16. Ако сложени систем ( S + E ) сматрамо изолован им систем ом онда се може претпоставити да за њега важи Шредингерова једначина, односно да постоји оператор временсke еволуције који је решење диференциј а лне једнa чин e: При чему је: Главни задатак квантне механике отворених система, па и теорије декохеренције, је одређивање динамике отвореног система, тј., еволуције у времену стања отвореног система. T реба напоменути да особине интеракционог Хамилтонијана играју кључну улогу у одигравању процеса декохеренције: - сепарабилност - ненарушавајућ каракер
17. Динамика отвореног система условљена је и одређена интеракцијом у композитном систему. Тек интеракција два система може увести сплетена стања ( entagled states ) : Појава сплетености ( entaglement ) представља прву фазу у одвијању процеса декохеренције. Каснија динамика, друга фаза (знатно спорија од прве формално је описана одређивањем стања отвореног система S, односно “узимањем трага по окружењу ”: Ефекат декохеренције се огледа у забрани кохеренције неких стања отвореног система S . Та, посебна, стања су елементи базиса који се назива „ базисом бројача “ ( engl: pointer basis ).
18. Базис бројача носи приближно класично понашање отвореног квантног система S , што посебно значи: ако је квантни систем у почетном стању у кохерентној суперпозицији стања базиса бројача, интеракција са окружењем (обично брза) уништава суперпозицију, што ефективно води ка мешаном коначном стању отворенег система S у репрезентацији базиса бројача:
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27. Стационарна фаза Хипотеза 1. Постојање стационарног стања : Уравнотежном стању сложеног система „молекул + окружење“, процес декохеренције селектира ( макар приближни ) базис бројача конформације, под претпоставком да је декохеренцијски ефекат ефикасан само у близини локалних минимума; тј., за конформације удаљене од локалног минимума, декохеренција не мора бити ефикасна. Хипотеза 1. успоставља да у близини локалног минимума доминира интеракција, а ван минимума сопствени Хамилтонијан система