Loading…

Flash Player 9 (or above) is needed to view presentations.
We have detected that you do not have it on your computer. To install it, go here.

Like this document? Why not share!

Državna bezbednost

on

  • 801 views

 

Statistics

Views

Total Views
801
Views on SlideShare
801
Embed Views
0

Actions

Likes
0
Downloads
10
Comments
0

0 Embeds 0

No embeds

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Adobe PDF

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

Državna bezbednost Državna bezbednost Document Transcript

  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Bokisingl's Blog SAČUV ANO OD ZABORAV A DRŽAVNA BEZBEDNOST Arhivirani članci iz ove kategorije 21. novembar 2013. Vremeplov izdajništva i državnih neprijatelja-Kako prepoznati državnog neprijatelja? Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: Vremeplov | Ostavite komentar Pažljivi čitalac tekstova „Vremeplov Državne bezbednosti“ i „Vremeplov vojne bezbednosti“ verovatno je uočio da su u periodu od 1946. godine do 1955. godine i civilna i vojna bezbednosna struktura imale istog vrhovnog nalogodavca pod nazivom OZN-a. Kao što je navedeno teoretski delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobo%enoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobo%ene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN-a je bila organizaciono podeljena na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobo%enoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine). Marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a). UDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja. UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. 1 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Žarko Korać: Ne, pod punom odgovornošću tvrdim da nikada na kolegijumu Vlade… Da li je on to pokazao premijeru, to je sad njegova reč, premijera više na žalost nema da odgovori da li… Ali niko od nas, potpredsednika Vlade, i kolegijum Vlade, taj politički deo Vlade, ja nikad taj dokument nisam video. E sada, ja sam se iznenadio da je uopšte vo%ena takva istraga. B92: Šta je otvoreno uredbom Vlade Srbije? Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ništa. B92: Kako ništa? Ljudi su išli gledaju svoje dosijee. Zoran Stijović: Pa, pitajte ljude koji su gledali šta su videli i koliko to ima veze sa stvarnošću. To je jedna stvar koja… To je jedna uredba kojom je u stvari izmanipulisano tadašnje rukovodstvo države, izmanipulisano i u široj javnosti je pokušano da se predstavi kao otvaranje arhiva Službe bezbednosti, što nema nikakve veze. Predstavnici nevladinog sektora zbog takve uredbe, koja zapravo ne otvara sve dosijee, pokreće inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti uredbe, čime praktično zahtevaju donošenje zakona. Ustavni sud na čelu sa Slobodanom Vučetićem me%utim uredbu proglašava neustavnom tek 2003. godine, ali zakon, iako ga je napisao i predložio nevladin sektor, nikada nije donet. Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Naišli smo na velike otpore od početka iz samih službi, ali moram reći, na izostanak podrške od ključnih političkih partija u DOS-u u tadašnjem trenutku, 2001, 2002. godine. Njihov osnovni je cilj je da se dosijea ne otvore. Ona pokazuju jasno ko je odgovoran za neke doga%aje loše iz prošlosti, ona neposredno optužuju neke ljude iz službi i neke njihove saradnike koji nisu u službi, ali su recimo u redovima npr. poslanika, pravosu%a ili nekih drugih društvenih institucija. Biljana Kovačević-Vučo: Ono što je nas zanimalo u vezi otvaranja dosijea, učešća Službe u ubistvima, učešće Službe u ratnim zločinima, učešće Službe u Miloševićevoj politici, uloga Jovice Stanišića, svih tih aktivnih nosioca, moćnih ljudi, podrška u odre%enim momentima politici i na koji način, to je sve bilo jako važno i naravno preko tih dosijea političkih, koji su uništeni ili izneti od strane Radeta Markovića, bi se neke stvari detektovale. Ne sve, ali veliki deo stvari bi ipak omogućio da se vidi protivzakonito delovanje te službe. Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Da li je neko tražio da se otvore dosijei vojske Jugoslavije koje su vodili njihovi bezbednjaci? Vojska Jugoslavije je isto tako kao i mi, po istom kriterijumu, vodila obrade i za unutrašnjeg neprijatelja i za ljude, kada je u pitanju suprotstavljanje obaveštajnim službama. I to je vodila obrade za oficire i podoficire i gra%anska lica u Vojsci Jugoslavije. Isto tako je formirala dosijea, imala mnogo bogatiji fond dosijea. To su fantastični dosijei. Molim Vas, kada bi svojevremeno neko dete nekog našeg, uslovno rečeno, da se ljudi ne uvrede, ja ih tako ne gledam, neprijatelja, deca išla u vojsku, iza njih bi išao i podatak da je to dete tog i tog, koji se obra%uje po toj i toj liniji, pa je vojska preuzimala i da ga prati i da šalje izveštaje i sve ostalo… Molim Vas, to je istina. Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Očekivati sada da u vojnoj službi postoje neki grdni dosijei, ja mislim da su to zablude. B92: Ali ljudi iz DB-a kažu da je vojna služba radila isto što i oni, potpuno identično. Aleksandar Vasiljević: Otkud oni znaju? Ja ne znam šta je radila vojna služba, otkud oni znaju šta smo mi radili? Ja lično sam za to da se ti dosijei otvore na način kako je to bilo otvarano u Resoru 17državne bezbednosti. von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog B92: Pa, nije bilo ništa? http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Aleksandar Vasiljević: Znači, ne može da ima nešto što ne postoji. Svetko Kovač, načelnik Vojn- bezbednosne agencije: Mislim da se trebaju otvoriti dosijea i civilnih i vojnih službi bezbednosti. Ne mislim da će gra%ani Srbije bolje živeti ako službe otvore svoja dosijea, ali mislim da je to mnogo značajnije za službe zato što se često neosnovano optužuju za zloupotrebe u korišćenju tih dosijea, a mislim da je to dobar način skidanja hipoteke prošlosti. Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nijedna skoro zemlja nije otvorila svoje dosijee. Otvorila je istočna Nemačka, koja se smatrala okupiranom od strane Rusa. Slovaci su otkrili da im je bivši predsednik i šef Evangelističke crkve, vo%a… Da su bili saradnici državne bezbednosti. Slovaci su velike šokove doživeli. Mislim da bi u našoj sredini mnogi ljudi doživeli teške šokove kad bi videli ko su sve bili saradnici. Imate na vlasti ljude koji su saradnici nekih službi za koje je to nedvosmisleno utvr%eno. Recimo, u našoj zemlji se to ne pojavljuje kao neki problem. Ja mislim da u normalnim demokratskim zemljama ti ljudi ne bi mogli da budu na mestima na kojima se nalaze. B92: A na koje ljude mislite? Žarko Korać: Ljudi, recimo, koji su bili do skora na vlasti itd. imaju vrlo jasne… Podaci o njima postoje. Znači, otvaranje… Da, ne mogu više od toga. Ne znam, Brankice, mora da shvatite, kad postanete član nečega, onda potpišete jednu obavezu i ta obaveza nije protiv moje savesti, ali ja ne mogu javno da kažem: “Taj čovek radi ono što najviše interesuje Vaše gledaoce“ jer takvo društvo bi bilo strašno. Prvo, to bi bila moja reč protiv njegove jer taj čovek bi rekao “to je laž”. Onda bih ja završio na sudu, ja bih sigurno bio osu%en jer, da bih ja to dokazao, moralo bi da se otvori njegov dosije, a njegov dosije se neće otvoriti jer vam Vlada to neće dati, zato što u tom dosijeu ima svega i svačega. Posle promene vlasti, formiranja Đin%ićeve vlade, utvr%eno je ne samo da je uništena dokumentacija DB-a, nego da je tada još uvek načelnik DB-a Radomir Marković u prelaznoj vladi disk sa dosijeima lidera opozicije izneo iz Službe. Tada je protiv Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića podnet krivična prijava zbog odavanja službene tajne. Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Na tim disketama su se u stvari nalazili podaci za lidere opozicije. Sad se ponovo vraćamo na početak našeg razgovora: s jedne strane uništiš dokumentaciju, a sa druge strane snimiš i to je, koliko se ja sećam, na toj disketi bilo oko 8.000 stranica. Bogami, pozamašno. Mi te diskete nismo našli, oni su rekli da to nisu izneli i da ne znaju gde je to. Mi smo podneli krivičnu prijavu za to odavanje državne tajne. Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Znači, zabavljali su se u Koštuničinom kabinetu čitajući naše dosijee. To je sigurno. Što se tiče tog narezanog diska, to je vrlo interesantno, to je otišlo i to je negde, negde. Tri diska su valjda narezana, me%u kojima i moj… Vrlo je čudan izbor. Znam da je tu i… Tu je i Koštunica, tu je i Đin%ić, tu je i, mislim… Mislim, samo moram da se setim, mislim da je ovaj Sindikat Nezavisnost, ovaj Bane Čanak, mislim da je i Dragan Milovanović, koji je vodio sindikat onaj drugi… Neki čudan izbor ljudi koji su oni doneli. Eto, to je primer neprofesionalnosti te službe, ali vrlo interesantno pitanje kome su to odneli i zašto su to odneli. Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tamo piše sve… 18B92:104 je tačno da je to odneto npr. u kabinet kod Koštunice tada… von Ako 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog Zoran Mijatović: Ne znamo to. Vidite ovako… http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... B92: Dobro, neka bude kod Pere Mikića je odneto i to sad ima neko… Zoran Mijatović: Vidite, može da bude, ako je to dato nekome, može da se zloupotrebi. Može. Ali ako se zloupotrebi, zna se i ko je odgovoran, onaj ko je sad oslobo%en. Optužnica za iznošenje diska sa dosijeima bila je za ovih sedam godina jedina optužnica koja se bavila zloupotrebama u Službi državne bezbednosti. Ceo postupak je me%utim bio proglašen službenom tajnom i zatvoren za javnost. Optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić nedavno su presudom Okružnog suda oslobo%eni. Oni su prvo bili osu%eni, pa je onda Vrhovni sud vratio predmet na ponovno su%enje, posle čega je Okružni sud doneo osloba%ajuću presudu. Ta vest nije prošla zapaženo u medijima. Postupkom je bio obuhvaćen i Nikola Ćurčić, ali je postupak obustavljen kada je preminuo u novembru 2006. godine. Pošto je njegov predmet posle smrti bio arhiviran, ekipa emisije “Insajder“ tražila je od republičkog tužioca Slobodana Radovanovića uvid u predmet, ali takav zahtev nije odobren i pored toga što je to u interesu javnosti. Zahtev Insajdera: “Smatramo da nakon obustave postupka protiv Ćurčića ne postoji opasnost da uvidom u predmet ugrozimo postupak. Tako%e se nadamo da ćete nam izaći u susret, pošto gra%ani Srbije imaju pravo da znaju o kakvim optužbama se radilo, a s obzirom da se radi o ozbiljnim prekršajima, zbog kojih su posledice mogle da trpe mnogi. Smatramo da je za gra%ane bitno da znaju koliko su institucije države uradile ne bi li se zloupotrebe otkrile, a krivci kaznili.” Ovaj zahtev je odbijen jer, kako nam je objašnjeno u republičkom tužilaštvu, predmet je još uvek vrlo živ. Činjenica je me%utim da to praktično znači da je predmet, i posle presude u kojoj postoje podaci o zloupotrebama unutar Službe, ostao državna tajna. Stijović kaže da je začu%ujuće kako se, i pored svih dokaza o iznošenju dosijea, radnici DB-a oslobo%eni optužbe. On me%utim naglašava da se u tom procesu kao svedok pojavio Miloš Teodorović, sada penzionisani radnik BIA, i stao u odbranu optuženih. Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Svedočio je čovek koji je organizovao uništavanje dokumentacije, svedočio na tom su%enju da uništavanje dokumentacije nije bilo. Sud je poverovao očito njemu, a ova informacija i ovo što sam ja radio, što su radili mnogi ljudi o otkrivanju zloupotreba i kriminalu, stoje u nečijim fijokama i niko se niti bavi time, a ljudi koji niti o tome razmišlja da to na sudu negde procesuira ili proveri i kaže da li je to istina ili nije istina. Sudija Okružnog suda, koja je donela osloba%ajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predvi%a postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi. Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze. B92: Hipotetički, koliku moć bi danas imao neko ko ima te dosijee? Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Vrlo veliku. Vrlo veliku, pogotovo što se 19pretpostavlja da je taj poslednji, taj period od poslednjih nekoliko godina Miloševićeve vladavine, 16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... recimo, poslednje godine Jovice Stanišića i onih koji su došli posle njega, Radomir Marković, da je u tom periodu bilo dosta aktivnosti službi bezbednosti na političkoj sceni Srbije i pretpostavlja se da su i političke stranke, od kojih su neke danas, da kažemo, vrlo aktivne na sceni Srbije, pa i u parlamentu, da su bile na neki način involvirane, u vezi sa Službom bezbednosti, još prostije rečeno, da je Služba bezbednosti neke od tih stranaka pomagala. Zoran Mijatović, koji je posle formiranja Đin%ićeve vlade postao zamenik načelnika DB-a, prethodno je od ’93. do ’98. godine bio jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića. Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Ali je činjenica bila da je procenjeno u tom jednom trenutku 2001. godine da je ta kombinacija Mijatović, stari lisac koji sve zna, što je strašno važno u takvim poslovima, i Goran Petrović, kao čovek neokaljane i potpuno čiste prošlosti, pri tom veoma sposoban, da su dobra kombinacija da vode Službu i to se pokazalo boga mi u prvih nekoliko meseci, praktično sve do kraja njihovog mandata, da su oni dobra kombinacija za tu stvar. Sve do 2000. Služba se najviše bavila liderima opozicije. Kasnije su me%utim ti isti ljudi o kojima je npr. Mijatović iz prethodnih obrada znao sve postali njemu i ljudima iz Službe vlast. Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Oni su možda mislili da ja o njima sve znam. Ja sam o njima znao eto tako, deklarativno. Možda sam znao najviše o Vuku, zato što je kod njega bila i ta operativna tehnika. Možda je ili Batić ili Koštunica ili bilo ko od tih ljudi – ja sad ne mogu da se setim koji su to ljudi čija su imena iz predmeta bila na toj disketi, ne mogu da se setim tačno koji – možda su mislili: eto, taj Mijatović možda zna i šta smo jeli i šta smo doručkovali i da li ovo, da li ono. Ja nikad te ljude tako nisam gledao. Nisam gledao ni Vuka Draškovića tako. To je za mene bio čovek i igrom slučaja smo se našli on na jednoj, mi, Služba na drugoj strani, ali nikad nisam sebi dopuštao da na bilo koji način, i kad sam se vratio i kad sam bio u Službi, da na bilo koji način manipulišem sa tim dokumentom u javnosti. Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Jedanputa sam nekome od tih ljudi nešto rekao o sebi i onda je on meni rekao: jao, profesore, nemojte o tome. To je eto tako vreme bilo. Pričao sam kako mi je jedan konobar rekao, kad sam jednom sedeo sa Rasimom Ljajićem i nekom Šve%ankom, kako je konobar se valjda uplašio posle 5. oktobra, kaže: “Pre nego što ste vi došli, iz Državne bezbednosti bili i stavili u slanik… Ima jedan slanik, oni donesu gde je mikrofon, pa onda oni stave to na sto, tako se to uvek radi i onda vas prisluškuju“. I sad njega valjda… Uplašio se on i onda on kaže: “Stavi ti slanik”, a ja se setih tog detalja… Nas troje smo poručili mineralne vode, Rasim, ja i ta Šve%anka, bio je neki neprijatan sastanak, Rasim me molio da prevodim tu nešto kao prijatelj i nije zbog nas troje, nego neke četvrte osobe… Neprijatan razgovor o nekome je bio, nismo mi ništa bili… I onda on stavi slanik, ja se sećam, bilo je u Mažestiku, ja pomislim: “Što stavlja slanik? Ovaj čovek lud”, popodne sedimo, a onda rekoh: “Valjda namešta sto sutra za doručak jer to se tako radi”. I onda on meni: “Ha, ha, profesore, znate, onda kad ste sedeli sa onim iz DOS-a, onaj što je musliman, ja kažem – Rasim, kaže, Rasim, pa bila jedna gospo%a, kao… Da, da, da, e, ja se setio sastanka – kaže: “Pa, ja sam u taj slanik, Državna bezbednost me molila da stavim tu na sto, oni su… To se bežično snima, to se tako radi”. I onda to pričam onome: Pa, kakva ste vi služba?! Sa mnom ste se bavili. “Pa, jao, nemojte, profesore, morali smo.” Neposredno pre formiranja vlade Zorana Đin%ića tadašnji rukovodioci DB-a na čelu sa Radomirom Markovićem su, pored uništavanja dokumentacije, iznošenja diska sa dosijeima, izneli i prepravili knjigu saradničke mreže, koja je, kako se to kaže u Službi, “zenica oka Službe“, odnosno najvažnija stvar. Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Da bih vam objasnio slikovito šta to znači, to je, registar saradničke mreže je knjiga u kojoj se, koji kao neki nazovi delovodnik, u kojoj su se vodili registri lica koja su organizovano, sistematski, tajno radila za Službu državne bezbednosti. To je jedna 20 von 104 24.11.13 16:14 knjiga koja se vodi od ’45. na ovamo i kada se ta knjiga popuni, nastavlja se druga knjiga na tom
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... dokumentu i taj dokumenat se drži u sefu načelnika Centra. Znači, to je najpoverljiviji dokumenat ne samo u Službi državne bezbednosti Srbije, nego u svim dokumentima. Ljudi koji rade tajno za Službu bezbednosti. Znači, sklonjeni su, prepravljeni, napravljeni novi registri. To se desilo 3. novembra 2001. godine, videlo se da su ti registri prepravljani, video se jedan isti rukopis. Znači, isti čovek je to radio, isto… Znači, jedan grafolog bi to vrlo lako ustanovio i po mastilu i po svemu i, znači, otvorena je sumnja da se mnogi saradnički dosijei i mnoga lica, dokumenti o mnogim licima koja su radila za Službu, nalaze u nezakonitim rukama. To znači da je posle 5. oktobra iz Službe sklonjen spisak onih koji su bili saradnici Službe, a me%u kojima su danas i novinari, analitičari, političari, eksperti, predstavnici sindikata, crkve i pravosu%a. Taj pravi registar se nalazi kod nekoga. Nije utvr%eno kod koga, čime taj neko danas može da manipuliše i ucenjuje. Onaj ko danas ima taj pravi saradnički spisak jednostavno na papiru ima sve: ko je šta radio, ko je šta bio, i tako, u zavisnosti od toga kod koga se nalazi saradnička mreža, npr. razni političari iz prošlosti i ljudi iz Službe ili npr. tajkuni, mogu da ucenjuju sve te saradnike i da jednostavno dobiju sve što zatraže, od političkih funkcija do raznih monopola. Stijović tvrdi da vrlo lako može da se utvrdi kod koga se to nalazi. Zoran Stijović: To je samo volja da se jedno pitanje, koje je od velikog značaja, ponavljam, od velikog značaja za bezbednost, nacionalnu bezbednost ove države… Da ne bi dalje išao, šta mislite da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj političkoj partiji? Ili da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj stranoj obaveštajnoj službi? Služba bezbednosti i vojna služba saradnike regrutuje na različite načine. Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ako kažem, a istina je da je Služba do ’90. godine bila ideološka služba, onda moramo priznati da je veliki broj saradnika bio i angažovan na toj ideološkoj, patriotskoj osnovi. Jedan deo saradnika se angažovao i na tzv. kompromitujućem materijalu, znači, to je materijal koji bi se u odnosu na neko lice mogao upotrebiti, a da to lice ima neke negativne posledice. Angažovati saradnika znači jedan komplikovan posao, osnovi su različiti. Znači, bilo je patriotizma i ucene, a bogami, bilo je i novca. Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: Ima mnogo ljudi koji su registrovani kao saradnici, a to i ne znaju. Znate, to je prosto… U praksi se to vrlo često doga%alo. B92: Pa, kako? Vlada Nikolić: Tako što sam ja operativni radnik u tajnoj službi, Vas poznajem kao svoju drugaricu iz nekog ranijeg života, vi%amo se, pijemo kafu i družimo se, a ja Vas registrujem kao saradnika. Razumete? Vi nemate pojma da ste saradnik, a ja Vas u Službi vodim da ste moj saradnik. B92: Da, ali kako to sme da se radi? Je l’ to dozvoljeno? Vlada Nikolić: Dozvoljeno, to je… Kako bi… Jeste dozvoljeno u smislu… B92: Pa, ne, ali zar nije… Zar taj saradnik ne mora Vama da daje neke informacije da bi bio saradnik? Vlada Nikolić: Daje, Vi dajete informacije tako što sa mnom neformalno ćaskate, a ja onda to zloupotrebim, pa to pretočim u saradnički izveštaj. Vojna služba ima saradnike i me%u civilima, iako bi delokrug njenog rada trebalo da bude samo Vojska. Civili su postajali saradnici vojne službe još u vreme JNA. Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Angažovani su vojnici saradnici i to prilično veliki broj, da ne kažem u četi, da je ovaj saradnik gde je 21 von 104 24.11.13 16:14 skladište ratnih rezervi, da postoji saradnik itd. Kada su ti mladići završili odsluženje vojnog roka, a
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... bili su angažovani za saradnju sa vojnom službom, oni koji su izrazili želju da bi nastavili kontakte sa vojnom službom, zadržavani su u evidenciji kao saradnici organa bezbednosti. B92: Dobro, ali ti vojnici su npr. kasnije postali profesori, privrednici… Je l’ oni tada ostaju saradnici vojne službe? Aleksandar Vasiljević: Apsolutno. Oni ostaju u najvećoj meri kao, uslovno da kažem, konzervirani saradnici, konzervirani za ono stanje vanrednih prilika ili ratno stanje. Ali smo imali dosta slučajeva gde su vojnici koji su bili saradnici u JNA ne zadržavaju na vojnoj evidenciji isključivo nego se, uz njegovu saglasnost, predaju na kontakt Službi državne bezbednosti Republike ili pokrajine u kojoj žive. Pošto je dokumentacija uništena, predstavnici Službe na čijem je čelu Radomir Marković nalaze načina kako da novoj vlasti pokažu da su važni i da se bez njih ne može. Tako je već početkom novembra 2000. godine gotovo istovremeno u svim zatvorima u Srbiji izbila pobuna. Do danas niko nije utvrdio da li organizacija pobune pokrenuta iz tadašnjeg vrha DB-a. Radomir Marković, u društvu sa aktivistima organizacije za ljudska prava, tada je bila obilazio zatvore i imao ključnu ulogu u smirivanju osu%enika. Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Činjenica je da se vrlo lako prešlo i preko te pobune na jugu, znači, u Preševu, Bujanovcu i Medve%i, koja je izbila tokom novembra 2000. godine, da se lako prešlo preko zatvora, pobune u zatvorima, da se lako prešlo preko priče o uništavanju dokumentacije i mnogim pričama koje su se desile i da se sve nekako to, “pusti, idemo dalje, šta je bilo, bilo je, idem dalje”. Me%utim, ne možete vi sa piromanima koji su palili požare da gasite te požare. Ne mogu piromani da vam budu vatrogasci. Druga velika kriza posle pobune po zatvorima u vreme prelazne vlade bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je tako%e izbila u novembru 2000. godine. I tu je Radomir Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i predstavnicima DOS-a. Na taj način pokazali su da, osim Legije i Markovića, niko drugi ne može ni da smiri pobunu na jugu Srbije, ali isto tako je ostalo neispitano već osam godina kako je do pobune uopšte došlo i kakva je uloga DB-a u tome. Zoran Stijović: Suština, vezana za taj novembar 2000. godine, kada je ubijeno nekoliko policajaca, a kasnije i masakrirano, je u tome da se ne zna ko je i kako doneo naredbu da se policija povuče sa tih graničnih punktova koje je imala prema Kosovu i Metohiji i da se nakon ubistva tih, ja mislim, četiri policajca i nakon tog njihovog masakriranja teroristi iz te tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Buanovca i Medve%e spuste u Veliki Trnovac i tu naprave jezgro ponovo otpora vlastima u Srbiji. Znači, to je rovita situacija, to je odmah nakon promena, nakon 5. oktobra, neko je na radio stanici, putem motorole, doneo naredbu da se policija povuče. I policija se sa linije… B92: A kako se ne zna ko je mogao da donese naredbu? Zoran Stijović: Vrlo lako bi to moglo da se ustanovi. Ja moram da Vas podsetim da je takav slučaj bio i u Račku. Teroristi su sišli u Trnovac, napravili bazu, policija se povukla u autobuse i napustila to područje. To budi sumnju u dobre namere svega toga i da li je to baš ura%eno, da li je to bio strah, neprofesionalizam ili je to bila nečija namera. Stijović kaže da je Služba bezbednosti imala svoju ulogu u pobunama. On otkriva kako je ustanovio nameru Službe DB-a da tada budućem premijeru Zoranu Đin%iću nameste veoma kompromitujuću situaciju 31. decembra 2000. godine. Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Tog dana je tadašnji, pokojni, danas pokojni premijer Zoran Đin%ić, tada kandidat za premijera, trebao da do%e u Bujanovac, da vidi, da razgovara sa tim 22lokalnim stanovništvom. Paralelno sa njegovim dolaskom, albanski ekstremisti su, u dogovoru sa 16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... strukturama, sa Srbima, na žalost, za neverovati, hteli da organizuju podizanje albanske zastave u Velikom Trnovcu. Istovremeno, kada se pokojni Đin%ić pojavi u Bujanovcu da istaknu albansku zastavu na školi, kako bi ga prikazali kao oslobodioci Albanaca i kao nekog ko kohabitira sa albanskim ekstremistima i to je… B92: Čekajte, je l’ to bilo u dogovoru sa predstavnicima Službe državne bezbednosti srpske ili sa… Zoran Stijović: Predstavnici srpske Službe bezbednosti iz lokalnog detašmana našeg u Bujanovcu su obstruisali i prikrili saznanja o tom doga%aju. Ja sam otišao u Bujanovac, to raspravio tamo po uobičajenom sistemu informisanja, obavestio rukovodstvo službe i šire, znači, i te strukture, i pokojni premijer, tada kandidat za premijera, je bio upoznat sa čitavom idejom i planom. Dvadeset dana kasnije Zoran Đin%ić postao je premijer nove vlade Srbije. Prva odluka koju je donela Vlada bila je smena dotadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića. Nedugo zatim Marković je i uhapšen. U zatvoru se nalazi i danas. Novo rukovodstvo DB-a, Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović, počinju da istražuju zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Za ispitivanje Radomira Markovića u zatvoru bio je zadužen Zoran Stijović, koji je tada pomoćnik načelnika beogradskog centa DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću, a za “Insajder“ otkriva koliko su bile značajne izjave Radomira Markovića, koje, iz nekog razloga, nikada do danas nisu iskorišćene za pokretanje mnogih krivičnih postupaka. Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U skladu sa propisima, ja sam sastavljao informaciju i dostavio nadležnom, višem starešini ili rukovodiocu. Radomir Marković… Ti razgovori su trajali nekoliko meseci i mislim da su, da je to što je Radomir Marković tada ispričao od velikog značaja za zemlju i mislim da bi isto, možda ne u toj meri kao uništavanje dokumentacije, ali u dobroj meri, objasnilo mnoga dešavanja na prostoru Srbije i šire u proteklom periodu. Ispitivanje Radomira Markovića vo%eno je od aprila do juna 2001. godine, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a. Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su prona%eni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke. Zoran Stijović: On je bio spreman da za mnogi deo tih doga%aja bude i svedok na sudu i to je tih 15 izjava. Znači, te dve izjave su samo izašle u javnost, trinaest ostalih nema. B92: A šta ima u tim izjavama? O čemu je sve pričao? Zoran Stijović: Pa, evo, pogledajte šta ima u ove dve koje su se pojavile, pa ćete videti, pa možete samo zamisliti šta ima onda u ovim ostalim. Od tada do danas javnost je saznala samo za dve izjave Radomira Markovića: jedna o uklanjanju leševa Albanaca sa Kosova dospela je u Hag, a druga o Miloševićevim naredbama protiv tadašnje opozicije, pa sve do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković, preko Dragana Karića, poslao Marku Miloševiću u Moskvu, a objavio je u svojoj knjizi Dušan Mihajlović. U „Povleniskim maglama i vidicima“ bivši ministar policije tvrdi da je Marković bio kapitalan svedok-insajder. Kao čovek iznutra mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja. “Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sara%uje dajući 23dragocene informacije, koje su bacale novo svetlo na Miloševićev period vladavine”, napisao je Dušan von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog Mihajlović. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ja sam sa njime u zatvoru obavio jedan razgovor, koji je trajao negde oko sedam sati, uz njegovu dozvolu snimio na magnetofon i to skinuo i onda podcrtao Stijoviću elemente budućeg informativnog razgovora koje on treba da radi sa njim. E, onda je Stijović krenuo, što je tačno, verovatno Vam je to rekao, napravio je, po mojoj proceni, ja ne mogu da se setim broja, možda petnaest izjava po ZKP-u. Ali nemojte sad da mislite, kad neko uzme izjavu po ZKP-u od nekoga, pa to vredi. Po pravilima, sve to što je on pisao, moralo je da ide u analitički tim, koji je bio formiran za vo%enje tih akcija. To tamo mora da bude. Teško ja mogu Vama da kažem, koji sam otišao posle devet meseci od toga, gde se koji papir nalazi. Znači, u jednoj od te tri akcije se moraju nalaziti ti papiri. Stijović mora da zna, nije ih odneo kući, ja mu to verujem. B92: Stijović je dao Vama i Goranu Petroviću. Zoran Mijatović: Pa, da upoznamo i to što Stijović uradi i to pustite u analitički tim. B92: Znači, izgubilo se negde u analitičkom timu? Zoran Mijatović: Pa, ne može da se izgubi. Ja tvrdim da se nije izgubilo. B92: Pa, da, ali kako onda nije iskorišćeno za neki postupak? Zoran Mijatović: Ako Vi mene sad, kada bi mene ovaj načelnik sada, čovek koji vodi BIA rekao: “Mijatoviću, do%i da na%emo”, ja bih našao gde je. Pa, ne može da nema. B92: A je l’ to važno, tih petnaest izjava, da li su važne? Zoran Mijatović: Pa, ne mogu ja da presudim koliko je svaka vredela. B92: Dobro, a je l’ ste čitali? Zoran Mijatović: Vredela je ova za Hag zato što je ona govorila o asanaciji terena. B92: Ali sve su takve. Zoran Mijatović: Nisu sve takve. Nisu sve takve. B92: Znači, čovek koji je razgovarao sa njim kaže… Zoran Mijatović: On je razgovarao s njim i Stijović je mnogo dobar čovek, jedan vredan čovek, ali preuzeo je na sebe da premerava vrednost onoga što je radio. Nije bio jedini čovek koji je to radio. Evo, čak se ja ne usu%ujem. B92: Da li Vi mislite da treba izvući negde iz analitike te izjave i uraditi nešto po tom pitanju ili to više nije važno? Zoran Mijatović: Po tom pitanju nema šta da se radi. Rade Marković je presu%en za ono što se dogodilo. B92: Ali je otkrio mnoge stvari. Zoran Mijatović: Ništa nije Rade Marković tamo posebno otkrio, to su neke… Ja ne znam šta je Stijović rekao. Kažem, ja opet njega uvažavam. 24B92:104 je to i snimljeno? von Sve 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog Zoran Stijović: Sve je snimano. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... B92: A kod koga se to nalazi? To ste Vi dostavili – kome? Zoran Stijović: Službi bezbednosti, državne bezbednosti. To znači u hijerarhiji, znači, iznad mene u Službi… Ja sam bio pomoćnik načelnika DB-a Beograda, Centra državne bezbednosti Beograd, u tom periodu i za mene po hijerarhiji je bio u operativnom smislu zamenik načelnika Centra, načelnik Centra i gore zamenik načelnika Službe i načelnik Službe. Znači, ta struktura treba da odgovori gde se nalaze ti materijali i dokumenta i sve ostalo. B92: Je l’ to bilo dovoljno za pokretanje raznih istraga? Zoran Stijović: Apsolutno. Apsolutno. Kada su Petrović, Mijatović i Mihajlović početkom juna 2001. godine izveli iz zatvora Radomira Markovića na tajnu večeru, on je posle toga prestao da priča. Markovićeva odbrana je tokom su%enja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve nateže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje, troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović svedočili su da su tokom večere nije ni pričalo ništa važno. Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Sad ću da Vam objasnim. Znači, ja sam uzeo nalog, došao sam po Radeta, izveo ga iz zatvora, stavio u moj džip, gde su bili vozač i dva pratioca i niko živi. Znači, ja sam čoveka doterao bez ikakvog problema gore na Institut bezbednosti. Rade i ja smo ćakulali, nije to bila večera… Taman posla, pa mi ga nismo zvali na večeru, nego na razgovor. Razgovor je trajao ne znam koliko, nije ni bitno više. B92: A što nije razgovor obavljen u zatvoru? Zoran Mijatović: Pa, ministar neće da ide u zatvor. Ja sam išao u zatvor da obavljam razgovor ceo život, ali smo uradili po zakonskoj proceduri. Istina, možda sam ga malo kasnije vratio, ponudili smo Radetu večeru, kada smo, ministar je otišao, “Hoćeš na večeru?” Kaže: “Gde da večeram?” Nije čoveku bilo do večere. B92: Pa, je l’ rekao bar nešto? Zoran Mijatović: Nisam se bavio večerom nego centralinim pitanjem šta je pričano, a ne šta se jelo. B92: Pa, je l’ rekao nešto važno? Zoran Mijatović: Ma, nije ništa. Pa, šta da kaže važno? Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške, sačinjene na osnovu njegovih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato tadašnjem vrhu Službe. Nije poznato šta se dogodilo sa tim iskazima Markovića i zašto nikad do danas nisu pokrenuti krivični postupci. Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Očigledno je uložen vrlo veliki napor da se to sve to mnogo ne talasa zato što je… Niti je bilo spremnosti da se ta služba menja kompletno niti ste imali kime da ih menjate, a da stvar bude još gora, smenjeni su samo neki od tih ljudi koji su bili na vrhu te službe i ta služba je, po svom tom maniru da služi svakog gospodara, samo promenila, tako da kažem, počela da služi drugog gospodara. Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Čitava priča je pokušana na tom nivou da se zatvori i svi postupci su i tako vo%eni i vode se i imaju mnogi interesa i mnogi su imali interesa u tim pričama i 25nakon 5. oktobra i danas da se te priče tako zatvore. Mislim da je ključ priče uništavanje von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... dokumentacije, otvaranje dosijea, registra saradničke mreže, jer će to pokazati svu težinu tog problema, svu dubinu te septičke jame i to će omogućiti i zdrave osnove da se krene u pravljenje jedne ozbiljne, respektivne službe bezbednosti, koja treba ovoj državi Srbiji. Zoran Đin%ić je, zahvaljujući mehanizmu koji je u vreme Miloševića uspostavljen izme%u političara, Službe i novinara do 2000. godine, bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Posle promena postao je zahvaljujući istom mehanizmu kriminalac. Od 2000. godine u Srbiji se masovno osnivaju tabloidi, koji u vreme Miloševića nisu postojali, osim onih koji su se bavili estradom. Logično je bilo da iza takvih novina stoje razni pripadnici civilnih i vojnih službi. Služba je, kao što ste čuli, imala u saradničkoj mreži i novinare koji su služili za kreiranje raznih afera. 