta li ih je navelo da pristanu na tu ropsku ulogu u sopstvenoj zemlji. Palo mi je na pamet da to njihovo pokoravanje mora da ima neke veze s tihim
  • 72. preživljavanjem pod naletima raznih zavojevača: bolje ti je da se povijaš nego da se slomiš. Arijci, Turci, Portugalci, Moguli i Britanci – svi su oni projezdili potkontinentom, a opet je Indija ostala indijska. Pognutih glava, Indijci su sve njih pretrajali. Kad je Gandi pokrenuo kampanju „Napustite Indiju“, indijski zemljoposednici, zamindari, počeli su da kupuju britanske kuće. Naš zamindar bio je Sik; kuću je kupio potpuno nameštenu i iznajmljivao ju je strancima mesečno. Bio je na glasu kao promućuran čovek koji je porodično blago, stečeno na svili, utrostručio rukovodeći se lukavošću i poslovnim talentom. Išla sam iz sobe u sobu i lupkala po zidovima u nadi da ću pronaći bilo kakav trag Felisiti i Adele, da bih završila na stepeništu verande, posmatrajući borove šume i zelene terase usečene u himalajske padine. U daljini su se uzdizali iskrzani beli vrhovi, neizmerni, moćni, zaogrnuti oblacima. Martin je govorio da na većim nadmorskim visinama oblaci ulaze ljudima u kuće i da se deca igraju s njima. To mi se mnogo dopalo! Sada mi je bilo jasno otkud to da je baš Simla i zvanično postala letnja prestonica Radža – zbog tih drevnih hramova i prepunih bazara, zbog blagorodnog pojanja panditâ26 i svežeg, oštrog vazduha, zbog crvenih bugenvilija i nepreglednog azurnog neba. Posmatrala sam koščatu belu kravu koja je žvakala mimoze na kapiji naše kuće, i osećala se savršeno bezbednom, baš kako je to rekao Džejms Voker. Vrativši se u kuću, pogledala sam još malo iza stočića s mermernom pločom i ispod stolica; kuckala iza starih hrastovih ormara, tražila skrivene pregrade u plakarima u spavaćoj sobi. Čak sam i dobro istresla staro avganistansko ćebe s toplim koralima i hladnim tirkizom, prošarano zlatom. I ništa nisam pronašla, čak ni bogzna koliko prašine. Mora da je Rašmi sve prešla onim svojim granama akacije dok smo mi bili na stanici. Rašmi, bezbrižna duša, govorila je ljupki kreolski engleski i Bili je obožavao tu našu sitnu, okruglastu aju. Igla od rubina koju je nosila u nosu svetlucala bi dok je Rašmi govorila. Ona bi uvek i Spajka uključivala u njihove igre, a i pevala je Biliju dok bi mu raščešljavala plave lokne. Svakog dana donosila bi mu po krišku svežeg kokosa, koju
  • 73. bi sakrila u nabore himačalske marame za glavu, pa bi mu je doturila kad ja ne gledam. – Hajde, beta – rekla bi Rašmi, i njih dvoje bi se nekud izgubili. Meni nije smetalo što Bili jede kokos, ali sam se pravila da ništa ne znam kako bi njih dvoje mogli da se prepuste svom tajnom ritualu. Rašmi mi je pomogla da pokrenem neformalnu školu, ubedivši nekolicinu seljana da će njihova deca imati samo koristi ako nauče engleski. U selu sam podigla improvizovanu učionicu od šatorskog platna i štapova bambusa, napravivši nadstrešnicu ispod prirodnog zaklona sačinjenog od krošnje dostojanstvenog drveta banijana.27 S jedne strane to drvo je pustilo toliko mnogo nadzemnog korenja da se izvorno stablo nije ni videlo od zida stabala koja su izrasla preko njega i svud okolo. Na bazaru sam pronašla korišćenu školsku tablu, koju sam prikucala na to ogromno stablo, a Rašmi je pripomogla darujući kutiju ružičaste krede. Ona bi ostajala s Bilijem dok sam ja biciklom odlazila u selo da engleskim rečima podučavam osmoro bosonoge dece ozbiljnih tamnih očiju. Prvog dana deca su pod nadstrešnicu ušla u koloni jedno po jedno, da bi se potom sumnjičavo zagledala u tablu. Posedali su na zemlju, gusto zbijeni, neki su se i držali za ruke, a svi su netremice gledali u mene – tu strankinju vodnjikavih očiju i vatrene kose koja nosi pantalone kao muškarac i vozi bicikl. Šetala sam među njima pod uleglom ceradom, sa osmehom na licu, i obraćala im se blagim glasom. Tog prvog dana naučili su kako se zovem, a ja kako se zovu oni; na drugom času počela sam s alfabetom, i oni su savesno oponašali moj izgovor, slovo po slovo, ali odmah sam videla da takav pristup nema smisla, pa sam onom ružičastom kredom počela da crtam po tabli, dok su nam ptice i majmuni čavrljali nad glavama. Crtala sam ružičasta porodična stabla i jednostavne ružičaste kuće i ružičaste kamile u osnovnim crtama. Deca su ponavljala reči za mnom, znalački se ćuškajući među sobom. Manje sam znanja uspela da prenesem njima nego što sam saznala sama, uključujući i činjenicu da ta deca uopšte ne znaju da žive u siromaštvu. Jednosobne čatrlje bez tekuće vode i dva oskudna obroka dnevno bila su, jednostavno, to i tako kako treba da bude. Ta deca nisu bila načisto da li bi škola trebalo da bude mesto za rad ili za igru, a njihova uozbiljena lica pokatkad bi ozarili žarki osmesi.
  • 74. Sva su bila prelepa, s krupnim crnim očima, teškim kapcima i obrazima koji su se presijavali kao uglačani bakar. Moji horizonti su se širili i to sam gotovo fizički doživljavala, kao da me istežu na spravi za čerečenje, s tim što sam ovo dočekala s radošću. Bila sam zahvalna Rašmi što mi je omogućila da pronađem svoj mali kutak na tlu Indije. Pošto sam pretražila celu kuću, stala sam nasred dnevne sobe, usana izvijenih u stranu. Dodatne informacije o mojim viktorijankama moraće da se iščeprkaju iz pisama koje već imam, pa sam zato otvorila fioku, izvadila ih ispod gaćica i raširila po kuhinjskom stolu, pa odabrala pismo s najvećim brojem čitljivih reči. Šalje... ... Ad... Vinfild ...šir ... Engleska Septembra 1855. Draga Felisiti, ...sinoć... ... onaj bezbradičovečuljak... ... dosadno ... pošteno se prodrala... ... duguješ to sebi... ... ali tvoje zdravlje... ... neustrašiva Fani Parks... nije sušičava... ... zabrinuta sam za tebe... Dunula sam u donju polovinu lista i podigao se oblačić prašine, ispod koje sam ugledala još dve reči. Ohrabrena, dohvatila sam četkicu za pecivo i uklonila neke fleke. Pojavilo se uto još reči, pa sam podigla list i prinela ga snopu popodnevnog svetla. ... Majka... ...čvrsto rešena... ... Kejti... ... uteha... Iz trećeg pisma moglo se izvući nešto malo više: Oktobra 1855. Najdraža Felisiti,
  • 75. Najužasnija, najčudesnija... ... Majka... ... Kejti i mene... ... Sirota Kejti... ... ne znam gde... ... Indiju... ... dobro, pošteno isplakala...... napisala Kejti... ... tako iznenadno, i tako je gorko i slatko u isti mah... ... osmejak titra na usnama... suze... niz obraze ... baš sam ljuta... Konačno... zajedno. ... sestra... i veselju, Adela Sklopila sam pisma i zagledala se kroz prozor. Ko je sad ta Kejti?
  • 76. 9. 1853–1854. U sedamnaestoj godini Felisiti i Adela su završile školovanje. Bilo je vreme da uđu u društvo, i tako su Čedvikovi, koji su još boravili u Kalkuti, poslali u Rouz hol veliki novac za svečane haljine. Gospođa Vinfild se nervozno kikotala kad je videla ček – bilo je to više nego što njen muž zaradi za godinu dana – ali je, ne časeći časa, nabavila tkanine i unajmila krojače. Probe je nadgledala sa usiljenom nonšalancijom, kao da je navikla da troši tako ogromne iznose na odevanje. Prinosila je uzorke tkanine licima devojaka da vidi koja im boja najbolje paše i pažljivo se zagledala u crteže s odgovarajućim cipelama i torbicama. Devojke nisu davale pet para na tu pompu i gnjavažu, premda je Felisiti primetila da ipak uživa kad na sebi ima tu srebrnu haljinu, koja je dodatno naglašavala zlaćani sjaj njene kose, i taj skut od grube svile, koji je proizvodio neočekivano ugodan zvuk, to šuškanje, dok je hodala. Prelazila je dlanovima preko gornjeg dela haljine i prosto bi uzdrhtala od zadovoljstva dodirujući izdašni brokat. Adela se s naporom uvlačila u zelenu svilenu haljinu s turnirom,28 odabranu baš tako da se uklopi s bojom njenih očiju, a i da joj doda neku oblinu tamo gde ih nema; onda bi se Adela zagledala u veliko pokretno ogledalo, stavivši onu šaketinu na koščato bedro, i uzdahnula. Na prvom balu na koji su otišle Adela se vukla po podijumu dok je partner, ne znajući već šta će, nije upitao: – Je li vama ples dosadan? – Jeste – rekla je ona iskreno. – Ima nas kojima je neka intelektualnija razonoda draža od sumnjive veštine pomeranja tamo-amo po besmislenim, unapred određenim šablonima. Felisiti je, onako otmena, često plesala s Persijem Randolfom. Persi je bio visok, plećat i naočit, talasaste plave kose i ravnog nosa. Felisiti je smatrala da taj mladić izgleda vrlo elegantno u finom vunenom sakou, sa širom zlatnom kravatom, a prijao joj je i miris dima iz lule koji je
  • 77. izbijao iz njegove odeće, kao i ono kad bi osetila kako se pomeraju mišići njegove nadlaktice. Adela je netremice gledala preko ramena svog partnera, osmatrajući celu prostoriju svojim zelenim očima. Nije joj se sviđalo kako Felisiti zabacuje glavu da bi pogledala Persija u oči, nije joj se sviđalo ni to kako izgleda Felisitin vrat dok to radi, kao ni svi ti neumereni osmesi. Mrsko joj je bilo da vidi Felisitine tanke prste da tako spokojno počivaju na njegovom ramenu, mrzak joj je bio i pogled na njegovu krupnu šaku oko njenog uzanog struka. Dvaput je Adela zamolila partnera da je sačeka, pa bi izašla na terasu, i tamo je stajala, udišući vazduh raširenim nozdrvama i lupkajući čvrsto sklopljenom svilenom lepezom o dlan. – Pa dobro – prošaputala je okružena tamom – znala si da će jednom doći i taj dan. Kasnije, u njihovoj zajedničkoj sobi, Adela je gledala kako Felisiti raščešljava kosu, a onda je progovorila: – On te ne zaslužuje. Felisiti je prestala s češljanjem. – Šta? – Persi. – Adela je zurila, nalik jastrebu, spremna da napadne. – On te ne ceni. Felisiti su se ispravila leđa. – A ja imam utisak da me on baš ceni. – Njegove namere su nečasne. – Adela! – Vidim ja kako te on gleda. – Meni se sviđa kako me gleda. – Kladim se da nikada nije ni primetio te fine koščice u tvojim ručnim zglobovima. – Mojim zglobovima? – Kad mu se nasmešiš, njega ispuni samozadovoljstvo. A trebalo bi da bude zahvalan. – Adela, šta je s tobom? – On te ne voli. – Da nisi ti ljubomorna? Adela se na to ukočila, čvrsto obmotavši šal oko ramena. Felisiti je pružila ruku ka njoj, ali se Adela izmakla. Persi Randolf je često dolazio na čaj, i pošto bi pod prismotrom
  • 78. sipuckali i pijuckali, on i Felisiti bi izašli u vrt. Felisiti je vrtela suncobran dok su se divili ružama gospođe Vinfild, a onda bi stigli do travnjaka, gde bi Persi raširio svoj koporan na zemlju, da Felisiti sedne. On sam seo bi na pristojnoj udaljenosti, a čim bi mu ona makar i malo prišla, on bi uzmicao. A zaprepastio bi se da je znao koliko njoj smeta to njegovo prigodno ponašanje. Felisiti ga je posmatrala kako muku muči ne bi li izbegao ma kakav telesni dodir i, htela – ne htela, počela da razmišlja o tome kako li bi to bilo živeti pored čoveka kome je, recimo, dok pije čaj, mali prst na ruci ispružen. Pomislila bi na svoju majku, koja je vodila domaćinstvo s onim zamornim svakodnevnim dužnostima i društvenim obavezama, ali i na Adelinu majku, čiji svet nije sezao dalje od njenog vrta propisa koje je sama postavila. Kako je sve to bilo dosadno u poređenju s Onorijom Lorens, koja se na leđima slona probijala kroz džungle, ili s Fani Parks, koja je žvakala pan u zenani. Ali ona, Felisiti, bila je tu, u Engleskoj, a ne u Indiji, a i Persi nije bio ni po čemu drugačiji od bilo kog drugog mladića koji je dolazio na balove. Ako ništa drugo, bar je dobro izgledao. Možda bi ona mogla da doda neki začin u taj njegov svet, da izvuče ono nehajno iz njega, pod uslovom da tu uopšte ima šta da se izvuče. Probe radi, otrčala je do baštenskog lavirinta, smejući se i čikajući ga da je sledi. A kad se oboje nađu unutar lavirinta, koji je ona poznavala kao svoj džep, spopašće ga iz zasede i poljubiti. I tako će na površinu izbiti strast koju i on – verovala je Felisiti – sigurno krije u sebi... negde. On, međutim, nije krenuo za njom u lavirint, već ju je pozivao da se vrati, nudeći se da joj čita stihove iz knjige Roberta Brauninga, koje je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa. Persi je očigledno bio zacrtao sebi jedno pesničko popodne i nipošto joj neće dozvoliti da poremeti plan svojim luckastim, detinjastim igricama. Adela ih je posmatrala s prozora; izdaleka, bili su slika i prilika budućeg ljubavnog para. Kad se Felisiti vratila, Adela ju je presrela na vratima. – Kaži mi – rekla je – voliš li ti njega? – Zaboga, Adela, šta te je to spopalo? Izgledaš kao da bi me ovoga časa zadavila. – Voliš li ga?
  • 79. – On je, sve u svemu, fin mladić. Ali ne dopada mi se ton kojim mi se obraćaš. – Felisiti je odvezivala traku na šeširiću dok je Adela čekala dodatna objašnjenja, pri čemu dodatnih objašnjenja nije bilo. Felisiti je okačila šeširić o klin i udaljila se. Felisitino vrdanje Adela je protumačila kao pokušaj da prikrije svoja prava osećanja. Nije bila nikakva tajna da se Adeli Persi nije sviđao, kao što nije bilo ni trunke sumnje da je Felisiti, jednostavno, htela da izbegne scenu. Adela je sigurnije no ikad osećala da će uskoro biti objavljena veridba, i upravo to uverenje probudilo je u njoj osećanja beznađa i napuštenosti. Adela je otišla u svoju sobu, pa počela da se šetka tamo-amo, sve dok joj u jednom trenutku nije došlo da vrisne. Sela je uzevši knjigu, ali nije mogla da se usredsredi, pa je bacila knjigu, odlučila da raščešlja svoju tanku kosu, pa ubrzo, s gađenjem, bacila i četku. A onda je ponovo počela da se šetka. Za večerom je posmatrala Felisiti kako probira hranu sa uzdahom – behu to, čvrsto je verovala Adela, pouzdani znaci ljubavne čežnje – i prvi put je pomislila kako bi joj, u stvari, bolje bilo da nije u njenom društvu. Posle večere Adela je pozvala Kejtlin da izađe s njom u šetnju, i ispostavilo se da je blagi večernji vazduh, u sadejstvu s Kejtlininim zabavnim pričama o drugim članovima posluge, na Adelu delovao kao pravi melem. Ponovo su izašle i naredne, pa i treće večeri. S vremenom su počele da se drže za ruke i pevaju u hodu, a te njihove večernje šetnje postale su obred kojem su se obe radovale. Ponekad ih ne bi bilo satima, a kad ih je gospođa Vinfild jednom upitala kuda su se to šetale, devojke su samo slegnule ramenima. – Svuda pomalo – rekla je Adela. Takve jedne večeri Adela i Kejtlin zastale su da se odmore ispod jednog kestena. Kejtlin se naslonila na stablo i zagledala se u olistalu krošnju i Adela je primetila kako joj se grudi napinju pod uniformom. Oklevajući, dodirnula je Kejtlin po kosi, a onda je blago pomilovala po licu. Kejtlin se ukočila i vazduh je zatreperio od nečeg teškog i uznemirujućeg, nečeg što je vrebalo i narastalo u senkama. Adelina ruka odlutala je niz Kejtlinin vrat i završila na dojkama. Kejtlina bradavica se ukrutila, jasno se ocrtavajući kroz tkaninu, dok su se dve
  • 80. mlade žene netremice gledale u oči. Adela je zadržavala dah, ubeđena da je već počinila neoprostivi greh, ali ju je ono što je videla na Kejtlininom licu uveravalo da nije tako. – Prelepe su te vaše zelene oči, gospođice – rekla je Kejtlin. – Molim te, zovi me Adela. – Hoćete li i vi mene zvati Kejti? – Kejti. – Adela se nasmešila, a Kejti je pocrvenela. Sekunde su trajale kao minute, kestenove grane šuškale su na povetarcu i njihove usne su se spojile, prirodno, kao ptičji poj. Kejti je ljubila Adelu po vratu i srca su im tukla kao luda. Ruke su uspele da se izbore s kopčama, čipkama i čakširama, poljupci su postali žustriji i Adela je zaječala. Kejtlin je, očigledno, tačno znala kako da je dodiruje, raspaljujući oganj po celom njenom telu. Pritisak je rastao i pojačavao se dok se Adela u jednom trenutku nije potpuno izgubila, dahćući kao da je neko probada nožem. U Rouz hol su se vratile tako razbarušene i rumene u licu da teško da bi iko pomislio da se vraćaju iz mirne šetnje, ali niko ništa nije primetio, budući da je celo domaćinstvo s napetošću iščekivalo da Felisiti i Persi konačno objave veridbu. Dvoje mladih viđeni su kako se drže za ruke u baštenskoj kućici i pričalo se samo o njima – kakvu li će venčanicu Felisiti nositi, za kada će biti zakazano venčanje i gde će biti održano ukoliko bude procenjeno da dom Vinfildovih nije dovoljno prostran? Čak je i Felisiti već bila počela da misli kako je brak s Persijem neizbežan, pod uslovom da uspe u njemu, makar u nagoveštaju, da prepozna plamičak iz kojeg će se razbuktati vatra. Pa zar ne bi ti muškarci trebalo da su pohotni? Pustolovni? Sigurno i u njemu ima svega toga, negde duboko ispod tih finih manira, ali morala je u to da se uveri pre nego što mu se potpuno preda. Jedne večeri, u senici u vrtu Vinfildovih, Felisiti se koketno izvila i, sklopivši oči, unela se Persiju u lice. Oblizala je usne i blago ih razmaknula, pa ostala tako da čeka. U prvi mah ništa se nije desilo i nju prože neka mešavina gnušanja i razočaranja. A onda je osetila njegovu ruku oko struka i dlan na krstima. Primicala mu se tako sve dok na licu nije osetila njegov topli dah i namirisala tek opranu košulju. Haljina joj je šuškala dok se privijala uz njega. Konačno! Blago je nagnula glavu
  • 81. udesno, a onda – ništa. Pustio ju je, i ona je, otvorivši oči, videla kako se Persi okreće, popravlja koporan od prugaste tkanine i namešta kravatu. – Oprostite. Neće se ponoviti – rekao je on. Felisiti se uspravila i pogledala ga pravo u oči. Ovaj čovek će se ponašati po slovu zakona i nikako drugačije, dok je živ, i ako bude s njim, moraće i ona tako. – Tako je – rekla je zatim. – Mislim da neće. Kasnije, u sobi koju su delile, Felisiti je rekla Adeli: – Možeš li ti to da zamisliš? Taj zarđali čistunac nije hteo da me poljubi. – Ne – odgovorila je Adela. – Ne mogu da zamislim. – E pa, toliko o nečasnim namerama. Na te reči Adela uputi Kejtlin brz značajan pogled. Kejtlin je žestoko pocrvenela, ispustivši istog časa haljinu koju je krpila, pa pohitala napolje. – Šta joj je? – rekla je Felisiti. – Kejti? O, mislim da je dobila. – Adela je uzela onu haljinu, dobro je protresla, pa je odnela u orman. Felisiti se pitala otkud to da Adela zna takve intimne pojedinosti u vezi s Kejtlin, ali neki instinkt ju je opomenuo da bi bolje bilo da ne pita. I tako je ćutala i gledala kako Adela kači u orman tek dopola pokrpljenu haljinu. Ni najmanje smetena, Adela je sela na ivicu kreveta i prekrstila šake u krilu. – I dobro: šta ćeš sad kad si raskinula s Persijem? Ova promena teme izazvala je kod Felisiti neko čudno olakšanje. – Pa, kao što i sama znaš, ako se devojka i posle dve godine ne uda, ljudi počnu da je gledaju popreko – rekla je ona, pa izvadila igle iz kose i pustila je da padne. – Mislim da ću poštedeti sebe te gnjavaže da još godinu dana pokušavam i jednostavno se odmah pridružiti ribarskoj floti.29 – Ribarskoj floti? U Indiju da ideš, to misliš? Nekako ne mogu da te zamislim među svim tim očajnicama koje su u stanju da preplove pola sveta samo da bi upecale muža. Sem ako, naravno, ne misliš da bi ti tamo neki britanski vojnik bio zanimljiviji od svih koji ovde pred nama paradiraju na zahtev moje majke. – Od iznenadne pomisli Adeli se ozarilo lice. – Ili ti je, možda, ribarska flota samo izgovor da se vratiš u Indiju. – A kako bi drugačije jedna mlada žena mogla sama da stigne do
  • 82. Indije. Neću ja muža, ali volim Indiju. Možda ću tamo biti učiteljica. Oni, znaš, imaju škole. I sirotišta imaju. Brzo ću obnoviti hindustanski i sigurna sam da tamo mogu da budem korisna. – A nećeš da se udaješ? – Mislim da neću. Onda bih morala da postanem prava memsahib. – Felisiti je rastresla kosu. – Svojim očima sam gledala kako čamotinja izjeda moju majku. Ne. Ne želim da se udam. – Nikada. – Možda i nikada. Zbog Persija sam se zamislila. Bilo bi mi užasno dosadno kad bih ceo život morala da provedem sa samo jednim čovekom. Uverena sam da bih najradije menjala muževe bar na svakih godinu-dve. Uhvatila je Adelu za ruke i sela pored nje. – Pomisli samo na Fani Parks i na tu dužnost koju ona oseća prema samoj sebi. Tako moramo i ti i ja da postupamo. – Ali... – Telegrafisaću roditeljima smesta, isploviću u septembru, a s njima ću u Kalkuti biti već u januaru, u jeku sezone monsuna. Sad, kad sam punoletna, misliće da sam došla da tražim muža i s oduševljenjem će hteti da mi pripomognu u tome. A sigurna sam da će mi u međuvremenu naći više povoljnih prilika. Kupovaću vreme do marta. Tad počinju vreli dani i svi odlaze u brda na šest meseci. – Razume se, od marta do septembra biće stalno tih balova i večera u klubu, a sve kako bi se beznadežni slučajevi jedni drugima bacili u naručje. Ali, vidiš, kad se moji na jesen vrate u Kalkutu, ja ću ostati u Simli i pronaći sebi neku lepu kućicu u mofusilu – a to ti je u prirodi, van grada. Mnogo je tamo lepo, Adela, s onim terasastim plantažama čaja, planinskim potocima i divljim cvećem, i moćnim Himalajima što se uzdižu u daljini. Tamo mogu da radim šta mi duša ište, baš kao Fani i Onorija. O, Adela, hajde pođi sa mnom. – Ja? – Adela je podigla obrve. – U Indiju? – A što da ne? – Indija... – Svetlost je zaigrala u Adelinim očima. – Pa zar ne bi to bilo... o, bože... Nas dve, zajedno u Indiji. – A onda je ona svetlost zgasnula. – Roditelji mi nikad ne bi dozvolili. Samo troškovi...
  • 83. – Mogla bih da pitam oca... Adela je prasnula u smeh. – Možeš li da zamisliš lice moje majke kad bih joj tek tako, s neba pa u rebra, saopštila da plovim za Indiju? Ribarska flota je prava stvar za devojke koje iza sebe imaju dve ili tri neuspešne godine potrage za mladoženjom, ili devojke koje tamo, kao ti, čeka porodica. Ali za mene? Nikada. Majka misli da su muškarci zaposleni u Kompaniji tu da daju prizvuk svetovnog tim misionarskim poslanjima. Zahvaljujući našem blebetanju o Fani Parks, majka misli da memsahibe bivaju namamljene u hareme. A zamisli mene u haremu – dodade ona oporo. Felisiti ništa nije rekla. Odnekud joj je sama ta pomisao na Adelu u haremu izgledala komično, a u isti mah i uznemirujuće, ali nije mogla pouzdano da utvrdi zbog čega. Adela je gladila fine koščice u Felisitinom ručnom zglobu. – Tek je jedna godina prošla kako pokušavaju nekoga da mi nađu – rekla je – i majka još nije izgubila nadu. Vidiš da ih samo ređa i ređa, kao streljački vod... Možda će mi posle još nekoliko protraćenih godina dozvoliti da se priključim ribarskoj floti, iz čistog očaja. – Ali dotad bi mogle da prođu godine. – A kako ću drugačije? – Adela se obema rukama uhvatila za glavu i zaječala. – O, Felisiti, šta ću ja bez tebe? Felisiti je zažmurila, kao da pokušava da se izbori s glavoboljom. – Neću ni ja da idem. Ostaću ovde dok ti ne budeš mogla da pođeš sa mnom. – Ne! – Adela naglo podiže glavu. – To ne mogu da dozvolim. Zamisli samo kakve bi sve bračne ponude tako morala da odbiješ. Ne. Idi ti, a ja ću ti se pridružiti kad budem mogla. Obe smo dužne same sebi, nisi zaboravila? – Ozbiljno to misliš? – Da. – Adela je nastojala da zvuči što nehajnije. – Svaka ima svoj put, a ja sad imam Kejti da mi pravi društvo. Znaš da je učim da čita? Felisiti je uzdahnula. – O, kako ćeš mi nedostajati... – Obe ćemo jedna drugoj nedostajati. Mesec dana kasnije, dok im je oštri septembarski vetar nosio suknje,
  • 84. Adela i Felisiti stajale su na liverpulskom Albertovom doku i bezuspešno tražile poslednje reči. Svetina na palubi bivala je sve bučnija, a reke ljudi kuljale su uz brodsko stepenište i niz njega. Kočije pretovarene prtljagom tandrčući su pristizale u pristanište, i to u poslednji čas, a dizalica na paru prebacivala je, u visokom luku, tovar za tovarom u brodsko skladište. Žene vojnika, koje su se vraćale u Indiju posle kraćeg boravka kod kuće, mogle su se raspoznati po izgledu koji je odavao pomirenost sa sudbinom dok su se, teških nogu, pele brodskim stepeništem. Grupica misionara u odeći oker boje zauzela je mesta u prednjem delu broda; sad su već bili pootvarali knjižice sa svečanim pesmama i zapevali nešto sumorno o opasnim plovidbama i dugom, samotnom izgnanstvu. – Kakvi su to idioti – rekla je Felisiti. – Kao da nisu mogli nešto veselije da otpevaju. – Mnogo ćeš mi nedostajati – rekla je Adela. Zagrlila je Felisiti i tako su se držale neko vreme. Kejtlin je stajala na prikladnoj udaljenosti, gledajući kako čekrci i užad podižu jednu po jednu Felisitinu kutiju i sanduk. Kad joj se učinilo da će se ove dve tako grliti do sudnjega dana, Kejtlin je povikala: – Evo jedne one vaše male kutije s limenim poklopcem! Dve devojke su se razdvojile i Felisiti je obećala da će pisati iz svake usputne luke: sa Gibraltara, iz Aleksandrije i iz Kolomba; kao što svi u takvim prilikama čine, razmenile su pokoje prazno obećanje, čisto, eto, da ne bi ćutale, da nekako olakšaju rastanak. Uto se oglasila sirena i Felisiti se popela uz brodsko stepenište Kambrije. Probila se kroz masu do ograde i nagnula se preko nje, šaljući poljupce u pravcu obale. Adela i Kejtlin su mahale dok je veliki brod isplovljavao iz luke, a kad je Adela tiho zajecala, Kejtlin ju je stegnula za ruku.
  • 85. 10. 1947. Martin je uleteo u kuću kao nošen olujom. Posle višemesečne vožnje u otvorenom pakardu koža mu je bila tamnija nego kod nekih Indijaca, i kad sam mu na to skrenula pažnju, on se glasno nasmejao i rekao da je počeo da se stapa s mesnim življem. Prestao je, inače, da nosi čarape i smeđe cokule, a prešao na lake kožne sandale, što je u takvim klimatskim uslovima i imalo smisla; kupila sam, tako, i ja sandale, za sebe i Bilija, pa smo ličili na neke prilagodljive turiste, s tim što je Martinova nacionalna pripadnost, što zbog njegove crne kose, što zbog preplanule puti, sada već mogla biti podložna nedoumicama. Odložio je tašnu, isijavajući zaraznom napetošću od koje se meni odmah ukočio vrat, a Biliju zavezao jezik, ali sam ipak nastojala da sačuvam vedrinu u glasu. – Ima nešto novo? Martin je podigao Bilija s patosa. – Kasnije. – Poljubio je sina. – Kako si mi ti, Bobo? – Dobro. – Bili je spustio ručice Martinu na obraze. – Jesi li tužan, tata? – Tužan? Ne mogu ja da budem tužan kad sam s tobom i mamom. – Možeš. Martin se tužno nasmešio. Pošto smo stavili Bilija u krevet, Martin i ja smo seli za sto na kojem nas je čekao kari sa senfom i nekim krupnijim komadima, otprilike nalik seckanoj piletini, s tim što kad ga staviš na jezik, dođe kao pohabana koža. Habib nam je, pored toga, ostavio i činiju s raitom – hladnim jogurtom smešanim sa seckanim krastavcima – svojevrsnim kulinarskim sredstvom za gašenje požara. Martin je uzeo zalogaj karija i čekala sam da krene s onim uobičajenim dahtanjem i brektanjem, ali on jedva da je trepnuo pre nego što će se latiti čaše s vodom. – Bolje ćeš te začine razblažiti raitom nego vodom – rekla sam.
  • 86. – Pokušao sam već. Jednostavno, ne volim raitu. – Napunio je usta vodom, pa promućkao. Uzdahnula sam. – Šta je bilo danas? Martin je skinuo naočare i protrljao oči. – Neredi u Lahoru, paljevine po Kalkuti. Na desetine mrtvih. Bog sveti zna koliko ih je ranjeno. Zurila sam u tanjir. – U ime religije? Martin je cinično frknuo. – Telegrafisao sam onima na univerzitetu. Palo mi je na pamet da bi, možda, trebalo da ih podsetim da sam ovde s porodicom. Ðavo da ih nosi, ne znam, u stvari, šta od njih uopšte očekujem... Nije u njihovoj moći da spreče te nerede, a sem toga – sâm sam odlučio da vas dovedem ovamo. – Mi smo odlučili. – Telegrafske žice su presečene. – O! – Ne ovde kod nas. – Bogu hvala. – Telegrafske žice koje su povezivale Simlu sa svetom bile su jedini put kojim su do nas mogle stići novosti i pomoć, ali i novac. Martinov ček stizao je telegrafskim putem, a od toga smo živeli. Od same pomisli na to da bi veze mogle biti prekinute osećala bih se kao sama na pučini i obuzimao bi me nemir. – Uverena sam da toga ovde neće biti – rekla sam. – Masurla je zabačeno mesto, lepo je Voker rekao. Ovde smo na sigurnom. Martin me je odmerio pogledom dok je gutao zalogaj. – Voker nije rekao da smo ovde na sigurnom. Rekao je da će ovde biti sigurnije. A svugde može svašta da se dogodi. Sigurno, sigurnije, najsigurnije. Želela sam da sačuvam strpljenje. Pustolov za koga sam se udala ne bi se tako, bez ikakvog otpora, prepuštao brizi i ja sam verovala da je taj pustolov još tu negde – osećala sam njegovo prisustvo iza koprene mraka – ali taj nedodirljivi pesimizam već me je iznurivao. Martin je sutradan ustao rano i otišao bez doručka. Čekala sam da čujem kako se zatvaraju ulazna vrata, a onda sam prešla rukom preko njegove strane belog kreveta gledajući u ventilator na tavanici. Pomerao sam taman toliko sporo da sam okom mogla da pratim kruženje jedne
  • 87. lopatice, i to ujednačeno kretanje pogodovalo je mojoj pospanoj svesti, koja i nije želela da se razbudi. Pratila sam lopaticu ventilatora, a ona je išla ukrug, i ukrug, i uživala sam u toj poluhipnozi koja je podigla zid između mene i celog sveta. Ubrzo se probudio i Bili, koji je utrčao u sobu, uskočio kroz mrežu koja je mene i Martina štitila od komarca i ugnezdio se kod mene – bio je to naš uobičajeni jutarnji ritual. Za doručak sam mu pripremila što i obično – meko kuvano jaje i topli roti. Rašmi mi je pokazala kako se pravi roti i dopala mi se sama ta zamisao da se svež hleb može umesiti i ispeći za svega dva minuta – samo umesiš malo testa, baciš ga na pleh i gotovo. Ovdašnje žene pripremale su roti na vrelom ravnom kamenu i bilo je dovoljno svega nekoliko sekundi da testo nadođe i prošara se zlaćanomrkim tačkicama. Namazala sam roti maslacem i džemom i Bili je uveliko glasno mljackao kad se na vratima pomolilo okruglo nasmejano Rašmino lice. Bili je podigao Spajkovu šapu i mahnuo joj. – Namaste, Rašmi. – Namaste, beta. Namaste, Spek. – Igla u nosu joj se presijavala dok je klatila glavom sa strane na stranu. Sklopivši dlanove kao za molitvu, okrenula se prema meni i rekla: – Danas idem u hram, na pudžu.30 – Podigla je debeljušnu ruku i pokazala mi sveto crveno predivo koje joj je pandit vezao oko zgloba, a onda i narandžastu tiku na čelu.31 – Baš lepo, Rašmi. – Pudžu izvodim za gospođu i gospodina. – Moliš se za nas. – Svaki dan gledam od gospođe krevet. – Ono klimanje glavom sad je postalo ozbiljno. – Nema mnogo seksi provod u vašu postelju, jelda? – Molim? – Osetila sam kako mi rumenilo udara u obraze. – Nema rašta da brigate, gospođa. Pudža će biti za Šivu. – Namignula mi je kao da znam o čemu govori. – Šivu znate, jelda? – Načinila je mali, jedva primetan pokret ramenom i meni je tog časa postalo jasno otkud u hramovima posvećenim Šivi onoliko skulptura u obliku falusa. Šiva je božanstvo stvaranja i telesne ljubavi. – O, bože... – Možda su Britanci i bili donekle u pravu što su održavali tu distancu u odnosima s poslugom. – Šiva vam je stoprocentno odličan, prva klasa. – Pre nego što sam
  • 88. stigla išta da kažem – ne znajući, zapravo, ni šta bih pa rekla – Rašmi je pozvala Bilija: – Idemo, beta – i uzela ga u svoje punačke ruke pa ga, kao neki smotuljak, odnela u dnevnu sobu, gde će ga krišom počastiti kokosom. Užasavala me je sama pomisao da ću taj raskalašni mig ugledati kad god se meni i Rašmi susretnu pogledi, pa sam zgrabila tašnu i rekla joj da bi trebalo da izađem da obavim neke poslove, što i nije bilo sasvim netačno. Sve crkve imale su arhivu i nadala sam se da su Felisiti i Adela ostavile nekog traga u Hristovoj crkvi u Simli. Bili je rado odlazio u Simlu – zbog tih odevnih predmeta, tih boja i mirisa – tako da je i sada ščepao Spajka i jastuk, istrčao napolje i uskočio u svoja crvena kolica. Dohvatila sam naočare za sunce i foto-aparat i krenuli smo putem, prolazeći pored uredno nanizanih kolonijalnih kućica koje su se ugnezdile u zelene obronke planine. U devetnaestom veku ovo je bio poljoprivredni mofusil, seoska sredina u kojoj su preovladavale plantaže i mala gazdinstva. Kad je Simla postala kraljica među brdskim bazama, niklo je još kućica, a zaključno s 1920. godinom bila je to već zasebna, zaokružena kolonijalna oblast. Staro selo Masurla, u izvornom indijskom duhu, ostalo je netaknuto. Kućice su bile sagrađene dalje od druma, u bujnom rastinju, okružene procvetalim žbunjem i starim drvećem. Svaku je opsluživala grupa lenjih crnomanjastih slugu koje su iščekivale zapovesti iz senovite unutrašnjosti kuća. Tu i tamo videla sam pokojeg slugu kako mete verandu snopom grana ili kako podrezuje živicu. Nazivi kuća bili su istaknuti na kapijama: Monsun vila, Morningsajd, Tamarind haus. Bila je sredina juna i topao dan, a opet – u polovini tih kuća nije bilo nikoga. Dvadeset godina ranije svaka ta kuća bila bi zauzeta već pre isteka aprila, ali sada su tu ostali samo oni činovnici koji su na ovaj ili onaj način bili uključeni u nastupajuću primopredaju vlasti u Indiji, a većina njih će, kad prođe avgust, otići odavde zauvek. Kad sam prvi put kročila nogom u Masurlu, žene tih činovnika, nasmejane engleske gospođe u besprekornim haljinama, okupile su se da mi požele dobrodošlicu na popodnevnom čaju u Morningsajdu, kući u kojoj je živela konjasta Verna Drejk. Pšenični kolačići bili su neobičnog
  • 89. oblika, ali je zato zgrušana pavlaka bila savršena, a kako i ne bi? Zgrušana pavlaka – malai – pravljena je u Indiji već vekovima. Džem je bio od Fortnam i Mejsona, nabavljen u lokalnom dućanu s uvoznom robom, dame su bile učtive, ali ja se u to društvo nisam uklapala. Došla sam u bež pantalonama i lepoj tunici koju sam našla na bazaru. Oduvek sklona jarkim bojama, preturala sam po gomili drečavih tunika dok nisam naišla na kamiz32 od neprerađene svile, boje šampanjca, sa srebrnim vezom i komadićima ćilibara oko vrata i duž poruba. Imala sam slameni šešir, naočare za sunce i sandale, a došla sam biciklom, vidno zadovoljna sobom sve do trenutka dok nisam ušetala u prostoriju punu cica prljavoroze boje, cvetnih letnjih haljina i bisera. Nisam sigurna da li su sve te žene zaista bile rastom niže od mene – sve su sedele – ali učinilo mi se da bodem oči kao žirafa u viktorijanskoj primaćoj sobi. Popravila sam malo kamiz, zgužvan od vožnje biciklom, dok se puna soba dama kažiprsta svinutih nad šoljicama za čaj samo osmehivala. Kad sam skinula šešir, neka od njih je rekla: – I moj muž ima takav – a ja nikako nisam mogla da procenim da li je to bio kompliment ili kritika. Poslužitelj mi je doneo čaj i onda smo tako, na način na koji zaludne memsahibe po brdima već tradicionalno provode vreme, besciljno ćaskale. U jednom trenutku Verna me je pozvala na bogosluženje u Hristovu crkvu, napomenuvši: – Velečasni Lok se i te kako pročuo po svojoj domišljatosti. – Bila sam već jednom prilikom videla tog visokog sveštenika rasklimanih udova dok sam pazarila u Simli. Mahnuo mi je, nasmešivši se krezubim ustima, i učinilo mi se da je zaista prijatan čovek, ali crkva me nije zanimala. Vitraži i propovedi budili su u meni sećanja na Pogrešno značeće. Dame su me zvale u klub na bridž i džin. Verna je rekla da bridž igraju svakog utorka i četvrtka, a da vikendom odlaze u Anandejl na kriket i polo. Dame u haljinama s cvetnim motivima živele su u jednom brižljivo izmeštenom kutku Engleske, odlazile u anglikansku crkvu, večeravale ili u klubu ili u hotelu Sesil, naručivale torte od Vilou bejkersa, uživale u amaterskim pozorišnim izvođenjima na sceni Veselog teatra i učile svoje kuvare muslimane kako se prave goveđe pečenje i žele od mleka. Bile su savršeno fine i bogzna kako su se potrudile da me prime
  • 90. u svoje okrilje, ali ja nisam želela da to svoje vreme u Indiji, ionako ograničeno, proćerdam gledajući kriket i igrajući bridž. Nisam se, štaviše, ni potrudila da se ponovo vidim s tim ženama. Odvukla sam, tako, crvena kolica pored Morningsajda, pa nizbrdo do Kamalove tezge s voćem i panom u selu. Kamal je uvek sedeo prekrštenih nogu na stolu i tako umotavao pan u sveže listove betela, a trouglaste zelene paketiće naređao bi na tkani poslužavnik ispod rukom ispisanog znaka na kojem je stajalo: PARKIRANJE BEZ NERVOZE. Za tri rupija Kamal bi drage volje pričuvao Biliju kolica dok bismo mi seli u tongu koju vuče konj, ili u rikšu kojom ćemo se odbaciti do Simle. – Pričuvao bi’ ja njih za džabe, gospođa – govorio bi on – ali znam da vi belci volite da plaćate, jelda da sam u pravu? – Indijci su se i inače često pravili kao da neće da im se plati, da bi potom novac prihvatali kao pod prisilom. Bila je to, po svemu sudeći, jedna dobro uhodana igra, pa sam tako i ja redovno bogzna kako zahtevala da platim, a Kamal bi onda klimnuo glavom, tobož nevoljno se mireći sa sudbinom, pa primio tri rupija. Toga dana su mi, međutim, bila potrebna i crvena kolica, jer sam nameravala da se uspnem strmom ulicom do Hristove crkve, što bi za Bilija ipak bilo previše. Kupila sam od Kamala dve kriške kokosa – morala sam, kako god okreneš, da mu dam ta tri rupija – a onda sam utovarila Bilijeva kolica u tongu. Čim smo izašli iz kolonijalnog okruga, mnogo bolje se osetio pravi duh Indije. Drum što vodi kroz Masurlu bio je s obe strane oivičen skučenim, jednosobnim himačalskim kućama s krovovima od škriljca, a vazduh je bio težak od dima. Dva muškarca hodala su u kurta pižamama, obgrlivši se preko ramena, dok je neka pogrbljena žena u narandžastom sariju prodavala zelene limete ispod ulegle nadstrešnice. Bili se zakikotao ugledavši kravu kako, puna samopouzdanja, stoji nasred puta, terajući ljude, tonge, rikše i kola u koja behu upregnuti bikovi da je zaobilaze. Onu opasnost koja je toliko brinula Martina nisam videla ni u naznakama. Žvakali smo kriške kokosa i srećno trupkali po neravnom putu. Kako smo stigli do oboda Simle, kuće su ustupile mesto straćarama, a potom i improvizovanim zaklonima. Dronjci okačeni po užadima i
  • 91. štapovima nalik nekakvom prljavom vešu služili su kao zidovi i krovovi, a u vazduhu se osećalo na otpadnu vodu i vlažno rastinje. Žene koje su izgarale od rada terale su pred sobom decu i krave, noseći zavežljaje na leđima i glavama. Jedna je zastala i zagledala se u mene dok smo prolazili. Nozdrve su joj bile probijene zlatnom alkom, i ja sam već bila počela da podižem foto-aparat, ali su nam se pogledi susreli i obe smo se tako netremice gledale neko vreme, pitajući se kako li ona druga živi. Fotografija mi nije bila potrebna. Mračni izraz njenog lica duboko mi se urezao u sećanje i znala sam da bih i ja, kada bih morala prstima da kopam zemlju kako bih prehranila Bilija, i da pritom živimo u kolibi sa zemljanim podom, sigurno mrzela bogate strance kojima služim. Ali šta tu jedan čovek može? Skrenula sam pogled. Nepregledna reka ljudi trupkala je drumom s obe strane – neki su hodali, neki nosili nešto, neki sedeli na petama i čekali, neki terali koze, drugi su pripremali hranu na vatrama od balege, prodavali povrće ili voće, mokrili, razgovarali, spavali, jeli... Žene u prozračnim sarijima promicale su kroz prašinu i dim, a kola koja su vukla bikovi nadmetala su se s automobilima, rikšama, tongama i kamionetima koji su se ljuljali pod tovarom prekrivenim platnom koji se prelivao s obe strane vozila. Deca su prosila, psi lešinarili, svete krave kusale smeće. Oglasilo se hramovno zvono i poziv na molitvu – bila je sredina prepodneva – uzleteo je s minareta kao glas božji. Prešli smo preko male parcele na kojoj je jedan krst štrčao iz korova i doviknula sam vozaču tonge da stane. I ranije sam bila primetila to malo groblje, ali toga dana sam, možda zato što su mi Felisiti i Adela bile stalno na pameti, osetila snažan poriv da vidim o čemu je tačno reč. Vozač je povukao dizgine i ja sam ga zamolila da nas sačeka. – Šta mi to sad radimo? – upitao me je Bili. – Njuškamo. – Skinula sam ga s tonge i ušetali smo u visoku travu. To drevno mesto bilo je zaraslo u korov i utonulo u prigodnu tišinu, i izgledalo je upravo kao neko savršeno pribežište. Na kamenom spomeniku koji je stajao kod ulaza pisalo je: MLADIH IH IMA I STARIH, ALI NI PITANJA NI ODGOVORA DA ČUJEŠ, ĆUTE SAMO. Groblja su oduvek delovala umirujuće na mene, kao podsetnik da ćemo se jednoga dana svi osloboditi briga. Držala sam Bilija za ruku i
  • 92. razgrtala travu oko nakrivljenih grobnih ploča opasanih neurednim žbunjem i spomenika dopola zatrpanih pod nanosima mahovine i blata. Nije to bilo glavno groblje u Simli, i pronašla sam tu tek dvadesetak grobova, ali svaki od njih pričao je neku priču o tegobama i nevoljama kolonista, o novorođenčadi i mladom svetu koji su pokosile kolera ili velike boginje, tifusna groznica ili zapaljenje mozga. Svi ti natpisi su, bez izuzetka, predstavljali potvrdu da bi Majka Indija mogla da nas strese sa sebe kad god joj se prohte. Jedna nadgrobna ploča nosila je zapis o bračnom paru, Džonu i Elizabet, sahranjenom s njihovo šestoro male dece, koje su gubili jedno za drugim u rasponu od šest godina. Drugi natpis odnosio se na mladu ženu, još devojčicu, koja je 1820. umrla na porođaju: TEK PETNAEST LETA IMAŠE TA DAMA UDATA JEDANAEST MESECI JE BILA ČETIRI DANA I NOĆI U TRUDNIM MUKAMA NOV ŽIVOT DONELA, SVOJ IZGUBILA I na drugim pločama bilo je natpisa, ne tako iscrpnih, ali jednako rečitih. REDŽINALD TAUNSEND 1856–1859. NAŠ DEČKO S RUPICAMA NA OBRAZIMA – Čemu služi ovo veliko kamenje? – upitao me je Bili. – Ovaj, Pile... – Kakvu predstavu jedan petogodišnjak može imati o smrti? – Kad ljudi umru, mi ih sahranimo i stavimo ova obeležja s njihovim imenima. Tako nam je lakše da ih upamtimo. – Hoćeš da kažeš da su ovde sahranjeni ljudi? – Gledao me je razrogačenih očiju. – Samo njihova tela. – Sagnula sam se i počešala ga po leđima. – Oni ništa ne osećaju. Ono što ih je i činilo živima, ono što su oni bili, otišlo je onog časa kad su umrli. – A kuda je otišlo?
  • 93. – Ne znam, dušo. Ljudi na različite načine razmišljaju o tome. Bili se, očigledno, duboko zamislio. – Zašto ljudi moraju da umru? – Prosto moraju. – A vrate li se posle? – Bojim se da ne. – A ti i tata – i vi ćete umreti? O, bože... – Nećemo još dugo, dugo. – Ne želim da umrete. – Brada mu je zadrhtala. – Ej, niko sada neće umreti. – Čvrsto sam ga zagrlila. – A Spajk nikada neće umreti. – Dobro je. – Obrazom je protrljao krznenu njuškicu. – Volim Spajka. – Znam, Kikirikiću. I imaćeš ga zauvek. Bili je poljubio Spajka u uvo, pa mu usput preneo vest o besmrtnosti. Tumarali smo po tom oronulom groblju dok nismo naišli na omanji, od sunca i kiše izbledeli granitni spomenik pred kojim sam zastala, trepćući. ADELA VINFILD 1836–1858. DOBRA ŽENA Ali Adela nije krenula za Felisiti u Indiju – sva njena pisma poslata su iz Engleske – a ubrzo pošto je Felisiti otputovala, izbila je pobuna sepojâ. Krenula sam od groba do groba, tražeći Felisitin, ali nije ga bilo. Vratila sam se do Adelinog nadgrobnog spomenika i ponovo pročitala natpis, pitajući se šta li je to pod kapom nebeskom moglo nagnati jednu mladu ženu da dođe u Indiju upravo u trenutku kad je ovde izbio ustanak?
