Your SlideShare is downloading. ×
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
данил сисојев   ислам
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×

Thanks for flagging this SlideShare!

Oops! An error has occurred.

×
Saving this for later? Get the SlideShare app to save on your phone or tablet. Read anywhere, anytime – even offline.
Text the download link to your phone
Standard text messaging rates apply

данил сисојев ислам

578

Published on

Данијел Сисојев - Православни поглед на Ислам

Данијел Сисојев - Православни поглед на Ислам

Published in: Education
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total Views
578
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0
Actions
Shares
0
Downloads
9
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

Report content
Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
No notes for slide

Transcript

  • 1. СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ ИСЛАМ Данас нећемо говорити само о исламу као исламу. И те теме се наравно треба дотаћи јер много људи уопште не зна шта је ислам, знају нешто о традиционалној религији, говоре само о добром... Говорићемо и о томе, али ћемо говорити и о засебним струјама које сада постоје унутар ислама, јер многи људи не схватајући реалну ситуацију почињу да говоре: "Па да, ето муслимани врше терористичке нападе, сви су они терористи" или обрнуто: "Нико од њих није терориста, јер муслиман кога ја познајем не припрема нападе". Све је то повезано са чињеницом да људи не знају каква је унутрашња структура исламске заједнице, која се на арапском назива "ума"[1]. Ми смо у стању да из тачке гледишта Господа Бога оценимо овај религиозни правац. Зашто говорим "из тачке гледишта Господа Бога"? Зато што се ми хришћани трудимо да уопште немамо сопствену тачку гледишта. Она нам уопште није занимљива. По речима једног енглеског писца: "можеш имати хиљаду тачака гледишта све док не нађеш истину. Тада ће постојати само једна тачка гледишта истинита". Прво, треба рећи шта је ислам. Када говоре о исламу, веома често почињу да говоре о њему као о религији. Под речју "религија" подразумева се одређена религиозна организација, црква или секта - религиозна организација где се људи окупљају да се помоле, реше нека духовна питања. У стварности то уопште није тако. Ислам је у том смислу прилично далек од религије у нашем традиционалном схватању. То је веома важно запамтити, јер разговор код нас постаје често разговор "глувих телефона". Када разговарамо са муслиманима, они нам говоре о једном, а ми њима о другом. Не можемо разумети једни друге, јер једним те истим речима обухватамо потпуно различита схватања. Ето, недавно ми је један добар човек предложио да примим ислам и објаснио ми је разлог зашто се обратио и зашто је ислам истинска религија. Тај човек ми је објаснио да је ислам истинита вера зато што муслимани не пију, не дрогирају се, све њихове девојке су невине, не допушта се разврат и зато је ислам јако добра религија, једина нада напредног људског рода. 1
  • 2. Иако чињенице кажу да то није истина, макар само због тога што се 80% хероина узгаја у земљама ислама... Међутим, суштина је да човек доживљава религију као одређени пројекат земаљског поретка. И то је, узгред речено, јако изражена црта. Ако одемо на исламске интернет сајтове приметићемо да велику већину материјала који се тамо налази представљају материјали о уређењу живота: о источној кухињи, пијаци; које су норме шеријата о дужини браде, о дужини ногавица или чега било ето такве ствари! То јест, то представља одређени покушај глобалног уређења света који се заснива на Божијем ауторитету. У том смислу ислам се пре може поредити не са црквом - Православном или римокатоличком - већ са пројектима као националсоцијалистичким, комунистичким, садашњом глобализацијом. Управо је то пројекат изградње некаквог царства Божијег на Земљи земаљским средствима под покровитељством Господа Бога. Штавише, за муслимана је у принципу немогућа подела између религије и политике. То је веома важно разумети јер је то црта која је карактеристична за ислам. Можемо замислити православног хришћанина који живи, на пример, у Америци, међу Папуанцима на Новој Гвинеји усред самог тог ислама. То јест, Православље као такво, обухватајући при том целокупан човеков живот, претпоставља да човек може сапостојати са неким за њега страним поретком. Штавише, за православне је то нормално стање, јер знамо да Царство Христово "није од овога света" као што је рекао наш Господ. Зашто православни хришћанин може остати православан чак боравећи у антихришћанској заједници? За нас, наравно, није нормално што постоје такве околности, али авај, то је очигледно неизбежно зло до краја света. По речима светог Јустина Философа[2]: "знамо да ће прогони захватати Цркву до самог краја, док се не врати Господ и не ослободи нас све". Зато су за нас прогони нешто нормално. Зашто? Зато што смо ми страно тело, представници Царства Божијег на земљи. Осећамо да смо, и јесмо ако хоћете, као диверзанти који су послати на непријатељску територију. Зато постоје мање или више удобне ситуације, али је за нас овај свет место у коме можемо постојати, али се при том не надамо на своје снаге да ће овај свет постати Царство Божије. Надамо се да ће се Сам Бог умешати и преуредити сву Васељену. За ислам то није тако. За ислам то представља служење Богу које се пре свега пројављује у шеријату, закону. Тај закон обухвата религиозни живот човека, његов душевни, духовни, телесни и друштвени живот, уређује га у породици и у свему осталом. То јест, шеријат претпоставља одређени глобални пројекат који при том, што је најзанимљивије, скоро уопште не укључује Самог Господа Бога. У томе је највећа, суштинска разлика у односу на Православље: ако се у Православљу све чини силом Свемогућег Господа, у исламу се мешање Господа Бога сматра скоро непостојећим. Покушаћу да објасним. Ствар је у томе што из тачке гледишта ислама сваки поступак човека, анђела, атома, чини лично Господ Бог - Алах. Због тога се и јавља парадоксални феномен да човек при том све мора чинити сам. Због тога што, ако 2
  • 3. желите, Бога има веома много, за људску слободу места скоро да не остаје ни најмањи делић слободе који човек има - слобода избора представља јединствени инструмент којим се нешто може урадити. То је парадокс, али он дефинише целокупан поглед на свет код муслимана. Са једне стране, човек може учинити неко дело, на пример - извршити терористички напад и сматрати да је то добро дело. Зашто? Зато што је то учинио Алах - преко њега. Међутим, он при том зна да не може очекивати помоћ од Алаха. Зашто? Зато што Алах сам све чини, не можеш га молити за нешто, јер си ти марионета. То јест, имаш само мали делић избора. Омар Хаијам је на ту тему одлично написао: "Не питају лопту играчи за дозволу, по пољу лети гоњена ударцима"[3]. Ето, тако се и ми носимо по пољу овог света, гоњени ударцима Алаха. Јавља се јако чудан покушај изградње Царства Божијег на земљи без Бога, који заиста чини ислам сличним комунизму или национал-социјализму. Узгред, занимљиво је да су исламске земље веома лако прихватале социјализам. Много садашњих исламских држава су социјалистичке. Сирија, Ирак до недавно, док је Садам Хусеин[4] био тамо. Много исламских земаља сарађивало је са Совјетским Савезом. Сарађивали су не зато што су добијали оружје, већ је постојала и нека заједница у идеологији. Неопходно је рећи шта је ислам. Из тачке гледишта ислама цела Земља се дели на два дела: земљу мира и земљу рата. [5] Земља мира је земља где делују закони шеријата.[6] Те земље су земље мира, у којима се сви људи потчињавају законима Алаха, а људи који се не потчињавају заузимају одређени положај. То јест, по шеријату и Корану[7], на коме је заснован шеријат, сви неверници се деле на две категорије: многобошци и људи Књиге. Многобошци су људи који не признају ауторитет Светог Писма, не поштују Бога Творца, на пример: атеисти, будисти, хиндуси, шамани - ко год било. Они подлежу насилном обраћењу у ислам или смртној казни. Треће варијанте за њих нема. Људи Писма - у Корану наведени као хришћани, Јудејци и зороастријанци - имају право на постојање. Даје се им право на живот уз услов да неће иступати против ислама, неће га критиковати, неће проповедати и плаћаће низ пореза - џизу[8] (порез на веру) и при том ће имати одређена ограничења: хришћани морају да носе крстове на леђима, живе у кућама које нису више од једног спрата, немају права да јашу коње. Било је и низ других ограничења у вези са свакодневним животом. Џиза представља углавном 80% зараде. При том се, нормално, хришћанин, као грађанин другог реда, подвргавао одређеним притисцима, али му је ипак живот био гарантован. То треба признати објективности ради. Не може се говорити да ислам захтева уништење свих хришћана, то неће бити потпуно коректно. При том се на све начине стимулише прелазак човека у ислам. Узимајући у обзир да се људска слобода много не цени у исламу због вероучења (о њима ћемо сада говорити) из тога проистиче да сваки човек и слобода лако могу бити сломљени. 3