2001. godine Vojislav Šešelj tvrdnju da je Đin%ić kriminalac iznosi upravo preko novoosnovanih tabloida. U optužbama koje iznosi Šešelj se tada poziva na “Laufera“, a to je bila Služba bezbednosti. Tako je i posle promena, uz pomoć Službe, političara i medija, u javnosti stvorena atmosfera da je glavni kriminalac u Srbiji bio Zoran Đin%ić. Koliko je ta kampanja bila jaka najbolje pokazuje činjenica da i danas postoje oni koji veruju da je premijer Srbije ubijen zato što je bio kriminalac. Izvor: B92 Lomača za državnu tajnu piše Dejan Anastasijević Kako je grupa visokih funkcionera Resora državne bezbednosti organizovala masovno uništavanje kompromitujuće dokumentacije i za to posle bila nagra%ena U subotu 7. oktobra 2000, dok je Srbija mamurala nakon obaranja Slobodana Miloševića, u zgradi Instituta bezbednosti na Banjici okupila se važna grupa ljudi. Sastanak je sazvao Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB-a Radomira Markovića, a pozvani su bili načelnik Treće uprave (unutrašnji neprijatelji) Milan Đurović, načelnik Pete uprave (analitika) Miloš Teodorović, pomoćnik načelnika za kontraobaveštajni rad Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije: Novog Sada, Subotice, Niša, Zaječara, Valjeva, Užica i Kragujevca (načelnici iz Vranja i Leskovca došli su dan kasnije). Tema sastanka bila je zapovest Radomira Markovića, izdata prethodnog dana (depeša br. 3210) o tome da je “neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju” Miloševićeve tajne policije, a zatim “nepotrebno uništiti shodno pravilima”. Markovićeva depeša predstavljala je, u stvari, eufemizam za uništavanje dokaza o brojnim zloupotrebama i zločinima Službe tokom dve godine njegovog rukovo%enja; sastanak je bio zakazan da bi se načelnicima to usmeno objasnilo. Radomir Marković, koji je još od septembarskih izbora intenzivno radio na pripremama za uništavanje dokumentacije nije se lično pojavio, ali je šefovima centara DB-a depešu pojasnio Branko Crni, tonom koji su učesnici sastanka kasnije opisali kao “preteći i nadmen”. Posle kratke rasprave većina prisutnih se složila da kompromitujuće materijale treba uništiti; Đurović je ponosno izjavio da je u Trećoj upravi, koja se formalno bavila (i još se bavi) “srpskim ekstremizmom”, a u stvari je špijunirala opoziciju, novinare, Otpor i ostale “unutrašnje neprijatelje”, deo dokumentacije već uništen i da bi isto to trebalo učiniti i u centrima. To je izazvalo opasku šefa smederevskog centra da je Đurović nekorektan jer “pre svega štiti sebe i vreme kada je on načelnik”. PETNAEST KATEGORIJA ZA LOMAČU: Reč je zatim uzeo Miloš Teodorović, kao stručnjak za arhivistiku, i prisutnima naveo kategorije dokumenata koji moraju nestati. Prema dokumentu koji je prezentovan u emisiji “Insajder” TV B92 u ponedeljak 15. novembra, a koji “Vreme” objavljuje u celini, Teodorović je nabrojao petnaest kategorija dokumentacije: najpre dosijee lica koja su bila pod 26takozvanom operativnom obradom (nadzirani i prisluškivani) u prethodne dve godine, naročito iz 16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... DOS-a i Otpora, njihove kartone, delovodnike i mikrofilmove; beleške operativaca o istim licima, uključujući i pomoćne dosijee; mesečne izveštaje Službe dve godine unazad; dolazna akta za isti period; dokumentaciju o primeni OT-A (operativno-tehničkih) mera, što je žargonski izraz za prisluškivanje; saradničkE dosijeE i registre (podaci o doušnicima); planove rada, polazne i odlazne depeše, instruktorska dokumenta, izveštaje o materijalno-finansijskom aspektu rada službe. Kako ništa ne bi ostalo, Teodorović je zatražio da se “očiste” hard-diskovi u kriptozaštiti i, na kraju, dokumentacijA o “saradnicima specijalnih namena”, što je eufemizam za kriminalce koje je Služba koristila za najprljavije poslove. Sledeća tri dana, uprkos lepom vremenu, gorele su kotlarnice u podrumu Instituta za bezbednost, dok je dragocene papire gutao plamen. Jedan deo dokumentacije koji je kamionima doteran iz gradova u unutrašnjosti spaljen je na improvizovanim lomačama pored zgrade Instituta. Za to vreme, Rade Marković se skrasio uz Vojislava Koštunicu, a Milorad Ulemek Legija uz pokojnog Zorana Đin%ića: bili su mirni, kontinuitet Službe bio je potpuno očuvan. Koštunica je čak predlagao da Branko Crni nasledi Radomira Markovića na čelu RDB-a (ostatk DOS-a je to odbio). Najvažnije od svega, dokazi o ubistvima, ucenama, nezakonitom prisluškivanju i ostalim prljavim radnjama, od kojih je dobar deo bio usmeren prema novim vlastima. BULGAKOVljEVA TEOREMA: Ispostavilo se, me%utim, da je Mihail Bulgakov bio u pravu kada je tvrdio da rukopisi ne gore. Nakon parlamentarnih izbora i uspostavljanja Đin%ićeve vlade dolazi do smene u vrhu RDB-a: za načelnika je postavljen Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović. Đin%ić je od ovog tandema tražio da rasvetle ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove, ali i da utvrde šta se dogodilo sa dokumentacijom. Već u februaru 2001. uhapšen je Rade Marković, a potom i Nikola Ćurčić, Branko Crni i bivši šef beogradskog centra Milan Radonjić. Oni su optuženi da su iz Službe izneli dva kompjuterska diska sa dosijeima najistaknutijih članova opozicije i zbog toga su u junu iste godine osu%eni – Marković, Radonjić i Crni na po godinu dana zatvora, a Ćurčić na godinu i četiri meseca. Tu presudu je kasnije oborio Vrhovni sud, a obnovljenom procesu, kako kažu izvori iz Palate pravde, kraj se ne vidi. Taj slučaj, doduše, predstavlja samo nusproizvod šire priče o uništavanju i manipulaciji dosijeima, a ta priča do suda nikada nije došla. Zoran Mijatović je, odmah po stupanju na dužnost, zadužio saradnike da ispitaju slučajeve koje je Đin%ić tražio da rasvetli: za istragu o uništavanju dokumentacije zadužio je operativca čiji su inicijali (Z.S.) navedeni na kraju dokumenta. Z.S. je posao shvatio krajnje ozbiljno i vrlo brzo došao do rezultata, u vidu Informacije objavljene uz ovaj tekst, i već u martu 2001. to dostavio Mijatoviću. Informacija ne samo da detaljno opisuje ko je, šta i kada uništio i po čijem nalogu, već sadrži i preporuke da se protiv aktera pokrenu krivični postupci zbog bar dva krivična dela sa teškim posledicama: zloupotreba službenog položaja (član 242 KZS-a) i za nesavestan rad u Službi (član 245). I Goran Petrović i Zoran Mijatović potvrdili su za “Vreme” da je dokument koji objavljujemo autentičan, i da su podaci navedeni u Informaciji tačni. Odgovarajući na pitanje zašto Marković, Đurović, Teodorović, Crni i ostali nikada nisu izvedeni pred sud, Goran Petrović je rekao da su oni podneli krivične prijave na osnovu Informacije, ali da Tužilaštvo po njima nikada nije postupilo, i savetovao da se za detaljnije informacije obratimo Mijatoviću. Mijatović, pak, kaže da su preduzimane neke radnje iz pretkrivičnog postupka, ali nije mogao da se seti da li su krivične prijave podnete. “Mi smo zbog uništavanja dokumentacije, ali i drugih teških krivičnih dela kao što su trgovina oružjem, neovlašćeno prisluškivanje i drugog obuhvatili oko 180 ljudi. Trebalo je da pohapsimo tri četvrtine Službe”, tvrdi Mijatović, koji za sebe kaže da je “tokom dvadeset pet godina rada u Službi često bio na ivici zakona, ali nije ostavio krvavi trag”. Na pitanje kako to da su se od pomenutih 180 na sudu našla samo nekolicina, i to zbog relativno lakših zloupotreba, Mijatović kaže da za devet meseci, koliko su on i Petrović vodili Službu, 27više 104 moglo biti učinjeno. “Trebalo bi nam četiri godine da sve obradimo, a onih devet meseci su 16:14 von nije 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog bili najteži deo mog života”, kaže on. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... “BALAST“: Ono što najviše zbunjuje u ovom objašnjenju jeste to da ne samo što ljudi koji su uništavali dokumentaciju nisu gonjeni nego je većina časno penzionisana, a neki su, kao Đurović, i za vreme Mijatovića do danas lepo napredovali. Uzmimo Miloša Teodorovića, koji je prema Informaciji odradio lavovski deo posla na tehničkoj pripremi za uništavanje dokumentacije. Teodorović se pojavio kao svedok na procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog zbog onih diskova, i pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo (a šta bi drugo rekao kad se onoliko istakao u tome). Zatim je, u decembru 2002, u svojstvu zvaničnog predstavnika BIA, uručio Arhivu Srbije oko 22.000 dokumenata iz arhive Službe koji se odnose na period Drugog svetskog rata. “Ova dokumentacija je vremenom postala balast i opterećenje za sve zaposlene u BIA”, rekao je Teodorović i ponovio da “suprotno pisanju nekih medija, uništavanja dokumentacije nije bilo”. Ironijom sudbine, direktorka Arhiva koja je od Teodorovića primila ovaj poklon je Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije. Vrhunski je cinizam da čovek koji je uništio dokumenta me%u kojima su se verovatno nalazili i spisi o “saradnicima za specijalne namene” koji su likvidirali Ćuruviju predaje “balast” njegovoj udovici. Reč je, da podsetimo, o istom čoveku koji je nakon imenovanja Radeta Bulatovića za šefa BIA “iskopao” muštiklu i naočare Draže Mihajlovića. Mirne savesti, Teodorović se oglasio i u “Kuriru” 26. aprila ove godine, gde je ponosno izjavio da “čistke u BIA nema, niti će je biti”, i da bi “temeljna rekonstrukcija Službe bila veoma opasna po državu”. Trenutno se ni protiv jednog od zaposlenih u BIA ne vodi istraga. Treba znati i da su 2001. godine, kada je BIA formirana, 394 operativca ostala van Službe. Agencija je preuzela samo neke radnike bivšeg RDB-a, neki su ostali u MUP-u, neki otišli u penziju, a neki su završili na sudu”, rekao je Teodorović. Evo još jedne cinične tvrdnje: me%u tih 394 otpuštenih nalazi se i onaj Z.S. (otpušten bez obrazloženja), koji je sastavio Informaciju koja tereti Teodorovića, uz mnoge druge koji su posle 5. oktobra naivno poverovali da će Služba biti reformisana i kao takvi se eksponirali. Najveći deo njih je otpušten krajem 2002. godine po nalogu Milorada Bracanovića, u predvečerje atentata na Đin%ića. Miloš Teodorović, me%utim, ne samo što je opstao u Službi nakon tri smene na vrhu, nego je nedavno nagra%en i unapre%en. Trenutno je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Radeta Bulatovića, i član je komisije za reformu saveznih službi bezbednosti koja je formirana prošle godine. Zoran Mijatović nije dao uverljivo objašnjenje zašto kada je primio Informaciju nije učinio sve da, kad već nije stigao da povede krivični postupak, skloni Teodorovića i slične sa osetljivih pozicija u Službi. “Teodorović je bio važan svedok u mnogim komplikovanim slučajevima, pa nam je trebao unutra”, rekao je Mijatović. Istinu verovatno treba tražiti u strategiji Mijatovića i Petrovića da sačuvaju što više kadrova iz Miloševićevog vremena, a da krivicu za sve zloupotrebe svale na Radeta Markovića i nekolicinu saradnika. Zanimljivo je i da Mijatović, koji je nedavno objavio svoje memoare pod naslovom Opelo za državnu tajnu, nigde ne pominje masovno uništavanje dokumentacije oko 5. oktobra, kao da ni on ni Petrović, mada su poslednjih meseci često davali intervjue, o tome nisu govorili dok postojanje Informacije nije obelodanjeno u “Insajderu”. ZATVARANjE KRUGA: Ni Milorad Bracanović kao zamenik načelnika Službe, ni načelnik Andrija Savić – koji su po želji “crvenih beretki” zauzeli Petrovićevo i Mijatovićevo mesto u novembru 2001. – nisu iskoristili Informaciju kako bi pokrenuli postupke protiv počinilaca krivičnih dela opisanih u Informaciji. To se na kraju krajeva nije moglo ni očekivati, s obzirom na Savićevu julovsku prošlost i Bracanovićev angažman u “crvenim beretkama”, gde je bio oficir bezbednosti. Savić je, da podsetimo, penzionisan i radi u Institutu bezbednosti, dok Bracanović, kao što je obelodanio Vuk Drašković, i dalje radi u Službi, mada se ne zna šta, i prima platu od četrdesetak hiljada mesečno. Ni sledeća garnitura na vrhu, Miša Milićević kao načelnik i Goran Živaljević kao zamenik, nije se potrudila da preduzme nešto povodom Informacije. Živaljević za “Vreme” kaže da je znao za ovaj dokument, ali da je u vreme kada je Informacija sastavljena bio “sitan šraf” u beogradskom centru a 28da je, kada je postao zamenik načelnika, zbog ubistva Đin%ića i Sablje – “imao važnija posla”. Na 16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... kraju je došao Rade Bulatović (još nije imenovao zamenika), čiji se stav prema Teodoroviću najbolje pokazuje time što ga je nagradio postavljanjem za specijalnog savetnika. Tako se krug zatvorio. Da bi se shvatilo od kolikog je značaja uništavanje dokumentacije bilo za sudbinu Službe, ali i Srbije, treba pogledati prateća dokumenta koja su priložena uz Informaciju, u kojima se navodi šta je tačno uništeno u pojedinim centrima DB-a. Uzmimo na primer Suboticu, gde je načelnik Centra Vladimir Žužić detaljno opisao šta mu je naloženo da uništi. Izme%u ostalog, nare%eno je uništavanje dosijea o zloupotrebama Milenka Smiljanića, bivšeg predsednika Opštinskog veća sindikata Subotice, koji danas u ime samostalnih sindikata žari i pali Srbijom; dosijei više članova Otpora; jedan “zbirni dosije o pokušajima organizovanog paravojnog delovanja pripadnika Srpske radikalne stranke”, te podaci o kriminalnim radnjama “pripadnika SRS-a i SPO-a. Zašto je Služba skupljala ove podatke, nije teško pogoditi, kao ni kako ih je koristila: ucena odmah pada na pamet. Iako je Žužić, ispoljivši priličnu hrabrost, uspeo da jedan deo dokumentacije spase od uništavanja, i samo saznanje o postojanju ovih dosijea moglo bi da ima teške političke posledice. I Milan Milaković, nekadašnji načelnik zrenjaninskog centra, oglušio se o nare%enja pretpostavljenih i spasao gotovo celu dokumentaciju. S druge strane, u Užicu su uništene na hiljade strana dosijea o saradnicima, uključujući registre, delovodnike i takozvane omote. Iz spisa se može saznati, na primer, i to da je samo u Vranju uništeno blizu osam hiljada stranica, u Kragujevcu čak dvadeset hiljada, te da je u istom gradu spaljeno osamnaest dosijea saradnika i trideset dosijea operativnih veza. Svi bivši funkcioneri DB-a sa kojima smo razgovarali pokušavali su da umanje značaj priče o uništavanju ukazujući na okolnost da nije sve uništeno, ali i da je ogromna većina dokumenata ostala na mikrofilmovima. “To što su radili sve je bilo besmisleno”, rekao je Mijatović, ali je na pitanje zašto su se Marković, Teodorović i ekipa onda uopšte toliko trudili da dokumenta spale, odgovorio: “Otkud znam, pitajte njih.” To nismo uspeli da uradimo, ali je razumno pretpostaviti da ovi ljudi ne bi bez dobrog razloga i lične koristi činili krivična dela i rizikovali robiju. Istina je da je Služba (a ne samo pojedinci) velikom lomačom na Banjici uspela sebe da spasi od neophodnih reformi, a zatim da se konsoliduje i nastavi sa zloupotrebama. Za bilo koji dosije iz Miloševićevog vremena koji se sutra pojavi, biće moguće reći da postoji ili da je uništen – zavisno od potrebe Službe. Zatim, čitava akcija je poslužila akterima da pod maskom uništavanja jedan deo arhive privatizuje, kako bi je koristili za svoje potrebe, za ucene i manipulacije. I treće, ubuduće će biti teško dokazati autentičnost bilo kog dokumenta Službe iz vremena Radeta Markovića, naročito bez delovodnika i registra (koji nisu mikrofilmovani). I tako su, zahvaljujući Markoviću i Đuroviću, ali i njihovim naslednicima na čelu Službe, ali i političarima, doušnici nastavili i nastavljaju da cinkare, ucenjivači da ucenjuju, a kriminalci za specijalne namene da za potrebe Službe ubijaju, švercuju i kradu. Jedini način da se ovo klupko raspetlja jeste da se imenuje specijalna državna komisija (nikako parlamentarni anketni odbor) sa velikim istražnim ovlašćenjima, koja bi temeljno preispitala rad Službe pre i posle 5. oktobra i predložila ne samo ozbiljne reforme već i krivično gonjenje onih koji su kršili zakon. Da je to ura%eno odmah posle 5. oktobra, ili makar godinu dana kasnije, Đin%ić bi možda bio živ, a Srbija na stabilnijim nogama. Čak i posle ubistva premijera, nije bilo ozbiljnih reformi i personalnih promena u toj firmi. Ovakva kakva jeste, Služba ne samo što ne štiti nacionalnu bezbednost već se pretvorila u parazita koji ubija svog domaćina, to jest državu Srbiju. Oni koji to ne shvataju moraju biti spremni na posledice. 29 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... CENTAR RESORA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI – BEOGRAD 15. 03. 2001. INFORMACIJA - podaci se odnose na uništavanje dokumentacije u RDB – Po nalogu zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića, izvršen je uvid u izjave i dokumentaciju Centara RDB, na temu uništavanja dokumentacije RDB u periodu od 5. oktobra 2000. godine. Uvidom u navedenu dokumentaciju, zaključeno je da je već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora, 24. septembra 2000. godine, otpočeto sa odre%enim pripremama za eventualnu evakuaciju dokumentacije RDB, pri čemu posebnu pažnju zaslužuje podatak o sastanku održanom u Nišu, 29. 09. 2000. godine, kome su, po za sada raspoloživim podacima, prisustvovali Miloš Teodorović, tadašnji načelnik V Uprave RDB, i Ljubomir Ristić, tadašnji načelnik CRDB Niš. Naime, uvidom u radni notes Miloša Teodorovića, ustanovljeno je da je, već tada, postojao dogovor o tome koju vrstu dokumentacije RDB treba pripremiti za uništenje. Konkretno su naznačene sledeće vrste dokumenata: delimične provere iz 1998/99. godine; mesečni izveštaji (tekstualni i statistički) iz 1998/99. godine; operativno-instruktorski dosijei (duplikati); provere kroz opštu azbučnu kartoteku (OAK) iz 1998/99. godine; kartoni OAK (stari); obrasci EPL 1 za upis u OAK i PK; delimične provere za otpust iz državljanstva iz 1998/99. godine; predlozi i odluke za primenu OT mera; dosijei saradničke mreže (po operativnoj proceni); izveštaji o proveri; delovodnici od 1996. do 1999. godine; propratna akta; polazne i dolazne depeše iz 1998/99. godine; izveštaji o proveri za angažovanje za saradnju – izdvojene za posebno korišćenje i slično. Dana 6. oktobra 2000. godine, tadašnji načelnik RDB Radomir Marković uputio je svim načelnicima Centara RDB, depešu broj 3210, u kojoj je, izme%u ostalog, naložio da je “neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima“. Tako%e je naglasio da se “čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima“, što je predstavljalo svojevrsnu pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo. Nakon toga, 7. oktobra 2000. godine, održan je sastanak u objektu Instituta bezbednosti na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB Nikola Ćurčić. Po njegovom nalogu, tadašnji načelnik V Uprave RDB Miloš Teodorović i načelnik III Uprave RDB Milan Đurović pozvali su na ovaj sastanak načelnike Centara RDB iz Srbije. Po ovom pozivu, pored Ćurčića, Teodorovića i Đurovića, sastanku su prisustvovali i: načelnik CRDB Zrenjanin Milutin Milaković, radnik CRDB Zrenjanin Milutin Morača, načelnik CRDB Niš Ljubomir Ristić, načelnik CRDB Zaječar Slobodan Aleksić, načelnik CRDB Novi Sad Aleksandar Gak, načelnik CRDB Subotica Vladimir Žužić, načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Smederevo Slobodan Ranković, zamenik načelnika CRDB Smederevo Slobodan Lazić, načelnik CRDB Užice Jakov Sokić, (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Kragujevac Radivoje Marković, pomoćnik načelnika CRDB Kragujevac Branislav Ilić, kao i ostali načelnici Centara, izuzev načelnika CRDB Leskovac i Vranje, sa kojima je dogovoreno da u Beograd do%u dan kasnije (8. oktobra). Sastanku je, u jednom njegovom delu, kratko prisustvovao i Branko Crni, tadašnji pomoćnik NRDB po kontraobaveštajnim poslovima, koji je, prema izjavama prisutnih, pretećim tonom i uz prilično nadmen nastup, zastupao stav o potrebi uništavanja navedene dokumentacije. 30 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Po prethodnom uputstvu, dobijenom od Teodorovića i Đurovića, načelnici Centra RDB poneli su u Beograd odre#enu dokumentaciju svojih Centara i to: osnovna dosijea prethodnih i operativnih obrada zavedenih u poslednjih godinu do godinu i po dana po III liniji rada (srpski ekstremizam i lica iz pokreta “Otpor“), dosijea izdvojenih slučajeva, izveštaje o proveri, kartone iz opšte azbučne i priručnih kartoteka, planove rada, mesečne izveštaje o radu i delovodnike za 2000. i prethodne godine. Povod za sastanak je bio dogovor o postupanju sa dokumentacijom Centara, pri čemu je Ćurčić postavio pitanje da li dokumentaciju treba uništavati ili ne. Po izjavama prisutnih, po ovom pitanju nije postignuta saglasnost, budući da su načelnici Centara zastupali različite stavove. Za uništavanje dokumentacije otvoreno su se zalagali Ljubomir Ristić (koji je izjavio da je deo dokumentacije CRDB Niš već uništen), Slobodan Aleksić (koji je ovaj svoj stav pravdao strahom od upada demonstranata u CRDB Zaječar) i Milan Đurović (koji je izjavio da je i u III Upravi već uništen deo dokumentacije, te da bi isto trebalo učiniti i u Centrima), dok su se tom mišljenju suprotstavili Milutin Milaković i Aleksandar Gak, a Slobodan Ranković, načelnik CRDB Smederevo, izneo je stav da bi, ukoliko do#e do uništavanja dokumentacije, ono trebalo da bude izvršeno na isti način u svim Centrima, konstatujući da je Đurovićev predlog nekorektan, jer on (Đurović) “štiti pre svega sebe i vreme kada je on načelnik“. Budući da je prevladao stav da do uništavanja dokumentacije, ipak, treba da do%e, Teodorović je, po nalogu Ćurčića, taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notese. Konkretno, Teodorović je nabrojao sledeće: 1. dosijea Prethodnih obrada i Operativnih obrada od 1998. godine, a koje se odnose na lica iz DOS-a i “Otpor”-a, 2. njihove kartone iz kartoteke, 3. delovodnike i mikrofilmove za ovaj period, 4. izveštaje o proverama, 5. pomoćne dosijee za ova lica, koje vode operativni radnici, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike, 6. mesečne izveštaje o radu za dve prethodne godine, 7. dolazna akta za dve prethodne godine, 8. planove rada operativnih radnika i organizacionih jedinica, 9. polazne i dolazne depeše, 10. operativno-instruktorska dokumenta, 11. saradnička dosijea i registre, 12. dokumetnaciju u vezi primene OT mera, 13. “očistiti” hard disk u kriptozaštiti, 14. uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje, 15. uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena, ukoliko ih Centar ima. Po okončavanju navedenog sastanka, veći broj prisutnih načelnika Centara pristupio je uništavanju dokumentacije koja je doneta u Beograd u prostorijama Instituta bezbednosti. 31 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Osim toga, tokom naredna dva meseca, po nalogu Miloša Teodorovića, koji je u pojedinim Centrima (Valjevo, na primer) održao instruktivne sastanke na temu uništavanja dokumentacije (već uništene i one koja tek treba da se uništi), većina Centara RDB sačinila je Popisnike materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, po kojima je, nakon dobijanja Odluke načelnika RDB o uništavanju dokumentacije predložene Popisnikom, uništavanje i obavljeno. Tom prilikom su u navedene Popisnike uvršćeni i oni materijali koji su uništeni u Beogradu, 7. oktobra 2000. godine, bez sačinjavanja adekvatnih Popisnika, dobijanja odgovarajuće Odluke načelnika RDB i bez prisustva Komisije za uništavanje dokumentacije, što je sve propisano Instrukcijom o postupku uništavanja dokumentacije u Resoru državne bezbednosti. Uvidom i analizom izjava koje se odnose na pomenuti sastanak i postupanje nakon njega, kao i analizom Popisnika materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, iz kojih se može videti koji su materijali uništeni, dolazi se do zaključka da je, u periodu oktobar-decembar 2000. godine, došlo do: - grubih zloupotreba i nezakonitog ponašanja, odnosno nepoštovanja “Pravilnika o izveštavanju, vo%enju evidencije lica i dokumentaciji u Službi državne bezbednosti” i “Instrukcije o postupku uništavanja dokumentacije u RDB”, od strane Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića, Milana Đurovića i pojedinih načelnika Centara RDB; - sistematskog uništavanja dokumentacije RDB i brisanja svakog traga onoj vrsti dokumentacije koja je ukazivala na nezakonitosti i zloupotrebe u radu Resora državne bezbednosti, a u cilju zaštite tadašnjeg vrha RDB i njegovih nalogodavaca, s obzirom da je reč o dokumentaciji koja se odnosila na primenu sredstava i metoda, mera i radnji RDB prema političkim neistomišljenicima tadašnje vlasti; - pokušaja naknadnog davanja legitimiteta navedenim nezakonitim radnjama, kroz izradu propisima utvr%enih dokumenata (Popisnika i Odluka o uništavanju dokumentacije). Na osnovu svih do sada prikupljenih podataka, vezan oza uništavanje dokumentacije RDB, može se zaključiti da su se stekli potrebni uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela (zloupotreba službenog položaja – član 242 KZS i nesavestan rad u službi – član 245 KZS), a u skladu sa procenom ZNRDB – NRDB o širini zahvata i celishodnosti takvog postupanja u svakom pojedinačnom slučaju. Imajući u vidu moguće bezbednosne implikacije (oticanje informacija, dogovori oko prikrivanja eventualnih dokaza ili informacija o učinjenom delu i slično), mišljenja smo da je potrebno sagledati i eventualnu mogućnost objedinjavanja čitavog postupka na nivou nadležnog tužilaštva po mestu izvršenja krivičnog dela, odnosno postupak sprovesti u Beogradu, za sva obuhvaćena lica. U prilogu dostavljamo pojedinačne izvode, sa podacima o aktivnostima Centara RDB u vezi sa uništavanjem dokumentacije, izuzev CRDB Pančevo, CRDB Beograd, CRDB Zaječar, CRDB Smederevo i KCRDB za KiM – Niš. O.A.S/Z.S. CRDB VALJEVO Načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić dostavio je: 1) Informaciju koja se odnosi na uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo u 2000. godini, kao i 322) Fotokopije materijala koji se odnose na uništavanje dokumentacije i to: von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... - Depeša NRDB Radomiru Markoviću broj 3210, od 06. 10. 2000. godine: - Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje broj 6, od 14. 12. 2000. godine; - Odluka NRDB Radomira Markovića o uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 26. 12. 2000. godine). - Službena beleška o izvršenom uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 27. 12. 2000. godine). Uvidom u navedenu dokumentaciju, utvr%eno je da su, neposredno po održavanju izbora 24. septembra 2000. godine, načelnici I, III i V Uprave RDB sugerisali načelniku CRDB Valjevo i zaposlenima u tom Centru da izvrše “odre#enu selekciju” i obave pripreme za eventualnu dislokaciju dokumentacije Centra i njeno prebacivanje u sedište RDB, “u sklopu njenog daljeg čuvanja i sprečavanja njenog pristupa neovlašćenim licima na terenu“. Postupajući po navedenoj sugestiji, kao i po nalogu iz Depeše NRDB od 6. oktobra 2000. godine, u CRDB Valjevo izvršeno je “izdvajanje dokumentacije” u cilju dislokacije iste u sedište RDB u Beogradu. Pri tom je “sačinjen popis izdvojene i spakovane dokumentacije u rukopisu, radi kasnijeg pisanja popisnika“. Dana 07. oktobra 2000. godine, po pozivu Milana Đurovića i Miloša Teodorovića i instrukcijama koje su izdali po pitanju konkretne dokumentacije CRDB Valjevo koju treba poneti u Beograd, dokumentacija je dopremljena (od strane vozača Dragana Božića, pratioca Petra Čolića, načelnika CRDB Valjevo Ljubodraga Gajića i njegovog vozača Milovana Stojkovića) u Institut bezbednosti na Banjici. Gajić je, po sopstvenom iskazu, na Institut stigao kada je sastanak koji je tamo održan već bio završen, te se priključio uništavanju dokumentacije Centara RDB koja je, tom prilikom, doneta u Beograd. Konkretno, izjavio je da su, u toku noći (07/08. 10. 2000.), uništeni predmeti po I i III liniji rada, a koji su u CRDB Valjevo vo%eni u 2000. godini. Za navedene predmete, po Gajićevoj izjavi, CRDB Valjevo je, na osnovu instrukcija I i III Uprave, potom napisao Predloge za obustavljanje daljeg vo%enja obrada (Predlog br. 2908 od 30. 10. 2000. godine), na osnovu čega je načelnik RDB doneo Odluke o ukidanju navedenih obrada (Odluke od broja Sp.br. 76515 do SP.br. 76552, od 01. 11. 2000. godine). Nakon toga, 12. 12. 2000. godine, Miloš Teodorović je u CRDB Valjevo održao instruktivni sastanak, na kome je dao smernice za pisanje predloga za uništavanje materijala po Popisniku br. 6, koji treba da sadrži sve izdvojene materijale shodno telegramu Načelnika RDB br.3210, od 06.10.2000. godine kao i materijale uništene 07. 10. 2000. godine. Konkretno, Teodorović je naveo da Popisnik br.6 treba da sadrži i sledeće materijale iz operativne evidencije: - dosijea lica nad kojima su vo%eni složeni oblici operativnog rada (PO i OO), a koji su obustavljeni iz razloga što njihovim vo%enjem nisu potvr%eni početni podaci ili dokazana neprijateljska ili protivustavna delatnost; - dosijea lica čija neprijateljska delatnost nije utvr%ena (operativni fond), pa se shodno pozitivnim propisima predlažu za uništenje; - dosijea deregistrovanih saradnika i operativnih veza, za koja su prestali razlozi za njihovo dalje čuvanje; - dosijea saradnika za posebne namene (ratna saradnička mreža), s obzirom da su izvršili postavljene namenske zadatke tokom agresije NATO na SRJ; - dosijea saradničke mreže, s obzirom da više ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo bezbedno čuvanje i zaštitu od dekonspiracije navedenih izvora RDB; 33 von 104 24.11.13 16:14 - dosijea obustavljenih operativnih obrada objekata (samo jedan) i obustavljenih operativnih akcija
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... (OA), s obzirom da su izgubili značaj za dalje operativno angažovanje; - dosijea zbirki dokumenata višeg stepena obrade (analize, preseci, informacije), kao i onih materijala koji su stvoreni u ranijem periodu, a koji su izgubili operativni i bezbednosni značaj, jer su služili kao orijentacija u operativnom radu; - planovi i izveštaji koji su iskorišćeni za izradu planskih i izveštajnih dokumenata RDB u celini; - registri, evidencije i normativna akta, koji predstavljaju duplikate, a čiji se originali čuvaju u sedištu Resora; - materijali nastali u kancelarijskom poslovanju, a koji su služili za hitno izveštavanje i postupanje (depeše) i na osnovu kojih su stvoreni drugi izvorni dokumenti; - dopisi, propratni akti i delovodnici, jr se isti trajno čuvaju na drugim zapisima u sedištu RDB; - duplikati izveštaja o proverama lica (potpune i delimične). Na osnovu toga, izvršeno je izdvajanje navedenih materijala iz operativne evidencije ovog Centra i o tome sačinjen popis. Dana 14.12.2000. godine, u V Upravi RDB izršeno je sravnjenje materijala koji su izdvojeni za uništavanje na osnovu Teodorovićeve instrukcije sa sastanka u ovom Centru i o tome sačinjen Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje – broj 6. Predlog za uništavanje dokumentacije po Popisniku broj 6 dostavljen je lično Teodoroviću, dopisom Sp.br. 3071, od 14.12.2000. godine, a Popisnik broj 6 otkucan je u V Upravi RDB, u okviru koje je i radila Komisija za uništavanje materijala. Na osnovu navedenog predloga za uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo, prema Popisniku broj 6, načelnik RDB je, 26. 12. 2000. godine, doneo Odluku Sp.br. 86258, kojom se odobrava uništavanje predložene dokumentacije. Dana 27. 12. 2000. godine, komisijski su uništeni materijali CRDB Valjevo, a uništavanje su, na osnovu naloga načelnika tog Centra, izvršili radnici Centra Milovan Stojković, Petar Čolić i Dragan Božić, uz prisustvo pomoćnika načelnika CRDB Valjevo Milana Popovića. O uništavanju je sačinjena Službena beleška, koja je dostavljena Komisiji za uništavanje dokumentacije u RDB, dopisom Sp.br.3122, od 28.12.2000. godine, koju je potpisao Milan Popović, pomoćnik načelnika CRDB Valjevo. Uvidom u Popisnik, ustanovljeno je da je u CRDB Valjevo ukupno uništeno 22.082 materijala, na 40.131 strani, a izme%u ostalog i sledeće: - 11 dosijea PO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 264 materijala, na 928 strana; - 9 dosijea OO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 262 materijala, na 808 strana; - 68 dosijea lica (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 2586 materijala, na 5934 strane; - materijali za 84 lica (nepoznata imena), sa ukupno 1592 materijala, na 4963 strane; - 35 dosijea saradnika, sa ukupno 656 materijala, na 1542 strane; - 56 dosijea operativnih veza, sa ukupno 515 materijala, na 1237 strana; - godišnji izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 1992-2000. godina; - mesečni izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 01. 01. do 30. 09. 2000. godine (tekstualni i statistički deo); 34-von 104 (PO, OO, OF, AF i dr.); registri 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog - delovodnici za 1998, 1999. i 2000. godinu; http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... - dopisi iz 2000. godine; - propratna akta iz 1998, 1999. i 2000. godine; - depeše CRDB Valjevo (dolazne i prolazne) za period od 01. 01. do 30. 09. 2000. godine; - Delimične i potpune provere. Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, Slobodanu Radovanoviću Ustanička br. 29, Beograd Poštovani g. Radovanoviću: S obzirom na opštepoznatu obavezu svakog tužioca da po saznanju o učinjenom krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti postupi u skladu sa svojim dužnostima i pravima, dostavljam Vam krivičnu prijavu u prilogu. Sadržaj te krivične prijave nije već šest i po godina nikakva tajna; naprotiv. Desilo se, me%utim, da po tim saznanjima još niko – koliko je nama poznato – nije smatrao za shodno da postupi, uprkos posebnoj težini i društvenoj opasnosti od navedenih krivičnih dela. Sada, kada ste se Vi posebno istakli u progonu raznih organizovanih kriminalnih grupa, uveren sam da je došao i trenutak za progon vrha narkodilerske mafije u Srbiji, navedenog poimenice u priloženoj krivičnoj prijavi. Naime, iz priloženih nespornih podataka jasno proizlaze svi elementi krivičnog dela koje se osumnjičenima stavlja na teret. Osim toga, upozorio bih Vas da je list “Vreme” u posedu izveštaja MUP Srbije navedenog u ovoj krivičnoj prijavi, a koji Vama po prirodi stvari mora biti dostupan. Pored prethodno iznetog, moram da Vam skrenem pažnju i na službenu belešku koju je 25. oktobra 2004. sačinila zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Jelena Katić (br. KTR-275/04). U toj službenoj belešci postoje tvrdnje lica od koga je beleška uzeta da je cela ova priča i dublja i duža nego što iz Vama dostavljene krivične prijave sledi. List “Vreme” je u posedu i te službene beleške. Očekujem, g. Radovanoviću, da razmotrite dostavljene podatke i da u razumnom roku konačno preduzmete odgovarajuće radnje na koje ste zakonom obavezani. Miloš Vasić, podnosilac krivične prijave Podnosim krivičnu prijavu na osnovu članova 223. i 224. Zakona o krivičnom postupku Republike Srbije za krivična dela iz člana 245. st. 1. i 2. Osnovnog krivičnog zakona (neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga), kao i krivična dela iz čl. 227. (zločinačko udruživanje) i čl. 242, st. 1. i 3. (zloupotrebe službenog položaja) Krivičnog zakona Republike Srbije, protiv sledećih lica: 1. Kertes Mihalja, u vreme izvršenja krivičnog dela direktora Savezne uprave carina; 2. Stanišić Jovice, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i pomoćnika ministra u periodu 1992–1998; 3. Marković Radomira, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti u periodu 1998–2001; 4. Ćurčić Nikole, u vreme izvršenja krivičnog dela zamenika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije; 35 von 104 24.11.13 16:14 5. Crnog Branka, u vreme izvršenja krivičnog dela pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog MUP Srbije; http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... 