  • 94. 11. 1854–1855. Felisiti je gledala kako odvezuju užad i osetila trenutak kad se Kambrija otisnula od obale. Kako se veliki sivi brod udaljio od keja, razdragana masa nagrnula je ka obali, pa i Adela i Kejtlin s njima, zaglušivši raspevane misionare veselim poklicima. Ubrzo su se te prilike na pristaništu pretvorile u mrlje, a bosonogi momci s crvenim turbanima na glavama počeli su da se pentraju po užadima kao u cirkuskoj predstavi. Odšetala je do trpezarije i sela u stolicu koja se okreće, pa odatle posmatrala neku debelu aju kako pesmom uspavljuje bebu na patosu. Setila se Jasmin i tuge koja ju je obuzela jednom davno, kad je napuštala nju i Indiju, a opet, sada, u času kad je napuštala Englesku, prožimala su je dvojaka osećanja. Bilo joj je, s jedne strane, žao što ostavlja Adelu, ali ju je, s druge, prožimalo to osećanje gubitka. Gledala je kako beba miluje aju po licu i igra se sa zlatnim alkama u njenim ušima dok je brod odmicao rekom ka moru. Na Gibraltaru se, u onim tamošnjim šklopocijama, provozala vijugavim, visoko ozidanim ulicama, pa pored španske pijace, gde su svi kupovali smokve i nar. Kroz pesak i kratku travu išla je oko moćnog sivog podnožja Stene, posmatrala je odozdo i divila se. Šetnju je završila među ružama i vrbenama Vrtova Alamede, da bi naposletku popila jaku crnu kafu na bulevaru. Odatle je i poslala prvo pismo. Gibraltar, 1854. Najdraža Adela, Moja cimerka, gospođica Stič, putuje u Indiju da bi se udala za vojnika koga je svojevremeno upoznala. Nema ničeg lošeg u vezi s njom
  • 95. izuzev te neumoljive kreposti i opsednutosti čistoćom. Iz glasa joj je izbijao bol kad me je upitala da li bih svoje stvari mogla da držim u svom delu kabine i da li bih bila ljubazna da joj svakog jutra na jedan sat ustupim prostoriju kako bi se molila u samoći. Pomisli čovek da bi neko, ipak, trebalo da skrene pažnju tom njenom vereniku. Tu nam je, naravno, i ribarska flota – strepnjom ispunjena, ne baš tako mlada stvorenja koja zamišljaju nekakvu peskovitu zemlju s kokosovim palmama, punu-puncatu muškaraca spremnih za brak. Na brodu je i zanosni mladi maharadža – vrlo je zgodan – s otmenim akcentom. Za njega se, uzgred, priča da negde u dubini brodske utrobe ima čitavu armiju slugu koji mu štirkaju okovratnike i pripremaju omiljena jela. Što se ovih iz ribarske flote tiče, nijedna ga nije počastila ničim više do učtivim klimanjem glavom, ali meni se čini da bi život maharadžine žene bio kudikamo zanimljiviji od života jedne memsahib, kao što je moja majka, koja svu energiju troši ne bi li Indiju zadržala na odstojanju. Od svih putnika najviše se ističe žena jednog vojnika koju nazivaju bura mem, što će reći da je udata za po činu najvišeg oficira u njenom društvu; supruge oficira nižeg ranga iskazuju duboko poštovanje prema njoj. To je jedna visoka, krupna žena, kose boje čelika, s držanjem pravog komandanta. Kad god negde sedne, oko nje se stvori neki kao osveštan prostor, a druge vojničke žene sjate se oko nje kao dvorske dame oko kraljice. Uznosita bura mem smatra da te počasti svakako zaslužuje. Jednoga dana, u predsoblju kupatila, pokušala je da prođe pre mene dok sam stajala pred vratima čekajući da dođem na red. Očekivala je, očigledno, da ću joj reći: „Posle vas, gospođo“, ali ja sam joj se, brzim korakom u stranu, uz slatkast osmeh na licu, isprečila na putu. Kad su se vrata kupatila otvorila i sveže okupana žena izašla napolje, srdačno sam klimnula glavom buri mem i zatvorila vrata pred njenim zastrašujućim ali i vidno iznenađenim licem. U svom samopouzdanju prepoznala sam dužnost prema samoj sebi, kao Fani, i posle toga mi je hladno tuširanje slanom vodom još više prijalo. Ovo će, po svemu sudeći, biti jedno zabavno putovanje. Pisaću ti opet iz Aleksandrije i Kolomba. Volela bih da si i ti ovde. Tvoja sestra u radosti i veselju,
  • 96. Felisiti Aleksandrija 1854. Najdraža Adela, U poslednje vreme nisam se osećala baš najbolje zato što sam poslušala savet nekih suludih čovekoljubaca koji se šećkaju naokolo i dele informacije – kojima, inače, ne raspolažu – ljudima koji ih nisu ni tražili. Stare kuke, tako oni sebe nazivaju. Posavetovali su me da jedem što više mesa kako bih nabacila snagu pred dugu plovidbu, što sam i učinila, mada mi je sve to bilo sumnjivo. Glupo s moje strane, ali ostavili su na mene utisak pravih svetskih ljudi, tako su se bar izražavali, i bila sam uverena da dobro znaju šta govore. U jednom trenutku bilo mi je toliko loše, a i vreme je najednom postalo tako teško, da sam morala da se opružim u ležaljci, i to samo u džak-haljini, pitajući se da li ću u Kalkuti sama sići s broda ili će me odavde izneti. Na jednom ovakvom putovanju, čija je suština isključivo u tome da se živ i čitav stigne od jednog mesta do drugog, postoje svega dve teme za pisanje: ljudi i vremenske prilike. Već sam ti pominjala ribarsku flotu, gospođicu Stič i buru mem, ali vreme je od svega toga znatno zanimljivije. Saputnici mogu jedino nepovoljno da utiču na naše duševno zdravlje, ali vreme može da nas ubije. Stradati se može na sijaset načina, premda to uvek biva, da tako kažem, ili od previše ili od premalo vremena. Nama se dogodilo i jedno i drugo. Prošle nedelje preživela sam oluju koja me je i preplašila i uzbudila u isto vreme. Počelo je iznenada, jednog popodneva dok su se svi oni koji već nisu bili zeleni od morske bolesti šetali po palubi, srećni što konačno mogu da provire iz onih skučenih kabina. Najpre se more dizalo u veličanstvenim, penom okrunjenim talasima i voda je osvežavajuće prskala po palubi. A onda je nebo lagano krenulo da se mrači i počela je da pada kiša. Tada je već većina putnika sišla dole, ali ja sam otvorila suncobran, svesna da od njega nema vajde na toj kiši koja je padala ukoso, ali ipak uživajući u dodiru sveže vode po licu. U tom času bila sam slobodna žena; mogla sam da stojim na kiši ako mi se tako hoće. Strah nisam osetila sve do trenutka kad su se dotle dobroćudni talasi
  • 97. pretvorili u morska čudovišta, svako veće od prethodnog, dok se naposletku od njih nije moglo videti nebo. Suncobran mi je odleteo iz ruku i gledala sam ga kako, vrteći se, nestaje u sivoj kiši. Popela sam se na džinovski kotur konopa i čvrsto se držala dok smo se uspinjali uz stranu talasa nalik na planinu. Kad smo stigli do vrha i počeli da poniremo, vrištala sam, donekle od užasa a odnekle obuzeta nekom divljom radošću. Mornar koji je vukao debelo uže ugledao me je tad i povikao: „Silazi dole!“ A ja sam zastala, samo na tren, istina, pitajući se koliko jedan čovek mora da bude hrabar da bi ko zna koji put kretao na ovakvu plovidbu, znajući vrlo dobro kakve ga sve opasnosti čekaju. Prostrelio me je pogledom i ponovo povikao, ali ga nisam čula od vetra koji je zavijao. Dok sam silazila u potpalublje, brod me je bacakao tamo-amo i zadobila sam užasnu modricu na levom ramenu. Pronašla sam gospođicu Stič, koja se, očiju iskolačenih od straha, umotavala u krajeve viseće ležaljke, kao da je to neka čaura koja će je zaštititi. Posle nekoliko neuspelih pokušaja uspela sam da se uzverem u ležaljku i tako smo se nas dve silovito ljuljale levo-desno, sudarajući se međusobno i udarajući u zidove. Da razgovaramo nismo mogle, jer se ništa nije čulo od zaglušujuće buke mora, koje je tuklo po brodu kao da je rešeno da ga smrska. Pitala sam se da li će ta hladna voda početi da kaplje kroz zidove ili da curi s tavanice – i kako je to užasno gledati kako ti se smrt primiče kap po kap – ili će možda milosrdna bujica provaliti kroz vrata i more nas progutati odjednom. U nastojanju da se smirim, stalno sam sebi ponavljala da su stotine, ako ne i hiljade Engleskinja plovile istim ovim putem pre mene, a onda sam, razotkrivši skrivenu pagansku dušu, stala da prizivam Neptuna, moleći ga za pomoć. Kad je oluja minula, imala sam utisak da su nas bogovi mora sada krstili i da će do kraja plovidbe voditi računa o nama. Ugruvana i uzdrmana, ali u isti mah nekako nepodnošljivo živa, umila sam se i ponadala još jednoj oluji. Dve nedelje kasnije zadesila nas je druga katastrofa s vremenom – nije bilo vetra. Brod je nepomično stajao na vodi glatkoj kao staklo, oklembešenih, jalovih jedara na bonaci, dok su članovi posade razmenjivali nervozne poglede obavljajući redovne poslove. Putnicima
  • 98. su, s druge strane, upućivali nimalo lepe poglede, kao da smo mi krivi za maler koji ih je zadesio. Gospođica Stič se molila, ribarska flota je sedela u zbijenim grupicama i došaptavala se, a bura mem je preteći gledala u nebo, kao da traži jedan dobar vetar. Pete noći kako smo tako stajali u mestu zaspala sam pitajući se da li ćemo Kambrija i svi mi s njom postati predmet još jedne priče o tajanstvenom nestanku na morskoj pučini. Ali sutradan ujutro probudilo me je dobro poznato njihanje i ljuljanje viseće ležaljke. Gospođica i ja obazrivo smo razmenile osmehe, a onda oprezno izašle na palubu, kad – gle! Jedra su se nadimala na jakom vetru! Glasno smo se smejale i pljeskale rukama pred tim radosnim prizorom, a čak i oni najtvrdokorniji mornari priključili su se svojim drugovima u veseloj pesmi. Dobro raspoloženje potrajalo je sve dok se more ponovo nije uzburkalo, kada su se svi sem starih kuka povukli u kabine da pate u samoći. Jedne mirne večeri izašla sam na palubu i ugledala Aleksandriju, koja je izgledala kao veoma živ grad, s jarko osvetljenim egipatskim bazarima i veselom muzikom koja se čula iz kockarnica. Ja sam, međutim, ostala na brodu, lečeći stomak korenom jamajkanskog đumbira. Čini mi se da sam na ovom delu puta izgubila pet-šest kilograma, možda i malo više, i haljine mi sad prosto vise s kostiju. Pa sad ti slušaj staru kuku! Sad nas čeka putovanje kopnom, do drugog broda, kojim ćemo ploviti do Kalkute. Stare kuke su mi pričale o tome kako su tople vode Indijskog okeana pune fantastičnih stvorenja – ja sve to zamišljam kao dvor kralja Neptuna – pa su mi tako opisali srebrne ribe koje izleću iz vode dok kitovi i morska prasad skakuću pored broda kao neka pratnja. Jedva čekam sve to da vidim! Poslaću ovo pismo preko starih kuka koje idu na obalu da piju i kockaju se. Kako to da njima nikada nije muka? Tvoja sestra u radosti i veselju, Felisiti Kalkuta, 1855. Najdraža Adela,
  • 99. Posle bezmalo tri meseca na moru neko je primetio galebove, što je značilo da smo blizu kopna, i ni ceo jedan dan nije prošao a pred nama su se pojavila sela i kokosove palme duž obale Cejlona. U Kolombu su se k nama sjatili čamci puni kokosa i banana i naši mornari su povikali: „Eno ih, dolaze! Kao muve na lepak!“ A onda su članovi naše posade spustili košare u kojima je bio novac, da bi ih potom podigli pune tropskih plodova. Mali tamnoputi dečaci bacali su se u vodu za zlatnim novčićima koje smo im bacali i onda izranjali držeći ih među zubima. Miris Indije je u vazduhu i ja sam ponovo oživela. Uhvatim, tako, sebe kako vučem ligeštule naokolo da pripomognem starijim gospođama, ili od tamnoputih aja pozajmljujem debeljuškaste bele bebice, pa plešem s njima po palubi dok pevam „Camptown Ladies“. Du-da, du-da... Nešto posle Madrasa konačno smo uplovili u široko smeđe ušće reke Hugli, koja nas sad vodi u unutrašnjost Indije. Upravo tu, na Hugliju, brod je u jednom trenutku usporio, a potom, uzdrhtavši, i stao, i ubrzo se proneo glas da ćemo tu morati da sačekamo jutro i plimu. U tami smo osluškivali klokotanje reke dok je iz džungle duvao težak tropski vetar. Slušala sam priče o čuvenom živom pesku Huglija koji je usisao mnoge brodove i tada mi je na pamet pala nastrana ideja da prkosni duhovi koji su protiv Radža sede kao paukovi u mreži i samo čekaju da se neki Britanci previše približe... Ali svanulo je jutro, plima nas je ponela i naposletku smo stigli u Kalkutu. Na pristaništu nas je dočekala masa odevena u dugine boje, uz tek tu i tamo pokojeg Evropljanina s kolonijalnim šlemom na glavi. U tom ambijentu Evropljani su ličili na obične pečurke u polju punom egzotičnog cveća. Indija je toliko puna života da pored nje Engleska liči na izbledeli akvarel, i od samog tog prvog pogleda srce mi je zaigralo pred tom lepotom, pred tim nepreglednim, proključalim masama. Odmah sam se setila tog prepoznatljivog mirisa, mešavine raznih začina, zapaljene kravlje balege i zadaha truljenja. Možda taj miris može da voli samo onaj ko je okružen njime došao na ovaj svet. Kad sam kročila nogom na kopno, kolena su mi zaklecala, kao da još pokušavam da održim ravnotežu na palubi koja mi se ljulja pod nogama. Neko vreme sam se tako teturala, potpuno dezorijentisana, dok nisam našla majku, koja je došla s nosiljkom da me vodi kući. Popela sam se u
  • 100. nosiljku dok su mi se žuti psi motali oko sukanja, lajući i cvileći. Te indijske pse parije bila sam potpuno smetnula s uma; pravi lovački pas ovde je retkost. Čim smo se smestile u nosiljci, majka je zatvorila zavese, pa ih i zakopčala pride. Kalkuta, gde ću sada živeti, engleska je i zatvorena, sva u dobro utvrđenim vilama, senovitim vrtovima, s čitavim mnoštvom slugu s turbanima na glavama. Živeću ograđena od sveta, u jednoj skučenoj imitaciji Engleske, i tako sve dok ne pobegnemo u brda. Zaista bih želela da si ovde. Tvoja sestra u radosti i veselju, Felisiti Adela je odložila Felisitino pismo i pogledala Kejtlin. – Nije li to uzbudljivo? Pisala sam u Kalkutu, i kad se Felisiti smesti, čekaće je moja pisma, makar ja i nemala ništa ni izbliza tako čudesno da joj saopštim. – Čudesno? – Kejtlin je podigla obrve. – Meni to zvuči malčice zastrašujuće, bogme. – Pa i jeste, u stvari, verovatno jeste. A opet... – Adela je uzdahnula. – Možda je lakše onome koji odlazi nego onome koji ostaje. Kejtlin se brže-bolje uposlila, iznoseći Adelinu odeću. – Bolje se obuci za tog mladog gospodina kog je tvoja majka pozvala na večeru. Adela se zagledala u haljinu koju je Kejtlin bila podigla, da vidi da li joj se sviđa, od crvenkastosmeđe svile s pufnastim rukavima. – Muka mi je od te besmislene predstave – rekla je. Kejtlin je raširila haljinu po krevetu i prinela uz nju steznik u boji kitove kosti. – Živni malo, draga. Ima i gorih stvari od jedne ugodne večere, makar se tebi činilo da nema. – Kejtlin je stala ispred vatre da zagreje Adelinu džak-haljinu. – Što te pre obučemo, pre ćeš to preturiti preko glave. – Krenula je prema Adeli mašući džak-haljinom. Adela je sela za toaletni stočić i prekrstila ruke. – Sve ima da ih odbijem, znaš i sama. Na kraju ćemo ti i ja ostariti zajedno u Londonu, u nekoj varoškoj kući punoj paučine, kao šašava matora usedelica i njena sobarica Irkinja. Ja ću pisati one knjižuljke koje niko ne čita, pićemo tanak čaj i jesti žele od mleka. Možda ćemo čak držati i mačke.
  • 101. – I nije baš tako ljupka slika. – Kejtlin je zašuškala džak--haljinom. – Ali ti, svejedno, moraš da se obučeš. – Moram, znam. – Adela je skinula kućnu haljinu i podigla ruke. – O, pa i nije ovo tako loše. – Kejtlin je spustila džak-haljinu Adeli preko glave. – Ima lepo da pojedeš puding i da se vratiš ovamo gore, a ja ću te čekati, nego šta. Adela se nasmešila. – Kejtlin, draga, ti si moja sreća. – I ti si moja, ljubavi. – Kejtlin joj je navukla haljinu i Adela joj se nežno nasmešila. Kejti je obujmila dlanovima Adeline čvrste grudi i poljubila je u usta. Nisu čule kako se kvaka okreće. – Sssapfissstkinje! – Na poluotvorenim vratima stajala je gospođa Vinfild, s jednom rukom na obrazu, a drugom na vratu. Kejtlin je vrisnula, a Adela je instinktivno rukama prekrila grudi. Lice gospođe Vinfild iskrivilo se u grimasu gađenja. – Sssapfissstkinje! – To je zvučalo kao kad se kreše šibica. Kejtlin je rukama zaklonila lice dok je gospođa Vinfild upirala prstom u nju. – Podla nakazo! Napolje! Kejtlin se, obgrlivši se, presamitila. – Iz ovih stopa! Smesta da si napustila ovu kuću. – Majko... – Ništa ne govori, Adela. Ne mogu očima da te vidim. Kejtlin je, teturajući se, izašla iz sobe, a za njom je pošla i gospođa Vinfild, dobacujući joj uvredljive reči. Adela je, posrćući, stigla do vrata sobe, ali ih joj je majka zalupila pred nosom i okrenula ključ u bravi. Te večeri jedan mladi gospodin večerao je u društvu bledih roditelja jedne devojke koji su mu se u više navrata izvinili što njihova kćerka zaista nije za društvo. Mladić je jeo brzo, da bi im odmah posle pudinga pristojno zahvalio na gostoprimstvu. Doktor Vinfild je salvetom briskao brčiće. – Bogami, baš je bilo neprijatno. – Pusti njega. Nego, šta ćemo s njom? Doktor Vinfild se počešao po čelu. – Mislim da će ribarska flota biti pravo rešenje. – Indija? Ali, Alfrede...
  • 102. – Zaboga, ženo, pa ona je nenormalna. – Naglim pokretom podigao je salvetu iz krila i tresnuo njome o sto. – Najbolje što možemo da uradimo jeste da je udamo za nekoga što je pre moguće. Ne smemo dozvoliti da ovaj... ovaj poremećaj pusti korena. U Indiji ima mnogo više Britanaca nego Britanki, odnos je barem pet na jednu, i ribarsku flotu čine sve same normalne žene u potrazi za muževima. Sve je tako i upriličeno da što više njih nađu sebi izabranika. Da ubacimo mi nju tamo, kad ti kažem. Upoznaće svu silu vojnika neženja na koje se čovek može osloniti. Gospođa Vinfild je pogledala sebi u krilo pa promrmljala. – Upoznaće i žene. – Pa šta bi ti sad htela, zaboga!? Upoznavaće žene ma gde bila. Barem će je ta ribarska flota odvojiti od ove proklete sobarice i odvući joj pažnju tim zabavama koje su smišljene da se žene zbliže s muškarcima spremnim za brak. Memsahibe su, sve do jedne, ugledne udate žene, koje će, kao uostalom i svi ostali, odmah pretpostaviti da je ona tamo u potrazi za mužem Britancem, što znači da će imati ko da nadgleda svaki njen korak. Zaboga, pa tome ta ribarska flota i služi. – Nagnuo se napred, i u tom času senka gnušanja spustila mu se na lice. – Blagi bože! Svakako ti nije palo na pamet da bi mogla da se upusti u vezu s nekom Indijkom? – Ovaj... – Gospođa Vinfild je podigla oči i, videvši izraz na muževljevom licu, samo prošaputala: – Ne. Ne, naravno da ne. – Oborila je pogled i zagledala se u prste koje je kršila u krilu. – A opet, Alfrede, poslati je brodom s tom ribarskom flotom, i to posle samo godinu dana koliko joj tražimo muža? Izgledaće kao da nismo ni pokušali. – Pa dobro sad, a šta bi ti htela? Da unajmimo drugu sobaricu, pa da i nju iskvari? Ona je bolesna! – Pogledao je u tavanicu kao da traži pomoć odozgo. – Ko zna, možda će surovost Indije otkloniti tu... tu manu. U svakom slučaju, biće stalno pod pratnjom, a za jednu mladu ženu u Indiji i nema drugog posla nego da se uda za Britanca. Slutim da će na kraju završiti s nekim vojnikom koga više zanimaju konji i borbena obuka nego toplo porodično gnezdo. – Duga je to plovidba, ali volela bih da je jednoga dana vidim udatu.
  • 103. – Gospođa Vinfild se zagledala u vazu s belim ružama na sredini stola. – Možda će se smiriti kad dobije dete. Doktor Vinfild je pripalio cigaru, na šta ga je žena upitala: – Zar ćeš to pušiti ovde, unutra? Ljutito je oduvao dim. – Mislim da sada imamo ozbiljnije teme za razgovor od zavesa koje se osećaju na dim. – Imamo. – Dlanom je zagladila hladni beli stolnjak. – Ako se uda u Indiji, i nećemo je više tako često viđati. – A tebi to baš toliko smeta? Gospođa Vinfild je oklevala. Nije pogledala muža u oči, a njen glas je, kad je progovorila, bio tih i tužan. – I ne baš – rekla je. – Tako sam i mislio. – Opet je ljutito izbacio dim. – Obaviću neophodne dogovore. Oktobar 1855. Najdraža Felisiti, Najužasnija, najčudesnija stvar se dogodila. Majka je zatekla Kejti i mene u kompromitujućoj pozi. Shvataš šta hoću da kažem? Ako ne shvataš, biću u prilici lično to da ti objasnim zato što me, evo, šalju u Indiju s ribarskom flotom! Treba da isplovimo, maltene, svaki čas. Sirota Kejti je dobila otkaz i ne znam kuda je otišla, ali sam dala kuvarici tvoju adresu u Kalkuti za slučaj da se vrati. Pošto sam se dobro, pošteno isplakala, obrisala sam suze, i napisala Kejti najlepšu moguću preporuku. U kovertu sam stavila i pristojnu količinu novca – celu apanažu, jer ne mogu da podnesem samu pomisao na to da Kejti u nečemu oskudeva. Ostavila sam kovertu kod kuvarice, koja obećava da će učiniti sve što je u njenoj moći da to stigne do Kejti. Ne znam ni sama šta bih više mogla za nju da učinim. Sve se ovo odigralo tako iznenadno, i tako je gorko i slatko u isti mah – u jednom trenutku plačem zbog Kejti, a onda mi, najednom, osmeh ozari lice na samu pomisao da dolazim kod tebe. I još mi taj osmejak titra na usnama, a već se suze slivaju niz obraze. U stvari, kad god nisam u šoku, baš sam ljuta. Konačno ćemo opet biti zajedno.
  • 104. Tvoja sestra u zdravlju u veselju, Adela
  • 105. 12. 1947. U Simli se živi po vertikali. Taj život se vodi na planinskim padinama, a uspon širokom pešačkom ulicom koja se zove Šetalište podrazumeva vožnju strmom džadom u senci borova, bilo da sedite u tongi koju vuku konji ili vas prevoze tri zadihana vozača rikši, od kojih dvojica vuku, a jedan gura. Sam taj put do Šetališta preplašio je Bilija kad smo njime prvi put išli – i ja sam se malčice štrecala dok smo se truckali uzbrdo po zemljanom putu punom oštrih okuka – ali prošla su tri meseca i Indija nas je zavela, tako da smo sada jednostavno sedeli zavaljeni pod uglom od četrdeset pet stepeni dok je konj brektao i naprezao se vukući nas tim dugim, vijugavim putem. Kad smo stigli gore, isplatila sam vozača tonge i posadila Bilija u crvena kolica sa Spajkom. Kao i obično, Šetalište je vrvelo od sveta, a u vazduhu se osećao miris pakora, koje su, poprimivši boju, iskakale na površinu provrelog kokosovog ulja u kazanima. Uzane kamene stepenice odvajale su se naniže, ka četvrti u kojoj je živeo mesni živalj, a beše to jedan prenaseljeni lavirint fenjerima osvetljenih udžerica i tezgi, hramova i džamija. Ulični prodavci su hvalili svoju robu, kupci su se cenkali, a ja sam stala da namestim naočare za sunce. Brauni aparat visio mi je o kožnom kaiščiću oko vrata, u stanju pune pripravnosti da postigne ono što nikome nikada nije pošlo za rukom – da ovekoveči duh Indije. Stopili smo se s tom masom u neprestanom pokretu, s prašinom, bukom, s tim višebojnim haosom, i sve me je to odnelo toliko daleko od problema koji su me mučili da sam prosto uživala. Uživala! Sa Šetališta sam lepo videla kako se Simla širi ispod mene – kuće i tezge usečene u planinske padine, a iznad mene, visoko gore na grebenu, ka nebu su štrčali bledožuti tornjevi Hristove crkve. Vukla sam crvena kolica pored pekare Krišna i majušne tezge s duvanom zvane Glori palas, a onda skrenula na strmi put što vodi ka samoj crkvi.
  • 106. Imalo je tu dosta da se ide, i kad sam stigla do visokih, zasvođenih crkvenih vrata, bila sam sva u znoju i zadihana. – O, ludo – rekao je Bili. – Zar baš moramo u crkvu? – Samo na minut, Kikirikiću. – Povukla sam gvozdenu kvaku, ali se vrata nisu pomerila. Na pragu je leškarila žena u sariju boje kajsije, igrajući se s alkama oko gležnjeva. Sagnula sam se, namirisala kokosovo ulje u njenoj kosi, pa je upitala: – Je li zatvorena? – Zatvara se, gospođa. – Po ceo dan? Mahala je glavom. – Zatvara se crkva po ceo dan, gospođa. Za dva sata se vraća. – A-ha. Pa je li ceo dan, ili za dva sata? Opet je mahala glavom, ali sad već razdražljivo. – Zatvara se, gospođa, po ceo dan. Vraća se za dva sata. – Dobro. – Okrenula sam se prema Biliju. – Glavu gore, Bobo. Po svemu sudeći, danas ništa od crkve. – Klimnula sam glavom ženi, koja se igrala s prstenom na nožnom prstu. Zaobišla sam crkvu i otišla do parohijskog doma, ali i ta vrata su bila zaključana, pa sam počela da preturam po torbi tražeći olovku i napisala poruku na poleđini nekog starog računa iz prodavnice uvozne robe u Masurli. Dragi velečasni Lok, Kada to vama bude odgovaralo, volela bih da pogledam crkvene arhive iz sredine devetnaestog veka. Zahvaljujem. Evi Mičel Presavila sam papirić, ćušnula ga pod vrata parohijskog doma, a onda se, sve vreme vukući kolica, zaputila ka kamenoj biblioteci kvadratnog oblika koja se nalazila odmah pored crkve. Ta vrata jesu bila otvorena, ali unutra nije bilo nikoga; daske su mi škripale pod nogama, a na sve strane su se uzdizale prašnjave gomile naoko preozbiljnih starih knjiga. – Ovde je gore nego u crkvi – primetio je Bili. – Sad ćemo mi tebi da nađemo neku knjigu. Moram nešto da završim ovde, ali kratko, nekoliko minuta. – Pronašla sam knjigu s
  • 107. bajkovitim slikama mogulskih careva, s kupolama nalik na glavice crnog luka i vojskama s podignutim jataganima u jeku borbe. Bili je listao knjigu preko volje, bez stvarnog zanimanja, dok sam ja tražila, i pronašla, odeljak s knjigama iz oblasti istoriografije. Ugledala sam obimnu knjigu pod naslovom Radž, koja je obećavala, pa sam je skinula s police i počela da prelistavam, tražeći reč „sepoj“. Traženu reč pronašla sam ispod slike prpošnog mladog Indijca s turbanom ukrašenim perjem, u uskim belim pantalonama, s crvenim vojnim koporanom načičkanim mesinganim dugmićima. Englesku pušku držao je kao neki trofej. Okrenula sam stranicu i pred očima mi se ukazao grozomoran crtež poginulih i umirućih Indijaca u nekom ograđenom prostoru. Stotine tela ležale su na gomilama u podnožju zida, a neka su visila preko ograde bunara. Leševi su ležali jedan preko drugog, užas im se ogledao u još širom otvorenim očima, dok su žene u krvlju natopljenim sarijima držale u rukama pobijenu decu. Slika je imala potpis: „Masakr u Amricaru“. Objašnjenje sam pronašla u tekstu na strani pored. Godine 1919, pošto se više hiljada Indijaca okupilo na prolećnoj svetkovini u Džalijanvala Bagu u gradu Amricaru, britanski vojnici pod komandom brigadnog generala Redžinalda Dajera umarširali su u park i otvorili vatru. Političke tenzije rasle su već nedeljama, ali niko nije očekivao da će doći do napada na nenaoružane porodice. Dajer je svojim ljudima naredio da pucaju tamo gde je masa najgušća, i oni nisu prekidali vatru sve dok nije potrošen i poslednji metak – njih ukupno hiljadu četiri stotine. Jedini izlaz prethodno je blokiran oklopnim kolima, pa su ljudi pokušavali da uteknu preko zidova i tako postajali lake mete. Neki su poskakali u bunar ne bi li tako izbegli metke – samo iz tog bunara izvađeno je sto dvadeset leševa. Dajer je za sobom ostavio preko hiljadu petsto mrtvih i ranjenih. Najmlađa žrtva bila je jedna šestomesečna beba. Čerčil je kasnije rekao: „Indijci su bili tako zgusnuti da bi jedan metak prolazio kroz tri-četiri tela; pomahnitali ljudi trčali su tamo- amo... A onda je viđen najstravičniji prizor, kad jedna nemilosrdna civilizacija pokazuje svoju snagu.“ Na sudu je Dajer proglašen krivim za ovaj pokolj, ali je britanski
  • 108. parlament poništio presudu i skinuo ljagu s njegovog imena. U Domu lordova usvojen je predlog da se on proglasi „spasiocem Pendžaba“. List Morning post utemeljio je fond podrške Dajeru, i u taj fond slilo se 26.000 funti. Naredne godine Gandi je osnovao pokret „Napustite Indiju“, usmeren protiv Britanaca, i bio je to početak kraja Radža. Lagano sam sklopila knjigu, pokušavajući da upijem svaku reč, i poskočila kad me je Bili povukao za ruku. – Spajk se umorio od one knjige – rekao je. Trudila sam se da mi se u glasu ništa ne oseti dok mi se, iako nezvana, pred očima ukazivala slika čoveka koji puca u Bilija u nekom parku. Uhvatila sam ga za bradicu i rekla: – Nije ni čudo, Breskvice. A šta kažeš da malo istražujemo po bazaru? – Idemo! – Izjurio je napolje, a ja sam knjigu ostavila otvorenu na stolu. Bili je uskočio u svoja crvena kolica i tutnuo Spajka među noge. – Bazar je stoput bolji od one knjige. Koračala sam Šetalištem potpuno skrhana, u nastojanju da amricarske slike smrti zamenim prizorima života u Simli, ali nikako nisam uspevala da odagnam taj ledeni užas koji me je obuzimao na samu pomisao da se ulicom kotrlja tenk koji okreće cev ka Biliju i meni. Kako su mogli? Kako bi iko mogao? Bili je tražio da sledimo zvuk doboša i truba, i tako smo naišli na svadbenu povorku. Uzbuđeno je pokazivao na blistavog mladoženju, koji je jahao belog konja i na glavi nosio turban što se presijavao od komadića zelenog stakla. Mene je više privukla nevesta, koja se stidljivo osmehivala iza prozirnih zavesa nosiljke. Na sebi je imala crveni svadbeni sari, a zlato joj je visilo iz ušiju, landaralo iz nosa i sijalo oko vrata, nadlaktica i gležnjeva. Složena tetovaža od kane prekrivala joj je šake, nalik rukavicama od narandžaste čipke, šara satkana od cvetova i leptirova koja svedoči o zamršenoj mreži koja povezuje živa bića, o usponima i padovima u životu jednog muškarca i jedne žene. – Jesu li to princ i princeza? – upitao je Bili. Klimnula sam glavom. – Danas jesu, Graščiću. Dok su prolazili, mlada je podigla zavesu nosiljke da me pogleda, i tako sam i ugledala njeno pubertetsko lice – kajalom iscrtane oči i pune usne. Izgledala je kao otelovljenje nepomućene ljubavi, uprkos činjenici
  • 109. da je njen brak, izvan svake sumnje, bio ugovoren. Mučila sam se s oporom mešavinom čežnje za tim toplim osećanjem i prezira prema takvoj naivnosti. Zašto toliko istrajavamo u veri u nemoguće? Taj mladi par blistao je od uverenja da su njihovi svetovi sada zaokruženi. I ja sam još pamtila to osećanje, i grlo mi se steglo i zabolelo me, pa sam morala da progutam, da trepnem i okrenem lice da me Bili ne vidi. On bi redovno primećivao promene u mom raspoloženju, a ja sam htela da ga zaštitim, barem neko vreme. Htela sam da uživa u toj čaroliji dok god može, da ga blago poguram u taj grubi svet. Nasmešila sam se, stoga, i odvukla kolica dalje od svatova govoreći: – Nije li ovo lepo? – Mama, hoće li oni sad da žive u palati? Verovatno će živeti u jednosobnoj kolibi sa zemljanim podom. Princeza će sakupljati kravlju balegu za ogrev, dovlačiti drva i nositi ćupove s vodom na glavi, i tako dok je živa. Skoro polovina dece koju bude donela na svet umreće još u kolevci. Blistavi mladi princ verovatno će tegliti rikšu dok ga zdravlje ne izda, ili će u znoju lica svog kamčiti hleb svoj nasušni od tvrdoglave zemlje i gledati kako mu deca umiru, jedno po jedno, dok on preklinje bogove da mu pošalju taman onoliko kiše koliko treba. – Neće u palati, dušice. I oni su samo obični ljudi, ali danas je njihov veliki dan. – Prećutala sam, pritom, da će njih, pošto su Indijci, verovatno spasti urođena prilagodljivost, za razliku od nas ostalih jadnika. Pošto su me Amricar i svadbena povorka dirnuli pravo u srce, hodala sam prašnjavim, nepopločanim uličicama tražeći bilo kakav znak tih nemira koji su toliko brinuli Martina. Dva muškarca sedela su na krovu i zadovoljno žvakala pan, a zemlja se pod njima presijavala, sva crvena na mestima gde su pljuvali; prolazio je tuda jedan bosonogi s belom kapicom na glavi krckajući zubima semenke suncokreta; mala devojčica s čarobnim osmehom sedela je na petama držeći u rukama belog zeca, i, lagano, Indija je uspela da me omami svojom magijom. Život ide dalje. Ljudi su nosili iste one sarije, dotije, čadore, šalvar kamize, dupate, kurte, kapice i turbane kakve su nosili vekovima – ti ulični prizori verovatno se nisu mnogo promenili od vremena kada su ovuda hodile Felisiti i Adela. Zamišljala sam viktorijanske suncobrane i od sunca
  • 110. izbledele kolonijalne šlemove sred svih tih sarija i kurti, i u tome sam prepoznala osećanje kontinuiteta. Bio je to prijatan prizor, izuzmu li se prosjaci, a posebno deca među njima. A dece je bilo previše; mršavih, dronjavih žgepčića umršene kose, koščatih nogu i sitnih, ispruženih šaka. Nisam mogla da odolim njihovim majušnim mrkim dlanovima, žilavim kao kandže, kao ni njihovim izmršavelim lišcima. Pravili su pokrete kao da se hrane, gurajući pritom one prljave prste u usta, dok im se beznađe ogledalo u tamnim očima. Nijedno dete ne bi smelo tako da izgleda. Onoga časa kad sam spustila novčić u šaku jednog od njih, znala sam da će se deset drugih sjatiti na njega, hitri kao pacovi. Mnogi nisu bili stariji od Bilija; neki su bili i mlađi. Pokušavali su da mi dodirnu odeću, kao da sam neka svetica sa isceliteljskim moćima, i mene je bilo sramota, postidela sam se svog bogatstva i svoje nemoći. A ranije mi je predočavano da ne dozvolim sebi da se sažalim na tu decu. – Kad im dajemo novac, samo produbljujemo problem – govorio je Džejms Voker. A problem je bilo ropstvo. Voker je rekao da takvu decu često prodaju trgovcima robljem, i da to radi sama rodbina, koja nema više čime da ih hrani – bilo je tu i žrtava zemljotresa iz Bihara, i ratne siročati iz Pendžaba, i izbeglica iz Zapadnog Bengala – a novac koji oni tu isprose posle biva upotrebljen kako bi se kupilo još dece. Deca su bila mršava, prljava i ranjiva, a opet su se mogla računati u srećnike; samim tim što su vlasništvo nekog gazde, moći će i da ostanu u životu. A kad odrastu i ne budu više za prosjake, tada će ih prodati – ili kao služinčad, ili kao prostitutke. Sve sam ja to znala, i nisam želela da doprinesem produžavanju takvog stanja, ali ako se deca uveče ne vrate bar s tim dnevnim minimumom, dobiće batine. A to nije put ka povoljnom ishodu, pa sam stoga uvek nosila gomile sitniša i davala svakom po jedan pajs – koji je vredeo manje od jednog penija. Savest sam blažila razmišljajući: Nije to dovoljno da se kupi još jedno dete, a možda ovo ovde danas neće dobiti batine zato što nije donelo ni prebijenu paru. Bili me nije pitao zbog čega ta deca prose, ali ih je gledao s nekim svečanim izrazom na licu. Ja sam hodala brzo, pokušavajući da mu odvratim pažnju. Pokazala sam mu na jednog astrologa koji je delio savete sedeći u
  • 111. drvenoj stolici pod visokim, resastim kišobranom, pa dozvolila Biliju da ga slika. Snimili smo i obućara koji je od starih guma za bicikl pravio sandale. Ljudi su govorili hindi, urdu, teluški, bengalski, a čula se i prava papazjanija raznih drugih jezika, koji su se stapali u žamor nedokučiv kao i sama ova kultura. Nama je ostalo samo da gledamo oko sebe i fotografišemo. U viziru foto-aparata našle su mi se tezge sa čajem, pune košarica s mirisavim lišćem – škljoc – pa trgovci začinima kako stoje iza otvorenih džakova sa semenkama kima – škljoc – i prodavnica tamjana obavijena prozirnim dimom – škljoc. Naročito primamljivo bilo mi je kod prodavca miomirisa i uvek bih zastala da pomirišem njegove uzorke – pačuli i požuda, tinktura mire, ruže i dim. Neretko bih se našla u iskušenju da kupim jednu od tih bočica sa zapušačem, tridesetak grama Indije koje bih čuvala samo za sebe. Nisam, inače, stavljala parfeme, ali bih u tim prilikama pomislila kako bi zaista lepo bilo odneti malo nekog od tih mirisa kući u Čikago, pa da onda tamo, nekog sivog januarskog dana, kad se temperatura spusti ispod nule, prinesem bočicu nosu i setim se svega. Ali mi smo živeli s tačno određenim primanjima i, ako Martin i nije, ja sam do u paru znala koliko imamo u onoj kutiji za čaj. Bilo kako bilo, nikada nisam ovladala umećem cenkanja, pa sam se samo nasmešila prodavcu, fotografisala njegove otmene bočice od brušenog stakla i produžili smo dalje. Stigli smo tako do tezge gde je neki starac sa širokim, mongolskim licem prodavao tibetanski tirkiz, i zastala sam da vidim kako onim veštim prstima preleće preko računaljke. Put mu je bila nalik sušenoj životinjskoj koži, a njegovo uglancano kamenje, u raznim nijansama bledoplave i zelene, krasili su minuciozno izrađene srebrne minđuše, vrlo složene ogrlice i široke narukvice, koje su sve visile oko prodavca nalik onim zavesama što zveckaju. Časak prekasno, ugledala sam Edvarda i Lidiju kako preturaju po korpi s kamenjem koje je prodavano na komad. – Evi, dušo! Edvard je ovlaš dodirnuo obod šešira učtivo me pozdravivši. – A mi rekosmo, hajde malo da idemo u kupovinu kad smo već ovde zaglavili. – Ovi su mnogo lepi. – Glavom sam pokazala na tirkize.
  • 112. Lidija je prešla rukom preko zavese od ogrlica. – Da li si u životu videla nešto ovako vulgarno? – Saučesnički mi se nasmešila pa produžila tišim glasom. – Ali ovi kamenovi na komad su veličanstveni. – Uzela je jedan tirkiz veličine prepeličjeg jajeta. – Mogla bih s ovom neznalicom da se cenkam dok mi ne dâ kamen budzašto, pa da posle dam da mi ga optoče u Londonu. – Lidija je sva blistala, a Edvard je, odobravajući, klimao glavom. – Mama? Sa zahvalnošću sam se okrenula prema Biliju. – Šta je, Kikirikić? – Ja i Spajk učimo da podrigujemo. ’Oćeš da čuješ? – Pa... – Rrrriiig. – Oooo... Zvuči kao pravo. – Hvala ti. – U njegovom osmehu bilo je i sramežljivosti i ponosa. Lidija je izgledala kao da joj je neko maločas dodao tanjir, a na njemu srce koje još kuca. – Ali stvarno, Evi, na šta li si mislila kad si dovodila dete u Indiju. Divan dečak... Ali iskreno: kako si mogla? Gricnula sam se za vrh jezika da presečem mrsan odgovor koji je svaki čas mogao da mi se prevali preko usana. – Nedavno sam čula jednu zanimljivu pričicu iz istorije i baš sam se pitala da li biste ti i Edvard mogli da mi kažete nešto više u vezi s tim. – Naravno, dušo. – Lidija se prešaltovala na tračerski ton. – Šta si to čula? – Reč je o jednoj epizodi iz istorije Indije koja ima veze s Velikom Britanijom. Lidijin pogled opet je odlutao ka tirkizu. – Pa valjda celokupna istorija Indije ima veze s Velikom Britanijom. – Vala stvarno – progunđa Edvard. Na silu sam usne razvukla u nešto što će – nadala sam se – biti protumačeno kao osmeh. – Događaj se odigrao 1857. godine. Pobuna sepojâ. – Ja sigurno o tome ne znam baš ništa – rekla je Lidija prebirajući po tirkizima. – Takve stvari me uvek oneraspolože. – A, da, sepoji. – Edvard je progovorio glasom imperijalnog autoriteta. – Pripadnici mesnog življa u britanskoj službi izazivali su
  • 113. tada svakovrsne đavolštine. Pomislio bi čovek da će biti zahvalni što si im dao uniformu i obezbedio im pravu obuku, ali ne, oni su napravili opšti metež. Nezahvalnici bezobrazni. Mnogo je britanskih života tada izgubljeno, ja kad ti kažem. – Šta ih je to uzrujalo? – Neka praznoverica u vezi s mašću na municiji za puške – frktao je Edvard. – Ja l’ je bila goveđa, ja l’ svinjska mast, ili tako nešto. Ko bi ga znao? – Molim te, dušo, pusti sad to. – Lidija se, vidno zabrinuta, okrenula prema meni. – Mi smo u Indiju došli da se sklonimo. London je u ruševinama, znaš. Rat... – Mrštila se, pokušavajući da nađe odgovarajuće reči. – I dobro, možeš samo da zamisliš kako smo se razočarali kad smo došli ovamo. Sve ono što valja ovde englesko je, ne baš isto onako dobro kao u Engleskoj, istina, a što se ostalog tiče – sirotinja bez kraja i konca... Meni je, naravno, njih žao, koliko može da mi bude, ali pošteno govoreći... Sevnuo je, uto, vrh Edvardovog jezika. – Nadam se da moje reči neće biti pogrešno protumačene – rekao je. – Mi te jadnike sažaljevamo. Ali ni oni sami sebi ne umeju da pomognu, nije li tako? Sve me ovo podseća na Afriku. Oni Kikuju...33 Svašta bih imao o njima da ispričam. – Podigao je obrvu. – Nemoj sad, Edi, o tome, šta će ti to. Samo se mučiš. Osećala sam kako mi toplota udara u glavu, ali sam se iz petnih žila napela da mi glas ostane ujednačen. – Mislim da Gandi upravo pokušava da pomogne Indijcima da nauče kako da pomognu sami sebi. Ali prvo im mora biti dopušteno da sami sobom upravljaju. – Gandi. – Edvard je to „a“ izgovorio tako da je više vuklo na „e“, kao u „trendi“. – Političar, a oblači se kao prorok. – Ružičaste fleke na njegovim obrazima sada su već bile poprimile tamniji ton i po boji su podsećale na živo svinjsko meso. – Sve u svemu, gospođo Mičel, lako je vama Jenkijima da doskakućete ovamo i bogzna kako demokratski se zgražavate nad svakom sitnicom, ali mi Britanci morali smo da se izborimo s tom groznom odgovornošću u ovoj zemlji od koje je i bog digô ruke. Biliju nije promaklo da je Edvard povisio ton, kao što mu nije
  • 114. promakao ni grč na mom licu. Prestao je s podrigivanjem i nagnuo se napred u svojim crvenim kolicima, širom otvorenih očiju i blago otvorenih usta. Spajka je privio uz grudi. – A kakva bi to odgovornost bila, Edvarde? – Da se održi mir, razume se. Lidija je frknula. – Čini mi se da je to i previše očigledno, naročito danas. – Jeste – složila sam se. – S tim što se danas taj mir i ne održava baš najbolje? Edvard mi je prišao. – Ne može niko nas optuživati za taj lom između hinduista i muslimana. – Je li? A ja sam mislila da se Velika Britanija zalaže za podelu. – Osetila sam da mi krv udara u obraze. Mrzela sam to. – Naravno da se zalažemo! Ovi prokleti prljavci nikako ne mogu jedni s drugima. Nikada nisu ni mogli. – A meni se čini da se ovde u Simli sasvim dobro slažu. Lidiji kao da je ponestalo interesovanja za tirkize. – Ali stvarno, Evi, nije mi jasno otkud tebi pravo da nam ovde sad soliš pamet, a onamo si odlučila da dovedeš to nedužno dete u ovaj... – Mlatarajući belim rukavicama, pokazivala je oko sebe po bazaru. – Dete... Tvog sinčića, tvoju bebu... – Na reč „beba“ Lidiju glas umalo nije izdao, a lice joj se ukočilo. Edvard ju je obgrlio oko ramena. – U redu je, draga. Samo polako. Bili je netremice posmatrao Vortingtonove, blago otvorenih usta i širom otvorenih očiju. Znala sam da ne bi trebalo da sluša ovo, ali s obzirom na to da sam upravo bila čitala o onome što se dogodilo u Amricaru, jednostavno nisam mogla da se zaustavim. – Možda si u pravu, Edvarde. Pretpostavljam da meni nedostaje taj istančani smisao za moralnu odgovornost. Čitala sam o tome kako ste dobro održavali mir u Amricaru. Zvuci su utihnuli. Bazar je utonuo u sumaglicu. Vreme se usporilo. Gledali smo se u oči, kao u nekom ledenom zastoju. To što sam izokola pomenula masakr bespovratno nas je gurnulo izvan granica učtivog razgovora. Vrtelo mi se u glavi, i tada sam uvidela da sam otišla predaleko. Na kraju krajeva, Lidija i Edvard lično nemaju nikakve veze
  • 115. s Amricarom. Osluškivala sam brzo kliktanje računaljke, neprekidni mrmor na nepoznatim jezicima i krajičkom oka opažala kretanje. A onda se podnevno zvono oglasilo s Hristove crkve razbivši čini i vratili su se uobičajeni zvuci i kretanje. Edvard je lako dotakao obod šešira. – Divno je bilo naleteti na vas, gospođo Mičel. Lidija je razvlačila one bele rukavice. – Prijatno popodne ti želim, Evi. Dok su se Edvard i Lidija udaljavali, ispunilo me je osećanje nekog sumornog zadovoljstva. Dobro, pomislila sam, možda će me sada to dvoje izbegavati i tako me poštedeti truda da ja njih eskiviram. – Mama? – Pogledavši Bilija, pomislila sam: ovako bi otprilike izgledao zabrinuti heruvim. – Spajk se umorio. Hajdemo kući. Ali ja sam morala još malo da hodam, da izbacim iz sebe misli o Vortingtonovima. Sagnula sam se i slatko ga, sočno poljubila u obraz. – A što ti i Spajk ne biste malo dremnuli? – Namestila sam mu jastuk i pomilovala ga po kosi. – Kad se probudiš, popićemo masala čaj. Bili se posavetovao sa Spajkom, a onda se sklupčao na jastuk s kucom pod miškom. Duboko sam udahnula i krenula dalje, ali me je uhvatio strah da se od Vortingtonovih nikako neću skloniti sve dok ne zapucam pravo preko Himalaja. Amricar. Čvrsto sam stegla dršku kolica od same te pomisli, ali zašto li sam se istresla na Lidiji i Edvardu? Ipak to nije bilo nimalo racionalno s moje strane. Lice mi je još ceptelo od susreta s njima. Okrenula sam se i ugledala u kolicima usnulog Bilija, spokojno sklupčanog oko Spajka, pa sam zastala pod drvetom nima i sela u čipkastu hladovinu, posmatrajući trgovca svilom kako prska ružinu vodicu po prašnjavoj zemlji ispred dućana. Nasmešila sam mu se i on mi je otpozdravio kao neki mogulski princ. Sunce se tu i tamo probijalo kroz lišće nima i to me je podsetilo na ono što mi je Martin jednom rekao, da seljaci čiste zube upravo slomljenim grančicama nimovog drveta. Često sam, zaista, viđala isečene grane s još svežim i savitljivim lišćem – prodavane su na uličnim tezgama. Nagonski sam dohvatila jednu grančicu i odlomila je. Iz bledozelene srži curkao je bistri biljni sok, a ja sam stavila jedan kraj
  • 116. u usta i žvakala ga dok nije omekšao, a onda počela njime da trljam zube. Ukus je bio gorak i jedak, ali ipak je bilo prijatno necivilizovano držati grančicu u ustima, a i prijao mi je dodir tih vlakanaca na desnima. Najednom sam se glasno zasmejala nad tim besmislenim prizorom: neka tamo riđokosa iz Čikaga, moralno povređena i krojački zbunjena, zgnječenom grančicom četka zube na javnom mestu, i đavo da me nosi ako me upravo to što sam se slatko nasmejala samoj sebi nije očistilo od Vortingtonovih. Udahnula sam planinski vazduh, uhvatila dršku kolica i zaputila se prema tezgi s duvanom da kupim paklo abdulah cigareta. U Čikagu nisam mnogo pušila – jedan rali posle obroka, možda još jedan uveče – ali sviđale su mi se ove kratke, ovalne abdulah cigarete s pozlaćenim krajem što miriše na ružu. Verna me je ponudila tom cigaretom kad sam bila kod nje na čajanki i otad samo njih pušim. Probala sam jedan onaj Martinov bidi – tanku cigaretu koju ovdašnji puše, s duvanom umotanom u list koji se posle priveže koncem – ali to mi je bilo i ljuto i jako. Bidi su još jedna stvar zahvaljujući kojoj Martin liči na pravog Indijca, s tim što on tvrdi da sve to radi kako bi lakše uspostavio odnos s ljudima s kojima razgovara. Skrenula sam u ulicu iza kineske obućarske radnje i obrela se u tihom ćorsokaku na čijem se kraju uzdizao stari hram – građevina od žute cigle podignuta preko kamenih razvalina nekog starijeg zdanja. Dvoja drvena vrata bila su otvorena i činilo se da su namernici dobrodošli. Vrata su bila ukrašena srebrnim pticama i cvećem, a iznad njih se njihala niska molitvenih zastavica. Zavirila sam unutra i u slabo osvetljenoj prostoriji, u kojoj su gorele uljane lampe, uspela da razaberem veliko obličje kamenog Bude. Znala sam da u hinduistički hram ne mogu da uđem obuvena, kao što i u džamiji postoje propisi o ritualnom pranju i pokrivanju glave. Nisam znala kakav je tačno protokol kod budista, ali sam ipak provirila kroz vrata i pogledala levo-desno: nije bilo nikoga. Nije li i Gandi budista, upitala sam se tada. Nije, on je hinduista. Ili će pre biti da je musliman? Pretpostavljam da bi mogao biti i hrišćanin... A možda i parsi, ili jainista. Jainisti su fanatični pobornici mira, ponekad nose maske da bi se zaštitili od udisanja mikroskopski sitnih insekata, ne bi
  • 117. oni ni vašku među noktima zgnječili. Indija je bila jedan duhovni karneval, i to sa sporednim predstavama, ali kojoj god religiji Gandi pripadao, on je izrastao u humanistu koji je u isti mah prigrlio i odbacio sve religije. Svi su se divili Gandiju zato što je naterao Britance da napuste Indiju, ali ja sam se krišom ipak divila čvrstini kolonista koji su uspeli da puste korena u ovoj zemlji međusobno sukobljenih tabua, ubitačnih vrućina, srednjovekovnih kraljevina i izobilja smrtonosnih bolesti. Oni su preneli parče Engleske u jedno od najčudnovatijih mesta na zemlji, služeći se pri tome samo mazgama i svojom odlučnošću. Mora da je to bio jezivo težak život, naročito za žene, i pitala sam se da li je bilo ko među tim Englezima, izuzev najposvećenijih graditelja imperije, ovde bio zaista srećan. Da su imali petlju, imali su – to im se ne može osporiti – ali, kao i svi imperijalisti, i oni su sami posejali seme sopstvene propasti. Sve je to bilo previše zamršeno, i bilo je pretoplo, i ja sam već predugo bila napolju. Nešto me je vuklo u hlad i tišinu budističkog hrama, a kad sam prekoračila prag, obuzelo me je osećanje spokoja. To mesto nadilazilo je i Vortingtonove, i politiku, pa i samu Indiju. Na kraju je želja za unutrašnjim mirom nadjačala oprez. Izula sam se ispred ulaza i ušunjala se unutra, vukući za sobom svog uspavanog slatkiša u crvenim kolicima.