  • 4. Како је речено у Корану: "Њему су се предали они који су и на небесима и на земљи, добровољно и невољно, и Њему ћете бити враћени". Ова реч "невољно" означава одсуство слободе, плен, ропство. Због тога постоји низ страшних изрека, као на пример: ако хришћанин у присуству два муслимана изрази жељу да постане муслиман - он се сматра муслиманом и сваки покушај да се касније одрекне доводи до смртне казне. Јер се за напуштање ислама прописује смрт или доживотни затвор. Међутим, доживотни затвор нико не користи, постојали су врло, врло ретки случајеви када се користило доживотно затварање. Најчешће се примењивала смртна казна, која се спроводи и до данас. Последњи пример смртне казне за примање хришћанства био је у Саудијској Арабији 2005. године када су казнили хришћанина са Филипина. У Јемену су 2004. године убили муслимана који је примио Православље - Георгија. То су норме које делују и до данас у земљама шеријата. Други део територије наше планете су земље рата. Земље рата деле се на две групе: земље џихада и земље примирја. Земље рата су земље где не делују закони шеријата, то јест, где друштво није уређено по шеријатским нормама. Ту земљу тако називају јер та територија мора бити обраћена у ислам. За то се претпоставља пракса Свештеног рата - џихада[9], која има неколико облика. Веома је важно запамтити: џихад има форму мисије - такозвани мирни џихад. Мисионарство муслимана се назива џихадом. Под џихадом се може подразумевати и прави рат и погроми, тровање противничке воде. По садањем тумачењу низа муслиманских ауторитета из Саудијске Арабије, такозваних вахабита[10], облик џихада је и ширење наркотика. Разумљиво је, наравно, зашто се хероин гаји пре свега у Авганистану - ширење хероина се сматра средством за подривање противникових сила. Као и у сваком рату - уништење живе силе противника. То је чисто војна тактика. Земље рата се као што рекох, деле на два дела. Постоји земља непосредног рата. Земља џихада је земља која треба да се истреби свим средствима јер се конкретна држава на неки начин бори против ислама. Са тим државама рат треба да се води на сваки начин. У правилима џихада је све набројано. На пример, треба да се униште мушкарци, старци, док се жене и деца не истребљују. Жене и децу је неопходно заробљавати: жене треба да постану сексуалне робиње, а деца да се принуде да прихвате ислам. Постоје специјално разрађени трактати о исламу (и на руском језику). То су правила која су прихваћена у исламу почевши од седмог века - од Мухамеда. Земља примирја је земља где ислам живи заједно са неком неисламском државом на основу неког договора. То јест, муслиманима се даје мање или више право да живе по шеријату, али при том само друштво по себи није исламско. То је земља примирја. Зашто? Зато што, ето, ти људи, тачније, то друштво које дозвољава муслиманима да живе по шеријату, али само по себи није исламско, није нормално, мора да буде уништено, претворено у исламско, али само уз један услов - да не страдају муслиманска браћа. Зато се са њима склапа примирје до тренутка док друштво довољно не ослаби, да би се могло претворити у исламско. Таква је пракса џихада и схватање света наше планете из тачке гледишта ислама. 4
  • 5. На који начин човек постаје муслиман? Шта се тражи за то? Као што православни човек не може бити православан ако не верује у Свету Тројицу и Богочовека Христа, не верује у стварање света, ако није крштен, не причешћује се, тако и у исламу постоје одређене појаве, правила која чине муслимана муслиманом. Која? То су такозваних пет познатих стубова ислама. Често их мешају са шест тачака вере што представља грешку. Пет стубова ислама. Први је шахада, која је можда и најважнија. Човек који је изговорио шахаду, то јест, исповедање вере, постаје муслиман, ако је то учињено у присуству двојице или четворице муслимана (најбоље је ако су четворица, али минимум су двојица). Постоје читави интернет сајтови где можеш да убациш своје име у одређену припремљену реченицу "вероисповедање" и кликнути на дугме "примам ислам". На тај начин се аутоматски сматраш муслиманом. Јер се сматра да си исповедио своју веру пред свим муслиманима који се налазе на интернету. Суштина је да шахада (шахид је човек који исповеда шахаду, исповедник или мученик, сведок) представља исповедање да нема Бога осим Алаха, и да је Мухамед његов пророк. У принципу се сматра допустивим изговарање шахаде на руском или било ком другом језику. Она аутоматски човека чини муслиманом. При том је неопходно и исповедање четири преостала стуба вере. Други стуб је испуњење обреда клањања - намаза.[11] Трећи је обавезни порез за сиромашне - закат.[12] Обично је у питању четрдесети део прихода који се плаћа једном годишње, у време Рамазана. Четврти је држање поста Рамазана.[13] Пети је поклонички пут у Меку - хаџ. Велико мноштво сматра да је шести стуб ислама, обавезан за све, џихад. Међутим, по строгом сунитском тумачењу, џихад је обавезан само за оне земље где постоји притисак на ислам, то јест, прецизно говорећи за земље џихада. У другим местима џихад није обавезан. Како се односити према овим стубовима, како их схватити из тачке гледишта Православне Цркве и Истине? 1. Први стуб представља исповедање вере које се наравно не своди само на исповедање "Нема Бога осим Алаха и Мухамед је пророк његов", већ у себе укључује и такозвану акиду,[14] која садржи као прво: то да постоји Алах, биће које се не може називати личношћу (то је веома важно запамтити!). Говорити да је Алах личност није допуштено из исламске тачке гледишта. 5
  • 6. Када су вршени преговори између римокатоличке цркве и исламске уме, јавило се питање да ли се Алах може називати личношћу. Речено је да у арапском језику не постоји термин који би могао описати ту реч. Наша реч "личност" преводи се на арапски језик као термин, који истовремено значи "младић, балавац, мангуп". Ето, код њих је једнако: личност, балавац... Зато је то фактички немогуће тако превести, али ни ми, наравно, при таквом услову не бисмо могли тако превести. Нећемо рећи да је Бог - младић, то је немогуће. Других термина који би могли описати лично постојање Алаха - нема. Када сам био у прилици да полемишем са муслиманима, да једноставно разговарам са њима о животу... Ове године на пример, разговарао сам са муслиманом у Турској и питао га: "Ко је Алах за тебе?" Он говори: "За мене је Алах нека велика сила, далека-далека, несхватљива-несхватљива." Ниједан муслиман не зна ко је Алах. Заиста, то је сила, која је створила свет, дала законе, сила које све окреће, али коју је фактички немогуће спознати. У Корану пише: "Алах у изобиљу даје храну ономе коме хоће од робова Својих" (Коран 29:62). И проклињу се Јевреји и хришћани који тврде да они могу бити деца Божија, да могу да постану синови Божији. У вези са тим, јавља се однос према Богу као далекој сили, којој је неопходно поклањати се, али при том ништа не знати о томе ко је Он. Постоји учење о особинама Алаха које вечно постоје са њим. Шта су особине? Особине нису просто квалитети, то су одређене особине које Алах открива сам о себи. Колико они објективно одговарају његовој природи - спорно је питање. Постојале су две школе у средњевековном исламу: једни су говорили да Алах заиста открива о себи неке особине, своје сопствене природе, други су говорили да је Алаху било тако угодно да каже о себи, али какав је у стварности он - то не жели да каже. Ово питање у исламу је нерешиво, али се ипак сматра да је знање тих атрибута веома важно. Ови атрибути су познатих 99 имена Алахових. Можда сте видели да муслимани често имају бројанице у колима као амајлије или ходају са зеленим бројаницама? Они ходају, пребирајући те бројанице, призивајући свако од Алахових имена. При чему то има пре магијски значај, иако се и у суфизму[15] - мистичком правцу ислама сматра да човек на тај начин у себи разгорева љубав према Алаху. Овде постоје неки елементи који су позајмљени из хришћанства, који су заиста истинити. Ова имена су супротна једна другим. Једно од њих је, на пример, Љубећи, Милостиви, Милосрдни. Иако није речено да је он Љубав, пише да он љуби само оне који љубе њега. Други од атрибута је да је он Онај који говори. Постоје на пример атрибути да је он Тиранин, Творац зла. То јест, са исламске тачке гледишта традиционално се сматра да је Алах изнад добра и зла, да је он узрок и добра и зла. Као што је написано у Корану: "А њих двојица (Харуту и Маруту) нису никога учили док му не би рекли: ‚Ми само искушавамо и ти не буди невјерник'. И људи су од њих двојице научили како ће мужа од жене раставити, али нису могли тиме никоме без воље Алахове наудити. Учили су оно што ће им наудити и од чега никакве користи 6
  • 7. неће имати иако су знали да онај који том вјештином влада неће никакве среће на ономе свијету имати" (Коран 2:102). То јест, и добро и зло су од Алаха. Постоји хадис[16] који се приписује Мухамеду где пише: "Коме Алах укаже на Прави пут биће на Правом путу, а кога остави у заблуди - тај ће изгубљен бити" (Коран 2:178). Таква је њихова судбина. По исламском веровању у четрдесети дан након зачећа, арханђел Џибрил се јавља пред лицем Алаха и пита шта је предодређено за конкретно дете. Алах му даје списак на коме пише шта му је предодређено. У том тренутку Џибрил шаље анђела који тај списак причвршћује за човека. На њему су описана сва његова добра и зла дела која ће касније учинити. Сем тога, ту је написана и човекова судбина: грађанин раја или пакла, на пример. Све то се по исламском веровању привезује за човека у четрдесети дан од зачећа. Најтврдокорнији део муслимана сматра да је Алах ограничен пространством. "Истакнути" вахабити тврде да се Алах премешта. Он обично живи на седмом небу, а у ноћ Рамазана, у ноћ Откровења спушта се на прво небо да би боље чуо речи оних који се моле. Зато је у ноћ Откровења неопходно говорити Алаху све своје молбе јер је он поред људи, може да чује. Ислам категорички одбацује тријединство Божије: у Корану постоји неколико сура које су усмерене против тријединства. Међутим, занимљиво је да се ми такође слажемо са сваком од тих сура. На пример, тамо је речено да грех који се не прашта чине људи који говоре да је Алах трећи из тројице, то јест један од три Бога. Наравно, ми се са овим потпуно слажемо! Како могу постојати три одвојена Бога. Постоји ајат у Корану где је речено да Алах пита Исуса: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: "Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Алаха".[17] Исус говори да тако нешто није рекао. То јест, Мухамедове представе о хришћанству су биле потпуно извитоперене. Ми смо потпуно сагласни са проклетствима које Коран сипа на хришћане. Људе који мисле на тај начин и ми анатемишемо. Како је могуће сагласити се да постоје три Бога? Где би се они сместили? Па, Бог је свудаприсутан. Дакле, шта се може рећи - ко је Алах, какво је он биће? Као прво, постоји званична одлука сабора Васељенске Цркве - у питању је Цариградски Сабор из 1180. године, Сабор о Мухамедовом Богу где је наглашено да Алах нема никакве везе са библијским Богом. Алах је Мухамедова измишљотина коју је смислио због неправилно схваћених догађаја из Старог и Новог Завета. Заиста, како се може поистоветити Алах са Богом Библије? Када се говори о Богу неопходно је да постоје неки знаци истинског Божанства. Основни признаци Божанства у Мухамедовом учењу, наравно, нестају: он је некаква далека сила, за чије атрибуте се не може јасно рећи у каквој су вези са њим самим. Узгред, он има један атрибут - Коран који вечно постоји! Сматра се да поред Алаха вечно постоји и Коран. Да са-постоји са њим! 7