6. Kandić Radoslava, u vreme izvršenja krivičnog dela šefa Odseka za objekte posebne namene u okvitu VIII Uprave RDB MUP Srbije; 7. Ulemek Milorada i nepoznatih ovlašćenih službenih lica RDB MUP iz sastava Jedinice za specijalne operacije i iz sastava Centra RDB Niš i nepoznatih radnika Savezne uprave carina koji su znali ili su morali znati da svojim postupanjima čine krivično delo nabavljanja, posedovanja i pomaganja u prikrivanju velike količine narkotika (heroina) namenjenih prodaji; Zato što su, pojedinačno: 1. Kertes Mihalj: zato što je, kao direktor Savezne uprave carina, iz više pošiljaka čistog heroina (93% čistoće ili br. 4), zaplenjenog u više odvojenih akcija na graničnom prelazu Gradina 1996. (ukupno zaplenjeno 1139 kilograma heroina) ustupio najmanje 560 kilograma tog heroina licu Stanišić Jovici, umesto da ih preda nadležnim pravosudnim organima na komisijsko uništenje, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja u cilju sticanja materijalne koristi sebi ili drugima, krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd. 2. Stanišić Jovica: zato što je, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije do novembra 1998, primio od lica Kertes Mihalja najmanje 560 kg. čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, dotični heroin prikrio u sef tadašnjeg MUP u Ulici Kneza Miloša 92 (bivši SSUP), čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojne droge namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnog dela. 3. Marković Radomir: zato što je, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije od novembra 1998. do januara 2001, od njega preuzeo rečenu količinu opojne droge, čuvao je u trezoru RDB umesto da je preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prebacio tu i još neke količine heroina u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 krajem 1998. u strahu da mu ne propadne u očekivanom bombardovanju NATO pakta 1999. i tamo ga skrivao do smenjivanja, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd. 4. Ćurčić Nikola: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao zamenik načelnika RDB MUP Srbije, sve do posle svog penzionisanja u fioci svog pisaćeg stola u Institutu bezbednosti u ulici Kraljice Ane b.b. na Banjici čuvao ključ i ovlašćenje za korišćenje pomenutog sefa u Komercijalnoj banci, a znajući da se u tom sefu nalazi heroin namenjen prodaji, pa je tek po penzionisanju, a dana 11. decembra 2000. godine isti ključ bez procedure primopredaje predao Branku Crnom, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd. 5. Crni Branko: zato što je, kao pomoćnik načelnika RDB MUP Srbije, a po usmenom nare%enju trećeprijavljenog Radomira Markovića, premestio najmanje 600 kilograma čistog heroina iz trezora br. 3 u zgradi RDB MUP Srbije u Kneza Miloša br. 92 u skladište “Srbijašume” na Senjaku, pa zatim u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 i kasnije od četvrtoprijavljenog Nikole Ćurčića primio ključ za rečeni sef i njegov sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd. 6. Kandić Radoslav: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao šef Odseka za objekte posebne namene u okviru VIII Uprave RDB MUP Srbije preuzeo najmanje 563,1 kg. čistog heroina i smestio ga 36u trezor br. 3 u zgradi RDB u ulici Kneza Miloša br. 92, da bi zatim rukovao tim heroinom i dalje (slao von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... uzorke na analizu, čuvao ga itd.) i na kraju ga, po usmenom nare%enju trećeprijavljenog Radomira Markovića, prebacio u prostorije preduzeća “Srbijašume” na Senjaku; 7. Milorad Ulemek i još nepoznata ovlašćena službena lica RDB MUP Srbije iz sastava JSO i iz sastava Centra RDB Niš i još nepoznati radnici Savezne uprave carina, zato što su: (radnici Savezne uprave carina) predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, primili i rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv zakona i pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije (radnici Centra RDB Niš), prikrivali postojanje velike količine skrivenih opojnih droga namenjenih prodaji, utajili 10,6 kg. heroina prilikom transporta od zgrade RDB u Kneza Miloša 92 do skladišta “Srbijašume” na Senjaku (pripadnici JSO) i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja sa goreprijavljenima radi nabavke i prikrivanja veće količine opojnih droga u svrhu prodaje itd. Svi zajedno: zato što su počinili krivično delo zločinačkog udruživanja iz člana 227. KZ Republike Srbije. Obrazloženje: Posedovanje bilo koje količine zabranjenih supstanci (opojnih droga) zabranjeno je zakonom. Posedovanje ovolikih količina (660 kg) ima samo jednu svrhu, a to je konačna prodaja zavisnicima na ulici, jer je heroin inače neupotrebljiv za bilo šta drugo. Po propisima i pravilnicima Savezne uprave carina i Ministarstva unutrašnjih poslova, važećim u vreme izvršenja krivičnog dela, svi zaplenjeni narkotici imaju se po identifikaciji i veštačenju komisijski uništiti. Prijavljeni su zaplenjeni heroin prikrili od pravosudnih organa, čuvali ga sve do otkrića, marta 2001, u najvećoj tajnosti, a u nameri da ga prodaju ili zamene za robu ili usluge, jer drugačija namera nije zamisliva. Posebna otežavajuća okolnost jeste što su to radili kao ovlašćena službena lica carine i unutrašnjih poslova, dakle u punoj svesti da čine teška krivična dela koja bi inače bili dužni da sprečavaju, a počinioce da gone. Postoji osnovana sumnja da navedena količina nije bila jedina u posedu Resora državne bezbednosti u periodu 1990–2001, što je razvidno iz izjava lica Ulemek Milorada tokom su%enja za ubistvo premijera Zorana Đin%ića i iz odgovora generala policije i pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, Miroslava Miloševića na pitanja Specijalnog tužioca za organizovani kriminal iz juna 2004. Tako su Savezna uprava carina i Resor državne bezbednosti MUP Srbije zloupotrebljeni za vršenje posebno niskih i odvratnih krivičnih dela kojima se direktno ugrožavaju životi i zdravlje stanovništva i podstiče i pomaže transnacionalni organizovani kriminal sa čijim su nosiocima prijavljeni bili povezani. Lica Kertes Mihalj, Stanišić Jovica, Marković Radomir, Ćurčić Nikola, Crni Branko, Kandić Radoslav i Ulemek Milorad dostupna su organima gonjenja; ostala još nepoznata lica prijavljena pod brojem 5. mogu se lako otkriti operativnim radom Kriminalističke policije, a na osnovu dokazne dokumentacije u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koje je marta meseca 2001. zaplenilo i javno uništilo 660 kilograma heroina i drugih narkotika na koje se ova prijava odnosi, kao i na osnovu indicija iznetih tokom su%enja pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu za ubistvo premijera Zorana Đin%ića. Posebno je značajan odgovor pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Javne bezbednosti MUP Srbije, gen. Miroslava Miloševića, dostavljen Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal na njegov zahtev pod brojem “O. St. pov.- 3517/04. od 15. i 16. juna 2004. godine”. S obzirom na zaprećene kazne za ova krivična dela, na njihovu posebno odvratnu prirodu, na društvenu opasnost od njih, na opasnost od bekstva, uticanja na svedoke i na uznemiravanje javnosti, bilo bi neophodno da nadležni organ odredi meru pritvora prijavljenima koji su još na slobodi. U Beogradu, 17. jula 2007. Miloš Vasić, novinar nedeljnika “Vreme”, Beograd 37 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Izvor: Vreme Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 12. januar 2010. Otvaranje starih dosijea i državnih tajni Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: POLITIČKO PODZEMLJE | Ostavite komentar 26. decembar 2009. | 13:42 | Izvor: Tanjug BEOGRAD -Novi Zakon o tajnosti podataka, koji će početi da se primenjuje 1. januara 2010, omogućiće otvaranje tajnih dosijea i dokumenata koji su decenijama skrivani od očiju javnosti, eliminisanje zloupotreba, posebno kada su u pitanju javne nabavke, ali i kontrolu stavljanja oznaka poverljivosti. Zakon propisuje da svi državni organi “pro%u” kroz sve svoje dokumente i procene na kojima će oznaka poverljivosti ostati, a na kojima ne, kao i rokove u kojima poverljivi dokumenti prestaju da budu tajne, izjavio je državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. Za svaki dokument ponovo će biti doneta odluka o poverljivosti tako da tajni dosijei neće automatski biti zapečaćeni, naveo je on i napomenuo da će hiljade starih dokumenata uskoro biti moguće otvoriti. Prema prvim procenama ministarstva, sa preko 80 odsto svih tajnih dokumenata u Srbiji biće skinuta oznaka poverljivosti, naveo je Homen. Sve državne tajne sa datumima do 1. januara 1980. godine mogu da budu otvorene, osim onih dokumenata za koje država proceni da treba da ostanu zapečaćeni. Rokovi u kojima poverljivi dokumenti prestaju da budu tajne odre%eni su prema stepenu tajnosti i kreću se od dve godine za niže stepene do 30 godina za “državnu tajnu” kao najviši stepen tajnosti. “Oznake poverljivosti bile su izvor velikog broja zloupotreba naročito kod javnih nabavki, gde su dokumenta proglašavana tajnom uvek kada nešto nije trebalo prikazati javnosti”, podsetio je državni sekretar. Kontrola oznake poverljivosti Prema njegovim rečima, zakon uvodi kontrolu na stavljanje oznake poverljivosti, koju će obavljati Ministarstvo pravde. Prema zakonu, to ministarstvo je ovlašćeno da u svakom trenutku može da obavlja kontrolu svih organa i da kontroliše sva dokumenta, uključujući i službu bezbednosti, i to bez prethodne najave rukovodiocu organa. Ukoliko utvrdi da oznaka poverljivosti nije stavljena u skladu sa zakonom, može da donese rešenje kojim se nalaže skidanje oznake poverljivosti, a može i da naloži stavljanje oznake nižeg stepena 38 von 104 24.11.13 16:14 tajnosti, naglasio je državni sekretar.
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Što se tiče Ministarstva pravde, ono je, tako%e, dužno da jednom godišnje Skupštini Srbije podnosi izveštaje o svom radu. “Ovaj novitet daće jedan novi kvalitet u radu svih državnih organa koji imaju pravo na stavljanje oznake poverljivosti”, ocenio je Homen i napomenuo da će prvi put biti uspostavlja efikasna kontrola tajnosti podataka. Zakon o tajnosti podataka Zakon o tajnosti podataka odre%uje precizne kriterijume na osnovu kojih će neki podatak biti označen kao tajna, pravila za odre%ivanje stepena tajnosti i lica koja su ovlašćena da o tome odlučuju. Taj zakon predvi%a strogu proceduru za klasifikaciju dokumenata po stepenu poverljivosti, pa propisuje četiri stepena tajnosti podataka – “interno”, “poverljivo”, “strogo poverljivo” i “državna tajna”. O stavljanju oznake “državna tajna” i “strogo poverljivo” odlučuje Vlada Srbije, uz prethodno pribavljeno mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost, a kriterijume za “poverljivo” i “interno” vlada odre%uje na predlog nadležnog ministra, odnosno “rukovodioca organa javne vlasti”. Državni sekretar je rekao da je “cilj zakona da se uredi jedinstveni sistem odre%ivanja tajnosti i zaštite poverljivosti tajnih podataka koji su “od interesa za javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Srbije”. Zakon o tajnosti podataka propisuje da “kao tajni podatak može biti označena informacija koja je od interesa za Srbiju, čije bi otkrivanje neovlašćenom licu moglo prouzrokovati štetu, kao i u slučaju u kome je zaštita interesa Republike pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja”. Pristup informacijama Pristup tajnim podacima se, shodno novom Zakonu, dozvoljava samo ovlašćenim licima, pa tako predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik vlade imaju pristup tajnim podacima bez odobrenja. Oni mogu koristiti podatke bilo kog stepena tajnosti na osnovu svoje funkcije i u cilju obavljanja poslova iz njihove nadležnosti. Pristup tajnim podacima bez bezbednosne provere omogućen je i drugim državnim organima i njihovim rukovodiocima koje bira parlament, ali samo radi obaljanja poslova iz njihove nadležnosti. Oni su zakonom obavezani da čuvaju tajnost podataka. Tako će pristup tajnim podacima ubuduće imati poslanici Skupštine Srbije, zaštitnik gra%ana, poverenik za informacije od javnog značaja, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, republički javni tužilac, predsednik i sudije Ustavnog suda, potpredsednik vlade, generalni sekretar predsednika republike. Pristup tim podacima imaće i generalni sekretar vlade, ministri, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, sudije, tužioci i njihovi zamenici, republički javni pravobranilac, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, direktor kancelarije tog Saveta, guverner Narodne banke, državni revizor i Agencija za borbu protiv korupcije. Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 39 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog 23. novembar 2009. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVA Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: POLITIČKO PODZEMLJE | Ostavite komentar Tajni poslovi specijalnog odeljenja pri beogradskom centru DB, za koje postoji sumnja da su u neposrednoj vezi sa najmračnijim doga%ajima u vreme Miloševićevog režima, stavljeni su pod lupu BIA, policije i tužilaštva, saznaje „Blic“. U poslednjoj godini vladavine Slobodna Miloševića, pri nekadašnjem beogradskom centru DB, bilo je formirano Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju. Nadležni organi sumnjaju da je ovo odeljenje služilo za prljave poslove, pa i za pripremanje i logističku podršku političkih ubistava, kao što su ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. - Pripadnike tog odeljenja niko ništa nije smeo da pita o poslu, i niko nije znao šta oni rade. Sumnja se da su radili prljave poslove, pa i ubistva. Oni su se šepurili da su mnogo važni tajni agenti. Koristili su najbolje automobile koji su tada bili u DB i sva ostala sredstva kojima je raspolagala tajna služba – kaže za „Blic“ izvor blizak nadležnim organima koji ispituju ovaj slučaj. Za načelnika Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju bio je postavljen Ratko Romić. On je sada pod sumnjama Specijalnog tužilaštva da je bio saučesnik u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa“, o čemu je „Blic“ već pisao. Romića je na to mesto postavio Milan Radonjić, tadašnji šef beogradskog DB. Radonjić je postao šef beogradskog DB neposredno pred ubistvo Ćuruvije, i on je naredio da se novinar intenzivno prati. Preporuka Romića su sa ubistvom Ćuruvije povezali pripadnici Devetog odeljenja beogradskog DB, koji su novinara intenzivno pratili, a o tome su svedočilo odmah posle 5. oktobra 2000. Naime, 27 pripadnika Devetog odeljenja svedočilo je da je dobilo nare%enje da Ćuruviju prati nekoliko dana pre ubistva, a da su na sam dan ubistva, na Uskrs 11. aprila 1999. morali skoro iz minuta u minut da javljaju njegovo kretanje. Neposredno pred ubistvo, kada je Ćuruvija sa Brankom Prpom stigao ispred svog stana u Svetogorskoj ulici, pripadnici DB dobili su nare%enje da se hitno povuku. Jedan od njih, koji nije odmah čuo nare%enje, ispred Ćuruvijinog ulaza je video beli „golf“ koji pripada beogradskom DB. Za ovo vozilo je tih dana bio zadužen Ratko Romić. Kasnije su se pojavili i svedoci koji su videli Romića. Postoji sumnja da se Romić svojom umešanošću u ubistvo Ćuruvije preporučio za nečelnika tog posebnog odeljenja beogradskog DB, koje je formirano 2000. godine. Sumnja se da je glavni razlog za formiranje takvog odeljenja bilo nezadovoljstvo tadašnjeg državnog vrha time što je otkriveno da je DB umešan u zločin na Ibarskoj magistrali. Tog 3. oktobra 1999, kada su ubijena četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali, i kada je pokušano ubistvo Vuka Draškovića, isti pripadnici Devetog odeljenja 40imali su isto nare%enje kao i prilikom ubistva Ćuruvije. Morali su stalno da javljaju gde se nalazi von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... „objekat“, u ovom slučaju Drašković, u kom vozilu sedi, i na kom mestu. Ekspertski tim SPO ubrzo posle ubistva utvrdio je nesumnjivo da je kamion, kojim je počinjen zločin, pripadao DB. To je sada potvr%eno u sve tri prvostepene presude za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali. Prvi zadatak - I početnici u DB znaju da kada dobiju nare%enje da nekog striktno prate i iz minuta u minut i javljaju njegovo kretanje, to može da znači da će „objekat“ biti uhapšen. Svima je bilo jasno čemu je služilo takvo intenzivno praćenje kada su „objekti“ ubijani… – kaže izvor „Blica“. Prema sumnjama nadležnih organa, prvi veliki zadatak Odeljenja za pripremu i tehničku organizaciju bio je atentat na Draškovića u Budvi, 15. juna 2000. Nesumnjivo je utvr%eno da je načelnik tog odeljenja Ratko Romić pred atentat bio u Budvi i da je snimao kuću Draškovića. To su potvrdili svi saslušani svedoci iz DB na su%enju za ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi. Čak dve ekipe DB su snimale kuću Draškovića od čega su napravljena dva foto-albuma. Prema sumnjama iz istrage, prvi album je Radomir Marković, tadašnji šef DB, dao supruzi Slobodana Miloševića Mirjani Marković, a drugi je predao pripadnicima JSO koji su bili neposredni izvršioci. Romić nije bio me%u optuženima, ali je protiv njega vo%ena istraga po privatnoj tužbi advokata SPO. Nedavno je istragu protiv Romića preuzelo Okružno tužilaštvo u Beogradu. Kada je u pitanju otmica i ubistvo Stambolića 25. avgusta 2000. godine, Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju ostavilo je najmanje tragova za sobom. U DB nije prona%en dokument iz koga bi se otkrilo da je Stambolić praćen pre ubistva. Sud je utvrdio da je Radomir Marković predao Miloradu Ulemeku Legiji papir sa kratkom biografijom, adresom stana i fotografijom Stambolića i da su neposredni izvršioci iz JSO sami čekali žrtvu nekoliko dana ispred stana. Postoji sumnja da je neka druga ekipa iz DB pratila Stambolića pre pripadnika JSO, kako bi ustanovila njegovo uobičajeno kretanje, kao što je odlazak na trčanje u Košutnjak, gde je kasnije i otet. Autor: Vuk Z. Cvijić | 26.06.2007. Izvor: Blic http://www.blic.rs Veza: TERORIZAM DRŽAVNE BEZBEDNOSTI Milošević sa vrhom DB-a dogovarao ubistva političkih protivnika Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 21. novembar 2009. PODZEMNE TAJNE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI 41 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: POLITIČKO PODZEMLJE | [3] Comments Dosijei u tvr)avi pod zemljom Služba državne bezbednosti je godinama skupljala podatke o pojedinim “objektima”. Na kompjuterskim diskovima su se našli i lideri DOS-a. Neki su nestali, a priča se da su čak u rukama mafije Ovako izgleda nadzemni deo zgrade instituta za bezbednost Zvučalo je kao scenario nekog holivudskog političko-špijunskog trilera. Me%utim, ono što je govorio srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nije bio film. Obelodanio je ono o čemu se danima samo šuškalo. Potvrdio je da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famoznih dosijea o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju. Ministar Mihajlović nije osporio da deo te dokumentacije čine i dosijei pojedinih lidera DOS-a. Neka pitanja, me%utim, ostala su bez odgovora. U čijim rukama se nalaze kompjuterski diskovi sa podacima koje su godinama brižljivo prikupljali operativci jugoslovenskih službi državne bezbednosti? Da li ta dokumenta poseduje mafija? Da li su možda u rukama pojedinih pripadnika Miloševićevog režima? Gde je obavljena operacija narezivanja podataka na diskove? Nema sumnje da je to ura%eno na Institutu bezbednosti MUP-a Srbije na Banjici – uveren je Božidar Spasić, vlasnik detektivske agencije SIA, inače, dugogodišnji istaknuti operativac Službe državne bezbednosti saveznog MUP-a. Deset kilometara hodnika Institut bezbednosti MUP-a Srbije je zgrada koja je za širu javnost oduvek bila obavijena velom misterije. Bar jedan njen deo. Onaj nevidljivi, podzemni. Mnogi su ovaj objekat nazivali policijskom tvr%avom. Reklo bi se, s pravom. Gra%en je čitave dve decenije, pod direktnom kontrolom policijskog generala Jove Popovića koji je bio i direktor. Sastoji se iz, uslovno rečeno, dva dela. Prvi je zgrada Instituta koja sama po sebi ne predstavlja ništa spektakularno za šta bi javnost bila posebno zainteresovana. Tu su kancelarije sa uobičajenom opremom za obuku policijskih kadrova. Tu su i prostorije policijske akademije. Godine 1999. NATO avijacija je bombardovala zgradu Instituta. Kako se to obično kaže, pričinjena je ogromna materijalna šteta, ali je dobar deo ostao čitav. Žrtava nije bilo jer, naravno, u tom delu “tvr%ave” i nije bilo ljudi. Me%utim, tokom bombardovanja, ali i godinama pre toga jedan, moglo bi se reći, paralelni život odigravao se u drugom delu Instituta, duboko pod zemljom. - Da, tačno je – potvr%uje Božidar Spasić. – I sam sam dobar deo svog radnog vremena provodio u tim podzemnim prostorijama. Sve deluje impresivno. To je čitav grad pod zemljom. U podzemni deo Instituta za bezbednost MUP-a Srbije stiže se posebnim liftovima koji se spuštaju na oko desetak metara ispod suterena. A onda se pred očima otvara gotovo nestvaran svet. Nepregledno dugačkim hodnicima, prema nekim informacijama reč je o više desetina kilometara, Institut za bezbednost je povezan sa Belim dvorom kao i sa nekim vojnim objektima na Dedinju. Ne računajući te hodnike, podzemni deo Instituta se sastoji iz tri sektora: sektor državne bezbednosti, sektor vojske i sektor takozvanih zajedničkih poslova. 42 von 104 Laboratorije, restorani, sale 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Podzemni deo Instituta je opremljen najsavremenijim laboratorijama u kojima se ispituje, analizira i izra%uje sve ono što je bitno za sistem bezbednosti jedne države. Tu su i veoma moderne streljane za uvežbavanje pripadnika posebnih jedinica kao i komforne sobe za smeštaj više stotina ljudi. Pretpostavka je da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ove prostorije koristio kao sklonište za smeštaj svojih specijalaca. Tu su, naravno, i prateći “sadržaji” kao što su bioskopske sale, manji restorani, kabineti, sale za sastanke. Prema pričama koje zvanično nisu potvr%ene, upravo u tim prostorijama Milošević je za vreme NATO intervencije održavao sastanke sa Generalštabom Vojske Jugoslavije. Priča se, tako%e, da su se u posebnim, takozvanim “gluvim” sobama, potpuno obezbe%enim od svake vrste prisluškivanja, donosile i najvažnije strategijske odluke sudbonosne za zemlju. Podsećajući kako je početkom devedesetih organizovao akciju za neutralisanje vodećih šiptarskih terorista u zemljama zapadne Evrope, Božidar Spasić navodi: - Tražio sam od stručnjaka u Institutu bezbednosti da naprave eksplozivnu napravu i da je upakuju u konzervu “koka-kole” od pola litre zbog bezbednijeg prelaska granice. Tako su i uradili… U specijalnim laboratorijama Instituta moglo je sve da se napravi. Te prostorije su gotovo u svemu podsećale na kadrove iz filmova o Džemsu Bondu, pogotovu na one sekvence kada najpopularniji tajni agent u skrovitim prostorijama širom sveta isprobava neverovatno naoružanje kojim treba da uništi negativce. U podzemnom svetu Instituta za bezbednost smeštene su i tajne štamparije opremljene najsavremenijim ure%ajima za izradu savršenih falsifikata. Izme%u ostalog, stručnjaci koji rade u ovim štamparijama su uspeli da savladaju proizvodnju pasoša srednjoevropskih i nekih drugih zemalja. Nije teško pogoditi da su takve putne isprave bile namenjene agentima SDB-a koji su obavljali specijalne zadatke upravo u tim državama. Božidar Spasić je tokom svoje policijske karijere bio jedan od ključnih ljudi koji su koristili usluge tajnih podzemnih štamparija. Njegova specijalnost je bila izrada falsifikovanih emigrantskih glasila koji su rasturani u inostranstvu sa ciljem da se raznim podmetanjima, lažnim intervjuima, izazove panika me%u pripadnicima emigracije okarakterisanima kao državni neprijatelji. Deo podzemnog grada je namenjen za zatvorske prostorije. - Posebna je priča o tom sektoru – kaže Božidar Spasić. – Veoma mali broj ljudi zna gde se tačno nalaze. Čak je i sam ulaz u pritvorski deo obezbe%en na veoma neobičan način. Stalno se pale i gase različita svetla tako da pritvorenik jednostavno gubi osećaj za prostor i posle nekoliko trenutaka nije svestan gde se nalazi. Pritvorski deo Jedan od pritvorenika “tvr%ave” je bio kontroverzni Jugoslav Petrušić, optužen da se bavio špijunažom i da je predvodio terorističku organizaciju “Pauk”. - Ekskluzivni snimci emitovani na RTS-u na kojima se vidi Petrušić kako istražiteljima bez lica daje izjavu nedvosmisleno su načinjeni upravo u jednoj od ćelija ispod Instituta bezbednosti – kaže Spasić. Kretanje kroz tajni podzemni grad Instituta je strogo kontrolisano. Na tačno odre%enim mestima nalaze se kontrolni punktovi na kojima su veoma poverljivi operativci. Prelaženje iz sektora u sektor je moguće samo pomoću posebnih ključeva koji otvaraju svaka sledeća vrata. Bezbednost je gotovo uzdignuta do savršenstva. - Da se vratimo na slučaj dosijea narezanih na diskove u Institutu bezbednosti – nastavlja Spasić. – Taj 24.11.13 16:14 postupak nije ništa neobično. To rade sve policije sveta. Naime, posle izvesnog vremena, kada se 43 von 104
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... papiri nagomilaju, oni se snimaju na mikrofilmove, a u poslednje vreme narezuju na kompjuterske diskove kako bi se dobilo na prostoru. Ovde je nevolja što su ti podaci iskopirani i što se nalaze u rukama onih kod kojih ne bi trebalo da se nalaze. Ko su oni, trenutno je nepoznato. Neizvesno je i kako će oni pokušati da iskoriste to što poseduju. Na osnovu mog iskustva može se pretpostaviti da će deo tih dosijea uskoro putem medija ili na drugi način ugledati svetlost dana ovde, ali možda i u inostranstvu, sa ciljem da se obelodani kompromitujući materijal nekih od čelnika DOS-a. Šta mogu da sadrže ti materijali? Mogu da se odnose na neke nedozvoljene finansijske transakcije, veze sa pojedinim tajnim policijama, eventualne podatke o ljubavnim aferama ili podatke o porodičnim odnosima koji bi mogli da diskvalifikuju nekog političara. Otkrivanje i tajno beleženje ljubavnih afera političara prava je specijalnost mnogih službi bezbednosti, uključujući i našu. Ilustracije radi Božidar Spasić navodi slučaj prostitutke Jelene koju je upoznao u Beču. Bila je prava dama i lepotica. I pristala je da sara%uje. Diskretno je stupila u vezu sa visokim oficirom austrijske policije i uskoro su postali ljubavnici. Izgledalo je da su oboje uživali u “vezi” ali, što je bilo najvažnije, SDB-u su od Jelene počele da pristižu dragocene informacije. U okviru ovakvih aktivnosti tajnih policija poznati su i slučajevi tajnog snimanja vi%enijih (ali u ovim slučajevima golih) političara u javnim kućama, naravno, uz saglasnost i saradnju “prijateljica noći”. - Ako se neki od tih dosijea i objave, to se sigurno neće odnositi na, rekao bih, glavne ljude, već na njihovo neposredno okruženje. Mogli bi, na primer, da se obelodane kompromitujući podaci o šefovima kabineta, najbližim saradnicima, savetnicima. Setimo se da su se ne tako davno pojavili kompromitujući podaci o šefu kabineta Vilija Branta, pa je tek naknadno na udaru bio i on sam. To je svojevrsna taktika upozoravajućeg pojavljivanja, tek da se ciljani objekti obaveste da neko poseduje o njima podatke. Nije isključeno da će onaj ko ima diskove pokušati da ih iskoristi u lične svhre, da će ucenjujući “predmet” dosijea pokušati da sebi obezbedi materijalnu korist ili neku drugu uslugu, na primer puštanje iz zatvora nekog svog ro%aka ili saradnika. Upućeni tvrde da postoje indicije da su osim dosijea Službe državne bezbednosti negde procureli i tajni dokumenti Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Na to, tvrde obavešteni ljudi, upućuje i poslednje saopštenje vojske o pokretanju krivičnih postupaka protiv velikog broja pripadnika armije. To može da znači samo jedno: da ovkavim saopštenjima vojska želi da predupredi eventualno pojavljivanje u javnosti pojedinih dosijea, jer postoji opravdan strah da su neki od njih izneti. Krug najobaveštenijih U svakom slučaju, sadržaj dosijea SDB-a narezanih na diskove u Institutu za bezbedenost je bio poznat veoma uskom krugu ljudi. - U tom krugu svakako je bivši načelnik SDB-a Radomir Marković, ali i njegov najbliži saradnik i pomoćnik Nikola Ćurčić – nastavlja Spasić. – Sadržaj dosijea morao je da bude poznat i načelnicima Prve uprave (obaveštajni rad), Druge uprave (ekstremizam) i Treće uprave SDB-a (unutrašnji neprijatelji, odnosno nekadašnji opozicioni prvaci). Prema mojim informacijama dosijei su izneti u Kinu sa čijom je tajnom policijom srpska SDB godinama ostvarivala veoma tesne veze. U svakom slučaju i izjava ministra Mihajlovića ukazuje da istraga ide postepeno u željenom pravcu i da će i glavni organizator iznošenja i rasturanja tajnih dokumenata sigurno biti otkriven. Bez obzira na ishod slučaja iznošenja tajnih dosijea može se reći da je kra%a top-sikret dokumenata stara koliko i sama služba Državne bezbednosti. U našoj ali i svetskoj novijoj istoriji poznati su mnogi pokušaji pojedinaca ili organizovanih grupa da 44do%u do arhiva državnih službi bezbednosti. Cilj je uvek isti: raspolaganje podacima kojima se mogu von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog kompromitovati politički protivnici. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Jedan od takvih slučajeva koji su izazvali veliku pažnju javnosti odigrao se 1992. godine u Beogradu. Tada je, u savršeno organizovanoj akciji, SDB Srbije preuzela kontrolu nad prostorijama Savezne državne bezbednosti. Mnogi su tada kao razlog za ovaj upad videli upravo nameru da se do%e do arhive federalne tajne policije, odnosno, do dosijea koji su godinama formirani. - Nije slučajno – nastavlja Spasić – što je tada srpska policija preuzela prvo Institut bezbednosti pa tek onda i druge objekte SMUP-a. Oni koji su rukovodili tom akcijom znali su da će u Institutu naići na željene dokumente, i da će osim arhive uspostaviti kontrolu nad najsavremenijom i najopremljenijom policijskom institucijom. Direktan nalog za ovu akciju je izdao Milošević svojim najpoverljivijim ljudima u tom trenutku: Radovanu Stojičiću Badži i Jovici Stanišiću. Dva meseca posle zauzimanja dosijei su se kamionima iz zgrade savezne policije odnosili u Institut bezbednosti. Otprilike u tom periodu je i započelo mikrofilmovanje i objedinjavanje dosijea koje su prikupljale srpska i savezna tajna policija, odnosno “centralnih” i “pomoćnih” dosijea. Kako su otvarani dosijei? Primera radi operativci službe bi uhapsili nekoga ko se isticao u političkom delovanju: Šešelja, Aliju ili Paragu. Onda bi njihovi istomišljenici organizovali protestne tribine i potpisivali peticije za osloba%anje, ne sluteći da time u stvari potpisuju svoj ulazak u evidenciju tajne policije. - Tako su svoje dosijee dobili prvi srpski opozicionari Đilas, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Brana Crnčević, Dragoljub Mićunović… – otkriva Spasić. – Sredinom osamdesetih je formiran dosije sadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i, naravno, Zorana Đin%ića. Predmet interesovanja tajne policije osim pojedinaca bili su i objekti: novinske kuće ili druge važnije institucije tako da se slobodno može reći da je po jednom ili drugom osnovu svaki treći gra%anin na ovim prostorima bio “upisan”… Šta je sadržaj dosijea? Pre svega tu su osnovni podaci o konkretnoj osobi ili objektu, zatim razlog zbog čega se otvara dosije (obično je to veza sa stranim službama, odnosno špijunaža) i na kraju se odre%uje pseudonim. - Videli smo da je pokojni Slavko Ćuruvija evidentiran kao Ćuran – podseća Spasić. – Pseudonim za Đilasa bio je Stari, a Srpska pravoslavna crkva vo%ena je pod šifrom Partner, jer se u službi smatralo da ona želi svojom agresivnom politikom da bude partner Savezu komunista Jugoslavije u rukovo%enju državom. Dosijei su se “punili” gotovo svakodnevno novim izveštajima sa praćenja, prisluškivanja, tajnog snimanja. Na žalost, tajna policija bivše Jugoslavije ali i srpski SDB vremenom su se pretvorili u partijske policije za borbu protiv neistomišljenika. Umesto da proganja stvarne državne neprijatelje, SDB se bavila političkim oponentima. Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da u poslednjih nekoliko decenija u Jugoslaviji nije održano nijedno su%enje nekom stranom agentu iako se stalno pričalo da na Balkanu neprestano vršljaju pripadnici stranih obaveštajnih službi. Upravo zbog svega toga javnost sa pravom očekuje da u funkcionisanju Službe do%e do stvarnih promena i da umesto na dosijeima onih koji drugačije misle i govore počne da se radi na jačanju odbrane od agenata koji su nesporno me%u nama. Tvorac idejnog projekta - Ja sam jedan od tvoraca idejnog projekta Instituta za bezbednost – kaže ekskluzivno za 24.11.13 “Ilustrovanu” Jovan Popović, penzionisani policijski general. – Učestvovao sam u konstruisanju od 16:14 45 von 104
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog običnog šaltera do gromobrana… http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Pitali smo Popovića, da li može da nam pokaže neke od tih projekata. - A, to ne. Nikako. To je državna tajna – odgovorio je magistar tehničkih nauka. – Pripadnici svih službi bezbednosti sveta obišli su ga. I ne samo obični operativci. Ovde su bili i njihovi šefovi. Šefovi KGB-a, nemačke obaveštajne službe i drugi. Bili su ovde i Amerikanci. I svi su se čudili otkuda ovo ovde. Jovan Popović je demantovao tvrdnje da ispod zgrade Instituta za bezbednost postoji pravi grad. Ipak, nije osporio da se u okviru “tvr%ave” nalaze streljane i drugi objekti. Utisak je, ipak, da Popović, koji je već godinama u penziji, nije želeo da komentariše priče o Institutu. - Sramota je sve to što se piše po novinama – rekao je kratko. – Mi smo imali najbolju Službu na svetu. Kada je reč o Institutu, njime je upravljao savet u koji su ulazili svi načelnici republičkih DB-a, načelnici pokrajinskih službi, predstavnici Sekretarijata za inostrane poslove, ljudi iz obaveštajne uprave… O sagovorniku “Ilustrovane” Božidaru Spasiću, koji otvoreno govori o nečemu što je doskora bilo tabu tema, Jovan Popović ima dobro mišljenje. - Sjajan je to operativac – kaže Popović. – Ali, dobro, nije baš sve tako kao što se priča. Nije baš sve tako bilo… Svi ti hodnici… Ima jedan hodnik koji povezuje radni deo i kuhinju… Doduše, to je ustanova koja na najbolji način ima rešenu kanalizaciju. Zanimalo nas je da li je Jovan Popović upoznat sa takozvanim slučajem iznošenja dosijea iz Instituta. Odgovor, pomalo i očekivan, glasio je: - Ne! Sve to što se dešavalo nema nikakve veze sa mnom. Ja sam od 1987. godine u penziji. Ne znam za tu aferu. Dok sam ja radio, sećam se da je postojao sektor “istorija”. Tu su bili neki stari dosijei koji su vraćeni u zgradu Saveznog SUP-a. A posle je u tu zgradu udarila bomba i sve to razbila… Kada je već reč o bombardovanju, da li pamtite napad NATO-a na Jugoslaviju? - Kako da ne – odgovorio je kao iz topa. – Moja kuća je na oko osamdesetak metara od Slobine. Kada su ga%ali njegovu rezidenciju, sećam se da je raketa proletela izme%u dva dimnjaka na mojoj kući… Veoma blizu… Milan JANKOVIĆ Snimio Gradimir VIŠNJIĆ preuzeto od: Ilustrovane politike Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 19. novembar 2009. Slučaj Radeta Markovića i državne bezbednosti 46 von 104 24.11.13 16:14 Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: POLITIČKO PODZEMLJE |