  • 118. 13. 1856. Iz dnevnika Adele Vinfild: Mart 1856. Kad sam se iskrcala u Kalkuti, sedokosi nosači u luci otimali su se s mlađim muškarcima ko će pre do mog prtljaga. Gurali su jedan drugoga pružajući ruke k meni, mlateći se međusobno oštrim laktovima. Pojma nisam imala ni koliko da im platim ni koga da odaberem; meni su svi oni izgledali isti – mrke puti i prašnjavi, bosi i ispunjeni zebnjom. Iz tog meteža ka meni je potrčao neki čovek, visoko podignutih ruku u kojima je držao bleštav narandžasti ogrtač. Tek kad se približio, shvatila sam da to nije ogrtač, već prilično dugački venci s cvetovima nevena, pričvršćeni za njegove ruke; kasnije sam saznala da se to cveće prodaje kao uzdarje za hramove, ali zašto bi, zaboga, taj čovek pomislio da ja želim da kupim uzdarje za hram? Da, ali to je Indija: sve sama pitanja, a odgovora niotkuda. I tako sam se izmakla, pošto su već počeli da me nerviraju i taj sa cvećem i oni nosači, i nisam znala kako da ih se ratosiljam. Osvrtala sam se oko sebe: pristanište je bilo puno-puncato. Već je počela da me hvata panika kad sam ugledala jednog čoveka kako drži nešto poput plakata s mojim imenom na njemu. Po toplom vremenu lord Čedvik odseda u Kalkuti, kao, uostalom, i većina zaposlenih u Kompaniji, i ovom prilikom bio je tako ljubazan da mi pošalje svog slugu Kasima da me pokupi u luci i dovede u njihov dom na Garden rič roudu. Kasim me je malčice uplašio – onako visok i taman, ponositog držanja, sa zasenjujuće belim turbanom na glavi i crvenom ešarpom oko pojasa. Učinio mi se kao otelovljenje svega onoga što mi je Felisiti pričala o ovom, meni tuđem mestu, a opet, kad je rukom dao znak u
  • 119. pravcu nosiljke koja je čekala, učinio je to na izrazito gospodski način. Popela sam se u zamračen, zavesama zagrađen prostor, a Kasim je onda zavese i zakopčao, sigurnosti radi; posle neumoljivog sunca i onog ljudskog kovitlaca na pristaništu, sada su mi pred očima igrale svetle tačke, terajući me da žmirkam u tom zamračenom, ušuškanom prostoru. Jeste me ta nosiljka sputavala, ali se, isto tako, ne bih ni usudila da idem pešice kroz tu vrevu i zbrku, pa sam se zadovoljila time da otkopčam nekoliko dugmića i pridignem zavesu, tek da prvi put osmotrim Kalkutu. Beskrajna reka ljudi, a svi s tovarima, što na leđima, što na glavama, kretala se duž zemljanih ulica, pored ćumeza, tezgi i bednih daščara. Prolazili smo pored prodavaca koji su čekali kupce za ribu, voće, pogače naslagane jedna na drugu i raznorazne meni nepoznate stvari. Prodavci bez tezgi sedeli su na petama; pokoji među njima držao je u naručju mačku ili razgovarao s pticom mezimicom u kavezu od bambusa, izloživši prethodno robu na velikom komadu platna. Takvu vrućinu nikad ranije nisam bila osetila: vazduh je bio zagušljiv i težak, prosto ti se učini da možeš da ga uhvatiš i držiš u ruci, kao neki vlažan sunđer. Graške znoja izbijale su mi iznad gornje usne, slivale su se kapi niz leđa, donji veš mi se lepio za kožu. Briskala sam lice maramicom, čvrsto rešena da prvom prilikom kupim lepezu. Proturila sam glavu iz nosiljke, koliko da udahnem vazduh, toliko i da zadovoljim znatiželju, i pažnju mi je privukao jedan bradati starac s duboko usađenim očima i izraženim jagodicama. Odeća koju je imao na sebi i njegovo ozbiljno lice prizivali su lik nekog starozavetnog proroka. Kako se moja nosiljka približavala mestu gde je on sedeo prekrštenih nogu na zemlji, nasmešila sam se, na šta su njegove tamne oči postale samo još hladnije nego do tada. Podigao je korpu iz koje se promolila glava kraljevske kobre, žuto-crna, raširene kapuljače od krljušti, sa isplaženim račvastim jezikom. Ustuknula sam, što od iznenađenja, što od straha, i tada se stari nasmešio. Spustila sam zavesu, povukavši se u svoju, sa svih strana ograđenu, tamu i pre nego što sam stigla da se priberem i ponovo pogledam napolje – nešto se promenilo. Ulični zvuci su utihnuli i mene je obuzelo ugodno osećanje da prolazim ispod gustih krošanja. Provirila sam i ostala bez
  • 120. daha pred svom raskoši Garden rič rouda. Kuće su izgledale kao one na slikama zastrašujućih arhitektonskih dela – Tadž Mahala, Partenona, Bazilike Sv. Petra. Zaprepastio me je taj sjaj nasuprot prljavštini koju sam videla dolazeći iz pristaništa, i tako sam, ispunjena strahopoštovanjem, gledala te velelepne bele građevine, tačno onako kako bi i svako drugi morao da ih gleda. Kalkuta je podeljena na Crni grad i Beli grad, i mi smo, ušavši u Beli grad, zastali ispred Čedvikovog monumentalnog doma. Izašla sam iz nosiljke, sva izgužvana i prljava od puta, i u tim trenucima prožimao me je utisak da sam sa svih strana okružena visokim belim stubovima i prostranim vrtovima. Lord Čedvik me je dočekao na kolskom ulazu, rekavši: „Dobro došli u ovaj naš komadić Engleske na indijskom tlu. Sada ste među civilizovanim ljudima.“ Saopštio mi je tada da su, više od mesec dana pre toga, Felisiti i njena majka otputovale za Simlu. Mart 1856. Kuća se širi na sve strane, a visoke tavanice nisu zatvorene; gole krovne grede prekrivene su ogromnom belom tkaninom. U jednom trenutku začula sam odozgo neko grebanje i, podigavši pogled, videla kako nešto juri preko tkanine. Prenula sam se shvativši da to mora da su ili neki veoma mali glodari ili vrlo veliki insekti, a da tkanina i služi za to da nam oni ne bi padali na glavu. Sada znam da je to uobičajeno rešenje u velikim vilama Kalkute. U prvi mah učinilo mi se da je glupo toliko se maltretirati zbog pokojeg mrava ili moljca, ali ovdašnji insekti ni izbliza ne odgovaraju uobičajenim dimenzijama mrava i pčela u Engleskoj. Jednom sam, tako, u spavaćoj sobi zatekla bubu veličine divlje jabuke! Podovi su hladni, kameni, a zidove ukrašavaju trofeji u vidu prepariranih životinjskih glava. Nije se štedelo na finom masivnom nameštaju, mermernim stolovima i japanskim vazama punim cveća. I, što je posebno zanimljivo, sve je to u pravom engleskom stilu, a opet – i nije. Prvog dana koji sam provela ovde čitava povorka slugu nosila je moj prtljag, a bosonoga mlada žena u belom sariju otpratila me je do same
  • 121. sobe, u kojoj se nalazio veliki kraljevski krevet zaštićen mrežicom za komarce. Osvrnula sam se po prostranoj sobi s visokim drvenim lajsnama i almirom od pune hrastovine, i možda ne bih ni po čemu ni primetila da sam u Indiji da mi znoj nije curio niz vrat, da ne beše te mrežice i te žene u belom sariju što sipa ružinu vodicu u mesingani lavor. Veliki trščani ventilator – punka – uz škripu mi se vrteo nad glavom, komešajući sparan vazduh i ja sam, prateći pogledom uže, stigla do ruke malog dečaka mrke puti koji je sedeo u uglu. Taj je bio zadužen za punku. Kasnije sam tek saznala da u nekim kućama buše rupe u zidu tako da sluge zadužene za punku mogu da pokreću ventilator sedeći izvan kuće, ali oni koji su već dugo u Indiji odavno ne obraćaju posebnu pažnju na sluge koje sede u sobi, ništa više nego na neku od inače mnogobrojnih stolica ili hoklica. Tamna, bosonoga obličja tiho prominu, neočekivano se pojavljuju, i to tako da ih niko i ne primeti. Sela sam na krevet i ni sama nisam bila načisto šta sledeće da preduzmem. Sluge su moj prtljag ostavile na podu, ali hoće li ga sada raspakovati ova mlada žena, kao što bi jedna sluškinja u Engleskoj svakako učinila? Krenula sam da raspetljam čizme, ali ta mlada žena – moja aja, konačno sam shvatila – toga trena stvorila se kraj mojih stopala s lavorom punim mirišljave vode. Nasmešila mi se, blago uklonila moje ruke, pa mi sama skinula čizme. Pokušavala sam da zamislim kako bi draga, žustra Kejti izgledala u ovako pokornom izdanju, i nisam mogla a da se ne nasmešim. Devojka je oterala slugu zaduženog za punku, a meni dala znak da ustanem. Pomogla mi je da se skinem, sve do džak-haljine, tako da može da me osveži ružinom vodicom, a meni je bilo toliko toplo i tako sam bila umorna, i tako mi je nedostajala Kejti, i tako sam, uz sve to, bila utučena što u Kalkuti nisam zatekla Felisiti da sam zastenjala kad mi je devojka dodirnula lice hladnim sunđerom. Kad me je tako zaprala, naklonila se, kao da sam joj ukazala počast, uzela onaj lavor i, sve vreme licem okrenuta meni, izašla iz prostorije. Popela sam se na krevet, zatvorila mrežu protiv komaraca i legla raširenih nogu i ruku. Posle dugih meseci u visećoj ležaljci pravi krevet
  • 122. ličio mi je na apsurdan luksuz i pitala sam se kako je moguće da nikada nisam umela da cenim tu pogodnost koliko to ona zaslužuje. U jednom trenutku mora da se vratio onaj sluga što okreće punku, jer osetila sam kako mi se vazduh u ritmu pomera preko tela. Pomislila sam načas da ću umreti od zadovoljstva, ali... O, Kejti. Gledala sam uleglu mrežu iznad glave, zahvalna što sam doputovala zdrava i čitava, zahvalna i za ovo udobno utočište, ali nikako nisam mogla da odagnam to osećanje da sam u pokretu, kao da se još ljuljam na okeanskim talasima, ili na motkama nosiljke. Ni um ni telo nisu znali gde se nalaze. Mart 1856. Baš Engleska. Svakog bogovetnog dana jedemo jedno te isto, samo na različite načine: supu, onda ribu, šnicle, prekuvano povrće, pa puding i porto. Kao „stara kuka“, lord Čedvik veruje da je uzimanje mesa i vina u velikim količinama najbolja mera koju neko može preduzeti kako bi sačuvao zdravlje. Pitam se samo kako to da niko, izgleda, ne primećuje da hinduisti u ovoj zemlji hiljadu godina žive na oskudnim obrocima od pirinča i povrća a da ih ne muče boleštine koje pokose većinu Engleza. Sinoć, dok sam prevrtala po tanjiru jagnjeći odrezak, na kojem je ona traka loja već počela da se stvrdnjava, kao na slanini, lord Čedvik se nagnuo prema meni i saučesnički mi namignuo. „Izdašni obroci su važni. Holanđani kažu da bismo, kad bismo svoju krv zamenili krvlju starosedelaca, stekli otpornost na sve te njihove bolesti, ali ja u to ne verujem.“ Odsečno je klimnuo glavom. „Meso i vino su prava stvar. A sad prioni, devojko.“ Upitao me je da li ću se, pošto tople mesece provedem u brdima, s Felisiti vratiti u Kalkutu. Ako devojka ne nađe muža gore, u brdima, vraća se u Kalkutu i tu provede hladniji deo godine, odlazi na igranke i razne zabave, neprestano tražeći prosca. Znajući da Felisiti ne namerava da se vraća, odgovorila sam da ću ići kuda i Felisiti. Posle večere volim da se prošetam po vrtu, a iz spremišta se u to doba dana često šire zanimljivi kuhinjski mirisi. Kad stignem kod
  • 123. Felisiti, ona će me uputiti u ovdašnji način ishrane, jer nema sumnje da ti teški engleski obroci nisu pogodni za ovakvu klimu, ma šta govorile stare kuke. Mart 1856. Uveče se obično upriliči neka engleska zabava – koncerti za harfu ili klavir – ali sinoć je lord Čedvik organizovao zabavu na domaći način, u čast mesnog navaba s kojim je u poslovnim odnosima.34 Mlada devojka, ne starija od trinaest godina, izašla je pred nas zaogrnuta metrima i metrima tirkizne svile sa širokim zlatnim porubom. Sluge su podigle zavesu i tu se pojavila ona, na vratima, držeći uglove tkanine u visini ramena, i u tom trenutku me je neodoljivo podsetila na nekog džinovskog leptira. Njoj sleva sedeo je muškarac izrazito crne kože, prekrštenih nogu, i udarao u table35 vrhovima prstiju i korenovima šake. Devojci zdesna sedeo je drugi crnoputi muškarac, koji je svirao sitar. Muzičari su tu bili kao pratnja, puki privesci za to zasenjujuće biće koje je plesalo između njih. Na njenom licu boje bakra, oivičenom filigranskim zlatnim minđušama, ni u jednom trenutku nije se pojavio osmeh, niti je makar i jedan jedini put pogledala nekog od prisutnih u oči. Na očima nije imala kajala, ni boje na usnama, a sjajna crna kosa, s razdeljkom po sredini, bila je začešljana u besprekornu punđu. Mlado devojčino lice namerno nije bilo istaknuto da ne bi odvraćalo pažnju sa samog plesa. U sobi osvetljenoj plamenom sveća njeno telo kretalo se kroz izmaglicu boje i pokreta. Kretala se s čulnom gracioznošću, kao da nema ni kostiju ni zglobova, pa čak ni sile teže da je sputava. Nikad nešto tome slično nisam videla. U prvi mah ta čudnovata muzika zvučala je neskladno, parala mi je ušli, ali onda me je devojka potpuno osvojila svojim ozbiljnim licem i hipnotičkim plesom; opčinili su me njeni zmijski pokreti i šumorenje uskovitlane svile. Te noći počela sam da se zaljubljujem u Indiju. April 1856. Juče smo krenuli u brda. Oni kažu „brda“, mada pritom misle na
  • 124. moćne Himalaje. „Kada bismo rekli: ’Idemo u planine’, neko bi pomislio da smo krenuli u Švajcarsku“, objasnio mi je lord Čedvik. Od Kalkute do Simle ima preko hiljadu šeststo kilometara, pri čemu se prvo plovi rekama Hugli, Gang i Jamuna, i to u budžeru – reč je o plovilu koje je nešto između barže i lađe s kabinom – a potom sledi kratka, završna kopnena etapa. Rekoh „mi“ maločas, jer putujem s pratiljom, gospođom Dejzi Kroli, koja takođe ide u brda da se skloni od vrućinâ. Simla je poznata kao kraljica brdskih prebivališta i omiljeno je odredište za toplih letnjih meseci. Biće tamo sedeljki u klubu (mahom osmišljenih za devojke iz ribarske flote), a gospođa Kroli i ja nosimo po četiri velika sanduka s odećom umotanom u mušemu. Ima tu još sanduka, u kojima je kuhinjski pribor, i još jedan veliki sanduk s mojim knjigama, dnevnicima i nešto malo novog papira za crtanje koji nosim Felisiti. Gospođa Kroli, koja je i ranije putovala ovom trasom, unajmila je čitavu armiju slugu, koje – ako sam dobro shvatila – rade za hranu i minimalne nadnice. Nas dve imamo svaka svoju aju da se brine o našim ličnim potrebama, zatim dobi, da nam pere odeću, kao i dve čistačice da nam sve bude uredno, kuvara, poslužitelja i veći broj kulija, koji veslaju i nose. Hodala sam po klizavim obalama Huglija, jedva čekajući da krenem na taj put, i posmatrala kulije koji su se preznojavali utovarajući puna dva budžera, jedan za nas i drugi s kuhinjom, na kojem će biti smeštena posluga. Kasnije, kad smo krenuli, sedela sam na maloj stolici od ratana pričvršćenoj za palubu. Odatle sam gledala neke žene kako se kupaju u smeđoj vodi; pamučne bluze su im se skroz nakvasile, mokra koža se presijava na suncu; dok smo prolazili pored njih, smešile su nam se i mahale, sasvim prirodno. Osećam da mi je Felisiti sve bliže i Indija je sada u mojim očima zelena zemlja izobilja. April 1856. Kad smo iz Huglija uplovili u Gang, primetila sam da voda drugačije miriše – nekako je sad više vuklo na močvaru i na nešto staro. S vremena na vreme vlažni lahor doneo bi do nas kuhinjske mirise iz
  • 125. selâ na obali, a jednom je ogromno jato vrana prhulo iz krošnje drveta i preletelo iznad nas, zaklanjajući dnevnu svetlost poput kakvog zloslutnog crnog oblaka. Sujeverne sluge upirale su prstom u ptice i, zaštite radi, bacale zrna pirinča u Gang. Gospođa Kroli im se naglas smejala. Mišićavi muškarci veslaju pored kao senf žutih njiva i malih pirinčanih polja prošaranih crvenom, zlatnom i plavom – bojama sarija koje nose žene vranih kosa što se saginju i ispravljaju, saginju i ispravljaju, čisteći nežne zelene izdanke od korova. Dok pišem ove redove, pitam se da li je Felisiti crtala dok je prolazila ovuda. Baš bi bilo lepo upoređivati moje beleške s njenim crtežima. Maj 1856. Posle tri nedelje provedene na vodi konačno smo ušli u zadnju etapu puta, kopnenu. Hodali smo kroz polje jute, sve do uzane staze koja se, vijugajući, uspinje u brda, da bi nestala u nekom dalekom šumarku. Kuliji su natovarili sanduke i kutije na hekerije, prosta zaprežna kola koja vuku volovi debelih vratova, a gospođa Kroli je rekla: „Dalje ćemo dulijem.“ Pokazala je na neke dve duguljaste skalamerije koje su ležale na zemlji. Duli je neka vrsta nosiljke za jednu osobu, s tim što više liči na pokrivenu ležaljku. Umesto stolice i klupe, unutra se nalazi tanki madrac sa slamom koja štrči kroz muslin, a sve je to potpuno prekriveno platnenim krovom i zavesama koje padaju sa strana. Uvukla sam se u duli čim su se nosači latili ruda od bambusa, legla na leđa i ostala u tom položaju. Pošto je put vodio uzbrdo, a i mnogo se truckalo, nemoguće je bilo udobno sesti, a mene je užasavala sama pomisao na to da ću šest dana morati da ležim na leđima u tom klaustrofobičnom duliju. To mu dođe kao da putuješ u mrtvačkom sanduku, s tim što, za razliku od leša, nisi te sreće da ništa ne osećaš. Nosači, sigurni na nogama kao divokoze, skakuću po stazi, a poskakujem i ja dok osluškujem škripu točkova onih volovskih kola i pitam se koliko li je žena do sada putovalo u ovoj smešnoj napravi. Uveče logorujemo u jednostavnim šatorima ili u dak kućicama, putničkim kolibama opremljenim krevetima s ramom od užadi, „onim šarpojima na kojima leđa pucaju“, kako reče gospođa Kroli.36 Lepo je
  • 126. izaći iz dulija kad se dan približi smiraju, lepo je uspraviti se i protegnuti dok sluge podižu logor. U Indiji se smrkava iznenada, padne noć kao zavesa u pozorištu, i mi pod svetlošću fenjera jedemo starim viljuškama s tri našiljena zupca. Za večeru, reklo bi se, uvek imamo pirinač i murgi, a to vam je neka vrsta živine, uvek sveže, tek uhvaćene, s tim što nema nikakve veze s civilizovanim engleskim pticama takve vrste. Murgi se mnogo kreće, šiba po Indiji uzduž i popreko, jača mišiće, i jesti njega isto je kao da žvaćeš smočenu hartiju. Kuvar se, međutim, izveštio, ume tako da ga začini da to žilavo meso bude barem ukusno. Primetila sam da, kad logorujemo u blizini nekog sela, ujutro imamo isti broj slugu, mada nije reč o istim pojedincima. Gospođa Kroli kaže da je to tipično za Indiju i napominje da ne vidi ama baš nikakvog razloga da zbog toga bilo šta prigovaramo sve dok nam je sav prtljag na broju i ne oskudevamo u radnoj snazi. „Svi su oni isti“, rekla mi je ona odmahnuvši rukom. Posle večere sedim u prohladnoj, prijatnoj tami, osluškujem noćne zvuke – zrikavce i, povremeno, sovu u lovu, ili neko šušketanje u krošnjama – i vodim dnevnik. Predivan je miris dima od drveta na ovom proređenom planinskom vazduhu, a uživam i u spokojnom hrkanju gospođe Kroli i tihim glasovima slugu šćućurenih oko vatre – nije tako teško, pomislim tada, pronaći sreću u ovoj zemlji. Maj 1856. Trećeg dana sam se odrekla dulija, što je kod gospođe Kroli izazvalo nemalo neodobravanje, a kod naših nosača začuđenost. Nisu me samo klaustrofobija i dosada podstakle na pobunu već i besmislenost situacije u kojoj ja, dobro obuvena, nikad i ne dotičem zemlju, dok me bonosogi „momci“ nose uzbrdo. Gospođa Kroli je coktala i gunđala dok se zakopčavala u duli i toga dana je više nisam videla. Njeni nosači sa zavišću su gledali kako moji „momci“ podižu prazan duli. Posle otprilike sat vremena počeli su nešto da dobacuju jedni drugima na meni nepoznatom jeziku, koji i nisam morala da znam kako bih razumela smisao reči koje su razmenjivali. Na plećima one četvorice namrgođenih bilo je veliko breme, dok su ova četvorica nasmejanih nosila samo slamu i bambus. Je li to nepravda koja
  • 127. se mora ispraviti ili jednostavno volja sudbine kojoj se čovek mora povinovati? Jedan nosač se pogladio po zadnjici pokazujući pritom glavom na duli gospođe Kroli, bez sumnje aludirajući, i to na ne baš prefinjen način, na njenu pozamašnu figuru. Uskoro su, međutim, dobroćudni kakvi su bili, počeli da se smenjuju, vešto odmenjujući jedni druge u pravilnim vremenskim razmacima. Koračala sam puteljkom oko kojih su rasli bor i smrča, diveći se raskoši divljeg rododendrona, ostrvaca grimiznog rastinja sred divljih trava i stenja obraslog u lišaj. Nestašni majmuni skakutali su po drveću, a vazduh je bio proređen i mirisan. Sirota gospođa Kroli, sahranjena u duliju, neće ni znati šta je propustila. Maj 1856. Danas sam, pravo ispred nas, načas opazila nešto neverovatno: englesko selo na visini od preko dve stotine metara iznad nivoa mora. Simla! Majmuni su se verali po kućama iz doba Tjudora, a ja sam, vireći kroz guste krošnje deodara, ugledala blede crkvene tornjeve. Oko nas su se sa svih strana talasala plava brda, a u daljini se, tu i tamo, video i sneg. Zaobišli smo pokrivene tezge indijskog bazara zbijene u podnožju brda, a onda smo skrenuli ka Masurli. Maj 1856. U Masurlu sam stigla juče. Gospođa Kroli je otišla u Simlu, a ja sam ovde, na selu, u prirodi – u mofusilu – u divnoj Felisitinoj kući. Nosači su moj duli spustili ispod lepog sandalovog drveta i tada sam ugledala kuću sa slamenim krovom oko koje se pruža veranda obrasla u cveće i puzavicu. Videti Felisiti za mene je, u isti mah, bilo melem i šok. Drska i radosna kao i uvek, pojavila se plešući na verandi obrasloj u lozice, bosa, u sariju boje maline, sa zlatnim alkama u ušima. Bila je dobro preplanula od sunca, a kosa joj je posvetlela pošto nije htela da nosi kolonijalni šlem – topi, kako ga ovde zovu – već bi radije, jednostavno, prebacila kraj sarija preko kose kad bSi sunce bilo u zenitu. Moram da primetim da Felisiti nikada nije izgledala zdravije. Gospođa Kroli se
  • 128. sablaznila i ne sumnjam da u ovom trenutku svojim zemljacima u Simli priča o mladoj ženi u mofusilu koja se bespovratno podžunglisala. Ali ni Felisiti ni ja nismo imale vremena za mišljenja i stavove gospođe Kroli. Potrčale smo, cičeći kao deca, jedna drugoj u zagrljaj. Posle dugog, silovitog zagrljaja Felisiti se odmakla i odmerila me od glave do pete – s onim nakrivljenim šeširićem, izgužvanom košuljom i čizmama prekrivenim crvenom prašinom. „Adela“, rekla mi je tada, „nemoj, molim te, da mi kažeš da nosiš mider.“ Gospođa Kroli je huktala kao što bi na njenom mestu huktala i svaka druga žena s miderom boje kitove kosti, a Felisiti joj se obratila rečima: „Hvala vam, gospođo Kroli, što ste mi doveli moju dragu drugaricu. Mogu li vas ponuditi nekim osveženjem?“ I meni i gospođi Kroli bili su preko potrebni kupanje i šolja čaja, ali ona je samo motrila Felisitinu kuću, kao da sumnja da je puna idolopoklonika. „Moram u Simlu“, rekla je ona, koliko-toliko ugodnim tonom. Felisiti je uzvratila: „Srećan put, onda.“ Pomogli smo gospođi Kroli da se uvuče u duli, a onda me je Felisiti, plešući, uvela u kuću. Za nama su ušli i nosači s mojim prtljagom. Prošli smo preko senovite verande, gotovo potpuno zagrađene lozicama i biljkama koje odozgo vise, pa ušli u prostoriju s visokom tavanicom i vidljivim krovnim gredama, prilično nalik sobama kakve sam viđala u Kalkuti, ali manju. Na patosu su tkana prostirka od bambusa i duri ćilimi s plavim prugama, koje se dobro slažu s plavim prozorskim ramovima i kapcima. U obema spavaćim sobama nalazi se po jedna almira za odeću i rublje, a na prozore su okačeni fini sariji boje slonovače. Knjige stoje u staklenim vitrinama, da ih ne jedu beli mravi, a gipsani zidovi su u hladnom tonu sive boje. „Sedi, Adela. Mora da si iscrpljena“, rekla je Felisiti, pa se bacila na pletenu stolicu od pruća pored kauča s ovalnim naslonom. Ja sam sela u drugu stolicu, presvučenu brokatom, s masivnim naslonima od tikovine, odmah primetivši koliko je svežije unutra nego napolju. Felisiti mi je pokazala na zavese od trske na prozorima. „Čipkasta travica“, reče ona veselo. „Sluge ih vlaže po velikoj vrućini, i kad onda kroz njih dune vetrić – milina jedna.“ „Lepo izgledaš, Felisiti“, kazala sam joj, i toga časa ugledala onaj
  • 129. njen čudesan, iznenadan osmeh. „Ali kako si obučena... A i obuće nemaš... I gde ti je majka?“ „Naravno da imam obuću, gusko jedna. Ali nije mi potrebna u kući, zar ne? I ti ćeš uskoro shvatiti koliko je divno nositi sari, koji je, inače, elegantan kao i bilo koja balska haljina, a pritom stoput udobniji. Što se majke tiče...“ Lako se nasmejala. „Majka je supruga guvernera i nikad joj na pamet ne bi palo da stanuje u ovako skromnoj kućici. Videla si našu vilu u Kalkuti.“ „Ali gde je, onda, ona sada?“ „Ima divan apartman u Simli i tamo se hrani finim pecivom kod Pelitija, igra vist i gleda kriket s drugim damama iz kluba. Igra tenis, uveče uživa u džinu i priušti sebi pokoji bezazleni flert.“ „Viđate li se vas dve uopšte?“ Osmeh je nestao s Felisitinog lica. „Kad smo stigli u Kalkutu, dugo sam stajala na pristaništu i nju čekala. A ona je, u stvari, sve vreme stajala tu, blizu, ali nismo prepoznale jedna drugu sve dok se pristanište nije maltene ispraznilo. Na kraju krajeva, prošlo je deset godina i nas dve se, u stvari, i ne poznajemo.“ Slegnula je ramenima. „Majka je preneražena zbog načina života za koji sam se opredelila, ali kao što ona ima svoju apanažu, imam i ja svoju, tako da...“ Rečenicu nije dovršila, ali pre nego što sam stigla išta da kažem, Felisiti je pogledala nekud pored mene i pozvala: „Dođi, Lalita. Da upoznaš moju dobru drugaricu, memsahib Adelu.“ Okrenula sam se i ugledala devojčicu u belom sariju, dvanaest ili trinaest godina staru, koja je upravo ulazila u sobu. Dete me je učtivo pozdravilo, a onda krenulo unatraške, prinevši bradi dlanove skupljene kao u molitvi. „Lalita je moja aja, nešto kao sluškinja, a sada će se brinuti i o tebi“, rekla je Felisiti. Verovatno se na te reči moje lice smračilo, jer je Felisiti požurila da doda: „Žao mi je zbog Kejtlin. Mora da si se užasno osećala kad si ostala bez nje.“ „Ništa tu nisam mogla da učinim. Mislim na nju svaki dan.“ Zaćutale smo, a čovek u beloj kurti s plavim turbanom na glavi uneo je poslužavnik s čajem i kriškama manga. „Hvala ti, Halide“, rekla je Felisiti pa glavom pokazala poslužavnik. „Osveži se, molim te. Vodonoša će ti pripremiti kupku, a posle ćeš mi se lepo naspavati. Čeka
  • 130. te spremna soba.“ Sipala je sebi toplog, gustog čaja iz okrnjenog čajnika. „Ovo je indijski čaj“, rekla je, „masala čaj.“ Dodala mi je šoljicu i oduševio me je taj slatki, začinjeni napitak. Zavalila sam se u stolicu, najednom sva iscrpljena. Nema više budžera, nema više dulija, nema više ni gospođe Kroli ni zagušljivih gostinskih soba Kalkute, a ni ledi Čedvik, lepo ušuškane tamo u Simli. Sve je bilo na svom mestu. Oslonila sam glavu na naslon stolice, dok je krivonogi sluga donosio vodu s bunara, zagrevao je napolju, nad otvorenom vatrom, pa je dovlačio do cinkanog korita, po osamnaest litara odjednom. Felisiti je lako klimnula glavom i Lalita je kleknula preda mnom i skinula mi čizme. Jun 1856. Iskreno govoreći, od Indije u Kalkuti nisam videla ništa osim unutrašnjosti nosiljki i engleskih trpezarija. Ali ovde na vrata dolaze putujući trgovci – na glavama nose kutije u kojima ima svega i svačega – dok seljaci teraju volovska kola putem koji prolazi odmah do našeg imanja. Spremišta su tako blizu kući da maltene imaš utisak da živiš s poslugom. Svakog jutra odjašemo do sela, vežbe radi, a po podne majmuni skakuću po sandalovom drvetu pred kućom, a ponekad vitlaju i po prozorskim daskama, pa dođu i na verandu da sednu u pletene stolice kao da čekaju da ih neko posluži čajem. Ponekad Felisiti stane pod sandalovo drvo i dobacuje im slatkiše. Hinduisti sandalovo drvo smatraju svetim i drže da je povoljan znak kad ti to drvo raste ispred kuće. Okruženi smo divljim purpurnim suncokretom, crvenom bugenvilijom i belim rododendronom, a Felisiti je zasadila i indijski neven jarkih boja ispod sandalovog drveta i duž verande, iz prostog razloga što taj cvet ume da je razgali. I ovdašnji živalj voli neven, od kojeg prave vence i uzdarja za hramove, a ja sam konačno ustanovila da je njihova nijansa žute univerzalan simbol radosti. Ostali cvetovi dižu se i padaju u zavisnosti od vremenskih prilika, ali postojani neven neumorno cveta i kad je vruće i kad je hladno, tek tako, da nam razgali srca.
  • 131. 14. 1947. Prigušena škripa gumenih točkova Bilijevih crvenih kolica odjekivala je u dubokoj tišini budističkog hrama i meni je bilo drago što je Bili zaspao; njegov piskav, slatki glas sigurno bi odjekivao među ovim zidovima. Kako sam ušla bosa, hladan mi je bio taj kameni pod, ali ionako sam se osećala kao nezvani gost na ovom mestu, pa sam odolela porivu da hodam na vrhovima prstiju. Prostor je bio mnogo manji od unutrašnjosti Hristove crkve i više je podsećao na veselo oslikane hinduističke hramove na koje sam posvuda nailazila, s tim što je bio jednostavniji od njih. Na jednom zidu visio je kaligrafski svitak, a na drugoj višebojna tanka37 s prizorima iz indijskih mitova. Kao ni u hinduističkim hramovima, ni ovde nije bilo stolica, a umesto Ganeše ili Hanumana,38 bio je tu masivni kameni Buda koji je sedeo pod zlatnim baldahinom, dok je pod njegovim nogama više lampi na maslo svitkalo sred razbacanih verničkih poklona: venaca od nevena, činija s pirinčem, od vazduha potamnelih kriški jabuke, bidija, i jednog neobičnog uzdarja u vidu svenulog lista, crno-bele fotografije i narukvice s perlama – čije će značenje biti poznato samo moliocu i Budi. Mesto je bilo pusto, bar donekle, i na mene je to ostavljalo čudan utisak. Bila sam navikla na vitraže, na cevi orgulja, na pozlaćene svece, srebrne kandelabre i tavanice prekrivene nagim heruvimima. U poređenju s tim, budistički hram bio je krajnje sveden i u njemu je vladala atmosfera iščekivanja. Čovek u beloj kurti pojavio se na bočnom ulazu, tiho šljapkajući bosim tabanima po kamenom podu. Bilo mi je jasno da mesto na kojem se nalazim nije turistička atrakcija, pa sam rekla: – Oprostite... Upravo sam htela da pođem. Njegova obrijana glava blistala je bronzanim sjajem pri svetlosti
  • 132. sveća, oči su mu bile zagasitomrke, kao zrna kafe, a koža tamna poput šumskog meda. Nije bio zgodan, ni najmanje, ali mu je lice bilo dopadljivo – čelo mu je izgledalo preveliko, gotovo loptasto, a crte lica bile su mu nekako sabijene u sredinu. Obrve su mu u uglovima bile nakošene, pa otuda i ta primesa ironičnog strpljenja u njegovom izrazu. Čovek je sklopio dlanove, u stavu kao za molitvu, i rekao: – Sve je u najboljem redu, gospođo. I ja sam ovde uljez. Prenula sam se čuvši britanski akcenat. – Vi ste Englez? – Evroazijata. Rođen u Delhiju od majke Indijke i oca Engleza, koji, začudo, nije hteo da me se odrekne. A to će reći da sam jedan Evroazijata kome se baš posrećilo. Studiram prava na Kembridžu. Uzbuđenje mi je bubrilo u grudima kao mehurići u penušavom vinu. Evo, dakle, jednog Indijca koji bi mogao da se izvije kao most između Istoka i Zapada, i da bude izvor razumevanja. – Smem li da vas upitam zbog čega ste se vratili u Indiju? – rekla sam, a kad mi se učinilo da sam na njegovom licu primetila izvesno razočaranje, brže-bolje sam dodala: – Što ne znači, naravno, da ne bi trebalo da se vratite. Nasmešio se. – Mnogi bi se isto tako pitali šta se to desi s jednim čovekom kad odluči da napusti sve udobnosti koje nudi Evropa. Ja sam ovamo došao pre tri godine s nekolicinom svojih kolega da zajedno pomognemo Gandiju, a onda sam u Ladahu39 otkrio majčine duhovne korene. Trenutno pokušavam da pronađem sebe u samoći i meditaciji u jednom ašramu, ali, iskren da budem, ne ide mi baš najbolje. Meni je ta tišina nepodnošljiva i svaki dan gledam kako da se izvučem. Šetam se po gradu samo da bih čuo zvuke života i na kraju uvek dođem ovamo. – Pa, to jeste bilo iskreno. – Pružila sam mu ruku. – Ja sam Evi Mičel. Nije mi pružio ruku, već je uzmaknuo jedan korak, pritisnuvši dlanove, kao u molitvi, čvrsto uz nos i duboko se naklonivši. Kasnije ću tek saznati da se budisti u periodu kad se povlače iz sveta, uzdržavaju od svakog telesnog dodira sa ženama. – Zadovoljstvo mi je, gospođo Mičel – rekao je. – Ja se zovem Hariprija, ali možete me zvati Hari. – Nasmešio se kao da ga sve to pomalo i zabavlja. – Heri, ako vam se više sviđa. Mesecima sam tumarala tamo-amo pokušavajući da proniknem u tajnu Indije, a sada je preda mnom bio jedan Indijac koji je govorio
  • 133. mojim jezikom, i to u punom smislu reči. Ta teška, neprozirna vrata što vode u jednu skrivenu zemlju sada su se, na moje oči, otvarala, pa se i ja naklonih, da otpozdravim Hariju. – Molim te, zovi me Evi. – Pokazala sam na Bilija, koji je još spavao u kolicima. – To mi je sin. Izašli smo u šetnju i onda sam ugledala ovaj hram. Nisam mogla da odolim, morala sam da uđem. – Razumem ja to. Ljudski je, zar ne? Ljudski je da te privuku transcedentalna mesta. – A ovo je to? Transcendentalno? – Mislim da jeste. – Prigušeno se nasmejao. – U mom slučaju ovo bi pre bilo mesto za bekstvo. Tako rano ustajemo, zaboga, otegne se dan kao da mu nema kraja. – Odmahnuo je glavom. – Dug je put preda mnom. – Pa dobro, pošto smo već iskreni, ja sam, u stvari, ovamo došla ne bih li iskopala neku informaciju koja se mene verovatno i ne tiče, ali eto – zainteresovala sam se za nešto. U kući u kojoj stanujem živela je, pre otprilike devedeset godina, neka engleska dama. Pronašla sam njena pisma, a njena drugarica sahranjena je na groblju u Masurli. – Zastala sam načas, i sama zapanjena što tako slobodno pričam o Felisiti i Adeli, prvi put u životu, i to pred jednim neznancem. Ali prijalo mi je. – Mislim da su one ovde boravile u vreme pobune sepojâ i volela bih da znam šta je s njima bilo. Ali... – Slegnula sam ramenima. – Devedeset godina... Hari se nasmešio, više očima nego ustima. – U Indiji devedeset godina nije ništa – rekao je. – Monasi u ašramu čuvaju arhivu koja potiče iz vremena pre Mogula. Gotovo sve što se ovde ikada dogodilo neko je negde zabeležio. Kada su se to te neuhvatljive dame dopisivale? Osetila sam kako mi se grudi nadimaju od blagog uzbuđenja. – Pisma su iz 1855. i 1856. godine. – A kako se zovu? – Adela Vinfild i Felisiti Čedvik. Klimnuo je glavom, ponavljajući u sebi imena da bi ih lakše zapamtio. – Dve mlade žene da same žive u mofusilu? – rekao je onda. – To bi bilo nešto izrazito neobično. Devojke su u Indiju dolazile da nađu muževe, a ako im to za godinu dana ne bi uspelo, vraćale bi se
  • 134. kući. Te sirotice tamo su nazivali „povratnom ambalažom“. – Vrteo je glavom. – Ali ovo je stvarno zanimljivo. Pogledaću u našoj arhivi. – Divno. – Žao mi je što to moram da kažem, ali ovde me možeš naći svakoga dana, otprilike u ovo doba. Oni sigurno misle da sam ja tamo, u svojoj keliji, i da saobraćam sa svojim unutrašnjim bićem. A ja sam, nažalost, u međuvremenu uvideo da je to moje unutrašnje biće jedna velika gnjavaža. Nasmejala sam se. – Sigurna sam da nije tako. Uto je Bili počeo da se meškolji, a onda se pridigao i seo u kolicima. Krmeljiv od sna, izgledao je mekano i bespomoćno, s rozikastim, naduvenim očnim kapcima. Hari i ja smo ga gledali kako trlja oči. – Gde si, spavalice jedna – rekla sam mu. – Tu sam. – Bili je pogledao u Harija, pa u mene, a onda opet u Harija. – A koji si sad pa ti? – Bili, to nije lepo. – Okrenula sam se prema Hariju sa izvinjenjem u očima. – Ima samo pet godina. Hari se nasmešio i sagnuo, oslonivši se dlanovima o kolena. – Baš sam razgovarao s tvojom majkom. Bili me je mrko pogledao. – A ja sam mislio da ne bi trebalo da pričamo s nepoznatima. – Ti ne bi trebalo da pričaš s nepoznatima. Ovo je Hari. Hari se sagnuo još niže i pružio ruku. – Drago mi je što sam te upoznao, Bili. Bilijeva ručica samo je sevnula, brza kao misao, i dva prstića stegnula su Harijev nos. – Otkinô sam ga! – rekao je Bili. Između dva prsta progurao je palac i, smejući se, protrljao ga. Obrazi su mu se zažarili, sjajni kao ušećerene jabuke. – U redu sad, Breskvice. – Opet sam, u znak izvinjenja, slegnula ramenima. – To ga je naučio moj otac. Hari se nasmejao. – Detinji um. Kako mu zavidim – rekao je. – Trebalo bi da pođemo. Ali mnogo mi je drago što smo se upoznali. – Trapava kao svaki novajlija, sklopila sam dlanove kao za molitvu i rekla: – Namaste. – Posle kraćeg oklevanja, dodala sam: – Nadam se da ćemo se ponovo videti.
  • 135. – Pogledaću u arhivi ima li nešto o tim Engleskinjama – rekao je on. – Vrlo si ljubazan. – Okrenula sam kolica ukrug, a Bili je vrhovima prstiju trljao palac. – Tvoj nos je još kod mene. – Snebivljivo sam se nasmešila preko ramena, a onda se setila da bih još nešto htela da ga pitam, pa se okrenula. – Još samo nešto. – Da? – Šta misliš o podeli zemlje? Hari me je pogledao kao da je to pitanje čuo već sto puta. – Mislim da, kad praviš granice utemeljene na ideologiji, u isto vreme daješ ljudima i povoda za borbu. Kad ljudi žive jedni uz druge, to im je ujedno i razlog da se lepo slažu. – Ali mi smo, ovde u Simli, bezbedni, zar ne? Rekao mi je jedan čovek da ćemo ovde biti na sigurnom. – Možda jesmo, a možda i nismo, ali ima toliko toga što je važnije od bezbednosti. – Sada je ono ironično strpljenje još više došlo do izražaja u Harijevom držanju. – I uopšte, ko to ikada može da bude bezbedan?
  • 136. 15. 1856. Iz dnevnika Adele Vinfild: Jun 1856. S one strane ograde našeg imanja krave slobodno tumaraju. Putevi su puni volovskih kola, kamila, slonova i ljudi, uvek ima ljudi... Žene sakupljaju kravlju balegu po putu i nose je kućama da od nje prave ciglice koje će potom sušiti na pripeci i tako dobiti gorivo za pripremanje hrane. Posluzi nikako ne mogu da pohvatam konce. Ima ih barem dvadeset petoro, mada ih je u spremištima uvek više nego što smo mi zaposlili. Onaj višak čine braća po kasti, koja dolaze malo da razmene tračeve i, ako ih sreća zadesi, nešto malo se i ovajde. Našu poslugu, inače, smatraju malobrojnom. Mnogo ljudi je potrebno da bi se bilo šta ovde obavilo, jer pripadnost kastama i običaji umeju da iskomplikuju i najjednostavniji zadatak. Primera radi, poslužitelj ne sme da dozvoli da senka jedne čistačice padne na njega, a hinduista nikako ne sme da ulazi u kuhinju, pa čak ni da dodirne tanjire, koje smatra zaraženima. Kao stranci, mi smo nedodirljivi. Bolje je, kažu, imati muhamedance za sluge, budući da oni slave jednog boga i učeni su, ali ja njih ne umem da razlikujem od hinduista. Naš sluga Halid svoje redovne dužnosti obavlja u samoj kući, ali kako li oni izlaze na kraj sa svim tim pravilima dole, u spremištu, gde žive zajedno? Jedino sis – konjušar – stanuje zasebno, u štali s ponijima, i Lalita, koja živi u selu i na posao dolazi pešice. Imamo svoju kravu, koju sluge smatraju još boljim znamenjem od sandalovog drveta. Kupovati mleko od nepoznatih ljudi značilo bi platiti visoku cenu za koleru ili sijaset drugih boleština, što je besmisleno, pošto se sve one mogu zakačiti i besplatno. Kravar, koji bi
  • 137. vas s visine pogledao kad biste mu rekli da donese vode konju, počastvovan je time što mu je dato da živi u krugu u kojem se oseća sveti miris krave. Videla sam našu kravu s niskom plavih perli oko rogova kako zadovoljno žvaće seno nepravedno oduzeto poniju. Kuhinja je odvojena od kuće i Felisiti je dala sve od sebe ne bi li se sprijateljila s kuvarom, Hakimom. Pitam se samo da li je to proganja uspomena na jelo oskvrnuto ljudskim pepelom ili se rukovodi svojim demokratskim načelima. Felisiti me je odvela da upoznam Hakima i bojim se da nisam uspela da prikrijem gađenje kad sam ušla u tu straćaru sa zemljanim podom koju oni nazivaju kuhinjom. Bila je tu neka polica sa sumnjivim začinima, Hakimu očigledno dragim, sto za seckanje i rasklimana peć od napabirčenih opeka. Šupljina na vrhu bila je puna užarenog ugljevlja, koje je Hakim razgorevao mašući palmovim listom; kao pećnica mu služi limena kutija. Nagovestila sam da postoji mogućnost da se dovede pravi kuvar iz Kalkute, možda i iz Engleske, ali Hakim ne vidi nikakvog razloga da se zamara svim tim komplikacijama o kojima govore stranci. I Felisiti je zadovoljna ovakvim stanjem stvari, koje joj je, uostalom, blisko još iz detinjstva. Ali ja sam videla ostatke od jela, okorele u plesan, i videla sam mleko koje drže u staroj kanti za kerozin. Podigla sam čajnik i cela porodica bubašvaba se razbežala u panici. Korpa s namirnicama upravo nabavljenim na pijaci stajala je nasred stola, puna karfiola, pasulja i krompira, ali onda je nešto tiho zakreštalo i ugledala sam živog goluba sputanih krila kako se tare o presan ovčji but. Muhamedancima vera ne dozvoljava da ubijaju golubove, ali im ne zabranjuje da ih jedu. Rešenje je, po svemu sudeći, u tome da se siroto stvorenje ostavi da lipše samo. U sedam sati svakog jutra Halid donosi čota hazri Felisiti i meni, njoj u njenu, meni u moju sobu. Ja pojedem samo tost i popijem čaj, ali rado bih ujutro uzela porciju kedžerija kad se ne bih bojala posledica, ili malo ribe s jajima zgotovljenih u onoj prljavoj šupi. Iako je Hakim zadovoljan svojim radnim prostorom, nadam se da ću uspeti da ubedim Felisiti da sagradi pravu kuhinju. Cenim da je to jedino što nedostaje pa da ovo mesto bude zaista savršeno. Čudim se, pritom, kako meni samoj nedostaje straha sred svih ovih čudnovatih prizora, mirisa i običaja. Svaki dan je nova pustolovina, novo otkriće, i u meni se već razvio taj
  • 138. smisao za prihvatanje novog. Moj život je poprimio neke nove dimenzije i zbog toga se osećam bogatijom. Očigledno mi nisu neophodni engleske ruže i rozbif da bih bila srećna. Jul 1856. Monsuni bi trebalo da počnu 15. juna, i taj dan je svanuo, a svi gledaju u nebo puni očekivanja, već izgubivši strpljenje. Posle dugih meseci provedenih s punkama, vrelim vetrovima i prašinom koja potpuno prekriva drveće, neophodno je tačno odrediti granice vlastite izdržljivosti; posle 15. juna to istrajavanje postaće, jednostavno, nemoguće. I tako, kada je tog 15. juna sunce zašlo a da ni trepnulo nije, klonule smo duhom. Felisiti i ja smo ležale u kući potpuno obamrle, sluge se nisu pojavljivale kad bismo ih zvale, a i uginuo nam je jedan poni. Početkom naredne nedelje za obdanice više nismo mogle da računamo na nosače rikši; odbijali su da rade dok ne padne mrak. Vodonoša je neprestano kvasio zavese od trske, a onda i samoga sebe, i ja sam se, na ivici živaca, probudila usred noći i tiho se prikrala usnulom slugi zaduženom za punku i prodrmala ga. Suva zemlja je pucala, vrućina je bila tolika da su munje sevale, a sandalovo drvo oklembesilo se i posivelo pod teškim nanosom prašine s puta. Vrane su skakutale naokolo razjapljenih kljunova, dok su se s reke podigli neki naopaki mirisi koji su stigli i gore do nas. Vosak na kovertama se topio, listovi knjiga su se, u znak protesta, savijali, a punka bi redovno prestajala da hladi preko noći. Dan za danom sunce je zalazilo u jarostan crveni žar na horizontu, a domaći živalj počeo je da se pita čime li je to uvredio Lakšmi.40 Najzad, 28. juna, oblaci su počeli da se sakupljaju nad planinama i svi su samo gledali a da se niko nije usuđivao da progovori. Prva kiša stuštila se kao neprobojan vodeni zid i Felisiti i ja smo istrčale napolje da bose plešemo na pljusku. Seljani su zahvalnost iskazivali padajući na kolena u blato. A onda je kiša naglo prestala da pada i vazduh je bio tako težak da nam se činilo kao da dišemo kroz mokar pamuk. Ali kad je granulo sunce, sav taj predeo oko nas zablistao je kao sveže opran, a krošnja sandalovog drveta zaorila se od ptičjeg poja. Dobro natopljena zemlja
  • 139. lako se pušila dok su se iznad planinskih vrhova preteći sakupljali novi oblaci, a onda se monsun, u svoj silini, obrušio na nas. Kiša je padala nedelju dana bez prestanka i po papirima, po tkanini, po koži nahvatala se opaka zelena plesan. Insekti nalik na riblje repove jeli su mi knjige, cela kuća kao da je obrasla u korov. Beli mravi probijali su hodničiće kroz zemlju i proždirali prostirke od bambusa, a smrdibuba, gusenica i stonoga bilo je po celoj kući. Ima insekata koji nas opčine svojom prefinjenom lepotom: takvi su, recimo, moljci s onim providnim zelenim krilcima, pa krvavocrvene muve, ili dlakave gusenice s narandžastim prugama. Retke primerke počele smo da čuvamo u teglama. Noću mesec proviri kroz oblake i obasja bare zaostale posle kiše, a voda svetluca kao polje popadalih zvezda oko naše verande. Uspavljuju nas kreketanje žaba i dobovanje kiše po slamenom krovu. Avgust 1856. Juče ujutro čula sam kako Felisiti kašlje u svojoj sobi, ali ona je izričito tvrdila da to nije ništa. Čula sam da tuberkuloza ume da se povuče i na nekoliko meseci, pa čak i nekoliko godina, pa da se iznenada vrati, ali Felisiti me uverava da se oseća dobro. Sa sobom sam, srećom, ponela dobru zalihu onih tableta koje su joj, čini se, pomogle kad je prethodni put bolovala. Morala sam, sem toga, da ponesem i zavidne količine kinina, ipekaka,41 eno praha, joda, ricinusovog ulja, živinih soli i antimon-kalijum-tartarata. Majka je, jednostavno, neprekidno pričala o koleri, o teškim komplikacijama malarije, o tifusnoj groznici, dizenteriji i malariji. I bila bi duboko ožalošćena kad bih se ja upokojila neudata. Došlo mi je bilo da joj kažem kako nam je, bar po rečima Fani Parks, od svih lekova dovoljna samo dobra doza opijuma u nargilama, ali nisam želela da je poljuljam u uverenju da je ipak dobro da me pošalje u Indiju. Po podne smo nakupovale sve i svašta od putujućeg trgovca koji nam je došao na vrata, pri čemu je na sebi imao samo turban i pregaču preko bedara, ne računajući veliku limenu kutiju koju je nosio na glavi. Raširio je robu na verandi i nas dve smo pazarile grafitne olovke, karbolni sapun, planinski med i trake za kosu. Malo je nedostajalo da
  • 140. kupim četkicu za zube, ali me je Felisiti opomenula da su te četkice uvek polovne, ili uzete sa smetlišta, ili ukradene iz doma nekog sahiba. I dalje ćemo, dakle, zube čistiti grančicama nima, a ja sam, ionako, već počela da uživam u tom oštrom, oporom ukusu. Felisiti je kupila neke persijske papuče – tamnoljubičaste, od kadife, sa zlatnim vezom – i oduševljava se onim vrhom na prstima što se savija nagore. Avgust 1856. Kad poželimo nekud da odemo, jašemo kroz selo. Felisiti je dala durziju – tako se ovde zove krojač – da napravi vrlo domišljate haljine za jahanje koje su rasečene napola, tako da možemo lepo da opkoračimo konja, a ne da jašemo postrance. U prvi mah to mi se učinilo potpuno neprikladno, ali sad sam se navikla i osmeh mi nikako ne silazi s lica kad pomislim kakva bi sablazan bila kad bi nas Felisitina ili moja majka videle da tako jašemo. Izgledalo bi to kao da uživamo u svojoj iskvarenosti. U selu kružimo po malom bazaru gde trgovci sede na zemlji ispred otvorenih dućana i, čekajući mušterije, puše nargile. Ponekad kupimo pečene tikvice punjene divljom mirođijom i potamnelim crnim lukom, ili tople uštipke s povrćem iza kojih ostaju fišeci od listova koji se presijavaju od masnoće. Felisiti ovakve prilike koristi da odnese sočiva i sirupa za smirenje malom sirotištu koji vode škotski misionari. Prošle nedelje, baš kad smo se zaputile ka sirotištu, ugledala sam na putu, pravo ispred nas, ženu s nagim, tek prohodalim detetom. Žena se dala u beg, a mi smo vikale za njom, ali ona se nije osvrtala. Gledali smo malu devojčicu kako tiho cvili, dok najednom nije utonula u neprirodan san. Felisiti je sjahala i prišla detetu, a ja sam primetila kako joj je lice natkrilila senka kad je pogledala naduveni detinji stomačić. Felisiti mi je rekla da majka ove devojčice verovatno nije u mogućnosti da je prehrani, pa ju je zato ostavila nama. Odvele smo dete u sirotište. Felisiti kaže da deca postaju „pirinčani hrišćani“, jer su voljna da se klanjaju ma kojem božanstvu samo da dobiju nešto da jedu. Ona, međutim, ništa ne zamera misionarima, već kaže: „Bolji su Isus i pun stomak nego pijace robova. U Pešavaru četvorogodišnja devojčica vredi
  • 141. koliko dva konja.“ Uverena sam da je Felisiti u pravu, a ipak se pitam kako li bih se ja osećala kad bi grupa Indijaca došla tako u Englesku da od nas pravi hinduiste ili muhamedance. Deci Felisiti daje šećernu trsku, koju ona zubima oljušte, a onda žvaću dok ne ostane sama kaša, a lica im posle toga budu musava i lepljiva. Svojim očima sam videla kako Felisiti ljubi decu s krmeljivim očima i šugavim nogama. Ponekad okupi nekoliko tih sirotana ispod pipalovog drveta, tamo u misiji, pa ih nauči pokoju reč na engleskom, čemu se svi prilično obraduju. Strahujem da će dobiti neku groznu bolest, ali Felisiti mi kaže da je rođena ovde i da je stoga imuna. Jednom kad sam s nelagodom gledala taj goli, prašnjavi ograđeni prostor pun krastave dece, nežno me je dodirnula po nadlaktici i rekla: „Nema osuđivanja. Samo radost.“ „Nije to osuđivanje“, odgovorila sam, „nego oprez.“ „Adela, najdraža moja... U Indiji čovek može u podne da bude pun života, a već pre večere da ga sahrane. Ako moram da biram između radosti i opreza, odabraću radost.“ Rekavši to, podigla je jedno šugavo polugolo dete i otplesala pevajući onaj luckasti američki pesmuljak „Camptown Ladies“, s odrpanim horom siročića koji je veselo larmao idući za njom. Septembar 1856. Aleluja! Pristala je da sagradi pravu kuhinju. Hakim gunđa i duri se u onoj smrdljivoj čatrlji, a sama pomisao na to da neko kuva u kući jednako ga izbezumljuje kao kad bi mojoj majci neko rekao da treba volove da drži u spavaćoj sobi. U tuđinskoj kuhinji, u kojoj nikada neće biti svoj na svome, on neće moći da jemči da je golub ostao u životu, ili, ne dao Alah, da nije slučajno zalutao neki svinjski odrezak. Kad je pripretio da će dati otkaz, Felisiti je pristala da neće dirati njegovu kuhinju, uveravajući ga da će ova nova služiti isključivo za našu razonodu. To ga je donekle umirilo, ali nas je ipak surevnjivo merkao, strahujući da će nov raspored uticati na smanjenje njegovih prihoda. Ukoliko počnemo same da nabavljamo namirnice, on će ostati bez uobičajenog procenta koji uzima na pijaci. Podozrevam da se Hakim bolje snalazi s novcem nego u kulinarstvu.
  • 142. Kuliji dolaze svakodnevno, natovareni ciglama i drvnom građom, i mi moramo iz Kalkute da poručimo jedan lep, moderan šporet. Septembar 1856. Iz Simle nam stižu pozivnice na balove i amaterske pozorišne predstave, uz uveravanje da će događajima prisustvovati šestorica muškaraca na jednu ženu. Dugo smo se oglušivale, ali smo ipak prihvatile poziv na čaj kod Felisitine majke. Ona je, očigledno, želela da posle toliko vremena konačno upozna družbenicu svoje kćeri, a možda i da proveri da li je nesumnjivo obespokojavajući izveštaj gospođe Kroli bio u celosti verodostojan. Felisiti je procenila da će najbolje biti da umiri majku, tako da nas žena ostavi na miru. Obukle smo se kao smerne devojke, u haljine i krinoline, koje su mirisale na kamfor od neupotrebljavanja, i iznajmile tongu da nas dovezu do damskog kluba u Simli, gde smo uzele sobu za tu noć. Simla je jedna čudnovato izvitoperena verzija engleskog sela smeštenog u indijski predeo – neprirodne tjudorovske kuće usred himalajskih borova i terasastih brda, plavih planina čiji se vrhovi gube u magli i mirisa vatre podložene kravljom balegom što se diže odozdo, iz starosedelačke četvrti koja liči na lavirint. Mesto je podignuto oko široke centralne ulice poznate pod nazivom Šetalište, jednog od malobrojnih koliko-toliko ravnih pravaca u ovoj oblasti. A na tom Šetalištu naići ćete na mnoštvo engleskih prodavnica ispred čijih vrata stoje saksije sa crvenim zdravcima; tu je i pravi-pravcati hotel, s valjanim ramom za krevet od mahagonija, i Pelitijeva čajdžinica, gde se čaj sa šlagom pije iz finih porcelanskih šolja. Sve to izgleda kao da je neko uzeo celo englesko selo – kuću po kuću, dućan po dućan, naviku po naviku – i sve to preneo ovamo, na Himalaje. Šetalište vrvi od Britanaca u tongama i rikšama, ali Indijci se tu, izuzmemo li sluge, ne mogu videti. Postoje i znaci na kojima piše: „Zabranjeno za Indijce i pse“. Memsahibe s turnirima u haljinama pijuckaju čaj u baštama kafea, a mala bela deca s minijaturnim kolonijalnim šlemovima na glavama slobodno se ludiraju. Nijedno od njih nije starije od šest ili sedam godina, pošto ih u tom uzrastu šalju u Englesku, kao što je svojevremeno bilo i s Felisiti. Kad pogledate naviše, vidite Hristovu crkvu, visoko gore, na
  • 143. grebenu, i ta velika građevina, s moćnim tornjevima i veličanstvenim vitražom, ne bi izgledala ni najmanje neumesno da je spustite bilo gde u Engleskoj. Kad pak pogledate nadole, vidite dugo stepenište sačinjeno od nakrivljenih kamenih stepenika koji vode dole, u starosedelačku četvrt, tamni vilajet prenatrpanih ulica punih majušnih radnji, tezgi i hramova. Nešto više od tri kilometra od Šetališta naći ćete Anandejl, mesto gde se igraju kriket i polo. Uglađena publika vikendom zauzima mesta u stolicama na sklapanje i posmatra ljude koji cimaju ponije, a na sve strane se razleže pobedonosno kevtanje pasa i topot kopita. Ledi Čedvik i ostale iz njenog kruga – same sebe nazivaju izgnanicama – zatekli smo kod Pelitija. Kao bura memsahiba u svom društvu, ledi Čedvik sedela je u čelu stola prekrivenog lanenim stolnjakom, na kojem behu postavljeni masivni srebrni escajg i sveže cveće; slugama je naređenja izdavala odsečnim pokretima šake. Felisiti je bila neuobičajeno tiha, ali je zato izgledala ljupko u roze haljini od tafta s visokom kragnom koju je kupila kod Svana i Edgara. Čak smo i suncobrane nosile. Bojim se, međutim, da takvim prerušavanjem nismo uspele da zavaramo memsahibe u uštirkanim haljinama, s topijima širokih oboda na glavama. Osećale smo se na kamfor, a one su ionako već odavno smatrale Felisiti nepopravljivom ženom neobjašnjivih sklonosti. Ja sam, naravno, bila kriva samim tim što sam s njom. Iako učtive, isključile su nas iz razgovora pričajući o polu, kriketu i modi iz njihovih, šest meseci starih kataloga. Upitale su nas, pritom, kada bi se mogao očekivati naš povratak u Kalkutu, a mi smo izbegle odgovor složivši im priču o oboleloj sluškinji. Ledi Čedvik i njene prijateljice odlaze idućeg meseca. S olakšanjem smo se vratile u našu kućicu u džungli. Te večeri Felisiti se umotala u omiljeni sari boje lavande i sedele smo na verandi izuvši se, osluškujući golubije gukanje i gledajući kako povetarac njiše krošnju sandalovog drveta. Ćaskale smo dok se mesec nije pojavio na nebu, a onda smo podigle stopala pušeći iz Felisitinih lepih mesinganih nargila sa izrezbarenim piskom od slonovače. Septembar 1856.