  • 8. Спорно је на који начин Коран постоји са Алахом. Неки говоре да пред лицем Алаха вечно стоји зелени трон на коме се, у зеленој марокенској кожи, налази предивни Коран, такозвана Главна књига[18] која се помиње у Корану. И арханђел Џибрил је копирао одређену суру из Корана и дао Мухамеду да набуба напамет. На тај начин је Коран пренесен на земљу. Како су муслимани сазнали шта је написано на зеленом трону? Испоставља се да је на зеленом трону као главни украс написано: "Мухамед". Међутим, то припада области, да тако кажемо, незваничног вероучења. Ипак, догмат о савечности Корана Алаху заиста постоји и за нас представља сведочанство одбацивања вере у јединство Божије од стране муслимана, а које тако ватрено штите муслимани. Испоставља се да постоје два вечна објекта. Штавише, ако осмотримо историју стварања Корана, видећемо нешто веома занимљиво: ствар је у томе што Коран заиста изобличава многобожје, али при том то врло занимљиво чини. Он изобличава Арапе јер су сматрали да Алах има три богиње као кћери: "Шта кажете о Лату и Уззау и Менат, трећој, најмање цијењеној? - Зар су за вас синови, а за Њега кћери?! То би тада била подјела неправедна. То су само имена која сте им ви и преци ваши надјенули, Алах о њима никакав доказ није послао" (Коран 53:19-23). Заиста, Арапи су поштовали три женске богиње. То су три женска божанства које су сматрали Венером, Месецом и још једном звездом. При том су се та три женска божанства сматрали ћеркама главног Бога Меке.[19] Када су се касније муслимани сусрели са Јеврејима и хришћанима, истинским, не јеретицима, који су живели у Арабији - ипак су почели да поистовећују Алаха са Богом, Који се открио кроз Свето Писмо. и наравно овде треба да кажемо да Бог Који се открио преко Писма није Бог у кога верују муслимани. То су различити Богови. Не можемо рећи да имамо заједничког Бога са муслиманима. Како се Алах може објективно оценити? Објективно говорећи он је некакав идол, кога је у свом уму створио Мухамед. То јест, Алах у облику у коме је описан у Корану не постоји, у питању је одређена извитоперена карикатура истинитог Бога, која се јавила у Мухамедовом уму под дејством зле силе. То ће бити најобјективнија оцена учења о Алаху. То јест, веза са истинским Богом постоји. Али каква? Свети Николај Српски[20] је рекао јако занимљиве речи да су људи раније знали Бога као далеку, далеку ватру, светлост. Они су га видели издалека, видели су да је светлост, али каква - нису знали. А затим је Бог пришао нама ближе, ближе од свега. И ми видимо троједини пламен Божанства. Може се рећи да је Бог у исламу, рећи ћемо, далеко-далеко Божанство, одсјај истинског Бога који се извитоперио у Мухамедовом уму и који је, као последица тога, заклонио собом истинитог Бога. Склопио се неки идол из истинитих чињеница. 8
  • 9. Ако прочитате Коран видећете да су тамо потпуно бесмислене тврдње о Богу! Тврди се на пример да Бог измишља савршено истанчана мучења за своје непријатеље. Тамо је речено да Он воли оне који њега воле, и мрзи оне који њега мрзе. При том је за људе које Он мрзи речено: "Оне који не верују у доказе Наше Ми ћемо сигурно у ватру бацити: када им се коже испеку, замијенићемо им их другим кожама да осјете праву патњу" (Коран 4:56). И тако ће бити вечно. Појиће их истопљеним гвожђем. Представите себи обичног, просечног човека кога су увредили, а који се не бори са страстима. Шта он жели? Да се освети, зар не? Ако још буде имао бесконачну силу шта ће чинити? Бесконачно ће се светити човеку који га је увредио. То јест, човек је насликао Бога по себи самом. При чему чак не по савршеном човеку. О Јеванђељу већ не говорим. Господ говори у Јеванђељу, ко воли оне који га воле какву награду има - јер и незнабошци воле оне који их воле. А ви: "Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5:44-45). Ако размислимо просто логички, учење хришћанства је по дефиницији ближе Богу од исламског, које је исувише људско, ако ћемо тако. Такав је најпримитивнији антропоморфизам. Пређимо на другу тачку муслиманске вере: муслимани треба да верују у анђеле. Посебно акида тврди да муслиман верује у Алаха, у његове анђеле, у његово Писмо, у његове посланике, у последњи дан: "О вјерници, вјерујте у Алаха, и Посланика Његова, и у Књигу коју Он Своме Посланику објављује, и у Књигу коју је објавио прије. А онај ко не буде вјеровао у Алаха, и у мелеке Његове, и у књиге Његове, и у посланике Његове, и у онај свијет - далеко је залутао" (Коран. 4:136). То су тих шест тачака. Анђели у муслиманском учењу представљају некакве духове, створене из светлости који увек испуњавају Алахову вољу. Сагласно исламу, анђели не могу да падну. Једини случај када је анђео пао је случај Иблиса, по нашем сатане, који је постао Шејтан, сатана. Међутим, да ли је Иблис анђео или највећи од џинова - спорно је питање. Ствар је у томе што низ ауторитета тврди да је Иблис побуњени анђео, а низ ауторитета говори да је у питању џин. Анђели имају различити број крила, о њима се различито говори. На пример, говоре да арханђео Џибрил има 600 крила при чему се сваки дан купа у извору. Док се купа, падају му капи са крила и постају бисери. Такве су арапске басне које наравно имају мало везе са реалношћу, али показују идеалистичку представу о анђелима. Сем анђела постоје и друга духовна бића које називају џиновима[21]. Џинови су бића неанђелске природе, створени су из бездимног огња и подељени на две врсте бића: постоје џинови-муслимани и џинови-незнабошци. На који начин се јавило учење да постоје џинови-муслимани? Једном приликом, док је још био на самом почетку свог посланства, Мухамед је пошао да проповеда у једном од градова Арабије. Док још није имао армију, покушао је да своју реч донесе уз помоћ проповеди. Прогнали су га. Он се јако узнемирен враћа назад и ту је имао 9
  • 10. откровење да у стварности није узалуд ишао, јер су се окупили џинови из целе Арабије да би послушали његову проповед. Они су и примили ислам. На тај начин је своју мисију ипак испунио. Тако је Мухамед добио утеху. Тако се појавило учење о џиновима-муслиманима. Џинови су, за разлику од анђела, бића која имају два пола - мушки и женски. Они могу међусобно да ступају у брак, могу да ступе у брак са људима. На пример, 2004. године је била велика полемика у исламским новинама у Татарстану по питању да ли је по шеријату дозвољено да се званично склапају бракови са џиновима! Зашто? Не знам зашто је 2004. године то била актуелна тема у Татарстану, али опет је то чињеница. Својим очима сам видео татарске новине који то питање темељно обрађују. Џинови могу да наносе штету човеку: да га гуше, наводе зло на њега. Вођа побуњених џинова-незнабожаца је Иблис, то јест, сатана, шејтан. Сагласно са исламским учењем Иблис и његови џинови ће бити кажњени на крају крајева, биће бачени у геену заједно са онима који су одбацили ислам. Како оценити то учење? Реално то нису просто неке бајке, басне, већ јако озбиљно извртање духовних реалности. Свет духова реално постоји и делује, представе о том свету се криве да човек не би могао да се бори са нечистим духовима. Мислим, ако џина можеш да обратиш у ислам - нема ограничења ни за преговоре са њим?! У исламу не постоји систематска борба са светом злих духова. Сматра се да Алах сам штити човека. Ако је човек поседнут, а у исламском свету је то јако раширена појава (својим очима сам видео сличан проблем у Ижевску када сам проповедао тамо. Муслиманка је пала у несвест. Почела је да се тресе, када су цитирали Свето Јеванђеље. Сматра се да је неопходно прочитати Коран и џин ће се смирити. Узгред речено, то се не догађа и зато је свет ислама обузет страшним страхом од урока. Ако је неко био у Турској или Египту, на Истоку уопште, сигурно је приметио амајлије против урока. При чему се према томе односе прилично озбиљно: сматра се да је рукав Фатиме реално неопходан човеку да би се на неки начин заштитио од напада џинова. Без тога се човек никако, ни на који начин неће избавити. Зато се муслимани налазе у стању непрестане панике. Са хришћанске тачке гледишта то је заиста реална чињеница - чињеница заснована на томе да човек није заштићен од насиља ђавола, да се налази под сеном смрти будући без заштите које пружа Свето Крштење. Следећа тачка муслиманске вере, која их одваја од хришћана је вера у Писмо. Коран је са муслиманске тачке гледишта предвечно биће, које постоји поред Алаха. Он одувек постоји на арапском језику и зато се преводи Корана не сматрају адекватнима. Ако узмете Коран, тамо је на почетку написано: "Преводи смисла". Реално је то исправно, јер је са исламске тачке гледишта немогуће превести Коран на друге језике. Коран је директна Алахова реч на арапском језику. То је такође антропоморфизам - тврдити да Бог говори и у вечности говори језиком који се јавио 10