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog Ostavite komentar Orman pun kostura http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava i opšte kriminalizacije društva, Rade Marković kao i ostali visoki funkcioneri u državnoj i javnoj bezbednosti odavno bi morali biti smenjeni “Kao čovek koji u ovom gradu ima specifičnu težinu, ima brojne poznanike u podzemlju. Te ljude je zadužio ne činjenjem usluga nego svojim profesionalnim ugledom. Mnogi od njih su mu se već javili i rekli: ‘Šefe, samo reci kome treba da jebemo mater, pa zar sada treba tako da rešavamo stvari.” Ovo su rečenice iz “Informacije” koju su trojica ministara unutrašnjih poslova – Božo Prelević, Stevan Nikčević i Slobodan Tomović – uputili srpskom premijeru Milomiru Miniću i potpredsednicima vlade Srbije – Nebojši Čoviću i Spasoju Kruniću. Njima ih je, pak, navodno uputio načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Rade Marković na sastanku 1. novembra na kome je zahtevao zaštitu od “hajke u medijima” povodom objavljivanja dokumenta iz koga se vidi da su ovlašćeni radnici RDB-a držali pod operativnim nadzorom Slavka Ćuruviju 11. aprila na dan njegovog ubistva i da su povučeni nekoliko minuta pre zločina. Reč je o “Izveštaju o tajnom praćenju lica – radni naziv ‘Ćuran’” i propratnoj belešci u kojoj se navodi da su Marković i načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić izdali nare%enje za praćenje Ćuruvije i da su uklonili operativce sa zadatka “da oni ne bi videli atentatore” (videti “Vreme”, br. 513). KRVAVA SERIJA Sve i da nema ama baš nikakvog osnova za “medijsku hajku”; sve i da predstavnici DOS-a i SPO–a svoj rad u privremenoj vladi ne uslovljavaju Markovićevom smenom ili ostavkom, šef tajne policije morao bi odgovoriti na najmanje četiri pitanja: kako je moguće da se baš njemu javljaju ljudi iz podzemlja, jer bi im on po prirodi posla morao biti “prirodni neprijatelj”; zašto su ti likovi na njegov nalog spremni da nekom j… mater; kakav on to “profesionalni” ugled može imati u podzemlju; i, konačno, kako se usu%uje pretiti svojim pretpostavljenima? Leži li delimično odgovor na sva ova pitanja u krvavoj seriji nerasvetljenih ubistava koja su obeležila poslednju deceniju u Srbiji? Da li upravo ona daju smrtnu ozbiljnost njegovoj pretnji? Profesionalne ubice nisu likvidirale samo ljude iz podzemlja, Markovićeve poznanike. Jedan za drugim, ubijani su i ljudi koji su, kako bi šef državne bezbednosti rekao, imali svoju specifičnu politički težinu: general-pukovnik MUP-a Srbije i v.d. ministra unutrašnjih poslova Radovan Stojičić Badža (11. april 1997), generalni sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak (24. oktobar 1997), savezni ministar odbrane Pavle Bulatović (25. januar 2000), generalni direktor JAT-a Žika Petrović (7. april 2000)... Na isti način likvidirani su i policajci – uz generala Stojičića, tu su još dva policijska pukovnika, jedan inspektor i jedno ovlašćeno službeno lice. Ako već serijska ubistva lica sa kriminalnim dosijeima i ne spadaju u delokrug rada Markovićeve Službe, pobrojani funkcioneri i te kako spadaju. Reč je – nedvosmisleno – o nacionalnoj bezbednosti. Nisu li i tadašnje vladajuće partije gromoglasno saopštavale da je na delu terorizam i sprega stranih obaveštajnih službi i domaćih izdajnika? Nije li predsednica Direkcije JUL-a Mirjana Marković optužila Jovicu Stanišića neposredno pred smenjivanje sa funkcije načelnika RDB-a u oktobru 1998. da ništa nije učinio da se rasvetli ubistvo njenog prijatelja i partijskog druga Zorana Todorovića? Šta je radila Služba? Šta je, uopšte, radila policija? VEČNO VRAĆANJE ISTOG “Dok se ne zaokruži istraga, ne otkrivamo nikakve podatke u štampi zato što oni mogu da poremete tok istrage. Pre nego što damo materijal tužilaštvu, ne dajemo nikakve informacije”, kaže za “Vreme” 47Milenko Erčić, šef kriminalističke policije Beograda. Za sve daljnje i druge informacije uputio je je na von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Službu za informisanje gradske policije. Tamo je objašnjeno da se mora napisati zahtev koji se opet prosle%uje MUP-u Srbije na odobrenje. “Moram da vas upozorim – nikave detalje nećemo moći da vam saopštimo”, reči su Dragane Kajganić iz Službe za informisanje MUP-a. Odobrenje nikad nije stiglo. Detalje samog izvršenja zločina niko nije ni očekivao. Svaki novinar početnik u stanju je “na nevi%eno” napisati vest o “tipskom” profesionalnom ubistvu a da ništa ne zna o konkretnom delu: ubica je mladić u kožnoj jakni, farmerkama i patikama, s crnom kapom; puca uglavnom iz automatskog oružja; udaljava se vozilom u kome ga je čekao pomagač; žrtva je zaskočena dok je sedela u restoranu ili prilikom ulaska ili izlaska iz automobila; nije bilo “kolateralne štete”. Ovaj rukopis zločina dobio je i svoje ime – sačekuša. Ponovio se na desetine puta. Kako je onda moguće da taj kliše nikad nije provaljen (izuzetak donekle predstavlja ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, ali tu ima mnogo više nedoumica nego pravih odgovora o svim aspektima dela); kako je moguće da Resor državne bezbednosti ni uz pomoć sve svoje tehnike, prisluškivanja svih vrsta komunikacija, “profesionalnog ugleda” koji aktuelni načelnik ima u podzemlju, tajnog praćenja poput “Operacije Ćuran”, nikad nije dao nikavu indiciju ko bi mogao biti odgovoran za sve ove zločine? Još jednom da se ponovi – reč je o najvišim državnim funkcionerima čije su likvidacije jasna pretnja nacionalnoj bezbednosti. Jednako u Srbiji kao i u Americi. “Dolazili su kod nas inspektori iz gradskog SUP-a, vo%eni su razgovori, ali dokle je stigla istraga, nije na meni da znam. Mi smo ozbiljna firma i nije u redu da prenosim ono što sam čuo na hodnicima”, kaže za “Vreme” Milutin Pršić, direktor JAT-ovog Informativnog centra. “Uvi%aji koje su pripadnici javne bezbednosti napravili na licu mesta veoma korektno su ura%eni”, kaže za “Vreme” izvor blizak MUP-u. “Sve je uredno fotografisano, izmereno, napravljeni su balistički i obdukcioni izveštaji, uzeti otisci…” Iz tužilaštva se saznaje da postoje zavedeni predmeti koji se tiču pomenutih ubistava. U njima su policijske prijave protiv N.N. počinilaca, tehnički nalazi sa uvi%aja i – koliko se zna – ništa više. Po tim fasciklama pada prašina, a vreme protiče… DOBAR, LOŠ I JOŠ GORI “Ubistvo Radovana Stojičića Badže izazvalo pravi šok u policiji”, kaže sugovornik iz MUP-a uz insistiranje na anonimnosti. “Odmah je formiran specijalni istražni tim koji su činili najbolji i najiskusniji operativci. Istovremeno, krenule su racije, kontrole saobraćaja, legitimisanja gra%ana, privo%enja poznatih kriminalaca… I tu se sve nekako i završilo.” “Kada sam na oglasnoj tabli MUP-a video objavu o uvo%enju godišnje nagrade MUP-a Srbije ‘Radovan Stojičić Badža’, bilo mi je jasno da počinioci nikada neće biti na%eni”, kazao je tada za “Vreme” jedan kapetan policije. Sagovornici iz policije kažu da niko od pretpostavljenih nije direktno stopirao ovu i druge istrage. Slučajevi su naprosto “sklanjani”. Operativcima se na različite neformalne načine sugerisalo da “ne moraju forsirati”, da “idu polako”… “Osim toga, niko od nas nije veverica”, nastavlja sagovornik. “Svi smo znali dokle se smeju pratiti tragovi. Kad bi počinjali voditi prema politici i odre%enim krugovima bliskim vlastima, svi bi iznenada oboleli od slepila.” Niko kao policajci, naime, nije bio bolji svedok kako su se u protekloj deceniji sticala bogatstva; niko kao oni nije bio svestan raznih nelegalnih poslova nomenklature bivšeg režima koje su, od prilike do 48 von 104 24.11.13 16:14 prilike, morali i obezbe%ivati; niko kao oni sprege političke moći, raznih parapolicijskih i
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... paradržavnih struktura i organizovanog kriminala, te lakoće s kojom se gubi glava kad u igru u%u velike pare. “Prelom je nastao kada nije rasvetljeno Badžino ubistvo”, kaže sagovornik iz policije. “Od tada se na ubistva na beogradskim ulicama gledalo sa zanimanjem – kao da su se dogodila na Beverly Hillsu. Kada bi sada naišao audi ‘petica’ iz koga se besomučno puca, patrola u ‘kecu’ bi krenula na suprotnu stranu.” Ko stoji iz svega toga, ko organizuje, a ko povlači obarač? Iskusni policajci kažu da je za svaki od tih atentata bilo potrebno barem sedam-osam pouzdanih, stručnih i hladnokrvnih ljudi, odlična obaveštajna priprema, telekomunikacije, oružje za jednokratnu upotrebu, dva-tri vozila, bar jedan siguran stan i mnogo, mnogo novca. “Takozvana velika ubistva nisu mogli izvršiti kriminalci ili samo kriminalci”, nastavlja kolega prvog sagovornika. “Jednostavno, oni nemaju ni mozga ni organizacionih sposobnosti za tako nešto. Pre ili kasnije neko od njih bi se počeo hvaliti ili bi ‘otkucao’ kada bi ‘pao’ zbog nečeg drugog.” Da li je zato čudno što naručena i profesionalna ubistva čaršija odavno povezuje sa ljudima iz državne bezbednosti? Njihovo nerasvetljavanje kao da daje podlogu glasinama… MESTO ZLOČINA Naravno, niko ne tvrdi da je državna bezbednost izvršavala ili organizovala likvidacije. Me%utim, dva slučaja ukazuju na to da su njeni pripadnici barem bili na mestu zločina kada se on dogodio, ako ne već i nešto drugo. Reč je o atentatu na predsednika SPO-a Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999 (tada su poginuli direktor direkcije za gradsko gra%evinsko zemljište Veselin Bošković i trojica telohranitelja) i tajnom praćenju Slavka Ćuruvije na dan njegovog ubistva. Iako su nadležni organi nekoliko puta ponovili da je u pitanju “obična saobraćajna nesreća”, posle skoro godinu dana na insistiranje SPO-a formiran je u prošlom sazivu Skupštine Srbije anketni odbor koji je trebalo da ispita sve aspekte atentata na Ibarskoj magistrali. Član tog odbora Slobodan Nenandović kaže za “Vreme” da nikavih značajnijih rezultata nije bilo: “Osnovni problem je taj što su bivši ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković i bivši direktor carina Mihalj Kertes odbili da se pojave pred Odborom. Nisu saslušana ni lica koja su neposredni svedoci i koja su ‘radila na licu mesta’. Jedino su se pozivima odazvali beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović, te predsednik suda i javni tužilac iz Lazarevca.” Niko, dakle, da objasni kako to da “kamion – ubica”, kako ga je nazvao Drašković, oduzet inače na carini, pripada državnoj bezbednosti; kako to da mesecima policija nije mogla da ustanovi identitet vlasnika vozila i brojeve šasije i motora; kako to da identitet vozača ni do danas nije poznat? I još mnogo toga… Drugi slučaj je tajno praćenje pokojnog Ćuruvije i opoziv operativaca nekoliko minuta pred naručeno ubistvo. Sve i da se prihvati – što je apsolutno neprihvatljivo – da je vlasnik jednog dnevnog i nedeljnog lista svojim javnim antirežimskim napisima i istupima predstavljao pretnju nacionalnoj bezbednosti, te da su se zbog toga morali tajno pratiti i on i njegovi “kontakti”, kako to da je nadzor trajao samo i baš tih šesnaest sati i da je okončan baš pred samo ubistvo? Nije malo onih koji su praćenje doživeli i kao “obaveštajnu pripremu”, svojevrsno “pozicioniranje mete”. Vredi ovde još dodati i da se zločin dogodio posle poziva na linč u “Politici ekspres”(komentar “Ćuruvija dočekao bombe” Miroslava Markovića), a kako se od Ćuruvijinih saradnika moglo saznati, policajci su ih ispitivali isključivo o tome da li je nekom dugovao pare, da li je spavao sa nečijom ženom i slično… Operaciju “Ćuran” i verovatno prisluškivanje telefona tada nisu pominjani. Zauzvrat, izuzetno interesovanje pokazali su za pokojnikove spise i adresare. 49 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog ZEMLJA POLICAJACA http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Od pozornika koji uzima cigarete uličnim prodavcima, preko visokih policijskih funkcionera i njihove rodbine koji drže razne firme i ekskluzivne restorane, korupcija je svakodnevica u policiji. “Što se drugo moglo očekivati”, reči su jednog sagovornika iz MUP-a, “kad jednog dana policajci privode ulične dilere benzina, a drugog obezbe%uju cisterne glavonja iz vlasti; kad šest meseci krvare na Kosovu, a drugih šest privode klince iz Otpora; kad do podne batinaju, a popodne čuvaju Uskokovića Skoleta; kad danas privode krupne kriminalce, a sutradan ih gledaju po kafićima sa svojim šefovima.” Nije sporno da sve službe bezbednosti imaju svoje kontakte i doušnike u podzemlju, da nadziru prostituciju – posebno onu na “visokom” nivou, da neovlašćeno prisluškuju itd. Problem nastaje kada se izgubi razlika izme%u policajca i kriminalca. Po započinjanju ratova u bivšoj Jugoslaviji 1991, u kojekakvim paravojnim jedinicama našli su svoje mesto i ljudi iz podzemlja: neki su odavno sara%ivali sa Službom poput Ž. R. Arkana, neki su tada saradnju započeli, a bio je i nemali broj onih koji su dobili skraćenja ili osloba%anje od zatvorskih kazni u zamenu za doprinos u “odbrani golorukog naroda.” Stvarni komandanti na terenu bili su im operativci RDB-a, poput Franka Simatovića Frenkija nad “Crvenim beretkama” (videti “Vreme”, br 511). Epilog tih ratnih avantura je takav da se više nije znalo ko je lopov a ko žandar, i da je u Srbiji preko svake mere narastao broj lica sa službenim legitimacijama sa svim onim ovlašćenjima koja one nose. Takvi likovi odmah su se uklopili u establišment bivšeg režima i pristupili podeli kolača raznih nelegalnih i povlašćenih poslova. Sa sobom su doneli “kapital” stečen pljačkom i ubistvima, te rešenost da se u borbi za svoje interese i interese svojih zaštitnika služe istim sredstvima kao na frontu. Za obične policajce, kao i svi oni koji su imali političku moć, postali su nedodirljivi. “Priča je mračna, ali jednostavna”, objašnjava sagovornik iz policije. “Velike ale iz vlasti imaju velike biznise. U tome kao ortaci – jer su i uspeli zbog slepog poslušništva i karijerizma – učestvuju i pojedinici iz vrhova javne i državne bezbednosti. Zašto se dešavaju ta ‘velika’ ubistva? Lično verujem – isključivo zbog para ili zbog sukoba oko kontrole nad poslovima. Političke ale otvaraju tada politički kišobran, policijske zna se već koji – zataškavanje i sabotiranje istraga, poturanje inspektorima da jure krive tragove kao što je automobil odre%enog tipa… Svi ostali sa službenom legitimacijom i bez nje, samo zauzimaju svoje mesto u toj piramidi. Jedni pucaju, drugi vode lokale, treći već nešto treće.” I tu je onda moguće svašta, kažu sagovornici iz policije. Da te strukture angažuju kriminalce za povlačenje obarača, da kriminalci angažuju policajce kao telohranitelje, da se pojedini delovi službi ponašaju kao nezavisni gangovi, a da politički establišment pomoću svih njih gradi svoju moć i poslovne imperije. Kažu i da u policiji pored službene postoji i paralelna struktura vlasti – njeni nosioci su upravo oni ljudi koji pod različitim firmama “državnog i nacionalnog interesa” obezbe%uju poštovanje tako uspostavljenih pravila igre. Izvori iz policije tvrde da ih je u istragama, osim političkih i korupcionaških prilika, kočio i nedostatak savremene kriminalističke opreme. Tako%e i nedostatak saradnje izme%u državne i javne bezbednosti. “Ma mi smo njima sluge”, kaže jedan pripadnik javne bezbednosti za odnose sa kolegama iz državne bezbednosti. “Nije malo slučajeva koje smo počeli da vodimo, a koje je preuzeo RDB. Posebnih objašnjenja zbog čega, niti povratnih informacija što su oni sa svim tim učinili, nije bilo. Eventualno se od šefova moglo saznati da je reč o nekim njihovim operacijama.” EPILOG Gostujući na državnoj televiziji, Ratko Marković je rekao da ne zna ništa o otmici Ivana Stambolića i 50da se o tome pitaju premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ministar unutrašnjih poslova Crne 16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Gore Vukašin Maraš. Ali, iako kaže da ništa ne zna, zašto onda misli da Dodik i Maraš znaju? Posebno poglavlje je politička zloupotreba policije i državne bezbednosti: za divljačko premlaćivanje mirnih demonstranata i privo)enje dece u majicama Otpora bila je zadužena uniformisana policija; praćenje, prisluškivanje i izrade tajnih dosijea političkih oponenata spadali su u nadležnost RDB-a, kao i razne vrste dezinformacija i zastrašivanja javnosti. Bilans rada MUP-a pod Miloševićevim režimom može se opisati kao orman pun kostura. Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava, opšte kriminalizacije društva, odavno bi u svakoj iole normalnoj službi nacionalne bezbednosti, kao i u cijeloj policiji. pljuštale smjene i ostavke. U Srbiji, nasuprot tome, šakom i kapom deljena su unapre%enja i odlikovanja. Reč odgovornost naprosto nije u policijskom vokabularu. Slučaj Radeta Markovića otvorio je krizu vlade. Dok DOS i SPO zahtevaju njegovu ostavku ili smenu, SPS nepokolebljivo brani njegovu funkciju. Na pitanje zašto, moguće je više odgovora. Žele dobiti na vremenu kako bi mogli ukloniti po sebe kompromitujući materijal, na primjer; Marković i dalje informiriše Miloševića i kao takav predstavlja njegovu osnovnu polugu i oslonac u političkom životu, kažu drugi; reč je o strategiji haosa kojom se poraženi režim nastoji konsolidovati i odložiti izbore zakazane za 23. decembar, smatraju treći. Praksa, me%utim, posle 5. oktobra pokazuje da je SPS nakon prvobitnog zatezanja i odugovlačenja na kraju popuštao pred pritiscima DOS-a. Ostavke predsednika republičkog vrhovnog suda Balše Govedarice i republičkog javnog tužioca Dragiše Krsmanovića, koji su bili u “paketu” sa Markovićem, to potvr%uju. No, u odbrani šefa državne bezbednosti, socijalisti su do kraja tvrdokorni. Mnogi smatraju da objašnjenje za ovo leži u DOS-u, odnosno u različitim gledištima unutar DOS-a na slučaj Radeta Markovića i RDB-a. Ima mišljenja, naime, da bi od smena po kratkom postupku u policiji u ovom trenutku bilo više štete nego koristi. Polazi se od toga da je MUP, a posebno državna bezbednost, voma složen i osetljiv sistem, te da bi se u aktuelnom interregnumu mogao transformisati u novu partijsku službu pojedinih lidera, njihovih stranaka, poslovnih prijatelja i ortaka; da bi postao glavni stožer nove oligarhije nastale u tranziciji poput one u Jeljcinovoj Rusiji. Kuloarske priče uglavnom označavaju Zorana Đin%ića, predsednika Demokratske stranke, kao nekog ko je i te kako zainteresovan da preko veza koje je ostvario pred 5. oktobar i posle njega (ali i ranije) sa raznim ljudima iz Službe, kao što su komandanti “Crvenih beretki”, ostvari dominaciju u državnoj bezbednosti. Saopštenje predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice, pak, u kome kaže da nije tražio ostavke čelnih ljudi vojske i policije, mnogi tumače kao signal da se to ne dopusti, makar cena bila i zadržavanje kompromitovanih ličnosti do republičkih izbora. Sam Marković se u svemu ovome ne ponaša ni najmanje naivno. Ponudio je ostavku Koštunici s punom svešću da MUP nije u nadležnosti predsednika SR Jugoslavije. Ipak, kako god stvari stajale, RDB nije moguće očuvati kao instituciju do izbora 23. decembra i konstituisanja nove srpske skupštine i vlade. Ovakvu kakva je, službu bezbednosti naprosto nije moguće reformisati ni tada, ni bilo kada – mnogo, isuviše mnogo ima kostura u njenim ormanima da bi mogla polagati pravo na ma kakav kredibilitet; suviše ima otvorenih pitanja o njenom delovanju u proteklom periodu na koje javnost očekuje hitne odgovore i to pred državnom komisijom sa najširim ovlašćenjima. Bolje je zato čak i u potpunosti zamrznuti rad RDB-a i krenuti ispočetka u stvaranje moderne i adekvatnim zakonskim rešenjima kontrolisane službe za zaštitu nacionalne bezbednosti nego kombinovati i politički taktizirati s krajnje opasnim stukturama. Osnovi uslov i zalog za nešto tako jeste neodložni odlazak Radeta Markovića. Filip Švarm, Biljana Vasić, Tamara Skroza, Radovan Kupres i Dokumentacioni centar “Vreme” 51 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog U tišini, bez istine http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Reporteri “Vremena” pokušali su i od porodica likvidiranih funkcionera bivšeg režima saznati da li imaju bilo kakvih informacija o toku istraga. Da li su makar oni, koji su preživeli najstrašniju porodičnu tragediju, obavešteni o tome šta je policija sve radila i dokle je stigla u rasvetljavanju zločina? Udovica Radovana Stojičića Badže odbila je razgovor jer – kako je posrednik rekao – “ima dvoje maloletne dece”. Milorad Vučelić, koji je u vreme Badžinog ubistva bio potpredsednik SPS-a, kaže za “Vreme” da mu je Radovan Stojičić Badža bio “ne samo poznanik već i veliki prijatelj”. Dokle je istraga stigla, nikad nije uspeo saznati. “U početku se radilo intenzivno, i taj rad je pružao nadu da će nekih rezultata biti”, kaže Vučelić. Mirjana Petrović, sestra ubijenog generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića, veruje da će nove vlasti pokrenuti pravu istragu o ovom zločinu: “Red je da se kaže ko je to uradio i zašto.” Inače, gospo%a Petrović nije pristala na to da saopšti ma kakve detalje o samoj istrazi. “Novinari su pisali svašta, s mnogo proizvoljnosti i netačnosti”, kaže ona. Kad biste samo znali u kakvo je društvo stavljan, razumeli biste…” Porodica Pavla Bulatovića, kako se saznaje, veoma je ogorčena što se o naručiocima i počiniocima atentata još ništa ne zna – moguće je steći utisak da se tim zločinom niko ozbiljno i ne bavi. Sam bivši ministar smatran je za nekorumpiranog čoveka u establišmentu, apsolutno lojalnog bivšem premijeru SR Jugoslavije Momiru Bulatoviću. Bivši savezni premijer je jedan od retkih Pavlovih kolega “iz politike i vlasti” s kojim njegova porodica redovno kontaktira. No, ni on, kako se navodi, nije mogao da im pomogne u rasvetljavanju ovog zločina. Nekog možda može začuditi nespremnost porodica žrtava, koje su pripadale establišmentu bivšeg režima, da javno zatraže istinu i prozovu odgovorne koji to godinama nisu u stanju. Me%utim, u svetlu pretnje načelnika RDB-a trojici ministara unutrašnjih poslova mnogo šta je jasnije. Ipak, kako se saznaje, članovi porodica, kao i njihovi advokati, s vremena na vreme dolaze u policiju da se raspitaju kako se odvijaju istrage i da daju neke podatke za koje smatraju da bi mogli biti od koristi. Bez informacija Predsednik JUL-a Ljubiša Ristić je u intervjuu za “Vreme” br. 511 rekao “da je sramno što je godinama Zoran Todorović optuživan da je mafijaš, bogataš, kriminalni profiter, da je zato ubijen”, i dodao da bi mediji trebalo da se uvere kako “njegova porodica i deca žive veoma skromno, ni traga nekakvom bogatstvu”. Me%utim, kada se preko JUL-a pokušalo stupiti u kontakt sa Todorovićevom porodicom, Miloš Đurić iz ove partije jednostavno je saopštio: “Ne dajemo informacije o funkcionerima JUL-a, živim ili mrtvim.” U ovom kontekstu, interesantno je primetiti da su julovske perjanice poput Gorana Matića i Ivana Markovića “demaskirale” sve vrste terorističko-špijunskih zavera, a da se nikad nisu pozabavile istragom o smrti svog bivšeg generalnog sekretara. Tako%e, Matić je na konferenciji za štampu 14. maja 1999. novinarsko pitanje ko je ubio Slavka Ćuruviju okvalifikovao kao primer destabilizovanja SR Jugoslavije. Preuzeto od: Vreme broj 514, 9. novembar 2000. Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 19. novembar 2009. 52 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Arhiv UDB-e Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | Ostavite komentar Slucaj Djurekovic Dvadeset i drugog aprila 1982. godine, Stjepan Djurekovic, direktor preduzeca INA-Marketing pobegao je u Nemacku. Tamo je, nekoliko meseci pre njega iz Zagreba prebegao i njegov sin Damir Djurekovic, da bi izbegao sluzenje vojnog roka u JNA. Hrvatska Sluzba drzavne bezbednosti znala je za to, ali je cutala, jer je zelela da ima direktora INA-Marketing u saci. Djurekovic je prebegao, prvo u izbeglicki logor Kerkirhen, u Austriji, pod laznim imenom Josip Miranovic, a zatim se prebacio u Minhen, pravo u krilo ustaske emigracije. Priklonio se Ivanu Jelicu, lideru Hrvatskog narodnog odbora (HNO). Kao zalog svoje lojalnosti politickoj emigraciji Stjepan Djurekovic je u hotelu ?Cetiri godisnja doba? urucio dr Branku Jelicu tajni rukopis knjige ?Komunizam ? velika prevara?, koju je napisao jos u Zagrebu. Ta knjiga je prihvacena u emigraciji kao nova epohalna vrsta dokaza protiv komunistickog rezima u SFRJ, pa je dr Jelic obezbedio ubrzano stampanje i ostala cetiri Djurekoviceva rukopisa: ?Ja, Josip Broz Tito?, ?Sinovi orla?, ?Crveni menadzeri? i ?Slom ideala?. Sve ove knjige, medjutim, napisala je Sluzba drzavne bezbednosti SSUP-a, odnosno Krunoslav Prates, blizak saradnik i Stjepana Djurekovica i jugoslovenske tajne policije. Akciju je vodio inspektor Boza Spasic preko ovog urednika, tj. svoje veze u listu ?Hrvatska drzava? koji je, takodje finansirala SDB Jugoslavije. ?Djurekovic je imao nesrecu da u inostranstvu odmah naleti na naseg saradnika Krunoslava Pratesa, glavnog urednika lista ?Hrvatska drzava? i sekretara Ivana Jelica, brata dr Branka Jelica. Znaci nas saradnik Prates mu je organizovao stampanje tih knjiga, tako da smo ih mi odmah imali. Donosila ih je u Zagreb Pratesova z istva SFRJ dobijali da citaju takve ludosti… Tada sam jos bio operativac u liniji emigracije. Josip Perkovic mi je bio nacelnik. Sledili su Srecko Sena, makedonska ciganka iz Skoplja, tako da su i gospoda iz Predsednimurina, tadasnji sef hrvatske sluzbe i Stanko Colak nacelnik Uprave za emigraciju SDB SSUP-a koji je dosao iz Beograda… Posto nismo kontaktirali sa Pratesom, Perkovic mi je rekao da se planira ubistvo Djurekovica i da mu je Krunoslav Prates dao kopiju kljuca od svoje stamparije u koju Djurekovic cesto zalazi zbog stampanja knjiga.? Kako je SDB Jugoslavije tajno finansirao list ?Hrvatska drzava?, a i rad stamparije Krunoslava Pratesa, ispada da je SSUP placao i stampanje knjiga Stjepana Djurekovica. Uz pomoc tih dela, direktor INA-Marketing se popeo dosta visoko na emigrantskoj lestvici. Pred izbore u Hrvatskom narodnom vijecu (HNV) ocekivalo se da ce Djurekovic biti jedan od kandidata za predsednika odbora u SR Nemackoj. Smrt ga je, medjutim, preduhitrila: ?U petak, 29. jula 1983. godine, 57- godisnji Stjepan Djurekovic, urednik izdavacke kuce ?Das Kroatise Bus?, pronadjen je ubijen u podrumu stamparije u Volfrathausenu. Zlocin je otkriven u 13,35 sati. Prema prvim podacima istrage, les je lezao u podrumu vise sati. Djurekovic je usmrcen sa sest hitaca iz dva razlicita oruzja i verovatno jednim udarcem sekire po temenu. Prema izjavama iz minhenskog tuzilastva, odbeglog jugoslovenskog direktora izresetali su meci kalibra 22 i 7,65 milimetara. Voditelj HRB Mladen Svarc je tim povodom izjavio da zlocin pokazuje ? jasan rukopis jugoslovenske tajne sluzbe? ? javila je tada nemacka agencija Dojce Press. Nemacka tajna sluzba BND je imala saznanja da SDB Jugoslavije priprema obracun sa Djurekovicem. Dala mu je zastitu. Cesto mu je menjala mesto stanovanja i proveravala sve njegove kontakte sa ljudima. To ga, medjutim, nije spaslo smrti. Branko Trazivuk tvrdi da je atentat izvrsila crnogorska sluzba u saradnji sa ?beogradskim podzemljem? i to na vrlo los nacin. Hrvatski nacelnik Josip Perkovic bio je besan zbog toga. SDB Hrvatske je zato uputio i zvanicni protest, memorandum direkciji Sluzbe drzavne bezbednosti u SSUP-u Jugoslavije, sto za takve poslove angazuje kriminalce 53 von 104 24.11.13 16:14 iz Beograda. Trazivuk je u tom kontekstu pomenuo imena Ratka Djokica, Dragana Malesevica Tapija, i
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Djordja Bozovica Giske, a neki pominju i ime B. M. Ima svedoka tog vremena koji tvrde da je u tom poslu ucestvovao i Ranko Rubezic. O tome zagrebacki inspektor Branko Trazivuk u svojoj ispovesti novinarima kaze: ?Ubistvo Stjepana Djurekovica, bivseg direktora INA-Marketing organizovao je licno Stane Dolanc, nekadasnji major KOS-a, ministar jugoslovenske policije i predsednik Saveta za zastitu ustavnog poretka. Dolanc je pocetkom osamdesetih bio gospodar zivota i smrti u Jugoslaviji. Razlozi za ubistvo Djurekovica su trojaki. Prvo, SDB SSUP-a i Dolanc otkrili su da je Djurekovic postao saradnik nemacke obavestajne sluzbe BND. Drugo, kako je INA dugo godina bila ispostava Udbe u svetu, posle prebega Djurekovica u Nemacku postojala je opasnost da Nemcima otkrije citavu mrezu nase tajne policije u svetu, a posebno pozicije Udbe medju ustaskim i cetnickim emigrantima. Kao trece, Djurekovic je ukrao i predao BND kartu vojnih skladista nafte i benzina u SFRJ, Rumuniji i Grckoj, kao i semu sa pozicijama rezervnih skladista vojnog goriva. Djurekovic je ukrao od INE 200 miliona dolara i preneo u inostranstvo.? Glavni razlog za preuzimanje ?najstrozih mera? SDB SSUP-a, bila je Djurekoviceva namera da se vrati u Jugoslaviju i da na sudjenju, svedoci o kriminalnim radnjama vrha Komunisticke partije Jugoslavije. Pavle Gazi, sekretar RSUP Hrvatske, sreo se s Stejpanom Djurekovicem u Bukurestu, sto je saznao Josip Vrhovec, pa je smenio Gazija. Jedno vreme Stjepan Djurekovic je boravio i u Bugarskoj. SDB Jugoslavije je planirala da ga kidnapuje iz Sofije, ali je Stane Dolanc bio protiv toga. Njemu i Vladimiru Bakaricu, direktor INA- Marketinga nije bio potreban ziv. U politickom vrhu SFRJ odluceno je da se prema Djurekovicu primeni mera predvidjena za izdajnike otadzbine, seca se Boza Spasic. O saradnji Djordja Bozovica ? Giske sa SDB govorila je i njegova majka Milena Bozovic: ?Pisali su posle njegove smrti da je radio za Drzavnu bezbednost. Da je radio, znam da jeste, ali je radio u ono vreme kad je postojala neka drzava, hteo je da pomogne, a pravo da kazem, povukao je i mnoge druge da rade za drzavu. Necu da pomenem nikoga. Da li je on dobijao neki veliki novac od toga, videla nisam, ali sumnjam i da je dobijao. Niti me je to interesovalo. Tacno je da je kod mene dosao i dvaput onaj inspektor iz DB, be-de kako ja kazem, i dao koverat. Kad je Djordje to radio, ja sam shvatala drzavu kao nesto ljudski, pravedno, mada mi je moja baba jos 46. godine i pricala da cemo tek videti kakve ce nas sve muke zadesiti. Sto se Djordje prihvatio toga, ne znam. Valjda je hteo da pomogne drzavi. Da je do para bilo, on to nikada ne bi uradio. Ma bio je dobra dusa, to su svi znali i prvi put je dopao u miliciju zato sto je drugim ljudima pomagao…? Giska: ?Mi smo bili tako idealisticki trovani, misleci kako radimo dobro za otadzbinu, a otadzbina se tada racunala od Djevdjelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti sto je tada nesto uradio zaslepljen ljubavlju prema otadzbini. Drugacije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti, da nikad ne zamere volu koji je gazio kupus, vec onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek vo… Izvinjenje se odnosi na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo duzni nikakva izvinjenja, jer je medju nama vecni rat.? Osim Giske koji je mrtav i Staneta Dolanca, u akciji ?Dunav?, kako je Sluzba krstila Djurekovicevu likvidaciju, ukljucen je i jedan Nemac, tajni agent ?Alfa?, koji je kasnije likvidiran, a telo mu je zabetonirano. SDB Jugoslavije je podrobno pripremala atentat na Djurekovica u gradicu Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Giska je predlozio sastav ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu bili najbolji, pa je cak, kasnije u Beogradu, doslo i do svadje. Ipak, ta akcija je jedna od najboljih u istoriji Sluzbe drzavne bezbednosti. To potvrdjuje i podatak da, kada su Bozovica uhapsili 1985. u Minhenu, Nemci Giski nista nisu mogli da dokazu. Djurekovic je kasnio, pojavio se i kolima usao u garazu, zatvorio vrata. Tamo su ga ocekivali likvidatori SDB. Kada ih je ugledao, Djurekovic je stao da zapomaze, nudio je i ogromnu svotu novca. Ispalili su u njega, prema nalazima Nemacke 54obavestajne sluzbe, sest metaka iz razlicitih oruzja. Na kraju, dobio je i udarac sekirom po glavi. Dva von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... coveka su odmah izasla i odvezla se. Treci ih je cekao napolju u kolima. Na scenu je stupio strucnjak SDB sa posebnom namenom da ukloni i najmanji trag. Ekspert za cIscenje je sjajno obavio posao i nemacka policija se oko atentata na Stjepana Djurekovica do danas bavila samo nagadjanjima. Akcija ?Dunav? kostala je SDB 150.000 maraka, a likvidatorima je Sluzba isplatila po pet hiljada dolara. Po Beogradu se prica da u arhivi jugoslovenske tajne policije postoji cak i video snimak Djurekoviceve smrti. Nemacka stampa, pre svega ?Spigl? je, pozivajuci se na dosijea BND, medjutim, sredinom osamdesetih, odgovornost za jugoslovenski drzavni terorizam pocela da prebacuje i na Radeta Caldovica-Centu. Ovaj Zemunac, bivsi fudbaler, u nemackom dosijeu BND pod brojem ST33-04008 vodjen je i sa laznim imenima kao Milovan Bulovan iz Zrenjanina, kao Dusan Vucetic, Zivan Masinjanin, Gulijano Kastagnola i Andrea Zullo. Nemci su Centu teretili da je ubio, prvo hrvatskog emigranta Nikolu Milicevica-Bebana iz Vionice u Frankfurtu pocetkom 1980. godine, a izvesni Josef Kloucek, koga je kao svedoka nasla sluzba BND, teretio je Caldovica da je upucao i emigranta Djuru Zagarskog iz Zagreba sredinom 1983. godine. Nurif Rizvanovic, agent KOS-a i BND je u svojim kazivanjima prozvao mnoge Srbe i okarakterisao ih kao likvidatore. Preuzeto od: http://www.lopare.net Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 16. novembar 2009. Državna tajna: SDB-ovac Božo Bagarić izradio procjenu za likvidaciju Štedula Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | Ostavite komentar Strogo povjerljivi dokument „Službe državne bezbjednosti“ (SDB), sa tajnog savjetovanja SDB-ovaca u Sarajevu u listopadu 1986. godine, razotkriva do sada strogo čuvane tajne o metodama postupanja jugoslavenskih tajnih služba protiv emigracije u bivšoj SFRJ, čime se pruža uvid u tajne postupanja SDB-a prema onima koje su smatrali nekim od najopasnijih neprijatelja komunističkog režima i komunističke Jugoslavije. U svojem izlaganju na tajnom sarajevskom savjetovanju, pod naslovom „Neka saznanja i ocjene o neprijateljskoj djelatnosti ekstremne emigracije sa posebnim osvrtom na preduzete mjere i zadatke službe u cilju onemogućavanja te djelatnosti“, načelnik II uprave SDB Božo Bagarić opisuje mjere i aktivnosti komunističke tajne službe prema emigraciji potkraj 1980.-ih godina. Sadržaj Bagarićeva izvješća i njegova pozicija unutar SDB svakako ukazuje na činjenicu kako je bio jedan od ljudi koji su u SDB-u odlučivali o životu ili smrti, odnosno o nalozima za likvidacije pojedinih političkih emigranata, poput, primjerice, Nikole Štedula. „Ofanziva neprijateljske emigracije” Iz Bagarićevog izlaganja razvidno je kako do samog raspada bivše SFRJ, jugoslavenske tajne službe i njihov operativni obavještajni aparat i najviši dužnosnici, nisu prestale obavljati jednu od svojih osnovnih zadaća: spriječavanja „neprijateljskog djelovanja emigracije”, odnosno imale su za glavni cilj očuvanje režima Saveza komunista Jugoslavije i bivše SFRJ. Stoga su i pred same tzv. „demokratske promjene”, djelatnici SDB-a smatrali jednom od glavnih zadaća, obavještajni rat protiv političkih emigranata. 55 von 104 24.11.13 „Procjenjuje se da je neprijateljska emigracija u stanovitoj ofanzivi, kako na terorističkom, tako i na 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... subverzivno-propagandnom planu. Brojna obavještenja o njenoj neprijateljskoj djelatnosti, u posljednje vrijeme, upućuju na zaključak da se ona oporavlja poslije izvjesne krize koja je nastupila u njenim redovima, nakon „velikog saobraćajnog udesa” kako oni nazivaju pad svojih veza u akciji „Vrbas”, „Pag”, „Bednja”, „Zlatar” i dr. Zbog toga emigracija postepeno konsoliduje svoje redove, okuplja i motiviše članstvo, pri čemu obilato koristi objektivne teškoće sa kojima se naše društvo suočava. Stalnim preuveličavanjem tih teškoća, minimiziranjem rezultata koji se postižu, napadima na tekovine naše revolucije, bratstvo i jedinstvo, društveno politički sistem, ličnost i djelo druga Tita, omalovažavanjem SKJ i rukovodstva zemlje, i sl., pokušava stvoriti klimu nezadovoljstva, demoralizacije i nepovjerenja kod radnih ljudi i gra%ana, posebno onih na privremenom radu u inostranstvu, u dalji prosperitet naše zemlje”, navodi u svojoj analizi Božo Bagarić. Projekt „Sjedinjenih država Jugoslavije” U nastavku, Bagarić posebno analizira oslanjanje Zapada na stvaranje demokratske alternative u bivšoj SFRJ upravo iz redova političke emigracije, te opisuje reorganizaciju emigrantskih organizacija pod utjecajem zapada, na stvaranju jedinstvene alternative komunističkom režimu. Bagarić se u svojoj analizi posebno osvrće na projekt stvaranja „Nove demokratske alternative” i ljude koji su se okupili oko tog projekta. „… Posljednjih godina neki zvanični krugovi na Zapadu, posebno u SAD, insistiraju na platformskom i organizacionom okupljanju emigracije u cilju stvaranja prozapadne alternative postojećem društveno političkom sistemu Jugoslavije. Od toga perioda pa do danas, mi koji pratimo neprijateljsku djelatnost emigracije, uočavamo njihove me%usobne pomirljive tonove i zajednički nastup organizacija i grupacija koje su inače bile u sukobu. Pojačava se sprega ustaške i albanske emigracije, uz nastojanje da svoju neprijateljsku djelatnost usklade sa neprijateljskim djelovanjem četničke emigracije i da se kroz „Novu demokratsku inicijativu” povežu sa raznim „disidentima” u zemlji, u cilju sinhronizacije aktivnosti, destabilizacije društveno političkog sistema i stvaranja nekakve tzv. treće Jugoslavije, koja bi bila savez pet suverenih naroda i država, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, a pitanje da li će Crna Gora biti posebna država članica ili bi se sjedinila sa Srbijom, riješili bi narodni predstavnici Crne Gore i Srbije. Ta nova država nosila bi naziv Sjedinjene Države Jugoslavije, što jasno asocira ko iza njih stoji. To je, u stvari, pored koncepta cijepanja Jugoslavije, drugi strateški pravac reakcionarnih krugova u inostranstvu koji preko obavještajnih službi usmjeravaju i kontrolišu neprijateljsku djelatnost ekstremne fašističke emigracije, i jasan dokaz da ti krugovi planiraju, pripremaju, kombinuju i počinju izvoditi sve složenije oblike neprijateljske djelatnosti, u cilju slabljenja naše zemlje i njenog ugleda u svijetu”, stoji u Bagarićevoj analizi koju je izložio na tajnom savjetovanju SDB-a u Sarajevu, u listopadu 1986. godine. Emigranti optuženi da sura)uju sa stranim obavještajnim službama Poseban dio Bagarićeve analize odnosi se na podatke komunističke tajne službe SDB o navodnoj suradnji nekih političkih emigranata sa stranim obavještajnim službama. Ovakve „bezbjednosno interesantne” osobe bile su, a kako dokazuje i ovaj tajni dokument, pod posebnom obradom i nadzorom jugoslavenskih tajnih služba, posebno SDB-a, koji je djelatnost i aktivnosti takvih političkih emigranata pokrivao i u inozemstvu. Bagarićeva operativna analiza dokazuje kako je potkraj 1980.