  • 144. Ima večeri kad pod svetlošću vezemo na verandi, pravimo ukrasne jastučnice. Ovdašnje tradicionalne šare raskošne su i lepe, a ja sam više nego zadovoljna koralno-tirkiznim avganistanskim ćebetom koje sam izatkala. Jarke boje prošarane zlatnom. Koristila sam predivo od dlake kašmirskih jarića, meke i putene, ofarbane u žive tonove kakvi i pristaju ovom carstvu izobilja. Felisiti je ovde savršeno zadovoljna, crta, bavi se dobrotvornim radom, jaše ponija i puši nargile, ali ja iz dana u dan gubim ravnotežu. Kao prvo, nedostaje mi Kejti, i nema dana a da se ne pitam šta li je s njom. Više pisama poslala sam kuvarici, ali odgovora nema. Kad se vratim u Englesku – jer nije ovo mesto na kojem bi jedna Engleskinja trebalo da provede starost – brinuću se o njoj. Čak i kad ne mislim na nju lično, sama čulnost ovog mesta podseti me na Kejti. Muška tela presijavaju se od znoja, žene se njišu zaklonjene prozračnim velovima, a bujno rastinje cveta, divlje i puteno. Čak i ovdašnja religija kao da je skopčana s erotikom – mislim na hinduističke rezbarije na kojima su prikazane devojke koje plešu i parovi koji se bezbrižno prepuštaju sladostrasti, ili na muhamedanske običaje koji čoveka nagone da neprestano misli na seks samim tim što su im žene zaštićene od tuđih pogleda, zaklonjene visokim zidinama zenane. Prestala sam da nosim steznike i krinoline, i moram da kažem da je to za mene bilo pravo otkrovenje. U prvo vreme bez steznika sam se osećala sva nekako mekana i gola, pa čak i malčice neuredna, ali je ubrzo preovladalo uživanje u toj lakoći pokreta i ona radost koja me ispuni kad mogu duboko da udahnem a da me ništa ne sputava. Krinoline sam oduvek smatrala glupavom smetnjom i jedva sam čekala da ih se ratosiljam. I tako sada oblačim jednostavne pamučne haljine, a od donjeg veša samo koliko se mora, ali nisam – još – stigla dotle da nosim sari, i naprosto nisam u stanju da hodam bez cipela, čak i u kući. Od toga me odvraća raznovrsno mnoštvo raznih gmizavih stvorenja, ali priznajem da su kožne čizme koje nosim ipak malčice previše za ove klimatske uslove. Zlatnu sredinu pronašla sam u indijskim papučama od jute. Što se Indije tiče, koliko je do juče sve ovo bilo novo za mene, toliko danas ta novina počinje da bledi, a s njom se gasi i moja žeđ za
  • 145. pustolovinom. Čak i sada, kad pomalo već počinjem da upoznajem ovu zemlju, prožima me osećanje da je ovo mesto ipak preveliko, prestaro i preterano zbunjujuće da bih ikada stvarno mogla da kažem kako ovde pripadam. Bilo bi to kao da pokušaš da uhvatiš jednu sliku i izvučeš je iz kaleidoskopa koji se još okreće i menja. Ove nedelje s tavanica ćemo skinuti punke.
  • 146. 16. 1947. Stigla je Rašmi, nasmejana kao uvek, s vencem od nevena koji je okačila o trščano uzglavlje našeg kreveta. – Šta ti je to, Rašmi? – Amajlija. Vidite? Izvodim pudžu za vas i gospodina. Bože, nemoj opet. – Hvala ti, Rašmi, ali stvarno ne moraš. – Nema brige, gospođa. Amajlija vrlo dobra za Šivu. – Važi. Odlično. – Znam ja još jednu belu gospođu, iz Australije je. I ona mi rekla da joj amajlija deluje. – Dobro. – Vi poznajete Australiju? – Da. – Lepo selo u Engleskoj. – U Engleskoj? – Svi tamo beli. Vrrrrrlo bogati, ali ne i zadovoljni u krevetu. – Važi. Hvala za amajliju. – Kod Australijanke delovala stoprocentno. – Kod one iz Engleske, jelda? – Taaaako je. – Zablenula se u mene kao da sam zaostala. – Vrlo zadovoljni u krevetu sada. Vrlo zadovoljni i vi će da budete. – U redu. * * * Te večeri kari je bio neke grozomorne ružičaste boje, gust, pun krompira, graška i karfiola, a meso nije bilo moguće prepoznati; Martinu se učinilo da bi moglo da bude bivolje. Pošto sam već izgubila volju da ga ubeđujem kako je jake začine bolje gasiti jogurtom nego vodom, sipala sam celu činiju raite u svoj crvenkasti kari i ta prokletinja je najednom poprimila onu srditu boju kožnog osipa. Ličilo je to sad na
  • 147. porciju pepto-bizmola42 u gromuljicama, ali nije bilo ljuto. Martin je uzeo zalogaj pa isturio donju usnu. – Nije loše – rekao je. – Konačno si uspela da ubediš Habiba da smanji te papričice. – Izgleda da jesam. – Nije bilo nikakve svrhe prepuštati se samozadovoljstvu. – A to ti je nova kurta? – Martin je bio počeo da nosi bele pamučne tunike, gornji deo indijske kurta pižame. Kurte su prijatne i komotne, a Martin mi je već rekao da voli da se oblači kao ovdašnji živalj pošto tako ljudima izgleda pristupačniji. Jedino što je od Zapada još bilo ostalo na njemu bile su sad već potpuno neprikladne pantalone od gabardena. – Voker mi je pokazao jedno jeftino mesto na pijaci Lakar – kazao je. – Taj tip je toliko dugo ovde da robu dobija po istoj ceni kao i domaći. – Pogledao je u komotnu belu tuniku i nasmešio se. – Za trideset centi! – Samo se kloni kapica i turbana. Samo ti još fali da te neki gnevni musliman pobrka s hinduistom, ili obrnuto. Prasnuo je u smeh. – Slabe su šanse. Hindi govorim s najcrnjim mogućim američkim akcentom. – Ima li danas nekih novosti? Martin mi je, između zalogaja, ispričao o Rojtersovim izveštajima iz Kalkute i Lahora, gde su ponovo izbili neredi. – Gandi juri na sve strane pokušavajući da spreči nasilje, ali... Pa dobro, Voker kaže da ljudi vole tog starca, ali kad im svega dođe do guše, ni njega ne slušaju. – Ljudski, nema šta. – Gurkala sam ružičasti pirinač po tanjiru. – A telegraf? Jesu li još negde presekli žice? – Jesu na nekoliko mesta. Videvši da sam se najednom ukrutila, brzo je dodao: – Ne ovde. – Telefoni rade? Martinu je trebalo sekund više nego obično da sažvaće zalogaj, pre nego što će mi odgovoriti: – Manje-više. – A onda se potpuno usredsredio na kari i videlo se da više neće da priča; odmah sam znala da mi ne vredi ni da pokušam da iskamčim nešto više. – Vodila sam danas Bilija u šetnju – rekla sam. – Stvarno? – Naleteli smo na Edvarda i Lidiju. – Blago vama.
  • 148. – Nepodnošljivi su. Martin je zamišljeno žvakao. – Na neki paradoksalan način, upravo takva nadmenost i jeste ovde održavala mir. – Mora da se šališ. Martin je dobro natovario viljušku ružičastim karijem. – Britanski imperijalizam ujedinio je muslimane i hinduiste u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Ali sada, kad se Britanci izvlače odavde, sve te drevne verske razmirice ponovo će izbiti na površinu. – A tu je i podela zemlje. Martin je klimnuo glavom. – Mnogim muslimanima zapravo godi sama pomisao na to da će imati sopstvenu državu – a posebno Džini,43 koji će im biti glavni budža. Ali avgust je preblizu. Svi su zbunjeni i uplašeni, a ekstremisti na obema stranama samo huškaju ljude. Gledala sam u tanjir. – A zašto onda Britanci jednostavno ne predaju Indijcima njihovu zemlju, pa nek onda oni sami reše to između sebe? – Ne postoji centralna vlast kojoj bi rukovođenje moglo da bude predato. Britanci su ovde vekovima na vlasti. Gandi ima Indijski nacionalni kongres, u kojem preovladavaju hinduisti, a Džina ima Muslimansku ligu, ali oni se ne zalažu za iste stvari. – Govorio je ustima punim karija. – A teško je doći do kompromisa između hinduista i muslimana jer su oni potpuno predani svojim religijama. To je njihov identitet. – Kad smo već kod religije, Rašmi izvodi pudžu za nas. – Šta? Nisam nameravala to da mu kažem, ali sam želela da vidim kako će reagovati. Hoće li se izviniti? Ili će mu, možda, biti neprijatno? A možda će prasnuti u smeh? – Ona kaže da nema „seksi provoda“ u našem krevetu. I moli se Šivi. – Preturala sam onaj kari po tanjiru, sve se nadajući da će me Martin uzeti za ruku. A on je, s gađenjem, spustio viljušku. – Baš lepo. – Zar tebi nije smešno? Bar malo smešno? – Jeste, da crkneš od smeha. – Prešao je šakom preko čela kao da mu je teško i da misli o tome. Kao da je sama pomisao na seks uvredljiva. Povređena i zbunjena, nisam mogla tek tako da pređem na drugu temu.
  • 149. – Danas smo upoznali jednog momka koji se povukao u ašram. Bili ga je uhvatio za nos kao što tata radi. – Osmeh mi se pojavio na licu kad sam se setila tog prizora. – Zove se Hari, Hari pa još nešto. Zanimljiv čovek. – A u Masurli postoji ašram – rekao je Martin rasejano. – Ma ne postoji. Sreli smo ga u gradu. – Šta? – U Simli. Tamo gde sam videla Edvarda i Lidiju. – Išla si u Simlu s Bilijem? Podigla sam obrve. – A što ne bih? Martin je odgurnuo tanjir. – Ne mogu da verujem, Evi. – Samo smo išli u šetnju. – Nemiri i protesti po celoj zemlji, a ti baš rešila da vodiš Bilija u šetnju? – Lupkao se prstom po čelu da mi stavi do znanja kako nekome nisu sve daske na broju. – O, zaboga, pa u Simli je mirno da mirnije ne može biti. Ne misliš valjda da ćemo samo sedeti u kući kao neki zarobljenici? – Sve može da odleti u vazduh dok lupiš dlanom o dlan. – Malo je sada povisio ton. – Od tebe očekujem da vodiš računa o svojoj i Bilijevoj bezbednosti. Spustila sam viljušku i prostrelila ga pogledom. – Živeli smo u velikom gradu punom kriminala. Išli smo u kupovine, odlazili u bioskop. Išli smo u centar. Vozili se autobusom. Izlazili u restorane, išli na jezero. Nikad nam nije palo na pamet da spustimo roletne i krijemo se kô miševi. Užasne stvari o kojima smo čitali u novinama nisu nas sprečavale da nastavimo da živimo. A sada, kad smo prešli pola sveta i došli na ovo čudesno mesto – sada tražiš od mene da ostanem kod kuće? Martin je tresnuo salvetom o sto. – Kriminal u velikom gradu i građanski rat nisu isto. – Sad je već govorio glasno. – Nisam se nadao da ću morati ovo da kažem, ali ti sada govorim: nemoj da izlaziš u grad. – A šta ću s časovima engleskog? – To je u selu. To može. Iz nekog razloga, to što mi je sada postavio krajnje određenu granicu samo je pogoršalo stvari. Možeš, dakle, do zida harema, možeš do bodljikave žice, ali ni koraka dalje. Ščepala sam ivicu stola, kao da ću
  • 150. odleteti ako se za nešto ne uhvatim. – Stvarno si smešan – povikala sam. – Nema ovde nikakvog rata. Tvoj rat je završen, Martine. Ako boga znaš, završen je. Martin je ustao tako brzo da mu se stolica zaljuljala i pala unazad. Štrecnula sam se kad je pala na pod i videla kako se Martin nadnosi nada mnom s nabubrelim mišićima na vratu, kao nekim gukama. I upravo u tom trenutku začula sam neko cviljenje, okrenula se i ugledala Bilija kako mi prilazi, trljajući oči i vukući Spajka za rep. – Što vičete vas dvoje? – Savršeno. – Sklonila sam ruku sa ivice stola i pohitala ka Biliju. Dok sam ga podizala, prislonio mi je obraz na rame. Martin je vratio stolicu na mesto i promrmljao: – Izvini, sine. Sve je u redu. Odnela sam Bilija natrag u sobu i spustila ga u krevet. Pogledao me je u oči i rekao: – Ne volim kad ti i tata vičete. – Znam, Breskvice. Žao mi je što smo te probudili. – Ušuškala sam ga zajedno sa Spajkom. – Vika me plaši. – Nemoj da se plašiš. Sve je u redu. – Poljubila sam ga i navukla komarnik. – Neće više biti vikanja, obećavam ti. A sad spavaj. Bili se sklupčao oko Spajka, a ja sam izašla iz sobe i stala ispred vrata. Ako se vratim u trpezariju, svi su izgledi da će biti još vike, pa sam zato otišla pravo u našu belu-belcatu spavaću sobu i zatvorila vrata za sobom. Jedino me je pomisao na to da Bili spava u susednoj sobi sprečila da ih zalupim za sobom. Sutradan ujutro zatekla sam Martina na kauču, gde je proveo noć umotan u avganistansko koralno-tirkizno ćebe. Pažljivo sam ga posmatrala kako, onako neobrijan, hrče, i primetila polupraznu čašu viskija na stočiću. Koliko još, upitala sam se? Koliko još možemo ovako? Duguljasto, bledo lice i sveštenički okovratnik velečasnog Loka, tog vižljastog Engleza, krili su narav pravog šaljivdžije. Kad sam mu tog jutra otvorila vrata, izveo je preda mnom teatralan naklon, a onda mi, s razoružavajućom prirodnošću, pokazao onaj krezavi osmeh. – Gospođo Mičel! – rekao je on. Zvučalo je to kao neka objava.
  • 151. – Oče, drago mi je što ste došli. Širom sam otvorila vrata, a on je, ulazeći, mahao porukom koju sam mu ostavila. – Vi biste malu istragu da sprovedete kod nas, jelda? Tražite kosture? – Taman posla. Interesuje me istorija Indije. – Kosture ćete naći, ako smem da kažem, tražili vi njih ili ne. Ljudi, znate. – Mašući rukom pravio je krugove u vazduhu, kao da je ta tema jednostavno preterano bizarna da bi se njome bavio. – Jeste li za čaj? – Divota! – Spustio se u zelenu beržeru, a ja sam provirila u kuhinju i zamolila Rašmi da posluži čaj. Kad sam se vratila u dnevnu sobu, velečasni Lok mi je rekao: – I, šta mislite o nama? Nemojte reći da ovde niste dovoljno dugo da biste izgradili mišljenje. Prvo što svako učini kad dođe ovamo jeste da izgradi mišljenje, i to je, jednostavno, tako. – Vrteo je glavom, najednom zbog nečeg razočaran. – Nekada je ovde bilo baš originalno, znate. Negde 1800. godine imali smo ovlašćene računovođe odevene od glave do pete po muslimanski. Izležavali su se na jastucima i pušili nargile. A imali smo i Škote s kariranim turbanima i bradama kakve puštaju Siki. Ali svega toga već 1830. nije više bilo. Sada su svi ugledni. Velika šteta. Rašmi se dogegala s poslužavnikom i spustila ga. Ostala je tu, pogledom procenjujući čoveka koji je, eto, došao u posetu jednoj udatoj dami usred bela dana, kad joj muž nije kod kuće. – Hvala ti, Rašmi – morala sam da kažem i usto da podignem obrvu pogledavši je. Mislim da je, naposletku, sveštenički okovratnik velečasnog Loka bio dovoljan da ga izuzme svake sumnje, jer je Rašmi rekla samo: – Hajdemo, beta – i Bili je krenuo za njom na verandu. – Koliko mi god živopisno zvuči ta 1800. godina – rekla sam ja – nije taj period u meni probudio radoznalost. Nedavno sam, naime, slušala o pobuni sepojâ 1857. godine. – Sipala sam čaj i dodala mu šoljicu. – A, pobuna sepojâ. – Uzeo je šoljicu i otpio gutljaj. – Pa vidite, mi to nazivamo pobunom; Indijci kažu: Prvi rat za nezavisnost. – Prekrstio je noge, oslonivši tacnu sa šoljicom na koleno. – Te 1857. već smo za sobom imali duge godine netrpeljivosti zbog ugrožavanja kastinskog sistema, zbog bahatih oficira i fanatičnih misionara. Sve je to otišlo u
  • 152. vazduh kada je Kruna sepojima dodelila patrone podmazane kravljom ili svinjskom mašću. Ostalo je nejasno tačno kojom. Verovatno i kravljom i svinjskom. – Krezubi osmeh sevnuo je bez najave. – Zašto da uvredite samo hinduiste ili samo muslimane kad možete o istom trošku da uvredite i jedne i druge. – Nestalo je osmeha s njegovog lica i zagledao se u čaj. – Znate, sepoji su morali zubima da raspečate te patrone. Apsolutno nedopustivo. Kruna je, naravno, sve poricala. Rekli su da sepoji mogu sami da prave mazivo, od pčelinjeg voska, ako im tako odgovara, ali tada je već bilo prekasno. Sepoji su smatrali da je sve to deo zavere čiji je cilj bio da se odvrate od vere i prevedu u hrišćanstvo, i onda su... Pa, onda su se digli na ustanak. – Je li nereda bilo i u Simli? Utonuvši u misli, velečasni je otpio gutljaj čaja. – Posle pokolja u Kanpuru, iz ovdašnjeg bivaka, kao i s drugih mesta, poslati su britanski vojnici, koji su posle pregazili veći deo severne Indije. – Šta mislite, ima li o tome pomena u crkvenim arhivama? – Možda i ima. Koliko mi se čini, naša arhiva seže sve do 1850. godine. Često ima tih pauza između zapisa pojedinih sveštenika, a i pisao je ko je god bio voljan da na to utroši vreme, tako da su beleške uglavnom neujednačene. Ali ima tu koječega o iskušenjima i mukama kolonijalnog života. Navratite kad god želite. – Ispio je šoljicu i ustao. – Odličan čaj, gospođo Mičel. Spustila sam šoljicu na poslužavnik. – Uvek zamolim Rašmi da popodne sprema asamski čaj, ali mislim da je ovo bio engleski čaj za doručak. Predusretljivo je klimnuo glavom. – Lepo je znati da Imperija i dalje širi civilizacijske tekovine. Na vratima sam ga upitala: – Da li bi odgovaralo danas posle podne? – Divota! Tog dana Rašmi je iznela smeće i rano otišla nekim tajanstvenim poslom, a jedan sat kasnije na zadnja vrata ušao je Habib, noseći svoju zloslutnu pletenu korpu. Počeo je iz nje da vadi crni luk i ljute papričice, uz čitav asortiman nekog povrća koje kao da nije bilo s ovoga sveta.
  • 153. Habib je u kuhinju uvek ulazio ispunjen sumnjom, jer ko zna šta će unutra zateći; oči su mu bile crne kao noć, a s lica se ništa nije moglo pročitati. Za razliku od blagorodne Rašmi, on se po kuhinji kretao nečujno, kao da je pripremanje hrane samo izgovor za špijunažu. Na moj pozdrav uzvratio bi obazrivim klimanjem glave. Toga dana, međutim, ja sam mu rekla „zdravo“, a on se nasmešio. Hitar je i uzdržan bio taj osmeh, ali ja sam to doživela kao pravu malu pobedu. A onda se Habib bacio na posao, uzeo dasku, isukao teški kuhinjski nož, izvadio veliki lonac, pa počeo da ljušti i čisti crni luk, šargarepe, patlidžan i malo parče još krvavog mesa, predano radeći na našem redovnom večernjem kulinarskom iskušenju. Nisam htela da vodim Bilija u Hristovu crkvu, strahujući da se ne ponovi ona scena s Martinom. Rašmi nije bila kod kuće, i mada su kuvari i inače navikli da se oko njih motaju sahibova deca, nisam želela da im Bili smeta. Na jedno mesto sabrala sam razne trice i kučine iz cele kuće i sve to lepo rasporedila na patos u dnevnoj sobi – moje minđuše s opalom, srebrnu ogrlicu i zlatnu narukvicu (Biliju su služile kao gusarsko blago), zatim kesicu pistaća (mnogo ih je voleo), božanstvo u vidu slona od žada (s kojim mu, kad je redovno stanje, nije bilo dozvoljeno da se igra), malo pakovanje kreda (koje sam vadila samo povremeno da bi što duže potrajale), zatim plastične dugmiće koje je voleo da ubacuje u šoljicu, četku od veprove dlake kojom smo češljali Spajka, pakovanje omiljenog Bilijevog keksa (bestidno sam ga podmićivala), okrugli sapun od sandalovine (obožavao je taj miris) i jednu jeftiniju Martinovu kurtu, da se malo igra i igre „obuci se kao tata“. Napolju, na verandi, upitala sam Bilija: – Da li biste ti i Spajk voleli da se igrate bazara? Lice mu se ozarilo. – Idemo u grad? – Ne idemo, Krastavčiću. Napravila sam za tebe bazar u dnevnoj sobi. Bili je ušao unutra i zablenuo se u keks, krede i očevu kurtu. – Zašto se tata oblači kao i svi oni ljudi na bazaru? – upitao me je. – Zato što je udobno. I, je l’ hoćeš da se igraš bazara? Šapnuo je nešto Spajku na uvo i videla sam kako se kaubojski šeširić
  • 154. klima napred-nazad. – A je l’ možemo i da kupujemo stvari? – Svakako. A kad Habib počne da kuva, čak će i mirisati kao na bazaru. Bili je protrljao palac o kažiprst, onako kako je video da rade ljudi po dućanima. – Da ti dam novca? Naravno. – Počela sam da kopam po tašni i izvadila šaku sitnih indijskih bakrenjaka. Upravo dok sam ih davala Biliju, palo mi je na pamet da ćemo kiriju morati da platimo pre nego što Martinu stigne naredni ček, ali znala sam da u kutiji za čaj ima dovoljno da se pokrije taj trošak. Zatvorila sam tašnu. – Idem ja sada, luče moje, a ti nemoj preskupo da platiš taj keks. Vraćam se za jedan sat. – A koliko je to jedan sat? Odvela sam ga do kuhinjskog zidnog sata i pokazala mu gde će kazaljke biti kroz jedan sat. – Brzo ću ja – rekla sam – a Habib će biti tu i pripremaće hranu, kao i obično. Bili je pogledao u Habiba i ovaj mu je klimnuo glavom. Primetila sam da on i Bili, po svemu sudeći, na neki način komuniciraju, i baš sam se pitala kako li im to polazi za rukom. – Ne moraš da žuriš – rekao mi je Bili velikodušno. Poveo je Spajka na minijaturni bazar i videla sam kako ide pravo ka keksu, šapućući nešto Spajku, koji mu je odgovarao kao trbuhozborčeva lutka. U Masurli nije bilo dovoljno stranaca da bi Bili našao drugare za igru, a ni mi nismo imali dovoljno slugu pa da se igra s domaćom decom. A šta ako je Lidija u pravu? Šta ako nije ni trebalo da ga dovodimo u Indiju? Podigla sam ramena i okrenula se prema Habibu, spremna za predstavu. Pokazala sam prvo na sebe, pa na ulazna vrata; onda sam mu pokazala na Bilija i pogladila sto, u stilu „neka ne izlazi napolje“. Habib je klimnuo glavom, ali u skraćenoj verziji, i uputio mi zagonetan osmeh, ali imala sam utisak da me razume pre nego što će mi, jednim širokim pokretom ruke, u stilu noblesse oblige,44 dati znak da mogu da pođem. Stigavši u Simlu, iz tonge sam izašla na Kolskom putu, ispod Šetališta i – potpuno iracionalno – osvrnula se oko sebe tražeći pogledom Martina.
  • 155. On, razume se, nije bio tamo, ali kakvu bi samo scenu napravio da me je video tu, u Simli, i to neposredno pošto mi je, onako izričito, rekao da se držim kuće. Znala sam ja da su njegove namere dobre; izigravao je zaštitnika i, naposletku, obavljao svoju dužnost. Ali nisam htela da dozvolim da me bilo ko zatvara protiv moje volje, tim pre što sam bila uverena da je njegov strah neumeren i da proističe iz hronične paranoje. Krenula sam, tako, pešice Kolskim putem, uživajući u mirisu tamjana koji se širio iz majušne ružičaste bogomolje. Sada, kad sam ovamo došla bez Bilija, nameravala sam da se pešice popnem uzanim krivudavim puteljkom što vodi do Šetališta, a i da usput napravim pokoji snimak. Na kraju Kolskog puta zastala sam kod tezge na kojoj je jedan mladić prodavao neko nepoznato crveno piće, sipajući ga iz mesingane posude. Napravila sam snimak, a onda zastala da vidim hoću li skupiti hrabrosti da popijem malo, kad ono... Buuum! Zemlja se zatresla i mene je toga časa izdalo čulo sluha. Ljudi su trčali Kolskim putem pored mene, širom otvorenih usta, očigledno vičući nešto, ali ja ništa nisam čula. Smešno je, ali setila sam se nemog filma o policajcima iz Kistona i njih kako trče svaki na svoju stranu a da se pritom nikakav zvuk ne čuje, ništa sem pomahnitalog klavira u pozadini. Tada mi je palo na pamet da mi je Martin svojevremeno pričao o privremenoj gluvoći koja nastupa posle eksplozija bombi i minobacačkih granata. Širio se neki dim koji se osećao na ulje, mene je peklo grlo, a teški crni oblaci vijali su se po nebu. Probila sam se kroz masu i ugledala zapaljeni automobil, čiji se pocrneli oblik jedva raspoznavao u plamenu. Dim je kuljao, gotovo ništa od njega nisam videla, a zbog zelenih stakala na naočarima za sunce ceo taj prizor delovao je samo još nestvarnije. Sluh je počeo da mi se oporavlja i začula sam urlanje jedne džinovske vatrene lopte. Bilo je to i previše šokantno da bih odmah poverovala rođenim očima, i opet sam pomislila na filmove, jer tako nešto niko ne viđa u stvarnom životu. Znala sam da bi trebalo da bežim, ali nisam mogla da skrenem pogled. Stajala sam potpuno nepomično, pokušavajući da shvatim šta se dešava. Masa je dovikivala nešto dvojici muškaraca koji su izvlačili trećeg iz
  • 156. dima; bio je u opekotinama i bez svesti, i te tri prilike pojavile su se nalik nekim herojskim figurama koje izlaze iz pakla. Hvala bogu, pomislila sam, uspeli su da ga izvuku. A onda su ga bacili na zemlju i rulja je nasrnula na čoveka. Svi su povadili štapove od bambusa i počeli žestoko da biju izgorelog čoveka. Vazduh je bio gust od gvozdenog mirisa sveže krvi dok je svetina predano delala, znojeći se i brekćući, lica izobličenih od srdžbe. Povukla sam se, osetivši kako mi jed nadolazi u grlo. Ne. Nemoj da povraćaš. Progutala sam i produžila dalje dok se nisam izvukla iz gomile, pa potrčala pored napuštenih rikši i tongi, čiji su vozači posmatrali tuču. Trčala sam u cikcak, zaprepašćena, penjući se uzbrdo ka Šetalištu, dok mi je brauni landarao oko vrata. Kad sam stigla do ulice sa stepeništem, pojurila sam dalje preskačući po dva stepenika, dok me oštar bol u slabini nije naterao da stanem i dahćući se savijem u struku. Na Šetalištu, daleko iznad svega toga, život se odvijao s nadrealnom normalnošću. Jeste dole, kad pogledaš, sve bilo mutno od dima, ali ovde gore mogao je čovek pomisliti da to samo gori obična gomila zapaljenog smeća. Sela sam na gvozdenu klupu da povratim dah dok je nekoliko ljudi stajalo kraj ograde i gledalo dole, čuvši prethodno prasak. Ostali, međutim, uopšte nisu obraćali pažnju, kupujući i prodajući kao i obično, pa su se čak i šetali i nehajno jeli sladoled. Tada sam uvidela da je, mada u samoj Simli nije bilo nereda, narastajuća napetost verovatno svakog dana prouzrokovala izgrede u starosedelačkoj četvrti, ali ljudi na to nisu obraćali pažnju. Kad se srce umirilo, a ruke prestale da se tresu, uspela sam se putem do Hristove crkve, već znajući da Martinu neću reći šta sam videla. Kad bih mu rekla da sam bila u dodiru s takvim nasiljem, opet bi pokušao da me zadrži kod kuće, kao što je muslimanka osuđena na purdu, a ja to nisam smela da dopustim. Martin i Džejms Voker, Felisiti i Adela, i milioni drugih ljudi živeli su svakodnevno s neizvesnošću i opasnošću, ali se nisu odrekli slobode. Zašto bih je se ja odrekla? Velečasni Lok dočekao me je u parohijskom domu s jednim glasnim „Divota!“, od kojeg se sve zaorilo. Ali osmeha je nestalo s njegovog lica
  • 157. kad me je malo bolje osmotrio. – Jeste li dobro, gospođo Mičel? Ja sam se preznojavala i bila potpuno raščupana od trčanja, a i odeća mi je bila garava od eksplozije. – Došla sam pešice – rekla sam otirući ruke o pantalone. – Užasno je strmo, a i vrućina je. Baš sam sela pored puta da se odmorim kad... Molim vas, nemojte mi zameriti što ovako izgledam. Inače sam dobro. – Tako dakle. – Sumnjivo me je pogledao, a onda me uveo u svoju radnu sobu obloženu lamperijom. Ponudio mi je da sama odaberem jednu od dve udobne, debelo tapacirane fotelje, a onda i sam seo u onu preko puta. Na izrezbarenom kaminu bile su naređane stare drvene patke, a iza viktorijanskog radnog stola stajala je pohabana stolica kraljice Ane. Police s knjigama zauzimale su čitav jedan zid, sve do gornje lajsne. Bila je to jedna udobna engleska soba, bez i najmanje indijske primese; soba je odavala utisak potpune izolovanosti i u ovoj situaciji bilo mi je drago zbog toga. – Učinilo mi se da sam maločas čuo neku eksploziju – rekao je velečasni Lok. – Jeste li vi čuli nešto? Oklevala sam. – Jesam, ali bila sam na Šetalištu. Meni se učinilo da je puklo tamo dole. – O, bože. – Dodirnuo je okovratnik. – Nadam se da nevolje nisu stigle i do nas. Zagledala sam se u svoj nokat. – Na Šetalištu je bilo mirno da mirnije ne može biti. – Dobro. Možda je neki kamion tamo dole odleteo u vazduh. – Arhiva se nalazi ovde? – Sve je tu. – Otišao je do zida s knjigama i izvadio jednu pozamašnu. – Mislim da je ovo prva knjiga. Trebalo bi da je tu sve od 1850. do 1857. godine. – Oduvao je prašinu s korica, pa prešao prstom preko knjiga nanizanih na drugoj polici; beše to zbirka starih, crnih Biblija s hrapavim kožnim koricama. – Ovo su porodične Biblije, neke sadrže i pokoji delić istorije. Slobodno i njih pogledajte. Dobijali smo ih kad god bi poslednji član neke porodice preminuo. A to se, bojim se, događalo i prečesto. Kolera, žuta groznica, rat. – Dodao mi je tešku arhivsku knjigu i rekao: – Čaj? Zamislila sam kako pijemo čaj, a ja ne mogu više da izdržim i sve
  • 158. mu izbrbljam – i za paljevinu, i za batine, i kakav sam šok pretrpela – ali zaista nisam želela da iko sazna da sam dolazila ovamo. – Ne, hvala – odgovorila sam – pila sam čaj na Šetalištu. – Divota. – Prstom je lupnuo po knjizi. – Ostavljam vas onda.
  • 159. 17. 1856–1857. Iz dnevnika Adele Vinfild: Oktobar 1856. Ledi Čedvik se vratila u Kalkutu, gde će imati čime da se razonodi i čemu da se veseli, jer sve do marta samo se nižu balovi i večere. Poslala nam je poruku, ponudivši se da otprati Felisiti i mene nizvodno, dok traje hladnije godišnje doba, ali mi smo odbile, a ona nas nije pritiskala. Pitanje je vremena kad će do majke i oca stići glas o mom odbijanju da učestvujem u lovu na muža i ne znam šta će oni preduzeti. Ukoliko mi ukinu apanažu, biću u potpunosti zavisna od Felisiti. Nova kuhinja je gotovo završena i mi smo odlučile da je na neki način obeležimo, da se vidi da je naša. Odbacile smo mogućnost da urežemo svoja imena u drvenu gredu, budući da se i Felisiti i ja užasavamo ljudi koji dolaze na zanimljiva mesta da bi ih unakazili svojim nezanimljivim imenima. Ali ovo je naša kuhinja – čak ni Hakim ne želi s tim ništa da ima – i čini nam se da bi bilo sasvim na mestu da u nju ugradimo i nešto lično. Sinoć je Felisiti izašla na verandu s nekim od onih pisama koje smo nas dve razmenjivale, uključujući i ono koje nije poslala pošto je čula da sam se već zaputila ka njoj. Pokazala mi je i simpatičan crtež na kojem se vidim ja kako jašem, u onoj suknji s prorezom po sredini, pa mi je onda predložila da sve te papire stavimo na tajno mesto, u poluzavršeni zid od cigala u kuhinji. Odmah mi se dopala ta ideja. Mila mi je bila i sama pomisao na to da će naša nesvakidašnja priča biti sačuvana u našoj nesvakidašnjoj kuhinji. Biće to nalik crtežima koje su za sobom ostavili pećinski ljudi, jednostavna poruka – mi smo ovde bili – ostavljena bez ikakve pompe i bez znanja o tome ko bi na nju mogao jednog dana da naleti.
  • 160. Izvukle smo ciglu, ugurale unutra paketić zavezan trakom i vratile ciglu, zalivši je s malčice svežeg maltera. Nije baš najprofesionalnije urađeno, ali držaće. Bile smo vrlo zadovoljne sobom, pa smo izašle na verandu da pušimo nargile. Te noći, dok sam ležala pod komarnikom, razmišljala sam o ovoj kućici u mofusilu, u senci sandalovog drveta, i o tome kako li će u njoj biti dugo pošto Felisiti i mene više ne bude. Palo mi je na pamet da smrt na kraju ukrade sve osim naših priča i osetila snažan poriv da ostavim što potpuniji zapis o nama, ovde, u ovoj kući, gde smo bile srećne. Priče Fani Parks i Onorije Lorens mnogo su značile Felisiti i meni. I ja ću učiniti isto i prepustiti sudbini da odluči koga bi moje reči mogle da dirnu. Još nisam sasvim sigurna kako ću to postići, ali razmišljaću o tome dok budem pisala. Novembar 1856. Preko svojih aktivnosti u sirotištu Felisiti je upoznala jednog Indijca, koji, kao i ona, voli da pomaže potlačenima. Lepo je to, koliko lepo može biti, ali izgleda da ju je to odvelo u one nezdrave delove starosedelačke četvrti, pa čak i u straćare, gde starima i nemoćnima daruje ćebad i opijum. Opasan je to, čini mi se, poduhvat za jednu mladu belu ženu, naročito sada, kad sve češće slušamo o porastu napetosti između sepojâ i njihovih britanskih zapovednika. Ti sepoji su dobro obučeni, a i dobro naoružani indijski vojnici i, ukoliko bi oni, onako brojni kakvi jesu, ustali protiv šačice Britanaca, našle bismo se u škripcu. Dodajte tome i staru odbojnost prema Radžu, pa ono tinjajuće ogorčenje koje kuvare nagoni da oskvrnu sahibov ručak, a vodonoše da ubace zmiju u kadu. Ponekad se čovek upita da li te sluge što mirno sede oko svojih vatara u spremištima zapravo pripremaju revoluciju. A usred svega toga, Felisiti druguje s jednim Indijcem, kao da su bliski prijatelji. Zabrinjavajuće je to. Viđaju se u sirotištu, ali svaki čas razmenjuju i poruke, koje ona ne želi da mi pokaže. Kaže da su to izjave zahvalnosti misionarâ, ali dok ih čita, sva se ozari, a nema tog misionara koji bi mogao da nadahne takvu
  • 161. promenu na njoj. Pogibeljna je ta njihova bliskost, i za jedno i za drugo, ali na svu moju brigu i sekiraciju ona samo odmahuje rukom. Ta razlika u gledištima stvorila je izvestan jaz između nas dve. Nastojimo da ne govorimo o tom čoveku, ali meni je on često na pameti. Novembar 1856. Divali je festival svetla, i ja nikad nisam videla Indiju u tako čarobnom izdanju. Divali, inače, znači „niz upaljenih svetiljki“, i punih pet dana svaka tezga, svaka kuća, svaka rikša i svako drvo osvetljeni su malim glinenim posudama s uljem i pamučnim fitiljima. Gomile ljudi odevene u najlepše što imaju izvode pudžu u čast svetlosti, što simbolizuje pobedu dobra nad zlim unutar same jedinke. Za vreme Divalija, Surja, bog sunca, neposredan je predmet obožavanja, s tim što hinduisti boga određuju kao nešto nesaznatljivo, pri čemu su mnogobrojna hinduistička božanstva samo simbolički posrednici, umnogome nalik hrišćanskim svecima. Jedni druge pozdravljaju rečju „namaste“, što znači „bog u meni klanja se bogu u tebi“, i meni je duboko poštovanje koje u sebi nosi ovaj običaj mnogo upečatljivije od najiskrenijeg rukovanja. Divali slavi unutrašnju svetlost koja razvejava neznanje i donosi radost. Kako bih samo volela da Kejti može da vidi ovo! Sećam se oduševljenja na njenom dragom licu kad god bi naučila da čita neku novu reč. Prolazila bi od rada ogrubelim rukama kroz onu njenu crnu kosu, a lokne bi joj razuzdano poskakivale. Ponekad bi prasnula u smeh i mene bi uvek opčinila prozračnost njenog glasa, kao da se neko zvono oglašava, i uvek je taj zvuk dolazio nekako iznenada, u nesaglasju s njenom grubom spoljašnjošću. Uvek ću voleti Kejti i Felisiti, ali jedna od njih za mene je prošlost, a druga mi može biti samo kao sestra. A opet, u mom srcu stanuje ljubav; to je dar, i ja sam zahvalna. Felisiti i ja kačimo fenjere i vatrostalne posude po kući i ispred nje, a kad nam sluge donesu korpe pune alve sa šargarepom i kolača od badema, mi im zauzvrat damo napojnice. Felisitin prijatelj Indijac nam je takođe doneo korpu koja me je
  • 162. podsetila na blago s brodske olupine, jedan vrlo zamršen rad pun svežeg voća, čatnija,45 glaziranih semenki lotura, iranskih urmi i kitica nevena u šoljicama od listova. Pa dobro, on je imućan čovek. Zahvalila sam mu kao što zahvaljujem i svima drugima, ali Felisiti ga je uhvatila za ruku i držala je tako obema rukama, a ja sam imala utisak da među njima ima i nečega što nije iskazano rečima. Noću bismo sedele na verandi s nevenom u kosi i gledale kako vatromet para noćno nebo, kao da pljuješ mast u oganj, i to me je tronulo. U najtamnijoj noći u godini, u jednoj od najsiromašnijih zemalja u svetu, ljudi slave svetlost. U krevete smo otišle skrušene pred njihovom neumornom nadom. Novembar 1856. Felisitin kašalj se pogoršao i izrazila je želju da ode do Pragpura, da se nadiše čistog, planinskog vazduha. Ali kad sam zamolila Lalitu da počne da nas pakuje, sa zaprepašćenjem sam primila Felisitino objašnjenje da ona, u stvari, želi tamo da ide sama. Felisiti je sve okrenula na šalu, rekavši: „Pa mora valjda neko da ostane da čuva kuću od posluge“, a onda me slatko poljubila u obraz. „Obećavam da ću sve crtati“, rekla je, „i da ću se vratiti u punoj formi i orna.“ Ima, međutim, nečeg neodređenog u njenom držanju. Ništa ne razumem. Decembar 1856. Nedostaje mi. Decembar 1856. Felisiti se vratila sva rumena i svi moji strahovi su iščezli. Zahladnelo je i mi drhtimo kao prutovi po zimi koja prodire do kostiju. Nema ničeg lepšeg nego da sediš tako na suncu, umotana u indijski šal, i diviš se dalekim planinskim vrhovima. Eh, te planine! Kad nam je bog dao moć govora, nije očekivao da ćemo hteti da pričamo o Himalajima. Oni izgledaju kao neko priviđenje, kao halucinacija naslikana na nebu, i pred tim prizorom čoveku ostaje samo da profrflja
  • 163. nešto besmisleno, ili da ništa i ne govori. Uveče je u gostinskoj sobi veselo, pucketa vatra u ognjištu. U ove vedre zimske noći mesec je iznenađujuće svetao, a tu je i jedna lepa novost: vez koji mesečina ostavlja na našim jastučnicama. Može li ovaj svež beli meseci biti isti onaj koji se krije iza sivih oblaka u Londonu? Jedna ovdašnja žena sa alkama koje joj zveckaju na rukama i zvončićima oko gležnjeva i u nosu prodaje nam guščje perje, kojim punimo jastuke. Te nakićene žene u sarijima živih boja liče na tropske ptice koje lepršaju krilima kroz ove prašnjave predele, i ja mislim da su bogovi zemlje sam pojam zlata smislili onog časa kad su prvi put ugledali mrku put. Decembar 1856. Božić! Ukrasili smo kućicu borovim granama, a Lalita je na čajnom stočiću napravila rangoli, čudesni ukras od crvenih božićnih zvezda i divljih orhideja raspoređenih u koncentrične krugove.46 Sedele smo na verandi i pevale „Adeste Fideles“, a sluge su opet došle s košarama punim voća i kolača, i mi smo im opet dale napojnice. Dolazio je i Felisitin prijatelj Indijac, ovoga puta sa zaista neobičnom korpom punom limenki s mlevenim mesom, sardinama i dimljenim ostrigama, a našla se tu i jedna boca žutomrkog porta i jedan ceo kolut pravog-pravcatog stiltona,47 i sve to na podlozi od nevena. Mora biti da se još pre nekoliko meseci setio da pošalje nekoga u prodavnicu uvozne robe u Kalkuti kako bi uspeo da izvede ovo božićno čudo. Iznenađujuća je, zaista, njegova darežljivost, ali Felisiti se bogzna kako oduševljavala, kao neka uzbuđena šiparica. Bilo mi je neprijatno. Felisiti i ja smo otišle na bazar i nakupovale gomile sultana48 i običnog suvog grožđa za puding od šljiva. Na tezgi gde se prodaju začini kupile smo cimet i oraščiće, koje prodavac lopaticom vadi iz džakova i meri na bakarnom kantaru. Nabavile smo i mnogo nerafinisanog šećera, od kojeg ćemo praviti onaj zlatnožuti sirup za pite s melasom. Dok je Hakim pekao pauna, koga će kasnije iseći kao neki istočnjački ubica što vitla sabljom, mi smo u novoj kuhinji pravile puding i pitu. Dok sam ostavljala prezle da se natope vodom, Felisiti se zakašljala,
  • 164. promuklo i isprekidano, i meni se krv sledila u žilama. Uveravala me je posle da joj je to samo nešto zapelo u grlu, ali ja joj ne verujem. Januar 1857. Ima neke nove tajnovitosti u Felisitinom ponašanju. Ponekad se tako ućuti, i ta tišina bude tako teška, kao da joj samo malo nedostaje da mi otkrije nešto važno, a onda, kad je pitam, ona samo odmahne glavom i izađe napolje da dâ poniju jabuku. To je jedna potpuno nova, meni zbunjujuća strana njene ličnosti, i ne mogu reći da mi se dopada. Osećam se zanemareno. Ona ponovo kašlje, i prestala je da radi u sirotištu da ne bi nekoga zarazila. Ne bi me iznenadilo da čujem kako joj se bolest i vratila zbog tog dobrotvornog rada u prljavim ćumezima. Nikada mi se nije dopadalo što ide u te nečiste straćare pune prosjaka i gubavaca. Bojim se da je sam vazduh u tim prostorijama pun otrovnih isparenja. Posluga priča o paljevinama po Kalkuti. Izgleda da su neki sepoji ozbiljno nezadovoljni. Januar 1857. Felisitino stanje se dramatično pogoršalo. Muka je i videti je kako se vuče – o, tako sporo – kroz kuću s maramicom prislonjenom na usta. Bleda je, a njene divne šake izgledaju kao grančice. Tuberkuloza se, bez sumnje, vratila, a opet – sve je drugačije nego prvi put. Hranim je goveđim bujonom i mlaćenicom, ali ona i dalje vene. Molim boga da je to samo tuberkuloza, jer to je već jednom preživela, a ne neka od ovih stravičnih boleština uobičajenih u ovoj zemlji. Radim sve isto kao što sam radila u Engleskoj – kuglicu s kamforom kačim nad njen krevet i izričito zahtevam da uzima redovnu, dnevnu dozu antimon-kalijum-tartarata, da joj ojačam krv. Njeno telo, međutim, uopšte ne reaguje i ne znam šta ću. Ujutro povraća. Hronično je premorena i često tako satima leži u džak-haljini. Menstruaciju je izgubila, kao i dok je bolovala u Jorkširu, i tumara naokolo kao da hoda pod vodom. Poslala sam poruku njenoj majci i ona je poslala mesnog lekara, koji
  • 165. se pojavio te večeri, pijan, jedva stojeći na nogama. Teturajući se, popeo se uz stepenište na verandi, pitajući gde bi mogao da nađe tog pacijenta. „Zar obično nisu u krevetu?“, rekla sam ja. Podrignuo je držeći Felisiti za ručni zglob. A onda je, tupavo, upitao: „Kako se osećamo danas, mlada damo?“ A pošto mu je ona na to kazala: „Savršeno dobro“, lekar kao da je osetio olakšanje. „Vrlo dobro“, rekao je. „Kazaću vašoj sestri da ste se oporavili.“ „Hteli ste da kažete: majci“, rekla sam ja na to nestrpljivo. Pogledao me je razdražljivo. „Noćas se lepo odmorite, a ako sutra ne budete na nogama, doći ću ponovo da vam pustim krv.“ „Milina jedna.“ Felisiti ga je počastila onim svojim čudesnim osmehom. Ispratila sam gnjavatora do vrata, a on pita: „Može li jedno za usput?“ Dala sam mu jedan kratak viski, samo da ga se ratosiljam, a onda se vratila kod Felisiti, koju je, izgleda, ta pijana budala prilično razgalila. Sutradan je ledi Čedvik stigla u elegantnom viktorijanskom fijakeru koji je vukao istimareni crni poni. Probila se nekako kroz verandu obraslu u rastinje, ne krijući gađenje, a onda stala na vrata, potpuno ih zakrilivši svojim krinolinama. Prohujala je kao vetar kroz našu malenu gostinsku sobu, koja mi se najednom učinila tako mala, tako pohabana, a onda produžila do podnožja Felisitinog kreveta. „Čujem da se opet lepo oporavljaš.“ „Tako je, majko. Hvala ti što si došla.“ Poseta je trajala deset minuta, ali bilo je toliko neprijatno da se činilo kao da traje satima. Sad mi Felisiti kaže da neće više nikoga da prima sem onog Indijca. Hvala bogu te živimo u novom mofusilu, gde nema uvek budnih očiju koje bi mogle na naopak način da protumače to njihovo bezazleno, istina nesmotreno, prijateljstvo. Indijac. Nerado se služim njegovim imenom, kao da će, ako ga spustim na nivo bezimenih masa, nestati nekud, ili barem izgubiti na značaju. Kad mu se obraćam, činim to sa „gospodine“, a on se učtivo nakloni i oslovi me s „madam“. Naši razgovori kratko traju i hladni su, i to zato što ja tako hoću. Bezosećajno s moje strane, znam, ali tako je kako je. Srećnija sam bila dok smo Felisiti i ja bile same.
  • 166. Ako ništa drugo, barem nije nižeg roda. Govori kraljičin engleski, jer živeo je u Londonu i studirao u Kembridžu, a potiče iz porodice imućnih zemljoposednika – proizvode svilu, čini mi se. A ipak, on je Indijac, a mi ovde predstavljamo Radž, i u ova nepredvidiva vremena ta njihova veza ni na šta dobro ne može da izađe. Taj nemir koji se raširio među sepojima vrti se oko nekih novih patrona za njihove puške. Po svemu sudeći, problem je obesvećena mast, kravlja ili svinjska, ili bar oni misle da je o tome reč. Bez obzira na to da li je mast obesvećena ili nije, s religijom nema šale u ovoj zemlji gde obitavaju tolika božanstva.
  • 167. 18. 1947. Otvorila sam arhivsku knjigu otprilike na sredini i pogledala datum – 1855. godina – a onda počela da prelistavam stranice ispunjene raznim nebitnim crkvenim podacima, sve dok nisam stigla do 1856. Čitala sam beskrajne spiskove rođenih, krštenih i umrlih, belešku o nekom parohijaninu koji je bolovao od tuberkuloze, pojedinosti u vezi s nabavkom novih stolica od ratana za potrebe kluba, kao i opis jednog otmenog bala upriličenog u Potkraljevskoj loži. Okrenula sam list i ugledala naslov ispisan lepim, kaligrafskim slovima: Novodošavši, od januara do juna 1856. Na spisku su bili datumi, imena, činovnici i članovi njihovih porodica, pripadnici vojske, komplet sa činovima, a negde oko polovine stranice pisalo je: Maj 1856, gospođica Adela Vinfild, družbenica gospođice Felisiti Čedvik. Sumnje više nije bilo. Ono na groblju bila je moja Adela. Prelistavala sam dalje knjigu i tako stigla do januara 1857. Redovna sveštenička posla, ništa naročito, sve do jedne prezrive napomene o nezadovoljnim sepojima. Na istoj strani bila je i jedna prilično ostrašćena beleška iz marta, pisana gnevnim švrakopisom: Mart 1857. Još koještarija o onim prokletim patronama koje su im, navodno, date da bi ih skrenule s puta njihove vere. General Anson kaže da nikad neće popustiti pred njihovim životinjskim predrasudama. Tako treba. Zvučalo je to prilično krvožedno za jedno svešteno lice, ali velečasni Lok mi je lepo rekao da su beleške često vodili oni koji su bili voljni da na to utroše malo vremena. Ko god da je utrošio vremena da unese ovu belešku o pobuni, po svemu sudeći zastupao je stavove većine.
  • 168. April 1857. Pobuna! Jedan sepoj u Barakporu, izvesni Mangal Pandej, pucao je na britanskog oficira i ranio ga. Zajednica je zgrožena. Ovo ne može da prođe. April 1857. Pandej je obešen, ali je bilo protesta. Maj 1857. Katastrofa u Miratu. Sepoji su pobili celokupno hrišćansko stanovništvo! Sada jašu prema Delhiju da za svoju stvar pridobiju i mogulskog cara. Bahadur-šah Zafar im nikad neće dati blagoslov. Previše je on prevejan da bi prkosio Kruni. On će nama njih isporučiti. Maj 1857. Bahadur-šah Zafar pružio je sepojima utočište u palati. Sigurno je bio primoran na to. U svakom slučaju, ovo je rat. Jun 1857. Sepoji su zauzeli Crvenu tvrđavu u Delhiju. Britanski državljani, uključujući žene i decu, lutaju po unutrašnjosti zemlje tražeći sklonište. Ovaj krvavi ustanak Indijci nazivaju Ratom za nezavisnost. Simla je zasad pošteđena, ali ima sporadičnih izgreda koji slute na zlo, pri čemu mislim na skupove kojima malo nedostaje da se pretvore u pir raspomamljene mase. Raspoloženje je preteće i vrlo retko se i usuđujemo da izađemo iz svojih domova. Pomno posmatramo sluge ne bismo li na njima primetili tragove podrivačkog rada. Čak i neka deca nose štapove, i prete, mašu. Bože sakloni. Jun 1857. Tajtlerovi su na sigurnom u Karnalu, sam bog zna kako, ali Vibarta nigde nema. Porodica Klark je pobijena u svojoj kući, a Morli nije bio u stanju da opiše prizor. Gospođa Klark je bila u poodmakloj trudnoći.