  • 11. у времену значи приписивати Богу неку променљивост. Да не причам уопште говорити да постоји нека реалност савечна Богу која није Бог - то је наравно, многобожје. Дакле, када се поведе реч о Библији муслимани говоре да Библија не може бити Реч Божија јер она не садржи само речи Божије, већ и описе догађаја и зато никако не може бити реч Божија. Како муслиману објаснити да је то - Реч Божија? Ствар је у томе што је за нас Свето Писмо Реч Божија зато што Бог говори не само Речју, већ говори и делима. Погледајте како се одвија учење у школи: може се предавати лекција, а може се и на табли написати пример. А може се задати и практични задатак. Исто тако и Бог учи људски род: Он Себе открива кроз Своју Реч, Која показује себе и делом и речју и казном и проповедима, и примерима и свим другим. Штавише, Библија је, за разлику од Корана, Књига Завета између Бога и људи, то јест, Савеза између Творца и створења. Коран не претпоставља завет између Бога и људи. Коран представља, да тако кажемо, једнострану везу: он представља одређене заповести које човек треба да испуни, упутство за примену. Догађаји који су описани у Корану реално веома често противрече Светом Писму. На пример, главно дело Соломона је са исламске тачке гледишта био разговор са џиновима и животињама.[22] Такође се тврди да је на пример, Дјева Марија Мојсејева сестра, а Аман из књиге Јестире фараонов војвода из времена Јосифа. Тамо таквих реалних грешака има веома много. У Корану постоји 225 противречности које налазе сами муслимани.[23] Они то објашњавају тиме да постоје укинути и замењени ајати. Зато Црква сматра Коран Мухамедовом измишљотином, у многоме инспирисаном злим силама. Зашто? Зато што смо убеђени да је начин на који му се предавало откровење... А откровење је било! То ми такође треба да знамо - Мухамед је добио реално откровење, имао је реалне знаке. Како је говорила Ајша, Мухамедова омиљена жена, Мухамед би почињао да се тресе, или би побледео, или поцрвенео, облио знојем када би долазило откровење. Често је падао у несвест добијајући откровење. Понекада му је избијала пена на уста. Мухамед је говорио да би понекада у тим тренуцима добијао главобољу или би чуо звук звона у глави који се појачавао, наносећи му страшан бол након кога је памтио то што му је предано.[24] Ове знаке наравно можемо признати као чињеницу постојања одређеног откровења. Неког духовног мешања је било, без сумње, али то мешање није било божанског порекла. За хришћане се опис који дају Мухамедови следбеници поклапа са описом поседнутости. Ево примера: случај са дететом кога је Господ исцелио након Преображења на Тавору,[25] знаци његовог обољења очигледно се поклапају са оним што је било са Мухамедом. Штавише, то је тачка гледишта самог Мухамеда. Сам Мухамед је на почетку сматрао да га је напао зли дух, јер је био призван уз помоћ гушења. Арханђел Џибрил који му се тобож јавио почео је да га гуши и тражи да прочита неразумљиви текст који није могао да схвати. Мухамед је дуго сматрао да 11
  • 12. зли дух делује на њега и штавише, неколико пута је хтео да се убије. Њега су јако мучиле мисли о самоубиству након првог откровења, што за нас представља јасно сведочанство о прелести[26] која обмањује човека. Њега је у супротно убедила тек Хадиџа, његова старија, прва жена. Нажалост, касније се Мухамед убедио у сопствену изабраност и решио да он заиста и јесте Божији посланик. Зато Црква одбацује Коран, не сматра га речју Божијом и не види никакву могућност да помири Коран са истинском речју Божијом. Вера у посланике такође разликује ислам од хришћанства и јудаизма. Занимљиво је да је једна од главних идеја ислама то да је посланица Алаха увек једна и иста. У хришћанству, у древном јудаизму, па чак и у новом јудаизму - данашњем талмудском јудаизму - та учења се ипак мењају... У том смислу ислам је чак и даље од хришћанства у односу на данашњи талмудски јудаизам, да не говорим већ о древном јудаизму, који је истински претходник хришћанства. Пророци се шаљу конкретном човеку са конкретном вољом Божијом, која зависи од конкретног човека, која је неопходна за учешће у завету, савезу. То јест, пророк је весник завета са Богом, који Себе открива све више и више. Из хришћанске тачке гледишта откровење се појачава у зависности од духовног раста људи, људског рода, до времена док не достигне границу не у речи, већ у јављању Самог Бога, када Бог постаје човек. Тада се мисија пророка завршава, зато што су пророци говорили о доласку Богочовека Христа, Који Сам и јесте највеће откровење. О томе говори Посланица Јеврејима апостола Павла, које се чита уочи празника Христовог Рођења. Бог, Који је много пута и на различите начине говорио оцима о пророцима, на крају времена говорио је у Сину, Кога је поставио за начелника свега, кроз Кога је и векове створио. За ислам једина вест је учење о једном Богу. Ништа друго Алах не може да каже људском роду, сем да нема никога коме треба да се клањамо осим њега. Ако томе додамо да по неким хадисима има 124 хиљада посланика који сви говоре о томе да нема никога ко је достојан клањања сем Алаха и да је неопходно клањати му се.[27] То је све, нема више никаквих новости! Не интернету је једном приликом покренут спор са муслиманима: шта је ново донео Коран у поређењу са Библијом? Зашто је било потребно слати Мухамеда? Шта постоји у Корану а да већ није било у Библији? Испоставило се да ништа ново Коран није донео. Једина новост је била дозвола за узимање изнутрица. Ако ћемо тако формално да говоримо, ни у Новом Завету узимање изнутрица није забрањено. Зато ништа ново чак ни у том смислу није дано. Измењена је кибла[28], то јест смер клањања. И то је све. То јест никакве принципијелне новине Коран у поређењу са Библијом не даје. Ако хоћете, Коран је тривијално учење. То јест, у њему нема ничег новог у поређењу са Библијом, ништа ново о Богу он не открива - једино што прекрива оно истинито што је било раније, одбацује део откровења која су постојала раније. 12
  • 13. Сада што се тиче посланика. Суре Корана описују посланике који се јако разликују од оних које ми знамо. То јест, они имају библијска имена. На пример у Корану се помиње Ноје, Јосиф, Авраам, Исаак и Јаков, Адам и Ева, Богородица Марија, Исус Христос, Јован Крститељ, цар Давид и Соломон. Али се сви они суштински разликују од онога што нам говори Свето Писмо и просто историјска реалност. Зато што веома много људи који су познати из Писма, познати су и по историјским подацима. Историјски подаци наглашавају истинитост управо библијске повести. На пример, најважније за хришћанина - однос према Исусу Христу. Може се рећи да муслимани поштују Исуса Христа. То ће бити нетачно јер они Исуса Христа као таквог уопште не знају. Иса Масих из Корана радикално се разликује од Исуса Христа. Као прво, разликује се по имену. Ствар је у томе што превод имена Исуса ни у ком случају неће гласити Иса, већ Јесуа или Јешуа. Зато арапски хришћани не зову Исуса Христа Иса, они га зову Јесуа, да би тачно пренели реч Божију. При том је занимљиво како је Мухамед објашњавао тај превод. Ствар је у томе што је Мухамед предобро знао истинско име, али је говорио да на други начин неће ући у ритам Корана. Схватате? Име Исуса Христа је било измењено да би се лакше сместило у ритам Корана! Но, добро. То није много важно јер може постојати и много гори превод. Суштина је у томе да се Христос не назива Богом, сматра се створењем, упркос Јеванђељу и пророчанствима древних пророка. Говори се о чудима која су преузета из апокрифа потпуно бесмислена чуда, типа оживљавања глинених птичица у детињству или то да је Он разговарао као новорођено дете. При чему је занимљиво да у апокрифу "Арапско јеванђеље детињства" одакле је Мухамед преузео ову причу, новорођени Исус говори: "Ја сам Бог послат на земљу Својим Оцем", а код Мухамеда пише: "Ја сам само створење". То јест, Мухамед је чак и тај апокриф искривио. Говори се, на пример, о столу са јелом које је измолио од Алаха на молбе ученика. На тај начин Тајна Вечера се меша са чудом умножења хлебова - добила се нека изобилна трпеза. То јест потпуно апсурдна чуда. Међутим, главна разлика хришћанског учења о Христу од исламског је - одбацивање чињенице смрти Исуса Христа од стране муслимана. Познато је да Васкрсење многи одбацују: Јевреји одбацују, безбожници такође. Муслимани су одбацили Распеће. Тврде да Исус Христос није био распет, Алах га је сакрио, уместо Њега је распет други човек. По разним учењима био је распет или Симон Киринејац који је носио крст или је био распет Јуда Искариотски. Христос је био узнесен на небеса и затим ће се вратити да би на крају времена уништио целокупно хришћанство, сломио све крстове, оженио се, умро и био сахрањен поред Мухамеда. Зато у Медини где је сахрањен Мухамед до сада чувају место за будућу гробницу Исуса Христа. На тај начин, Исус Христос описан у Корану радикално се разликује од истинског Христа. При том је занимљиво да се он разликује чак и од историјског Христа јер је чињеница Распећа потврђена уопште од стране свих историчара. Сви изворници, чак и небиблијски, када говоре о личности Исуса Христа, говоре пре свега о томе да 13
  • 14. је био распет. И за нас је, заиста, то најважнија вест. "А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1 Кор. 1:23-24). Одатле, узгред речено, и потиче страшна мржња према крсту. Једна од првих ствари коју су муслимани чинили на освојеним територијама - јесте уништење крстова. И како сам већ говорио, муслимански Христос ће уништити крстове на крају. При том, муслимани такође забрањују вино. У Корану је било забрањено вино, али нису забрањени наркотици који су већ тада постојали. Постоји чак и хадис, не знам колико је поуздан, где Мухамед говори да све што је од мака јесте благословено. Колико је он тачан не знам, али чињеница је да муслимани одувек употребљавају наркотике. То је очигледна чињеница, и то чак и од времена самог Мухамеда. Зашто је забрањено вино? За нас је то очигледно, јер се ради о забрани Светог Причешћа. Зато су у исламским земљама повремено и покретани прогони хришћана зато што они употребљавају вино за Свето Причешће. Одатле се и појавила пракса да су хришћани били принуђени да служе са вином од сувог грожђа да би се на тај начин спасили тих прогона. Најзанимљивије је што муслимани као пророка поштују, на пример, Александра Македонског. Сматра се да је Александар Македонски један од Алахових пророка. При том је Александар Македонски, као што је познато, себе сматрао Зевсовим сином и био ватрени многобожац. Њега при том сматрају за истинског пророка, он се у Корану помиње под именом Зул-Кифл, то јест, двороги, због шлема који је носио... Двороги... Занимљиво је да је са њим повезан догађај који описује да је једном приликом дошао до прљавог, смрдљивог извора у који се сваки пут спушта Сунце. Са Мухамедове тачке гледишта, на крајњем Западу постоји смрдљиви извор где су Сунце спушта. Данашњи муслимани се налазе у веома незгодном положају и они некако покушавају да заобиђу то. Међутим, Коран очигледно тврди да се Сунце спушта управо у смрдљиви извор. То су примери грешака које су допуштене због Мухамедовог незнања. Муслиманска вера у Последњи дан се такође разликује од хришћанске. По муслиманском учењу смрт се одвија на следећи начин: душа излази из тела уз помоћ одређеног анђела, затим добија пресуду од Алаха и враћа се натраг у тело. Душа муслимана се до самог дана Васкрсења налази у телу и при том душа добија неко задовољство налазећи се тамо у телу. Не знам какво, увек сам питао то муслимане какво задовољство представља лежање у мрачном гробу, али не знам, нису ми рекли. Посебно сам питао све - и обичне муслимане и имаме - нико ми није одговорио. Говоре: "То је тајно задовољство, које ти не разумеш". Па добро, не схватам. И душа грешника се налази у телу и бива мучена од стране анђела. И тако, човек лежи у тој гробници, наслађује се или мучи док не дође Последњи дан. 14