-ih godina SDB imala široko razgranatu obavještajnu mrežu suradnika i djelatnika u Europi, SAD-u, Australiji i drugim operativno zanimljivim područjima. „Ta sprega u posljednje vrijeme, sve je bitnija karakteristika sveukupne neprijateljske djelatnosti emigracije, što, pored ostalog, ukazuje da ona sve više postaje sredstvo u rukama stranih obavještajnih službi i reakcionarnih krugova u inostranstvu za realizaciju odre%enih ciljeva „specijalnog rata” usmjerenog protiv Jugoslavije. Na to ukazuju podaci da se konstantno povećava broj bezbjednosnointeresantnih kontakata emigranata i njihovih veza sa pripadnicima stranih policija, obavještajnih 56službi i nekih reakcionarnih krugova u inostranstvu, od kojih se neki bave i klasičnim obavještajnim von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... radom (Musa Vladislav, Mihalj Jozo, Vrbić Josip, Vidović Mirko, Velagić Teufik, Balić Smail, Kočević Bogoljub, Zulfikarpašić Adil i drugi, posebno oni okupljeni oko NDA). Ti emigranti kroz brojne kontakte sa našim gra%anima u inostranstvu, pored indoktrinacije i vrbovanja u emigrantske organizacije, po nalogu svojih poslodavaca, prikupljaju i bezbjednosno-interesantne podatke o našoj zemlji, vrše provjeravanje pojedinih naših gra%ana, ukazuju na moguća uporišta Službe, snimaju lica koja posjećuju naša DKP, prate aktivnost i organizaciju klubova i udruženja naših radnika, prikupljaju podatke o radnicima diplomatsko konzularnih i drugih predstavništava i sl., a veoma često se pojavljuju i kao posrednici pri uspostavljanju veze stranih policija i obavještajnih službi sa pojedinim našim gra%anima u inostranstvu”, stoji u Bagarićevoj analizi. SDB o aktivnostima „Hrvatskog narodnog vijeća” i „Hrvatskog državotvornog pokreta” U najvažnijem dijelu svoje analize SDB-ovac Bagarić posebno se osvrnuo na djelatnost tadašnjih vodećih hrvatskih organizacija u iseljeništvu: Hrvatskog narodnog vijeća i Hrvatskog državotvornog pokreta. Upravo je SDB naredio, organizirao i izveo pokušaj ubojstva čelnika Hrvatskog državotvornog pokreta Nikole Štedula u Škotskoj. da Božo Bagarić, kao načelnik II uprave SDB-a posebno analizira djelatnost HDP-a u emigraciji, teško bi bilo vjerovati kako upravo taj visokopozicionirani djelatnik SDB-a nije bio upoznat i sa detaljima plana likvidacije Štedula u Škotskoj, koji je zadatak SDB povjerio Vinku Sindičiću, svojem operativcu posebno obučenom za ovakve zadatke. „Posebno brojne kontakte sa stranim faktorom, reakcionarnim krugovima i organizacijama ostvaruje „Hrvatsko narodno vijeće”, čiji članovi otvoreno ističu da pripremaju dugoročne programe svojih nastupa na osnovu sugestija stranog faktora. Pored kontakata sa zapadnim zemljama HNV je ostvario kontakte i sa nekim istočnoevropskim zemljama. Tako je Mate Meštrović u dva navrata ostvario kontakte i sa nekim zvaničnim bugarskim predstavnicima. Prilikom tih boravaka u Bugarskoj tokom 1981. i 1982. godine, Meštrović je održao i predavanje o „pravednoj borbi HNV” ističući da „slobodu i nezavisnost hrvatska emigracija ne može sama izvojevati, pa se oslanja na saveznike, a u prvom redu na albansku emigraciju iz Jugoslavije, državu Albaniju, a zatim na Makedonce, koji se osjećaju Bugarima, kao i na same Bugare koji su svjesni da pri statusu kvo ne mogu ostvariti težnje o ujedinjenju bugarskog naroda”. Ova njegova putovanja u Bugarsku i kontakti sa predstavnicima informbirovske emigracije sasvim sigurno nisu u funkciji HNV, jer su interesi ustaške i informbirovske emigracije me%usobno isključivi, već očigledno interes službi koje iza njih stoje u odre%enim obavještajnim kombinacijama. I „Hrvatski državotvorni pokret” je navodno uspostavio odre%ene veze sa nekim istočnoevropskim zemljama, posebno sa SSSR. S tim u vezi, Štedul ističe da SSSR budno prati doga%aje u Jugoslaviji i da je za „promjenu sistema” u našoj zemlji, naročito zbog „njenog vezivanja za Zapad”, dodajući da tako%e kontaktiraju sa Albanijom i Kiprom koji im je čak ponudio na raspolaganje radio stanice, kao i da su u pismenim i telefonskim vezama sa predsjednikom Kipra, te da imaju podršku Kube i Nikaragve, a u posljednje vrijeme i Libije. Pri tome je isticao neophodnost saradnje i sa drugim emigranstkim organizacijama i „opozicijom” u SFRJ, napominjući da predtavnik HDP treba prisustvovati skupu emigrantskih organizacija u Londonu, gdje će doći i „odre%ene zanimljive osobe iz Jugoslavije”, kako bi u okviru svojih mogućnosti uspostavio kontakt sa njima, prije svega sa opozicijom iz SR Slovenije i SR Hrvatske”, navodi Bagarić. Možda su upravo ovakve procjene i analize SDB-a vodile ka procjeni koga je potrebno i kada likvidirati neposredno prije početka procesa raspada bivše SFRJ i pada komunizma. Aktivnosti Svjetske islamske lige U svojoj analizi o aktivnostima političkih emigranata SDB-ovac Božo Bagarić, iznio je na tajnom 24.11.13 16:14 sarajevskom savjetovanju i spoznaje SDB-a o aktivnostima islamske emigracije, i njihovoj povezanosti 57 von 104
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog s nekim me%unarodnim organizacijama. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... „Platforma njihove neprijateljske djelatnosti je okupljanje svih muslimana svijeta, bez obzira na granice i „borba očuvanje čistoće islama”, u čemu imaju značajnu podršku neprijateljske emigracije muslimanskog porijekla koja je u propagiranju ideja fundamentalizma i panislamizma, pod snažnim utjecajem me%unarodnih islamskih organizacija kao što je Svjetska islamska liga „Rabita”, Libijski narodni kongres i dr. Njihova uloga dolazi posebno do izražaja u politizaciji ne samo IZ, nego i islamskihcentara u svijetu koji su okrenuti prema našim radnicima na privremenom radu u inostranstvu i iseljenicima kroz koje, pored stranih službi, djeluju i pripadnici neprijateljske emigracije (Reis Kerim, Zulfikarpašić Adil, Duraković Asaf, Balić Smail, Karačić Hasan i dr.). Ova podrška posebno je došla do izražaja prilikom su%enja grupi muslimanskih nacionalista 1983. godine u Sarajevu. S tim u vezi, Karačić Hasan, koji je po zadacima obavještajnih službi uspostavio kontakte sa velikim brojem naših gra%ana u zemlji i inostranstvu, preko kojih je pokušavao doći do obavještajnih podataka interesujući se „kakvo je stanje iza gvozdene zavjese”, kako to on naziva našu zemlju, pokrenuo je inicijativu da se Izetbegović Aliji, kao istaknutom islamskom misliocu (osu%en u akciji „Trebević”) dodijeli me%unarodna nagrada kralja Fejsala za 1987. godinu, u iznosu od 350 hiljada saudijskih riala”, opisuje u svojem izvješću načelnik II odjela SDB-a. Analiza aktivnosti hrvatskih emigrantskih organizacija Bagarić se u svojoj analizi posebno osvrnuo na aktivnosti hrvatskih emigrantskih organizacija. Posebno se osvrnuo na aktivnosti navodnog naoružavanja u hrvatskim emigrantskim organizacijama, i planiranju akcija protiv komunističkog režima. Ovim je aktivnostima posvećen najveći dio Bagarićeve analize, iz čega se može zaključiti kako je vrh SDB-a posebno opasnom za rušenje komunističke SFRJ smatrao hrvatsku političku emigraciju. Osobito u ovom dijelu Bagarićeve analize možemo tražiti prave razloge i motive SDB-ovih akcija poput pokušaja ubojstva Nikole Štedula, na čije se aktivnosti odnosi najveći dio Bagarićeva izvješća. „Terorizam i diverzije i dalje su u prvom planu ustaške, albanske, a u posljednje vrijeme i četničke emigracije. „Hrvatski državotvorni pokret”, „Hrvatsko revolucionarno bratstvo”, luburićevci, PSRJ, SOPO i dr., javno su se opredijelili za terorizam kao osnovni metod svog djelovanja. U programskim dokumentima HDP otvoreno poziva na teror i nužnost „oružane borbe”. U propagandno subverzivnim akcijama HDP propagira primjenu terora pružajući moralnu i materijalnu podršku teroristima, kako onima koji se pripremaju za akcije, tako i osu%enim. U tom smislu pokušavaju od ubačenih terorista iz akcije „Raduša” da naprave „kult Bugojna”, kao i od osu%enih terorista ubica ambasadora Rolovića. Uz maksimalne mjere konspiracije, emigracija intenzivira sve oblike i metode svog djelovanja: nabavlja najsavremenije oružje sa snajperskim ure%ajima, prigušivačima, eksploziv, diverzantsku opremu, otrovne hemikalije i zapaljive supstance, vrši regrutovanje i obuku neposrednih izvršilaca, štampa i rastura propgandne materijale, uspostavlja ilegalne kanale prema zemlji i stvara veze, sa naglašenim nastojanjem da svoje akcije prenese na tlo Jugoslavije. Iako je pretrpjela udarac kroz akcije „Vrbas”, „Breza”, „Zlatar”, „Bednja” i dr., ne odustaje od orijentacije da ubacuje u zemlju diverzantsko teroristički i propagandno-subverzivni materijal i da formira ilegalne grupe kako bi se utisak o postojanju gerile u Jugoslaviji. … Neki pripadnici HDP-a, HRB-a i drugih terorističkih organizacija, zagovaraju terorističke akcije u znak odmazde, zbog ekstradicije ratnog zločinca Andrije Artukovića. U planiranju tih „osvetničkih” akcija, kako ih oni nazivaju, posebno se ističe da je Artuković pripadao staroj gardi kojoj je cilj bio uništiti sve što nije hrvatsko, te da upravo zbog toga moraju preduzeti nešto krupno protiv Jugoslavije, ali pod uslovom da se ne kompromituju, već da trebaju vršiti smišljene i tajne akcije u 16:14 58 von 104 24.11.13 zemlji i napade na naša diplomatsko konzularna u druga predstavništva u inostranstvu. Izručenje
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Artukovića, ustaška emigracija iskoristila je za organizovanje masovnih demonstracija i za prikupljanje finansijskih sredstava, te se procjenjuje da je do sada prikupljeno oko 100.000 dolara, od čega je jedan dio namijenjen i za finansiranje terorističkih akcija. Neki vodeći teroristi rodom iz SR BiH zagovaraju kontinuitet u izvo%enju akcija u zemlji, ističući da organizovanje akcija ne treba vezivati samo za odre%ena područja, datume, periode i slično. Izuzetnu aktivnost na ovom planu razvija vrlo ekstremni HDP (Štedul – Škotska, Kraljević – Augsburg, Buškarin i Šumaher – Štutgart, Ledić – Keln, Livajić – Frankfurt i Rebrina – Madrid) sa nekim punktovima oko HRB-a oko Naletilića – Karlsruhe, Dragoja – Frankfurt, te žarištima u Parizu, Cirihu, Salzburgu, Minhenu kao i HRB-a iz Australije). HDP posebno intenzivno radi na indoktrinaciji i vrbovanju nosilaca putnih isprava za konkretne zadatke u zemlji. Akcija „Bednja”, a i rasturanje letaka na području Hercegovine govore da u tome imaju uspjeha i da mi kao Služba ne možemo isključiti mogućnost iznena%enja od strane terorističke emigracije. Otuda je vrlo značajna identifikacija i potpuno operativno pokrivanje svih naših gra%ana koji su u vezi sa nosiocima diverzantsko-terorističke djelatnosti (samo oko Buškaina ima ih 5-6 Tomić, Mlinarević, Sušilović, Bagić Ivan, Šunjić). Zbog toga svaka nova najava, svaki signal o planiranoj akciji emigracije, treba da bude odgovorno procijenjen uz preduzimanje adekvatnih mjera onemogućavanja. Nije bezazlen podatak da Rebrina Tomislav, osvjedočeni terorista, otmičar aviona 1972. godine, posjeduje skicu kupreškog hotela „Adria-ski”, da se Bilandžić interesuje za novosagra%ene štale na Kupresu, da Ledić zagovara miniranje brana na Buškom jezeru kod Duvna, da Franjo Majić zagovara rušenje spomenika na Makljenu, ili da Bilandžić i Miloš pozivaju da „mladima koji se oglašavaju u zemlji treba dati podršku” itd. … Ponovno se sve više dolazi do podataka o sprezi nekih ekstremista sa me%unarodnim kriminalnim podzemljem i sa nekim organizacijama i grupama me%unarodnog terorizma u Evropi, sa tzv. crnom internacionalom. Terorista Bradvica Branko, stupio je u kontakt sa italijanskim podzemljem, u cilju izvo%enja diverzantsko-terorističke akcije na njemački konzulat u Zagrebu, a Andabak, koji iz Španije snabdijeva emigraciju bombama i automatima sa prigušivačem, već dulje vrijeme za svoje dolaske u SR Njemačku koristi italijansku putnu ispravu. Tako%e, prema neprovjerenim podacima, ekstremista Glibota Petar i Kovačević Mirko, angažovali su dvojicu francuskih gra%ana arapskog porijekla da za novac izvrše terorističke akcije u Zagrebu ili Rijeci, postavljajući tempirane mine na objekte kao što su benzinske pumpe, trafostanice i sl. Ta sprega još više dobiva na težini ako se zna da su nedavno službe bezbjednosti NATO zemalja odlučile da „onemoguće crveni” teror na svojoj teritoriji i da ga „vrate” u zemlje odakle su izvršioci rodom”, navodi u svojoj procjeni Božo Bagarić. Na temelju analiza poput Bagarićeve donošene odluke o političkim ubojstvima emigranata Na temelju ovakvih procjena SDB-a, donošene su odluke o operativnim mjerama prema pojedinim političkim emigrantima, pod opravdanjem kako se radi o teroristima i suzbijanju terorizma, pa su na temelju toga u SDB-u smatrali kako im je dopušteno primjeniti sva potrebna sredstva, uključujući i fizičke likvidacije, odnosno organizirana ubojstva političkih emigranata u bilo kojoj zemlji na svijetu. Strogo povjerljivi dokument SDB-a iz 1987. godine, svakako, dokazuje i ukazuje na dobro razgranatu i djelatnu operativnu mrežu SDB-a u svijetu, koja je u svakom trenutku mogla izvršiti bilo koju akciju prema političkim emigrantima, uključujući i ubojstva. Analize SDB-a, poput ove Bagarićeve, bile su teorijsko informacijska podloga za donošenje odluka o takvim mjerama. U SDB-u su ipak bili svjesni svojih akcija, pa su aktivnosti prema političkoj emigraciji, „pokrivali” borbom protiv terorizma i organiziranog kriminala, jer su smatrali kako će tako lakše opravdati brojna ubojstva i napade na hrvatske (i druge) političke emigrante iz bivše SFRJ. Stoga je nemoguće odvojiti odgovornost za zločine SDB-a prema političkim emigrantima na odgovornost 16:14 59 von 104 24.11.13 izravnih nalogodavaca za izvršenje ubojstava, odgovornost ubojica i odgovornost onih koji su
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... pripremali ovakve dokumente na temelju kojih su donošene odluke o SDB-ovim ubojstvima političkih emigranata. Odgovornost za zločine podjednako leži na svim sudionicima u ovom procesu, od procjenitelja (poput Bože Bagarića, koji je procjenjivao i analizirao djelatnost primjerice Nikole Štedula i HDP-a) do izvršitelja ubojstava (primjerice Vinka Sindičića, koji je bio izvršitelj pokušaja ubojstva Nikole Štedula, na temelju Bagarićevih procjena i analiza). „U funkciji organizovanja diverzantsko-terorističkih akcija prema našoj zamlji, u posljednje vrijeme, sve su učestaliji dolasci poznatih terorista iz prekomorskih zemalja u Evropu, u cilju pripremanja i finansiranja terorističke djelatnosti. Tako je tokom prošle i ove godine, nakon dolaska u SR Njemačku, terorista Anić Vjekoslava, Dedić Dinka, Bošnjak Tomislava, Šuto Ante, Gavran Ante, Šaravanja Ivice, Roso Ivana, Dolić Mladena, Šego Zdravka, Škegro Darinke, Šego Ljubice i dr., u zapadnoevropskim žarištima došlo je do intenzivnije aktivnosti, nabavljanja novih količina eksploziva i oružja, otrovnih i zapaljivih sredstava, te zagovaranja i priprema konkretnih diverzanstvo-terorističkih i drugih akcija. Rezultat tih „emisarenja” su vjerovatno i akcije „Opatija” i paljevina našeg konzulata u Štutgartu, koje služba još nije rasvijetlila. Posebno su bezbjednosno interesantni kontakti Macukić Franje sa albanskim ekstremistima Džafer Šatrijem i Prapašticom, koji je do nedavno bio naš kolega i zna naše metode i sredstva. Kad je u pitanju Španija i teroristi Rebrina, Andabak, Bradvica i njihova uloga, očito je da emigracija nastoji tamo formirati teroristički punkt, jer procjenjuje da naše mjere tamo gube oštricu i za sada nesmetano funkcioniše kanal za snabdijevanje oružjem, eksplozivom i drugim diverzanstvo-terorističkim sredstvima grupacija u SR Njemačkoj. … Kroz operativnu akciju „Jela” služba je došla do podataka da HDP raspolaže sa 60 kg eksploziva i većom količinom komponenti za kompletiranje raznih eksplozivnih naprava, kao i većom količinom propagandnog materijala i da ih namjerava prebaciti u zemlju preko svojih veza u cilju izvo%enja diverzantsko- terorističkih i drugih subverzivno-propagandnih akcija. Pojedini rukovodioci HDP-a, znajući da su pod prismotrom policije, u posljednje vrijeme insistiraju na tome da izvršioci akcije eksploziv nabavljaju u zemlji od onih lica koja ga posjeduju legalno (izgradnja seoskih puteva, vodovoda, kuća. Itd.) ili kra%om iz skladišta radnih organizacija, koje koriste eksploziv u redovnoj djelatnosti. Ovo ima posebnu bezbjednosnu dimenziju kad iz iskustva znamo da se jedan broj radnih organizacija veoma neodgovorno odnosi prema uskladištenju, odnosno obezbje%enju skladišta eksploziva i da jedan dio stanovništva u nekim dijlovima SR BiH (Hercegovina i dr.) i Dalmacije drži eksploziv za pomenute namjene, što vezama emigracije ne stvara naročito teškoće da do njega do%u”, stoji u Bagarićevoj analizi djelovanja HDP-a. Planovi ubojstava skriveni iza kodnih naziva operativnih akcija Primjeni oprativnih planova SDB-a prema pojedinim političkim emigrantima, organizacijama, ili grupacijama, prethodilo je engažiranje i aktiviranje mreže operativnih suradnika SDB-a, koji su bili ključni za provedbu operativnih akcija službe, koje se u Bagarićevoj analizi spominju pod svojim kodnim nazivima. Za pretpostaviti je da se jedna od tih akcija odnosi i na neutralizaciju djelatnosti HDP-a, odnosno da je jedna od akcija, u Bagarićevoj analizi upisana pod kodnim nazivom, usko povezana sa pokušajem ubojstva Nikole Štedula, kojeg je u Škotskoj izvršio ubojica SDB-a Vinko Sindičić. „Angažovanju novih operativnih uporišta u zemlji i inostranstvu posvećena je daleko veća pažnja, posebno izboru kandidata za saradnju, njihovom pridobijanju, vaspitanju, ostručavanju i provjeravanju, jer je činjnica da su nam saradničke pozicije neadekvatne i naravnomjerno raspore%ene. Kad to kažem imam u vidu da na pokrivanju 510 lica pod obradom … prema kojima koristimo 203 saradnika i 165 operativnih veza i ako tome dodamo još oko 800 veza emigracije u zemlji i inostranstvu, čiju bi neprijateljsku djelatnost tako%e trebali pratiti, onda je svaki komentar 16:14 60 von 104 24.11.13 izlišan, jer brojke same pos ebi govore.
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Me%utim, poduzete su mjere na prevazilaženju ovakvog stanja i ohrabruje činjenica da smo samo u toku ove godine realizovali neke operativne kombinacije „Vlaštak”, „Ravno”, Reumal”, „Bistrik”, „Poloj”, „Gong”, „Crnašnica”, „Pecara” i druge, a uskoro treba doći do realizacije druge faze kombinacija „Okean” i „Viktorija”. No, i pored toga konspirativnost rada me%u vodećim ekstremistima nameće potrebu našeg još kvalitetnijeg ugra%ivanja u njihove redove i stvaranja kanala u žarištima gdje imamo izvore i njihovo svestranije korištenje”, opisuje metode rada Božo Bagarić, tadašnji načelnik II uprave SDB-a. Analizu Bože Bagarića možete pročitati ovdje. Povezano: Tajni dokument SDB-a o djelovanju protiv emigracije Domagoj Margetić Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 10. novembar 2009. Tajni dokument SDB-a o djelovanju protiv emigracije Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | [2] Comments 61 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Jugoslavenska, komunistička, „Služba državne bezbednosti“ (SDB), održala je 23. i 24. listopada 1986. godine u Sarajevu, tajno savjetovanje operativnih djelatnika SDB-a, koji su radili „na poslovima suprotstavljanja neprijateljskoj djelatnosti stranih obavještajnih služba i neprijateljske emigracije“. Cjelokupna dokumentacija sa tog savjetovanja jugoslavenske tajne milicije SDB prikupljena je u strogo povjerljivom dokumentu, klasificiranom kao „državna tajna“, pod naslovom „Indikatori bezbednosti: Suprotstavljanje djelatnosti stranih obavještajnih službi i neprijateljske emigracije“. Dokument je u travnju 1987. pripremljen u sedamdeset primjeraka za najviše dužnosnike i operativce SDB. Jedan od najvažnijih operativnih dokumenata komunističke tajne službe Ovaj je strogo povjerljivi dokument, zapravo, jedan od najvažnijih operativnih dokumenata tadašnje „Službe državne bezbednosti“, i to iz vremena neposredno prije tzv. „demokratskih promjena“. Knjiga koja je pripremljena u sedamdeset primjeraka nakon tajnog savjetovanja operativaca SDB-a, predstavlja priručnik o aktivnostima komunističkih tajnih služba prema političkim emigrantima iz bivše SFRJ, kao i prema stranim obavještajnim službama. U dokumentu se detaljno opisuju metode kojima se SDB koristio u operativnom radu prema političkim emigrantima, kao i tehnologija operativnog obavještajnog rada komunističkih tajnih služba. „Cilj ovako koncipiranog savjetovanja je da se, izme%u ostalog, zajednički, kroz kritičke diskusije i razmjenu iskustava i saznanja o karakteristikama djelovanja stranih obavještajnih službi i neprijateljske emigracije i naših mjera na suprotstavljanju takvoj djelatnosti, posebno apostrofiraju me%usobna sprega i povezanost u nastupu nosilaca subverziven djelatnosti ove dvije kategorije vanjskog neprijatelja, kao i njihova povezanost sa unutrašnjim neprijateljem“, stoji u uvodu dokumenta jugoslavenske „Službe državne bezbednosti“, sa tajnog savjetovanja iz listopada 1986. godine. „Cilj je tako%er razmjena iskustava u izboru i načinu primjene mjera SDB koje moraju biti adekvatne sve izraženijoj sprezi neprijateljske emigracije i obavještajnih službi, a time, više nego do sada sinhronizovane, planski i timski precizne i izvršene kroz funkcionialnu suradnju radnika na ovim problematikama. Sve to treba, uz ostalo, da bude u funkciji veće stručnosti i ekonomičnosti u korištenju naših snaga, efikasnosti u unapre%ivanju metoda i sadržaja rada, te usmjeravanja na prioritetne zadatke zavisno od stepena društvene opasnosti opredjeljenih grupacija i njihove sprege“, opisuje se ciljeve ovog obavještajnog savjetovanja komunističke tajne službe u uvodniku strogo povjerljivog dokumenta iz 1987. godine. Smjernice za „daljnji ofanzivni rad“ SDB-a Osim navedenoga u uvodniku dokumenta jasno se kaže kako je savjetovanje SDB-a održano u Sarajevu 1986. godine, imalo zadaću odrediti smjernice za daljnji „ofanzivni rad“ „Službe državne bezbednosti“, drugim riječima, ovaj tajni dokument predstavlja strateški dokument za postupanje SDB-a i njegovih operativnih djelatnika u drugoj polovici 1980.-ih godina. Tako, iz sadržaja dokumenta možemo jasno vidjeti zločinačku tehnologiju bivšeg jugoslavenskog režima, čiji je jedan od osnovnih instrumenata diktature bila „Služba državne bezbednosti“. Mnogi operativci SDB-a, ili njihovi predmeti obrade, i danas su živi, politički ili društveno aktivni, a mnogi od njih i danas rade u sustavu državne administracije ili u novonastalim obavještajnim službama u državama nastalim raspadom bivše SFRJ. Zato je sadržaj ovog dokumenta i danas jednako važan i aktualan, kao i krajem 1980.-ih godina. Do danas, metode rada obavještajnih služba u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, ostale su potpuno jednake operativnom modelu i tehnologiji rada jugoslavenskih tajnih služba, koje se opisuju ovim strogo povjerljivim dokumentom iz 1987. godine. 62 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... „S obzirom da se na savjetovanju nije moglo polemizirati sa nekim tezama, ocjenama i zaključcima iznesenim u pojedinim izlaganjima, te da se tokom ure%ivanja ovog materijala nije moglo temeljitije intervenisati u tom smislu, a da se ne izgubi autentičnost integralnog teksta, uvodna izlaganja, izlaganja podsekretara za SDB i republičkog sekretara, te zaključci sa ovog savjetovanja su osnovne smjernice daljeg ofanzivnijeg i kvalitetnijeg rada SDB na sprečavanju djelatnosti stranih obavještajnih službi i neprijateljske emigracije prema našoj zemlji …“, stoji u zaključnom dijelu uvoda u strogo povjerljivi dokument SDB-a. „Eksponenti zapadnih obavještajnih službi“ Posebno opasnima za „državnu sigurnost“, SDB je smatrao strane novinare, diplomatsko konzularne predstavnike, strane stručnjake i predstavnike inozemnih poduzeća. Iz tajnog dokumenta sa savjetovanja SDB-a u Sarajevu 1986. godine, može se vidjeti obavještajne metode koje je SDB primjenjivao u odnosu na te skupine koje su komunističke tajne službe smatrale „eksponentima zapadnih obavještajnih službi“. „Eksponenti zapadnih obavještajnih službi, posebno neki novinari, diplomatsko konzularni i drugi predstavnici, specijalizanti, predavači, učesnici u realizaciji odre%enih privrednih ili naučno – istraživačkih projekata i dr., moglo bi se reći otvoreno idu na neke naše gra%ane iz privrede, nauke, sredstava mas-medija, pa i pojedince iz odre%enih političkih struktura, izučavaju ih svestrano, održavaju kontinuitet kontakata, a potom traže i osjetljiviju informaciju. Usmjeravaju se i na neprijateljski eksponirana lica, naročito iz kategorije gra%anske desnice, nacionalista i kleronacionalista, u čijem se ponašanju nerijetko prepoznaju i interesi reakcionarnih struktura iz inostranstva. Prema podatcima iz 1983., 1984. i 1985. godine, bezbjednosno indicirani stranci po zapadnim službama prosječno godišnje kontaktiraju dvadesetak lica eksponiranih sa pozicija unutrašnjeg neprijatelja, od kojih su 2/3 pod obradom Službe. Pored procjene da ova lica koriste za pribavljanje odre%enih saznanja, o suštini većine kontakata nemamo odgovarajućih podataka. Me%utim, kad imamo u vidu da su u pitanju: Šešelj, Oršolić, Žanić, Koljević, Izetbegović, Salihbegović i dr., onda je rasvjetljavanje karaktera ovih veza, posebno sa aspekta procjene krajnjeg cilja inofaktora, naša prioritetna obveza. Zato i zaslužuje pažnju mišljenje američkog DK predstavnika da treba pomagati razne opozicione grupe, prvenstveno liberalnu inteligenciju i, kako kaže, „reklamirati i pomagati, čak i ako bi to izazvalo represalije jugoslavenskih vlasti“, navodi u svojem izvješću pod naslovom „Naša zemlja i Republika kao objekat napada stranih obavještajnih službi, rad i mjere na suprotstavljanju i daljnji pravci angažovanja Službe državne bezbjednosti“, načelnik I uprave SDB-a BiH Riste Bašića. Američki informativni centar – glavni centar subverzivne djelatnosti pod nadzorom SDB-a U nastavku izvješća Riste Bašića, opisuje se djelatnost Američkog informativnog centra u Sarajevu, kao jednog od punktova subverzivne djelatnosti protiv tadašnjeg komunističkog režima, a kojeg je pod nadzorom i obradom držala tadašnja „Služba državne bezbjednosti“. „Američki informativni centar u Sarajevu postao je pravi punkt subverzivno-propagandne i informativne djelatnosti, čiji sadašnji direktor Pol Denig, u svom nastupu nastoji ostvariti što više kontakata sa našim gra%anima, posebno iz univerzitetskih centara i u tom smislu, pored upućivanja propagandnih materijala odre%enim licima, organizuje predavanja (20 godišnje) američkih stručnjaka za „istočna pitanja“ u cilju plasiranja stavova američke administracije. Pored kontinuiranog angažovanja na odabiranju kandidata za IVP ( 10-15 lica godišnje), studijske boravke u SAD koji Amerikancima služe za detaljno izučavanje naših gra%ana u funkciji indoktrinarnog i obavještajnog nastupa, direktor Centra vodi precizne evidencije, odre%enog sadržaja, o svim našima gra%anima koje je kontaktirao i piše ocjene koliko je boravak u SAD bio svrsishodan za američku stranu. Sektor SDB Sarajevo uspješno operativno kontroliše rad ove pseudodiplomatske 63 von 104 24.11.13 institucije, a dijelom participiraju i drugi sektori“, opisuje se djelovanje SDB-a prema Američkom 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... informativnom centru. Nadzor i operativna obrada novinara Posebno zanimljiv dio ovog dijela tajnog dokumenta SDB-a, predstavlja dio izvješća o nadzoru djelovanja stranih dopisnika akreditiranih u bivšoj SFRJ, odnosno o obradi koju je „Služba državne bezbjednosti“ (SDB) provodila prema novinarima koji su za svoje medijske kuće izvještavali iz bivše SFRJ. „Aktivnost akreditovanih novinara u SFRJ prema našoj republici, posebno zapadnih stalno je izražena, mada sa odre%enim oscilacijama uslovljenim „značajnim doga%ajima“, (prije svega su%enjima pojedinim licima zbog neprijateljske djelatnostim kada je i registrovano njihovo brojnije prisustvo i eksponiranje). Posebno je zapaženo neprijateljsko eksponiranje britanskog novinara Pitera Hadžiristića (jednom mu je izrečena i prekršajna mjera) koji kao da je zadužen, a i sam je to na odre%eni način potvrdio, za pisanje o zbivanjima ekscesne prirode. Iako se u našoj republici eksponirao kao srpski nacionalista (porijeklo mu je jugoslavensko), očito, u interesu britanske službe u posljednje vrijeme akcenat stavlja na istraživanje dimenzije prisustva islamskog fundamentalizma u republici, odakle je i najvjerojatnije njegov interes za lica su%ena u akciji „Trebević“, posebno za Meliku Salihbegović. Naglašen interes za položaj muslimanske nacije i prema ostalim nacijama u našoj republici pokazuje i francuska novinarka Veronika Soul iz „La Liberasiona“, lista u kojem su više puta objavljivani tekstovi neprijateljskog sadržaja. Sa bezbjednosnog aspekta u posljednje vrijeme zaslužuje pažnju detaljno sagledavanje ukupne dimenzije učestalih dolazaka stranih TV i radio-ekipa iz zapadnoevropskih zemalja. oni najčešće svoj boravak vezuju za područje Hercegovine. Samo u proteklih devet mjeseci na tom području boravile su 32 ekipe, koje su pored novinarskog interesovanja istraživale različite aspekte prošlosti i života tamišnjeg stanovništva, očtio u funkciji informativno obavještajne djelatnosti. Kako drugačije protumačiti pitanje ekipe „Every men“ – TV mreže BBC iz Londona, septembra ove godine: „kakva je politika jugoslovenske vlade prema religiji, kako Komisija za odnose s vjerskim zajednicama Izvršnog vijeća Skupštine SR BiH gleda na problem Me%ugorja, da li je „ukazanje“ Gospe obeshrabrujuće za socijalističku zajednicu, da li bi posjeta Pape bila dobro došla, zašto je fra Zovko Jozo bio pritvoren i da li je to bio nepromišljen potez, postoji li mogućnost da se ponovno vrate rasne i religiozne napetosti koje su se u prošlosti dešavale na tom prostiru i sl.“, opisuje u svojem izvješću SDB-ovac Risto Bašić, postupanje SDB-a prema stranim novinarima, dopisnicima iz bivše SFRJ. Nadzor britanskih stručnjaka Jednake nadzorne mjere, što je vidljivo iz ovog dokumenta, SDB je primjenjivala na predstavnike Velike Britanije u bivšoj SFRJ, koji su tako%er bili pod obradom i sigurnosnim nadzorom komunističkih tajnih služba. „U obavještajnim istraživanjima službe Velike Britanije i dalje su izrazitije zapaženi DK i trgovinski predstavnici ove zemlje. Britanski stručnjaci, a posebno neki vezani za britanski ekonomski savjet pri Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, kao što je Sokić Dušan, kroz posjete našim radnim organizacijama „rendgenski“ snimaju njihove ukupne privredne mogućnosti i kompjuterski ih obra%uju kako bi u svakoj situaciji raspolagali njihovim „ličnim kartama“. Konkretno prema Sokiću i drugim predstavnicima preduzimane su odre%ene mjere, ali nedovoljno efikasne, pogotovu u preventivnom smislu. Inače, po problematici britanske obavještajne službe vodimo samo jednu obradu (Vilijem Trajb – Sarajevo). Pored nekih nosilaca subverzivne djelatnosti „Amnesty International“ – centrala u Londonu stalno pokreće odre%ene propagandne akcije kako bi održala kontinuitet djelatnosti protiv Jugoslavije. U našu republiku prosječno godišnje prispjeva oko 2500 pisama 64 von 104 – „intervencija“ za „zaštitu prava i sloboda“ osu%enih lica. Kao Služba nismo iznašli svoj 16:14 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... ugao suprotstavljanja ovom produktu zapadnog reakcionarnog faktora, što se nameće kao potreba u narednom periodu“, opisuje Bašić u svojem izlaganju na tajnom sarajevskom savjetovanju SDB-a, mjere koje je služba poduzimala prema predstavnicima Velike Britanije u bivšoj SFRJ. Talijanska obavještajna služba u vezi sa islamskim fundamentalizmom U svojoj analizi SDB-ov načelnik Risto Bašić, posebno se osvrnuo i na djelatnost talijanskih obavještajnih služba u bivšoj SFRJ, posebno u BiH, te njihovim vezama sa muslimanskim nacionalistima, odnosno islamskim fundamentalistima. „I italijanska obavještajna služba akcenat stavlja na pribavljanje detaljnih podataka o JNA, a u BiH smo to posebno registrovali kada su u pitanju ratno vazduhoplovstvo i protivavionska odbrana (u Rajlovcu, Bihaću, Dubravama kod Tuzle, „Kosmos“ u Banja Luci i dr.), što je razumljivo kad se ima u vidu da ova služba u koncepciji obavještajno izvi%ačke aktivnosti NATO-a ima konkretnija zaduženja na tom planu. Za prisustvo ove službe u našoj republici tako%er je karakteristično intenzivno izučavanje položaja muslimana i djelovanje muslimanskih nacionalista, odnosno sprege muslimanskog nacionalizma sa islamskim fundamentalizmom. Sa tog aspekta i mogućeg kombinovanja treba što prije utvrditi ko je izvjesni Ćezare, koji prema nedovoljno provjerenim podacima, financira Salihbegović Meliku“. Djelatnost panislamističkih terorističkih organizacija Poseban dio obrade SDB-a kojeg opisuje načelnik I uprave SDB-a BiH, odnosi se na djelovanje obavještajnih služba iz islamskih zemalja u bivšoj SFRJ, kao i povezanost tih služba i odre%enih grupacija u BiH sa panislamističkim terorističkim organizacijama. Zanimljivo je da je SDB identificirao takve organizacije i pojedince, ali s druge strane u ovom tajnom dokumentu nema traga o antiterorističkoj djelatnosti i mjerama prema takvim organizacijama i pojedincima. Dokument, me%utim, u cijelosti potvr%uje kako su terorističke ćelije na prostoru BiH uspostavljene još tijekom komunističkog režima, sa znanjem komunističkih tajnih služba. Njihovo kasnije djelovanje i uključivanje u ratne sukobe u BiH tijekom 1990.-ih godina, samo je logičan nastavak djelovanja terorističkih organizacija na tom prostoru zadnjih tridesetak godina. „Dosadašnjim operativnim zahvatanjem službi afroazijskih zemalja utvr%eno je da ih karakteriše agresivnost i nastojanje da što potpunije pokriju, kako svoje tako i ostale afroazijske državljane (oko 1300 lica u SR BiH uglavnom na studiju i raznim oblicima stručnog usavršavanja). Do sada je SDB u ovoj strukturi stranaca identifikovala više agenturnih pozicija službi matičnih zemalja od kojih je sada u Republici 26 (16 jordanskih i 10 iračkih, sirijskih i libijskih) a koje na vezi drže jordanska služba direktno iz centrale u Amanu, a Iračani i Sirijci iz punktova svojih ambasada u Beogradu. Saznanja ukazuju da se ova agentura interesuje i za društveno-ekonomska pitanja u našoj republici, me%unacionalne odnose, standard naših gra%ana, situaciju na Kosovu, što objektivno ne bi trebalo da predstavlja interes samo matičnih službi. Po prvi put došlo se i do dokaza da agentura jordanske službe vezu sa centralom u Amanu održava i uz primjenu sredstava tajne pismene veze. Tako%e u njihovim redovima otkrivena je i organizovana djelatnost nekoliko panislamističkih terorističkih organizacija („Muslimanska braća“, „Hezb Tahrir“, „Al Dawa“), od kojih su pojedinci imali neposrednu vezu sa nekim licima iz akcije „Trebević“. Negdje pred Olimpijadu raščišćavano je sa 61 njihovim pripadnikom i simpatizerom, prema kojima su primjenjene različite represivne mjere, uključujući i otkaz boravka 15 najekstremnijih pripadnika ovih organizacija. I sada u republici, s vremena na vrijeme, otkrivamo pokušaje zanavčljanja djelatnosti njihovih članova i simpatizera, od kojih, na primjer, pripadnici „Al Dawe“ ne prezaju ni od odre%enih prijetnji prilikom raš%čišćavanja. Napomenuo bih da na njihovoj kontroli ostvarujemo dobru suradnju sa SJB. 65 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Nove organizacije u strukturu afro-azijskih studenata, kao što su KP Palestine, KP Jordana i „Demokratski front za oslobo%enje Palestine“ djeluju sa prosovjetskih pozicija i u direktnoj su vezi sa centralama svojih partija u istočnoevropskim zemljama, na primjer u Pragu. Oko 50 pripadnika ovih organizacija identifikovano je u SR BiH i to uglavnom u Sarajevu i Banja Luci. U našoj republici boravi i preko 100 palestinskih studenata, članova i simpatizera više (često me%usobno sukobljenih) frakcija u okviru i van PLO-a, od kojih neke u svojem djelovanju ne prezaju ni od izvo%enja terorističkih akcija“, opisuje tajni dokument SDB-a organiziranost islamističkih skupina u BiH u drugoj polovini 1980.