  • 169. Jul 1857. Kanpur! Naše žene i naša deca raskomadani i pobacani u bunar! To se rečima ne može iskazati. Božja kletva na crne njihove duše! Platiće oni. Stotinu njihovih ima da strada za jednog našeg. Vejgentriber zove na potpuno uništenje. Kening je zatražio uzdržanost i prozvali su ga „preblagi Kening“. Na njega ama baš niko ne obraća pažnju. Opšta je saglasnost da moramo osvetiti Kanpur, i to na način koji će poslati nedvosmislenu poruku. Da se više ne ponovi! Čudno, ali na narednim stranama bila su samo pobrojana imena rođenih i upokojenih, zabeleženo jedno venčanje, a bio je tu i zapis o jednoj partiji kriketa, s mnoštvom znakova usklika posle rezultata. „Sjajan meč!“, pisalo je. Moglo se naslutiti da pobunjene sepoje, koliko god nevolja stvarali, Britanci nisu smatrali ozbiljnom pretnjom Imperiji; oni su, naposletku, bili samo ljudi u kraljevskoj službi. Naišla sam na još jedan pomen tuberkuloze, a onda je usledio i opis britanske odmazde za Kanpur. Avgust 1857. Nikolson s velikim uspehom razoružava pukove sepojâ i veša kolovođe. Digao je ruke od stare prakse da pobunjenike raznosi pucajući iz topova; smatra da municiju treba čuvati pošto bi mogla da bude upotrebljena i na korisniji način. Avgust 1857. Kening kaže da smo otišli predaleko, ali njegov glas je usamljen. Kazneni odredi očistili su ceo sever zemlje, ostavljajući za sobom čitava sela u plamenu. Jedinicama sastavljenim od odanih Sika dozvoljeno je da muče zarobljene ustanike. Sepoje teraju da poližu stratište u Kanpuru, posle čega ih ritualno lišavaju verskih obeležja terajući ih da jedu svinjsko i goveđe meso i kljukajući ih svim živim što po njihovim propisima nipošto ne sme da se jede. General Nil je izdao naređenje da, u suprotnosti s načelima dveju religija, hinduiste sahranjuju, a
  • 170. muhamedance spaljuju. Gnusno, ali što reče Makenzi: „Kakvi bismo mi ljudi bili kad ih ne bismo istrebili kao zmije.“ Indijci ovu odmazdu nazivaju đavoljim vetrom, ali to je naše pravo, zapisano i u Bibliji. Volas poje 116. psalm dok nabija sepoje na bajonete. Jed koji sam progutala pred prizorom onog zapaljenog automobila ponovo mi je jurnuo u grlo. Odgurnula sam se od stola, zamišljajući britanskog oficira kako, raspomamljen u osvetničkom žaru, poje psalme kao anđeo iz pakla dok s podignutim bajonetom gazi u krvi do kolena. Tu je na scenu stupila moja sarkastična narav: jadni bože, pomislila sam, šest hiljada religija ima u svetu, a svaka tvrdi da si Ti baš na njenoj strani; glava da te zaboli. Septembar 1857. Britanska vojska je ponovo zauzela Delhi. Ove nedelje smo se pomolili kao zajednica ujedinjena u zahvalnosti. Dalhauzi, taj tupavi podlac, kažnjen je, i priča se o reorganizaciji Istočnoindijske kompanije. Potreba za strožim sprovođenjem zakona nametnuta nam je po visoku cenu. Pobuna, međutim, neće biti tolerisana, a odmazda će potrajati još neko vreme. Septembar 1857. Kako se radujemo što ćemo uživati u svežem vremenu u Simli! Ovi što upravo pristižu iz Kalkute i Delhija pričaju o nepodnošljivim vrućinama i omorini, koje su za neke i smrtonosne. Uteha, međutim, ima to svojstvo da moralno olabavi čoveka, u šta smo, uostalom, imali prilike da se uverimo nedavno, kad je izbio skandal sa Singom. Onespokojavajuće je makar samo i pomisliti kako... Ali naredna stranica bila je iscepana. Pitala sam se zbog čega bi se u arhivama anglikanske crkve pominjao nekakav skandal u jednoj indijskoj porodici, pa sam nastavila da prelistavam knjigu, sve u nadi da ću negde naići na tu stranicu, ali nje unutra nije bilo. Gledala sam u drvene patke na kaminu. Britanci ne bi obratili ni najmanju pažnju na nekakve skandale u indijskim porodicama, izuzev
  • 171. u slučaju da je umešan i neko od njihovih. Čest je, razume se, bio slučaj da Englez ima ljubavnicu Indijku, ali posle 1830. godine, kad su misionari počeli masovno da pristižu, intimni odnosi među pripadnicima različitih rasa osuđivani su kao i paganski idoli i haremi, i o njima svakako ne bi bilo beležaka u crkvenoj arhivi. Što se pak tiče odnosa između jedne Engleskinje i jednog Indijca, to bi bilo već nešto gore od skandala; bilo bi to nešto, jednostavno, nemoguće. Muškarca bi linčovali, i to u slučaju da poživi dovoljno dugo da mu namaknu uže oko vrata. Bio je već dvadeseti vek kada je jedna Engleskinja u Pendžabu prijavila vlastima da ju je neki Indijac uznemiravao na ulici; guverner je naredio da svi Indijci koji prolaze tuda celu ulicu, od početka do kraja, prođu puzeći na šakama i kolenima. Odnos između jedne viktorijanke i jednog Indijca bio je nešto nezamislivo. Ali šta je to moglo da se desi u jednoj indijskoj porodici što bi bilo zapisano u crkvenim arhivama, da bi potom iz njih bilo istrgnuto? Beleške su se odnosile na period zaključno s decembrom 1857. godine, i bilo je vreme da pođem kući. Dok sam vraćala knjigu na policu, pažnju mi je privukao niz starinskih Biblija i prešla sam rukom preko ispucalih rikni na kojima su zlatotiskom bila ispisana imena: Čilton, Brajtvejt, Marlou i – da – Vinfild. Kad sam otvorila Bibliju, iz nje je ispao savijeni list hartije, koji mi je, lagano lebdeći, pao na noge. Podigla sam ga i upravo se tada oglasilo crkveno zvono, a ja sam pomislila na Bilija i kako sad sigurno zuri u sat čije kazaljke pokazuju da bi trebalo da sam se već vratila kući. Pred očima mi se ukazao i Habib, kako svaki čas pogledava na vrata. Brzo sam preletela pogledom preko prvog reda: Februar 1857. Ona iskašljava krv i ja već počinjem da očajavam. Dala sam sve od sebe, ali uzalud. Bila je to, izgleda, dnevnička zabeleška. Prelistavala sam Bibliju, u nadi da će iz nje možda ispasti još nešto, i otelo mi se tiho „Bože“ kad je još
  • 172. nekoliko listova, ševrdajući kroz vazduh, završilo na patosu. Sagnula sam se da pokupim neočekivano bogatu berbu, željna da tu odmah, na licu mesta, počnem da čitam, ali morala sam kući. Dok sam gurala papire u tašnu, učinilo mi se da čujem bat koraka, pa sam pogledala u pravcu vrata. Opterećenoj grižom savesti, na pamet mi je pala reč „krađa“, na šta sam promrmljala: „Samo pozajmljujem“. Zatvorila sam tašnu i vratila Bibliju na mesto. Progonila me je iracionalna pomisao da mi je kosa u neredu, kao da ju je vetar išibao, pa sam je pogladila pre nego što ću poći. Šmugnula sam i ne pozdravivši se s velečasnim Lokom – divota – i zbog toga mi je bilo drago. Tašna mi je bila otežala od nepošteno stečenog plena, pa ionako ne bih ni bila u stanju da ga pogledam u oči. Iznajmila sam tongu i onda smo, izbivši na Kolski put, prošli pored onog zapaljenog automobila, potpuno izgorelog; od njega je ostao samo skelet koji se puši. Nije više bilo onih bambusovih štapova, a stopala, kopita i točkovi već su izgazili zemlju na mestima gde je moglo biti krvi. Naposletku će olupinu odvući i ni po čemu se neće videti šta se na tom mestu dogodilo. Tu, u blizini, jedna krava je prebirala po gomili smeća i mene je zaprepastilo saznanje kako je, eto, moguće da se nešto takvo desi a da za sobom ne ostavi ni najmanjeg traga. Okeani krvi proliveni su u Indiji, a jedini dokazi počivaju u – knjigama. To, po meni, nije pravično, a opet, u tom trenutku, i meni je bilo samo do toga da sve zaboravim.
  • 173. 19. 1856. Kad ga je Felisiti prvi put videla u sirotištu, izbegavao je njen pogled i ona je pomislila da je čovek hladan. Među decom i misionarima osećala se potrebnom, a pred njim – kao uljez u njegovom svetu. Pitala se da li je on smatra odgovornom za ugnjetavanje njegovog naroda, da bi onda pomislila kako to, ipak, ne bi bilo pošteno. Na kraju krajeva, nije je ni poznavao. A opet, zbog same te pretpostavke da je on osuđuje, bila je tiha u njegovom prisustvu. Ponekad ga je posmatrala krajičkom oka, diveći se njegovom držanju, dostojanstvenom i samouverenom. Imao je dobro raščešljanu crnu bradu, a turban mu se uvek slagao sa ešarpom – bio je Sik, i za pojasom je nosio obredni bodež, simbol spremnosti da nejake uzme u zaštitu. Njoj se to učinilo u isti mah blagorodno i odvažno, uz primesu nečeg opasnog. Pitala se kako li taj čovek izgleda bez tamnoplavog turbana. Felisiti, pritom, predstavu nije imala koliki strah ona pobuđuje u tom čoveku; jedna reč optužbe iz usta neke belkinje bila bi sasvim dovoljna da njemu ode glava. Čudio se, inače, kako Britanci i dalje ne mogu da shvate da Indijci belkinje doživljavaju kao neprivlačne – nedovršene zapravo, kao nedopečeno testo. On je, međutim, morao da prizna da kod nje, u crtama lica i tim lakim pokretima, ugodnim za oko, ima neke izazovne prefinjenosti. Šake su joj bile duge i tanke i imala je izvanredno fine kosti ručnog zgloba – pitao se kako li bi tetovaža od kane izgledala na tim žućkastobelim rukama. Mada mu se, inače, plava kosa kod žena nije dopadala, njena je bila nekako topla, u nijansi sunčevog zalaska. Bila je drugačija od ostalih belkinja, na razne načine, imajući u vidu to da se čudno oblačila, da je konja jahala po muški, da je na glavi nosila veo umesto topija. Sve je to u njemu izazivalo nemir. Jednom mu se isprečila na putu i rekla: „Oprostite“, tihim i mekim
  • 174. glasom koji ga je prestravio. I nikako nije mogao da se oslobodi osećaja da je ona, u stvari, namerno tako postupila. Ali zašto bi to učinila? Pokušavao je da je izbegne, ali ona je redovno dolazila u sirotište koje je on finansirao. Nije mu smetalo što su misionari hrišćani. Kao slobodouman i obrazovan čovek, držao se uverenja da je religija pitanje karme i da svako sledi svoj put. Felisiti su se mnogo dopadale njegove tamne, pomalo mutne oči, ali kad god bi na trenutak pogledala u njih, učinilo joj se da iz njih izbija gnev. Nije mu bilo teško da se poigra s decom, da im donese đerdane sa slončićima od šljokica i mekanu ćebad s plantaža svile nedaleko od Pragpura. I imao je taj širok, beo osmeh – nikada, međutim, njoj upućen. Jednog jutra Felisiti i taj čovek pomagali su dvojici škotskih misionara da napune tanjire sutlijašom. Deca koja su čekala da dobiju hranu gledala su onu drugu, koja već jedu; očima su pratila svaki zalogaj od tanjira do usta, a kada bi i sama bila poslužena, jela su polako, pažljivo, kao da je hrana svetinja. U prostoriji je vladala mrtva tišina, čulo se samo mljackanje. Dok su deca jela, onaj čovek je pogledao u Felisiti, i njoj to nije promaklo. Odmah je skrenuo pogled u stranu i ona mu se zagledala u profil, pokušavajući nekako da ga privoli da opet pogleda u nju, ali on nije hteo. Drugi put, a isto je bilo jutro, ušla je u jedan od onih improvizovanih kućeraka u sklopu sirotišta da uteši dečačića koji je bio polomio ruku; ponela je sa sobom vezeni perjani jastuk i bočicu sa sirupom za umirenje, i pognula se da prođe kroz niska vrata, žmirkajući dok joj se oči nisu privikle na polumrak. Hladni čovek čučao je pored dečačića koji je sedeo na tkanoj prostirci, leđima oslonjen na zid, s rukom u povezu oko vrâta. Čovek je ljuštio jabuku onim bodežom i hranio dečaka, krišku po krišku. Promrmljao je nešto – ona ga nije čula – i dečak se nasmešio. Obojica su podigli pogled kad je ona ušla i dečak je nastavio da gleda u nju, ali čovek je oborio pogled i opet prionuo na ljuštenje jabuke. Gledala ga je kako seče voćku, nisu joj promakli njegova usredsređenost i preciznost, kao ni blagi pokreti usana dok se obraćao dečaku. Mora da pripada ratničkoj kasti, pomislila je Felisiti, otud mu ta blagost koja krasi samo one istinski jake.
  • 175. Leđa povijenih pod niskim ragastovom, čekala je držeći u ruci jastuk i smeđu medicinsku bočicu. Unutra je bilo skučeno i izgledalo je kao da taj čovek ispunjava ceo prostor. Naposletku je i ona ušla i kleknula pored dečaka. Učinilo joj se da je razrezana jahaća suknja i previše zašuštala i da se sva ušeprtljala. Felisiti je okretala jastuk iza dečakovih leđa, a čovek je pokušao da joj pomogne, vodeći pritom računa da malome ne pomeri povređenu ruku. I dok su tako pokušavali da nameste jastuk, dodirnuli su se vrhovima prstiju i on je ruku povukao tako brzo da je Felisiti uzdahnula. – Oprostite – zaustila je da kaže – ja sam... – Ne, gospođo, oprostite vi meni. – Pružio je dečaku ono što je ostalo od jabuke i brzo se udaljio. Pošto je Felisiti dala dečaku dozu sirupa za umirenje, izašla je u dvorište i ugledala onog čoveka kako ćaska s velečasnim Makdugalom. Visoki, mršavi misionar i njegova žena došli su u Indiju sa svetlom u očima i jednom jedinom željom u srcima – da obrazuju i leče. Živeli su od pirinča i ideala, a sredstva su dobijali od tog imućnog Indijca koji je sada stajao s njima tu, u dvorištu, i iz još nekog nepoznatog izvora u Americi. Felisiti je krenula prema dvojici muškaraca i primetila da se izraz na Indijčevom licu menja – do maločas smiren, sada užasnut – ali ona mu je ipak prišla i rekla: – Gospodine, nije kulturno da ljudi koji toliko vremena provode zajedno ne progovaraju među sobom ni jednu jedinu reč. – Molim lepo, gospođo – uzvratio je on i naklonio se. – Zovem se Sing. – U njegovom izgovoru, pravom britanskom engleskom, nije bilo onog indijskog zapevanja. – Zahvaljujući gospodinu Singu, mi ovde i radimo – rekao je velečasni Makdugal. – U tom slučaju, čast mi je što sam vas upoznala. Ja sam gospođica Čedvik. Gospodin Sing se kruto naklonio, a onda izašao iz dvorišta i seo u svoj bagi.49 – Baš čudnovato – primetio je velečasni Makdugal. – Taman se spremao da mi kaže kad stiže sledeća isporuka pirinča.
  • 176. Naredne nedelje došli su u sirotište u isto vreme i, dok je gospodin Sing izlazio iz svog bagija, Felisiti mu se, jašući ponija, isprečila na ulazu u dvorište. Gospodin Sing je zaklonio oči od sunca i ugledao odblesak njene kose boje bakra spram plavog neba. Poni je trupkao u mestu i frktao, a ona je rekla: – Nije mi jasno zbog čega ne možemo da razgovaramo kao civilizovani ljudi. – U pravu ste. – Zastao je, pa dodao: – Vreme je bilo izrazito blago ove godine. Golubica je veselo prhnula krilima izletevši iz krošnje pipalovog drveta i poni je za njom naglo podigao glavu. – Nemojte, molim vas, biti snishodljivi prema meni, gospodine Sing. S njegovog lica se ništa nije moglo pročitati. – Ne shvatam šta vi, u stvari, želite od mene. Ali voleo bih sada da uđem. Dovezao sam pirinač. Felisiti je povukla uzde i poterala ponija s puta. Naredne nedelje stigao je u sirotište tačno na vreme da je vidi kako pešice ulazi u dvorište. Njegov konj je tiho zarzao i stao, a on se upitao kako li je ta žena uspela da nauči durzija da pravi te rasečene suknje koje nosi. Nikada nije video nijednu Engleskinju da jaše konja po muški, niti da radi u sirotištu. Ova je bila neobična, a i opasna – ali njemu iz glave nije izbijala. Sedeo je u sedlu pitajući se da li da sačeka da ona ode pre nego što on uđe. Ali ako ga bude videla kako čeka tu pred ulazom, možda će se i uvrediti. Prokletinja ženska. I u snu mu se čak pojavila. Pustio je uzde i hitro sjahao. Sedela je ispod pipalovog drveta okružena siročićima. Učila ih je engleski. Čemu? Ali deca su je volela – videlo se to izdaleka. Išao je pravo k njima, ne gledajući ni levo ni desno, a ona ga je pozvala i mahnula mu. Sada će morati da joj se javi. Pošto je završio posao s Makdugalom, ukočio se i krenuo prema njoj. Felisiti ga je sve vreme gledala, a kad je ušao u hlad pipalovog drveta, ustala je i rekla: – Završila sam za danas. Jeste li možda za čaj? Vetrić mu je zanjihao maljice na potiljku i u stomaku mu se skvrčilo nešto hladno. – Hvala, gospođo, ali mislim da to ne bi bilo mudro. – O, zaboga. – Skupila je usne. – To je samo čaj. Šta li to ona radi? I šta je sada opasnije: prihvatiti poziv ili ga odbiti?
  • 177. I kako li joj samo polazi za rukom da i dalje bude tako lepa, čak i s tim bandoglavim izrazom na licu? A onda je začuo samog sebe kako izgovara: – Bio bih počastvovan. Pešice su otišli do obližnje čajdžinice praveći se da ne primećuju kako svi pilje u njih. Grupa muškaraca s turbanima sedela je na zemlji uvlačeći mirišljavi dim iz nargila, a čak i taj dim kao da je zastao u naelektrisanoj plavoj izmaglici dok je mrko-beli par sedao na rasklimane tronošce i muškarac poručivao masala čaj. Čajdžija je sipao mleko, čaj i začine u limenu šerpu i stavio je na vatru da proključa. – Ovo je stvarno mnogo smešno, znate. – Oprostite? – To, što pokušavate da me izbegnete. Ja ne ujedam. – Pokazala mu je zube i on se trgnuo. – Gospođo... – Dosta više. Zovem se Felisiti. Zar se nikad niste upitali zbog čega živim sama u mofusilu? – A živite sami? – Pa dobro, s prijateljicom. Ali nisam kao druge memsahibe. – To vidim. Čaj koji se pušio poslužen im je u malecnim porcelanskim šoljama i ona je otpila gutljaj. Indijac se nakašljao. – Zašto toliko često dolazite u sirotište? – Želim da budem korisna. – To je za svaku pohvalu. – Otpio je malo čaja, pa otrô vlažan dlan o koleno. – A vi? Što baš sirotište? Slegnuo je ramenima. – Za sirotištem se javila potreba, a Škoti su bili voljni da rade. Ispila je čaj i odložila praznu šoljicu. – Eto. Nije bilo tako strašno, zar ne? Nisu se dogovarali da se ponovo sastaju, ali su naredne sedmice oboje bili u čajdžinici, istog dana u isto vreme. On je poručio čaj i razgovarali su o sirotištu, o Indiji, o Engleskoj. Saznao je da je ona rođena u Indiji, a ona da se on školovao u Engleskoj. Sedeli su i gledali se čitav minut pre nego što će ustati i poći.
  • 178. Kad su se naredni put našli, nisu više mogli ni da se pretvaraju da su ti susreti kod čajdžije puka slučajnost. Razgovor je tekao uz mnogo zastajkivanja i neprirodnog ponašanja, često su se nakašljavali i igrali šoljicama. Kad se ona nakašljala i ispustila maramicu, on ju je podigao s tla, a ona je pocrvenela. Bila je to bleskasta smicalica dostojna neke kokete i poželela je da mu kaže kako joj je maramica zaista slučajno ispala; u njegovom prisustvu uvek bi se uzmuvala. Dodao joj je maramicu i ruke su im se ponovo dodirnule, s tim što ga je ona ovoga puta, samo na tren, pogladila vrhovima prstiju po dlanu, tako da su ga prošli trnci. – Oženjen sam – promrmljao je. Felisiti se uspravila i pogledala ga pravo u oči. Znajući da se brakovi u Indiji ugovaraju, upitala ga je: – Voliš li svoju ženu? Skrenuo je pogled i Felisiti je znala da on u tom trenutku vaga koliko bi iskren trebalo da bude. – Mi u Indiji se ne uzimamo iz ljubavi – progovorio je najzad. – Brakovi su savezi koji se sklapaju iz društvenih, političkih ili finansijskih razloga. Svoju ženu prvi put sam video onog dana kad smo se venčali. – Prekrstio je ruke na grudima i sada mu je odlučnost izbijala iz pogleda. – Naš sistem je svima jasan, i već dugo traje. – Nisi odgovorio na pitanje. Uzdahnuo je i slegnuo ramenima. – Ljubav je problematična. – Istina. Ali kakva bi to samo šteta bila oženiti se nekom neznankom, a onda se zaljubiti u drugu ženu. Čovekova je dužnost da bude iskren prema sebi, ne misliš li tako? Netremice ju je gledao kako pijucka čaj. Sedeli su ćutke, potpuno isključeni iz života koji je tekao pored njih. Muškarci su razgovarali i pušili bidije, čaj je ključao u šerpi, svaki čas je neko ulazio ili izlazio, a njih dvoje su, ipak, bili sami. – Ti si drugačija – progovorio je najzad. – Jesam. Popili su čaj, pa krenuli prepunom ulicom, s mukom se probijajući pored kola natovarenih povrćem i pralja koje su na glavama nosile zavežljaje s vešom. Felisiti je na trenutak zastala da vidi divnog zlatookog indijskog čvorka u kavezu od bambusovine, gurnuvši prst kroz rešetke kako bi pomazila rumena ptičja prsa. – Indija je prljava i siromašna, a ja je volim – rekla je. – Nije li to čudno?
  • 179. On se nasmešio. – To pitanje postavljaš Indijcu. Pokazala je na ljude koji su se probijali kroz uzanu uličicu. – Tvoj narod, izgleda, malo traži od života, ali je zbog svoje blagorodnosti postao lak plen za osvajače. – Možda je mudrije saviti se nego se slomiti – rekao je on skrenuvši pogled u stranu. – Ali ti... Ostala je bez glasa ugledavši Tajru Makdugal kako kroz uličnu vrevu trči pravo prema njima. Na glavi nije imala topi, a njena tanušna sivoplava kosa letela je na sve strane oko uspaničenog lica. Družina mladih siledžija s bambusovim štapovima bila joj je za petama. Jedan od njih uhvatio ju je za nadlakticu i bacio je na zemlju, dok joj je drugi otrgnuo srebrni krst s vrata i bacio ga u prašinu. Tajra se, oborene glave, molila, i napadače je to izgleda dodatno razbesnelo. Jedan mladić šutnuo ju je u slabinu i ona se preturila, hvatajući se za rebra. Dobila je još jedan udarac štapom po glavi i niz lice joj je potekao tanak mlaz krvi. Felisiti je krenula prema njoj, ali ju je gospodin Sing zadržao pa naredio mladićima da prestanu. Njegov autoritativan glas očito je delovao na mladića koji je zastao s podignutim štapom; gospodin Sing je krenuo napred i mladići su se tog časa pretvorili u nadurene dečake koji gunđaju sebi u bradu i povlače se. Felisiti je prišla Tajri i kleknula u prašinu, uzevši ženinu glavu u krilo. Tajra, u beloj jahaćoj bluzi isflekanoj od krvi, gledala je svojim vodnjikavim očima u Felisiti, koja se obratila mladićima: – Kako ste mogli? Ratoborni momak je na to povikao: – Ona hoće da nas odvrati od naše vere. – Neće. – Felisiti je vrtela glavom. – Ona vam ne želi zlo. – Onda neka se vrati tamo odakle je došla. – Mrgodni mladić je prelomio štap napola i otišao. Ostali su krenuli za njim. Felisiti i gospodin Sing pomogli su Tajri da se vrati u misiju i, kad su stigli, ona se obeznanila u muževljevom naručju. Gospodin Sing je gledao brižnog Makdugala kako se bavi ženom i rekao: – Ako Indija jednom prestane da se savija... – A onda je odmahnuo glavom i pogledao u stranu.
  • 180. Naredne nedelje sedeli su u čajdžinici kad se Felisiti nakašljala i rekla: – Čujem da imaš plantažu svile nedaleko od Pragpura. – Imam, tačno. – Gospodin Sing je spustio šoljicu. Nagnula se preko malog, izgrebanog stola. – I Pragpur je, kao i Simla, među mojim zemljacima omiljeno letnje boravište. – Tako kažu. – Pokušavao je da joj s lica pročita namere. Nastavila je tišim glasom. – Ima tamo jedan britanski hotel; kao dete sam tamo odlazila s roditeljima. Ako odem tamo idućeg meseca, mesto će biti potpuno pusto, jer tada svi odlaze kućama za Božić. Samo malobrojno osoblje ostane da vodi računa da se hotel ne sruši, a oni, naravno, spavaju u spremištima, izvan glavne zgrade. Nameravam tamo da otputujem narednog meseca, da uživam u potpunoj privatnosti. – A koliko dugo moraš da putuješ da bi stigla do te blagoslovene samoće? – Bagijem i tongom – četiri dana. – Dug je to put da se krene tek tako, kad ti dođe. – Nije ako čezneš za privatnošću koliko ja čeznem. – Ovlažila je usne. – A ti, je l’ čezneš? Uspravio se, s mukom progutao pljuvačku, a onda, jedva primetno, klimnuo glavom. Nastavila je dalje kao da je stvar već dogovorena. – Uzeću sobu koja gleda na istok. Te sobe imaju terase s kojih puca pogled na dolinu i visoke planine. Veličanstveno je u svako doba, ali u noći punog meseca biće nezaboravno. – Pragpur u noći punog meseca? – Da. Desetog decembra po mom kalendaru. Nagnuvši se preko stola, progovorio je promuklim glasom. – Biće hladno, moraš da poneseš toplu odeću. Ali i mimo hladnoće, preporučujem ti da se te prve noći uzdržiš od loženja vatre. – Lice mu nije odavalo ništa, ali se njoj učinilo da je malčice napet. Ili je to ona bila napeta? – U planinama je pun mesec još lepši nego ovde. – A koliko je daleko hotel od tvoje plantaže svile? – Oko šest sati jahanja.
  • 181. – Mnogo tu ima da se jaše. – Nema, gospođo. Nije to ništa. Kao i klub u Simli, i hotel u Pragpuru bio je uređen u indoevropskom stilu. Podove od uglačane tikovine prekrivali su kašmirski ćilimi, indijske zavese stajale su iza sofa presvučenih cicom, a preparirane životinjske glave motrile su staklenim očima sa zidova. U prizemlju se nalazila trpezarija s visokom tavanicom, a do spavaćih soba vodilo je široko stepenište. Nosači su preuzeli Felisitin prtljag dok je ona čekala na recepciji, gde nije bilo nikoga. Spustivši jedan njen kofer, nosač je požurio iza pulta i nasmešio se – pošto je preko zime broj hotelskih radnika redovno smanjivan, svako je morao da radi po dva posla. – Neočekivano nam dolazite, memsahib. Božić je, zar ne? – rekao je on klimajući glavom sa strane na stranu. – Verujem da imate slobodnu sobu. – Imamo, memsahib. – A ja ne želim da me uznemiravaju. – Razumem, memsahib. Samo sluga da dođe da založi vatru. – Ne treba da se loži. – Razumem, memsahib. – Ali, molim vas, priredite mi toplu kupku posle večere. – Razumem, memsahib. Felisiti je sedela u trpezariji i prevrtala komadiće jagnjetine i pirinač po tanjiru, nastojeći da izgleda kao neko ko jede, a onda se popela širokim, vijugavim stepeništem do svoje sobe. U tipičnom kolonijalnom maniru, soba i kupatilo bili su prostrani, s visokim tavanicama i širokim lajsnama od tikovine. Krevet, na kojem behu naslagani jorgani, nalazio se preko puta zgasnulog kamina; almira od hrastovine stajala je u jednom uglu, a beržera u drugom. U kupatilu ozidanom belim pločicama čekala ju je kada na račvastim nogarima puna vrele vode; pramenovi pare dizali su se u hladan vazduh. Kupala se polako, stiskala sunđer pa gledala kako joj potočići vode teku niz ruke i slivaju se niz grudi. Kad je do sobe dopro titravi
  • 182. mujezinov glas, legla je i slušala neko vreme, a onda duboko udahnula i kliznula pod vodu, tako da je kosa ostala da joj pluta na površini, nalik nekom morskom stvorenju s pipcima. Pod vodom je ostala koliko je mogla da izdrži i izronila je sa osmehom na licu. Brižljivo se obrisala, kao da nikad više neće dodirnuti to telo. Pitala se kako li će se osećati sutradan ujutro, da li će se taj preobražaj videti na njoj. Kosu je obrisala peškirom, podigla je i labavo pričvrstila ukosnicom. Nosači su joj raspakovali prtljag dok je večerala i sada je stajala pred otvorenom almirom i premišljala se šta da obuče – lepu ružičastu haljinu od tafta ili bledoljubičasti sari. Šta da bude večeras? Opredelila se za sari. Navukla je usku bluzicu i privezala običnu podsuknju ispod pupka. Onda je sakupila izdašnu tkaninu, metre i metre svetlucave svile sa širokim srebrnim porubom, i obmotala je oko tela. Pažljivo je isplela kike i prebacila sari preko ramena. Činilo joj se da to traje nepodnošljivo dugo. Sedela je u beržeri i čekala, a posle nekog vremena osetila je da ne može da udahne punim plućima. Kako na sebi nije imala korset koji bi mogla da popusti, a disala je sve pliće, izašla je na terasu prebacivši preko ramena šal od kašmira. Oštar vazduh bio je pravi šok za njena pluća; duboko je udahnula i gledala kako se pun mesec diže nad planinama. Avetinjska svetlost bacala je plave senke na bele vrhove dok su se iz spremišta čule indijske rage50 i videli pramenovi dima. Kao i obično, u vazduhu se osećalo na garež. Spram punog meseca, koji se već bio digao visoko, ugledala je neku priliku na konju kako jezdi duž podnožja planinâ. Podigla je uljanu lampu i posmatrala ga kako jaše. Milina je bila gledati ga kako sedi na konju, onako visok, uspravan i siguran u sebe. Kad je prišao toliko blizu da je mogla da čuje topot kopita, zauzdao je konja i usporio do lakog galopa. Podigao je pogled i ona je pomerila lampu, načinivši njome kratak luk, na šta se konj, u znak pozdrava, propeo na zadnje noge. Ugasila je lampu i uzdrhtala, a onda se bolje umotala u šal. Kad je čula frktanje i rzanje konja u blizini, ušla je unutra i sela na ivicu kreveta, leđima okrenuta terasi. Začula je grebanje po zidu prekrivenom puzavicom, ali je i dalje
  • 183. sedela, gotovo nepomično. Ðonovi jahaćih čizama trupnuli su o pod njene terase, a ona se ni tada nije okrenula. Ušao je, zatvorivši vrata za sobom, pa obišao Felisiti i stao pred nju. Pod miškom je nosio izrezbarenu drvenu kutiju za nakit, a mesečina je bacala njegovu senku na zid. Nisu govorili. Dok je otvarao kutiju, zlatna šarka je tiho zaškripala i u prvi mah se ništa nije dogodilo. A onda je, nalik bešumnom bledozelenom prasku, iz kutije izleteo roj svilenih moljaca i razlio se po celoj sobi. Felisiti je ponestalo daha sred te navale treperavih krila, a on je rekao: – Na ovom mestu, u ovom trenutku, mi smo slobodni. Svileni moljci ispunili su sobu, lepršajući krilima, nasumice srljajući tamo-amo i bacajući nervozne senke na zid. Leteli su i plesali na mesečini, slećući čas na krevetsko uzglavlje, čas na stolicu, ali samo nakratko. Čarolija je ispunila sobu; da je vatra bila potpaljena, moljci bi, privučeni plamenovima, izgoreli. On je stajao tako mirno da mu je u jednom trenutku moljac sleteo na rame. Insekt je odleteo onog časa kad je on kleknuo pred Felisiti i počeo da odmotava turban, i ona je gledala kako mu ta gusta, sjajna crna kosa pada u uvojcima oko lica i po ramenima. Stajali su tako, ne dodirujući se; niti su i jednu jedinu reč razmenili, niti je ono na njihovim licima bio osmeh u pravom smislu reči, a svileni moljci neprestano su proletali oko njih. Kad se usnama očešao o njen obraz, trepavicama ga je okrznula po čelu, i on je jeknuo. Vrhovima dva prsta milovao joj je potiljak, dok joj je drugom rukom s ramena smaknuo sari boje lavande.
  • 184. 20. 1947. Bilijev improvizovani bazar zatekla sam potpuno ispreturan, kolačića više nije bilo, a novčići su bili na broju. Bili je sedeo s Habibom u kuhinji, jeo kolače i pio indijski čaj sa šlagom. – Zdravo, mama – rekao je Bili, a Habib mi je uputio širok osmeh, otkrivajući ceo red četvrtastih belih zuba. Pitala sam se da li sam uspela da probijem led time što sam mu poverila Bilija na čuvanje. Možda je on bio nepoverljiv prema meni zato što je mislio da sam ja nepoverljiva prema njemu? Hoću li ikada razumeti Indiju? Bili je pokazao na sat. – Kasniš, ali nema problema. Spajk se igra s Habibom. – Vidi-vidi – rekla sam – baš zanimljivo. U kuhinji je mirisalo na korijander i, dok je Habib pakovao svoju korpu, zavirila sam u lonac koji je ostavio na šporetu i ugledala krupne, sočne komade patlidžana u kariju. – U, baš volim patlidžan – rekla sam. Habib me je zaprepastio rekavši: – Patdližan je kralj povrća, zar ne? – Ti znaš engleski? – Patdližan je dobar za čula, gospođo. Vama i gospodinu želim dobro zdravlje. Zanemela sam. – Ti znaš engleski – ponovila sam. – Prijatan dan vam želim, gospođo. Namaste, čota sahib. Pogledala sam u Bilija. – On zna engleski. Bili je slegnuo ramenima i rekao. – Namaste, Habibe. I upravo dok je Habib izlazio na zadnja vrata, meni se javila slika onog zapaljenog automobila u Simli i bambusovih štapova koji se podižu i padaju. – Habibe! – rekla sam. Okrenuo se, rukom se oslanjajući na vrata. – Gospođo? – Ti živiš u Masurli, je li tako? – Jeste, gospođo. – Ne ideš danas u Simlu?
  • 185. Ispitivački me je osmotrio. – Ne, gospođo. Treba vam nešto? – Ne. Hvala ti. Videćemo se sutra. Otišao je bez reči, a onda se oglasio Bili: – Drago nam je, mama, što si se vratila kući. Da li bi mogla da nam pročitaš jednu priču? U tom trenutku mogla sam maltene da čujem one ukradene listove koje sam nosila u tašni, kao da me dozivaju da ih pročitam, ali... To anđeosko lice bilo je neodoljivo. – Naravno, Bobo. Upravo smo bili završili s čitanjem Vesele lokomotive kada se, nešto ranije nego obično, Martin vratio kući. Sama njegova pojava išla mi je na živce, zato što sam htela, a nisam smela da mu ispričam šta sam videla u Simli. Izgubila sam najboljeg prijatelja i silno mi je nedostajao. Obavljala sam, jedan po jedan, redovne večernje poslove: Biliju sam za večeru dala pileću supu sa đumbirom, indijskim šljivama i mlaćenicom, pa ga okupala, obukla mu pižamu i otpevala irsku uspavanku. Martin i ja smo seli za sto – za večeru je bio neki kari boje senfa, iznenađujuće blagog ukusa – i Martin je rekao: – Danas je u Simli bilo nereda. Viljuška mi je zastala u vazduhu. – O? – Rulja je zapalila automobil i prebila vozača na mrtvo ime. Sve mi se u tom trenutku vratilo: i ona vatrena lopta, i miris dima, i okrvavljeni štapovi, i gnevna lica. – Zašto su to uradili? – pitala sam. Martin je slegnuo ramenima. – Niko ništa neće da kaže. Ako je verovati meštanima, niko ništa nije video. – Odmahnuo je glavom. – Šta god da je taj tip uradio, slutim da mu je glavna krivica bila to što je musliman. – To ne znaš. Nagnuo je glavu u stranu. – Utemeljena pretpostavka. Pogledala sam njegovu kurta pižamu – sada se kompletno oblačio kao Indijac, s dugom tunikom i vrećastim pantalonama. – A moja utemeljena pretpostavka jeste da ti samo tražiš nevolju kad ideš tako obučen. Pogledao je u stranu i rekao: – Nećemo opet o tome. – Sipao je još karija. – Ovo nije loše, ali bolje bi bilo bez patlidžana. Pravi trenutak da se menja tema. – Habib zna engleski.
  • 186. – Sjajno. Kaži mu da izbaci ovaj patlidžan. Pošto su sudovi oprani i pospremljeni, Martin je utonuo u Zločin i kaznu, a ja sam pustila ploču – „Is You Is or Is You Ain’t My Baby“.51 Naslov mi je zapao za oko, a brz ritam prosto je terao onoga ko sluša pesmu da se priključi makar tako što će lupkati nogom o pod. Ležala sam na onom grbavom kauču i tiho pevala uz raskošne glasove sestara Endruz, dok je napolju sevalo od teške omorine; Martin, međutim, nije dizao pogleda s knjige. Zurila sam u tavanicu, iznenadivši samu sebe s kakvom sam lakoćom uspela da ga slažem. A onda sam se upitala kako je moguće da mi ništa nije video u očima. Iznad kuće je prasnuo grom i ja sam se, prvi put, upitala da li bi možda za sve bilo bolje kad bismo se, jednostavno, razveli. Od same te pomisli izgubila sam dah. Ploča je odsvirala i sklonila sam je, pokušavajući da se setim nekoga ko je srećno razveden – ali nisam, zapravo, znala nikoga ko se razveo, bilo srećno bilo drukčije. Te 1947. godine nije se svet toliko razvodio. Dejv i Rejčel bi se razočarali, tati bi to mnogo teško palo, ali pomirili bi se s tim. Morali bi. U čemu je smisao ove obmane i šta bi Biliju vredelo da odrasta s roditeljima koji čak i ne govore jedno s drugim? Zar ne bi bilo bolje da se ljudi rastanu i ostanu u prijateljskim odnosima nego da žive zajedno i muče se? Negde oko deset sati Martin i ja smo, manje-više zajedno, prešli u spavaću sobu. Sećam se da me je poljubio u obraz za laku noć, a onda mi je, kao i obično, okrenuo leđa. Sačekala sam dok po njegovom lakom hrkanju nisam osetila da je utonuo u dubok san i onda sam se iskrala iz kreveta, skinula tašnu s kvake na vratima spavaće sobe i šunjajući se prošla kroz zamračenu kuću s onim ukradenim papirima. Već je bilo hladno u kući, pa sam skinula onog avganistanca s kauča i prebacila ga preko ramenâ. Nisam želela da se svetlo vidi u spavaćoj sobi niti da me – iracionalno s moje strane – neko vidi spolja. Od osećanja krivice čovek stvarno može da poludi. Uzela sam baterijsku lampu iz kuhinje, sela za sto sa svojim tajnim zapisima, pa razmotala jedan po jedan list, vodeći računa da ne oštetim krtu hartiju. Pod tankim mlazom svetlosti rasporedila sam listove po hronološkom redu, od februara do juna. Bile su to dnevničke beleške, i u žarkoj želji da ih što pre pročitam nikako nisam prestajala
  • 187. da se pitam zbog čega ih je neko istrgao iz dnevnika i stavio u Bibliju. Februar 1857. Ona iskašljava krv i već počinjem da očajavam. Dala sam sve od sebe, ali uzalud. Da nije ovo možda neka druga bolest? U Jorkširu je onomad bila mršava kao kostur, ali sada su joj i lice i telo otekli, onako nezdravo, iako uopšte nema apetita. Muka joj pripadne i od samog mirisa hrane. Kašalj je isti kao pre, ali sve ostalo je drugačije. Ne dam joj da ustaje iz kreveta, i danas nisam htela da pustim Indijca koji je došao da je poseti. Ali kad sam otišla kod nje – bila je čula njegov glas na vratima – okrenula je glavu na jastuku i nije htela da me pogleda. Povređena sam. Ja joj želim samo najbolje. Mora da je bilo novih protesta među sepojima u vezi s tim patronama za puške. General Anson kaže da neće ići niz dlaku njihovom glupom praznoverju. Prilično glupo s njegove strane, rekla bih. Februar 1857. Našem svetu došao je kraj, a počinje jedan novi. Felisiti je trudna, a otac je Indijac (valjda bi sad trebalo da ga oslovljavam po imenu?). Potrebno mi je vremena da svarim tu novost i nikako nisam u stanju da sedim s njima dvoma kad on dođe u posetu. On pokuca na vrata i Felisiti sama, hramajući, krene iz sobe da mu otvori, a lice joj sve u ružičastim tačkama koje čas planu čas izblede. Preslaba je da bi duže stajala, pa se oslanja o bambusov štap za hodanje. Ja sedim sama u kuhinji dok oni razgovaraju u gostinskoj sobi. Uz tu napetost koja se širi po celoj ovoj zemlji, upitam se ponekad da li se taj čovek, u stvari, samo poslužio Felisiti kako bi svojim sunarodnicima poslao neku poruku. Ali kad to makar samo nabacim, ona me optuži za ljubomoru. I nije da nije u pravu. Priznajem da postoji izvesna ozlojeđenost – nešto tvrdo i hladno u mome srcu – što je taj čovek ušao u naš prisan i idiličan svet. Nisam prestala da volim Felisiti kad sam se zaljubila u Kejti, i nas dve, Felisiti i ja, ovde smo ipak izgradile neki život, platonski, ali topao i ugodan, nas dve i niko treći... Ali sada je sve to prošlost i meni je zbog toga žao. Verovatno je to sebično s moje strane i moraću to da prevaziđem, ali se, isto tako, i
  • 188. plašim. Napetost između Britanaca i Indijaca sve je veća, i kad izlazim nekud, prožima me osećanje užasa. Ljubomora, strah, zbunjenost... Želela bih da nam se vrati onaj naš miran život, ali sad je tu – beba! Pitam se, takođe, kako li na sve ovo gleda Indijčeva žena, ukoliko uopšte zna. Muhamedancima je dozvoljeno da imaju više žena, ali ovaj je Sik i može da ima samo jednu. On je preljubnik, i to mi daje povoda da sumnjam u njegov karakter. U Engleskoj bi ovo bio skandal, ali ovde, u toj mešavini rasa, klasa i politike, stvar je prilično opasna. Ovo je jedan od onih istorijskih trenutaka kad sve može da odleti u vazduh, samo ako sepoji nastave s ovim. Mogli bismo da se nađemo u ozbiljnoj opasnosti. Mart 1857. Jutros sam odjahala do sela da gledam kako narod slavi Holi, prolećnu svetkovinu boja. Holi je svojevrstan poziv na oslobađanje od svih stega i ljudi razuzdano plešu po ulici, bojama u prahu gađajući jedni druge, pa i koze i krave – ružičastom, zelenom, plavom, žutom i svakom mešavinom koju uspeju da naprave. Deca se polivaju obojenom vodom, tako da su na kraju svi mokri do gole kože i ofarbani. Jedu uštipke s kokosom začinjene bangom, koji ima blago narkotičko svojstvo,52 i tako ste predveče okruženi zelenim i ružičastim licima, crnim kosama prošaranim tonovima plave i žute, i svi se vrte ukrug i pevaju koliko ih grlo nosi, praćeni zvucima dugačkih trščanih truba i dobovanjem tabli. Upoznala sam jednog engleskog plantažera i njegovu suprugu, koji takođe dolaze da gledaju ovdašnji živalj kako proslavlja Holi. Čoveku je lice bilo ofarbano u crveno i izgledao je baš šašavo; ne bi me čudilo ni da se poslužio uštipcima s bangom. Ona je bila snuždena i, onako sitna, kao neki miš, sedela je pogrbljena na poniju, prilično nezainteresovana za svetkovinu. Kad sam je upitala da li joj se Holi sviđa, rekla je: „Beba mi je umrla od kužnih isparenja koja su izbijala kroz patos.“ Na to sam joj izjavila saučešće pa odjezdila kući da ispričam Felisiti šta je zadesilo sirotu plantažerovu ženu. Felisiti se rasplakala i rekla: „Moramo da promenimo podne daske.“ Mislim da je to sjajna ideja. Beli mravi su nam prosto izrešetali
  • 189. prostirku od bambusovine, a ne želimo da nam kužna isparenja ubiju bebu. Mart 1857. Danas sija sunce i ja sam raširila koralno-tirkizno avganistansko ćebe ispod sandalovog drveta da Felisiti malo izađe na vazduh. Dok je ona dremala, ja sam pisala dnevnik. A kad je otoplilo, i ja sam zadremala, da bi nas u jednom trenutku probudila buka – neko je nešto bušio. Podigla sam pogled i opazila detlića grimizne glave kako dugim, šiljatim kljunom juriša na stablo. Htela sam da ga oteram, ali mi je Felisiti rekla da ovo drvo više pripada njemu nego nama, pa smo tako posmatrale crvenoglavu pticu kako marljivo kljuca u potrazi za obrokom. A gore, nešto bliže krošnji, ugledala sam ovalnu šupljinu pravilnog oblika, i palo mi je na pamet da bi to bilo izvanredno, a već pripremljeno, mesto u koje bih mogla da sakrijem barem deo pripovesti na kojoj radim. Hirovito je to, znam, i ničeg praktičnog u tome nema, ali upravo to ovu ideju čini još izazovnijom. Ne poznajem nikoga u Engleskoj ko bi pročitao ovo što ja pišem bez osude, a meni godi sama pomisao na to da ove reči prepustim sudbini. Mogu lepo u selu da kupim kutije s limenim poklopcem i termofore s gumenim zaptivkama i tako ni mnoge sezone monsuna ne bi naškodile hartiji. U Barakpuru je došlo do nekog incidenta. Jedan sepoj je uhapšen, ali pojedinosti mi nisu poznate. Mart 1857. Dobila sam poruku od majke. Pošto je čula da se nisam vratila u Kalkutu da tamo provedem hladniji deo godine, nije mogla da čeka da njeno pismo putuje brodom, već je sebi priuštila taj luksuz da mi pošalje telegram, i poštonoša mi ga je doneo danas posle podne. Pročitala sam ga naglas Felisiti. Vraćaj se kući odmah stop Čedvikovi će pomoći stop Neprihvatljivo ponašanje stop Poslušaj ili peremo ruke od tebe stop
  • 190. Felisiti je rekla: „Nije važno. Moja godišnja renta dovoljna je za nas obe.“ Pogladila se po blago zaobljenom stomaku, a ja sam pogledala kroz prozor, spokojna i zadovoljna. Ali sam u isti mah osetila i neku uznemirujuću mešavinu radosti i straha. Ove nedelje moramo da postavimo punke. April 1857. Jutros su sluge došle vidno uzbuđene. Lalita nam je prenela novost koja je stigla u selo: taj sepoj koga su uhapsili zove se Mangal Pandej i njegovo ime sada se pominje u svakom razgovoru. Napao je i ranio sebi pretpostavljenog britanskog oficira. Optužen je za podstrekivanje na bunu i osuđen na smrt. Gotovo sam sigurna da one oskvrnute patrone za puške moraju biti na neki način u vezi s ovim, ali sluge tvrde da oni više o tome ništa ne znaju. Ponašaju se kao da su zaprepašćeni i zgroženi, ali ta napetost u vazduhu gusta je kao puding, a ja prepoznajem izvesnu primesu likovanja u njihovim očima. Ledi Čedvik neće ovog leta dolaziti u brda, pošto bi bilo opasno krenuti na takav put u ovom trenutku. Drago mi je što, uz sve ostalo, neću morati i s njom da se petljam. Mart 1857. Pandej je obešen dvadeset drugog aprila. Posle pogubljenja izbili su neredi i požari u Agri i Ambali. Generala Ansona, po svemu sudeći, to i nije bogzna kako uznemirilo, pošto se zaputio u Simlu da tu provede tople mesece, ali ja mislim da on potcenjuje značaj Pandejeve pogibije. Bojim se da je Anson od njega napravio mučenika. Maj 1857. Felisiti i dalje nabraja dobre osobine svog dragana, a sve u nastojanju da ga uzdigne u mojim očima. Kaže da on vodi računa o sirotinji (ali on je bogat, pa ih je sâm sirotinjom i načinio), skreće pažnju na njegovo koščato lice (ali to je lice mrke boje, s ratničkom bradom, okrunjeno plavim turbanom), i bogzna kako veliča njegove lepe
  • 191. manire – engleske manire! Ukoliko njihova veza bude obelodanjena, na nju će pasti anatema, ali on će... Pa, Indijci će dovesti u pitanje njegov ukus kad je o ženama reč, a moguće je da neki pripadnici naše vojske neće ni najmanje oklevati da ga obese. Dete koje će Felisiti roditi biće mešanac i parija, i tako će se prema njemu odnositi kuda god da krene. Mora da su jezivo zaljubljeni kad sve ovo prenebregavaju, ali to situaciju ne čini ništa manje problematičnom. Mislim na Kejti, i znam da nemam pravo da osuđujem zabranjenu ljubav, ali ovaj čovek je prevario svoju ženu i doveo Felisiti u opasnost. Kako da mu verujem? Usamljenički život u mofusilu možda i jeste najveseliji način na koji možete provoditi vreme u Indiji, ali verovatno nije najpametniji. Pomislim na bezbedne, od sveta ograđene gostinske sobe u Kalkuti, i uviđam sad da je život koji sam odabrala samotan i opasan. Lalita nam je ispričala da su osamdeset petorica sepoja izvedeni pred preki sud u Miratu. Još ništa nije gotovo. Jun 1857. Pobuna! Sepoji su se masovno digli na ustanak i pobili na stotine Evropljana u Delhiju. Došao je glasnik iz Simle i doneo Felisiti i meni poziv da se sklonimo u klub, ali Felisiti insistira na tome da su seljani prijateljski raspoloženi i da nam ovde niko neće nauditi. Nisam ulazila u raspravu, zato što smatram da je preslaba da bi putovala, pri čemu je – sada nema sumnje – i trudna. Felisiti je bleda i džandrljiva, njena nekada sjajna kosa sada se istanjila i potamnela, a i stalno se žali na glavobolju. Nikako mi ne polazi za rukom da odvojim simptome tuberkuloze od simptoma trudnoće. Moja draga drugarica leži u krevetu i kašljuca, a u njenom stomaku raste nov život. Imam utisak da to maleno stvorenje u njenoj utrobi preživljava nauštrb nje same. U loše dane Felisiti bunca, a od uzglavlja kreveta stalno joj se pričinjava da je došla smrt s kosom. Viče na nju, govori joj da se kloni njene bebe, a onda dobije napad kašlja. Halid na prstima donosi poslužavnik s čajem do vrata i ostavlja ga na podu, a vodonoša lavore s
  • 192. mlakom vodom dodaje kroz prozor. Laliti sam naložila da navuče veo preko usta i nosa kad ulazi u sobu. I slugama sve to ne pada lako, ali nije mogućnost smrtnog ishoda to što njih uzrujava. Smrt je u Indiji uobičajena pojava koja nastupa brzo, kao obećanje raja za muhamedance, a kratak prelaz između dve inkarnacije za hinduiste. Poslugu, zapravo, zbunjuje ta čudna memsahib koja nije ni sasvim Engleskinja ni sasvim Indijka, i koja umire tu, u mofusilu, dok kolaju priče o tome kako nosi mešanca, i to u trenutku kad Evropljani ginu u svojim domovima u Delhiju, a sepoji se bore na život i smrt s Britancima u Benaresu i Alahabadu. Zbunjuje i mene. Isključila sam lampu i sedela neko vreme u mraku kuhinje. Felisiti nije sahranjena u Masurli, a bila je, po svemu sudeći, previše bolesna da bi se vraćala u Englesku. Šta li se dogodilo s njom i njenom bebom? Dobro sam se umotala u avganistanca, a onda me strefilo: „Raširila sam koralno-tirkizno avganistansko ćebe ispod sandalovog drveta...“ Prinela sam lice uz ćebe i ono je mirisalo na vunu i prašinu i, tek u naznakama, na kamfor. Mora da je dugo stajalo u limenom sanduku. Prešla sam rukom preko mekog pokrivača, diveći se Adeli koja ga je jednom davno sama izatkala, i razmišljala o tome kako je isto to ćebe nekada počivalo na Felisitinim ramenima. One su stvarno postojale. Nikada nisam primetila šupljinu u sandalovom drvetu, ali je nikada nisam ni tražila. Išunjala sam se iz kuće, sišla niz stepenice na verandi, pa stala ispod drveta obasjanog mesečinom. Bilo je, ipak, previše mračno da bi se išta moglo videti kroz gusto lišće i duboke senke, pa sam se vratila u kuću. Pogledaću ponovo kad svane. Ponovo sam savila listove iz Adelinog dnevnika pa ih uredno povezala, prožeta osećanjem da su te beleške sada moje vlasništvo. Ne – ispravila sam se odmah – već da su meni poverene na čuvanje. Razmatrala sam mogućnost da taj svežanj prepovežem lepom trakom, kao prava viktorijanka, i da ga zajedno s pismima ćušnem ispod svog veša, ali to bi onda predstavljalo otvoreno priznanje moje namere da te listove zadržim. Vratila sam ih stoga u tašnu, udobno skrovište, ni tamo ni ovamo. Bila sam svesna da ću, kad naredni put krenem u Simlu,
  • 193. osećati obavezu da vratim te listove tamo odakle sam ih uzela, a u isti mah sam bila svesna da neću to učiniti. Felisitina i Adelina priča potpuno me je ispunila; želela sam još. Pogled mi je bludeo preko senovitih kuhinjskih oblika, zakrivljenih i ravnih: preko starog šporeta gde je Adela pravila goveđi bujon, preko pocrnelog zida od cigala – tada je verovatno bio nov, s jedva vidljivom šarom od dima – pa do sata na kojem je stajao časovnik, čiji je moderni, art deko stil, bio pouzdan znak da je najverovatnije okačen relativno skoro. Kuhinjski sto izgledao je isto kao u nekoj kući u Kotsvoldsu, istesan od pune engleske hrastovine, okružen stolicama s rešetkastim naslonom, u stilu popularnom tridesetih godina XX veka. Mora da su taj sto i stolice dopremili iz Engleske između dva rata. Prestala sam da preturam po Adelinim pismima. Gde li je ostatak Felisitinog nameštaja? Taj grbavi kauč i stolica presvučena brokatom s tragovima zuba na naslonu za ruku jesu bili viktorijanski, ali gotovo sve ostalo bilo je novijeg datuma. Kredenac u trpezariji krasile su iste te jednostavne linije kao onaj plakar za porcelan koji sam ostavila u Čikagu. Na stočiću je stajala lampa u stilu 1920-ih, dok je iznad kamina bilo okačeno ogledalo s kraja devetnaestog veka. Starim dnevničkim listovima možda su bile postavljene fioke u ormanu koji je potom prevezen do neke izvozne trgovine u Bombaju. Možda sada u stolu ili ormaru u kući našeg kućevlasnika Indijca, kome su se možda te stvari dopale kad je kupovao kuću, ima još pisama. Te poruke koje Adela pominje, što je Felisiti razmenjivala s čovekom koga je volela, možda uopšte i nisu sakrivane, već prosto zaboravljene u nekoj almiri koja sada skuplja prašinu u nekoj antikvarnici u Kensingtonu. Nastavak njihove priče možda sad leži razbacan širom dva kontinenta. Srećom te je Adelin dnevnik, ili bar njegov deo, još u tom sandalovom drvetu. Prebacila sam avganistanca preko naslona kauča, okačila tašnu na kvaku vrata od spavaće sobe i vratila se u krevet. Martin je u međuvremenu prestao da hrče i lice mu je izgledalo opušteno; ništa ne sanja. U snu sam videla ono njegovo bezbrižno lice, lice koje sam volela za naših ranih dana. Na javi je njegovo lice bilo pomalo uplašeno, pomalo ljutito, a obično napeto, ali kad spava... Netremice sam gledala
  • 194. u njega. Ljubav mog života još je tu. Kako da se razvedem od tog posleratnog Martina kad je onaj pravi Martin, moj Martin, još tu?