  • 15. Пред крај света ће се, по исламу, одиграти следећи догађаји: Исус (Иса) ће се вратити на земљу, уништити све хришћане, сломити крстове, оженити се, извршити обред поклоњења Алаху. При чему он чак неће ни водити обред намаза, већ ће бити други на том обреду иза још једног водећег муслимана тог времена. Појавиће се Даџал, одређени аналог Антихристу, кога ће Алах убити. На крају, анђео по имену Исрафил ће затрубити у трубу и све ће у овом свету умрети: сви људи, џинови, анђели. По Алаховој заповести Исрафил ће, након што затруби, убити себе самога. Затим ће Алах васкрснути све, сви људи ће стати пред Алахом и он ће им судити. Муслиманима ће се показати њихови греси, они ће признати да су их учинили и биће им опроштено. Посебно грешни муслимани ће бити бачени у пакао, али ће их кроз хиљаду година одатле извести Мухамед. Онима који су погинули у џихаду терористима и тако даље - у светом рату неће бити суђено. Њих ће без суда послати у рај. При том постоји једна епизода која се описује у хадисима: у Судњи дан, када они васкрсну, откриће се све њихове ране и из њих ће потећи мошус. Ја не добијам некакво посебно задовољство од те слике, али... не знам, њима се допада, не знам зашто. Не разумем. Сви остали треба да прођу преко моста Ас-сират који води у рај. Овај мост се за грешнике смањује на ширину бритве, а за праведнике се шири. Муслимани ће прећи тај мост на овновима који се жртвују за време празника Курбан-Бајрама.[29] Зато, ако је ован био лош, саплешће се и пасти у огањ. Они који су имали добре овнове жртве су биле добре - ти људи ће отићи у рај. Рај муслимана уопште није хришћански рај. Муслимански рај је, да тако кажемо, посебно место, врт где ће се људи бавити врло активним сексом и добијати велико естетско задовољство од рајских лепота, растиња и укусних јела којима ће се наслађивати. По неким хадисима сваком човеку ће се давати три милиона јела дневно и снаге да се све то поједе. И свакоме ће се давати сваких дан 124 хиљада хурија. Хурије су посебна бића - сигурно је да нису људи - које се различито описују: имају црне очи као бисер, и биће у рају ради насладе итд. Међутим, хурије служе искључиво за телесну насладу, ни за шта друго. Човек добија по 124 хиљада хурија на дан, при чему се дају и силе да се са њима ступи у телесне односе. Како је говорио свети Симеон Солунски по том поводу да су муслиманима "обећани рајски вртови, испуњени сваком развратношћу".[30] То је уопште неприхватљиво учење, али је ипак чињеница. При том, човек никада неће видети Алаха. Он ће видети Алаха, како је речено у једном од хадиса, само као месец у облачној ноћи, то јест - издалека. Алах ће питати: "Да ли си задовољан? Да ли ти треба још нешто?" Човек ће одговарати: "Треба". Алах ће испуњавати све телесне прохтеве човека, али не више од тога. Како се односити према томе? Чини ми се да је муслимански рај потпуно остварива ствар. Код отаца Свете Цркве описују се сукубуси и инкубуси[31] - демони блуда. Познати су случајеви када човек није у стању... Постоји и болест булимија када човек све време једе и не може да се засити. Све ове ствари би за нас потпуно биле прави пакао, када би нас у такво место сместили. 15
  • 16. Хришћани се надају Царству Небеском, животу са Богом, Богоопштењу као главној наслади у вечности. Богоопштење, Боговиђење, учешће у Божанском блаженству, у Његовом сопственом животу. Зато је оно што нам предлаже Мухамед потпуно неприхватљиво и недопустиво. Следећа неизоставна тачка муслиманског учења је вера у предодређеност. Сагласно хадисима и низу цитата из Корана, 50 хиљада година пре стварања света Алах је рекао перу: "Пиши", и перо је почело да пише све што ће се догодити у овом свету до самога краја. На тај начин, написан је програм - све што ће се догодити у овом свету од почетка до самог краја. Није био написан само Коран, јер Коран није створен. И сагласно том учењу, Алах је творац свих поступака, како злих, тако и добрих. Он је творац и добра и зла. На последњој расправи коју сам имао 3. фебруара, Полосин[32] је потврдио учење, колико год покушавао да избегне, да је Алах - творац зла. За нас је то недопустиво због чињенице да зло не постоји, оно што не постоји не може да се створи. Зло нема своју природу, зло представља извртање добра, извитоперење, злоупотребу добрих Божијих створења и зато Бог не унакажава оно што је Сам створио. Бог је благ и милостив. Он је апсолутно праведан и свет и зато се ни са каквим злом не може помирити. Са исламске тачке гледишта Алах даје силу убици да убије, прељубнику да учини прељубу, милостивом да да милостињу. Постоји учење да Алах има две врсте воље: вољу која одобрава и која не одобрава. И то није допуштење, већ управо воља. Воља која не одобрава - пример: Он Сам чини човека убицом, а затим кажњава човека за то. Једина граница где постоји слобода за човека ислама је малена граница избора. То јест, човек може да изабере да иде или да не иде Алаховим путем. Одакле потиче слобода - није познато. Ствар је у томе што ислам одбацује прародитељски грех, одбацује исквареност људске природе, али при том говори да постоји неки нафс. Нафс је исто што и јеврејски нефеш - душа. Та душа се из неког разлога противи Алаховој вољи. Зашто се противи - питање је. Овде се појављују различите струје у исламу. Једни говоре да уопште никакве слободе стварно и нема, други говоре да од човека зависи жеља, а остварење - од Алаха. Овде се налази потврда старе лажи. Адам је, сећате се, говорио да је за грех крив - ко? "Жена коју си ми дао". То јест, крива је за греховни пад жена коју ми је Бог подвалио. Нисам ја крив, већ је крива управо жена. На тај начин, кривица се пребацује на Бога и човек се фактички одриче исправљања. Све се своди на једно и исто - богоборство. На тај начин, у области вероучења ислам и хришћанство су две потпуно супротне ствари, међусобно несместиве. Други стубови ислама се такође разликују од вере у Бога Творца. 2. Обред поклоњења (намаз), наравно, не представља молитву. То је јако важно запамтити. Чак и текстови који се читају у време намаза су пре текстови који 16
  • 17. описују однос човека према Богу, али не садрже молбе. Постоји посебна врста молитви када човек може да се моли Алаху за своје проблеме, али се она не препоручује баш много. То јест, не забрањује се, али се ни не подржава посебно, не препоручује се. То је повезано опет са учењем о предодређености: ако је све предодређено, за шта се и молити? Међутим, у принципу молитве у исламу постоје. Међутим, обред намаза је управо обред поклоњења. При чему је занимљиво да је у исламу најважнији - ритуал. Ако си ти макар мало нарушио ритуал - намаз није добар, мораш да почнеш испочетка. Алаху, очигледно, није много интересантно стање човековог срца. За хришћане је, обрнуто, најважније од свега човеково срце. Ако је човек потпуно правилно одслужио, по поретку, али су при том његове мисли лутале негде у висинама, у његовој фантазији - та служба је ништавна. Све молитве које су изговорене без пажње, без учешћа срца, никакве вредности пред Богом немају. "Човек гледа на лице, Бог на срце". Бог гледа на жељу човековог срца. Алаху то није потребно. За нас хришћане је очигледно да је аутор намаза онај ко човеково срце просто не може да види. По хришћанском учењу чак ни анђели не могу да знају шта се дешава унутар човека. То зна само Бог. Зато анђео који је диктирао Коран није знао човеково срце, њему је главни - спољашњи обред. Занимљиво је да је код идолопоклоника било управо тако. Од хришћана су тражили ритуални знак поклоњења без учешћа срца. Незнабошци су често говорили: ви срцем можете веровати у кога желите, главно је да баците тамјан на ломачу и то је све. Пред идолом је то довољно. Потпуно исто као у исламу. 3. Трећи стуб ислама често називају милостињом. Међутим, у стварности то уопште није милостиња. Закат је обавезни порез за сиромашне. Он представља традиционално 1/40 прихода, тамо постоји нека одређена сума. Обично је једнака вредности девет грама сребра за годину дана. Као прво, мора да буде јавна. Закат се тријумфално објављује, често чак и у џамијама: неко је дао за сиромашне толико, иако и није обавезно. Али се најчешће тако догађа. Као друго - закат се принципијелно даје само муслиманима или онима који се уз помоћ новца могу обратити у ислам. У хришћанству милостиња треба да се даје свима. Као што се у причи о милостивом Самарјанину говори да он помаже свима - и хришћанима и нехришћанима, и вернима и невернима - свима треба да помогнемо у име Бога Свемогућег.[33] Наравно, Господ нам је забранио да милостињу јавно чинимо.[34] Узгред, људи из секти веома често вичу да много помажу сиромасима, иако реално чине много мање од православних хришћана, али при том користе милостињу за пропаганду својих заблуда. 4. Четврти стуб је држање поста у месецу Рамазану. Занимљиво је да су на почетку, у време Мухамеда, постили исто као и хришћани, то јест у почетку су постили 40 дана, затим месец дана, али су постили током месец дана, уздржавајући се од одређене врсте хране: од меса и млечних производа, као што хришћани чине до данас. Међутим, затим је Мухамед рекао да је то јако тежак вид поста, добио је откровење 17