-ih godina. Tko su bili pripadnici SDB-a koji su nazočili tajnom sarajevskom savjetovanju 1986. godine? Već u svojem uvodnom dijelu tajni SDB-ov dokument klasificiran kao „državna tajna“ razotkriva imena i prezimena djelatnika nekadašnje jugoslavenske tajne službe, koji su nazočili tajnom sarajevskom savjetovanju „Službe državne bezbednosti“. Tako su u prvom dijelu tajnog savjetovanja SDB-a sudjelovali: Jovo Tadić, zamjenik podsekretara za SDB BiH; Risto Bašić, načelnik I uprave SDB, sa izlaganjem „Naša zemlja i Republika kao objekat napada stranih obavještajnih službi, rad i mjere na suprotstavljanju i daljnji pravci angažovanja Službe državne bezbednosti; Božo Bagarić, načelnik II uprave SDB-a, sa izlaganjem „Neka saznanja i ocjene o neprijateljskoj djelatnosti ekstremne emigracije sa posebnim osvrtom na preduzete mjere i zadatke službe u cilju onemogućavanja te djelatnosti“; Boris Tankosić, načelnik III uprave SDB-a, sa izlaganjem „Neke sugestije o potrebi veće sinhronizacije osnovnih linija rada na zajedničkim zadacima“; Marko Mihaljčić, šef Odsjeka u Sektoru SDB Doboj, sa izlaganjem „Aktivnost emigracije, stranih policija i obavještajnih službi na otkrivanju uporišta i prisustva SDB u inostranstvu i naše mjere na zaštiti saradničke mreže i metoda rada službe“; Duško Nešković, glavni analitičar u Upravi za AIP i EOP, sa izlaganjem „Dalji zadaci SDB na operativnom zahvatanju povezanosti i utjecaja inofaktora na dogmatsko birokratsku strukturu“; Muhamed Ćebić, šef Odsjeka u Sektoru SDB Zenica, sa izlaganjem „Neka saznanja o povezanosti obavještajno interesantnih lica sa nekim kategorijama unutrašnjeg neprijatelja“; Radomir Ninković, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Bezbjedonosni aspekti veza obavještajno indiciranih stranaca sa licima iz struktura unutrašnjeg neprijatelja i rad SDB“; Dragan Devedlaka, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Aktuelna saznanja o djelatnosti pripadnika NDA i njihovim nastojanjima da ostvare spregu sa neprijateljskim strukturama u zemlji – naredne mjere i zadaci službe“; Lazo Ždero, šef Detašmana SDB Bugojno, sa izlaganjem „Djelatnost emigracije u ostvarivanju sprege sa nacionalistima i kleronacionalistima“; Slaviša Džinkić, operativni radnik u Sektoru SDB Tuzla, sa izlaganjem „Subverzivno-propagandna djelatnost četničke emigracije i njeno povezivanje sa klerom u zemlji, rad i mjere SDB“; 66 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Ferid Fazlović, operativni radnik u Sektoru SDB Tuzla, sa izlaganjem „Bezbjedonosni aspekti neprijateljskog djelovanja muslimanskih nacionalista i kleronacionalista iz redova IZ-a u Australiji i njihove sprege sa ustaškom ekstremnom emigracijom i reakcionarnim krugovima u pojedinim islamskim zemljama“; Ivan Nedoklan, šef Detašmana SDB Travnik, sa izlaganjem „Ispisivanje parola neprijateljskog sadržaja kao oblik pisane propagande neprijateljske emigracije i stranih obavještajnih službi“; Nurija Hasagić, zamjenik načelnika I Uprave SDB, sa izlaganjem „Ofanzivni rad SDB prema susjednim zemljama“; Vukašin Dejanović, operativni radnik u Sektoru SDB Banja Luka, sa izlaganjem „Angažovanje saradničke mreže po liniji emigracije za rad u uslovima rata i eventualne privremeno zaposjednute teritorije i zadaci operativnog radnika“; Slavoljub Belošević, savjetnik republičkog sekretara za narodnu obranu, sa izlaganjem „Stanje zaštite obrambenih priprema u SRBiH“; Budimir Savović, inspektor u Sektoru SDB Zenica, sa izlaganjem „Bezbjednosna zaštita proizvodnih objekata koji su u kompleksu vojne industrije“; Vesna Palac, analitičar u I upravi SDB, sa izlaganjem „Osvrt na sprovo%enje mjera bezbjednosne zaštite objekata od značaja za odbranu zemlje“; Pukovnik Nikola An%elić, načelnik Odjeljenja bezbjednosti u Republičkom štabu TO; Željko Šukić, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Suprotstavljanje SDB informativno – obavještajnoj djelatnosti stranih diplomatsko konzularnih, trgovinskih i drugih predstavnika“; Cvijan Lakić, operativni radnik u Sektoru SDB Tuzla, sa izlaganjem „Rad SDB na potpunijem operativnom zahvatanju i dokumentovanju djelatnosti stranih stručnjaka na području Sektora Tuzla“; Veselin Stanić, operativni radnik u Sektoru SDB Zenica, sa izlaganjem „Plansko preventivno postavljanje SDB u cilju efektivnijeg zahvatanja stranih stručnjaka u našim radnim i drugim organizacijama“; Mladen Kanlić, analitičar u Upravi za AIP i EOP, sa izlaganjem „Neki aktuelni bezbednosni aspekti me%unarodne privredne, naučno-tehničke i kulturno-prosvjetne suradnje u okviru strategijskog nastupa obavještajnih službi prema SFRJ i našoj republici“; Jozo Ćurić, operativni radnik u Sektoru SDB Livno, sa izlaganjem „Operativno-istraživački rad na otkrivanju prisustva zapadnih obavještajnih službi me%u našim gra%anima na radu u inostranstvu“; Zdravko Zorić, operativni radnik u Sektoru SDB Mostar, sa izlaganjem „Istraživanje prisustva stranih službi me%u našim gra%anima na radu u inostranstvu i potreba većeg korištenja izvora sa drugih linija rada na potpunijem zahvatanju ove problematike“; Enver Ramić, šef Odsjeka u Sektoru SDB Bihać, sa izlaganjem „Bezbjednosni aspekti boravka i zapošljavanja naših gra%ana u Njemačkoj Demokratskoj Republici preko zapadnoevropskih i naših firmi“; 67 von 104 Garić, operativni radnik u Sektoru SDB Zenica, sa izlaganjem „Neki bezbjednosni aspekti iz16:14 24.11.13 Zoran
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... domena kontraobavještajne zaštite naših privrednih predstavnika u inozemstvu“; Abdualh Kahrimanović, šef Odsjeka u Sektoru SDB Doboj, sa izlaganjem „ Moguće bezbjednosne implikacije učlanjivanja naših gra%ana u političke partije stranih zemalja i rad SDB s tim u vezi“; Ratko Sikimić, pomoćnik načelnika I uprave SSUP-a, sa izlaganjem „Neki aktuelni momenti u djelovanju zapadnih obavještajnih službi prema SFRJ i adekvatno postavljanje SDB na sprečavanju takve djelatnosti“; Mijat Krivokapić, načelnik Odjeljenja u Sektoru SDB Tuzla, sa izlaganjem „Potreba i mogućnosti kombinovanja SDB u slučajevima otkrivenog atakovanja stranih policijskih organa prema pozicijama koje se koriste po problematici ekstremne emigracije“; Novak Blagojević, inspektor u I upravi SDB, sa izlaganjem „Rezultati operativno-istraživačkog rada kao osnov za intenzivnije zahvatanje indiciranih slučajeva po američkoj, britanskoj i francuskoj službi, te bolje i brojnije prodore SDB“; Dragiša Mihić, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Rad i mjere SDB na suprotstavljanju subverzivno-propagandnoj i indoktrinarnoj djelatnosti AIC Sarajevo“; Drago Vukoja, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Mogućnost kombinovanja prema službama zapadnih zemalja preko korisnika stipendija raznih stranih fondacija i neka iskustva iz razgovora po kontraobavještajnoj zaštiti sa našim gra%anima koji po raznim osnovama borave u inozemstvu“; Miodrag Kuburić, inspektor u I upravi SDB, sa izlaganjem „Dalja operativna orijentacija i zadaci SDB na kvalitetnijem suprotstavljanju njemačkoj i italijanskoj obavještajnoj službi“; Vojin Bera, načelnik Odjeljenja 01 u Sektoru SDB Banja Luka, sa izlaganjem „Atakovanje stranih obavještajnih službi na pripadnike nekih narodnosti na području banjalučke regije, kontraobavještajno postavljanje SDB i uslovi za obavještajni nastup prema stranim službama“; Ivan Figurek, operativni radnik u Sketoru SDB Banja Luka, sa izlaganjem „Mogućnost ofanzivnijeg nastupa SDB prema obavještajno indiciranim licima po italijanskoj obavještajnoj službi kroz dokumentovanje njihove djelatnosti na podrivanju ekonomske osnovice društva“; Ranko Pejanović, glavni inspektor u I upravi SDB, sa izlaganjem „Pravci angažovanja SDB u cilju efikasnijeg suprotstavljanja djelatnosti obavještajnih službi zemalja Varšavskog ugovora i Albanije“; Boro Kovačević, glavni inspektor u I upravi SDB SSUP-a, sa izlaganjem „Neke karakteristike djelovanja obavještajnih službi istočno evropskih zemalja“; Goran Bijelić, operativni radnik u Sektoru SDB Banja Luka, sa izlaganjem „Rad SDB na otkrivanju prisustva obavještajnih službi istočno evropskih zemalja me%u privremeno i stalno nastanjenim stranim državljanima na području banjalučke regije“; Srećko Markić, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Iskustva iz presijecanja subverzivno propagandne i informativno obavještajne djelatnosti bugarskih državljana i neka novija saznanja kao izazov za ofanzivniji rad SDB prema bugarskoj obavještajnoj službi“; Velimir Borojević, operativni radnik u Sektoru SDB Doboj, sa izlaganjem „Neka naša iskustva na otkrivanju prisustva obavještajnih službi istočno evropskih zemalja u kategoriji pojedinih mješovitih brakova izme%u naših i stranih državljana“; 68 von 104 Muhović, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Potreba ofanzivnijeg 16:14 24.11.13 Mirsad
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... angažovanja SDB u otkrivanju albanske obavještajne službe na području sarajevskog sektora“; Miro Prelo, šef Detašmana SDB Čapljina, sa izlaganjem „Saznanja SDB dobijena u akciji „Kometa“ i kroz operativno istraživački rad po albanskoj obavještajnoj službi – osnova za intenzivniji rad po ovoj problematici“; Ibrahim Meškić, operativni radnik u Sektoru SDB Zenica, sa izlaganjem „Stvaranje uslova za ofanzivnije angažovanje SDB prema albanskoj obavještajnoj službi prikupljanje bezbjednosno interesantnih podataka iz Albanije“; Nebojša Krnojelac, operativni radnik u Sektoru SDB Goražde, sa izlaganjem „Operativno istraživački rad SDB na otkrivanju prisustva obavještajnih službi na području Sektora Goražde“; Duško Kalinić, operativni radnik u Sektoru SDB Sarajevo, sa izlaganjem „Novija saznanja o djelatnosti IB-emigracije u funkciji obavještajnih službi istočno evropskih zemalja i potreba adekvatnijeg suprotstavljanja SDB“. Dokument sa tajnog savjetovanja najviših dužnosnika i djelatnika „Službe državne bezbjednosti“ u Sarajevu 1986. godine, označen kao „državna tajna“, razotkriva model operativnog djelovanja jugoslavenskih tajnih službi u odnosu na tzv. „neprijateljsku emigraciju“. Tajni spis SDB-a svakako predstavlja postupovnik po kojem su u to vrijeme, i nakon tog tajnog savjetovanja djelovali djelatnici jugoslavenske tajne službe SDB, odnosno razotkriva do sada strogo čuvane tajne tehnologije djelovanja komunističkih tajnih službi, neposredno prije tzv. „demokratskih promjena“. Ovaj dokument baca i novo svjetlo na tranzicijske procese koji su se dogodili o odvijali od 1989. godine do danas, odnosno razotkriva presudan utjecaj tajne službe SDB na tranzicijske procese u zemlji. Slobodno se može reći da su najskrivenije tajne o načinu djelovanja SDB-a skrivene upravo u ovom dokumentu, te se njegovim objavljivanjem konačno stječe uvid u „tajne zanata“ jedne od najzloglasnijih tajnih služba istočne Europe, potkraj 1980.-ih godina. Bez uvida u detalje ovoga dokumenta nemoguće je razumjeti političko-društvene procese, koji su se dogodili u bivšoj SFRJ prije i tijekom njezina raspada. I još važnije, dokument nedvojbeno povezuje „zapovjednu“ odgovornost Saveza komunista Jugoslavije za djelovanje i rad, kao i metode rada bivše „Službe državne bezbednosti“. Prvi dio strogo povjerljivog dokumenta „Indikatori bezbednosti: Suprotstavljanje djelatnosti stranih obavještajnih službi i neprijateljske emigracije“ možete pročitati ovdje. Domagoj Margetić Preuzeto sa: http://www.necenzurirano.com Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 10. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-”Zašto?” Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: RATNI ZLOČINI | 1 komentar 69Nije 104 von ništa neobično da se za vreme rata dešava da strada i civilno stanovništvo. Uobičajen 24.11.13 16:14 izraz za to
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... je kolateralna šteta. U takvim prilikama je uobičajeno da se sahrana vrši u zajedničkim grobnicama. Ali ako jedna od sukobljenih strana preduzima aktivnosti da postradale odveze više stotina kilometara van ratne zone i sahrani ih pod neuobičajenim okolnostima nameće se pitanje: ZAŠTO? Na ovo pitanje u Srbiji još nema pravih odgovora. ZAŠTO? U traganju za ovim odgovorima podsećam da je svojevremeno Dragan Vitomirović vlasnik Timočke krimi revije objavio vest da je u Dunavu kod Kladova prona%ena hladnjača puna leševa sa Kosova. Dragan Vitomirović je inače bio radnik službe državne bezbednosti i nakon objavljivanja teksta o prona%enoj hladnjači sa leševima sa Kosova prona%en je mrtav u svom automobilu nedaleko od Zaječara, navodno kao žrtva saobraćajnog udesa. Kažu da su njegove smrtovnice bile poskidane sa mesta na kojima su bile postavljene. ZAŠTO? Radi podsećanja na ove doga%aje u prilogu se nude inserti o pomenutom doga%aju. Tekst počinje ovako: U Đerdapu, nedaleko od Kladova, 6. aprila 1999. godine, iz reke je izvučena hladnjača puna leševa. Toga dana ribari iz Tekije primetili su da iz vode Dunava viri ćošak nekakvog sanduka. Odmah su obavestili policiju, koja je na lice mesta poslala kriminalističkog tehničara Boška Rajkovića i profesionalnog ronioca iz Kladova Živojina Žiku Đor)evića. Policija i istražni organi nisu davali informacije, a o samom doga%aju, dve godine kasnije – 01. maja 2001. godine, javnost je upoznao list „Timočka krimi revija“ iz Zaječara čiji je osnivač i vlasnik Dragan Vitomirović, u tekstu pod naslovom: Kada smo otvorili frigo-sanduk iz njega su počeli da ispadaju leševi. Bilo ih je pedeset. A onda su informacije zatvorene i slučaj proglašen državnom tajnom. Kada smo došli na lice mesta- ispričao je Đor%ević za „Timočku krimi reviju“- i ugledali predmet čiji jedan deo viri iz vode, ja sam zaronio. Ubrzo sam, nedaleko od obale pronašao veliki kamion hladnjaču, koja se svojim prednjim delom oslanjala na dno, jer je prednji deo bio težak zbog motora, a zadnji deo, tačnije frigo sanduk, bio je izaolovan stiroporom i zato je bio lakši, pa je bio okrenut prema površini. Ustanovio sam da se radi o hladnjači marke „Mercedes“, sa kabinom zelene boje i frigo sandukom bele boje, na čijim stranicama je na albanskom pisalo da je ona vlasništvo neke firme iz Peći, koja se bavi preradom i transportom mesa, a bio je upisan i broj telefona firme 029/22997. Imala je pećke registarske tablice. Nedostajala je šofer šajbna, koja je najverovatnije ispala kada je kamion sleteo u Dunav, prilikom dodira sa vodom.Inače, kamion je izgledao kao nov, nije bio nigde oštećen, čak ni farovi nisu bili polomljeni. Rutinski sam ušao u kabinu. U „boš bravi“ se nalazio ključ. Na papučici gasa ležao je oveći kamen, što je govorilo u prilog tome da je neko namerno to stavio i pustio 70 von 104 24.11.13 16:14 kamion da sleti u vodu…
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... O onome što su pronašli kriminalistički tehničar i ronilac, odmah su obavestili SUP Kladovo,odnosno: Vukašina Sperlića, načelnika, i Milana Stevanovića, rukovodioca kriminalističke službe u SUP Kladovu, a potom i Mirka Petkovića, zamenika Opštinskog javnog tužioca i Tomislava Milojkovića, istražnog sudiju Optinskog suda u Kladovu. Nakon kraćih konsultacija u SUP-u, obavešteni su i Okružno javno tužilaštvo i Okružni sud u Negotinu, odakle je dobijen nalog da se pripreme uslovi za uvi)aj. Uvi%aja me%utim nije bilo. Po sistemu subordinacije, policija u Kladovu obavestila je SUP u Boru, a oni MUP Srbije. Ubrzo je stiglo nare%enje da se uvi%aj ne vrši i da se sve informacije o hladnjači zatvore. Mesto na kome se nalazila je blokirano, a radoznalci po kratkom postupku udaljeni. (“Timočka krimi revija“ 01. maj 2001. godine) Okružni javni tužilac u Negotinu Miroslav Srzendić, izjavio je da je preduzeo prve korake u istrazi povodom slučaja hladnjače sa 50 tela koja je pre 2 godine prona%ena u Dunavu kod Kladova: Sticajem okolnosti, SUP Kladovo je obavešten da je prona#ena hladnjača s telima, o tome me je obavestio šef policije Milan Stevanović i zamenik Opštinskog tužioca Kladova Mirko Petković. Naložio sam da se na licu mesta obezbedi ta hladnjača, insistirao sam na tome da se o tome obavesti Okružni javni tužilac gospodin Majstorović, koji je sada u penziji, ion je o tomeobavešten. Sutradan mi je rečeno da od obdukcije neće biti ništa, jer se slučaj nije ni desio, da je to tajna. (B92 04. maj 2001. godine) Krsta Majstorović nam je rekao da uvi)aja neće biti. Na moje pitanje zašto, odgovorio je: Zato što se ništa nije dogodilo- rekao je Srzendić. (“Danas“ 05. maj 2001. godine) Bio sam iznena#en, ali s obzirom na ratno stanje, na situaciju koja je vladala u to vreme, morao sam da poštujem nare#enje tužioca i smatrao sam da tako treba da se postupi, kaže Srzendić. Na pitanje da li je poznato odakle je hladnjača stigla, Srzendić kaže da zna samo da mu je rečeno da je hladnjača puna leševa…U njoj su deca, starci, žene. Sećam se da je pomenut detalj da se broj šasije i broj motora hladnjače ne slažu izjavio je Srzendić.(B92 04. maj 2001. godine) Bivši Okružni javni tužilac iz Negotina, Krsta Majstorović, izjavio je da se sva dokumentacija u vezi prona%ene hladnjače u Dunavu sa 50 leševa, nalazi u Borskom SUP-u. Majstorović, koji je sada u penziji, potvrdio je da je 1999. godine u vreme NATO napada na SR Jugoslaviju, kod Kladova iz Dunava izva%ena hladnjača i da je o tome bilo upoznato tužilaštvo u Kladovu i Negotinu kao i policija u Kladovu i Boru. Svi smo u tužilaštvu bili upoznati sa pokretanjem istrage ali je iz SUP-a i tužilaštva nare#eno da se slučaj proglasi državnom tajnom, rekao je Majstorović ne želeći da precizira koja je osoba izdala takvu naredbu.(“Glas“ 08. maj 2001. godine) Istražni sudija Opštinskog suda Tomislav Milojković, koji je 6. aprila 1999. godine bio na licu mesta, izjavio je: Kladovom je prostrujala vest da je u Dunavu primećena neka hladnjača. O tome su me obavestili i iz dežurne službe OUP Kladovo, pa sam sa Mirkom Petkovićem, zamenikom Opštinskog javnog tužioca, otišao na lice mesta. Tamo je već bila u toku akcija izvlačenja, u kojoj je učestvovao i Živojin Žika Đor'ević, ronilac iz Kladova. Ta akcija je trajala četiri-pet sati. Na licu mesta bili su još Vukašin Sperlić, načelnik OUP Kladovo, Milan Stevanović, načelnik kriminalističke službe i Boško Rajković, kriminalistički tehničar OUP Kladovo. Na udaljenosti od 30-ak metara bila je grupa radoznalaca iz Tekije. Kad je hladnjača privučena zadnjim delom do obale i otvorena, ugledali smo jeziv prizor. Unutra je bila gomila leševa oba pola i svih uzrasta. Neki su bili poluodeveni. Hladnjača je odmah zatvorena, a ja sam, shvativši da taj slučaj nije u mojoj nadležnosti, obavestio nadležne u Negotinu. (“Danas“ 09. maj 2001. godine) Četvorica radnika pogrebne službe preduzeća „Komunalac“ iz Kladova, koji su želeli da ostanu 71anonimni, izjavili su novinarima da su oni pretovarili tela iz hladnjače koja je izva%ena iz Dunava kod von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog Tekije 6. aprila 1999. godine: http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Radili smo dve noći. Posao smo počinjali posle 22 sata i radili smo pod svetlom baterijskih lampi. Prve noći leševe smo iznosili iz hladnjače, koja je bila privučena do obale i otvorena. Nosili smo ih u ćebadima i čaršavima. Osećao se strašan zadah. Sledećeg dana hladnjača je bila izvučena iz reke na obalu. Tovarili smo ih u kamion „Fap“, bez cirade, koji je imao obične tablice, ali se ne sećam čije. Ne znam gde su ih odvozili, jer smo mi odlazili pre nego što bi kamion krenuo. Sagovornik lista „Danas“, dodao je, da su njih četvorica na lice mesta stigli u toku dana, ali da do noći ništa nisu radili. Rečeno im je da su u hladnjači neke izbeglice ili Turci, koji su sleteli u reku. Me#u leševima, koji su bili na gomili, video je muškarce, žene, starce i decu. Neki su bili raskomadani. Na hladnjači nije bilo registarskih tablica, a natpisi na frigo-sanduku bili su prefarbani. Kad je na posao došao drugog dana video je da je hladnjača natovarena na vučni voz, ali ne zna čiji, niti kuda je odvezena.(“Danas“ 11. maj 2001. godine) Sreten Savović, direktor Javnog preduzeća „Komunalac“ u Kladovu, čiji su radnici pogrebne službe, dve noći, kraj obale i na magistralnom putu, pretovarali raskomadana ljudska tela, kaže: Na zahtev Odeljenja MUP-a u Kladovu, na lice mesta moji radnici su, najpre, otišči po danu, pred kraj radnog vremena. Tamo smo odvezli dva mrtvačka sanduka koja su ubrzo zatim zajedno sa radnicima vraćena za Kladovo. Kamion hladnjača se nalazio u vodi. Bio je mnogo teži nego što se pretpostavljalo, pa dizalica od 20 tona nije odmh mogla da ga izvuče na obalu. Tokom noći usledio je novi poziv, pa su četvorica radnika otišla na pretovar izva#enih leševa. Ljubiša Branković, direktor Društvenog preduzeća „Gradnja“, koje ima jedini vučni voz u Kladovu, ne odbacuje mogućnost da je odeljenje MUP-a, u proleće pre dve godine, tražilo da njihov vučni voz ode za Tekiju kako bi se na njega utovario iz Dunava izva%eni kamion hladnjača. (“Politika“ 15. maj 2001. godine) Bio sam u velikom metalnom čamcu sa jakim „Džonsonovim“ motorom i čekao ortakov signal sa rumunske strane Dunava da krenem po još jednu turu benzina. Na tridesetak metara od obale u martovskoj tihoj noći mogao sam da čujem svaki šum. Sećam se da je bilo oko dva sata i 15 minuta iza ponoći, u noći bez mesečine. Ovako o kamionu hladnjači započinje svoju priču bivči švercer benzina iz Tekije, koji sve dok se o ovom slučaju ne otvori i zvanična istraga, želi da za javnost ostane anoniman. Najpre sam ugledao neka svetla. Pomislio sam da da su došli mene da uhapse. Znaš kako je kada švercuješ preko Dunava, sa rumunske na našu obalu. Samo sam farove od kamiona mogao da vidim. Ispred i iza nalazila su se još dva vozila. Kroz glavu mi je proletelo i da je reč o udesu. Čuo sam kako se otvaraju vrata kamiona okrenutog prema Dunavu. Onda su se zatvorila. Začuo se tresak i pad u vodu. Kamionu je, čini mi se, trebalo pet-šest minuta da potone. (“Politika“ 14. maj 2001. godine) Kapetan u penziji i ribar iz Tekije Najdan Mladenović je ispod Trajanove Table, gde iz čamca vadi svoje mreže, video tovar koji je matica nosila sredinom Dunava. Moja žena Mica mi reče: „Gledaj neki šator pliva Dunavom.“ Rekao sam joj: „Šta te briga, mi lovimo ribu.“ Kamion se u vodi nije video. Sve je podsećalo na neku piramidu. Kada smo se uveče vratili kući, moj sin Saša reče mi: „Tata našli su nešto na obali.“ Ja sam kapetan. Dobro poznajem Dunav i njegovu snagu. U kazanima i klisuri sve može da ode na dno reke. Kamion hladnjača nikako. Ona je hermetički zatvorena. U njoj ima vazduha toliko mnogo da su oni koji su na Đerdapu želeli da potope i prikriju trag sve neprofesionalno uradili. – ube#en je Najdan Mladenović. – Da je kamion bio otvoren sve bi odmah otišlo na dno Dunava.( „Politika“ 15. maj 2001. godine) Povodom doga)aja o pronalasku kamiona-hladnjače punog leševa, oglasio se i Fond za Humanitarno Pravo i zatražio od policije RS, Tužilaštva i svih drugih nadležnih organa da, posle 72dve 104 von godine od doga)aja, istraže čitav slučaj i o tome obaveste javnost. 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Prema informacijama radija B92, načelnik Resora javne bezbednosti formirao je 07. maja 2001. godine operativnu grupu sa zadatkom da utvrdi sve relevantne činjenice i na osnovu rezultata istrage preduzme odgovarajuće zakonske mere. Operativna grupa-Komisija razgovarala je sa Miroslavom Srzendićem, Okružnim javnim tužiocem u Negotinu, dva puta, i on je potvrdio da je tužilaštvo bilo obavešteno o va)enju hladnjače istog dana. Komisija je stupila u kontakt i sa Krstom Majstorovićem, bivšim Okružnim javnim tužiocem u Negotinu, koji je prema nekim izvorima izjavio da mu je Časlav Golubović, bivši načelnik SUP-a Bor, naložio da uvi)aja ne bude i da se slučaj tretira kao državna tajna. Komisija MUP-a Srbije u Kladovu, razgovarala je i sa: Mirkom Petrovićem, zamenikom Opštinskog javnog tužioca, Boškom Rajkovićem, kriminalističkim tehničarem, Milanom Stevanovićem, načelnikom službe i Vukašinom Sperlićem, načelnikom OUP Kladovo. (“Danas“ 17. maj 2001. godine) Ministar pravde Srbije Vladan Batić, zatražio je od predsednika Vrhovnog suda Srbije i vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca, da preko nadležnih organa preduzmu mere za rasvetljavanje „misterioznog slučaja“ leševa prona%enih u hladnjači potopljenoj u Dunavu. (B92 19. maj 2001. godine) Do danas, javnost nije obaveštena o rezultatima istrage. ZAŠTO? Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 6. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetosmi deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | [3] Comments AID MINIRA MARKALE Tomo Kovač, bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske je jedan od najvažnijih ljudi u srpskom establišmentu s one strane Drine. Završio je Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu i Fakultet bezbednosti u Skoplju. Diplomirao je na temi “Rad američkih obaveštajnih službi u Sarajevu za vreme Olimpijade”. Sa svega 23 godine postaje glavni inspektor Državne bezbednosti BiH. Iz DB-a prelazi u javnu bezbednost gde postaje komandir u sarajevskoj opštini Novi grad, najvećoj policijskoj stanici u bivšoj Jugoslaviji. Svojevremeno je general Petar Gračanin Kovačevu stanicu proglasio i najboljom u SFRJ. Tokom ovog rata Kovač je najpre bio načelnik stanice na Ilidži, potom pomoćnik ministra RS za policiju a sa te funkcije tokom celog rata bio je komandant milicije RS. Kraj rata je dočekao kao jedini general policije RS. Ujedno i najmladji general na svim srpskim zemljama i prvi nosilac ordena Nemanjica. Tokom 1991. Tomo Kovač postaje komandant ilidžanske policijske stanice, gde mu je u “multietničkoj strukturi bosanskog MUP-a u jednom trenutku iz Srbije, a po sandžačkoj liniji Ejupa Ganića, za zamenika bio odredjen tek u Bosnu pristigli Naser Orić. On je nekada bio jedan od prvih ljudi u 73obezbedjenju predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a za vreme rata komandant odbrane von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Srebrenice. Kada je Orić došao na Ilidžu da preuzme dužost, upavši bahato Kovač ga je bukvalno izbacio iz stanice. Tek posle toga Orić se više nikad nije pojavio na Ilidži. “Meni je bio poznat njegov kriminalni dosije koji ga je pratio iz Srbije i nisam želeo da takvog čoveka imam pod svojom komandom”, kaže Kovač. Posle odlaska Miće Stanišića sa mesta ministra unutrašnjih poslova krajem 1992. Tomo Kovač je faktički preuzeo dužnost prvog policajca na Palama, i postaje ministar posle akcije “Septembar ’93+ u Banjaluci. U Ministarstvu je bio do sredine novembra 1995. godine, nekoliko dana pre potpisivanja bosanskog mira u Dejtonu. U ministarske zasluge mu se računaju osnivanje specijalne jedinice MUP-a RS i borba na svim ratištima u Bosni. - Nije slučajno što je baš Sarajevo izabrano kao epicentar rata i mira na Balkanu. Zablude su priče o nekoj ‘sarajevskoj raji’, pa bratstvu-jedinstvu koje se pokazalo na ‘najbolji’ način u ovom ratu. Mogu o tome da govorim kao čovek koji je rodjen i odrastao u Sarajevu. Mogli smo samo da se trpimo i mazimo, ali onaj koga volimo je bio daleko. Za nas Srbe je to bio Beograd, za Hrvate Zagreb, za Muslimane neka arapska zemlja. Medjutim, dok god nisu bili priznati za naciju danas najveci muslimani su se izjašnjavali kao Srbi, pa čak i Alija. Sve dok Hamdija Pozderac i Tunjo Filipović nisu udarili temelje muslimanske nacije. U Bosni je zaista vodjen verski rat izmedju pravoslavlja, katolicanstva i islamista, s tim što je jedno vreme mogao da preraste u pravi ‘krstaški rat’ izmedju hrišćana i muslimana. Godine 1993. u srednjoj Bosni, na primer, došlo je do stapanja nekih srpskih i hrvatskih jedinica. Mi smo zajedno ušli u borbe protiv muslimana, sve dok iz Zagreba nije bilo naredjeno da se sa takvim aktivnostima prestane. Toma Kovač, bivši ministar i general srpske policije o delovanju AID-a kaže : - Sada je jasno da je slučaj Markale, i prvi, i drugi put, iscenirala muslimanska tajna služba. Onaj čovek bez ruke čiji se snimci nisu skidali sa CNN-a i SKDz-a je Jamaković šef KDZ- a za jednu sarajevsku opštinu. Mislim da je Markale I i Markale II najverovatnije izrežirao Bakir Alispahić, bivši načelnik Centra javne bezbednosti za Sarajevo koji je niz godina pre i za sve vreme rata bio u kontaktima sa najekstremnijim muslimanskim terorističkim organizacijama poput “Hamasa” i sličnih. Preko njega su u Sarajevo unoseni snajperi sa nitroglicerinom. Mi smo im ulovili jedan konvoj na prilazu Sarajevu gde su njegovim službenim vozilom kao načelnika sarajevskog CSB-a prebacivani ti snajperi u grad. Sa Srebrenkovićem, koji je došao iz Zagreba, a koji je sa Alijom Izetbegovićem pripadao “Muslimanskoj braći”, Alishapić je koordinirao sve terorističke akcije po Sarajevu. Pouzdano znam da u Sarajevu ima na hiljade dece koja se treniraju kao samoubice za džihad. Videli ste i one snimke igračaka napunjenih eksplozivom. Kome je taj eksploziv namenjen, srpskoj deci s desne ili leve strane Drine? Za Sarajevo su se tri i po godine vodile žestoke borbe. Mi smo držali u okruženju jedan muslimanski korpus u Sarajevu, a iza ledja još jedan prema Zenici i Bjelašnici. Znate, mi smo bili svesni da Sarajevo nikako ne smemo vojno izgubiti. Znali smo da bi vojni pad Sarajeva ujedno bio i pad Republike Srpske. Kada je na kraju potpisan Dejtonski sporazum i kada smo crno na belo dobili kakva je Bosna, zagovarao sam na sastancima sa čelnim ljudima iz RS da se narodu iz srpskih opština otvoreno saopšte činjenice, da bi se organizovalo njihovo povlačenje i kako ne bismo došli u ovu katastrofu koju ovih dana imamo prilike da vidimo. Otvoreno sam na Palama rekao da smo dobili šta smo dobili, ali da sada više nema uzmaka i da se sve ono što je predvidjeno Dejtonskim sporazumom mora ispostovati. Video sam veštu manipulaciju medjunarodnih medijatora koji su Srbima posle Dejtona davali lažnu nadu da će moći nešto sarajevskih teritorija da zadrže, svesno ih zavlačeći, kako bi dobili u vremenu da Srbi ne bi uradili sa zapadnim delovima Sarajeva isto što i Hrvati u Mrkonjić gradu i Šipovu – izneli sve proizvodne pogone, a ostalo spalili. Sarajevo je devedesetih kažu zapadni diplomati i novinari bazen prepun krokodila, koji jedu sami sebe. Jedan od senzacionalnijih zločina u glavnom gradu Bosne bilo je ubistvo drugog čoveka bosanske obaveštajne službe Nedžada Ugljena, do kojeg je došlo u septembru 1996. On je pogodjen u 74ledja dok je izlazio iz svojih kola. Napadač ga je zatim dokrajčio pucavši mu u usta i nakon toga von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... pobegao. Njegova smrt alarmirala je sve pripadnike zapadnih obaveštajnih službi koje imaju svoje ljude u Sarajevu. Ubistvo Ugljena je čak izazvalo i zabrinutost Medjunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, s obzirom da je ovaj bosanski obaveštajac bio zvanični kontakt izmedju tribunala i bosanske vlade. On je bio odgovoran za zaštitu svedoka sa kojima bi istražioci haškog suda želeli da razgovaraju. Ugljen je, takodje, bio oficir za vezu bosanske obaveštajne službe u kontaktima sa ispostavom CIA u Sarajevu. Neki bosanski zvaničnici smatraju da se on suviše približio Amerikancima i da je izneo neke neprijatne tajne u vezi ratnih zločina, uključujući i plan za proizvodnju topovskih granata punjenih bojnim otrovima. Sa druge strane, Amerikanci su bili zabrinuti zbog kontakata koje je Ugljen imao sa Irancima, čiji sve veći uticaj u Bosni je anatema za Vašington. Oni misle da je Ugljen bio umešan u poslove oko centra za obuku terorista koji su Iranci vodili u Fojnici i u koji su u proleće ove godine upale NATO snage. One su uhapsile trojicu iranskih zvaničnika i zaplenile opremu za sklapanje bombi i kornete za sladoled napravljene od plastičnih eksploziva. Ima i onih koji veruju da je za Ugljenovo ubistvo odgovorna bosanska vlada ili čak i Agencija za istraživanja i dokumentaciju, Ugljenova lična obaveštajna organizacija osnovana u januaru 1996. a po naredjenju bosanskog predsednika Alije Izetbegovića. Tu agenciju su, zapravo, formirali Amerikanci kako bi CIA preko nje mogla zvanično i legalno da deluje u Sarajevu, a i u čitavoj dejtonskoj Bosni. Nedžad Ugljen je bio ujedno i šef ispostave CIA u Bosni. Ali, kao čovek koji drži na vezi i Amerikance, i muslimane, i Irance, a neki kažu čak i oficire KOS-a JNA, Ugljen je bio svestan opasnosti za sopstveni život. U tom smislu je letos zatražio da bude evakuisan iz Sarajeva. Medjutim, predomislio se. Počeo je da nosi automatsku pušku tipa “Hekler i Koh” i obrijao brkove. To mu, medjutim, nije spasilo život. Nedžad Ugljen je ubijen 28. septembra 1996. godine u Sarajevu ali njegova smrt i dalje veoma interesovala obaveštajne službe iz svih delova sveta. Ne bez razloga, jer je Nedžad Ugljen zvanično bio zamenik Kemala Ademovića, šefa muslimanske tajne policije, a nezvanično prvi čovek AID-a. Ugljen je bio čovek za vezu političara i kriminalaca. On je i Stranku demokratske akcije, vladajuću muslimansku partiju koristio za krijumčarenje oružja, iznudjivanje i pranje novca. Neke evropske diplomate, misle da muslimanska Agencija za istraživanje i dokumentaciju stoji iza rasprostranjenih pokušaja zastrašivanja opozicionih političkih lidera. Ta agencija je, navodno, organizovala napad na bivšeg premijera Harisa Silajdžića, koji je povredjen u junu mesecu 1996. za vreme predsedničke predizborne kampanje. Nedžan Ugljen je uz to čovek koji je mnogo znao o muslimanskom podzemlju, posebno o ilegalnoj trgovini oružjem, drogom i srpskim zarobljenicima, ali i o političarima koji su sa njima poslovali. I jedni i drugi, i političari i kriminalci imali su svoje razloge za smrt Nedžada Ugljena. Najači je bio taj što su posumnjali da Ugljen radi za Kontraobaveštajnu službu bivše jugoslovenske armije, jer je i sam nekada bio tajni policiajac SSUP-a SFRJ. Nedžad Ugljen je rodjen 1952. godine u Mostaru. Bio je oženjen, otac dvoje dece, u SFRJ radio je za SDB BiH kao načelnik tajne policije u Mostaru. Kada je 1991. godine došlo do nacionalnih deoba u Hercegovini, napustio je Mostar i prešao u Sarajevo, gde se zaposlio kao inspektor Specijalne policije novog MUP-a BiH. Tada je počeo da se bavi i privatnim biznisom, uvozio je i preprodavao cigarete, što mu je omogućilo da se brzo obogati, da otvori restoran, a to mu je otvorilo put ka policijskom, ali i političkom vrhu Bosne. Maja 1992. Nedžad Ugljen je prešao u Službu državne bezbednosti MUP-a BiH, koji je vodio Alija Delimustafić. Kao džoker Alije Izetbegovića vrlo brzo je postao podsekretar za privredni kriminal u tajnoj policiji BiH i direktno vodio akciju “Trebević” protiv svojih kolega koji su se bavili crnom berzom, mitom i korupcijom. Tako je Nedžad Ugljen uspeo iz MUP-a BiH da potisne i samog Aliju Delimustafića, Bakira Izetbegovića, Bakira Alispahića, Munira Alibabića i mnoge druge podsekretare. Kada je SDB MUP-a BiH početkom 1994. godine preimenovan u Agenciju za istraživanje i dokumentaciju, njen podsekretar Ugljen je unapredjen u zamenika načelnika AID-a i u vodju ekipe za lično obezbedjenje predsednika Alije Izetbegovića, koja je koristila tajno ime “Biser”. Za njega se smatralo da je bio prvi policajac Alije Izetbegovića. Tako jak čovek Nedžad Ugljen bio je opasan za svoju okolinu, koja je, izgleda našla razloge i načine da ga se zauvek oslobodi. 75 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Kroz svaku od ovih, doduše, oprečnih teorija u vezi sa njegovom smrću provlači se i ideja da je Ugljen ubijen u sukobu u kome su Bosanci pioni u igri širih razmera. Po toj varijanti smrti zamenika načelnika Agencije za istraživanje i dokumentaciju tj. muslimanske tajne policije Amerikanci su ubili Ugljena kao znak odmazde zbog ubistva američkog agenta prošlog leta. Drugi razlog je, pričalo se po Sarajevu, činjenica da Vašington, a i Zagreb nisu odobravali rad tajne policije AID i samog Ugljena, jer su kontrolisali političke partnere u dejtonskoj Bosni i jačali vlast muslimanskih nacionalista okupljenih oko Alije Izetbegovića. Medjutim, usprkos i američkom pritisku na Izetbegovića i AID zbog njihove “iranske veze”, koji je imao za posledicu smenu načelnika tajne policije Bakira Alispahića i dovodjenjem na njegovo mesto Keme Ademovića, AID je opstajao kao “paralelna” i tajna policija SDA, što je suprotno Dajtonskom sporazumu. A Nedžad Ugljen je opstajao i kao prvi obaveštajac Bosne, i kao saradnik CIA, ali i iranske obaveštajne službe. I treći razlog, tačnije odgovor na pitanje zašto bi to Amerikanci, odnosno CIA uradili usred Sarajeva jeste navodno kidanje veze koje je muslimanska tajna policija AID preko Nedžada Ugljena imala sa iranskom tajnom službom. Po najnovijoj verziji smrti Nedžada Ugljena i pretpostavlja se da ga je ubila baš ruka iranskog džihada. Zamenik šefa tajne policije Alije Izetbegovića, naime, imao je poslednjih meseci zadatak da skuplja dokaze za tribunal Ujedinjenih nacija za ratne zločine o islamskim fanaticima koji su ubijali Srbe i Hrvate po Bosni. Ugljen, zvanično drugi čovek muslimanske obaveštajne službe je zvanično bio i oficir za vezu izmedju tribunala UN i bosanske vlade. Iranska obaveštajna služba je Ugljena optuživala da je prošle godine Amerikancima otkrio njihov centar za obuku terorista u Fojnici. I da je odao skloništa i jatake nekolicine mudžehedina koji su se, posle zahteva SAD za proterivanje iz Bosne, skrivali u Sarajevu i Zenici. Smatrajuci ga svojim obaveštajcem koji je izdao islamski sveti rat zvanični Teheran je naredio likvidaciju Nedžada Ugljena. Zadatak je poveren, kako danas javljaju svetske agencije, Mohamedu Pur-Salehu, visokom oficiru iranske tajne službe, koji je 1996. nekoliko dana pre atentata na Ugljena vidjen u Sarajevu. KRAJ Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 6. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetsedmi deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | Ostavite komentar ZAGREB – CENTAR ISLAMSKE AGENTURE Sve do izbijanja rata u SFRJ preko naše zemlje su vodili mnogi tajni kanali za prebacivanje arapskih eksteremista iz Azije u Evropu i natrag. Taj prljavi posao obavljao se uz saglasnost političkog vrha Jugoslavije i same Službe državne bezbednosti SSUP-a, koju je vodio Zdravko Mustač. Glavni centar za skrivanje ovih terorista bio je Zagreb, dok je Skoplje bilo sedište organizacije “Muslimanska braća”. Lider nesvrstanih, zemalja u razvoju i oslobodilačkih pokreta u svetu, bivša Jugoslavija je potajno podržavala ilegalnu antikolonističku i antiimperijalističku borbu trećeg sveta. Ovu političku odluku na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo KOS JNA i SDB SSUP-a tako što su pomagali aktivnost ekstremista iz nesvrstanog sveta. Ta pomoć se ogledala u obuci, naoružavanju, finansiranju i 76 von 104 24.11.13 16:14 političkom pokrovoteljstvu tih organizacija, pa čak i kada su neke od njih (“Crni septembar”,