  • 195. 21. Sutradan ujutro otišla sam do sandalovog drveta i zavirila u krošnju. Žmirkajući zbog sunca, koračala sam oko stabla, pokušavajući da ugledam nešto kroz taj lisnati pokrov, ali granje je bilo previše gusto. Za sto godina to drvo mora da je mnogo izraslo; a da li se šupljine u stablima posle nekog vremena same od sebe zatvaraju? Čak i da se ne zatvaraju, šta god da je u njima neko ostavio davno je mogla da odvuče neka životinja. Životinja dovoljno mala da se ugnezdi u toj šupljini verovatno ne bi bila kadra da pomeri limenu kutiju, ali majmun je to mogao. Zaklonila sam oči od sunca i posmatrala majmuna kako visi sa grane. Pravio se važan: držao se samo jednom rukom, dok se drugom češkao po maljavim grudima, pokazujući svoje duge zube u uznemirujuće ljudskom osmehu. Prebacivao se s grane na granu kao umetnik na trapezu, zacičavši kad je naišao na granu koja se neočekivano nisko savila pod njegovom težinom; u tom trenutku i meni se ukazala prilika da na trenutak vidim šta ima gore. Primetila sam nešto na stablu, neko tamno, ovalno udubljenje, na visini od šest-sedam metara. Mogla je to da bude i šupljina, ali je svakako bila previsoko za mene. Uto je majmun skočio na čvršću granu i šupljina mi je nestala iz vidokruga kako se zeleni pokrov, odskočivši, vratio u prvobitni položaj. U životu se nisam popela na drvo; biće mi potrebne merdevine. Postojala je mogućnost da u prodavnici robe iz uvoza imaju merdevine, a ja sam ionako nameravala da odem do tamo budući da je Martin pozvao Džejmsa Vokera na večeru; pomislila sam da bi bilo lepo dočekati Vokera s pravim engleskim obrokom. Bila sam uverena da će ta ljudina uživati u mesu i krompiru. Kad dođe Rašmi, tako sam isplanirala, sešću na bicikl i otići do sela, gde može da se nabavi sve što mi je potrebno za jednu englesku večeru; samo će s mesom biti povuci- potegni. Svi ovdašnji kasapi su muslimani, što znači da je nemoguće kupiti svinjetinu. Govedina je rizična, pošto su ovde krave zaštićene, i nikad
  • 196. čovek nije siguran šta sve mogu da mu uvale pod firmom goveđe šnicle. Kozje meso je dozlaboga obično – a ja, sem toga, nisam ni umela da ga pripremim – a piletina je redovno bila neobjašnjivo žilava. Jagnjeće pečenje obično je prodavano u komadima neidentifikovanog porekla i uglavnom nije bilo jagnjeće, nego ovčje, pa sam se odlučila za jagnjeće šnicle. Bila sam gotovo sasvim sigurna da ću umeti da prepoznam jagnjeću šniclu, a kad dodam i malo želea od nane, biće to pravi engleski odrezak. Tada još nisam znala da je žele od nane u stvari engleska varijanta čatnija. Upravo sam tražila naočare za sunce kad je Rašmi ušla s novom tikom i saučesnički mi namignula, što ja, kao, nisam primetila. – Posle časa engleskog idem u kupovinu. – Kupićete bivolje mleko? – Ovaj... Ne. – Ali, plemenita, vi morate kupiti bivolje mleko. Za gospodina. – On ne pije mleko. – Znala sam! A mora piti bivolje mleko, jes’. – Ne. – Što to, zar ne volite bivolje mleko? – Nikada nismo ni pili bivolje mleko. – Znala sam! Otuda vaš problem i potiče. – U redu, kupiću bivolje mleko. – Uštinite se za vrat i zakunite se. – Šta? – Uradite to! – Lepo bogami. – Uštinula sam se za vrat i pritom se osećala kao idiot. – Da kupim i tebi malo? – Ja bivolje mleko i ne volim nešto naročito. – Lice joj se raširilo u lascivan osmeh. – A i ne treba mi. Biciklom sam se odvezla do škole pod drvetom banijana i toga dana radili smo slovo „K“. Nacrtala sam im knjigu, korpu i kičmu, i tako mi se ukazala prilika da dodirujem decu po leđima i da ih golicam. Gurnula sam prst Timinu između rebara i jadno dete je skočilo kao da sam nožem nasrnula na njega – sav se usplahirio, preplašenog pogleda. Nisam do tog trenutka shvatala da se ta deca, u stvari, mene još plaše.
  • 197. Veći deo vremena do kraja tog časa provela sam nagovarajući ih da mi dozvole da ih zagrlim. Na kraju su sramežljivi osmesi prerasli u nezaustavljivo kikotanje i osam pari neopisivo crnih očiju blistalo je od radosti. Nisu toga dana naučili reči koje počinju na „K“; ali ovo što smo zajedno doživeli bilo je mnogo bolje od toga. Kasnije sam biciklom produžila do kasapnice mesara koji je kanom ofarbao bradu u narandžasto, i tu sam pazarila upravo onako kako sam držala časove engleskog – upirući prstom, praveći grimase, crtajući na papiru. Nacrtala sam tako u vunu ušuškano jagnje, kao iz crtanog filma, i rekla: „Beeee“. Osećala sam se kao poslednja budala, i od tog crtanja bilo mi je, u stvari, malo i neprijatno; s obzirom na to da sam živela među vegetarijancima, dešavalo mi se da zastanem i počnem da se preispitujem, a i nije mi se dopadalo to da ispečen odrezak od kojeg voda ide na usta dovodim u bilo kakvu vezu s jednom predivnom životinjom. Ali pokazala sam mesaru crtež i nemilosrdno podigla sedam prstiju. Dok mi je kasapin umotavao meso, palo mi je na pamet da će taj čovek u vrlo skoroj budućnosti morati da odluči hoće li ostati u zemlji hinduista ili će preko nove granice preći u Pakistan. Osvrnula sam se tražeći bilo kakav znak po kojem bi se videlo da se čovek priprema za put, ali sve je izgledalo kao i obično. Muve su zujale oko krvavog buta koji je visio na kuki, patke su kvakale u kavezu od bambusovine, a mesar mi je vrlo predusretljivo zahvalio kad sam potpisala račun. Kao i ostali trgovci, i on će mi taj račun krajem meseca poslati na kućnu adresu. Izašla sam, prikačila korpu na guvernal i načas se okrenula, taman da vidim kasapina koji je, zavalivši se u drvenu stolicu i pripalivši bidi, već vrteo brojanice u rukama. Ako musliman u Masurli može da bude ovako opušten u samo predvečerje podele, đavo nek me odnese ako dozvolim Martinu da me uplaši i istera iz kuće. Vozeći uzbrdo, zastala sam da kupim krompira i graška od žene u sariju boje lubenice koja je sedela pored puta. Pokazala sam joj šta hoću i ona je umešno umotala povrće u novine, sve vreme držeći od sna omlitavelu bebu u drugoj ruci. Kraj sarija bila je prebacila preko glave, a na glatkom mrkom čelu nije nosila tiku. Pretpostavila sam, stoga, da
  • 198. je i ona muslimanka, a eto, sedi žena tu, da svi vide, i to s bebom. Spustila sam grašak i krompire u korpu, preko šnicli, pa dobro zapela uzbrdo, ne obraćajući pažnju na poglede koje sam privlačila što samom brzinom, što pantalonama i naočarima za sunce, što kao vatra crvenom kosom koju je mrsio vetar. Stala sam ispred prodavnice s uvoznom robom koju je vodio Maneš Kumar, preduzimljivi Indijac kod koga su se mogli naći pravi biskviti, marmelada, erl grej čaj, sardine u konzervi i sve druge potrepštine za život u koloniji. Kopala sam po prenatrpanom dućanu dok najzad nisam našla žele od nane za jagnjetinu, mleko u konzervi za čaj, pakovanje engleskih mlečnih karamela i jednu prašnjavu bocu francuskog burgunca. Merdevine nigde nisam videla, i već sam se pitala da li ću za njih ipak morati do Simle. U poslednjem trenutku dodala sam i flašu viskija u korpu; primetila sam da je ona boca kod kuće već pri kraju. Maneš je imao okruglu glavu, okruglo lice i okruglo telo, što mu je, onako krupnom, davalo prijatnu, falstafovsku spoljašnjost. Umesto uobičajenije narandžaste tike, obično je na čelu nosio tri horizontalne bele pruge, izvučene pastom od sandalovine, i to, na neki neobičan način, kao da je u ukupan utisak o njegovom izgledu unosilo notu plemenske pripadnosti. Robu sam istresla na mali pult, a Maneš je počeo da klima glavom. – Englesku hranu i francusko vino kupujete. Vi to priređujete zabavu? – Malu. Kako si ti danas, Maneše? – Dobro, prvoklasno. – A onda mu je nestao osmeh s lica. – Mada mi danas iz grada dolazi tašta. – Sigurna sam da se tvoja žena raduje što će je videti. Tužno je odmahnuo glavom. – Ne. Čak i žena ne sviđati. Iz Kalkute stara dolazi zato što tamo preteralo se s besomučno bijenje. – Bez ikakve najave, široki osmeh opet mu je ozario lice. – Ali dobra je to karma, jelda? – Odlična karma. – A onda sam se upitala: da li je karma, ta Velika ujednačiteljka, zaslužna za osmeh na licu ovog čoveka? Je li u tome njegova tajna. – Zbog karme sve i svi na kraju izađu na isto, je li tako? Veselo je klimao glavom. – Možda jeste, možda nije. Ali nema svrhe želeti ono čega nema, jelda? Željenje je patnja. Prihvatanje je mir.
  • 199. – Da znaš da jeste. – Trenutak duže nego što učtivost nalaže, gledala sam u tog filozofa-uvoznika biskvita. Prihvatanje je mir? Moraću o tome da razmislim. U tom trenutku, međutim, nisam još bila spremna da prihvatim mogućnost da odustanem od namere da se popnem na sandalovo drvo. – Imaš li neke merdevine? – upitala sam. – Nemam, gospođa, ali mogu da nabavim. – Odlično. Kada bi, otprilike, mogla da ih dobijem? I tad sam ugledala to – klimanje glavom kojeg se užasavam. – Uskoročke, gospođa. – Ovaj... Nekoliko dana ili nekoliko nedelja? – O, da. – Klimanje. – Nekoliko dana svega. Došlo mi je bilo da ga pitam koliko to dana, ali sam setila žene u sariju boje kajsije koja mi je rekla da će crkva biti zatvorena celoga dana, ali da se ipak otvara kroz dva sata. – Važi – rekla sam. – Naruči, molim te, merdevine, i pošalji mi ih na kuću čim ti stignu. Maneš se nasmešio, a ja sam potpisala račun. Kad sam skočila na bicikl, doviknuo mi je: – Bez brza vožnja, gospođa. – Gledao me je zadovoljno se smeškajući i mahnuo mi. Mahnula sam i ja njemu, razmišljajući o tome koliko me Maneš podseća na Rašmi. Živeo je u maloj kući odmah do radnje i imao gomilu dece – nikada, zapravo, nisam ni izračunala koliko ih je tačno – ali je nekako uspevao da ih prehrani, i izgleda da mu je to bilo sasvim dovoljno. Sada će, eto, stanovati s taštom, očito neprijatnom ženom, ali on se i dalje osmehuje. Kao i Rašmi, i Maneš je od života očekivao malo, a prihvatao mnogo. Možda bih i ja mogla da naučim od tih ljudi kako se prihvata. Oni prihvataju čak i te ugovorene brakove. Devedeset pet procenata brakova u Indiji je ugovoreno, a ipak je u ovoj zemlji najniža stopa razvoda u svetu. Život je privremena stvar, pa zašto ga onda ne prihvatiti kao nešto prolazno i pregurati dan najbolje što se može. Možda je previše bilo očekivati da će romantična ljubav potrajati doveka. Možda je nerazumno bilo očekivati da će se Martin vratiti iz rata i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Možda bismo oboje bili srećniji ako bih ja, jednostavno, mogla da prihvatim tu promenu u njemu.
  • 200. 22. Pomisao na zapadnjački obrok bila je primamljiva kao kad sanjariš o blagotvornoj oazi usred spečene pustinje, i ja sam znala da će Martin biti zahvalan za predah od tih jarosnih sosova, ma koliko oni autentični bili. Postavila sam sto u trpezariji, opredelivši se za porcelan i staklariju koje smo zatekli u ovoj kući – rozental porcelan s plavim cvetnim dezenom i teški voterford kristal, što mi u Čikagu ne bismo mogli sebi da priuštimo. Podigla sam čašu ka svetlu i uživala u prelivima duginih boja, a onda izašla u baštu da uberem bulke koje ću staviti u bokal od kalaja. Cveće je prosto odisalo životom i neposrednošću okruženo oveštalim, antikvarnim svećnjacima, i ta mala ekscentričnost izmamila mi je osmeh. Prihvatanje mi se učinilo dostižnim. Habib je stigao taman što sam postavila sto. Video je u kuhinji jagnjeće šnicle i grašak i sad je stajao i durio se. Počela sam da raspakujem korpu koju je doneo sa sobom. – Hajde, samo ti spremaj večeru – rekla sam. – Ja sam samo ovde napravila još nekoliko stvari za gosta. – Habib je računao na svoja skromna primanja i bilo bi stvarno nisko s moje strane da mu i to uskratim. Sklonio je šnicle da ih ne gleda i počeo da secka crni luk – izgleda da nema tog indijskog jela čija priprema ne počinje seckanjem luka – i tako sam ga gledala kako radi, seče, melje, dodaje začine. Sve po redu: leblebije, spanać, kim, korijander i – kao i obično – gomila ljutih, ali baš ljutih papričica. Odlučila sam da na trpezu iznesem i njegov kari i raitu, kao dovitljivo ubačena sporedna jela, ali kad je Habib uzeo patlidžan, morala sam da kažem: – O, gospodin Mičel i ne voli nešto patlidžan. – Naravno, gospođo. Patlidžan je beskorisno povrće. – Šta? – Pogrešio sam s ovim povrćem. Skloniću to. Trgovac ne bi ni trebalo da prodaje takvo beskorisno povrće, zar ne? – Ali sinoć si mi rekao da je patlidžan kralj povrća. Habib me je pogledao sa sažaljenjem zato što, eto, nisam u stanju da razumem nešto tako prosto. – Gospođo – rekao je – ja radim za vas, ne za patlidžana. I šta ja imam od toga da se ne slažem s vama, a da se
  • 201. slažem s patlidžanom? Gledala sam kako Habib sklanja patlidžan, i pred mojim očima ukazala se stabljika bambusa koja se savija, ali se neće slomiti. Džejms Voker je pozvonio na vrata u trenutku kad sam stavljala lonac s krompirom na šporet, pa sam obrisala ruke o kecelju i pohitala da mu otvorim. Taj gorostas je, maltene, jedva prošao kroz vrata, a ja sam se i sama iznenadila koliko me raduje što ga vidim. Indija je, ispostavilo se, jedno mnogo samotno mesto. Kad mi je Voker predao pakovanje od šest boca vodomar piva, nisam odolela porivu da pogledam na otvorenu bocu burgunca koju sam ostavila na stočiću da vino prodiše. Krenuo je za mnom u kuhinju, gde sam pivo odložila u drvenu ledaru i prodžarala vatru da krompir brže stigne. Voker je zavirio u lonac i rekao: – U zemlji mirišljavog pirinča ti kuvaš krompir? – Procenila sam da bih njegovu iznenađenost mogla da primim kao kompliment. Onda je podigao poklopac s Habibovog karija i udahnuo paru punu začinskih miomirisa; sklopio je oči i zadovoljno nešto promumlao. Da se nisam preračunala? Čovek je Englez. Zar ne bi trebalo da obožava rozbif, ribu i prženi krompir, pire od graška, šnicle i pitu s mesom, haringe i kobasice? Verna mi je jednom pokazala bibliju svake memsahib, Kompletan priručnik za indijsku domaćicu i kuvaricu, i u toj knjizi nije bilo ni jednog jedinog indijskog recepta. Da nije Džejms Voker, na neki način, kulinarski zastranio? Ali da, pa naravno! On je u Indiji bio već gotovo pune dve decenije. Bogu hvala te nisam izbacila Habibov kari. – Može viski? – upitala sam Vokera. On je pogledao na ledaru, pa rekao: – Jesi li probala ovdašnje pivo? Otvorila sam dve boce piva i Voker je jednu dohvatio za grlić. – Batali čašu, ne treba – rekao je. – Može i ovako. – Kucnuli smo se flašama i on je otpio dobar gutljaj. Ja sam stidljivo pijucnula i iznenadila se shvativši koliko mi taj izdašni, medeni ukus prija. Jasno mi je bilo da je to pivo savršena protivteža za dobro začinjeni kari. Bili je bučno srkao dal53 od sočiva. Pirinač je jeo onako kako ga je Rašmi naučila; uvaljao bi ga u loptice koje bi potom ubacivao u usta. Moraću o tome da porazgovaram s njim, pomislila sam. Voker je rekao:
  • 202. – Pa dobro onda, mali sahibe, nego reci ti meni: jesi li naučio da razgovaraš na hindiju? Bili ga je merkao odozdo s brčićima od dala. – Šta će mi to – rekao je. – Mama sve njih uči engleski. Nasmešila sam se preko ramena. – Ne baš sve njih, Knedlice. Voker ga je lupnuo po ramencetu. – A šta kažeš na to da naučimo malo hindija? Bili je klimnuo glavom, sav ozbiljan, premda još s onim brčićima od sočiva. – Možda bi trebalo. I dok sam ja raspoređivala šnicle na roštilju, Voker je Bilija naučio da kaže „molim“ – kripja – i „hvala“ – šukrija. Bili se mrštio i grčio, dao je sve od sebe, i Voker ga je proglasio poliglotom. Kad je stigao Martin, otvorila sam još jedno pivo za Vokera, a onda smo Bili i ja morali da idemo, jer bilo je vreme za redovni večernji ritual pred spavanje. – Namaste, gospodine Vokeru – rekao je Bili i ja sam ga odnela u sobu. Martin i ja smo seli, svako s po jedne strane uzanog Bilijevog kreveta, Martin ga je do brade ušuškao u ćebe, dok sam mu ja tutnula Spajka pod mišku. Poljubili smo ga i Bili je rekao: – Kripa – pa sačekao da vidi kako ćemo reagovati. Martin je prasnuo u smeh. – Nevaljalko jedan. Dunula sam Biliju u vrat i on se zakikotao. – Nije kripa, Bobo, nego kripja – rekla sam. – Ni-je. – Je-ste. Naučila sam od svojih đaka, ko zna koliko nedelja ima već. Bili me je posmatrao s beskrajnim strpljenjem. – Znam, mama. Ali ja sam naučio večeras. Od silne njegove prilježnosti bilo mi je došlo da se smejem i da plačem istovremeno, a videla sam da je isto bilo s Martinom. Razmenili smo pogled pun razumevanja i ja sam opet pomislila kako mi i neće biti bogzna kako teško da savladam tu lekciju iz prihvatanja. Poljubila sam Bilija još jednom i rekla: – Spavaj sad, Breskvice. Kad smo se vratili u trpezariju, ponovila sam Vokeru ono što nam je Bili rekao pred spavanje i on se popustljivo nasmešio. Znala sam da je i Martinu i meni ista misao na pameti: Voker, jednostavno, ne shvata koliko je Bili poseban. Čudo jedno kako je to moglo da promakne tolikim
  • 203. ljudima; jedino smo Martin i ja to uviđali. Setivši se opuštenog izraza na Martinovom licu dok smo sedeli u Bilijevoj sobi, pomislila sam da je naš sin, zapravo, Martinu poslednji preostali povod da se nasmeši. Da li bi naš brak i toliko potrajao da nije bilo našeg sina? Odagnala sam tu misao i počela da ređam kašike. Voker je raširio ruke. – Evi, ti si jedno čudo. – Pa, Habib je... – uzvratila sam ja oklevajući. – Nego šta je nego je čudo – prekinuo me je Martin. – Kad smo se upoznali, ona je studirala astronomiju. – Ako ćemo pravo – rekla sam – upoznali smo se u jednoj nemačkoj pekari. Radila sam kao prodavačica i... – Nismo se tako upoznali. – Martin je sipao vino u Vokerovu čašu. – Nego šta smo. Ti si dolazio po ražani hleb. I meni je sipao vina. – Upoznali smo se u univerzitetskom kampusu. – Nalio je i sebi punu čašu, pa se okrenuo ka Vokeru vrteći glavom, kao da želi da kaže: „Ženica se malo zbunila.“ Osetila sam da će mi se vrat zarumeneti od gneva. – Ne mogu da verujem da si zaboravio – rekla sam. A u stvari – nisam verovala da je zaboravio. Nema šanse da se ne seća pekare Kod Linca. Poriče to, ali zašto? Martin je govorio dalje, kao da ja ništa nisam rekla. – Studirala je astronomiju, i da si je samo čuo kako priča i priča o sazvežđima i galaksijama. – Pogladio me je po nadlanici. – Naša ljubav bila je kosmička. Izvukla sam ruku ispod njegove, pa slušala priču o nekoj idealizovanoj verziji mene, o onom predratnom čudu od deteta koje je Martin voleo, o nekome mnogo drugačijem od ove male hausfrau54 sa slabim pamćenjem. Ali mi se jesmo upoznali Kod Linca. Osetila sam napetost u predelu između obrva i shvatila da sigurno i izgledam zbunjeno, pošto sam se tako i osećala. – Drago mi je što ste se vas dvoje sreli, ma gde da je to bilo, jer u protivnom ne bih uživao u ovoj čudesnoj večeri – rekao je Voker. Pretovario je tanjir Habibovim karijem s povrćem i još odozgo sipao čitavo jezerce raite. Kao da mu je naknadno tek palo na pamet, nabô je na viljušku i jedan jagnjeći odrezak, a žele od nane kao da nije ni
  • 204. primetio. Trpao je kari u usta i samo klimao glavom mrmljajući pohvale. – Ova masala je odlična. Svaka čast, Evi. Martin i ja smo razmenili još jedan brz pogled. – Kari je, u stvari, spremio naš kuvar – rekla sam. – A, vi imate kuvara. Video sam da ti radiš u kuhinji, pa sam pomislio... Pa dobro, naravno da imate kuvara, i to dobrog kuvara. Kažite mu da vam napravi alu aur gobi ka salan. Ovdašnje jelo, nešto izvanredno. – Hoću. – Primetila sam da ono meso još nije ni taknuo i upitala se, najednom se užasnuvši, da nije kojim slučajem, posle dvadeset godina provedenih u Indiji, prešao u vegetarijance. Trebalo je unapred da ga pitam. – I dobro – kazala sam zarivši nož i viljušku u šniclu – ti nisi oženjen? – Nisam. Nisam ja za brak. – Govorio je ustima punim karija. – Kad vidim nekog malca kao što je Bili, dođe mi žao, lagao bih kad bih rekao da mi je svejedno. Ali tako mu je to: ne može čovek da ima baš sve što poželi. – To je tačno. – Otpila sam gutljaj vina, razmišljajući o tome kako mi je Martin zabranio da idem u Simlu. – Ali čini mi se da mi je ovo prvi put u životu da to čujem od jednog muškarca. Martin je frknuo, i zvuk koji je proizveo bio je rečitiji od svih frktaja koje sam ikada čula, kao da mi poručuje: „Ti si udata žena i majka, sama si htela da dođeš ovamo, i bilo je po tvome. A sada ovde imaš lepu kuću s poslugom.“ Te 1947. to bi značilo da imam sve što od života može da se očekuje. – Oprostite – rekla sam, brzo ustavši. – Izgleda da sam ostavila uključenu ringlu. – Brže-bolje sam se sklonila od stola, od Martina, pa počela da se muvam po kuhinji. Prihvatanje. Istresla sam engleske mlečne karamele na jedan veliki tanjir i jedna je ispala na patos. Podigla sam je i pojela na licu mesta. Stajala sam, potpuno nepomična, i počela duboko i ravnomerno da dišem, sve dok nisam osetila kako srce usporava. Kad sam se vratila u trpezariju, Martin je govorio o univerzitetu. – Znam ja da oni neće sleteti pravo ovamo iz borbene letelice da izbave
  • 205. moju porodicu, ali ne bih rekao da će nas, prosto tako, ostaviti usred ratne zone. Voker je slušao, ali ništa nije komentarisao, isisavajući ostatke hrane iz zuba i lupkajući vrhom prsta po stolu. Dosađivao se. Spustila sam tanjir s mlečnim karamelama na sto i Voker je istog časa uzeo jednu i zagrizao je. – Jeste li probali indijske deserte? – rekao je onda. – Oni čuda prave s kremom od vanile, dodaju voće i začine. Uzdahnula sam. – Ti si čovek iz naroda, Džejmse. Ne kao neki drugi tvoji zemljaci koji ovde žive. Nagnuo se napred, ovo ga je zabavljalo. – Hoćeš da kažeš da su Lidija i Edvard nadmeni? Nagnula sam glavu u stranu, u stilu: to si ti rekao, ne ja. – Eh, i nisu oni tako loši. – Opet se zavalio u stolicu. – A trebalo bi da vam skrenem pažnju na nešto: čim Amerikanac počne da se busa u prsa tim pričama o jednakosti, Englez udari u priču o crvenokošcima i crnjama. – Podigao je rutave obrve i najednom je u izrazu njegovog lica bilo nečeg izazivačkog. – Nema nazad, a? – A onda je spustio obrve i opet je bio to onaj stari, prijateljski nastrojeni Voker. – Većina nas ovde prtlja nešto bez veze i pritom i ne pravi neku naročito štetu. Stigli smo, štaviše, usput da napravimo i ponešto što valja: škole, puteve, bolnice. Živi i pusti druge da žive, tako ja kažem. – Tako treba. – Martin je iskapio vino i dosuo u čašu ono malo što je preteklo u boci. Ako boga znaš, Martine, pomislila sam ja, a onda se setila – prihvatanje. – I u Africi smo za sobom ostavili ponešto dobro. A dok sam služio u Burmi... – Služio si u Burmi? – Martin se uspravio, sav pozoran, kao jelen kad nanjuši opasnost. Voker je klimnuo glavom. – Pri kraju rata. Prvo sam služio ovde, u Indiji. U Daramsali smo držali logor za italijanske zarobljenike, ali tu i nije bilo bogzna kakvog posla – sve planinčuge i džungla, nigde ljudi nisu ni mogli da pobegnu. Naše je, jednostavno, bilo da ih uveče prebrojimo. Kad bi se napili araka,55 pa zaspali negde na verandi, dobijali bi po nedelju dana kazne iza brave. Ali sve je to bilo prilično besmisleno. Pomislio sam u jednom trenutku da bih više mogao da
  • 206. uradim kao strani dopisnik iz zemlje gde se stvarno ratuje. I tako sam se prijavio kao dobrovoljac za Burmu. – Ja sam služio u Evropi. Voker je najednom splasnuo. Mrtav umoran, tako je izgledao. – Grozno je bilo – promrmljao je samo. – Nego šta je. – Martin je iskapio vino i ja sam se štrecnula. – Bio sam tamo na kraju – rekao je. – Učestvovao u oslobađanju jednog od onih logora. Zinula sam u njega. – Ti... Šta si? Nikad mi nisi pričao o tome. Voker se igrao parčencetom mlečne karamele. – Kog? – upitao je Martina. – A kakve veze ima kog? – uzvratio je Martin, kao da se brani. – Pa i nema, pretpostavljam. Ali slušao sam šta se priča o tome kako su neki od tih logora oslobađani. Krvi do kolena, bar kol’ko sam ja čuo. – Ma, pojma ti nemaš. Ono parčence karamele zastalo je na pola puta do Vokerovih usta. – Pa ni mi u Burmi nismo išli u šetnjicu po parku. Neko neobjašnjivo neprijateljstvo izbilo je između njih, i ja nisam znala zbog čega, ali ništa mi se to nije dopalo. I inače nije bilo pametno potezati ratne teme u Martinovom prisustvu. – O, dajte – rekla sam. – Rat je završen, a to ionako nisu priče za uz večeru. – Oprosti, Evi. Stari vojnici, znaš već. – Voker je sekundu duže nego što je pristojno posmatrao Martina. – Ti si, znači, bio heroj. Kad si oslobađao taj logor. – Nisam to rekao. Izvadila sam jedan abdulah iz paklice i pripalila. Šta se to dešava? – E, nemoj da si skroman. Sve te jadne, izgladnele i izmučene duše... Za njih si bio heroj. – Samo sam radio svoj posao. – Čuo sam da su ljudi bili van sebe od sreće kad su saveznici ušli. Martinovo lice smrklo se kao nebo pred oluju. – Šta to sad, zaboga... – zaustila sam. – U redu, Vokeru. – Martin je ustao i sipao viski. – Tako je. Bili su polumrtvi. Gadno je bilo. Stvarno veliko sranje. Ratosiljali smo ih Švaba i bili su nam zahvalni. Šta bi još želeo da znaš?
  • 207. – Martine, šta se to dešava? – Imala sam utisak da je sve izmaklo kontroli i osetila smešan poriv da počnem da raščišćavam sto i perem sudove. – Nemoj da se mešaš, Evi. – U šta da se ne mešam? – Cigareta mi je podrhtavala među prstima. Njih dvojica su znali nešto u vezi s tim logorima, a po svemu sudeći ni jedan ni drugi nisu ništa želeli da mi kažu. Voker se igrao praznom vinskom čašom. – Vi Jenkiji niste gubili vreme na protokol sa Švabama u tim logorima, zar ne? Naročito u Dahauu. Svašta se pričalo o Dahauu. – Ne znaš šta pričaš. – Pa ti mi kaži. Martin je stegnuo čašu, iskočili su mu mišići na vratu. Ustala sam. – Dosta je bilo. Ne znam o čemu je reč, ali rat je završen, bogu hvala. Zašto sad, za ime sveta, pričamo o koncentracionim logorima? To je odvratno. Njih dvojica su se gledali u oči; ni jedan ni drugi nije se ni pomerio. – Ne zameri nam, draga moja – rekao je tad Voker. – Razume se da si u pravu. – Sudeći po njegovom izgledu, Voker je uspeo da se zauzda, ali Martin se ražestio i bio spreman da udari. Tresla mu se čaša u ruci. – Hajdemo na kafu u dnevnu sobu. Kao sudija u igri koju ne razumem, rasporedila sam ih tako da sednu što dalje jedan od drugog u dnevnoj sobi, a onda pustila ploču – Debisija, lepršavog kao Degaova balerina. Pitaću Martina za logor kasnije, kad Voker ode. Popravila sam kecelju, osećajući se kao neka mlađana memsahib, ali mi to ni najmanje nije smetalo. Odjednom sam osetila poštovanje prema onim ženama koje umeju da preuzmu breme koje podrazumeva održavanje uljudnog opštenja i u situacijama gde vladaju nesigurnost i nasilje. – Kafu ili čaj? – upitala sam. – A je l’ bi mogao viski? – rekao je Martin. Voker je klimnuo glavom. – Bogami, može. Otišla sam do kuhinje da skuvam sebi čaj. Dok sam čekala da voda provri, pitala sam se koliko li je žena služilo viski gnevnim muškarcima u ovoj kući. Nije mi bilo jasno šta se to, u stvari, odigralo među njima,
  • 208. ali kad sam se sa čajem vratila u sobu, oni su razgovarali o indijskoj političkoj sceni. Sela sam u beržeru i rekla: – Bio si u pravu kad si rekao da treba ostati u Masurli, Džejmse. Maneš mi je rekao da njegova tašta dolazi ovamo iz Kalkute, beži žena od nasilja. Imamo sreće što smo ovde. – Martina sam ošinula zajedljivim pogledom. – Ovde je mirno da mirnije ne može biti. Voker je mućkao viski u čaši. – Pa, bilo je nekih nemira u starosedelačkoj četvrti, tukli su se kuliji među sobom – tamo, naravno, ne bi nikad ni zalazila – ali odigrao se jedan incident na Kolskom putu. Malo opreza ne bi bilo naodmet. Martin me prostrelio pogledom, nepodnošljivo samozadovoljnim, i mene je obuzela napetost. – Ali teško da bi se to moglo nazvati neredima – rekla sam. – Ne znamo čak ni zbog čega se to dogodilo. – Tačno. Ali u ovoj zemlji zatišje pređe u buru dok trepneš. Znala sam da Martin likuje i užasavala sam se njegove samozaljubljene tirade u koju će se upustiti kasnije, pošto Voker ode. – Loše je stanje u Pendžabu – rekao je Voker. – Prošle nedelje celo jedno hinduističko selo izvršilo je ritualno samoubistvo kako bi izbeglo oskvrnuće ili preobraćenje u drugu veru. Nevoljâ će tek biti kad muslimanske izbeglice nagrnu u Lahor. – Želim da razgovaram s izbeglicama koje idu u Lahor – rekao je nato Marin. – Ne bih ti to savetovao. – Voker je pijuckao viski. – Škakljiva je to situacija. – Za belce nije. Voker je prasnuo u smeh. – Izvini, stari moj, ali ti u poslednje vreme i ne ličiš bogzna koliko na belca. Ako počne krvoproliće, misliš da će oni zastati da ti pogledaju pasoš? Martin je veoma pažljivo spustio čašu na sto. – Ne treba ti da mi govoriš šta... – U redu. – Još jednom sam se oprobala u ulozi dobre memsahib. – Mislim da je za jedno veče bilo dovoljno neprijatnih reči. – Nije mi, zapravo, to ni bilo na pameti kad sam zapodenula priču o kakvoj- takvoj bezbednosti ovog mesta. – Džejmse – rekla sam – ti, po svemu sudeći, mnogo toga znaš o indijskoj hrani. Nama je mnogo teško da se
  • 209. priviknemo na nju. Šta bi nam preporučio? Lagano sam pila čaj dok je Voker pravio poređenje između kebaba koje u severnoj Indiji prže na roštilju i južnjačkog vindalua56 koji sprži čoveku jezik. Martin se bio smuljao na kauču ločući viski. Kad se poznovečernjom molitvom oglasio mujezin, Voker je pogledao na sat, strusio poslednji viski za to veče, pa se s naporom pridigao iz stolice. – Hvala za fenomenalnu večeru, Evi. Odličan kari. Martin je zabrundao: – Da, hvala ti što si došao. – On nije ni ustao, i meni je u tom trenutku došlo da ga opaučim. Otpratila sam Vokera do vrata, razmislila na brzinu da li da se izvinjavam u Martinovo ime pa procenila da će jedan nehajan osmeh više goditi i meni i njemu. Zatvorila sam za njim vrata i naslonila se na njih, osetivši olakšanje što je to veče konačno prošlo. Martin je provirio nagnuvši se preko naslona kauča, pa podigao obrvu. Pripala mi je muka od njegove pobedničke grimase, a kad sam mu videla onaj smućeni pogled, obuzeo me je bes. Rekao je: – Smem li da kažem ono: jesam li ti rekao? – Ne, ne smeš. – Prihvatanje. Pokušala sam da u glas unesem malo blagosti. – Nije rekao da ne bi trebalo da idem u grad. – Pa, sigurno ti nije rekao ni da ideš, dođavola. Ali zato si ti tu temu i potegnula, zar ne? Da mene prikažeš u lošem svetlu. – Ti to i sam vrlo dobro radiš. Pijan si, i ponizio si me. I šta ti bi ono s koncentracionim logorima? – Menjaš temu. – Hoću da znam. – Grudi su mi gorele od srdžbe i ono prihvatanje se uveliko pretvaralo u apstraktan pojam. Ako nastavimo ovako, počećemo da vičemo, i opet ćemo probuditi Bilija. Najednom sam rekla: – Pusti to. Pijan si. – Odmaknula sam se od vrata i krenula prema trpezariji da raščistim sto. – Razgovaraćemo sutra. Martin je ustao i krenuo za mnom. – O, ma daj... Popio sam čašicu previše. Pa šta? Naslagala sam tanjire na gomilu i odnela ih u kuhinju dok je Martin trupkao za mnom. Bilo je nekog šepurenja u njegovom tonu, od kojeg mi je došlo iz kože da iskočim. Htela sam da ga pitam: „Ko si ti?“, ali sam se ugrizla za usnu i spustila sudove u sudoperu. – Sutra – rekla
  • 210. sam. Odvrnula sam slavinu i stegnula zube dok sam sipala deterdžent u prahu u sudoperu. Osećala sam kako mi se vilični mišići stežu kad mi je Martin prišao otpozadi i poljubio me u vrat. – Hajde – prošaputao je. – Što si takva. – Prestani. – Odgurnula sam ga rukom s koje se slivala sapunica. – O, daj... Odavvvno nismo... – Uhvatio me je za dojku i ja sam se naglo okrenula i raspalila mu šamar. Martin je zinuo, naočare su mu se nakrivile. Dodirivao se po licu dok nije našao crveni trag na obrazu, odakle se slivala sapunjava voda. Sve vreme smo se gledali u oči. Nikada pre toga nikoga u životu nisam udarila. – Martine... – rekla sam. – Idem u krevet. – Uzmicao je. – U pravu si. Malo sam popio. – Ali, Martine... Podigao je ruke s dlanovima upolje, kao znak upozorenja, a onda se okrenuo i izašao iz kuhinje. Zažmurila sam, ali njegov lik ostao mi je utisnut na unutrašnjoj strani očnih kapaka. Videla sam ga kako se klati u hodu, s mokrim otiskom šake na licu, onako zinuo, naočare se nakrivile, neverica u očima. Obgrlivši se, kružila sam po kuhinji. Osećala sam se u isti mah kao da me je nešto raznelo u paramparčad i kao da sam sterana u ćošak. Prešavši u dnevnu sobu, umotala sam se u avganistanca pokušavajući da zamislim život jedne razvedene žene, život u samoći, bez ljubavi, i plačući sam zaspala tu, na kauču.
  • 211. 23. Sutradan ujutro Martin se nagnuo preko kauča i uhvatio me za rame. – Evi? – prošaptao je. – Izvini. Ležala sam licem okrenuta prema naslonu i probudila se onog časa kad me je dodirnuo. – Napio sam se – rekao je – ali nema opravdanja za onakvo moje ponašanje. U trenutku mi se vratilo sve od prethodne večeri. – Oboje smo bili užasni – promrmljala sam. Iskrenula sam se da bih ga pogledala u oči. – Što mi nikad nisi rekao da si oslobađao koncentracioni logor? Sklonio je ruku. – Ne želim da pričam o tome. Ali žao mi je za ono sinoć. – Zaputio se ka ulaznim vratima, izašao i tiho ih zatvorio za sobom. Sklopila sam oči sećajući se delova sna o tome kako se mučim da stavim opalne minđuše. Nažuljila sam ušne školjke u snu, toliko sam se upinjala da zakačim te minđuše, ali one bi uvek skliznule, i to se ponavljalo unedogled, a ja sam se probudila u gluvo doba noći škrgućući zubima. Posle doručka sam počela da pospremam kuću – sudovi, sto, podovi. Upravo sam glancala Ganešu od žada na kaminu kad me je Bili povukao za rukav. – Mama? – Mmm? – Ti i tata ste opet ljuti? – Nismo, Bobo. Sve je u redu. – Izgledaš ljuto. – Nisam, Breskvice. Nema razloga za brigu. Bili je uzeo Spajka i išunjao se na verandu. Popeo se u pletenu stolicu za ljuljanje i čula sam kako govori: – Laže ona. – Sedeo je tamo i gledao u planine, ljuljajući se kao neki mali starac, i poželela sam da istrčim napolje i čvrsto ga privijem uza se. Htela sam da mu se izvinim što sam ga dovela na jedno ovako samotno mesto, da mu se izvinim za
  • 212. ovaj moj obogaljeni brak, za njegovog oca koji nije više kao pre i za to što sam podbacila kao majka. Ali on je imao pet godina. Izašla sam na verandu i stavila ga na krilo. Sedeli smo zajedno i ćutali gledajući u sandalovo drvo. Rašmi je ušla na zadnja vrata s onom svetlucavom iglom u nosu i kokosom koji je negde krila, pa pozvala Bilija: – Hajde, beta. – Poljubila sam ga, sela na bicikl i odvezla se do sela. Radila sam sve što treba i kako treba, crtajući ružičaste stripove na tabli, ali sam toliko pritiskala da je kreda u jednom trenutku pukla. Pogrešan dečji izgovor – koji sam, inače, smatrala ljupkim – išao mi je sada na živce i samo sam gledala što pre da završim taj čas, neprestano ubeđujući sebe da moram da budem strpljiva. Tog dana nisam ponela foto-aparat, a i nije mi se dangubilo po selu. Masurla je tog dana bila isprana i bezbojna, i svuda se osećao vonj spaljenog smeća. Krave su izgledale kao da niko o njima ne brine, a sveprisutni majmuni mnogo su mi smetali. Vozila sam natrag punom brzinom, napregnuvši se na uzbrdici, dahćući i brekćući. Kad bih zaobilazila pešake ili rikše, nalegla bih na zvonce na upravljaču, čiji je oštar zvuk probijao bubne opne, jureći kao žena kojoj gori kosa. Nedugo pošto je Rašmi tog popodneva otišla odnevši smeće, na vratima se pojavio poštonoša – bosonog, obnaženih grudi, s turbanom na glavi, sitan, crvenih zuba. Sklopio je dlanove i naklonio se, pa mi predao tubu od papira. Bio je to jedan od onih dugačkih listova zrnaste hartije, po kojima Indijci pišu horizontalno, a onda ih umotaju kao svitke. Dala sam mu nekoliko novčića i uzvratila naklon, pa odmotala papir dok je on tabanao niz stepenice. List je bio petnaestak centimetara širok, a na njemu je bila ispisana kratka poruka na engleskom. Rukopis je bio pedantan i elegantan. Draga Evi, Pronašao sam u našoj arhivi zapis o tvojim engleskim damama. Možeš me naći u hramu danas u tri sata. Tvoj prijatelj, Hari
  • 213. Radoznalost se raspalila u meni, sveža i bučna, i smotala sam hartiju, jedva čekajući da se vidim s Harijem. Indija je jedno dozlaboga samotno mesto. Ali, naravno, ni meni više nije bilo do toga da vodim Bilija u Simlu. Bilo je već gotovo pola tri, Habib će doći oko četiri da počne da priprema večeru, ali u poruci je pisalo „danas u tri sata“. Znači li to da on odlazi? Da je vreme iskušeništva isteklo? U glavi mi se ukazala slika: Hari me čeka, svaki čas pogledava u pravcu vrata, možda i izlazi napolje, na ulicu, da me traži. Morala sam da nađem nekoga da mi pričuva dete. Većina memsahiba u Masurli izgradila je prave karijere ubijajući vreme, a od svih njih, Verna Drejk, s onim konjskim osmehom i vazda neuspelim pšeničnim kolačićima, živela mi je najbliže, u Morningsajdu. Verna nije imala dece, ali je uvek bila prijateljski raspoložena. Kad god bih naletela na nju u prodavnici uvozne robe, počastila bi me onim zaslepljujućim osmehom i ko zna koji put me pozvala da navratim do kluba. Stavila sam Felisitino pismo u tašnu, posadila Bilija u njegova crvena kolica i – pravac Morningsajd. Dok smo silazili niz stepenište na verandi, Bili je upitao: – Zar ne živi tamo ona gospođa s velikim zubima? – Tako je. – Dozvolila sam sebi jedan lak osmejak. – Ali nemoj tako pred njom da se izražavaš. Povredio bi je. Bili je pogledao u Spajka kao da su sad obojica uvređeni. – Znamo to, mama. – Hoću da se ti i Spajk lepo ponašate kod gospođe Drejk dok ja odem da obavim neki posao. – Zašto ne možemo i Spajk i ja s tobom? – To je neki posao za odrasle. – O, ludo. Kad je Verna otvorila vrata, na licu joj se ogledalo silno iznenađenje, ali se brzo pribrala i nasmešila. – Vidi, Evi Mičel! Uđite! – Govorila je odsečno, zapovednički; tu naviku sticala je za dugih godina koje je proživela kao bura memsahib okružena slugama i posilnima. Sasekla bi pri kraju svaku reč, a posebno je u njenom govoru stradalo slovo „t“. Žena se, inače, neprestano osmehivala, a tako velike zube na ljudskom
  • 214. biću nikad nisam videla. – Ti i Martin baš nikako da navratite do kluba – rekla je Verna. – Gde li se to samo krijete? – O, zauzeti smo, ništa drugo. Znaš. – Glavom sam pokazala na Bilija, kao da samo njegovo postojanje isključuje mogućnost bilo kakvog života mimo njega, deteta. Računala sam da to može da prođe kod bezdetne Verne. Bili se, noseći Spajka, popeo na fotelju presvučenu cicom, a ja sam sela na samu ivicu stilskog kauča tapaciranog ružičastim brokatom. Setila sam se Felisitinog nameštaja koji je nekud nestao i jedva odolela porivu da otvorim fioku na stočiću pored kauča. – Divan nameštaj imaš, Verna. Je li viktorijanski? – Rekla bih da jeste, barem nešto. Jesi li za čaj? Sluga mi je napolju. – Ne, hvala. Došla sam da te zamolim za uslugu. – U tom trenutku shvatila sam da obema rukama stežem tašnu. Slagati Vernu bilo je mnogo teže nego lagati Martina, i to mi je, iz više razloga, izgledalo nekako naopako. – Moram nešto da odnesem Martinu. – Pogladila sam tašnu. – Zaboravio. Jutros. A treba mu. Verna se promeškoljila u stolici. – Zar ne možeš da mu pošalješ po sluzi? – Važno je. Stvarno moram lično da mu predam. – Opet sam pogladila tašnu. – Pa, samo pazi. – Naravno. Ali da li bih, eventualno, mogla da ostavim Bilija kod tebe? – Bilija? – Verna je ispravljala donji deo haljine s cvetnim motivima. Blenula je u Bilija kao da joj se neki Marsovac iskolačenih očiju upravo iskrcao iz svemirske letelice usred dnevne sobe. – Pa... Valjda... – Hvala ti, Verna. Neću dugo. Samo da otrčim i odmah se vraćam. Obećavam. Verna je zurila u Bilija, a osmeh nikako da joj ozari lice. – Pa, ako baš moraš... – Zahvalna sam ti za ovo. Stvarno jesam. Dok sam iz sve snage grlila Bilija, na niskom stočiću s mermernom pločom, odmah pored stolice na kojoj je on sedeo, ugledala sam crni telefon od bakelita. – Imaš telefon? – rekla sam.
  • 215. Verna je već stajala kod ulaznih vrata, prebirajući prstima po perlama; pretpostavila sam da razmišlja kako bi najbolje bilo da odmah krenem, jer što pre pođem, pre ću se i vratiti. – Imam – rekla je. – U nekim kućama ima telefona. – Je l’ radi? Verna je slegnula ramenima. – Kao i sve drugo ovde – radi kad hoće, a kad neće, ne radi baš najbolje. Ovde čovek, u stvari, ni na šta ne može da se osloni, nije li tako? Došla sam do vrata. – Zato i ne bih vodila Bilija sa sobom. Zbog tih nemira, znaš. – Sasvim ispravno, dušo. Nenamerno sam pogodila pravu notu – civilizovani zapadnjaci moraju međusobno da se podržavaju spram razularenih azijskih hordi. Verna je odsečno klimnula glavom, kao da je, upravo tada, odlučila da položi život za zajedničku stvar. – Prava stvar s tvoje strane što nisi htela da poveriš dete sluškinji Indijki u ovakvom trenutku. A neki to čine, znaš. – Podigla je obrvu izražavajući neodobravanje, kao da ovdašnji živalj čine sve sami lovci na glave koji čačkaju zube ljudskim kostima. Pogledala sam Bilija, onako majušnog u glomaznoj fotelji, njegove nožice, meke kao karamele, koje su jedva dopirale do kraja sedišta. Ostaviti ga Verni Drejk – s tim njenim reskim manirima, s tim držanjem, s tim zubima – učinilo mi se maltene surovo. Ali Bili je primetio da ga posmatram i pogrešno je protumačio moj pogled. – Možeš da ideš, mama – rekao je. – Lepo ćemo se po-na-ša-ti. To „ponašati“ izgovorio je dobro otegnuvši prvo „a“, reč je zvučala nekako rasparčano i meni je nešto zastalo u grlu. Namaknula sam naočare za sunce, zahvalila Verni i brzo izašla iz kuće, da se slučajno ne predomislim.