  • 18. да се пости само током дневног дела дана. Зато се пост Рамазан остварује у томе да човек не једе, не пије, не ступа у интимне односе (има још низ забрана јасно описаних у шеријату) у периоду од свитања до тренутка до када на улици неће моћи да се разликује црни од белог конца. А затим креће тријумфално забављање када човек једе све што му се допадне. Имао сам прилике да боравим у Каиру у време Рамазана. То је био, наравно, јако потресан призор. Замислите: идеш током дана улицом, стоји муслиман, мушкарац и музе краву на асфалту. Не схватам зашто на асфалту, али је тако. Зашто музе разумљиво, јер јој се виме отворило. Затим се приближава вече и постаје просто опасно ићи улицом: возе се мотори, аутомобили скоро по тротоарима, свако јури на своју трпезу. При чему се тријумфално износе столови на којима се налазе ћевапчићи, уопште све - брдо хране је изнесено, људи стоје и чекају зов мујездина[35] са минарета који јавља да наступа време за забаву. Чује се звоно, као у фабрици и сви заједно се бацају скоро у лету на храну, почињу да једу. Наравно, за мене је то било мало смешно јер се добија овако нешто, када човек користи пост као дијету, а не као средство духовног развоја. Иако објективности ради, треба рећи да многи искрени муслимани у Рамазану више времена посвећују изучавању Корана. Овде наравно, има блискости са нашим постом, јер је као што знамо, и наш пост - време посебног изучавања Светог Писма. Зато су неки елементи поста сачувани и у исламу. Али ипак помоћ од поста у борби са страстима се не користи. Пост се користи као одређено средство покорности Алаху, као намаз, али не као средство за борбу са страстима. Шта је за нас хришћане главно у посту? Борба са угађањем стомаку, гневом, са другим страстима. У исламу тако нешто не постоји. Уопште, у исламу се у принципу не боре са страстима, јер они сматрају све природним. Једини изузетак је суфизам где се са страстима ипак боре, али са циљем да се разори личност, слије се са Алахом изгубивши себе. Немају хришћанско учење о борби са страстима. 5. Пети стуб је на крају, поклонички пут у Меку - хаџ. Сам по себи овај обред својим пореклом усходи до паганства, он у потпуности обнавља древни незнабожачки обичај и при том реално остаје неразумљив. Зашто љубити црни камен? Халиф Омар је сам говорио да не зна зашто то ради, али ето, посланик је тако радио, и ја радим тако. Сам по себи обред је заиста сличан са сујеверјем. Зато што жртве које се приносе немају значај, везе са искупљењем грехова, они су просто неразумљиве жртве. Слава Богу, муслимани су напустили незнабожачке остатке, зато они сада не мисле да се Алах храни жртвом као што су то незнабошци мислили. Јудејску представу о жртви као нечему што нас подсећа на грех и неопходност искупљења немају. Такође немају ни жртву очишћења која постоји у хришћанству. При том се на жртву приносе камиле, овнови - није јасно. Бесмислени обред који за нас представља сујеверје. Исто као што је несхватљив и обред каменовања. Сваке године гине јако много људи за време обреда каменовања у Меки. Сматра се да на тај начин човек може сатану да убије камењем. Међутим, не мислим да неко може каменом да погоди џина, анђела. То је сујеверје. Није случајно са тим повезана и смрт људи. Ако су ови обреди припремали људе за долазак Господњи, садашњи обреди хаџа, немајући никакав 18
  • 19. психолошки циљ, представљају просто неразумљиву ствар. Када питам муслимане зашто то раде, зашто постоји један или други део обреда они објашњавају само белу боју одеће. То је логично. Беле боје означавају душевну чистоћу. Од кога су узели симболику? Од православних хришћана који, као што је познато, беле одежде носе у време Крштења. Такав симбол је постојао и у древном јудаизму. У дан очишћења на Јом-Кипур[36], Јевреји су се такође облачили у белу одећу. Све остало није разумљиво. Они ми одговарају: "Не знамо. Алах је рекао да мора да се ради - значи мора да се ради". Зашто је неопходно чинити нешто на одређени начин за време намаза?[37] Није разумљиво. То јест, постоји низ таквих ствари које су апсурдне, необјашњиве са богословске тачке гледишта, али се раде само зато што је тако речено. То и јесте сујеверје. Зато је за хришћане то заиста сујеверна појава, од кога се човек обавезно одриче за време Крштења. 6. На крају, последњи, шести стуб је џихад. Он представља форму мисионарења у исламу. Зашто се не сматра општеприхваћеном нормом? Муслимани који не сматрају џихад шестим стубом, нису против џихада. Муслиман не може да иде против џихада, јер је џихад директно указан у 53 ајата Корана. Ствар је у томе што муслимани обично објашњавају да џихад не може бити раширен свуда и зато не може бити стуб за све. Ето, то је објашњење. То је оно што уједињује практично све муслимане света, заједничко што имају сви муслимани. Међутим, ислам није монолитан. Постоје четири основне школе у исламу. У стварности постоји најрадикалнија разлика између две врсте ислама: евроислам (такозвани европски ислам) и традиционални ислам арапског света. У евроислам се убраја, на пример, наш ислам који постоји код тјуркских народа Русије. Назива се џадидизам[38]. У питању је учење настало 1809. године. Ово учење је покушало да прилагоди ислам традиционалним представама, традиционалним правима Татара, Башкира итд. Као резултат се јавио феномен који муслимани из арапског света фактички и не сматрају за ислам. То је и потпуно исправно. У џадидизам су фактички доспела потпуно неисламска учења: култ светих, нека незнабожачка средства борбе са уроком и врачањем. Код Татара је представа о исламу најчешће разливена. "Ми смо муслимани јер смо Татари, наш ислам је при том - део нашег националног идентитета. Ако престанем да будем муслиман, престаћу да будем и Татарин". Фактички се добија да под маском ислама делује управо национализам. Треба знати да је национализам резултат проклетства. У Библији се говори да пре Вавилонске куле није било различитих народа,[39] подела на различите народе је проклетство Вавилонске куле које не дозвољава да се људи уједине да би изградили свет насупрот Богу. Зато када људи почињу да обоготворавају нацију, они на тај начин иду против Бога, Који јесте Бог свих народа, Творац свега, целе Васељене. Како је рекао отац Софроније Сахаров:[40] "Ако се национализам не може 19
  • 20. превазићи, значи да дело Христово није успело". Ако се људи буду хватали за националност и не буду тражили апсолутну истину, никада неће доћи до Бога. Без сумње, тај такозвани меки ислам је опасан због свог национализма и ми то видимо по садашњем Татарстану, на пример, где ислам представља синоним национализма. За нас је то потпуно неприхватљиво. Уопште, мислим да је и за муслимане из арапског света то такође неприхватљиво. Овде се солидаришем са муслиманима арапског света: истина је важнија од нације, истина не зависи од нације и не може се рећи да сам муслиман, зато што сам Татарин. Као што се не може рећи да сам хришћанин, јер сам Рус. Хришћанство не зависи од нације, већ од вере у Свемогућег Бога, који уједињује људе у Васељенску Цркву у којој нема "ни јелина, ни Јудејца, ни варвара, ни Скита" и где се то проклетство Вавилонске куле укида. Зато што људи служе Богу сваки на свом језику, али прослављају једног Бога у једној Цркви. Ето код нас ће на пример овог четвртка бити молебан на татарском језику, на словенском језику, на Крутицком подворју, што је опет један од знакова Васељенске Цркве. У региону Кавказа јавила се нека посебна синтеза: тамо је шеријат, исламски закон сједињен са адатом - традиционалним тјуркским кодексом. Јавиле су се чак и неке норме које противрече исламу, које су се укорениле под видом ислама. Класичан пример је крвна освета. Крвна освета, без сумње, није у складу са исламом. Пракса крвне освете није исламска пракса, њу Мухамед у своје време није одобравао, јер је Мухамед тражио не крвну освету, већ суд пред шеријатским судијама у оквиру заједнице. Ту пракса крвне освете, наравно, противречи исламу, али се ипак одржава управо зато што је био прихваћен незнабожачки кодекс. Сем тога, на Кавказу је веома распрострањен култ светих, светих извора, самих светих што, наравно, није у сагласности са исламом, јер светост као светост исламу није позната. Непозната је у смислу светости где сила Божија постаје део човека. Само један вид светости познат је у исламу - светост дервиша. Дервиш је човек који поседује натприродне способности, при чему се оне сматрају за нешто што није добро. Постоји изрека у којој се каже да су чудеса нечисте ствари које праведници имају. При том су дервишка чуда обично окултне природе, што они сами и признају. Они говоре да је у питању некакав транс у који они упадају, да то чак и са њихове тачке гледишта не потиче од Алаха, да је често изазвано контактом са џиновима. Чињеница да је међу Кавкасцима до сада, исто као и међу неким Арапима распрострањен култ светих, у стварности говори о томе да ислам није човечан. Човек жели да има светињу. Зашто? Зато што је то утемељено у људској природи. Човеку је својствено да буде свет. Бог је створио човека за светост. Зато човек себи тражи светињу. А пошто му ислам не даје такву могућност, значи да он не одговара Божијој замисли о човеку. И на крају, постоје две врсте ислама које су раширене у Русији. То је руски ислам који сада много људи прима. У реалности, млади људи примају ислам јер траже активнији начин живота. Сматра се да је ето, Православље - религија бакица, а да је 20
  • 21. ислам - религија снажних мушкараца. Ја бих рекао пре - религија адолесцената. Али због тога руски муслимани те врсте примају ислам у најрадикалнијем облику, то јест - вахабизам. Постоји друга врста ислама - женски ислам - када се жена удаје за муслимана и прима ислам под његовим утицајем. Нормално, има и обрнутих примера када мушкарац прима ислам јер се оженио муслиманком. По шеријату у принципу се дозвољава брак муслимана са немуслиманком, то јест, хришћанком, Јеврејком или представницом зороастризма, али је обрнути брак - муслиманке са хришћанином недопустив. Али ипак и такви бракови су прихваћени и распрострањени. Данас је такође распрострањен суфизам - посебна струја ислама која са исламске тачке гледишта представља јерес. Суфизам говори да је Бог одређена безлична сила, која може да у себе узме и раствори човека, да је из неког разлога идеал - растварање људске личности! Та струја је данас такође веома популарна у неким круговима интелигенције. Још нисам рекао шта представља вахабизам. Сви говоре против њега, неки говоре да је у питању секта. Међутим, Путин, наш председник је правилно рекао да они нису секта. То је чиста истина. Вахабизам није секта. Вахабизам је можда у најчистијем облику сачувао ислам, суштински ислам који представља званично вероисповедање Саудијске Арабије. Саудијска Арабија и низ других исламских држава придржавају се вахабитске варијанте ислама. То је посебна врста ханболитског мазхаба[41] који постоји од осмог века, и који говори да је неопходно деловати само у сагласности са Кораном и суном[42] - исламским светим предањем, да нису допустиве никакве измене. Оснивач покрета је био Мухамед ибн Абд-ал Вахаб[43] који је живео од 1703. до 1787. године. Под његовим утицајем била су уништена сва света места на Арапском полуострву, Ћаба[44] је била ослобођена од свих украса. Вахаб се залагао за тачно следовање речи суне, за социјалну правду међу муслиманима, за праксу џихада против неверних. Све који нису желели да се одрекну незнабожачких остатака, називао је невернима и зато је и ратовао са њима. Његови следбеници су били Саудити, краљевски род ибн Сауд, који је сада краљевска династија Саудијске Арабије. Они су у почетку били гоњени од стране Турака, али су у двадесетом веку дошли на власт, не без утицаја Енглеске и Америке. Са њима су били повезани муриди[45] Шамиља на Кавказу. Покрет Шамиља на Кавказу је генетски повезан са покретом Мухамеда Вахаба који пак потиче из Арабије. То је у неком смислу обнова древног ислама, при том обнова најдивљијих елемената. Не говорим о трговини робљем! Трговина робљем је у исламском свету постојала све до скора. Земље где је трговина робљем укинута у 80-90-им годинама јесу земље управо ислама. Реално она постоји и до данас. Најважнији у вахабизму је наравно закон. Сетите се талибана[46] - вахабитског покрета у који су улазили посебни људи који су мерили дужину браде код човека 21