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... “Muslimanska braća” i “Nacionalna arapska omladina”) bile antikomunistički i antijugoslovenski orijentisane. Dobar deo tih organizacija i njihovih članova, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podstiču i nemire u Sandžaku, na Kosmetu i Makedoniji. Malo je poznato, na primer, da je pre masakra palestinskih komandosa nad izrealskim sportistima u minhenskom Olimpijskom selu 1972. godine, Abu Daub, vodja teroristicke grupe “Crni septembar” bač iz Jugoslavije krenuo na akciju u Nemačku. On je u SFRJ ušao sa sirijskim pasošem na ime Faruk Zainatdž. Stigao je iz Libana i sleteo na zagrebački aerodrom “Pleso”. U glavnom gradu Hrvatske Abu Daub je proveo dva dana, a u Ljubljani samo jednu noć. Odseo je u hotelu “Turist”, soba broj 117. Kada je grupa atentatora iz Minhena uhapšena, da bi ih izvukli iz zatvora Fadi El Katar i Omar Barki, članovi “Crnog septembra” su, posle otmice aviona na liniji Bejrut-Frankfurt zahtevali da se razmena putnika i terorista obavi baš u Zagrebu. Ovom akcijom rukovodio je Zlatko Uzelac, ministar hravatske policije sa generalom Djokom Jovanićem, komandantom V armijske oblasti. Pet godina kasnije, Zduhar Jusuf Akhasne, poznatiji u političkom podzemlju Istoka kao “kapetan Mahmud”, uz saglasnost SDB SSUP-a sklonio se u Osijek, posle atentata na Sadia Bakha, bivšeg premijera Severnog Jemena. Ovaj član “Palestinske revolucionarne pravde” dobrih jedanaest dana proveo u zagrebačkom studentskom domu “Stjepan Radić”. Bio je pre toga u Ljubljani, ali se skrasio u Osijeku, gde se oženo sa Brankom Nalić. Iz Zagreba je “kapetan Mahmud”k sa Rizom Abasijem, Canazom Golamom i Sorajom Ansari 14. oktobra 1977. godine organizovao otmicu nemačkog aviona na liniji Palma De Majorka-Berlin, ne bi li iz zatvora izvukao svoju terorističku sabraću Andreasa Badera i Urlike Majnhof. Zbog kvara ovaj avion je, medjutim, umesto u Zagreb sleteo u Mogadiš, gde su nemački specijalisti likvidirali sve članove grupe “Palestinska revolucionarna pravda”. U proleće 1982. godine posle serije atentata nad izraelskim predstavnicima u Kairu, lider tamošnje frakcije “Muslimanske braće”, Hasan Naser prebacio se ilegalno u Jugoslaviju. Tom prilikom sin bivšeg egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera je koristio jugoslovenski pasoš. Iz Kaira je odleteo direktno za Zagreb, odakle je prebačen i sakriven u Mošćevičku Dragu. Pune dve nedelje Hasan Naser je proveo u Zagrebu, da bi potom preko Dubrovnika i Rima, takodje, sa jugoslovenskim pasošem, odleteo za Damask. Izrael, Egipat i Interpol su zvanično od SSUP-a tražili izručenje ovog teroriste, ali je naše ministarstvo policije, takodje, zvanično odgovorili da Naserov sin nije u Jugoslaviji. Na teritoriji bivše SFRJ 1990. godine bilo je oko 350 članova i simpatizera militarne tajne organizacije “Muslimanska braća”. Većina njih su zvanično bili registrovani kao studenti univerziteta u Zagrebu, Skoplju, Sarajevu, Ljubljani i Beogradu. Njihova špijunska i teroristička delatnost odvijala se u dva pravca: prema Siriji, Izraelu, ali i prema Jugoslaviji. Početkom osamdesetih “Muslimanska braća” su u više navrata pokušali atentat protiv Mahmuda Rifaia, sirijskog konzula i protiv Isama Davara, sirijskog obaveštajca u Beogradu. U kontraudaru, oktobra 1981. godine Sirijci su likvidirali u Beogradu, takodje, Mahmuda Njadeha, jednog od vodja ove organizacije u SFRJ. Na antijugoslovenskom planu “Muslimanska braća” su aktivno saradjivala sa islmaskim fundamentalistima u Sarajevu, a posebno sa grupom Izetbegović, Prguda, Salihbergović i Djurdjević. Kontakte sa njima je održavao Duha Abdul Fata, koji je još 1980. godine Rešida Djurdjevića naoružao sa pištoljima i bombama. Vodje ove terorističke organizacije od 107 u BiH, tačnije 105 u Sarajevu i dva u Banja Luci su Sirijci: Vasim Ben Asam i Muhamed Bandaki. Vezu sa SDB SSUP, odnosno sa Upravom za specijalne akcije, održavao je Abdul Matri Sermini, koji je radio i za sirijsku tajnu policiju. Posle akcije SDB SSUP-a “Trebević” 1983. godine, kada je ova grupa uhapšena i osudjena, a i posle akcije SDB RSUP BiH “Jahorina” 1984. kada su uhvaćeni Mohamed Hatunić i Malili Mehtić, dok je Halid Tulić pobegao u Jordan, sedište “Muslimanske braće” se iz Sarajeva preselilo u Zagreb, gde se činili su 77nalazi i danas. Rukovodstvo “Muslimanske braće” u glavnom gradu Hrvatske 1991. godine24.11.13 16:14 von 104
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... uglavnom Jordanci: Bilal Al Kasbi, Munir Gaoban, Adnan Sad Din, Abdul Azet i Hasan Hasejdi. Organizacija ima u samom Zagrebu 120, a u Osijeku još jedanaest članova i Varaždinu jednog, svrstanih u nekoliko frakcija. Od njih su najpoznatije “Salah Džedid”, “Front opozicije”, “Al Džrah” i “Naseristi”. Njihovi lideri su Muhamed Njadživa Ferhat, Mahmud Menla, Hasan Osman i Ferid Al Asgr. Neki od njih su u Zagrebu dobili i domovnicu i posao, kao, na primer, očni lekar Kamal Bira Halil, pedijatar Hamdan Ben Mohamed i doktor Usama Abdu Muhamed, svi Palestinci. Većina njih se i dalje vode kao studenti i to najčešće medicine, kao što su Džafer Ahmed Ani, Njasim Usama Nadri i Ahmed Atar, takodje, Palestinci. Mada ih ima dosta i na studijama gradjevine i to iz Jordana: Adnan Uarar Hadra, Ahmad Mubarak i Amhed Munajša. Ova zagrebačka centrala “Muslimanske braće” uticala je direktno na formiranje ogranka u Ljubljani (lider Ahmed Al Kaid) i Prištini (vodja Ahmad Gasim). I pored brojnih poteškoća sa kojima se suočava kroz rad na praćenju, dokumentovanju i presecanju aktivnosti pripadnika “Muslimanske braće”, na našoj teritoriji, u proteklom periodu, kako je zapisano u jednom izveštaju SDB SSUP-a “Služba je uspela da otkrije znatan broj pripadnika ove organizacije i dokumentuje njihovu aktivnost i spregu sa strukturama unutrašnjeg neprijatelja koje deluju sa pozicija islamskog fundamentalizma i panislamizma. Na osnovu podataka i saznanja do kojih je Služba došla kroz rad na suprotstavljanju ovoj organizaciji, prema odredjenom broju lica preduzete su odgovarajuće zakonske mere. Samo u periodu od 1983. do 1989. godine otkazan je boravak u SFRJ više od 30 afro-azijskih državljana koji su delovali sa pozicija ove versko-terorističke organizacije.” Kada su počeli prvi jugoslovenski nemiri devedesetih godina, dobar deo članova “Muslimanske braće” u SFRJ, napustio je Sarajevo, Ljubljanu, pa i Zagreb i preselio se u Skoplje, jer su dobili zadatak da u ovim sredinama pripremaju islamske fundamentaliste za propagandne i terorističke akcije. Šef ove organiacije ne samo za Jugoslaviju već i za čitavu Istočnu Evropu postao je 1991. godine Abu Enes, Palestinac, poreklom iz Jordana, student V godine Medicinskog fakulteta u Skoplju. U glavnom gradu Makedonije, pred njeno ocepljenje nalazilo se čak 150 članova ove tajne islmaske organiacije, uglavnom Jordanaca. Pored Abu Enesa u rukovodstvu su još i Jašin Musa Kuts, student gradjevine, Jakub Abdul Hamis, student medicine i Mensur Makdad, student tehnologije i ujedno i tajni agent jordanske službe. Njihov zadatak je da uključe muslimansko stanovništvo Makedonije, Kosova i Sandžaka u jugoslovenski gradjanski rat. Interesantno je da ni bivša SDB SSUP-a, a ni službe bezbednosti Hrvatske i Makedonije nisu nikada preduzimale oštrije mere protiv ovih medjunarodnih islmaskih ekstremista, jer su očigledno iskorišćeni za razbijanje SFRJ i produbljivanje krize u SRJ. Prijem u organizaciju se nikada ne obavlja bez prethodne konsultacije sa ogrankom “Muslimanske braće” u zemlji iz koje potiče kandidat. Procedura prijema je vrlo jednostavna. Da bi neko bio primljen u organizaciju treba pre svega da ispunjava sledeće uslove: da je musliman – sunit; da se ponaša u skladu sa islamskim propisima; da se afirmiše kao dobar poznavalac Islama, Kurana i Hadisa, da redovno odlazi u džamiju i obavlja sve verske obrede; da je u sredini u kojoj živi poznat kao dobar vernik musliman i dr. Kandidatu se saopšti da treba da ode u neki veći univerzitetski centar (Sarajevo, Beograd, Skoplje, Priština), gde ga prima rukovodilac grupe i saopštava mu da je postao član organizacije. O samom činu prijema u organizaciju ne ostavlja se nikakav pisani trag. Novoprimljeni članovi se prvom prilikom upućuju u Jordan, Saudijsku Arabiju ili Irak na vojnu obuku. Otuda su se vraćali i posle pet-šest godina. Obuka za obaveštajce, izvidjače i diverzante 1993. godine, medjutim, vršena je u Iranu i Turskoj, u logorima Ali Abad, Bande Amir i Urla. Prema tvrdenju CIA, tokom 1996. se u jedanest iranskih “terorističkih logora” obučavalo oko 5.000 stranih terorista. Prema ovim podacima pretpostavljalo se da su organizatori bombaškog napada na Amerikance i vojnu bazu u Daranu – saudijske opozicione grupacije “Organizacija za islamsku revoluciju” i “Hizbulah hedžada” – obučeni u “Logoru Imam Ali”, u blizini Teherana. Rad ovih centara nalazio se pod direktnom kontrolom iranske tajne službe 78VEBAK, dok je glavni kordinator posla bio Ali Reza Bajata, specijalista za Balkan, a kasnije i24.11.13 16:14 von 104 načelnik
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... iranske vojne obaveštajne službe MOIS. On je bio i tvorac centra za obuku mudžahedina i bosanskih terorista u Fojnici. Uživao je veliko poverenje muslimanske vlade u Sarajevu, čiji su pojedini članovi bili njegovi saradnici. Prvu diverziju Bajatovi specijalci izvršili su 1992. godine napadom na kasarnu JNA u Mostaru. A jednu od poslednjih i to neuspelu, počinili su u Rijeci, kada je izvršen prepad na Fikreta Abdića. Drugi strani instruktor bio je Amer Katebat al Mudžahedin Abu Mali iz Egipta, koji je predvodio odred alahovih ratnika, brigadu “Amer” u sastavu Armije Republike BiH, kako se muslimanska vojska zvanično nazivala. Njegov štab je, posle dolaska iz Egipta bio, prvo u Travniku, a potom u Zenici. Kako tvrdi Jozef Bodanski, sve su to bili ljudi koji su se nalazili na medjunarodnim potrenicama kao špijuni i teroristi. Jedan od njih je, po nalogu CIA, proteran sa teritorije Hrvatske, pre nego što se dokopao Bosne. Naime, letom hrvatske vazduhoplovne kompanije iz Amsterdama je 14. septembra 1996. u Zagreb stigao, robusni muškarac okruglog lica i guste brade. Bio je to Talat Fuad Kasem, 39- godišnji borac protiv komunizma u Avganistanu, a zatim u Evropu, kako je voleo sebe da predstavlja. Kasem koji je jedan od četvorice najtraženijih ljudi u svetu, jeste ili je bio vodeći pobornik islama i muslimanski revolucionar. On je propovedao nasilno obaranje vlade egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka, opisujući je kao neokolonijalističku ispostavu Sjedinjenih Država. Kasem je posle dolaska u Zagreb nestao. Amerikanci su potvrdili da je na tajanstven način vraćen u Egipat, gde je kao osnivač radikalne “Islamske grupe” osudjen 1992. godine na smrt vešanjem zbog pokušaja obaranja režima i uspostavljanja islamske države. Na muslimanske teroriste i stručnjake za specijalna dejstva se i sumnja, kako to tvrde pojedini ruski i neki američki oficiri, da su isplanirali i izveli masakre u redu za hleb, na pijaci Markale, na muslimanskom groblju u Sarajevu, zbog kojih su potom okrivljeni Srbi, što je bio alibi NATO da bombarduje teritoriju Republike Srpske. Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 5. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetšesti deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | [4] Comments SVI NAŠI ŠPIJUNI Stvaranjem novih službi tajne policije na srpskim prostorima štićeni su poredak, bezbednost, državne i vojne tajne SRJ, a i Republike Srpske. Ko je devedesetih godina bio u mogućnosti, medjutim, da kupuje jugoslovensku, hrvatsku i bosansku štampu, i dnevnu i periodičnu, a posebno vojnu, mogao je u njoj da nadje dosta iscrpne podatke o političkim prilikama u Srbiji, o stanju u Vojsci Jugoslavije, njenom sastavu i naoružanju, a naročito i o odnosu vlasti i armije. Afere Panić i Panić, slučaj generala Stefanovića i Trifunovića, skandal Opera, dosije Šljivavčannin i mnogi drugi ekscesi koji su poslednjih godina potresali Vojsku Jugoslavije, pružile su priliku domaćoj, ali i stranoj javnosti da se i detaljno upoznaju sa unutrašnjim problemima naše armije, koji su tako preko medija postajali javna tajna. Po mišljenju, sudija Vojnog suda u Beogradu, medjutim, svi ti podaci i činjenice su i dalje bili vojna tajna, a njihovo saopštavanje strancima i krivično delo izdavanja armije, naroda i države. Tokom 1995. KOS Vojske Jugoslavije otkrio je i pred vojne sudove izveo tridesetak špijuna stranih armija, koji su 79cinkarili SRJ. von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Tako se, barem, moglo zaključiti po odluci Vojnog suda iz Beograda da 1995. potpukovnika Lazara Dražića, bivšeg komandanta V.P. 3719 iz Užica osudi na dve godine zatvora, jer je pojedinim slovenačkim policajcima dostavljao poverljive popdatke vojne prirode. Sudija major Rajko Jelušić je, naime, utvrdio da je potpukovnik Lazar Dražić na klasičan način zavrbovan da radi za slovenačku obaveštajnu službu. Da bi obaveštajcima Matijažu Miklavzu, Miranu Barbariću i Branu Prazniku dostavio te vojne podatke potpukovnik Dražić je dva puta odlazio direktno njima na noge u Sloveniju. Pored pomenutih podataka Dražić je slovenačkim agentima dao i broj starešina i vojnika u VJ, broj armijskih oblasti, sastav RV i PVO, informacije o rasporedu Užičkog korpusa i brigadama u Raški i Požegi. Tajni dogovor o saradnji sa slovenačkom službom potpukovnik Lazar Dražić je, kako je utvrdio Vojni sud, postigao krajem oktobra 1991. godine, prilikom povlačenja jedinica JNA iz Slovenije. Prvi sastanak sa agentima Miklavzom i Barbarićem održan je u jednoj kafani na ljubljanskoj pijaci. Tada je Dražić dao samo obećanje da će saradjivati, a tokom naredne 1992. godine je to potvrdio novoj slovenačkoj vezi, agentu Prazniku. Dva meseca kasnije potpukovnik Vojske Jugoslavije počeo je Slovencima da otkriva vojne tajne. Zbog toga je čak dva puta i išao u Ljubljanu. General Dragoljub Ojdanic, komandant Užičkog korpusa i Milomir Jovanović, načelnik KOS-a u Užicu o svemu tome, kako izjaviše kao svedoci na sudu, nisu bili obavešteni, jer je potpukovnik Lazar Dražić tajio svoje kontakte sa agentima iz Ljubljane. Na Kosovu vojni kontraobaveštajci otkrili su poručnika Eljhama Lugicia i kapetana Azema Muljaja, koji su radili za nepostojeću “Republiku Kosovo”, odnosno za albansku tajnu službu. Oni su odavali tajne podatke o teritorijalnoj odbrani na Kosovu i Metohiji i o jedinicama u kojima su radili. Da bi uspostavio direktnu vezu sa obavestajcima Hrvatske i vodnik Bela Nadj putovao je iz Meljina, preko Madjarske čak u Split. Njega je na vezi dršao Ivica Budić, inspektor Centra službe za zaštitu ustavnog poretka Hrvatske u Dalmaciji. Obojica su se radi kamuflaže koristili i tajnim imenima. Nadj je bio Beli i Svetozar Stevanović, a Budić se predstavljao kao Krle Krstić. Za razliku od potpukovnika Lazara Dražića koji je odbio da potpiše dogovor o saradnji sa slovenačkom obaveštajnom službom i koji je odbio i ponudu da iz JNA predje u TO Slovenije, vodnik Bela Nadj, rodjen u Vrbasu, je potpisao pristupnicu hrvatskoj tajnoj policiji. Time je pokazao svoju lojalnost Republici Hrvatskoj. Kada se iz Splita vratio u Meljine i Igalo, vodnik Bela Nadj je, kako je utvrdio sudija major Zdravko Petrović iz Vojnog suda u Beogradu, sa svojim, navodnim, drugom Krletom održavao vezu telefonom. Razgovori su vodjeni u stanu Vesne Vukasović ili u pošti Igalo. Tom prilikom je tajni agent Beli svom naredbodavcu Ivici Budiću referisao o statusu Hrvata i Muslimana u VJ, i posebno u RM, o brodovima u lukama Boke Kotorske, naoružanju na njima, starešinama i posebno oficirima bezbednosti. Beli je telefonom ocinkario da Hrvat, potpukovnik Tonči Frlan vodi diverzantsku jedinicu u Boki, da je stariji vodnik Ljubisa Stanković oficir bezbednosti u toj brigadi, a da je potpukovnik Mišo Kovačević odgovoran za vojnu bezbednost u Meljinama. Obavestio je hrvatskog agenta Krleta da Ratna mornarica svake noći isplovljava ka pučini i vrši borbena dejstva. Da se u luci nalaze i grčki brodovi, koji su, takodje, u pripravnosti za pokret. Na posebno postavljeno pitanje o tome ko od starešina ima porodicu još u Hrvatskoj tajni agent Beli je Splitu dostavio imena oficira Djordjevića, Beare, Martinovića, Govedarice, Topića i Perovića. Veliko interesovanje splitska tajna služba je preko Burića kod Nadja pokazala i za Petra Bilafera, oficira bezbednosti iz Tivta koji je kao potpukovnik ražalovan i izbačen iz KOS-a. A kada je tokom 1993. godine tajni agent Beli dobio zadatak da “snimi” stanje u Kninu, posebno u Nastavnom centru “Alfa”, koji vodi Kapetan Dragan, on se lično uputio u Republiku Srpsku Krajinu. Uzeo je slobodne dane i pod izgovorom da želi da kao dobrovoljac pristupi Vojsci RSK, vodnik Bela Nadj je u pozajmljenoj uniformi svog kuma iz Novog Sada, obišao Knin i Benkovac. Prikupio je podatke o vojnoj snazi i rasporedu Vojske RSK, kao i o kampu Kapetana Dragana, sa kojim se lično i fotografisao za uspomenu. Tom prilikom je načinio i snimke svih vojnih objekata u Kninu i Benkovcu i poslao ih u Split. Vojni sud u Beogradu sudio je vodniku Nadju za odavanje tajni Vojske Jugoslavije i osudio ga na pet godina robije, dok za špijuniranje Vojske RSK treba da mu sudi Knin, ako bude hteo. I tajni agent 80 von 104 24.11.13 16:14 Bela je dva puta, poput potpukovnika Dražića, ilegalno putovao u “bratsko inostranstvo”. Prilikom
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... povratka iz Hrvatske njegov pasoš je poništen, pa je vodnik Nadj u Budimpešti, kod našeg generalnog konzula morao da traži privremenu putnu ispravu. Pored činjenice da su obojica kao starešine JNA službovali van Srbije, potpukovnik Lazar Dražić i vodnik Bela Nadj imali su još jednu zajedničku karakteristiku. Obojici su supruge i deca ostali u novom inostranstvu, Sloveniji, odnosno Hrvatskoj. Svesni činjenice da su baš zbog nezbrinute porodice podložni i ucenama, obojica su poklekli pritiscima obaveštajaca iz Ljubljane i Splita. Potpukovnik Dražić je to učinio odmah pri napuštanju Slovenije 1991. godine, a Bela Nadj je to učinio godinu dana kasnije. Ali je odavanjem imena oficira Vojske Jugoslavije, koji imaju još članova porodice ili rodjaka u Hrvatskoj, i njih izložio riziku da budu ucenjivani. Pritisci kojima su bili izloženi, medjutim, ih ne opravdavaju, jer oficiri i vojnici na takve neprijatnosti moraju da računaju. Špijuni Lazar Dražić i Bela Nadj, ipak, ispali su naivčine, jer svoje tajne odlaske u Ljubljanu i Split, odnosno veze sa agentima iz Slovenije i Hrvatske nisu uspeli da sakriju. Radili su isuviše otvoreno i direktno da bi mogli dugoročnije da cinkare Vojsku Jugoslavije. Sva sudjenja špijunima novonastalnih balkanskih država bila su tajna, pa tako nema puno podataka ni o agentima “iz komšiluka”, a ni o njihovim agenturnim podvizima. Vojska Jugoslavije je šturim saopštenjima obavestila, na primer, javnost da su tokom 1995. godine uhapšena trojica oficira iz garnizona u Subotici, Podgorici i Bačkoj Topoli koji su radili za hrvatsku tajnu sluzbu. Zbog krivičnog dela špijunaže iz člana 128 ZKP SRJ, u korist države Hrvatske pred vojne sudije izvodjeni su poručnici Benjamin Zuban i Zoltan Kovač, a potom i kapetan Enver Čavkušić. Početkom 1996. na optuženičkoj klupi Vojnog suda u Beogradu našao se i major Marin Marić, koji je za cinkarenje SRJ i VJ državi Hrvatskoj dobio petnaest godina robije. Ovako visoka kazna zatvora izrečena mu je jer je major Marić uspeo da formira špijunsku mrežu na tlu SRJ, u kojoj su se nalazili, kako je istraga pokazala, i njegova supruga Ljubica Marić, zatim potpukovnik Marijan Spernjak, major Djuro Haraček i izvesni Željko Radanović. U Nišu je Vojni sud na ukupno deset godina robije osudio pak, drugu grupu hrvatskih špijuna, u kojoj su bili Ankica Brčković, stara 21 godinu, civil na službi u Niškom korpusu, Marijana Copa, penzionisanog kapetana, Željka Medića, autoprevoznika iz Beograda i Josipa Barića, majora iz Niša. Pokazalo se u istrazi da je vodja grupe Ankica Brčković, prikupljala od 1993. do 1995. tajne podatke o niškom vojnom aerodromu i Niškom korpusu specijalnih snaga i slala ih u Nemačku svom ujaku Antonu Pavletiću, obaveštajcu hrvatske tajne službe. Njeni kuriri su bili Željko Medić i Zvonko Blaško, župnik iz Niša. Najveći uspeh KOS VJ zabeležio je otkrićem tzv. madjarske grupe koja je, takodje, bila formirana radi odavanja vojnih i državnih tajni hrvatskoj vojnoj obaveštajnoj službi i nemačkom BND-u. Špijunsku družinu sačinjavala su petorica oficira Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane iz Železnika, Batajnice i Podgorice, njihove supruge kao kuriri, i žena jednog beogradskog advokata, koja je bila centar za sakupljanje i odašiljanje informacija preko Madjarske u Hrvatsku. Operacija hvatanja madjarske grupe izvedena je krajam 1995. godine i to posle dobijenih podataka iz samog Zagreba, da jedna Beogradjanka svakog meseca dolazi kod generala Davora Domazeta, načelika vojne tajne službe. Identifikacijom ovog špijunskog kurira i njegove marsrute, izvršeno je i tajno snimanje svih njenih veza i kontakata u samom Beogradu. Oficirima KOS-a bilo je sumnjivo zašto se ova žena kurir, za koju se pokazalo da je supruga oficira VJ, svake nedelje sastaje sa drugim zenama, takodje, suprugama oficira VJ, kod jednog advokata u ulici Narodnog fronta. I zažto svakog meseca njih petoro putuju za Segedin, odakle jedna ilegalno ulazi u Hrvatsku i Zagreb. Istraka je otkrila da su sve žene oficira VJ bile Hrvatice i da su u toj advokatskoj kancelariji pokušavale da srede papire oko povraćaja svoje imovine u Zagrebu. I da su zbog toga putovale u Hrvatsku, gde su zavrbovane da rade za obaveštajnu službu, uz pristanak svojih muževa Srba i hrvatskih zetova. Po nalozima generala Davora Domazeta petorica oficira Vojske Jugoslavije sakupljali su poverljive podatke o tome da li je SRJ kupila nuklearno oružje od Rusije, kakvi su avioni nabavljeni u Moskvi, da li će VJ odgovoriti na bombardovanje Republike Srpske i pograničnih zona oko Jugoslavije, kakva se instraživanja i koja vrsta proizvodnje obavljaju u vojnim preduzećima i institutima ? Na sva ta pitanja madjarska grupa je 81 von 104 24.11.13 16:14 ponudila svoje odgovore, ali je Zagreb bio najzadovoljniji kada je dobio frekvencije radio veza Prve
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... armije VJ, koja je prisluškivana preko radara u Madjarskoj. Madjarska je bila prostor sa koga su u Jugoslaviju, a potom u Republiku Srpsku ušli iz Poljske agenti Vatikana. To se dogodilo februara 1993. godine, kada su na putu za Bosanski Šamac uhapšeni Alina Kamijenskic, Bijata Gracin i Zanijat Darijus, ekonomista, radnice i zidar. Vodja špijunske grupe bila je četrdesetogodišnja Alina Kamijenskic, ćerka poljskog pukovnika, sestra varšavske inspektorke policije, Moskovljanka po udaji, diplomirani ekonomista bez posla. Sa sobom je povela dva švercera, koji su joj bili vodiči po Bosni, gde je Alina sakupljala poverljive podatke o rasporedu i snazi srpske armije na južnim delovima Save prema Hrvatskoj. Prilikom hapšenja kod ovih Poljaka su pronadjeni papiri sa vojnim podacima, a i sami su u istrazi priznali da su u SRJ i Bosnu upućeni po nalogu poglavara Katoličke crkve u Varšavi. Za razliku od njih kapetan Rizvan Halilović, oficir JNA na službi u Kumanovu, delovao je kao profesionalac. Ovaj oficir rodom iz Bijelog Polja aktivno je radio kao obaveštajac muslimanske vojske, ali i kao tajni agent Pakistana. Halilović je otkriven i uhapšen u Makedoniji, ali mu je sudjeno na Vojnom sudu u Nišu. Sudija potpukovnik Radenko Miladinović za špijuniranje Vojske Jugoslavije izrekao mu je kaznu zatvora od tri godine. Kapetan Rizvan Halilović je službovao u JNA petnaestak godina. Radio je u Kumanovu, zvanično do maja 1992. gdine, a potom se demobilisao. Veran islamskom nacionalizmu učlanio se u SDA i vrlo brzo postao i čelnik ove stranke u Makedoniji. Sa te pozicije bio je u mogućnosti da održava kontakte direktno sa Alijom Izetbegovićem i Harisom Silajdžićem, kao i njegovim bratom Husrefom i sestrom Sadžidom Silajdžić u Istambulu. Tu na Bosforu, kapetan Rizvan Halilović je potpisao pristupnicu Alijinoj vojsci i dobio bosanski pasoš sa ljiljanima, ali i sklopio dogovor sa Husrefom Silajdžićem, agentom pakistanske obaveštajne službe o saradnji. Boravak u Istambulu podrazumevao je i bliske susrete sa turskom tajnom policijom. A i sa Mustafom Bej Karfanjulom, specijalnim savetnikom turskog predsednika za Balkan, koji je, inače, poreklom iz Sjenice. Ovaj Sandžaklija je, ujedno i vlasnik agencije “Sandžak vilajet”. Kao čovek koji vodi SDA u Makedoniji i pokriva muslimanski teren u Sandžaku, na Kosmetu i Srbiji i kao doskorašnji oficir Rizvan Halilović je bio dobro obavešten o političkoj, ali i vojnoj situaciji na ovoj našoj strani Balkana. O tome je iscrpno u Istambulu referisao Sadžidi Silajdžić i Samiru Kazaliću, a potom u Islamabadu pakistanskim obaveštajcima pukovniku Varisu, majoru Selimu, generalu u penziji Ahmetu i “Profesoru”, agentu COS-a u civilu. Centralna obaveštajna sluzba (COS) Pakistana je samo jedna od četiri službe bezbednosti u ovoj islamskoj državi. Za razliku od Vojne obaveštajne službe koja odgovara za spoljnu bezbednost Pakistana, Federalne istražne agencije koja brine o sigurnosti unutar ove zemlje kao klasična politička policija, COS je služba koja po uzoru i uz pomoc CIA, deluje i van teritorije Pakistana. Kapetan Rizvan Halilović je krajem novembra 1992. godine u Islamabadu baš sa agentima ove službe pravio planove o naoružavanju vojske Alije Izetbegovića u Bosni. Naime, kako je priznao na Vojnom sudu u Nišu, dvostruki agent Halilović je u Pakistanu saznao da jedan bogati Arapin iz Saudijske Arabije želi da za 40 miliona dolara nabavi oružje i opremu bosanskim Muslimanima. Halilović je pakistanskim agentima dao spisak potrebnog naoružanja i municije za 40.000 vojnika Alije Izetbegovića u Bosni. I predložio da se oružje dopremi brodovima preko luka u Rijeci i Pločama. Rok za isporuku je bio mart 1993. godine. Pakistanci su, medjutim, predložili da se oružje transportuje avionima preko Splita, pod znakom Unprofora kao humanitarna pomoć. Ova akcija nazvana je u COS-u “Operacija Kilimandžaro”. Avgusta 1993. godine dvostruki špijun Rizvan Halilović je u svojstvu lidera SDA za Makedoniju opet otišao u Istambul. Mustafa Bejga je angažovao da učestvuje na savetovanju “Vojna i politčka situacija na Balkanu i u Evropi”, koje je održano u turskom Domu armije. Na ovom skupu, medjutim, opet je uglavnom bilo reči o tajnom naoružavanju Muslimana u Bosni, preko Hrvatske, Madjarske i Slovenije. Dosta vremena je posvećeno iznalaženju mogućnosti da se SRJ uvuče u rat, pa makar i direktnom intervencijom NATO i same Turske. Kao pravci napada pominjani su prostori iz Hrvatske, Madjarske, 82Albanije, pa čak i Rumunije, Grčke i Bugarske. Kapetan Halilović se tom prilikom opet sreo 24.11.13 16:14 von 104 sa
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... pakistanskim generalom Ahmedom, ali i sa turskim oficirom Mustafom i agentima Nedinom i Mirsadom. Halilović im je tada predao vojne i topografske karte Jugoslavije, posebno Srbije i Sandzaka, koje je nabavio još dok je bio aktivni oficir JNA. Karte su bile namenjene za pravljenje planova za napad. Tome je prisustvovao i Džemo Kolašinac, bivši oficir JNA, takodje, prebeglica i novi muslimanski ataše u Beču. Na Bosforu se Halilović sreo i sa Sulejmanom Ugljaninom, koji mu je naložio da kasnije poseti sedišta SDA u Zagrebu i Beču. Po dogovoru sa Ugljaninom kapetan Rizvan Halilović je u više navrata prevodio muslimanske izbeglice iz Bosne i Jugoslavije u Makedoniju, a potom u Tursku. Radnici SDB su ga, medjutim, otkrili kao špijuna i priveli Vojnom sudu u Nišu. Interesantno je da je Halilović uhapšen na auto-putu kod Kumanova, oko šest sati popodne, dok se vraćao iz Skoplja. Zaustavila ga je saobraćajna milicija zbog navodne kontrole vozila, a onda su se pojavila dva policajca u civilu. Bili su to pripadnici SDB Makedonije. Prebačen je u druga kola, stavljene su mu lisice na ruke i crni povez na oči. Vraćen je natrag u Skoplje gde je saslušavan trideset sati, da bi potom tajno bio predat Resoru drzavne bezbednosti Srbije, odelenje u Vranju. Svoje prisutvo na bosanskom tlu arapske obaveštajne službe prikrivale su na dva načina – kroz direktan oblik političke i vojne saradnje i kroz organizovanje humanitarne pomoći. Čitav svet je znao da su Iran i Turska finansijski i oružjem pomagali Aliju Izetbegovića i njegovu armiju, a da je arapski svet sakupljao dobrovoljce, mudzahedine, koji su se borili za Alaha na srpskoj zemlji. Prema podacima zapadnih obaveštajnih službi, to se i moglo ocekivati s obzirom da je Alija Izetbegović bio štićenik Irana i član fundamentalističke organizacije “Fida ijan islam”, koja je BiH, još u Titovo vreme smatrala islamskom državom. Prvi i svakako, najopasniji i najteži posao islamskih tajnih službi, a pre svega iranskog VEBAK-a, u Bosni bilo je samo formiranje muslimanske armije pod vidom partijske paramilicije SDA. Taj posao otpočeo je u proleće 1991. godine kada su muslimani u okvirima JNA i TO BiH, odnosno devet vojnih okruga SDA osnovala Glavni štab i regionalne štabove “Patriotske lige naroda”, kako je ta vojska nazvana. Izvan BiH ova paravojska imala je svoje centre u Srbiji – Novi Pazar, Tutin, Sjenica, Prjepolje, Nova Varoš, Priboj i u Crnoj Gori – Bijelo Polje, Pljevlja. U ovim poslovima učestvovala je i nekolicina oficira JNA, prebeglica i špijuna SDA. Neke, poput Farida Mujkanovića i Vahida Karavelića, načelnike centara u Tuzli i Brčkom, kontraobaveštajci Vojske Jugoslavije su otkrili i uhapsili. Karavalić je priznao da je u svojoj agenturnoj mreži imao još nekolicinu bivših oficira JNA. Hamiz Sadić je bio potpukovnik i postao je komandant muslimanskog korpusa u Tuzli, dok je potpukovnik Bajram Sapi nastavio u Alijinoj armiji da se bavi organizacijom vojne obaveštajne službe. Raif Miftari je bio kapetan, a Sead Delić, major, kasnije tajni komandant Opštinskog štaba TO Tuzla. Na listi prebega su i Sefer Halilović, Jovan Divjak, Vehbija Karić. Svi oni dezertirali su iz JNA 1992. godine i sa sobom odneli mnoge vojne tajne. Uhapšeni Mujkanović i Karavalić su svojim dojučerašnjim kolegama iz KOS-a VJ otkrili sve planove i akcije naoružavanja “Patriotske lige naroda”, koji su i sprovodjeni u Tuzli, Brčkom i Sarajevu po nalozima iz Teherana, Istambula i Kaira. Glavni organizator ovog islamskog kanala u Tuzli bio je, kako rekoše, Armin Pohara, zastupnik prvo SDA, pa HDZ-a koji se nakon završenog posla vratio u Zagreb. Tamo je svojevremeno i dao jedan intervju u kome je potvrdio da je još 1992. u Bosnu doveo 180 mudžahedina i tridesetak iranskih instruktora za obaveštajno-izvidjački i diverzantski rad. Bilo je to neposredno posle zvanične posete ajatolaha Ahmeda Janatija Sarajevu i Aliji Izetbegoviću. Jedna od maski za obaveštajnu pomoć muslimanima bila je, na primer, Agencija za pomoć trećem svetu – TNjRA, kojom je rukovodio sudanski diplomata i lekar dr Elfatah Hasanein. I član “Nacionalnog islamskog fronta” zadužen za kontakte sa muslimanima na Balkanu. Cilj ove humanitarne organizacije bio je da tajnim kanalima u vreme embarga na isporuku oružja snabdeva vojsku SDA puškama, automatima, topovima, minama i municijom. Organizator ovog ilegalnog posla Hasamein je, takodje, bio jugoslovenski djak, jer je studije medicine završio svojevremeno u Beogradu. Govorio je odlično srpski i poznavao je Bosnu, Hrvatsku i Jugoslaviju kao svoj džep. To mu je pomoglo da u Novom Pazaru i Bijelom Polju formira prve svoje agenturne centre u SFRJ. Još sedamdesetih godina Elfatah Hasanein je u Sarajevu upoznao Aliju Izetbegovića, a potom u Prištini i Harisa Silajdžića, sa kojima je početkom devedesetih dogovarao poslove oko pripreme obaveštajaca, 83 von 104 24.11.13 16:14 oko špijuniranja Srba i naoružavanja muslimanske armije. Drugi punkt preko kog je teklo