  • 216. 24. Ušla sam u selo oniskih daščara s krovovima od škriljca, budno motreći ne bih li primetila bilo kakav znak nemira: napetost na nečijem licu, neprijateljski pogled, mrmljanje u bradu... Ali bilo je tako mirno, tako tiho, da sam čula kako krava mokri pored jedne kuće. Nasmešila sam se ženi u sariju boje jagode i ona mi je umilno klimnula glavom. Zaustavila sam rikšu, i kad sam stigla do budističkog hrama, bila sam ubeđena da je ono prebijanje bio izdvojen slučaj nasumičnog nasilja. To se moglo dogoditi bilo gde. Na vratima hrama zbacila sam sandale s nogu i zatekla Harija unutra; meditirao je. Pri treperavoj svetlosti sveće, ceo taj prizor izgledao je halucinantno, poput kakve slike u talasastom staklu boje ćilibara. Skinula sam naočare za sunce i zastala, ne želeći da ga uznemiravam. Sedeo je prekrštenih nogu, tako da su mu stopala bila na butinama, a ne ispod njih; šake su mu bile raširene, s dlanovima nagore, i počivale su na kolenima – položaj lotosa. Leđa su mu bila prava, ramena u obliku slova „T“, a opet je izgledao opušteno. Bio je potpuno nepomičan, i nije se videlo čak ni da li mu se grudi dižu i spuštaju dok uzima vazduh. Oči su mu bile napola zatvorene, ali je izgledao kao da se usredsredio na neku tačku odmah iza kolena. Možda me je Hari čuo kad sam ušla, ili je, možebiti, osetio da ga posmatram. Razmrsio je noge i ustao iz jednog jedinog, neprekinutog pokreta koji kao da je prkosio sili teže. Sklopio je dlanove i podigao ih u znak pozdrava. – Namaste. – Namaste, Hari. Izvini što te uznemiravam. – Ne uznemiravaš me ni najmanje. Moje unutrašnje ja dosadno je kao i uvek. – Sedeo si potpuno nepomično. Nisam videla čak ni da li dišeš. Slegnuo je ramenima. – Sve je to stvar vežbe. – Lice mu je živnulo i glasno se nasmejao. – Oni, u stvari, tako to i zovu: vežba. – Je li? – Nasmešila sam se, premda nisam razumela. – Evo tog pisma o kojem sam ti pričala. – Izvadila sam Felisitino pismo rekavši
  • 217. pritom: – Kad je bila mala, Felisiti je, izgleda, imala aju koja je stavila pepeo jednog pokojnika u hranu koju je cela porodica jela. Pitam se da li je aja to učinila jednostavno zato što je bila ozlojeđena ili postoji neki običaj za koji ja nisam čula. Hari je pročitao pismo pa mi ga vratio. – Zanimljivi su ljudi, jelda? – rekao je. To me je podsetilo na nehajnu napomenu velečasnog Loka o neobjašnjivom ekscentrizmu ljudske rase. – Nemam pojma zbog čega je aja to učinila, ali ništa kao smrt ne ume da probudi maštu. Jesi li ikada videla nekog agorija? – Stresao se, tobož, od jeze. – Smrću opsednuti sadui koji žive na mestima gde se spaljuju leševi, pa se onda mažu pepelom pokojnika.57 – Baš jezivo. – Ljudi postaju vrlo domišljati u potrazi za večnim životom. Mokša, nirvana, prosvetljenje, raj – svakojake nazive imamo za to, i svi to žele, a opet – niko ne bi da umre. – Nasmešio se i obrve su mu se nakosile nadole u uglovima. – A šta ako nema večnog života? – upitala sam. Hari je malo razmislio. – Ne bih rekao da je to bitno. Po meni, jedino što ovaj život čini podnošljivim jeste lepota koju stvaramo iz haosa – muzika, slikarstvo, poezija, ali iznad svega to da vodimo lep život, ma šta to svakom od nas ponaosob značilo. – Voditi lep život može da bude i teško. Drugi ljudi mogu to da otežaju. Gotovo da se nasmešio. – Možemo da se staramo samo o sopstvenom životu. Ja mislim da je to kao neka simfonija. Svaki muzičar svira svoju partituru i, ako svi sviraju dobro, ishod je harmonija. Ali svako od nas može da svira samo svoj, mali deo. Ako se reinkarniramo, jednom ćemo odsvirati sve partiture, ali ne odjednom, nego jednu po jednu. O ovim njegovim rečima razmislila sam u svetlu onoga što se desilo Felisiti, a ne onoga što se događa meni. – Ako je Felisitina aja verovala u reinkarnaciju, možda je pomislila da bi mogla da odredi koju će partituru sahibi svirati u narednom orkestru. Da će tako izdejstvovati da se idući put rode kao sluge. – Pa, ne mislim da to baš tako ide, ali... – Neka nova misao naborala
  • 218. je Harijevo visoko, okruglo čelo. – Hinduisti veruju da prosipanje pepela u Gang obezbeđuje ljudsku reinkarnaciju, dok budisti smatraju da okretanje molitvenog točka skraćuje ciklus između smrti i ponovnog rađanja. Lično, ne mislim da postoji bilo kakva čarobna formula, ali ko zna šta je toj aji bilo na pameti? Ima ljudi koji ne mogu da odole porivu da se mešaju u tuđe živote. – Da. Pitam se zbog čega smo takvi. Zastao je načas. – Je l’ mi to još pričamo o aji? Trgnula sam se. – Malo smo skrenuli s teme, zar ne? – Meni ne smeta. Lepo je upoznati nekoga ko sluša. Hinduisti kažu da je znanje – pričati, a mudrost slušati. – Lepo rečeno. – A onda sam se setila zbog čega sam došla. – Pronašao si nešto u ašramskoj arhivi? – Jesam. U zapisima se pominju dve mlade Engleskinje koje su došle u Simlu i živele same u mofusilu. Bile su, po svemu sudeći, prilično neobična pojava, a izbio je i skandal. – Felisiti je zatrudnela s Indijcem. – O, pa ti već znaš! – Vrteo je glavom. – Kad se sve sabere, nema od mene neke naročite vajde. – Nedavno sam to saznala. Ali piše li tamo šta je bilo s njima, ili s detetom? – Ne, mada se bojim da je mnogo, mnogo dece umrlo u najmlađem uzrastu. I majke su stradale. Ali ima tamo jedna beleška koja se odnosi konkretno na Adelu Vinfild. – O? – Njeno ime pojavljuje se u drugom jednom zapisu, na urduu. Ovde u Indiji imamo mnoštvo jezika i bezbroj narečja. Monasi pišu onim jezikom kojim se najbolje služe. Bojim se da moj urdu nije baš najbolji, ali mogao bih da dam nekome da mi prevede. – Pitam se samo kako to da ima još nešto o Adeli, ali ničeg više o Felisiti i njenoj bebi. – Nemam predstavu. Ali daću da mi to prevedu, pa ćemo možda doći do odgovora. Od njegove velikodušnosti, i to u trenutku kad sam s Martinom bila ni tamo ni ovamo, zastala mi je knedla u grlu. Progutala sam pljuvačku
  • 219. i rekla: – Kako da ti se odužim? – Nema potrebe. – Hari je pognuo glavu i nasmešio se. – Samo budi dobra prema nekome. Kao da je znao. Retko sam u to vreme bivala dobra prema ljudima. – Naravno – rekla sam. Izašla sam iz hrama i prošetala kroz bazar, udišući vazduh koji je mirisao na dim, osluškujući tupe udarce palčeva o male okrugle bubnjeve, pa ševrdavo zavijanje frula. Gledala sam sarije kako se kovitlaju i međusobno stapaju u masi koja se kreće i bila sam kao opčinjena. Jedna starica, sva sparušena u prevelikom sariju boje banane, vukla se duž ulice, a gumene sandale su joj klepetale po tvrdo nabijenoj zemlji. Pogledi su nam se susreli i ona je sklopila ruke i pozdravila me širokim bezubim osmehom. Uzvratila sam joj osmehom, i sasvim dobro smo se razumele, jer svi se osmehuju na istom jeziku. Neka se Martin i Verna šćućure u svom paranoičnom svetu, meni to ne treba. Osećala sam kako se nešto slobodno i puno nade budi i žmirka na suncu. To mesto jeste bilo mirno da mirnije ne može biti. Prošla sam pored šatora umetnice s kanom, znatiželjna kao i uvek. Ostale tezge i prodavnice bile su otvorene prema ulici; čak i jednosobne kućice za stanovanje često su bile otvorene s jedne strane, i nije bilo ništa neobično ugledati nekog muškarca kako spava, decu dok jedu ili žene dok se doteruju. U Indiji se živi javno, ali umetnici koja pravi šare od kane potrebna je privatnost da bi mogla da se bavi svojim zanatom. Sramežljive neveste oblače se i ukrašavaju u tajnosti, nalik nekakvoj žrtvenoj jagnjadi za dan kada će obući crveni sari, a njihovi muževi ih videti prvi put. Nikada nisam čula ni jedan jedini zvuk iz šatora u kojem radi umetnica s kanom, a u uobrazilji mi se pojavljivao neki senovit prostor u kojem zabrađene žene šapuću preplašenoj devici tantričke tajne. Kao i obično, stala sam kod tezge prodavca miomirisa, pa pomirisala uzorke. Glavu su mi istoga časa ispunili mirisi sandalovine i pačulija, i ukazala mi se vizija maharanâ58 s tetovažama od kane i mesečina nad Himalajima. U tom trenutku Indija je bila ista ona
  • 220. fantazija o kojoj sam maštarila u Čikagu – bazar, narod, taj dan u Simli, taj trenutak u junu. Bila sam srećna! Odabrala sam parfem koji je mirisao na Indiju – s primesom dima, senzualan i tajanstven – a prodavac je iz visoke boce izvadio pun špric tečnosti boje ćilibara, pa ga ispraznio u bočicu od stakla rezanog dijamantom. Za cenu nisam pitala, a nisam ni htela. Znala sam da ću verovatno platiti više nego što bi trebalo, ali nisam marila. Cenkati se sa sirotinjom za nekoliko penija po meni je moralno nedopustivo, i tako sam, setivši se i Harijeve napomene da budem dobra prema nekome, radosno uručila prodavcu punu šaku rupija. On se ponudio da mi vrati kusur, ali ja sam samo odmahnula rukom, osećajući se velikodušnom i plemenitom. Taj miomiris biće moja lična uspomena na taj savršeni trenutak u Indiji; cena nije bila važna. Dok sam se truckala u rikši na putu kući, njuškala sam parfem i razmišljala o Simli. Mnogo dobro mesto, shvatila sam konačno. Toga dana sam se baš lepo zabavila. Tako sam zamišljala boravak u Indiji kad smo stigli ovamo. Simla je bila bezbedno, zabavno mesto, i u tim trenucima bila sam zadovoljna i rasterećena. Želela sam Martinu da pokažem lepu bočicu s miomirisom i da mu ispričam koliko je divno sve tog dana bilo. Mogla bih, razume se, isto tako i da izađem na vrata da ga dočekam s bokserskim rukavicama na rukama. Sakriću, rešila sam, tu finu bočicu u fioku u kojoj držim veš – ima tamo mesta koliko hoćeš za još jednu tajnu – i upravo u tom trenutku donela sam odluku: ja ću živeti svoj, a Martin neka živi svoj život. Ako mi je uskraćena nežnost, ako mi je uskraćena prisnost, prihvatam bar miomiris i primirje. Rikša je poskakivala na uzbrdici, probijajući se kroz predeo koji je trepereo u talasima popodnevne jare; krave su mukale, sariji su lepršali na lahoru, muve su zujale. Sva otromboljena, kao pčela omamljena od polena, zakoračila sam na stepenište pred Verninom kućom, kad se najednom, bez povoda, setih onog šamara u kuhinji. Uhvatila sam se za priručje na Verninim stepenicama i sačekala tren da mine iznenadan bol u grudima. Izvadila sam parfem iz tašne, skinula zapušač i macnula pomalo iza oba uva, kao da je neki lek. Težak, kompleksan miris istog časa me je vratio usred pijačnog meteža, do zadovoljnog
  • 221. prodavca miomirisa, do svih onih nasmejanih mrkih lica, i u takvom raspoloženju sam, tek tako, odlučila da se izvinim Martinu i pokažem mu tajno skladište – Felisitino pismo i listove iz Adelinog dnevnika. Ako želim da smanjim taj jaz između nas, upravo to treba da učinim. Trebalo je i ranije da se setim. Na Verninom licu prepoznala sam izraz žene koju bole noge. Konjasti osmeh nepokolebljivo je istrajavao, ali me nije pozvala da uđem. Dovela je Bilija do vrata i blago ga gurnula prema meni. – Hvala ti, Verna – rekla sam. – Život si mi spasla. – Nema na čemu – rekla je. – Bilo bi nam drago da ti i Martin dođete do kluba. – Hvala. Gledaću da dođemo. – To je jedno od malobrojnih civilizovanih mesta u Simli. I, ne brini, draga, posluzi je naloženo da uvek nose rukavice. – Tako. – Nisam više bila u stanju da budem učtiva. – Pa, hvala još jednom. – Čula sam kako se vrata zatvaraju za nama još pre nego što sam stala na prvi stepenik. Sa svega nekoliko reči, Verna je uspela da naruši moje lepo raspoloženje. – Posluzi je naloženo da uvek nose rukavice – promrmljala sam uprepodobivši se. – Šta? – reče Bili. – Ništa, zlato. – Mama? – Mmm? – A je l’ možemo i mi s tobom sledeći put? – Što, zar gospođa Drejk nije bila fina? – Pa nije da nije. – Bili je prebacio Spajka preko ramena. – Al’ mi bismo radije da idemo s tobom. Nije mi bilo do toga da sad uzimam Vernu Drejk u zaštitu. „Budi dobra prema nekome“, rekao je Hari, i lako je bilo biti dobar prema prodavcu mirisa, ali izgleda da ja, u stvari, nisam želela da budem dobra prema onima koje poznajem. E pa, to ima da se promeni čim se izvinim Martinu i pokažem mu šta me zaokuplja u poslednje vreme. Možda će mu Adelin dnevnik poslužiti i za njegovu tezu, i sad sam razmišljala o tome koliko će mu biti drago zbog svega ovoga.
  • 222. Milovala sam bočicu s parfemom u džepu, prožeta neopisivim zadovoljstvom, kad me je, najednom, obuzela panika. Potrošila sam previše novca. Stiskala sam bočicu od rezanog stakla i ivice su mi se usecale u dlan. Pokušala sam da se setim koliko ima novca u kutiji za čaj, svesna da miris neću moći da vratim, pošto mi ga je prodavac presuo špricem. Račun nisam imala, a nisam mogla sa sigurnošću da kažem ni koliko sam novca dala. – Šta je bilo, mama? – Ništa, Šniclice. Mamica je ponekad malo bleskasta – odgovorila sam. Ali biće sve u redu. Večeras ću, mozgala sam, sve dovesti u red.
  • 223. 25. Te večeri počastila sam Bilija dodatnom porcijom sutlijaša, okupala ga uz silnu dreku i galamu, s penom i igračkom oktopodom što izbacuje vodu, pa mu lagano šamponirala kosu, napravivši mu jednorogov rog od guste bele sapunice, a sledovale su mu i priča za laku noć – Petao i biser – i dve irske balade. Posvetila sam mu dodatnu pažnju kako bih ublažila osećanje krivice što sam ga ostavila kod Verne, a tako sam imala i više vremena da prikupim hrabrosti i obratim se Martinu. Nameravala sam da mu se izvinim onog časa kad je ušao u kuću, ali kako sam ga ugledala, u meni su počela da se bore osećanja. Rekla sam mu da sam jela s Bilijem i da on slobodno sedne da večera bez mene, a onda sam se brže-bolje sklonila, noseći Bilija, koji mi se okačio o vrat kao neko majmunče. Dok sam se vratila u dnevnu sobu, on je već bio izuo sandale, podigao noge na čajni stočić, pripalio bidi i uronio u Zločin i kaznu. Uopšte nije reagovao kad sam prošla pored njega i dotakla ga po ramenu. Da se izvinjavam? Ma, opet mi je bilo došlo da ga opaučim. Ali... Duboko sam udahnula. – Kako je bilo danas? Trgnuo se kao da je do tog časa mislio da je sam u kući. – Dobro je bilo. – Martine, razmišljala sam o nečemu. – Da? – Podigao je naočare i čekao. Pokušavala sam da se prisetim kako se Hari tačno izrazio. – Želim da vodim jedan lep život. – O čemu ti to govoriš? – Žao mi je što sam te ošamarila. Želela bih da ti i ja... – Ma, pusti to, Evi. Sâm sam tražio. – Ne... – Ne želim da pričam o tome. Molim te. Mnogo mi se toga vrzma po glavi. Iduće nedelje idem vozom u Lahor. – Lahor? Ali Voker je rekao... – Znam šta je Voker rekao. Ali to je između hinduista i muslimana.
  • 224. Ja sam Amerikanac. Akademski građanin. Bezopasan. Posmatrala sam ga u onoj kurta pižami, pa još sandale, a kosa mu crna, raščupana, koža tamnija nego ikada, i uz sve to – bidi mu se dimi između prstiju. – Je l’ ti to hoćeš da te ubiju? – rekla sam. – Molim te, nemoj da dramiš. – Daj ovo da rašičistimo. Ja, znači, ne smem da idem u Simlu, biser među britanskim brdskim naseljima, ali ti zato smeš u Lahor, s gomilom izbeglica, i pritom izgledaš kao pravi Indijac. – To mi je posao. – Martin je povukao dim iz bidija i vratio se knjizi. Ovo je već bilo nešto novo. Gore od onog posleratnog povlačenja u sebe. Ovo je bio ili mazohizam ili želja da se umre i nisam znala šta da preduzmem. Ali još jednu svađu ne bih mogla da podnesem, svesna da to ne vodi nikuda. Otišla sam pravo u spavaću sobu, skinula se u donji veš i natrpala odeću u pletenu korpu. Uvukla sam se u krevet i onda tako ležala i gledala kako se ventilator na tavanici okreće i okreće. Jutarnje sunce se u kosim trakama probijalo kroz prozorske kapke kad sam se probudila i primetila da Martin te noći nije spavao u krevetu. Načuljila sam uši ne bih li čula pljuskanje vode u kupatilu, ali ništa se nije čulo. Pogledala sam na sat na noćnom stočiću i shvatila da je Martin već otišao na posao. Odvukla sam se do kupatila i dobro se zagledala u svoj odraz u ogledalu. Videla sam jedno napeto lice, deset godina starije nego što je bilo pre tri meseca. Dobro sam ga protrljala grubom krpom za pranje i ispljuskala ledenom vodom, ali ta ljutita starica i dalje me je mrko gledala. Tog popodneva, odmah posle užine, Bili je rekao: – Je l’ bismo mogli danas u Simlu? – A što ne bismo pravili tvrđavu od kockica? – Ne. Hajdemo u Simlu. – Mogli bismo opet da pravimo bazar. – Ne, onaj pravi je bolji. – A da čitamo knjigu? – Hajdemo u Simlu.
  • 225. – Ne možemo u Simlu, Graščiću. – Kako sad to? – Slušaj šta ćemo – rekla sam. – Ti i Spajk uskočite u crvena kolica, a ja ću vas odvesti nizbrdo, ali samo do onih prvih kućica u selu. – A što ne možemo na bazar u Simlu? Sklonila sam plavi uvojak s njegovog čela. – Samo do prvih kućica. – O, ludo – rekao je Bili. – Daj, Bobo, pa možemo da slikamo piliće i krave, možda i kamilu. Možemo, ako ti hoćeš, da ponesemo šargarepu za ono jare. – Prekrstila sam ruke i zavalila se u stolicu. – Ponuda je dobra. Uzmi ili ostavi. Bili se posavetovao sa Spajkom, pa rekao: – Vaaaži. Kad je Rašmi otišla, prebacila sam kaiš od foto-aparata Biliju oko vrata i radosno smo pošli, Bili i Spajk u kolicima, a ja s pesmom „Old MacDonald Had A Farm“ na usnama, falširajući. Bili je zabacio glavu unazad i otpevao refren koliko ga grlo nosi, dok mu je Spajk poskakivao u krilu. Pošli smo nizbrdo, ostavili za sobom kolonijalni okrug i zašli u naš mali indijski kutak – krovove od škriljca naspram brda zelenih od borova, iskrzane vrhove što probijaju oblake, volovska kola i na njima dve mlade žene u sarijima boje breskve i šljive, nalik sazrelim ljudskim plodovima. Sve se orilo od naših glasova i ljudi su nam se osmehivali. Ušli smo u poznati kraj, s himačalskim kućama, baš u trenutku kad je meni ponestalo domaćih životinja pa sam krenula u improvizovani stih: „... i na toj farmi je imao jaka, i-ja, i-ja – o, bože mili!“ Grubo naškraban grafit na zidu jedne kuće prekinuo me je u pola rečenice. Zid je bio naružen jarkocrvenom bojom koja je na podlozi od tamnosivog drveta izgledala nasilno. Ogromna slova bila su nemarno ispisana na jeziku koji nisam umela da čitam, a crvena boja još je bila vlažna i curila je kao da kaplje krv. Grupa ljudi tiskala se oko kuće i nervozno došaptavala, a vazduh je bio težak od starih nezadovoljstava. Nije bilo dobronamernih baki u toj gomili; nekoliko žena i dece umuvalo se među muške, ali lica su im bila mrgodna i ogorčena. Jedan čovek je sedeo na zemlji jedva se leđima oslanjajući na oskvrnuti zid. Izgledao je ošamućen, a kurta pižama bila mu je poprskana crvenim, što je mogla da bude i farba i krv. Nisam mogla da razlikujem
  • 226. hinduistu od muslimana, a nije mi ni bilo do toga. Spajk je prestao da pleše. – Mama? – progovorio je Bili. – Idemo kući. – Okrenula sam kolica oštrim pokretom. Jedan polugoli dečačić, mršavih nogu i umršene kose, izdvojio se iz gomile i besno se zagledao u Bilija. Rebra su mu se jasno ocrtavala na mršavom telu, usta su mu bila čvrsto stisnuta, a oči crne kao noć. Ruke su mu padale niz telo, ukočene, sa šakama stegnutim u tupe male pesnice. Pitala sam se šta li je to moglo da se desi jednom detetu kad ovako izgleda, ali nisam gubila vreme razmišljajući o tome. Pošla sam nazad, uzbrdo, prema kući, ali je i odrpani dečačić krenuo za nama. Setila sam se rečenice iz crkvene arhive o deci koja mašu štapovima i pomislila: O, ne, molim te. Ubrzala sam hod, ali kad sam se okrenula, onaj mali je bio smanjio rastojanje, pri čemu su mu se pridružila još trojica-četvorica mangupčića. Hodali su tako, svaki za sebe, zastajući tu i tamo da podignu sa zemlje kamen, koji bi posle preteći odmeravali na dlanu. Strogo sam pogledala preko ramena, u nadi da će očigledan prekor u očima jedne odrasle osobe biti dovoljan da ih zaustavi, ali oni nisu odustajali. Onaj bedni dečačić što je išao prvi sada je počeo ratoborno da se šepuri. Naložila sam Biliju da ustane iz kolica, računajući da bih mogla da ga nosim ako bude moralo da se trči. Kad smo stali da Bili izađe iz kolica, zastao je i nesrećni dečačić. Stajao je nekoliko koraka od nas, raširenih koščatih nogu, a druga deca zbila su se oko njega. A onda sam primetila da dečak ne zvera u Bilija, nego u Spajka. Skinula sam aparat s Bilijevog vrata i prebacila remen preko svog, pomislivši koliko je budalasto nositi sada taj aparat, kao da sam neki bezbrižni turista. Pokušala sam da hodam brže, držeći Bilija za ruku i vukući prazna kolica, ali me je Bilijev kratki korak usporavao. Čula sam da nam se deca približavaju, njihove noge trupkale su po prašini već sasvim blizu. Bila sam mokra ispod pazuha, a srce mi je dobovalo u ušima. Upravo sam pokušavala da odlučim da li da uzmem Bilija u ruke i potrčim, kad sam ugledala tongu koja je kloparala na vrhu brda i stala tačno ispred nas. Edvard Vortington je promolio glavu s jedne strane. Osmotrio je zlobna dečja lišca, kamenje u njihovim rukama, pa
  • 227. skinuo topi s glave, kao da ih čika. – Šta se to ovde događa? Lidija se nagnula preko Edvarda. – Možemo li da pomognemo? Glupo sam se osećala što moram da priznam da se plašim bande male dece. – Ja sam, ovaj... – Zamuckivala sam i zastajkivala, da bih konačno izgovorila: – Ma, u stvari, nije to ništa. Oni su samo deca. Edvard ih je odmerio pogledom, jezik je suknuo napolje, a onda mi je rekao: – Prokleti mandovi. – Zaboga, Edvarde! – Trnci mi prođoše niz kičmu. Po Bilijevom licu odmah mi je bilo jasno da je čuo tu prezrenja dostojnu opasku. Mrska mi je bila sama pomisao na to da se popnem u tongu s tim zatucankom nečistog jezika. S druge strane, druge pomoći na vidiku nije bilo. Bili je gledao čas u tongu, čas u onog dečaka, koji se primicao dok sam ja Lidiji i Edvardu pričala o natpisu na zidu i nemiru koji je zahvatio ljude. Dečačić je pružio mršavu ruku da pipne Spajkov kaubojski šešir. – Briši – rekao mu je Bili, i dečak je ustuknuo. – Ne valja to – kazao je Edvard. – Daj bolje da vas mi povezemo kući. – Pogledala sam u Bilijeva kolica i Edvard je dodao: – Pusti bezvezna kolica. Još jednom pogledavši lica one dece, rekla sam: – Važi, naravno. – Tek što sam se okrenula prema Biliju, videla sam kako onaj odrpani dečak hvata Spajka za glavu. – Ne! – uzviknuo je Bili. Ali dečak mu je istrgnuo Spajka iz ruku i pobegao. Bacila sam se da uhvatim Bilija za ruku, ali bio je prebrz. Potrčao je za dečakom, ali su mu se ostala deca isprečila na putu i oborila ga. Udarali su ga dok sam ja žurila, i čula sam detinje povike i videla njihova zlurada lica dok sam ih razmicala i gurala u stranu kao krpene lutke. Bili je ležao sklupčan i plakao, i ja sam kleknula pored njega dok su ona deca pobegla, ispuštajući nešto što je meni ličilo na demonski smeh. Bilijevo lice i ruke bili su prljavi od zemlje, košulja mu je bila pocepana, a laktovi izgrebani i krvavi. Pokušala sam da ga podignem, ali on se opirao. – Pusti me! – vrištao je. – Moram da vratim Spajka. – Suze su mu se slivale niz prašnjavo lice, i nisam ga puštala sve dok mala rulja nije stigla do sela i raštrkala se. Bili je stezao svoju majušnu pesnicu i kreštao za njima: – Prokleti mandovi!
  • 228. Rukom sam mu poklopila usta i ugurala ga u tongu, ali on nikako nije prestao da se batrga. Lice mu se pretvorilo u masku od suza i slina, dok su njegove nevine oči plamtele od pretrpljene uvrede. Edvard je ubacio crvena kolica u tongu, a Lidija je sedela uspravno i ćutala, gledajući u prazno. Lice joj je bilo bledo i užasno, užasno napeto. Zamolila sam Edvarda da nas odbaci do telegrafske službe. Uprkos napetosti koja je vladala između mene i Martina, uprkos činjenici da će se on ljutiti što sam Bilija uopšte izvodila napolje, sada mi je bio potreban. U tom trenutku jedino je pogled na njega mogao da me uteši, jedino je zvuk njegovog glasa mogao mene da vrati u ravnotežu, a Bilija da umiri. Možda je naša veza osakaćena, ali nije mrtva. Konj je frknuo i lakim galopom produžio ka Simli, tonga se truckala, a od Bilijeve ljutite vriske ostali su samo nemoćni jecaji. Kod zgrade u kojoj se nalazi telegrafska služba Edvard nam je pomogao da izađemo iz tonge, a onda je odmah uskočio u njih i obgrlio Lidiju, koja se sve vreme nije ni pomerila niti je izgovorila jednu jedinu reč. Edvard kao da je istoga časa zaboravio Bilija i mene. Držao je Lidiju u naručju kao nekog invalida. Potpuno ju je obgrlio, šapućući joj nešto na uvo, pa naložio vozaču da ih vrati u hotel, s nekom neobičnom užurbanošću u glasu. Palo mi je tada na pamet da je Lidija imala običaj da me kritikuje što sam Bilija dovela u Indiju. Ona oduvek kao da se plašila za njega, i sada, kad se nešto zaista dogodilo, ona kao da je potpuno izgubila kontakt sa svetom oko sebe. Znala sam u tom trenutku da tu kod Lidije ima još nečega, ali s Bilijem koji mi je ridao u naručju nisam imala kada više o tome da razmišljam. Stala sam na vrata telegrafske službe držeći Bilija, koji je još plakao licem se oslonivši meni na vrat. U kancelariji je vladao uobičajen, svakodnevni žamor – ljudi su razgovarali, pisaća mašina štektala, telefon je zvonio. Martina sam primetila u dnu prostorije; sedeo je u uglu, zgrbljen nad otvorenom knjigom, a radni sto bio mu je potpuno zatrpan rukom ispisanim papirima. Iza jednog uva držao je olovku, druga mu je bila među zubima, a trećom je pisao. Kako sam prešla prag, moje prisustvo izazvalo je talas pozornosti. Kad me je Martin ugledao, na licu mu se istoga časa pojavio gnev. Videvši oca, Bili je vrisnuo: – Prokleti mandovi su mi uzeli Spajka!
  • 229. Nije se više čulo kucanje, razgovor je utihnuo, a Martinu je olovka ispala iz usta. Srditim, krupnim koracima došao je do nas, zagledao se u Bilijeve prljave, suzne obraze i sklonio ga od mene bez ijedne reči. Pomno je posmatrao to rastuženo, vlažno lišce, ustuknuvši kad je ugledao okrvavljene laktove. Pogledao me je i rekao: – Šta se dogodilo? – Martine, molim te... – prošaputala sam. – Šta. Se. Dogodilo. Ljudi su se pravili da ne slušaju, uz pokoji brz pogled iskosa. – Otišli smo samo do sela, ali... – zaustila sam da kažem. Martinovo lice se natuštilo dok me je slušao. Kad sam zaćutala, pogledao me je tako da mi se utroba sledila. Obrisao je Biliju lice i rekao: – U redu je, sine. Nemoj da plačeš. Tu je tata. – T-tata. P-p-rokleti mandovi uzeli Spajka. – Nemoj tako da govoriš. – T-tata, hoćeš li da vratiš Spajka? – upitao je Bili kroz suze. – Videćemo. A sad se smiri. – Hoćeš li da ih p-prebiješ? – Njegove male grudi grčevito su se nadimale posle pretrpljenog bola. – Hoćeš li da mi vratiš Spajka i prebiješ proklete mandove?
  • 230. 26. Bili je urlao kao demon koga čereče dok sam mu antiseptikom mazala laktove. „Hoću Spajka!“ Oborio je bocu s umivaonika i tečnost boje rđe izlila se po podnim pločicama. Obrisala sam pod peškirom, ali su spojevi između pločica ostali trajno uflekani – još jedan ratni ožiljak na staroj kući. Svesna sam bila da ćemo gazdi morati da nadoknadimo štetu, i to me je podsetilo na novac koji sam utrošila na miris, a i kiriju ćemo uskoro morati da platimo. Što je mnogo – mnogo je. Podgrejala sam pileću supu, Martin nas je odvezao kući, i dok sam se ja mučila da antiseptikom premažem Biliju laktove, Martin je provirio kroz vrata kupatila da mi kaže da ide u klub na večeru. Meni to nije ni najmanje smetalo, ali Bili nije hteo da jede. Napravila sam mu slatki lasi s pistaćima, njemu najmiliji, ali kad sam prinela lasi njegovim usnama, on ih je čvrsto zatvorio, sišao sa stolice i otpuzao ispod stola. Tamo je sedeo, prekrštenih nogu, i plakao, pritiskajući bucmastim pesnicama oči. Prišla sam mu četvoronoške i izvukla ga odozdo, a on je vrištao dok sam ga nosila u njegovu sobu. Izvadila sam pižamu iz fioke, a on je rekao: – Neću pižamu. – Ne možeš da spavaš obučen. – Neću pižamu. – Odeća ti je prljava. – Neću pižamu. – Ne možeš da spavaš u prljavoj odeći. – Neću pižamu. Na silu sam mu navukla pižamu, pitajući se zbog čega ga uopšte na to primoravam. Šta bi pa falilo da spava u prljavoj odeći? A šta bi pa i meni falilo da ga pustim u njoj da prespava? Ali već sam bila otišla predaleko u roditeljskom insistiranju; to je već preraslo u borbu za moć, i morala sam da mu navučem tu prokletu pižamu, ili će u protivnom pomisliti da mu se jarcanje isplati. Otimao se i vrištao, pokušavao da skine pižamu, a ja sam osetila poriv da ga udarim po guzi, i to me je zaprepastilo. Nikada ga nisam tukla, nikada čak o tome nisam ni
  • 231. razmišljala. Uhvatila sam ga za ramena i povikala: – Bili, zaboga, prestani da plačeš. Prestani! Širom je otvorio oči. Nikad ranije nisam vikala na njega. Zadržao je dah i ja sam ga zagrlila. – U redu – progovorio je jedva čujnim glasom. – Neću više da plačem. – Žao mi je, dušo. Nije trebalo da vičem na tebe. Skljokao se na krevet i obgrlio me oko struka. Osetila sam kako mu se telašce trese od prigušenih jecaja i položila sam mu glavu na jastuk. Navukao je čaršav preko glave i sklupčao se ispod njega. Gledala sam kako se ispupčenje pod čaršavom ritmično diže i spušta, ali Bili ni glasa nije puštao. – Volim te, Bili – rekla sam; zvučalo je to neubedljivo, i meni samoj. Ispod čaršava je dopro njegov prigušeni glas. – Ne plačem ja. – Sela sam na ivicu kreveta i gladila izbočinu na mestu gde je Biliju bila glava. Naposletku su ti tihi grčevi počeli da jenjavaju i onda se Bili primirio, a ja sam sklonila čaršav i ugledala njegove otekle, crvene oči sklopljene – utonuo je u nemiran san. Grudi su mu uzdrhtale od još jednog nečujnog jecaja, koji mi je slomio srce. Habibov kari stavila sam u ledaru, pa skuvala čaj. Ohladio se dok sam sedela za stolom netremice gledajući u vesele žute zavese. Prosula sam hladan čaj u sudoperu i otišla da vidim kako je Bili. Opet je bio prebacio čaršav preko glave, ali je bar spavao. Otišla sam u kupatilo i skinula sa sebe prašnjavu, znojem natopljenu odeću. Nisam mogla da čekam da se velika kada na račvastim nogarima napuni, pa sam uzela sunđer i zaprala se nad umivaonikom, dobro se istrljavši i spravši sa sebe taj užasan dan. Prašnjave noge oprala sam u kadi, obrisala ih čistim peškirom i obukla plavu haljinu od šanila. Sipala sam sebi čašu vina, uzela knjigu s police, pa sela u beržeru licem okrenuta prema ulaznim vratima. Nisam ni pogledala koju knjigu uzimam; samo sam htela nešto da radim dok se Martin ne vrati kući. Bila je to Rumijeva poezija, knjigu sam otvorila nasumice i pročitala dva stiha:
  • 232. Nikako da prestaneš da piješ to tamno zemljino piće? Ali kako to da ne piješ i s ovog drugog izvora? Zašto sve u Indiji mora da bude tako nerazumljivo? Ponovo sam pročitala, pa još jednom, ali nisam mogla da se usredsredim. Čitala sam i čitala ista ta dva stiha i ubrzo su pojedine reči izgubile značenje. Ja sam ih, ipak, i dalje čitala. Pitala sam se da li Martin isto to radi sa Zločinom i kaznom, da li i on čita reči bez smisla a pritom je odsutan duhom. Možda je ta knjiga za njega bila samo sredstvo da nečim ispuni slobodno vreme dok jednog dana ne bude mogao da legne i umre. Sedela sam s otvorenom knjigom u krilu i ništa mi nije bilo jasno. Oko pola jedanaest Martin je, klateći se, ušao u kuću. Sklopila sam knjigu i ustala. Obazrivo sam mu se obratila: – Dozvoli mi, molim te, da ti objasnim... Zaćutala sam kad se Martin sapleo na ivicu ćilima i pao unatrag na vrata. Uputio mi je jedan gnjecav osmeh od kojeg mi se grlo steglo, a vrelina mi udarila u oči. I očekivala sam da će popiti neko pivo – dan je bio težak, pa sam i ja popila čašu vina – ali nisam se nadala da će se obeznaniti. Nikada ga nisam videla tako pijanog, i zgrozila sam se. Svima nam je taj dan bio strašan, ne samo njemu. Krenula sam prema njemu i stajali smo tako, licem u lice, na vratima. Martin se ljuljao na nogama, krenuo da se uhvati za kvaku da bi se pridržao, ali ju je promašio. – Pijan si? – Osetila sam kako mi se vilice stežu. – U, jesam – promrmljao je on. Zaudarao je na arak, i po tome sam znala da je pio u starosedelačkoj četvrti, a ne u klubu. Nikako da prestaneš da piješ to tamno zemljino piće? Ali kako to da ne piješ i s ovog drugog izvora? – Gde si bio? – začula sam sopstveni glas, bučan i zahtevan. – Nemoj da počinješ – rekao je on. – Bio si nam potreban. – Ma nemoj? – Gledao me je onim mutnim očima. Usta su mu se iskrivila u zloban kez i povikao je: – Potreban sam ti kad ukradu Spajka. Potreban sam ti kad Bili pohisteriše. Ali tebi – upro mi je prstom u lice – tebi nisam potreban.
  • 233. Sklonila sam njegov prst u stranu, pa i ja povisila ton. – Ne mogu da razgovaram s tobom kad si takav. – Onda nemoj. – Trebalo je da budeš ovde. Ti znaš šta je njemu Spajk značio. Video si i sam. – Jesam, video sam. Ali nisam ga ja izvodio napolje. – Mama? Tata? – začuo se Bilijev glas. Stajao je iza kauča i trljao oči. – Je l’ se vas dvoje svađate zbog Spajka? – O, bože. – Martin je ponovo krenuo da dohvati kvaku, ali ni ovoga puta nije uspeo, nego je udario u vrata. – Šta je bilo tati? – Dušice. – Otišla sam i uzela ga u ruke. – Izvini. – Martin je oborio glavu. – Izvini, stvarno. – Pogledao me je kao da me preklinje, ali ja ništa nisam razumela. Biće mu potrebno više od izvinjenja za ovo napijanje, za ovu dreku, ali ja nisam znala šta bi to moglo biti. Gledali smo se u oči – tužno, baš tužno – a onda se on okrenuo i, posrćući preko verande, izašao na put. Podigla sam Bilija i pogladila ga rukom po potiljku. – Hajdemo mi u krevet, Graščiću. – Je l’ tata bolestan? – Dobro je tata. Samo je mnogo umoran. – Odnela sam Bilija do kreveta, lagano ga spustila i pokrila. Bradica mu je podrhtavala. – Tata je ljut zbog Spajka. Ako vratimo Spajka, hoćete li vas dvoje prestati da se svađate? Morala sam da stisnem usne kako bih se savladala. – Žao mi je što smo te probudili, Breskvice. Ponekad se stariji tako posvađaju, ali to nema nikakve veze ni s tobom ni sa Spajkom, i nemaš nikakvih razloga za brigu. – Hoće li se tata vratiti kući? – O, zlato moje. – Čvrsto sam ga zagrlila. – Naravno da će se tata vratiti kući. Naravno da hoće. Spavaj ti. Posle pola sata maženja utonuo je u san, a onda sam se ja odšunjala u belu sobu i zagledala se u ventilator. U dva ujutro otvorila su se ulazna vrata i ja sam sela u krevetu. Martin je naleteo na nešto u dnevnoj sobi i progunđao: – Majku ti tvoju – a onda se doteturao do
  • 234. spavaće sobe i strovalio na krevet i ne skinuvši odeću sa sebe. Bazdeo je na znoj i arak, i jedva da je prošlo nekoliko sekundi a on je počeo da hrče tako glasno da sam poželela da ga udavim jastukom. Nogom sam strgnula čaršav sa sebe, odgurnula komarnik, pa lupajući nogama izašla u dnevnu sobu i legla na kauč. Čula sam ga ujutro kako se maje po kupatilu; prvo je pustio vodu iz kazančeta, a onda pustio tuš. Miris sandalovog drveta dopro je do dnevne sobe na pramenovima pare. Fioke u sobi su se otvarale, pa zatvarale, zaškripala je šarka na vratima almire, a na kraju se začuo tup udar kad je Martin spustio češalj na toaletni stočić. Ležala sam na kauču kao da sam prikucana za njega. Ušavši u dnevnu sobu, Martin je prošao pored mene i bez reči izašao napolje. Gledala sam u ventilator na tavanici – okretao se ukrug. Vrtimo se, vrtimo ukrug. Po udarcima drvenih kockica o prozorske kapke znala sam da se Bili ne sprema da doleti i obaspe me poljupcima. Ustala sam i odvukla se do njegove sobe. Zastavši na pragu, gledala sam kako moje anđelče podiže drvenu kocku s poda, drži je obema rukama, pa izdigne nogu kao bacač u bejzbolu pre nego što će hitnuti kocku u plavi prozorski kapak. Čuo se zatim nejak, tup udarac pre nego što će i ta kocka pasti na gomilu koja je ležala na patosu ispod prozora. Taman se spremao da baci još jednu, kad sam ga uzela u ruke. U prvi mah se sav ukočio, a onda me je obgrlio i rukama i nogama. Bili nije hteo da skine istu onu pižamu koju prethodne večeri nije hteo da obuče, a ja nisam nameravala opet da ga teram. Nazula sam mu mokasine i pustila ga. Pripremila sam mu roti, skuvala jaje za doručak i stavila ga u šoljicu za jaje u obliku pileta koju je voleo. Razbila sam jaje nožem i uklonila vrh recitujući „Humpty Dumpty“,59 ali Bili je samo tupo gledao pred sebe. Dala sam mu kašiku žumanceta, njegov omiljeni deo, a on je rekao: – Nisam gladan. Lice mu je bilo svo u crvenim tačkama, oči otečene. – Ali sinoć nisi večerao. – Nisam gladan. Spustila sam kašiku. – Nabaviću ti drugu lutku, Bobo.
  • 235. Spustio je izgrebane laktove na sto pa oslonio bradu na sićušne čukljeve. – Nije Spajk lutka. Hoću Spajka. – Usnica mu je podrhtavala, ali ipak je rekao: – Neću da plačem. – Plači slobodno, Šniclice. – Ali nije plakao. Obgrlila sam ga i zajedno smo gledali kako se žumance zgušnjava na ljusci. A onda je Bili počeo da šutira nogar od stola. Pokušala sam da na to ne obraćam pažnju, ali tump, tump, tump. – Nemoj da šutiraš sto, Pile. Tump, tump, tump. – Bili, nemoj više, molim te. Tump, tump, tump. – U redu. Ako nećeš da jedeš, idi u svoju sobu. – Bili se pogrbio i krenuo u sobu, a ja sam skuvala čaj, očekujući da svaki čas čujem tupe udarce drvenih kockica o kapak, ali ništa se živo nije čulo iz Bilijeve sobe. Nema kockica, nema plakanja, nema ničega. Ušla sam unutra i zatekla ga sklupčanog na krevetu, kolena čvrsto pribijenih uz grudi. – Bili, jesi li dobro? – A-ha. Spustila sam nadlanicu na njegovo čelo. Nije imao povišenu temperaturu. – Jesi li siguran? – Jesam. Tek kad sam pokušala da mu ispravim noge, shvatila sam da mu se stegnuti mišići tresu. – Bili, zlato moje... – Pokušavam da ne plačem. O, bože. Gledala sam ga kako se trese i rekla nešto što nije trebalo da kažem. – Bili, vratiću ti Spajka. – Hoćeš? – Njegovo lišce ozarila je nada. – Obećavaš? – Pokušaću. Bili je razmislio malo, a onda rekao: – Nećeš ti vratiti Spajka. – O, dušice moja, sredićemo mi to. Nekako. Obećavam ti. Bili je seo u krevetu i obgrlio me oko struka. Nije plakao, samo se tako oklembesio nabivši lice meni u stomak. Vratila sam ga u krevet i on se istog časa sklupčao u položaj fetusa. Sela sam do njega i počela da ga mazim po kosi. Posle nekog vremena disanje se usporilo i zaspao je. Emocionalno se iscrpao, pomislila sam, kao i svi ostali u ovom vašljivom svetu.
  • 236. Gledala sam to skvrčeno telašce, toliko nalik embrionu, i prešla prstima preko njegovih zaobljenih leđa, opipavajući majušne kičmene pršljenove. Ko zna koliko je vremena prošlo otkad sam ga poslednji put videla bez Spajka, i sad mi se činilo kao da mu nedostaje važan deo tela – šaka ili stopalo. Pitala sam se da li bih mogla da poručim da nam iz Amerike brodom pošalju novu igračku i koliko bi vremena trebalo da nova kuca stigne, kao i da li bi Bili prihvatio zamenu za Spajka. Ali sve i kad bih to uspela da izvedem, Bili bi se samo delimično oporavio. Na laktovima su već počele da mu se stvaraju krastice, jednoga dana preboleće i Spajka, ali šta s onim – prokleti mandovi? Kad je Rašmi stigla sa sugestivno podignutom obrvom, jednostavno nisam to mogla da istrpim. Rekla sam da Bili nije dobro spavao, da ga pusti da dremne, pa dodala: – Možda ću ostati malo duže. Imam neke poslove da obavim u Simli. Rašmi je razdragano klimala glavom i ja sam pošla. Biciklom sam se spustila nizbrdo, prošla pored himačalskih kuća i primetila da je onaj natpis i dalje na zidu, ali da sve ostalo izgleda normalno. Setila sam se Vokerovih reči: „U ovoj zemlji zatišje pređe u buru dok trepneš.“ Tražila sam pogledom dečaka koji je uzeo Spajka, ali njega, naravno, nije bilo tu. Deca su sedela pod drvetom banijana, čavrljajući na hindiju, ali su, kad sam ušla, iz poštovanja zaćutala. Otaljala sam čas, ne obraćajući pažnju na traljav izgovor. Nije to bilo pošteno prema njima – deca su zaslužila više, ali meni se tog dana to činilo neiskazivo beznačajnim. Jedva sam čekala da stignem do parohijskog doma Hristove crkve i s velečasnim Lokom porazgovaram o Biliju. Osećala sam potrebu da razgovaram s nekim mudrim i saosećajnim. Velečasni Lok je otvorio vrata, ali niti sam ja ugledala njegov krezubi osmeh niti je on pominjao divotu. – Čuo sam za gužvu s vašim sinom juče – rekao je. – Je li on dobro? – Samo modrice, ali... Pa nije, u stvari, nije dobro. Velečasni Lok me je uveo u svoju radnu sobu i seli smo na debelo tapacirane stolice. – Jučerašnji incident uveo je Bilija u svet predrasuda,
  • 237. a to je baš suprotno od onoga što smo želeli da on ovde nauči. Ne znam kako da mu objasnim da siromaštvo ume da izopači ljude. Ne znači to da opravdavam krađu, ali... Pa eto, vidite i sami, sva sam se spetljala i sad, kad s vama pričam. – Razumem. – Dobri sveštenik sedeo je s rukama u krilu; imala sam utisak da je taj saosećajni izraz lica uvežban i profesionalan, da je to maska, i prvi put sam se upitala ko je u stvari taj čovek. – Imate li vi dece? – rekla sam. Lagano je klimnuo glavom. – Imao sam kćerku. – Imali? – Poginula je. – O... Žao mi je. – Da. U ratu, znate. – Čežnjivo se nasmešio. – Ali razgovarali smo o vašem sinu. U svetlu priče o kćerkinoj pogibiji jedna ukradena igračka činila se neugodno beznačajnom. – Ne bih želela da nauči da mrzi. Užasno je ljut. – Nema sumnje. Ali nije mu to poslednji put da se naljuti. Možda je to prilika da ga naučite kako da se izbori s gnevom. U pravu je bio, naravno da jeste, ali kako da učim Bilija kako da se izbori s gnevom kad ne umem da se izborim ni ja sama? – A kako biste vi to uradili? Gledao je u svoje šake, i učinilo mi se u tom trenutku da razmišlja o kćeri koju je izgubio. – Dobro bi bilo početi od praštanja. – Praštanja? – Setila sam se kako su ona derlad oborila Bilija na zemlju, i njegovog lica umrljanog suzama, i izgrebanih laktova, i kako su se oni smejali, i kako su odneli Spajka. Jasno je meni bilo da ta deca nemaju, ali morala sam da mislim i na Bilija, mog Bilija. Prerano je bilo za praštanje. Velečasni Lok se nasmešio. – Rado bih vam pomogao i više, ali ovo je zaista najbolji odgovor koji umem da dam. Ljudi čine grozne stvari, a razlozi su svakojaki: siromaštvo, strast, vlast, ideologija... Spisak je dug. Naučite sina da prašta. – Ustao je kao da ga to staje velikog napora. – Mnogo mi je žao, ali imam zakazano. – Svakako. – Ustala sam, nervozno dohvativši tašnu. – Nisam se ni
  • 238. najavila. Hvala što ste mi posvetili vreme. Rukovali smo se i on je pokušao da zadrži osmeh na licu. – Ne bi ništa drukčije bilo ni da imamo više vremena, gospođo Mičel. Praštanje je zaista jedini odgovor. – Lice mu je lebdelo u vazduhu iznad mene, duguljasto i ožalošćeno, ali on je pokazao rukom na police s knjigama i rekao: – Užasno mi je žao što vas ovako ostavljam. Možda biste želeli još malo da zavirite u crkvenu arhivu? – Raširio je ruke kao da se izvinjava što ne može da mi ponudi više od toga. Zahvalila sam mu i on je, gegajući se, izašao napolje, sav se nekako smanjivši. Žao mi je bilo što sam ga podsetila na kćerku, ali njemu je ona, razume se, ionako uvek bila na pameti. Jednostavno je naučio kako da, uprkos bolu, živi dalje. Poželela sam da je i mene mogao da nauči kako se to radi. Uzela sam knjigu izbledelih korica i otvorila je na januar 1858, na godinu Adeline smrti. Okretala sam stranice, prelećući pogledom preko nevažnih pojedinosti u vezi s parohijskim aktivnostima, i naišla na list koji kao da je bio istrgnut iz neke druge knjige. Bio je presavijen i naguran kod beležaka iz oktobra 1857. 8. oktobar 1857. Krštenje Čarlsa Vilijama Ime je, činilo se, bilo nepotpuno. Koliko sam na osnovu iskustva znala, engleska deca uvek imaju barem jedno srednje ime između imena i prezimena. Ali ovo dete, po svemu sudeći, nije imalo ili srednje ime, ili prezime. Otišla sam do police i stala da prelistavam knjigu sa starijim zapisima, i tako sam pronašla stranicu koja nedostaje iz oktobra 1857. Prislonila sam ivicu istrgnutog lista uz iskrzani ostatak stranice iz starije knjige i videla da se rubovi savršeno uklapaju. U knjizi novijeg datuma primetila sam da je iscepana strana bila ubačena zajedno s beleškama o redovnim crkvenim poslovima, uključujući i jedan zapis o smrti. 14. decembar 1858. Adela Vinfild se upokojila posle duge bolesti.
  • 239. Neko je zapis o krštenju stavio zajedno s beleškom o Adelinoj smrti, ali trudna je bila Felisiti, ne Adela. Bolesnice od tuberkuloze mogle su da rađaju zdravu decu, i to mora da je bilo njeno dete; ali zašto bi zapis o rođenju išao uz zapis o Adelinoj smrti? Ne bi se Felisiti vratila kući a da bebu ostavi ovde s Adelom. A ako je Felisiti umrla, kako to da nema zapisa o njenoj smrti, i gde se nalazi njen grob? Ako su obe umrle, šta je bilo s detetom? Zaustavila sam tongu i odvezla se kući, pitajući se šta li je bilo s njima. Još sam bila rasejana kad sam stigla kući i ugledala Rašmi kako čeka na verandi, kršeći ruke. Nestalo je one njene poslovične veselosti. Kad me je ugledala, lice joj se iskrivilo od bola, a crveni bindi na čelu izgubio se u dubokoj brazdi između stisnutih obrva. Zaboravivši engleski, brbljala je mahnito na hindiju. Nisam je razumela, ali od samog pogleda na suze koje su joj tekle niz obraze podišla me je jeza, jer svi plaču na istom jeziku. Rašmi me je ugurala u kuću, vodeći me ka Bilijevoj sobi. U krevetu nije bilo nikoga. Plavi kapci i prozor bili su širom otvoreni. Bili je nestao.
  • 240. 27. Tašna mi je ispala iz ruke, izletela sam iz kuće. Istrčala na put, krenula prvo na jednu, pa na drugu stranu, mahnito jurcajući tamo-amo. – Bili! – vikala sam, pa onda opet, glasnije: – Bili! – Potrčala sam niz put. Ne, ne, ne, ne, ne. Opet sam počela da ga dozivam, jer nisam znala šta bih drugo. – Biii-liii! – Trčala sam kao luda – ne, ne, ne, ne, ne. Šešir mi je odleteo s glave, kosa mi se razletela dok sam trčala. Neprestano sam vikala: – Biiiliii! – Bluza mi se izvukla iz pantalona, znoj mi je liptao ispod pazuha i krsta i lice su mi bili mokri. Projurila sam pored Morningsajda i videla kako Verna viri iza zavese, znatiželjna i prepadnuta. Vrisnula sam: – BILI! – Verna je naglo otvorila prozor, ali ja sam po njenoj zbunjenosti odmah videla da ništa ne zna. Jurila sam nizbrdo, dozivajući ga i motreći na obe strane puta. Stigla sam do kuće na kojoj su bila ispisana crvena slova i zašla iza nje. Neko je pokušao da spere boju, i zid je tek sad izgledao onespokojavajuće; kao da je neko pokušao da počisti iza streljačkog voda. Žena crnih kosih očiju, koja je pekla čapati60 na usijanom kamenu, zastala je da me dobro osmotri, nagnuvši glavu u stranu preda mnom onako raščupanom i izbezumljenom, pa se vratila svom poslu. Ljudi su se truckali na volovskim kolima, šugavi psi izležavali su se na suncu, a žene su hodale putem, graciozno se njišući s krčazima punim vode na glavama. Mir koji je ranije umeo da mi pruži utehu sada me je razbesneo. Mog sina nigde nije bilo. Htela sam da neko preduzme nešto. Stuštila sam se među himačalske kolibe i jurila dalje, izbegavajući krave, decu i koze. Žena u sariju boje zelene jabuke zaustavila me je i rekla: – Gospođa, ja vam videla sinče na putu. – Gde? – U trku sam se okrenula ka njoj. – Ne sad, gospođa. Ka Simli išao. Slabi su izgledi, pomislila sam, da bi mogao pešice da pređe put do Simle – gotovo deset kilometara – ali šta ako ga je neko poveo sa sobom, a mogao je? Od samog tog pitanja osetila sam slabost u glavi i stomaku i pohitala sam natrag na drum da zaustavim tongu. Zamolila sam
  • 241. vozača da tera polako, a Bilija sam neprestano dozivala, nastojeći da istovremeno držim na oku i jednu i drugu stranu puta. Sa svakim pređenim kilometrom, panika je rasla u meni. U Simli sam isplatila vozača i zaputila se ka bazaru Lakar, Bilijevom omiljenom mestu. Kao i obično, ulice su bile pune ljudi, krcate, i ja sam znala da bi Bilijeva glava bila tu negde, u visini struka odrasle osobe. Napregnula sam ne bih li ga ugledala kroz zbijenu masu u neprestanom pokretu, ali sve to zajedno izgledalo je neverovatno normalno, i to me je izluđivalo. Bližio se smak sveta; kako su svi mogli da budu tako pomirljivi? Bili toga jutra nije doručkovao, a ni prethodne večeri ništa nije jeo. Sigurno je sad već bio ogladneo i – o, bože – verovatno još na sebi ima pižamu i one tanušne mokasine. Zamišljala sam ga kako se, onako mali, probija kroz bazar, i kad su mi prišla neka sirota deca sa ispruženim dlanovima, setila sam se trgovaca robljem. Nema toga ko ne bi primetio malog dečaka kovrdžave plave kose kako skita naokolo u pižami s nacrtanim medom, a ja sam znala šta bi trgovci robljem učinili s jednim petogodišnjim belim dečakom. Presamitila sam se, obgrlivši se obema rukama – o bože, o bože, o bože. Ljudi su gledali, ali niko nije stao. Zaobilazili su me skrećući pogled u stranu, isto onako kako sam ja skretala pogled kad bih prolazila pored njihovih gubavaca i oronulih straćara. Martin mi je rekao šta oni misle o belkinjama – sumnjive u moralnom smislu, a jedna pogrešna reč upućena belkinji može biti dovoljna da čovek dospe u zatvor. Što se belkinja tiče, dakle, najbolje je bilo gledati svoja posla. Sariji i kurte razmicali su se preda mnom, a ja sam od silne panike bila kao ošamućena. Disala sam ubrzano i plitko; pluća nisu htela da se šire. Pokušala sam duboko da udahnem, ali kao da mi je neko mengelama stezao grudi. O bože, o bože, o bože. Vrtelo mi se u glavi. Podigla sam ruke, ali nije pomoglo. Svetlaci su mi žmirkali u uglu vidnog polja i osetila sam kako mi srce ubrzano kuca, kolebajući se kao plamičak na vetru. Vid je počeo da mi se muti, boje i zvukovi da se stapaju, a ja sam usisavala vazduh kao riba kad je izvučeš iz vode. Dahćući i plačući, oteturala sam se do telegrafske službe.