  • 22. након одређеног узраста. То јест, човек старији од 30 година мора да има одређену, јасно одређене дужине браду, јер брада мора да буде исте дужине као код пророка Мухамеда. Сем тога, вахабизам прописује све, целокупан живот до ситница. И у томе се и претпоставља спасење. Када сам говорио о дивљим остацима мислио сам на учење које постоји у вахабизму о Божијој ограничености - да је Алах просторно ограничен. То је управо вахабитска идеја. Вахабизам тврди да је главни задатак муслимана стварање царства праведности. То је реално немогуће учинити јер на земљи без Бога, без победе над смрћу - каква је праведност могућа, ако ће је смрт прождрети? Избавити се од зла без Христа није могуће. Поред сунизма[47], постоји и друга основна струја у исламу - шиизам[48]. Шиизам је струја ислама које се придржава Иран и Азербејџан код нас. Ова струја такође признаје пет стубова ислама. Његова особеност је у томе што је за истинско тумачење ислама неопходан не само савет учених, како је то било у суни, већ и лидер исламске заједнице - калиф. Сматрало се да мора постојати низ имама[49] који су у стању да дају адекватно тумачење Корана. У том смислу то је аналог нашег учења о неопходности свете јерархије за правилно схватање Светог Писма. Међутим, за њих је то пре јерархија посвећених, а не јерархија као таква. То се може повезати са гностицима, при чему постоји и директна веза. У основи шиизма реално је лежао гностицизам. То јест, сматра се да је цео низ имама - дванаест имама - један другом предавао скривена знања, тајна знања, недоступна за посвећене, да су владали магијским способностима. Ред тих дванаест имама продужио се до десетог века, када је последњи имам нестао, али он треба да се врати. Али[50] се сматра за првог имама који је убијен у време једног од међусобних обрачуна, и око његовог имена, око имама, јавио се култ мученика. Сматра се да је мучеништво само по себи, то јест самомучење, у правом смислу речи, самокажњавање - богоугодно дело. Одатле и потиче феномен који су сви видели на телевизији - где муслимани себе ударају штаповима. Сматра се да самомучење дарује заслуге човеку и да представља средство задобијања божанске силе. Нас то више подсећа на муке Ваалових жречева који су себе клали и ударали. Наравно, никакве награде ту нема. Мученици које шиити поштују, наравно нису мученици у смислу како мученике схватају хришћани. Ако хришћански мученик сведочи да је смрт побеђена, његова смрт сведочи да је смрт уништена победом Исуса Христа, а у шиизму је мученик просто сведок Алаха, који говори да постоји господар коме се он покорава. Ради њега сам спреман да чак мучим себе. То је потпуно другачија представа. У једном случају је то дело роба - код шиита, у другом случају дело слободних - код хришћана. Такође мислим да је учење о имамима као чуварима духовне светлости пре шаманизам него што је повезано са откровењем Божијим. Бог је Творац свих људи и Он даје вест свим људима. Друга је ствар што се она усваја од разних људи, у зависности од човекових жеља. Међутим, ми немамо скривених догмата, нема тајних учења, зато што је учење Божије и онако тајно. Оно није тајно зато што је оно 22
  • 23. тајновито, већ зато што је дубоко и открива се човеку који живи њиме, који познаје реалност скривену иза речи. Зато мислим да је покушај шиита да створе неку идеју духовне светлости погрешна. То је покушај да се реалне тајне замене некаквим људским измишљотинама. За нас тај Али и Мухамедов унук, Хасан ибн Али - њихове гробнице су главне шиитске светиње - наравно, уопште нису хероји, каквим их сматрају шиити, већ пре наши први непријатељи, јер је Али био један од првих калифа[51] који је почео систематски да истребљује хришћане. Ратовали су са хришћанима сви, почевши од Мухамеда. Међутим, управо је Али почео први да убија хришћане због хришћанства. То је било његово достигнуће. Шиити имају и следећу особеност које на пример нема у сунитском исламу: међу њима је раширен привремени брак. Ствар је у томе што постоје различити системи брака. Као што је познато, муслиман може да уђе у брак са четири законите жене, а такође да узме себи онолико љубавница колико може његова рука да обухвати, како је речено у Корану: "Ако се бојите да према жена сиротама нећете бити праведни, онда се жените оним женама које су вам допуштене, са по двије, са по три и са по четири. А ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном; или - ето вам оних које посједујете. Тако ћете се најлакше неправде сачувати" (Коран 4:3). То јест, човек може да има неограничени број жена. Наравно, у обавези је да их подмири на одређени начин. У шиизму су отишли даље и увели схватање као што је привремени брак, који може трајати од једног сата до 99 година. Најчешће се закључује на 1 сат. Ова пракса се користи ради оправдања силовања и проституције. Зато у шиитским земљама нема проституције, за разлику од сунитских земаља где постоји. Међутим, проституција се ни код шиита ни код сунита не забрањује као таква. Ово просто треба да се зна, да се не би говорило о високом моралу у исламу! Неопходно је објективно знање шта је ислам. Није истина да су сви муслимани такви - то није истина. Међу њима заиста има много људи који су својим спољашњим поступцима послушни суни. То међутим говори о томе да је, сам по себи, корен тог учења потпуно неугодан Богу. Потпуно противан и човечности и Божијој вољи. Најстрашније што постоји у исламу је дозвола за сваки грех, сем једног - забране напуштања ислама. Сваки грех - мислим у вези са невернима. Сматра се да свака жена коју је заробио муслиман аутоматски треба да постане љубавница, при том се уопште не узима у обзир њена воља. Године 2001. заштитници права са Запада су откупили 4.500 људи из Судана, пре свега жена и деце. За три четвртине жена се испоставило да су редовно биле силоване. При том уопште нема везе да ли је жена удата или не - то уопште никога не узнемирава. Ово је наравно потпуно трагично и повезано је управо са учењем о двојним стандардима у односу на своје и на туђе. За нас је, наравно, то незамисливо, то јест, ако човек не сме да убије свога, значи да не сме да убије ни туђинца! 23
  • 24. Како онда да се односимо према исламу? Шта је то? Без сумње, свет ислама је огроман феномен - огроман феномен који се појавио захваљујући деловању духа зла. На други начин не можемо објаснити тај феномен. Међутим, свет ислама није толико раширен зато што су људи, хришћани, на које је Бог бацио муслимане били недостојни свог хришћанског имена. Још је у древности Бог рекао Аврааму, говорећи о сину Исмаилу од кога је касније и потекао Мухамед: "биће човек убица; рука ће се његова дизати на сваког а свачија на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој" (1 Мојс. 16:12). Узроци ширења ислама су у томе што су хришћани почели да поступају насупрот вољи Божијој, упркос заповестима које је давао Господ. По речима једног Светитеља, ислам служи као бич Божији за лење хришћане. Чак и у Русији, ево сада, у наше време, када су почели активни исламски терористички напади; када је Русија изабрала затупљивање са телевизије; када људи у већини нису пожелели да живе како Бог тражи, већ по своме - дошао је ислам, наступио је исламски покољ. Ето, то је казна. Како се односити према муслиманима? Знамо да сви хришћани треба да се труде да буду у миру са свим људима. Ни у ком случају не треба да вређамо муслимане. Ја уопште не подржавам скандал због Мухамедових карикатура на Западу. Мислим да су ту муслимани више у праву од западних "другова". Западни карикатуристи су желели да се наругају над религијом у сваком њеном виду. Они се изругују и над Христом и над исламом, над Мухамедом. Изругују се уопште и над Богом. То је дрско богоборство које и треба макар мало да ограниче муслимани. Мислим да ту хришћани не могу да стану на страну карикатуриста који вређају, макар и умишљене, светиње другог човека. Нека су и умишљене, али се то не чини у име Божије. Хришћанин тако не треба да проповеда. Међутим, најважније је запамтити да ислам није религија која има нешто заједничко са нама. То није религија заједничког Бога, није религија која уважава Христа. Та религија не уважава Мајку Божију. То је религија која се реално јако разликује од вере Откровења. Зато сви муслимани морају, наравно, да приме Откровење Божије. Јер без Откровења они ће, без сумње, погинути. Никакве наде на спасење код муслимана нема, јер не верују у Сина Божијег. Господ је рекао да ако човек не поверује у Јединородног Сина Божијег, "неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему" (Јн. 3:36). При том не треба мислити да је то немогуће. Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће Христу дарове принети цареви Арабије и Саве: "цареви Арапски и Савски даре ће донети". А то је сам центар исламског света. Зато у нади на то спасење треба да се молимо за њихово обраћење, молимо се да би Господ разорио тај исламски поредак јер он сада не дозвољава људима да примају другу веру, јер ако се сада човек у исламу, у исламској земљи, обрати - њега убијају истог тренутка. И нећемо се само молити за то, већ ћемо и сами носити реч Божију 24