  • 242. Martin nije gubio vreme. U roku od nekoliko minuta pozvao je policiju i pola zaposlenih u službi poterao u potragu. Zajedno s Vokerom, Martin i ja otišli smo do kotvalija61 u Simli da zvanično prijavimo nestanak, a onda smo sve troje u stopu sledili policajca – gojaznog čoveka niskog rasta s crnim turbanom, u oker uniformi – dok je on ispitivao ljude. Razgovarao je s trgovcima i mušterijama, s vozačima rikši i domaćicama; svraćao je i u hramove, i u kolibe, i u prodavnice, i na tezge. Bilija niko nije video. – Kako je to moguće? – zavapila sam. – Plavokosi petogodišnjak u pižami? Kako je moguće da ga niko nije video? – Ovo je osetljiva stvar, Evi. – Voker je gladio bradu. – Ljudi bi se bojali da ga uzmu, ali niko ne želi da prizna da ga je video, a nije ga uzeo. A ako ga je neko i uzeo, sada se verovatno plaši da će ga optužiti za otmicu. – Ne! Nikakve optužnice! Ponudićemo nagradu... Kaži im. – Da! – rekao je Martin. – Nikakve optužnice. Velika nagrada. – Dobro. – Voker je protrljao bradu. U Indiji se ovakve stvari ne rešavaju nagradama; situacija zahteva da se nešto plati unapred. Martin je izvadio novčanik, ali nije imao dovoljno gotovine, pa smo odjurili do kuće i ja sam uzela sve iz kutije za čaj dok je Martin čekao u starom pakardu. Odvezli smo se natrag do Simle i neštedimice delili novac, tutkajući rupije ljudima u dlanove. Policajci su prvi ispružili ruke, i mene – ali samo mene – to je iznenadilo. Zaustavljali smo ljude na ulicama, i tonge i rikše smo zaustavljali, a Martin je svima delio rupije. Papirne novčanice gurao je u ruke i džepove, ali niko ništa nije znao. Fotografija nam i nije bila potrebna. Petogodišnji plavušan u zapadnjačkoj pižami – sasvim dovoljno za opis. Poželela sam da se prodavnice zatvore i ulice isprazne. Mislila sam da bi lakše bilo ugledati jedno malo dete kad ne bi neprestano prolazile mase ljudi. Ulice u Indiji, međutim, nikada nisu potpuno puste, i ta gomila me je najednom razjarila. Dala bih sve da stanu gde su se zatekli, da se sklone u stranu, da odu kućama, da učine nešto. Martin me je uhvatio za obe ruke. – Dušo, ima jedno mesto koje bi
  • 243. hteli da provere, ali nisam siguran da bi i ti trebalo da ideš tamo. – Ako postoji mogućnost da je Bili tamo, idem. Martin mi je spustio šaku na rame. – To je pijaca roblja. Kolena su mi klecnula, ali sam rekla: – Idemo. Krenuli smo za policajcem niz nakrivljene kamene stepenike, pa dalje, sve užim uličicama koje su vijugale i skretale, čas se penjući, čas se spuštajući, dok u jednom trenutku nisam shvatila da ne bih umela da se vratim sama. U prljavom sokačetu punom trulog smeća, gde je sve vrvelo od gamadi, policajac je zastao i rekao: – To je ovde. – Stajao je na ulazu u tako uzanu uličicu da se gubila pred očima u dubokim senkama čak i tada, usred bela dana. Martin je zavirio u tamu i rekao: – Evi, jesi li sigurna? Voker bi mogao da sačeka ovde s tobom. – Sigurna sam – rekla sam i prošla pored njega. Omaleni policajac mračno me je pogledao. – Mnogo mi je žao – rekao je vrteći glavom. Izgledao je bespomoćno, i meni je u tom času bilo žao njega. Nije želeo da i ja ulazim na to mesto, ali nije znao kako da odbije jednu upornu memsahib. – Ovo za gospođu nije dobro mesto. Viteški se poneo prema meni, na svoj način, i nije mu bilo prijatno što ima posla s jednom belkinjom. Ali sama pomisao na to da bi Bili mogao biti makar u blizini jednog tako strašnog mesta prožela me je osećanjem da vremena za gubljenje nema. Okrenula sam se prema Martinu. – Reci mu da prestane da se izvinjava i da krene. Svaki minut je važan. Martin mu je glavom dao znak i policajac je uzdahnuo. – Molim vas, pažljivo hodajte, dobro? – rekao je. Pokazao je napred i ugledala sam uzani crni kanal – otvoren kanalizacioni odvod – kako vijuga po sredini puteljka. – Mnogo mi je žao – ponovio je on – ali gospođa mora hodati ovako. – Raširio je noge tako da preskoči nečistu vodurinu pa lagano, gegajući se, kročio u tamu. Išla sam za njim, gledajući da ne zgazim u prljavštinu koja mi je tekla između nogu dok me je ogavni vonj udarao u lice. Čula sam Martina i Vokera, koji su išli kroz glib iza mene, i najednom mi je palo na pamet da ću, kad se budemo vratili kući, morati da pobacam cipele. Istoga časa zgadila sam se samoj sebi zbog jedne takve beznačajne misli
  • 244. u trenutku kad Bilija nema. Upravo sam prekorevala sebe zbog sitničavosti, kad je policajac naglo stao ispred trošnih drvenih vrata, a ja gotovo naletela na njega u mraku. – Nema turista na pijaci gde se prodaju ljudi. Pravite se da ste došli da kupite, važi? Meni je pripala muka, ali je Martin brzo rekao: – Da, naravno. Policajac je nekoliko puta kucnuo – ugovoreni znak – i čula sam grebanje i psovanje dok se s druge strane podizala drvena reza. Žena ogrnuta crninom otvorila je vrata, ali svega nekoliko centimetara; podozrivo je žmirkala u nas. Kroz odškrinuta vrata zaudaralo je na beli luk i proključalo ulje od slačice. Policajac se došaptavao sa ženom, koja me je posmatrala očima iscrtanim kajalom. Onda je načinila jedan prezriv pokret rukom, lako odmahnuvši šakom kao da tera dosadnu muvu. – Ne – rekla je. Policajac se ubeđivao s njom, nagovarao je, da bi se naposletku Martin progurao pored njega i tutnuo joj u ruku svežanj rupija. Prebrojala je novac, presekla me pogledom pa otvorila vrata. Povela nas je dugim uzanim hodnikom koji je smrdeo na beli luk, pun prljavih asura od rogozine, sve do jednog zatvorenog dvorišta. Žena nas je predvodila vukući noge kao premoren tegleći konj i ja sam se pitala da li je i ona robinja. Njena kuća (ako je bila njena) sagrađena je tik uz pukotinu u planinskoj padini i do nje se moglo doći samo kroz hodnik koji se osećao na beli luk. Na drugom kraju dvorišta nalazio se ulaz u pećinu, gde je šestoro male dece sedelo na zemlji, ćuteći, nepomično. Dnevna svetlost nije se videla od platnene nadstrešnice razapete odozgo – bez sumnje kako bi se zavarale ljubopitljive oči – a posledica toga bila je jedna sablasna veštačka pomrčina. Uljane lampe bacale su bolesnu žutu svetlost, a muškarci u đelabama62 i kurta pižamama, okupljeni u jednom uglu, tiho su razgovarali. Podigli su glave kad smo ušli u dvorište i počeli živo da se došaptavaju. Razgovetno sam čula reči „bela žena“, ali nisam mogla da procenim šta je od toga teži prekršaj – boja kože ili pol. Stali smo, i nije mnogo prošlo a oni su se vratili razgovoru. Jedan čovek otišao je do pećine i sagnuo se da izbliza pogleda jednu devojčicu. Naterao je dete da ustane i lagano se okrene. Razmaknuo joj
  • 245. je umršenu kosu i pažljivo pregledao kožu glave sa izrazom gađenja na licu. Povukao joj je nadole donje očne kapke, pa joj pogledao u usta, gurnuvši mali prst u njih, da bi konačno podigao detinju dronjavu košulju i dobro se zagledao u mršavo nago telo. Nikakvo osećanje nije se moglo pročitati s lica te devojčice, kojoj nije bilo više od šest godina. Radila je što se od nje traži, pa opet sela. Počela sam da se tresem i Martin me je obgrlio oko ramena i čvrsto me stegao. Policajac je razgovarao s trgovcima robljem – poznavali su ga, po svemu sudeći – i njima je očigledno smetalo što je i nas doveo sa sobom. Mi smo se, opet, pretvarali da ne primećujemo mrke poglede i gestikulaciju usmerenu u našem pravcu. Posle nekog vremena policajac se vratio vrteći glavom. – Deset puta veću cenu sam im ponudio. Žao mi je. Nije kod njih. Vratili smo se istim putem kojim smo i došli, u koloni jedan po jedan, sporo napredujući kroz smrdljivu uličicu. Kad smo se vratili na bazar, osetila sam da mi se sve vrti. Previše je to bilo – trgovci robljem, smrad, vrućina, zvuk nekih bubnjeva koji se nigde ne vide. Ubrzano sam disala, grudi su mi se stezale, srce je počelo nepravilno da mi lupa. Uhvatila sam se za grudi i brekćući rekla: – Martine, Martine, kaži im da pregledaju automobile. Automobili! Trgovci robljem voze automobile! Možda ga sad već voze nekud. Martine? Voker je krišom pogledao Martina i ja sam se obrušila na njega. – Šta je sad, zaboga? – Prsti su mi se zgrčili u pesnicu. Osetila sam kako mi vrućina udara u lice i jedva sam disala, ali mi je glas ostao staložen. – Dete mi je nestalo. Da se nisi usudio da mi povlađuješ. – Izvini, Evi. Policija me je zamolila da idem kući. Odbila sam. Glavni među njima, onaj omaleni, debeli čovek plemenitih očiju, rekao je: – Neki nemir je ušao u ljude, gospođo. Mi vrlo dobro radimo svoj posao, uveravam vas. Martin je skinuo naočare i protrljao oči. – Mislim da je u pravu. – Ne. – Prekrstila sam ruke na grudima. – Ne mogu sad da odem kući i sedim tamo skrštenih ruku. Voker je prišao i izvadio smeđu bočicu iz džepa. – Ako si baš rešila da ostaneš, uzmi jednu. – Istresao je jednu žutu pilulu.
  • 246. – Šta je to? – Dobro će ti doći. – Uz pilulu, Voker mi je dodao i čuturicu s vodom. Popila sam pilulu s nekoliko gutljaja iz čuturice i u roku od jednog sata, omamljena, dozvolila Martinu da me odvede kući. Martin me je spustio na naš beli krevet i rekao: – Nisi ti kriva. Govorila sam nerazgovetno, kroz nos. – Ako ga ne nađemo... – Ne. – Martin je prineo kažiprst usnama. – Naći ćemo ga. – Bili – zaječala sam. – O, bože. Martin me je čvrsto zagrlio ispod Rašmine klonule amajlije, a ja sam plakala, plakala, plakala.
  • 247. 28. Verna je došla s Lidijom, a Martin je otišao da se priključi potrazi. Onog časa kad sam ugledala žene, poželela sam da odu. Nijedna od njih nije imala dece. Ništa one nisu mogle da razumeju. Stajale su na vratima i ponavljale: „Sirotice jedna“. Znala sam da su ovamo došle kako bi pazile da ja ne mrdnem nikuda od kuće, ali bila sam previše smušena od onog leka da bih s njima ulazila u raspravu. Odlučila sam da sebi napunim kadu – jedini način koji mi je pao na pamet da se sklonim od njih. Dok se kupatilo punilo parom, skinula sam sa sebe odeću, zgužvanu i omlitavelu od znoja, koja se osećala na kiseo zadah straha. Ostavila sam odeću na gomili na podu isflekanom od antiseptika i stajala tako gola pored kade, gledajući kako se puni i milujući se po stomaku. Koža je bila pomalo opuštena, a ja sam znala da tu postoje poluprozirni tragovi od zatezanja u trudnoći, srebrne senke nalik paučini što se grana ispod kože. Pamtila sam još onu tajnu radost koju sam osećala kad se Bili pomerao u meni, ispod moga srca, na toplom i sigurnom. Sada je tumarao bog bi ga znao kuda, gladan, slabo obučen i sam, i za to sam bila kriva ja. Kako sam uopšte mogla da ga ostavljam samog na ovom užasnom mestu? U pravu je bila Lidija. Nije trebalo da ga dovodim u Indiju. Stala sam jednom nogom u kadu, i peklo me je, sve do gležnja, ali sam ipak odolela porivu da izađem iz vode. Ušla sam u kadu i pustila da me voda šuri. Ispaštanje. Monsun bola širio mi se kroz telo, pržeći i ujedajući, i olakšanje je bilo osetiti nešto što nije strah. Sedela sam tako, obgrlivši rukama kolena, dugo pošto se voda ohladila i osluškivala prigušene ženske glasove koji su dopirali iz druge sobe; razgovarale su tiho, kao što ljudi razgovaraju na sahranama. Došlo mi je bilo da izađem iz kupatila gola-golcata i kažem im: „Ne znate vi ništa.“ Umila sam se i iskobeljala iz kade, a onda malo odškrinula vrata da čujem. Uopšte nisu razgovarale ni o Biliju ni o meni. Pričale su o tome kako je neko isekao žice u Patankotu, a njihov obazriv ton me je razbesneo. Koga sad briga za sečenje žica? Vukući
  • 248. noge, umotana u peškir, otišla sam do svoje sobe, legla u krevet i navukla komarnik. S vremena na vreme shvatila bih da plačem, ali nikako ne bih mogla da se setim kad sam zaplakala. Dejstvo sedativa mora da je počelo da slabi, jer sam u jednom trenutku sela, u nameri da se obučem, prođem pored Verne i Lidije i izađem da tražim svoje dete. I baš kad sam ustala, ušla je Verna sa šoljom čaja. – Sedi, dušo – rekla je i spustila šolju na noćni stočić. Povinovala sam se, nije mi bilo do svađe. Jedva sam čekala da ode. Na Verninom licu nije bilo osmeha, a usne su joj bile namreškane kao korišćena maramica. Ruž za usne širio joj se u zracima oko usta i ja sam tog časa shvatila da je bez onog velikog osmeha Vernino lice otromboljeno, a vrat sav u prelivima, kao istopljen vosak. Možda Verna i ima dece. Možda su joj deca porasla, možda čak i unuke ima. Nije to ni bitno. Pogladila me je po ruci i izašla. Čaj sam popila na brzinu, misleći da će od njega brže proći dejstvo Vokerovog sedativa, i jedino se sećam kako sam se u jednom trenutku osetila kao da me je neko potopio u vodu i da sam se pitala šta li su mi to stavile u čaj. Kad se Verna vratila u sobu, bila sam već u polusnu. – Stigla je poruka, dušo. – Verna je spustila nešto na noćni stočić i odnela praznu šolju. Letimično sam pogledala poruku – svitak dugačkog indijskog papira – verovatno od Harija. Nisam na to obraćala pažnju. – Hoćeš li da ti pročitam? – rekla je Verna. Taman sam zaustila da kažem kako to nije važno, a onda mi je palo na pamet da je poruka možda od nekog meštanina koji je video Bilija. Sela sam u krevetu i razmotala hartiju. Slova su bila mutna, plivala su mi pred očima, morala sam da trepćem kako bi mi se vid izbistrio. Draga Evi, Obezbedio sam prevod one beleške na urduu u vezi s gospođicom Vinfild, i stvar je zanimljiva. Molim te, navrati do hrama kad tebi odgovara. Ja ću biti tamo svakog popodneva. Ašram me izluđuje. Tvoj prijatelj, Hari
  • 249. Bacila sam poruku na stočić i opet legla. – Ništa – rekla sam. Klimnula je glavom i otišla. Kad je ušla Lidija, prevrnula sam se na stranu i okrenula joj leđa. Nešto je rekla, ali glas kao da joj je dopirao iz velike daljine, a i reči joj nisu bile povezane kako bi trebalo. Dozvolila sam joj da me podigne na noge onakvu, kao od majke rođenu, i da mi navuče bretele od grudnjaka preko ramena. Pošto se nisam pomerala, nežnim pokretima mi je namestila korpice na dojke pa spojila kopčice. Poslušna kao malo dete, ušla sam u gaćice i dopustila joj da mi ih podigne do struka. A onda mi je preko glave navukla haljinu od šanila, provukla mi ruke kroz rukave i vezala ešarpu. Verna je u međuvremenu napravila čaj i sendviče s krastavcem, ali iako se čajnik pušio, a žene sedele za stolom, u kuhinji je bilo nekako hladno bez lonca s karijem što se krčka na šporetu. – Šta bi s Habibom? – rekla sam. – Poslale smo ga kući, dušo. – O... – Ne brini, platile smo mu. – Hvala. Gledala sam u sendvič koji su stavile pred mene, dok je Lidija hvalila desert koji je Verna poslužila na njihovoj prethodnoj večeri. Verna je objašnjavala finese u pravljenju nabujka od jagoda, a kada su recept za nabujak pretresle do besvesti, žene su počele bogzna kako da se iščuđavaju nad ishodom nedavno odigrane partije kriketa. Jasno mi je bilo da me one u suštini ne poznaju i nisam znala šta da kažem, ali... nabujak i kriket? Martin je došao oko tri ujutro i memsahibe su otišle. – Da li je iko išta saznao? – rekla sam. – Pa i ne. – Šta to znači? – Nismo ga još pronašli. Ali mnogi ljudi su uključeni u ovo. Mnogi. Naći ćemo mi njega. Nije Simla Delhi. Samo sam navratio da vidim kako si. – Dobro sam. – Naći ćemo ga. Martin je otišao u kupatilo da se umije hladnom vodom, a ja sam se
  • 250. skljokala na grbavi kauč, ošamućena i izgubljena. Malo kasnije legla sam u krevet, mrzeći sebe što sam tako pospana, i odsutno počela da vučem nit iz poruba na jastuku. Gledala sam kako se konac para i porub rašiva i razmišljala o tome kako sve može i previše lako da se raspadne. Ne bi trebalo da je tako, pomislila sam; stvari bi ipak trebalo da budu postojanije. Pola poruba visilo je oklembešeno na tankoj niti i svaki čas je moglo da otpadne. Cimnula sam i jastuk se pocepao, otkrivši svoju perjanu utrobu, koja je izgledala upravo onako kako sam se ja osećala. Martin je izašao iz kupatila i oslonio se na naslon kauča. – Dovešću ga kući. Izvila sam se u struku i obgrlila ga oko vrata. E, koliko je utehe bilo u tom poznatom dodiru. – Moram da idem – rekao je. – Da. – Pustila sam ga. – Nađi ga. Kad je Martin otišao, ušla sam u Bilijevu sobu i zagledala se u prazan krevet. Niska s kamilama visila je pod komarnikom, a Bilijeve drvene kockice ležale su na gomili ispod prozora. Podigavši jednu s poda, okretala sam je u šaci, a onda je hitnula u zid što sam jače mogla. To mi nije pomoglo i pala sam na kolena. Jecala sam i udarala pesnicom o patos, kriknuvši kad je razlabavljena daska odskočila i ispustila zvuk nalik pucnju iz pištolja. Dok sam podizala dasku, u nameri da je namestim kako treba, ugledala sam malu limenu kutiju uguranu ispod podnih dasaka. Izvadila sam kutiju, očistila je od skorele prašine i plesni i podigla poklopac. U kutiji su bila dva gumena termofora, oba isečena na po jednom kraju, tako da je od njih nastao kao neki džep. Unutra sam pronašla knjižicu ručne izrade, s koricama od meke štavljene kože slezove boje, uredno ušivene srebrnim koncem. Šavovi su bili sitni i pravilni, nalik majušnim srebrnim zubima nanizanim duž ivica, a u donjem desnom uglu korica ugledala sam inicijale: A. V. Bio je to Adelin dnevnik. Sada? Sada, kad mi ni do čega više nije? Malo je nedostajalo da prasnem u smeh. Nezainteresovano sam prelistavala dnevnik dok nisam naišla na mesto gde je nekoliko stranica nedostajalo – od februara do juna 1857.
  • 251. godine. Bili su to oni listovi koje sam pronašla u Bibliji. Ravnodušno sam otvorila zadnju stranu korica i pažnju mi je privukla jedna više puta podvučena reč u poslednjem zapisu: žao? Avgust 1857. Zar nema kraja ovom košmaru? Vratila sam se i zatekla Lalitu uplakanu; Felisiti nije bila tu. On je na krevetu ostavio debelu posetnicu krem boje s nažvrljanom porukom. „Poveo sam je sa sobom. Žao mi je.“ Njemu je žao? Njemu je žao? Kuda li ju je odveo? I zašto? Nije bilo više beležaka, ali ja za to nisam ni marila. Zatvorila sam dnevnik i ubacila ga u limenu kutiju. A onda sam legla u Bilijev krevet, ispod niske s kamilama, i sklupčala se kao drogirani puž koji se povlači u kućicu.
  • 252. 29. Zvono na vratima se oglasilo i probudili su me lavež i gloženje divljih pasa. Mora da su Verna i Lidija strpljivo čekale na verandi, bez sumnje donevši još sedativa u tašnama. A što me ne bi ostavile na miru? Zaspala sam bokom prikleštivši šaku i ruka mi je bila skroz utrnula, ali nisam se pomerala. Zvono se opet oglasilo, a onda je neko počeo da kuca na vrata, ali ja sam i dalje nepomično ležala. Kad one odu, ja ću se obući i izaći, i neću se vraćati dok ga ne nađem. Neko je pesnicom lupio po vratima tako jako da se zid zatresao. Bože! Ma, šta je tim ženama? Morala bih da izađem napolje i oteram ih. Fizički ću ih izgurati s verande ako baš budem morala. Onako bosa, otišla sam do vrata, a kad sam ih otvorila, dlanovima sam prekrila usta. Na verandi je stajao Džejms Voker s mojim sinom u naručju. Bilijeva pižama bila je blatnjava, imao je sena u kosi, a zubi su mu cvokotali. – Mama? – rekao je i pružio kratke ručice prema meni. Meni se grlo steglo, oči su počele da me peckaju. Zgrabila sam ga, privila ga čvrsto uza se, udišući onaj njegov štrokavi miris, kao što inače mirišu dečaci preko leta. Zabio mi je lice u vrat i nije se pomerao dok ga nisam unela u kuću. Grlo mi je bilo potpuno začepljeno, a od suza ništa nisam mogla da vidim, ali sam bila srećna kao nikad pre i posle toga. Sela sam na kauč s Bilijem u krilu i pomno ga zagledala: lice mu je bilo prljavo, osećao se na seno i balegu, a mokasine nije imao. Inače mu, po svemu sudeći, ništa nije falilo, s tim što su mu zubi i dalje cvokotali. – Je l’ ti hladno, Bili? – Ni-i-je. Još si ljuta na mene? – Nisam, bebice. – Hteo sam da nađem Spajka. Zagrlila sam ga. – Znam. – Ti i tata ste se svađali zbog Spajka. Štrecnula sam se. – U redu je. Sad je sve u redu. – Mislio sam da se nećete više svađati ako nađem Spajka. – O, bože.
  • 253. Voker je gurnuo ruke u džepove i na trenutak pogledao u stranu. Nakašljao se i rekao: – Možda je mališa još malčice u šoku, ali niko mu nije naudio. Topla kupka i obrok rešiće sve. – A Martin, je l’ zna? – O, zna. Jadničak je pukao, ali dali smo mu jakog viskija. Ðavo da ga nosi, svi smo popili. On je sad u kotvaliju, sastavljaju završni izveštaj. – Razbarušio je Biliju kosu. – Imao je sreće naš mali sahib. Edvard ga je jutros pronašao na putu. Pogrešili smo računajući da ga je neko odveo u Simlu, dok je on sve vreme bio manje od kilometar od kuće, baš tu, u Masurli. – Edvard ga je pronašao? – Bili me je čvrsto obgrlio i zaljuljala sam ga u naručju. – Vortington je cele noći išao s fenjerom, kucajući ljudima na vrata i bazajući naokolo kao neki duh iz srednjega veka. Od pandura nema vajde, govorio je, i na kraju ga je tražio potpuno sam. – Edvard je to učinio? – Verovatno nije mogao da odustane zbog sina kojeg su izgubili. – Šta? – Zar nisi znala? Izgubili su sina u bombardovanju. Lidija je doživela potpuni slom. Edvard ju je spasao. Ume on dozlaboga da ide na živce, ali nju tetoši kô ranjenu pticu. Taj momak ima jednu stranu za koju ti ne bi ni slutila da postoji. – Edvard? – Setila sam se kako je umirivao Lidiju kod telegrafske službe. O, ali sirota Lidija, kako mi je navlačila grudnjak i gaćice... Kakve li je bolne uspomene Bilijev nestanak prizvao kod nje? – Imali smo velike sreće – rekao je Voker. – Toliku smo dževu digli u javnosti oko njegovog nestanka da su, bojim se, neki prilično nezgodni tipovi krenuli u potragu za njim isto tako revnosno kao i mi sami. Stomak mi se prevrnuo. – Nezgodni? Misliš... – Pa, sada je ovde, i to je bitno. – Mama? – Da, Bobo? – Gospodin Vortington mi je kupio roti i ja sam rekao kripja. Obasula sam ga poljupcima. Kad je Rašmi stigla, vrisnula je: – Biilii! – Bacila se na njega i prstima
  • 254. mu prošla kroz kosu. – Zdravo, Rašmi – rekao je on i pružio joj ruke. Oči su joj bile pune suza dok ga je podizala uvis, pa ga zagledala kao da je neka lutka kojoj landaraju udovi. – Kokosa? – upitala je. Klimnuo je glavom, a onda su potekle suze. Bili je izašao kroz prozor pa krenuo putem, u senci drveća, ne osećajući pritom ama ni najmanji strah. Tim putem smo zajedno prošli ko zna koliko puta. – Sećam se da sam se držao ivice puta, kao što mi radimo kad smo s kolicima – rekao je. – To ti je pametno bilo, dušice. – Video sam neku decu, ali ne i onog lošeg dečaka koji je uzeo Spajka. – Pogledao me je iskosa. – Mokasine su mi se mnogo isprljale. Brinuo sam se da ćeš se naljutiti. – Slegnuo je ramenima. – Sad ih više nema. – Kupićemo nove mokasine. Da li je neko pokušavao da te zaustavi? – Jedan čovek s onom ravnom okruglom kapom probao je da razgovara sa mnom. Ali izgledao je rđav, pa sam pobegao. Onda mi je jedna žena u zelenom sariju pripretila prstom i rekla mi da idem kući. Ali ja s nepoznatima ne govorim, pa sam joj se isplazio. – Pokazao mi je kako i ja nisam mogla a da se ne nasmejem. Kod kuće s crvenim natpisom na zidu otišao je do samih vrata. – Jedna žena je sedela na zemlji – rekao je – i pitao sam je da li zna gde je Spajk. – Zastao je, pa stidljivo dodao: – Morao sam nekoga da pitam. – Znam. – Ali ona svejedno nije htela da priča sa mnom. Posle toga je sišao s puta, da ga Kamal ne bi sprečio da nastavi dalje, i tu se i izgubio. – Gde si sinoć prespavao? – U štali. Grejala me je jedna fina koza. Ali kad sam se probudio, nije bilo mokasina. – O, bebice moja. Protrljao je oči. – Mama? Malo kao da sam gladan. Pošto sam želela da budem sama s Bilijem, poslala sam Rašmi kući.
  • 255. Poljubila ga je desetak puta, pa još toliko, a onda je pokupila smeće i otišla sa osmehom na licu. Pošto sam mu dala da jede jogurt i seckanu bananu, natenane sam okupala svog bludnog sina. Napunila sam kadu toplom vodom i njegovo glatko telašce samo se migoljilo pod mojim nasapunjanim rukama. Prala sam ga kao da perem ružine latice. Vratio mi se zdrav i čitav – dar, čudo. Našamponirala sam njegovu finu plavu kosu, zabacila mu glavu unazad pod slavinom i gledala kako se pena spira, a za njom ostaje glavica, glatka kao koža u mladunčeta foke. Još je bio gladan, pa sam skuvala jaje i namazala debeo sloj džema od jagoda po rotiju, sva zahvalna što mogu da ga nahranim, zahvalna što mogu da ga gledam kako jede. Kasnije sam legla u njegov mali krevet, mazila ga, uživala u mirisu sapuna i džema na njegovoj koži, sve dok nije zadremao. Ali bila su prošla dvadeset četiri sata kako ništa nisam jela, i tek kad je on zaspao, osetila sam to – taj duboki, šuplji bol u stomaku. Odmakla sam se od Bilija, poljubila ga još jednom, pa otišla u kuhinju. Pošto sam pojela jedno kuvano jaje, napravila sam sebi šolju čaja i ponela je u dnevnu sobu, ali sam tu stala kao ukopana, preneražena prizorom raščerupanog jastuka. Ležao je na kauču onako rasporen, a perje se rasulo na sve strane. Meko je i belo bilo to perje, i neverovatno malo, sa sićušnim oštrim vrhovima koji su štrčali kao čiode unutar jastučnice. Kućevlasnik nikako ne sme da vidi taj upropašćeni jastuk. Fleka na podu kupatila već je i sama bila dovoljno neugodna, ali taj jastuk bio je antikvitet, moguće i skupocen. Moraću da kupim pribor za šivenje i da probam da ga zašijem, ali nisam bila bogzna kako vešta s iglom. Ukoliko sama to ne budem mogla, moraću da uzmem krojača, pa da postavi šivaću mašinu na verandu i uradi to kako treba. Koliko li bi to koštalo? Posle novca koji smo razdelili, ne računajući moje tajno razbacivanje s onim parfemom, nismo imali dovoljno da platimo kiriju. Hvala bogu te Martin to nije znao. Odlučila sam da pošaljem gazdi pismo u kojem ću ga pozvati da dođe na čaj, pa da predam pismo poštonoši koji je ovamo navraćao svakog dana pre popodnevne užine. Poštonoša bi mogao to da odnese gazdi, a onda bih ja, kad sednemo licem u lice,
  • 256. mogla da zamolim čoveka da mi dozvoli odloženo plaćanje. Nadala sam se da neće zaračunati neke kaznene poene ili kamatu. Taman sam bila predala poruku poštonoši, kad sam se setila dnevnika koji sam pronašla ispod podnih dasaka. Otišla sam u Bilijevu sobu s nožem za maslac, tiho odigla rasklimanu dasku i odnela limenu kutiju u dnevnu sobu. Izvadila sam kožnu knjižicu iz termofora i otvorila je na mesto gde je šara od istrgnutih listova služila kao prirodni znak za obeležavanje stranica. Počela sam da čitam od početka.
  • 257. 30. Jul 1857. Indijac ne dolazi već danima, i za mene je to olakšanje. Felisiti kaže da je otišao do svoje plantaže svile nedaleko od Pragpura, i izgleda mi mirno. Možda ga više nećemo videti. Verovatno nećemo, ali neću sad time da se bavim. Dovoljno ima posla ovde, s njenom bolešću i trudnoćom, kao i sa ćudljivom poslugom. Novi pod od dasaka izgleda sjajno, a ja sam razlabavila jednu dasku u mojoj sobi. Deo svoje pripovesti ostaviću tu, ispod ove kuće, pa neka ga nađe onaj kome je suđeno. Do nas stižu izveštaji o novim pobunama sepojâ, o krvoprolićima u Harjani i Biharu. Jul 1857. Monsun je još jednom kasnio. Nedelju dana duž puta su gorele vatre podložene mangovim drvetom i seljani su vodom prskali plamenove. Felisiti kaže da ovaj običaj nazivaju „havan“ i da veruju kako će doneti kišu. Kad je kiša konačno pala, prve kapi bile su jedva osetne, ali u roku od nekoliko sekundi nastupio je pravi potop u jednom vodnjikavozelenom sumraku. Kiša je padala kao iz kabla, teško je bilo i disati, ali ljudi su izlazili napolje, klečali u blatu i plesali bosi po barama, isto kao prošle godine. Trajalo je to dugo, a na kraju su svi, jednostavno, posedali i posmatrali taj neprekidni pljusak, dok su munje obasjavale crnpurasta lica šćućurena u spremištima. Padalo je tako nedelju dana, a ako bude potrajalo predugo, seljani će morati opet da izvode havan, samo da kiša stane. Britanske jedinice su i zvanično poslate iz Simle i s drugih mesta da slome otpor pobunjenih sepojâ. Jul 1857.
  • 258. Kanpur! Sepoji su u Bibigaru dve nedelje držali 206 naših žena i dece kao taoce. Priča se da su pobunjenici, saznavši da britanska vojska masakrira čitava indijska sela, unajmili šačicu seljaka i siledžija da poubijaju žene i decu noževima i mačetama. Kažu da su po zidovima u Bibigaru osvanuli krvavi otisci dlanova i da su podovi bili puni delova tela. Poginule i umiruće bacali su u bunar, a kad su bunar napunili, ostale su pobacali u Gang. Nisam to ispričala Felisiti, niti nameravam. Jul 1857. Bojim se da se nešto nečuveno desilo nedaleko od Masurle. Niko o tome ništa ne govori, barem ne meni. Po licima naših slugu ništa se ne može naslutiti, ali se u vazduhu oseća taj prepoznatljivi miris, prezasićeni vonj truljenja. Kanpur je izazvao neslućenu žeđ za odmazdom i seljani šapuću o tome kako britanska vojska u osvetničkom naletu čisti čitava sela, iskaljujući bes ne samo na ustanicima već i na svakome ko im se nađe na putu. Nazivaju ih đavoljim vetrom. Ovde, u Masurli, imamo samo seljane, sluge i dućandžije, ali govorka se da osvetnici ne biraju i ne znaju za dosta. Meni je teško u to da poverujem. Sigurno nema tog britanskog vojnika koji bi ubijao nedužne. A opet, taj miris je najteže otrpeti u vrela popodneva, a muve su postale nepodnošljive. Nemoguće je čak i čaj izneti na verandu a da ti šolju ne prekrije crna masa koja se migolji. Jul 1857. Primetila sam da Felisiti nije bila utučena kad je ljubavnik prestao da joj dolazi. On i nije odlazio na svoju plantažu svile nedaleko od Pragpura, nego bi se noću ušunjao kod Felisiti. Kad je mesec visoko na svodu, a ja u dubokom snu, on ulazi kroz prozor njene spavaće sobe. Sluga zadužen za punku mi je priznao da ga je video. Felisiti kaže da ga je zamolila da dolazi tako zato što ne može da podnese moje neodobravanje. Skreće mi pažnju na to da nisam, eto, u stanju čak ni da se prisilim da izgovorim njegovo ime, što je, uostalom, u dobroj meri tačno. Za mene je on uvek „Indijac“, ili „muškarac“, ili
  • 259. „njen ljubavnik“. A opet, veliki sam trud uložila kako bih zauzdala ljubomoru, a i znam da među njima postoji ta beznadežna privlačnost. Dobro se sećam kako je bilo između mene i Kejti. Upinjala sam se da ga prihvatim, a nisam ni bila svesna koliko mi se ta moja uzdržanost jasno vidi na licu. Ono što, međutim, Felisiti u ukupnom mom držanju pre svega primećuje jeste zabrinutost, pa čak i strah. Indijci i Britanci nikada nisu bili toliko ostrvljeni jedni na druge kao u ovom trenutku. Felisitina veza je opasna! Ja, međutim, ne mogu da utičem na njihova osećanja, pa sam joj se stoga izvinila i zamolila je da mu kaže da ubuduće dolazi preko dana, na kućna vrata. Pokušaću, zbog nje, da budem srdačna, uprkos svim sumnjama. Felisiti ga zove „moj dragi“; ja bi trebalo da ga zovem Džonatan. Porodica mu je poengležena i on se zove Džonatan – a Džonatan je počeo da kašlje. Ne znamo da li je reč o običnom nazebu koji će proći ili je dobio tuberkulozu od Felisiti. Avgust 1857. Kad su tog popodneva počela prva probadanja, poslala sam poštonošu u Simlu po lekara, u nadi da je još dovoljno rano i da je ovaj još trezan. Hodala sam kroz kuću, ušla u našu novu kuhinju i stajala tamo tako, ništa ne videći; sva sam se tresla. Onda sam se pribrala i vratila kod Felisiti. Nasmešila mi se. – Do sutra će nam se roditi dete. Privukla sam stolicu bliže krevetu. – Lekar će brzo stići – rekla sam joj. – Ona matora pijanica? – Napravila je grimasu. – Pošalji po babicu u selo. Lalita će znati koga da dovede. – Ovdašnju babicu? – A što da ne? Pogledala sam u Lalitu, a ona je rekla: – Moja sestra dobila bebu lane. Mnogo, mnogo sati za prvu bebu treba, memsahib. Nema beba pre jutro da stigne. Felisiti je klimnula glavom. – Kontrakcije su blage. Imajući u vidu da je poštonoši bilo potrebno otprilike pola sata da
  • 260. stigne do Simle i isto toliko lekaru da dojaše ovamo, učinilo mi se u tom trenutku da vremena imamo napretek. Čak i ako stigne pijan, biće dovoljno vremena da se istrezni. Ali ne preduzimati ništa – to je kidalo nerve. Kad sam ponovo sela pored kreveta, Felisiti me je ščepala za ruku i čvrsto me stegnula dok je stenjala. Počela je da pada kiša i Felisiti je trpela bolove dok je kiša dobovala po krovu. U sumrak sam bila svesna da je putovanje iz Simle dodatno otežano zbog blatnjavih puteva, naročito za polupijanog jahača. Kad je Lalita donela upaljen fenjer, rekla sam joj da izađe na put da vidi dolazi li doktor. Vratila se vrteći glavom, grizla se za usnu. „Memsahib“, prošaputala je, „mnogo kiša pada. Da pošaljem po seljanku?“ Da li bi se završilo drugačije da sam odgovorila potvrdno? Ja sam, međutim, rekla: „Uskoro stiže doktor.“ Felisiti sam davala da otpije pomalo vode između kontrakcija i slušala kako kiša bije po krovu. Munje su sevale, grmelo je, a šta sam ja uopšte znala o porođajima? Kako sam mogla da znam da li se sve odvija normalno? Nešto pre nego što će svanuti, izašla sam na verandu i ugledala pravu močvaru oko kuće. Nije se videlo čak ni gde put počinje, a kiša je i dalje lila. I treznom čoveku bilo bi teško da dođe. Sva uspaničena, počela sam da vičem, tražeći od Lalite da dovede babicu. Ona je sletela s verande i sjurila se niz brdo, posrćući i klizajući se po blatu. Jednom je i pala, a onda ustala i nastavila da trči kroz blato do kolena. Dok sam se vraćala u kuću, iz spremišta se začulo avetinjsko zapévanje; to su sluge izvodile pudžu za memsahib i njenu bebu. Vratila sam se do Felisiti, koja je rekla: „Biće sve u redu.“ Tako lepo od nje što mi je priuštila jednu tako divnu laž kakva nam je svima potrebna u takvim trenucima. Ni ceo sat nije prošao, a u rukama sam držala majušnog dečaka, i uto je stigla i babica, koja se usput gotovo udavila, taman na vreme da preseče pupčanu vrpcu. Uprkos Felisitinoj tuberkulozi, on je bucmast i rumen. Ima crnu kosicu i vrlo je grlat; mislim da bi mogao da poživi. Povila sam ga i stavila ga Felisiti u naručje, ali ona je bila preslaba da bi ga držala. Babica mi je vratila dete i grubo me odgurnula u stranu. Felisiti je obilato krvarila, i mada sam ja bila uverena da je to
  • 261. normalno, babica je nešto vikala Laliti, koja je vrtoglavom brzinom otrčala da bi se potom vratila s kamenim avanom i tučkom. Žena je samlela neko lišće i bobice, a onda sipala to u čašu vode i promešala. Gurnula je to Felisiti u usta dok sam ja stajala, bespomoćna, držeći dete koje je kmečalo. Felisiti je na moje oči bivala sve slabija i bleđa dok joj je babica uzalud masirala trbuh. Krv je počela da lipti, i kad sam shvatila da je Felisiti zaista u opasnosti, bilo je to kao da me grom iznutra udario. A kad sam videla da se više ništa ne može učiniti, legla sam pored nje, i obuzeo me je neki mir. Avgust 1857. Dete spava, od slugu ni traga ni glasa, ali se iz spremišta čuju table i zavijanje. Pitam se da li je njen duh već napustio ovo mesto, koje je toliko volela, ili je njena duša ušla u obada kako bi ostala blizu novorođenog sina? Kad joj se telo ohladilo, oprala sam je i obukla u sari boje lavande koji joj je bio toliko drag. Očešljala sam je i navukla mrežicu oko kreveta. Koža joj je bila kao od alabastera, a ja sam bezumno iščekivala da vidim kako joj se grudi podižu i spuštaju. Ne znam zbog čega. Mora biti da sam se na kraju pribrala i ostavila dete Laliti, dok sam otišla da obavim sve što je neophodno u Simli. U ovim klimatskim uslovima neophodno je obaviti sahranu u roku od dvadeset četiri sata. Poslala sam Halida po tongu. Avgust 1857. Zar nema kraja ovom košmaru? Vratila sam se i zatekla Lalitu uplakanu; Felisiti nije bila tu. On je na krevetu ostavio debelu posetnicu krem boje s nažvrljanom porukom. „Poveo sam je sa sobom. Žao mi je.“ Njemu je žao? Njemu je žao? Kuda li ju je odveo? I zašto? Martin se kući vratio sav isceđen, ali se videlo da mu je laknulo. Dva dana se nije obrijao i oči su mu bile krvave, ali je barem bio živ i srećan.
  • 262. Otišao je pravo u Bilijevu sobu, podigao ga i čvrsto zagrlio. Bili se probudio i rekao: – Zdravo, tata. – Bili, momčino. – Martin je rukama i očima milovao lice i telo našeg deteta, da proveri da li je sve na mestu. – Dobro sam ja. – Ne smeš tako da izlaziš iz kuće – rekao je Martin. – ovde ima loših ljudi. Mogao si da stradaš. – Znam. Ovde ima prokletih mandova. Martin je stavio kažiprst Biliju na usta. – To više da nisam čuo od tebe. Grozno je reći tako nešto. Jesu ta deca bila nevaljala, ali ona su mnogo siromašna. Nikad nisu videli ništa tako moćno kao što je Spajk. Pogrešili su što su ga uzeli, ali... Oni nemaju ništa, Bili. Trebalo bi da ih žalimo. – Bili je jogunasto isturio donju usnu i Martin mu je promrsio kosu. – Bar malo da ih žalimo? Nisu oni znali koliko ti voliš Spajka. Bili je zurio u svoje ruke, pokisao i nezadovoljan objašnjenjem. Martin je rekao: – Ti malo razmisli o tome, važi? – Bili je klimnuo glavom, a Martin je produžio: – A što se tiče vređanja ljudi samo zato što su drugačiji od nas, trebalo bi da znaš da su mnogi Indijci išli da te traže, u nadi da će te naći zdravog i čitavog. – Ne mrzim ja te dečake što su drugačiji. Mrzim ih što su uzeli Spajka – rekao je Bili. – Znam. Nisu smeli da uzmu Spajka. Ponekad ljudi rade stvari koje ne bi smeli, ali ništa nam ne vredi da ih mrzimo i vređamo. Tako ćemo samo postati isti kao i oni. – Ja ih mrzim pa to ti je – slegnuo je Bili ramenima. – A i ti i mama ste se zbog toga opet svađali. – Nismo se svađali zbog Spajka. – A-ha. Čuo sam vas. Martin mu je prošao prstima kroz kosu. – Žao mi je što si to čuo, ali sad je sve u redu. – I dalje hoću Spajka. – Znam. – Martin ga je zagrlio i videla sam da je želeo još nešto da kaže, ali kako petogodišnjaku utuviti u glavu da je ljudska priroda tako složena i da je život nepravedan? Bili je imao pravo da bude ljut. A da je Martin hteo da bude potpuno iskren, morao bi da prizna da bi rado
  • 263. pljusnuo šamar tom derištu što je opljačkalo našeg sinčića. U to sam bila sigurna. Kad je Bili ponovo zaspao, proverila sam da li su spuštene reze na prozorskim kapcima u njegovoj sobi. Gluposti. Reza je bila obična i služila je za to da majmuni ne ulaze, ali morala sam da proverim. Odlučila sam da u prodavnici robe iz uvoza potražim neku jaču bravicu, a onda ostavila vrata njegove sobe širom otvorena, da ga čujem ako se probudi. Martina sam zatekla kako sedi za kuhinjskim stolom i obema rukama se drži za glavu. – Budala – promrmljao je. – Šta? Podigao je pogled i zbunio me je gnev u njegovim očima. – Bio sam budala – rekao je. – Što sam bacao novac na sve strane, što sam se ponašao kao očajnik. – Ali bili smo očajni. – Sela sam na stolicu do njega. – Nema tog zlikovca u Simli koji ga nije tražio. Prodali bi ga onome ko da najviše, i već iduće nedelje bio bi u Pešavaru. Kakva sam budala bio, jebote. – Uplašili smo se – rekla sam. – Mislio sam da će stradati. Zbog mene. Uhvatila sam ga za obe ruke. – Kako to misliš? Na njegovom licu prepoznala sam mahnit izraz kakav sam videla posle jednog od njegovih košmara. – Pojma nemaš šta su sve ljudi u stanju da učine, šta je moglo da se desi. – Ništa se nije desilo. On je dobro. – Stegnula sam mu šake. – Mislio sam da će morati da ispašta zbog mene – nastavio je on. – Očinski gresi i sve to... – Dušo, to je bilo u ratu. Radio si ono što si morao. – Ne razumeš. – Lagano je vrteo glavom i lice mu je najednom postalo bezosećajno. – Ništa ja nisam uradio. Osetila sam neku slabost u grudima – najednom te kamene oči i taj hladan ton. – Ti to govoriš o koncentracionom logoru? – rekla sam. Klimnuo je glavom. – Kad sam Biliju rekao da ne valja mrzeti ljude jer onda počneš da se ponašaš kao oni, govorio sam iz sopstvenog
  • 264. iskustva. Sklopila sam šake oko njegovih. Posle onolikog mog moljakanja da otvori dušu, sad sam se najednom preplašila. – Martine, možda bi, jednostavno, trebalo da... – Ne. Treba ovo da znaš. Sad ću ti ispričati.
  • 265. 31. – Marš je trajao nedeljama, logorovali smo u bavarskim šumama i osvajali varošice. Poslednje selo koje smo zauzeli bilo je napola srušeno, ali je u njemu i dalje radilo nekoliko osnovnih dućana; neke varoši nisu tako loše prošle kao druge zato što u njima nije bilo ratne proizvodnje. Ovo je, tako, i dalje imalo kobasičarnicu gde su crevca punili mesom životinja stradalih od vozila na drumu, a bio je tu i zemljoradnik koji je nekako uspevao da iskamči krompir i kupus iz spečene zemlje. Imalo je selo i malu pekaru, s napuklim prozorom. Čudno je čega se sve čovek seća. Bila je otvorena samo dva dana nedeljno, jer Elza nije mogla da nađe dovoljno sirovina da radi svakodnevno, ali je činila sve da prehrani ono nekoliko preostalih meštana. Fina devojka ta Elza. Kad sam je video tamo, plavokosu i lepu, kako stoji za pultom, a pekara miriše na hleb – podsetilo me je to na tebe kod Linca. – Znala sam da se sećaš Linca. – Da. – Istresao je jedan abdulah iz moje paklice i mene je to iznenadilo. Nudila sam mu i ranije svoje cigarete, ali on je govorio da su ženskaste. Ćuteći, kao paralisana, gledala sam kako pali. Bio je to jedan od onih trenutaka kad, jednostavno, ne prekidate. Izduvao je dve trake dima iz nozdrva i rekao: – Elza se žalila da nema dovoljno brašna, ali je uvek uspevala da ispeče veknu ražanog hleba za mene i momke. Rado sam odlazio tamo; police su bile uglavnom prazne, ali osećao se taj miris sveže ispečenog hleba. Razmišljao bih tada o tebi, kako sediš kod kuće, na sigurnom. Jedino po čemu se u toj pekari videlo da je rat bio sam ja, a kako ja samog sebe nisam mogao da vidim, bilo mi je lepo. – Uvek sam joj plaćao. Bogami, jesam. Zahvalio bih joj i platio. – Otresao je cigaretu o ivicu pepeljare. – Nismo mi kao Švabe u Francuskoj otimali stoku i živinu, uzimali sve što možemo, a seljake ostavljali da umru od gladi. Ja sam joj plaćao i ona je bila zahvalna. Neki naši su mi govorili da sam ćaknut kad kupujem hleb od Švabice. Govorili su da ga ona možda truje. Pa, mogla je, ali nije. Oni bi komad tog hleba prvo bacili psu, pa ga tek onda sami jeli, ali ja sam znao da u njemu neće biti otrova.
  • 266. – Elza je imala dete, dečaka od pet-šest godina. Bio je stidljiv. Ponekad bi i on bio tamo i virio iza majčine suknje. Nasmešio bih mu se i on bi se sklonio. Deca u ratu... Bože. – Opet je otresao cigaretu. – Uvek bih ostavio parče čokolade na pultu za malog. Ponekad bi se tu zatekla i Elzina majka, koja je kukala zbog bolova u leđima; izgledala je kao da joj je hiljadu godina, zgrbljena i naborana, i nije htela da razgovara sa mnom. Ali bila je, jednostavno, uplašena. Svi su se oni plašili. – Povukao je još jedan dim. – Elza je mogla da bude i neprijatna kad mi je davala hleb, ali nije bila. Rekla mi je: „Svi mi samo pokušavamo da preživimo.“ – Ništa mi nije jasno, Martine. – Jednog dana otišao sam po hleb i nje nije bilo. Pa dobro, bio je rat; malo-malo pa bi neko nestao. Otprilike nedelju dana kasnije krenuli smo iz tog sela i nekoliko nedelja posle toga ušli u taj jebeni koncentracioni logor. Prvo što smo ugledali bila je kompozicija otvorenih teretnih vagona punih leševa. Većinom su bili goli, sve sama koža i kosti. Noge su im imale po pet-šest centimetara u obimu. Ludo je to, ali sećam se da sam pomislio kako bi i Elza i njeno dete mogli da budu tu, među njima. Možda ju je neko, palo mi je na pamet, ocinkario Gestapou u vezi s hlebom. Čudna je ta pomisao bila, ali da si samo videla... – Povukao je jedan dug dim, pa ga lagano izbacio iz sebe. – Niko ništa nije govorio. Prolazili smo pored tih vagona bez reči i gledali. I do tada smo se bili nagledali kojekakvih gadnih sranja, ali to... I tako, nismo razgovarali, samo smo ušli u logor. – Bila je tu i jedna velika kapija, i izašao je taj Nemac – krupan, naočit primerak gospodarske rase, preko sto osamdeset centimetara visok, plećat, plav, sa znakom Crvenog krsta kao štitom i mašući belom zastavom. Crveni krst! Kurvin sine, pomislio sam, a gde si ti dosad bio? Sigurno nisi zbrinjavao onaj tamo narod u vagonima. Momak do mene je prošaputao: – Hajde, đubre jedno, napravi samo jedan pogrešan korak, samo jedan. – Držao je mašinku nagotovs. – Prošli smo kroz kapiju, i svi ti... svi ti ljudi počeli su da nam se približavaju sa svih strana, hiljade njih, prljavih, izgladnelih, dozlaboga bolesnih. Nekoliko njih sedelo je u krošnji drveta i mahalo. Neki su sedeli na zemlji, preslabi da bi se pomerili. Ostali su ispunili dvorište,
  • 267. smejući se i plačući, i ja sam baš pomislio kako jedan od njih pomalo liči na Čiča Glišu. – Načas se učinilo da će se Martin nasmejati, ali to se pretvorilo u grimasu i on je ugasio cigaretu. – Pokušavali su da nas dohvate, da nam ljube ruke i noge. Kosturi koji hoće da te dohvate. – Tvoji košmari. – Da. – Dragi, možda... – Izašao je jedan nacista da se preda, nadajući se uobičajenom protokolu. Na sebi je imao sve ono smešno ordenje. – Martinov glas bio je sad razgovetan i snažan, lice otvrdnulo kao đon. Uplašio me je. – Dragi... – Glupi skot je uzviknuo: „Hajl, Hitler“, a naš komandir se osvrnuo na one gomile leševa koji su trulili, na izgladnele logoraše, i pljunuo nacisti u lice. Nazvao ga je Schwein-hund.63 – I treba. Martin je trepnuo. – Znam. Svi smo tako mislili. Ali tada je... Neki minut kasnije nekolicina naših odvela je tog nacistu i odjeknula su dva hica. Momci su se vratili i rekli: „Jebeš protokol.“ Neko drugi je rekao: „Baš tako.“ Na trenutak je u Martinovim očima sevnuo gnev i meni se koža naježila na rukama. – Nije to bio rat – rekao je on. – Nije to bilo bacanje bombi iz vedra neba, nije to bilo ono da se vojnici bore da pomere liniju fronta, a sigurno nije bila samoodbrana. Nemačka se bila predala; ti čuvari bili su nenaoružani. Ali to mesto je bilo pakao pun izmučenih ljudi, leševa koji trule i cipela, o bože, te cipele... Hiljade i hiljade cipela na gomili ispred krematorijuma. Planina cipela. I taj smrad. – Nadlanicom je protrljao nos. – Nikad se neću ratosiljati tog smrada. – Pomerio je naočare i pogledao me. – To u tom logoru, to nije bio rat; to je bilo lično. Iz mržnje. Hteli smo da se osvetimo. Skrenuo je pogled u stranu i ja sam osetila olakšanje. – Našlo se tamo nekoliko Nemaca dovoljno glupih i osionih da nas glasno vređaju. Možeš li to da zamisliš? Mašeš belom zastavom i izvikuješ uvrede. Jedan Švaba se drao: „Po Ženevskoj konvenciji dužni ste da nam obezbedite suđenje.“ Vili mu je uzvratio: „Evo ti ga suđenje, đubre jedno! Kriv si!“ I pucao mu je u lice.
  • 268. – Ali taj jeste bio kriv. – Jesi li sigurna u to? – Pa bio je tamo, zar ne? – Bilo je tamo Nemaca na stotine. Već negde četrdeset četvrte nacistima je počelo da ponestaje ljudi, pa su mobilisali i žene, i decu, i starce. Nisi mogao da odbiješ; ako te SS traži, tvoj izbor je: ili čuvar ili logoraš. – Zastao je i duboko udahnuo vazduh. – Neko vreme situacija se smirila i pukovnik je naređao pedesetak Nemaca uz jedan zid. Ostavio je s njima mladog redova, koji je držao mašinku, i kad je pošao, onaj klinac, proklet bio, počeo je da puca. Pukovnik je povikao: „Šta to radiš, jebote?“, a klinac je zaplakao. „Pokušavali su da pobegnu“, tako je rekao. Pravo da ti kažem, nisu pokušavali, ali svima je bilo toliko muka od svega da niko nije mario. Klinac je, kroz suze, govorio: „Nisu to vojnici; to su zlikovci. Ne mogu oni da kažu: ’Idem ja sad’, i da se tek tako izvuku.“ Pukovnik nije ulazio u raspravu s njim, a lekar je odbio da pokrpi one koji su još bili živi, nego ih je ostavio da iskrvare. Meni, znaš, to još ništa nije smetalo. – Shvatam. – A onda je počelo. Nije tu bilo nikakve organizacije, samo mnogo pucnjave, i vriske, i jurcanja, i leševa na sve strane. Sećam se jednog naciste koji je trčao prema meni mašući belom zastavom, i jednog našeg, kaplar je bio, kako trči za njim i viče: „O, nećeš, bogami, majku li ti jebem“, a onda je ubio Švabu s leđa. Logoraši su neke pobili lopatama. – A ti... Martin je odmahnuo glavom. – Toga dana nikoga nisam ubio. – Pa dobro sad. Šta si mogao da učiniš. Kaži, Martine. Mogu da razumem te ljude. Zaista mogu. – Znam. I ja sam mogao, dok nisam video Elzu. – Onu iz pekare? – Opet sam pomislio da bi i ona mogla da bude u tom teretnom vagonu. Na tom mestu je, inače, bilo devetnaest žena čuvara. Ne znam kako je Elza završila kao jedna od njih, ali znam da sigurno nije imala izbora, i znam da nije tu bila dugo. Ne znam šta je bilo s njenim sinom i njenom majkom, ali ona je bila tu, i jedan naoružani klinac ju je
  • 269. saterivao uza zid šupe u kojoj su držali ugalj. Prepoznala me je. Uzviknula je nešto i pružila ruku prema meni. Ne znam šta je vikala, možda je to bio samo krik, ali ja ništa nisa