  • 25. муслиманима да би они постали наша браћа - јер међу њима, опет понављам, добрих људи има јако много. НАПОМЕНЕ: 1. Ума - религиозна заједница и облик друштвене организације људи. Теоретски муслиманска заједница обједињује све муслимане на свету, независно од њихове етничке и културне припадности. 2. Јустин Философ (Јустин Велики, Јустин Римски, Јустин Мученик, ок. 100 - ок. 166) - ранохришћански мученик, један од апологета и отаца Цркве који је први хришћанском вероучењу привио појмове грчке философије и поставио почетак богословском тумачењу историје. Његов спомен Црква слави 1. (14) јуна. 3. Омар Хаијам Гијасадин Абул-Фатх ибн Ибрахим (ок. 1048 - после 1112) персијски песник, математичар и философ. Песник познат у целом свету по својим четворостиховима. Наводимо одломак: "Не тражи лопта сагласност, по пољу се носи Играчем, Само Онај Ко те некада овде бацио, Њему је све познато, Тај зна за све". 4. Хусеин Садам (пуно име Садам Хусеин Абд ал-Маџид ат-Тикрити) (1937-2006) - ирачки државни делатник, председник Ирака (1979-2003), генерални секретар ирачког одељења партије Бас, маршал (1979); свргнут у априлу 2003. г. као резултат уласка америчко-британских снага, кажњен по пресуди ирачког суда. 5. Земље рата се деле на две групе: земље џихада (стварни рат) и земље примирја. Разлика између њих показана је на следећем месту у Корану: "Они би једва чекали да и ви будете невјерници као што су и они невјерници, па да будете једнаки. Зато их не прихваћајте као пријатеље док се ради Алаха не иселе. А ако окрену леђа, онда их хватајте и убијајте гдје год их нађете, и 25
  • 26. ниједног од њих као пријатеља и помагача не прихваћајте. Осим оних који се склоне код неког племена с којим ви имате уговор о ненападању, или вам дођу, а тешко им је да се боре против вас или племена свог. А да Алах хоће, окренуо би их против вас и они би се, уистину, против вас борили. Ако вас такви оставе на миру и не нападају вас, и ако вам понуде мир, онда вам Алах не даје никаква права на њих". (4:89-90 - Коран на босанском). 6. Закони Шеријата представљају комплекс прописа утврђених пре свега Кораном и суном. Дефинишу убеђења, формулишу моралне вредности муслимана, а такође представљају извор конкретних форми које регулишу понашање. 7. Коран (арапски буквално значи "читање") је главна света књига муслимана, скуп проповеди, обредних и судских одлука, молитви, поучних прича које је изговорио Мухамед у Меки и Медини. Најранији примерци датирају до преласка седмог и осмог века. Сура (арапски) представља главу из Корана. Ајат (на арапском "знак") је најмања структурна јединица Корана. 8. Џиза (арап.) порез који се узима од немуслиманског становништва на муслиманском Истоку. 9. Џихад (од арап. - напор) је свети рат за веру. У многим случајевима говори се не само о оружаној борби са непријатељима ислама, већ и о борби за веру у ширем смислу речи, на пример о борби са сопственим лошим склоностима, о побуђивању других на вршење онога што одобрава шеријат, о улагању свих сила на отпор свему ономе што забрањује шеријат, итд. Мирни џихад је самоусавршавање, борба речима и делима против свега лошег. 10. Вахабити - следбеници религиозно-политичке струје у исламу која се јавила у Централној Арабији. Оснивач је Мухамед ибн Абд ал Вахаб (1703-1787). Ратујући за очишћење ислама, вахабити проповедају простоту морала, борили су се за ослобођење Арабије. Вахабизам је званична идеологија у Саудијској Арабији: раширен је и у другим муслиманским земљама. 11. Намаз (арапски молитва; синоним перс. Турс. - намаз) - један од главних обреда ислама, мољење које се врши свакога дана пет пута. 12. Закат - (арапски букв. очишћење) - религиозни "очишћујући"порез код муслимана чије узимање је одређено од стране Корана, а величина и правила су детаљно објашњена у шеријату. 13. Рамазан је девети месец муслиманске године хиџре. Сагласно исламу, у том месецу је Мухамеду послато прво откровење. У рамазану муслимани морају да држе пост (уразу). 14. Акида је кратко, систематизовано вероисповедање муслимана. 15. Суфизам је мистички правац у исламу. Јавио се у осмом и деветом веку, коначно формирао од десетог до дванаестог века. За суфизам је карактеристично спајање мистике са подвижничким животом, учење о постепеном приближавању познању Бога кроз мистичку љубав (у интуитивним екстатичним озарењима) и спајање са њим. Имао је велики утицај на арапску, посебно персијску поезију. 16. Хадис је изрека о нечему што је рекао или урадио пророк Мухамед. Сви хадиси заједно чине Суну. 26
  • 27. 17. Потпуни садржај овог ајата гласи: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: "Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Алаха". - Он ће рећи: "Хваљен нека си Ти! Мени није приличило да говорим оно што немам право. Ако сам ја говорио, Ти то већ знаш; Ти знаш шта ја знам, а ја не знам шта Ти знаш. Само Ти једини све што је скривено знаш" (Коран 5:116). 18. "Он је у Главној Књизи, у Нас, цијењен и пун мудрости" (Коран 43:4). 19. Коран 53:19-23. У Арабији су се поштовале три богиње: Лата, Узаа и Менат. 20. Свети Николај Српски (1880-1956) - епископ охридски и жички, "највећи Србин после светога Саве", по речима светог Јустина Новог (Ћелијског). прим. прев. 21. Џин (арапски - дух) - по Корану - фантастично биће из "чистог" (бездимног) огња, створен од Алаха. Џинови су повезани са Иблисом, неки од њих верују у Мухамеда. 22. Коран. 27:15-53 23. Законитост укидања религиозних прописа потврђује се актима Корана и поузданим хадиса. Нека откровења и прописи од почетка не подлежу измени. 24. Ибн Саад, Табакат, т. 1, с. 225; Ибн Саад, Табакат, т. 1, с. 228; Муслим, 17, 4192. 25. Мт. 17:14-21 26. Прелест означава духовну обману 27. "Нема Бога сем Алаха, и Мухамед је пророк његов" (шахада - исповедање вере). "Алахов је и исток и запад" (Коран 2:142). 28. Кибла је смер ка правцу Ћабе. У муслиманској религиозној пракси верници треба да лицем буду усмерени у том правцу за време молитве. У џамији се одређивање кибле прави посебан знак - михраб. 29. Курбан Бајрам (арап. Ид аладха) је празник приношења муслимана који се обележава 10. дана, 12. месеца у муслиманском календару. 30. Свети Симеон Солунски, (+1429) архиепископ. Канонизован 1981. године, празник 15. (28) септембра. Ово је цитат из његовог дела "Против незнабожаца или муслимана". 31. Сукубуси (од лат. Succubare - лежати испод), инкубуси (од лат. Incubare лежати изнад) - демони блуда. 32. Али Вјачеслав Сергејевич Полосин - бивши православни свештеник, у овом тренутку исламски богослов. 33. Лк. 10:29-37 34. Јавно у смислу жеље за показивањем, јер постоје неке ситуације када се милостиња заиста даје пред другим људима. Важно је да се не даје са мотивом показивања, да би нас други људи хвалили. - прим. прев. 35. Мујездин - човек који призива на молитву. 36. Јом Кипур (јевр. Дан Искупљења, обично се преводи као Судњи дан) - у јудаизму најважнији празник, дан поста, покајања и опраштања грехова. 37. Подизати руке ка лицу. 38. Џадидизам (арап. обновљенство) друштвено-политички и интелектуални покрет међу муслиманима (највише распрострањен у тјуркским народима). 39. Пост. 11 27
  • 28. 40. Архимандрит Софроније Сахаров - богослов, духовник и старац ученик светог Силуана Атонског. 41. Мазхаб је школа шеријатског права у исламу, у широком смислу - пут по коме иде муслиман. Као резултат развоја исламског права у оквирима сунизма формирале су се четири правне школе: (мазхаби): ханафитска, шафитска, маликитска и ханбалитска. 42. Суна (арап. - пут) - у исламском закону под суном се подразумевају изреке и дела пророка Мухамеда, тј. животни пут пророка од тренутка када је постао пророк. 43. Мухамед ибн Абд-ал Вахаб (1703-1787) оснивач вахабизма, званичне идеологије у Саудијској Арабији. 44. Ћаба је муслимански храм у Меки, који има облик коцке. 45. Муриди су следбеници суфизма, који се беспоговорно покоравају духовном руководиоцу (шеику, имаму). Муриди су примили активно учешће у време Кавказког рата 1817-1864. године. 46. Талибани (од арап. речи Talib - онај који тражи знање) - фундаменталистички покрет у Авганистану који се формирао 1992. године од питомаца муслиманских религиозних школа (медреса), које су се у Пакистану отварале за бегунце из суседног Авганистана. Центар талибанског покрета на челу са мулом Мухамедом Омаром, који је за свој циљ објавио стварање "истински исламске" државе, био је Кандахар на југоистоку Авганистана. У фебруару 1995. године талибани су освојили половину области на југу и опколили Кабул. Године 1996. ушли су у престоницу. Крајем 90-их су контролисали велики део Авганистана. На контролисаној територији забрањене су телевизија и велики део забава, ограничена права жена и религиозних мањина. 47. Сунизам је један од два основна правца ислама. У земљама где је ислам раширен, следбеници сунизма - сунити чине већину (сем Ирана, Јужног Ирака, Северног Јемена). Поред Корана признају и Суну. При решавању питања о највишој муслиманској власти ослањају се на "сагласност целе заједнице". 48. Шиизам је друга основна грана ислама. Јавио се у седмом веку на тлу спорова о броју имама и личности последњег имама. Шиизам се раздвојио на неколико секти. Шиити не признају сунитске калифе, сматрају за законите наследнике Мухамеда само Алидове имаме. Шиизам је државна религија у Ирану, раширен је у Јемену, Ираку, Либану, Бахреину и др. 49. Имам - руководилац исламских богослужења и световни и духовни лидер заједнице. 50. Али (Али ибн Аби Талиб) (ок. 600-661) четврти од "праведних калифа" Арапског калифата, рођак и зет Мухамеда (био је ожењен Мухамедовом ћерком Фатимом). Шиити га сматрају за првог имама, код "крајњих шиита" поштује се више од Мухамеда. 51. Калиф - у низу земља муслиманског Истока титула врховног владара, који сједињује духовну и световну власт. У Турској као духовни лидер муслимана постојао до 1924. године. 28
  • 29. Превод са руског: Станоје Станковић Лектура: Иван Ташић Извор: 29

×