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... naoružavanje muslimana bio je Islamski centar “Merhamet” u Zagrebu, koji je pre nekoliko godina bio utočište, tada naših nesvrstanih prijatelja iz organizacije “Muslimanska braća”. Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 5. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetpeti deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | Ostavite komentar SMENA NAČELNIKA MUNJE U medjuvremenu, u Sarajevu je na gnusan način ubijen jedan bivši komandant bataljona Armije RBiH. Posebno se istekao u prvim danima odbrane grada. Borio se i protiv kriminala. Na vrijeme se distancirao od KOS-a i SDB SSUP-a i Arkana. KOS je zbog toga bio ljut na njega, stršno. Neki momenti oko njegovog ubistva su zaista indikativni. Da li je KOS-ova “ruka iz groba” izašla i izvršila osvetu? Pitanje je koja ga je “krtica” uhotila. Pitanje bez odgovora, za sada, nadajmo se – kaže Munir Alibabić i dodaje. - Imajući u vidu sve izraženiju stramputicu i privatizaciju Službe od strane nekolicine KOS-ovaca dugo sam tih dana razmišljao tome kako se oduprijeti ovoj hidri, da bi se zaštitile vitalne institucije Republike od predsjednika pa nadalje, kako održati njihovo bosansko biće, bosansku orijentaciju, a u skladu sa našom Platformom borbe za jedinstvenu multietničku Bosnu. Ovim što se zbivalo poslije 26. 10. 1993. bilo je nagoviješteno da je prvi čovjek na udaru jednog prevratnčkog staljinističkog tima osrednjih činovnika kojima je ratni haos i čvrst pogled na Beograd i Zagreb omogućio da igraju ulogu lažnih heroja rata i mira. Zaključio sam da su to vrlo teški dani za bosansko vo%stvo, a da je sam predsjednik izložen drugom udaru – nasilju staljinista, koji u krajnjem slučaju može imati iste posljedice kao i onaj koji je spriječen 3. 5. 1992. god. kada se preko KOS-ove grupe planiralo njegovo fizičko uklanjanje. Sada su ciljevi bili opkoliti politički, obračunati se sa njegovim najbližim saradnicima, eliminisati ih da bi Prvi čovjek ostao sam sa svojim “vjernim” ljudima iz bezbjednosti, od kojih su se neki možda pridružili odbrani Republike sa ciljem da uglavnom ometu organiziranje otpora fašizmu, kako bi se Bosna pokorila, a pošto to nije bila baš jednostavna stvar, ciljevi KOS-a su promijenjeni, trebalo je ići na njenu podjelu i pripajanje srpskog dijela Srbiji. A za to trebaju i tako opredijeljene rukovodne ekipe i institucije. KOS je rezonovao da treba udariti prvo prema vrhu, oslabiti ga i onda ga usmjeriti u tom pravcu, a poslije će ići lakše. U ovom kontekstu čine se realnim informacije po kojima je Muslimović držao na vezi i usmjeravao, direktno ili posredno sasvim je svjedno grupice ekstremista, stranog porijekla, koje su na volšeban način, u periodu totalne blokade srednjobosanskih gradova, ubačeni preko KOS-ovih i SIS-ovih punktova. Inače, neki od ovih su i bili stari KOS-ovi znanci, sa studija iz Beograda, Zagreba i Rijeke. Prilikom pokušaja hapšenja jedne ovakve trojke, oni su se pozivali na Muslimovića, govoreći da im je on šef. Dakle, naši vidjeniji KOS-ovi su, pored sudjelovanja u produkciji vlastitog ekstremizma, štitili i pothranjivali i onaj sa stranom etiketom. Sigurno je samo jedno, da je sadejstvo KOS-a sa ovim stranim ekstremistima bilo na štetu borbe za Bosnu. To su upavo Grude i Pale, odnosno Zagreb i Beograd rabili i služilo im je kao argumenat da se kod nas stvara islamska, fundamentalistička država. Dakle, KOS je i tu bio u funkciji 84podjele Bosne. von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Službe – Sektor SDB Sarajevo je pretvorena u KOS-ovizirani dio SDB-a, koji je pod političkim patronatom uže stranačke grupe frakcije, koja je generator podjele RbiH i pripreme ostalih organa za tu situaciju. U tom cilju simptomatična je uloga Mujezinovića, koji se sa položaja načelnika SDB-a bavi provjerom podobnosti i smjenama komandanata brigada i za taj posao koristi ključne pozicije KOS-a, angažovane još iz perioda Vasiljevića koje nikom nije prijavio, a ugradjene su čak i u komandu brigade. Dalje je preko svojih pozicija nametnuo rješenje tužioca Vojnog suda, od kojih je jedan radio u predratnom Vojnom sudu u V.B. pod Vasiljevićevom komandom, a iskazao je “principijelnost” na davanju otkaza randicima nesrpske nacionalnosti u Vojnoprivrednom sektoru u početku rata. Ovaj nemio tok stvari podstiče češća poredjenja sadašnjeg stanja i perioda 1992. i prva polovina 1993., kako u Armiji, tako i u MUP-u. Većina mojih neopterećenih sagovornika se vraća na montirani slučaj “Sefer”. jedan od njih, koji je upoznat sa suštinom problema, tvrdi argumentovano da je u pitanju KOS-ova osveta prema njemu zbog pomoći koju je 1991. g. pružio hrvatskoj vojsci u Đakovu, zbog organizovanja “Patriotske Lige” BiH i odbrane RBiH. Kaže, sada su mu se zbog toga navalili na kosti KOS-ovi vampiri i dodaje da će imati ozbiljnih problema. Pitao sam se kakve su to životinje, ti vampiri. Ovaj mi kasnije kaže – da je u jednoj knjižici pročitao da su to “veliki slijepi miševi, sa dugom izbačenom surlicom, ogromnim ušima i mekanim crvenkastim krznom na ledjima, a žuto smedjim na trbuhu. krila su im dugačka četrdeset, pa i više centimetara”. Pitam ga A kažeš da vampiri sišu krv? Jeste, odgovara ovaj i dodaje da piše da “to čine tako neprimjetno da obično čovjek ništa ne osjeti, zahvaljujuci veoma tankoj sisaljci kojom probiju kožu ne izazivajući bol. Rane koje oni nanesu teško zarastu”. Sarajevo je sredinom 1994. ponovo u dvostrukoj okupaciji, agresorskoj i ratnih profitera, koji nastoje kontroliasti i “plave puteve”, samo da bi ostvarili materijalni interes. Mnogima je ta komunikacija na slamku pobrkala profitne račune i pitanje je dana kada će sa jedne ili druge strane biti isprovociran razlog za njeno zatvaranje. profiteri sa okupiranog dijela Ilidže vrište, a njihova sabraća ovdje pište. Prebacuju se velika sredstva iz Sarajeva u inostranstvo na ime fiktivnih kupovina robe, radi se o milionima DEM, finansijski moćnici na državnu štetu preuzimaju obaveze i garantiraju u inostranstvu za propale poslove. Već se u Sarajevo vraćaju pojedinci koji bi morali odgovarati za novčane malverzacije, nestanak desetine hiljada komada opreme, skupocjenih vozila MUP-a koja su jednostavno ostavljena u Bugarskoj ili nekoj drugoj zemlji na parkingu, za umiješanosti u neka ubistva, pad Igmana. Ali, dok se pripremaju krivične prijave od strane CSB-a za ta lica u MUP-u ih svečano primaju kao velike donatore, što revnosno bilježi dirigovana štampa, insistira se da se krivično ne goni ovaj ili onaj zbog toga što je kadar Stranke. Umjesto polaganja računa, neki povratnici za nekoliko dana su već bili u užoj pratnji predsjednika, na iznenadjenje javnosti. Politički moćnici umjesto obaveze da postupaju po propisu, djeluju shodno dnevnim interesima grupe koju predstavljaju. Borba za vlast, amoral i neosnovano pozivanje na “više interese” su prethodnica kriminalu. Dobijam iznenada poruku usmenu od predsjednika da hitno napišem sve ono što smo razgovarali o kriminalu pojedinaca, sprezi sa stranim službama i da mu to dostavim. Došao njegov pratilac, sapće mi, kaže sugerisano mu je da to ne prenosim telefonom. Da li se već tada znalo da se jedan od nas dvojice kontroliše? Primim to k znanju, uzmem nekoliko primjera ali vidim sve se vrti oko 5-6 lica, ali čelnih, od kojih su tri bivša KOS-ovca, neki su čvrsto pokriće kriminalnim radnjama, zloupotrebama, u njima sudjeluju, a svjestan sam da me javnost smatra dijelom, i to aktivnim, te ekipe. Opet razmišljam da to što sam napisao manje – više zna predsjednik, ima čak i više primjera sa drugih strana. Zašto mu treba, baš ovo u pismenoj formi? Da li je cilj razračunati se sa kriminalom, ili sa onim koji nije u tome, a zna za to, ukazuje, bori se protiv toga? Što da ja služim kao maska u bilo kom obliku, pogotovo da me neko veže za onakve, a znam sebe? Odlučim da ovu informaciju pošaljem u službenoj formi, protokolišem. Znam da zbog toga, obzirom 85na odnos snaga, mogu biti popljuvan, zgažen, uništen, da mogu izazvati ljutnju i srdžbu von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... predsjendika, ali ove žrtve u Bosni traže da se stvari zovu pravim imenom, da se za lopovluk kaže lopovluk, za dobro dobro. Dakle, već sam donio odluku i svjestan sam svih posljedica. Informacija na osam strana se uglavnom odnosi na nedozvoljene radnje i indikativno ponašanje Alispahića, Ugljena, Mujezinovića, Jožića, Varuneka i njihovih pojedinih potčinjenih, kao i aktuelnih i bivših saradnika, a vezano za : prodor stranih službi u naš sistem bezbjednosti i sumnjivo držanje naših aktuelnih bezbjednjaka; kradju povjerljivih dokumenata, njihovo ustupanje stranom faktoru; zloupotrebu dosijea objavljivanjem u štampi, a radi političke kompromitacije pojedinaca oko angažovanja u SDB bivših KOS-ovih i Zgonjaninovih kadrova, kao i lica za koja postoje informacije da su vršili kriminalne radnje; o KOS-ovizaciji SDB-a, odnosno potčinjavanju SDB-a SIS-u, prikrivanju informacija o agresorskim namjerama HVO-, zločinima i dr.; privatizaciji SDB- i prikupljanju informacija za političke i druge obračune; primjeni mjera (neovlašteno) prema članovima Predsjedništva; proizvodnji unutrašnjih protivnika neprijatelja od organizatora otpora agresiji;dekonspiraciji izvora i metoda rada SDB-a, miješanje u nadležnost drugih organa, plasiranje dezinformacija o uspješnim jedinicama i uglednim pojedincima; spasavanju od odgovornosti krivične otkrivenih KOS-ovih pozicija; rasipništvu, sklapanje sumnjivih ugovora u ime MUP-a i dr.; dezinformisanju rukovodstva države o aktuelnom stanju u zemlji i na frontu; izazivanju i produciranju sukoba izmedju predsjednika i premijera;hapšenju, zadržavanju i kompromitaciji nevinih ljudi, a radi zadovoljenja političkih interesa moćnika, odnosno spasavanju ovih od odgovornosti za kriminalne radnje i dr.; blokiranju rada Ministarstva inostranih poslova, o kriminalnim radnjama (šverc, zloupotrebe, preprodaje), čiji su nosioci radnici MUP-a, a koji se odvijaju uz sudjelovanje, znanje i podsticanje Alispahića i dr.,o postojanju indicija da su Alispahić i dr. umiješani (direktno ili indikrektno) u izvršenje ili prikrivanje teških krivičnih djela (droga, ubistva, nestanci i drugo). Napominjem da je informacija pisana na osnvou mojih tadašnjih saznanja za koje sam naveo samo nekoliko primjera, kojih sam se tog momenta sjetio, a bilo ih je daleko više koje sam izostavio. Smatrao sam da je to dovoljno za primaoca informacije, jer sam se u ranijim razgovorima s njim uvjerio da on o tim licima zna mnogo na osnovu izvještaja drugih saradnika. Dio moje informacije je pisan u obliku tvrdnji, gdje su postojali čvrsti dokazi, jedan dio u obliku konstatacija i indicija. Informacija je 27. 7. 1994. god. već bila kod predsjednika, poslana preko kurira, uredno protokolisan prijem. I već sutradan, vidim da me vjerno čuvaju ekipe bivših KOS-ovaca, pratnja je tu skoro otvorena, telefoni šušte, sitni provokatori i doušnici traže povoda da me sretnu, zapitkuju. A “doušnici obavljaju više funkcija”. Prva je klasična “Slušaju šta ljudi pričaju i o tome izvještavaju svoje pretpostavljene. Druga je zastrašivanje. Daju nam do znanja da smo u njihovim šakama i žele da se bojimo. Treća njihova funkcija je insceniranje situacija koje će nas kompromitovati”. Vidim, Mujezinović je Sektor već očistio od nepodobnih, histeriše, vrišti na Srbe i Hrvate, ne daje im zadatke, sumnjiči ih, pospješuje njihov odlazak iz Bosne, daje putne naloge samo da što prije odu. Privatizirana Služba od strane grupice prozvanih u informaciji koju sam poslao. Na brzinu se donosi odluka po kojoj su načelnici CSB-a maltene nenadležni prema sektorima SDB-a, samo da bi meni izbili adut kod insistiranja da Mujezinović radi po propisu. Da li je ta odluka bila u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima? Ona je bila više politička nego pravni akt, jer se uglavnom odnosila na mene. I drugi su načelnici CSB-a imali problema zbog odnosa SDB-a prema njima, ali su gutali knedle. U takvoj situaciji očekujem da će me predsjednik zvati u povodu informacija, medjutim, umjesto njega zove me jedno jutro Alispahić u kabinet i s vrata mi saopštava da me smijenio sa mjesta načelnika CSB, da uzmem rješenje i izvršim primopredaju sa novim načelnikom CSB-a, ranijim načelnikom SIB Stari grad. Jedan moj prijatelj, kad je čuo ko dolazi mjesto mene, skoči pa kaže – pa u toj opštini je bilo najviše ubistava, pljačke, Stanica bila okupirana i da te taj čovjek zamjenuje. Šuti, rekoh mu, normalno je da takav čovjek bude Bakirov izbor. Bit će i neko saopćenje u štampi o mom premještaju, eto 86kadrovsko usaglašavanje, maltene ja unaprijedjen. Rasporedjen sam u Interpol za rukovodioca grupe, von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... znam unaprijed da je to fikcija, mjesto proforme, i da me on uklanja samo da sam dalje od predmeta u koje je umiješan…- kaže tajni agent Munja o svom progonu iz policije Alije Izetbegovića. Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 4. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetčetvrti deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | 1 komentar ČETNICI U SARAJEVU Interesantno je kako je Karadžić mobilisao svoje sljedbenike za četničke rabote, na osjećanju da ih štiti autoritet, kojeg oni poštuju i on ih poziva da ubiju prije nego što budu ubijeni. Kasnije, 1995. god. prilikom napredovanja Armije RBiH prema Doboju, na vijestima čujem da je Milan Simić komandant četničke odbrane Doboja preduzeo sve da linije budu stabilne. Eto, želja mu se, ozrenska, ostvarila. Bože, a hvalio se dugo kako mu je otac bio partizan i pratilac T. Vujasinovića, upravo poginuo od četničke kame na Ozrenu. Ali, tad je ta priča bila unosna. U ljeto i jesen 1991. god. masovno naoružavanje SDS-a teče preko bivše JNA, a i direktnom nabavkom oružja preko prodavnica i firmi u kojima ključnu ulogu imaju bivši policajci SDB-a i SJB-a, kao što su “Tit”, “Tintor”, “Šnajper”, “Kobra”, a od policajaca Tadić, Joksimović, Petković. Uglavnom, KOS operativno pokriva sve te radnje i istovremeno i javnost i MUP bombardiraju informacijama o masovnom naoružavanju i švercu oružja od strane Muslimana i Hrvata, SDS nigdje ne spominju. Naprotiv, na sva zvona spominju i hvale njegov odnos prema JNA, odziv na mobilizaciju i slanje dobrovoljaca u Hrvatsku. Negdje 25. maja 1991. god. hitno me traži Asim Dautbegović i kaže da imamo sve podatke o jednom SDS-ovom kamionu oružja oko Bileće, koji je natovaren u Nikšiću. Šta da radimo? Predlažem mu da ga policija proprati do Mostara, to je predmet iz više nadležnosti, civili i civilno vozilo je u pitanju. I takav nalog se izda i ekipa operativaca čeka u CSB-Mostar. Kad zove uspaničeno Fikret Muslimović, potpukovnik JNA, i hoće s nama da razgovara oko oružja. Odmah napade Asima, a on dade slušalicu meni. Muslimović mi reče: “Ko vam je dao za pravo da se igrate sa ugledom JNA? Vodite računa, razgovarate sa potpukovnikom JNA.! Smjesta naredjujem da se to ne vozi u Mostar, već da se vrati u Bileću. Eno na putu do Mostara srpski narod postavio barikade i ja ću upotrijebiti vojsku i spriječiti da kamion udje u Mostar, jer je tamošnji CSB antijugoslavenski.” Pokušaj A. Hebiba pomoćnika ministra policije BiH, u junu mjesecu 1991.g., da spriječi transport kamiona oružja iz Srbije u Knin, razljutio je druga Muslimovića, tada prvog KOS-ca u Bosni pa je protiv Hebiba podnio i krivičnu prijavu u Vojnom sudu u Sarajevu. Tvrdio je da je u pitanju vojni transport, a u kamionima su bili civili i izvjesna gospodja Milunka. Boravak Šešelja na Romaniji otvorena podrška SDS-a njegovim aktivnostima, zatim prolazak tenkova JNA kroz Listicu, kada su bili blokirani u mjestu Polog, u kojem je Predsjednik Izetbegović održao čuveni govor, rekavši: “Ja izdati ne znam”, otkrivanje plana RAM, 87te aktivnosti potpukovnika JNA Muslimovića oko spasavanja kamiona oružja SDS-a, njegova izjava16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... da je CSB Mostar antijugoslavenski, koja korespondira s izjavom trebinjskog gradonačelnika Vučurevića, koji kaže kako istragu ovog slučaja neće prepustiti Mostaru, jer se tamo vjeruje Izetbegoviću i Tudjmanu, i da se u Mostaru neće suditi srpskom narodu, definitivno su skinule maske KOS-a, Beograda i SDS-a. U oktobru 1991. god., na dan kad je sa skupštinske govornice u Sarajevu Karadžić zaprijetio Muslimanima da će ih nestati, u noćnim satima obavještava me telefonom sa Pala jedan rpijatelj, inače Srbin po nacionalnosti, da se u jednom magacinu na Palama tovare kamioni oružja za Vraca i okolinu da ce u njihovoj pratnji biti i Malko Koroman, načelnik SJB-a sa Pala. Dao mi je sve podatke, od vozača do vozila. Nazovem komandira PS Novo Sarajevo Kažića i dogovorim šta treba poduzeti da se ta vozila sa oružjem oduzmu. I zaista, on i njegov pomoćnik Miletić to izvedu školski, sve dokumentuju do ujutro, vozila na sigurnom. Ali, ujutro se pokrenu mašinerija KOS-a i SDS-a, uz pomoc Delimustafića, preuze se vozila i odvezoše ih do Krtelja – vrate ih JNA, odnosno SDS-u. I, nikom ništa! U povodu toga, odnosno Karadžićeve prijetnje Skupštini, na moju sugestiju, a na zahtjev dvadesetak gradjana, advokat Faruk Balijagić podnese prvu krivičnu prijavu protiv Karadžića, što su prenijela i sredstva informiranja. Predlagao sam i drugim advokatima da to urade, ali nisu htjeli ni da čuju. S druge strane, naoružavanje i priprema legalnih organa BiH za odbranu uglavnom teče stihijski. Ono što se preko MUP-a podijeli SJB, to operativci KOS-a fotografiraju, dokumentiraju kao da je u pitanju ilegalna nabavka. Imao sam utisak da to tako rade pojedinci iz MUP-a kako bi se dali argumenti KOS-u u ruke. Medjutim, ono što je radio “čovjek broj 3+ i dok je to bilo u njegovim rukama i pod kontrolom njegove ekipe, to je bilo zaštićeno. E, kasnije su i tu šverceri vidjeli interes i našli način da ga ostvare. Takodjer su bila sigurna još dva načina materijalnog opremanja. No, i tu su, nažalost, šverceri pomalo nagrizali stvar, a neki su bili u dosluhu sa KOS-om, pa su mnogi naši gradjani na okupiranim teritorijama to platili glavom. U takvoj situaciji, rezervisti iz srbije i Crne Gore dolaskom u Hercegovinu pojačavaju agresiju. S druge strane, državna imovina Bosne je na dobošu, masovno se pljačka. Više puta o tome informišem čak i premijera vlade, ministre i očekivao sam sprečavanje toga. Medjutim, i neki ministri su te informacije iskoristili pa i oni ponešto prisvojili. Takodjer, Delimustafić podmićuje i korumpira skoro sve rukovodne ljude, osim predsjednika, Rusmira Mahmutčehajića, Hasana Čengica i još ponekog, poklanja im auta, kupuje poslovne prostore, smjene guvernera Hajre Balorde. Medjutim, udružili se Delimustafić, Boban, Pejić, ne daju je, ona obezbjedjuje devizna prava za banke u kojima oni i njihovi prijatelji imaju upliva, vrši se pljačka kod zamjene starih novčanica. Policija organizuje akcije oduzimanja deviza od preprodavaca i tim sredstvima, koja se deponiraju kod Mandića, pomoćnika ministra u MUP-u, finansira se naoružavanje SDS-a i rad budućeg srpskog MUP-a. KOS u cijeloj ovoj raboti javno glumi objektivnost, neutralnost, a u suštini bio je to u onoj mjeri koliko je takva i JNA, a znamo šta je bila. Državnom rukovodstvu Jugoslavije pa i RBiH, u formi ucjene, prijetnji dostavlja samo podatke o navodnom muslimanskom i hrvatskom ekstremizmu. Ta jednostranost je bila osnova za prijedloge za zavodjenje vanrednih mjera u Jugoslaviji i BiH. U vezi s tim, Delimustafić i Žepinić prihvataju jednu saveznu inspekciju koja obilazi SJB, one gdje će kasnije biti izvršen najveći pokolji i progoni Bošnjaka i Hrvata. Ta komisija sve evidentira, nacionalni sastav, popunjenost, naoružanje, stanje odnosa i na kraju izvlači generalni zaključak koji upućuje na potrebu zavodjenja vanrednog stanja. Nakon jednog sastanka izmedju rukovodstva MUP-a RBiH, SSUP-a i KOS-a u Han-Pijesku u CSB će doći na stručnu ispomoć inspektori iz Beograda. U sarajevski je odredjen Vlado Jestratijević, kojeg je načelnik CSB-a Šabović prihvatio, takva je instrukcija, i on svaki dan šalje depešu u Beograd sa Šabovićevog kolegija. I meni se ovaj najavio da se dogovorimo oko njegovog uticaja na rad SDB-a Sarajevo. Primim ga i kažem, u prisustvu svog zamjenika Jožića, da dodje kad god hoće na kafu ili 88ako mu treba nešto privatno, a da o poslu nemamo šta razgovarati, da nije nadležan. On se ljutnu, 16:14 von 104 24.11.13
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... kaže da ima ovlaštenje i za javnu i državnu. Žalio se Delimustafiću i Žepiniću, bilo pritisaka, ali je Vlado bio poslovno za mene persona non grate. U ovom me podržava Kvesić, podsekretar SDB, koji mi je rekao: “Ja tim saveznicima ne dam u Livno i Mostar, a ti im ne daj u Sarajevo.” KOS je bio plasirao jedno uporište agenata, preko Fikreta Abdića, prema državnom vrhu, rukovodstvu PL. Imao je zadatak da prikuplja informacije, ali i da servira neistine kako bi destabilizirao čelne ljude, učinio ih nesigurnim u ličnu sigurnost, vlastite stavove. Zahvaljujući dokumentaciji koju sam prezentirao nadležnim, iz koje se nedvojbeno vidjelo kako prima zadatak od svog nalogodavca, ovaj je eliminisan i kasnije je pobjegao iz Bosne. Interesantno je da i on obilazi područje uz Savu, gdje su porušeni mostovi, a izgovor za putovanje je bila prodaja deterdženta na veliko, koji je zaista tada bio deficitaran. Zbog popustljivosti prema KOS-u, javnost kritikuje Delimustafića, a on javno odgovara da to što radi nije ništa drugo nego izvršavanje odluka Predsjedništva RBiH o saradnji s organima JNA. Slijede prve ozbiljnije akcije SDS-a, martovske barikade, organizovane uz pomoć KOS-a i kriminalnog podzemlja, koji su angažovani kao snajperisti. Grad je blokiran i presječen. Podaci o tim namjerama su desetak sati prije dostavljeni rukovodstvu MUP-a, Predsjedništvu. Umjesto njihovog sprečavanja, SDS preko svojih kadrova u MPU-u radi na njihovom postavljanju, naoružavanju. Kritične noći SDS iz jedne kasarne u Lukavici naoružava četu sa Vraca.Bosanci – patriote se obraćaju komandantima i oficirima Bošnjacima iz susjedne kasarne da ih naoružaju, medjutim ovi hoće maltene da ih uhapse, čudno! Ulazim u ozbiljniji konflikt sa kadrovima SDS-a iz MUP-a koji su pokušali zataškati svoje sudjelovanje u blokadi grada. Nakon sastanka zaključimo Jožić i ja da će desetak ovih Mihićevih operativaca završiti u tzv. “srpskom MUP-u”, kojeg SDS već konstituiše i da od njih valja zaštititi dokumentaciju i opremu. Tih dana MUP nabavi nekoliko stotina novih RS (ručnih stanica) i vidim programirane i šalju se u Mostar i CSB Banja Luku, koji je već otkazao poslušnost MUP-u RBiH i djeluje pod komandom Karadžića. Protestujem kod Brune Stojića, pomoćnika ministra za materijalnofinansijske poslove, i tražim da bar trećina mora ostati u Sarajevu, a on mi tada reče: “što ti brineš o tome, kad ne brinu Šabović i Delimustafić, a uostalom vi Muslimani imate pare, kupite sebi”. “Evo za ovaj paraf”, pokazuje pravdanje nekog MTS-a, “Vasovaj Čenga je platio 50.000 DEM”. Kažem mu da ne vjerujem, da ne izmišlja, a on dodaje: “Ovo je Mokin zapis, a pitaj Alispahića koji mi je ovo pravdanje donio, koliko, kome je dao. Pitaj Asima. Sramota, kradu od naroda”, dodade on. Pošto sam iskamčio pet stanica, odem u kancelariju i razmišljam o duelu sa Stojićem i pitam se da li je kriminal postao manir ponašanja? Poslije toga, o tome razgovaram sa Alispahićem, on se kune da je samo posrednik, da je donio novac, uzeo potpis jednog od ove dvojice i to vratio Stojiću. Osudjujemo to obojica kao lopovluk. Poslije sretnem jednog od ove dvojice i napadam ga unaprijed zbog novca i bruke, a on meni kaže: “što ne pitaš toga što ti je rekao i donio nam novac, koliko je on uzeo i koliko uzima na švercu. Evo imam dokumentaciju da je umiješao prste u jedan PP i da je tamo zakinuo više gradjana za kredite, a novac je otišao njegovim prijateljima, koji te kredite nikad neće vratiti.” Vidim poslije ovoga da se sva trojica zaklinju u Stranku, narod, Bosnu, ali očito neki u prazno. Busaju se da su kadrovi Stranke, a to neki naplaćuju. Neke je Delimustafić već tada bio zakitio poslovnim prostorima, autima, stanovima u Neumu, normalno iz državne kase. Jedan drugi gest Bakirov u vezi s tim “parafom” će podgrijati moju sumnju da ni on baš nije tu kako treba, ali opet više vjerujem njemu nego “plaćenom potpisniku”, jer sam vidio paraf koji je naplatio. Tih dana jedan od čelnih ljudi države će me pitati oko tog plaćenog “parafa”. Rekao sam mu što su mi prenijeli Alispahić i Stojić. On se izjasni i vidim da o tome ima više informacija od mene i spomenu da ga je Bakir upoznao. Uskoro će Mokica odletjeti sa funkcije. Je li mu to “pomoglo”, ne znam. U MUP-u radi komisija koja utvrdjuje optužbe pojedinih gradjana oko kradje deviza, novca, malverzacije sa oduzetim vozilima i oružjem. Saopštavaju se nalazi komisije koji potvrdjuju indicije, 89ima 104 von elemenata krivične odgovornosti Mandića i drugih. To je saopšteno javnosti. Mandić sa 24.11.13 16:14 svojom
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... ekipom organizuje 17.3.1992. god. konferenciju za štampu, brani se, proziva sve redom. Traži i moju smjenu, navodeći da se radi o čovjeku koji radi za SDA. Uz Mandića je i Miljenko Čubelić, i on diskutuje, brani ga. Poslije dolazi do smjene Šabovića sa mjesta načelnika CSB-a Sarajevo, zbog sprege sa Mandićem i drugih malverzacija. Predlažem da ga zamijeni Alispahić. Tako i bi. U medjuvremenu, Kvesićeva ekipa bježi u Mostar, sa sobom odvozi više luksuznih auta, odnosi devize iz specijalne kase, te vrlo značajnu dokumentaciju, dio te dokumentacije daje im da ponesu načelnik, iako nije nadležan, a kojem je pretpostavljeni Bakir Alispahić. Haos. SDB Repbulike obezglavljen je kadrovski, materijalno, dokumentacija odnešena. Dolazi mi više prijava o švercu oružja, nabavljenog za odbranu grada, razgovaram i sa Alispahićem. On kaže da ima tih saznanja, a da je njega skoro pokušao podmititi jedan vrlo važan čovjek na tu temu, ali da ga je on naružio. čestitam na principijelnom držanju. Specijalna jedinica se povlači iz baze Krtelji u Dom milicije. Ima prijedloga da se prebace u namjenski objekat policije – škola MUP-a Vraca. To se odbija. Zašto? Nije li već tada zacrtana podjela Sarajeva? U MUP-u, Risto Bašić, povučen iz SJB-a Visoko, piše po Mandićevom nalogu depešu koju treba da potpišu pomoćnici i da je pošalju CSB-i o podjeli MUP-a. Tu depešu odbija da potpiše pomoćnik Pušina, depeša odlazi u Mandićevo ime sa nalogom da otpočne funkcionirati i CSB “srpskog MUP-a”, već se čuje da će mu sjedište biti na Vracama – škola MUP-a. Delimustafić šalje drugu depešu kojom stornira Mandićevu, ali kasno. Podjela je tu. Na sceni je ponovo Slobo Škipina, okuplja kadrove SDB-a srpske nacionalnosti, ubjedjuju ih da idu u SDB “srpskog MUP-a”. Uz njega su Mihić, Kijac, Milan Šćekić i još desetak inspektora. U tom društvu se vidja i Sredoje Nović, tu je i Nedžad Ugljen, koji je napustio CSB Mostar, tu je Delić, Vlasto Kušmuk. Zovem ih na početku da dodju u Sektor. Sredoje važe hoće-neće, ali sigurno neće ni u “srpski”. Jedan od ove dvojice Bošnjaka izjavljuje kako je bolje ići kod Kukanjca nego kod mene i SDA. Većina rezervnog sastava i penzioniranih radnika SDB-a se javlja. Nakon četničkog osvajanja Vraca, uz pomoć JNA i MUP “srpski” počinje sa radom. Škipina rukovodi SDB-om. Kijač je do njega, tu je i Mihić. Iz mog Sektora tih dana je otišlo desetak inspektora. Odmah primamo nove operativce srpske nacionalnosti. Kandidata napretek. Dogovaram sa ministrom i sa čovjekom “broj dva” da Sektor SDB-a Sarajevo preuzme i funkcije Republičkog SDB-a do izbora podsekretara i kadrovske popune. U medjuvremenu, konsultuje me Delimustafić, kao i Asima, oko postavljanja Muslimovića za podsekretara SDB-a, kaže, traže od njega to Vasiljević i Tomanov, kao i Pero Simović, koji je naslijedio Muslimovića u KOS-u. Protivimo se, ubijedjujemo ga da nisu čista posla oko toga, on tvrdi da je s njima u razlazu, a oni ga nama uvaljuju za prvog čovjeka. Igra KOS-a se širi, gradovi Bosne padaju, genocid na pomolu. Stiže u Sarajevo Aco Vasiljević, s ciljem da upozna predsjednika sa podacima o naoružavanju Muslimana, odnosno orgnaizovanja i opremanja PL i “Zelenih beretki”. Cilj – kompromitirati rukovodstvo Bosne, zaplašiti ga da kapitulira, četnici i JNA su već granatama zasipali Sarajevo i druge gradove. Tu večer 2/3. maj 1992. god. sve misli su uperene ka Lukavici, gdje je priveden predsjednik. Rješava se njegova sudbina, sudbina Bosne. Najcrnje misli govore da ih KOS može pogubiti. Sutradan (3. 5. 1992.) zove me ministar Delimustafić u kabinet sav nervozan, galami u smislu – hoćemo li zbog Alije Izetbegovića izgubiti Bosnu, šta će naša djeca ako on ostane, bez Fikreta nema spasa, Aliju neće JNA, neće Srbi, neće Hrvati. Pitam ga zbog čega me zvao, a on reče da ga slijedi većina saradnika, osim mene, oko podrške Fikretu. Kažem mu: “To je ludost šta ti radiš, umjesto da štitiš ledja legalno izabranom predsjedniku, ti ga rušiš! Tako se u ovoj situaciji ne spasava Bosna.” Nakon toga ustanem i krenem iz kancelarije. U tom momentu ulazi njegov potparol i nosi neki tekst, viče – Evo ovaj tekst za Fikreta je gotov. Bilo mi je jasno šta se zbiva, vratim se u kancelariju i imam hitnu poruku od načelnika SJB-a i komandira jedne PS. Javim im se, a oni mi rekoše kako ih je zvao minsitar, odvojeno, i naložio da policija otvori vatru na transportere u kojima će biti predsjednik i Kukanjac po izlasku iz komande. Kazem im: “Ni za živu glavu! Predsjednik se mora spasiti!” Tako su i uradili. Opet informišem Mahmut Čehajića o pučističkim namjerama, bit će poslani Pušina i Alispahić da pomognu policiji i TO-u u Dobrovoljačkoj ulici. U Predsjedništvu je prava drama. Neko od KOS-ovih veza je zaključao jednog člana Predsjedništva, da bi ga isključio iz akcije oslobadjanje predsjendika. Otključat 24.11.13 16:14 će ga 90 von 104 Šefer Halilović, a kasnije se ovaj član Predsjedništva na sva usta hvalio oko svoje uloge 2. i 3. 5. 1992.
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog god. http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Tog dana bit će zarobljen Slavoljub Belošević Beli, jedan od čelnika KOS-a, kojeg počinju saslušavati operativci Sektora, ali stupa na scenu Muslimović, koji je već u Ministarstvu odbrane, odnosno TO BiH glavni za bezbjednost, moli da ga ustupimo, jer treba da da informacije o planu borbenih aktivnosti agresora. Jak argument, popuštamo, i Belošević se tako spasava iscrpnog rzagovora o mreži i aktivnosti kOS-a, biva razmijenjen pod sumnjivim okolnostima. Neko je oko toga obmanuo Kljuića i Doku. Muslimović uzima od njega minorne podatke i kao stari saradnici razgovor završavaju na evociranju zajedničkih uspomena, čak mu daje nešto maraka za puta, da li državnih? A zašto? Pa ni Muslimović, izmedju ostalog, nikad nije ustupio nadležnim organima kako svoju, tako ni mrežu drugih KOS-ovaca za koju je znao, a što je bilo bitno radi njenog neutraliziranja, onemogućavanja dalje veze sa onim KOS-cima koji su bili na agresorskoj strani, objašnjavajući da to nije etički ispravno?! Pošto je bilo na njega pritisaka, dao je nekolicinu imena marginalaca, koji s obzirom na skromne karakteristike i mogućnosti nikad nisu bili ozbiljan oslonac KOS-u. Prašina u oči! Upravo tih dana neko od mojih inspektora je registrirao zaposlenje u V upravi SDB-a bivšeg Ančevskog. Ustanovljam da Muslimović s njima kontaktira. Po kom osnovu? Da li ga je on tu i ugradio? Insistram da se za kriminalne radnje koje je izvršio na Aerodromu podnese krivična prijava, Muslimović ga pokušava zaštiti, ali to nisam dozvolio. Bilo je indicija da se informacije koje su sa naše strane ustupane usmeno Muslimoviću za TO, a ticale su se najava granatiranja i drugih agresorskih aktivnosti, ne prosledjuju u potpunosti i blagovremeno nadležnim komandantima, zbog čega sam, dok on nije bio smijenjen sa te funkcije, naložio saradnicima da se značajniji podaci ustupaju paralelno i drugim izvršnim nivoima. U tom periodu bilo je više pokušaja ovladavanja Vracama, Ilidžom i jedinice su poslije uspješnih prodora dobijale naredjenje da se povuku. Od koga? Komentarisalo se da potiče od Delimustafića i predsjednika. Znam da je to predsjednik učinio samo jednom, na molbu stranih novinara, koji su bili ugroženi od unakrsne vatre u hotelu “Srbija” na Ilidži, a za druge slučajeve od njega takve naredbe nisu poticale. Ne vjerujem da su i od Delimustafića. To su odradjivale krtice KOS-a! Tačno je da je Delimustafić simpatisao Vasiljevića. Tumanova i druge, ali ništa više od Muslimovića ili, recimo. Jašarevića, koji je tad rukovodio bezbjednošću u Regionalnom štabu Sarajevo i koji se spočetka aprila malo kolebao, da li da ode ili ostane u Sarajevu, tako mi je govorio Sefer. Ja sam tada mislio da je bolje što je ostao. Ali, kompletna KOS-ova tehnička struktura, predratna, sekretarice i drugi službenici su automatizmom prešli u nove organe bezbjednosti TO i ministarstvo, tako da su generali Vasiljević i Tumanov, dok su radile telefonske linije, imali preko njih dnevne informacije. Sefer Halilović je jednu od sekretarica morao prekinuti kod telefoniranja jer je saopćavala Vasiljeviću, bez ustručavanja zbog Seferova prisustva, da je u Sarajevu sve u redu, padne poneka granata. Haos! Kasnije će te KOS-ve dame biti još bolje rasporedjene i koristit će ih bivši KOS-ci kao izvore, ali ih nigdje nisu zvanično prikazali u mreži KOS-a, služit će im za ličnu promociju, vrlo uspješno. Ko je sve umiješao prste u katastrofalne poteze oko povlačenja policije sa Ilidže na Stup, čime je ovo naselje prepušteno agresorskoj policiji? Ko je povukao policiju sa Grbavice, Vraca? Jesu li se tada crtale granice podijeljenog Sarajeva? Koliko je Bosanaca poginulo u pokušaju da to vrate pod kontrolu i deblokiraju grad? O tome će jednom reći svoju verziju načelnici Mlivić i Kažić, odnosno njihovi pretpostavljeni Bakir Alispahić i Delimustafić. Dok se odvijala drama oko oslobadjanja predsjednika, ministri tzv. Republike Srpske na Ilidži u hotelu “Srbija” drže konferenciju za štampu i najavljuju da će uskoro proglasiti zločine nad srpskim narodom, medju kojima su G. Milić, Delimustafić i ja. Obrazloženje daju Ostojić, Mandić i Stanišić. Nisu mi oprostili što sam otkrio njihov kriminal i planove za agresiju, od RAMA pa nadalje. Dana 30. 5. 1993. god. zove me predsjednik Izetbegović i saopštava mi da su se njih četvorica, ne navodi imena, konsultovali i odlučili da mi ponude mjesto minisrtra unutrašnjih poslova. Zaista iznenadjen, zahvalim se, ne navodim razloge, ali predlažem Alispahića, hvalim ga. Predsjednik 91primjećuje da za njega ima nekih informacija oko kriminala, zloupotreba. Kažem da ima nekih von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... podataka, a da ja o tome zaista nemam ništa konkretno, nisam se time bavio, on mi je pretpostavljeni, a i Služba kriminalaca je u njegovoj ingerenciji. Pita me predsjednik: “Je li to tvoj definitivan stav?” Potvrdih ja. Pita da li bih ja pravio smetnje ako oni odluče drugačije, a ja mu rekoh da ne bi bilo dobro da njega dovodim u nepriliku. Kaže: “Ti si jedini koji je do sada odbio funkciju ministra. Nadji onda Bakira i pošalji ga kod mene. “Tako i bi, nadjem ga i kažem mu da sam se zahvalio na ponudi, ali da je on predložen i da ga predsjednik čeka. Skoči on, vrati se za deset minuta. Kaže: “I prihvatio”, čestitam mu. Poslije razmišljam da ćemo kao ekipa možda dobro saradjivati, a onda njegova, čvrsto uspostavljena veza sa “čovjekom broj 3+ možda je prilika da MUP profunkcionira, da se izbije paralelizam MUP-CSB. To je možda i bilo ključno zbog čega sam odbio ponudu, pomislio sam da će me blokirati kao i Puškinu sa ovim “čovjekom 3+ pa ću se samo iskompromitovati. Pored toga, krenuli su negativni politički procesi iza čega stoji jedna stranačka grupa, mimo platforme Predsjedništva i bit ću progutan. Još uvijek ja ne znam ama baš ništa o predmetima po kriminalitetu, njihovom stanju i ko na njima radi, odnosno ko opstruira. Tek kad sam postavljen za načelnika CSB-a Sarajevo, kad sam to vidio, rekoh sebi: “Došao si gdje treba, još si ga predložio za ministra. Neka si, svaka sjekira sebi malj usiječe.” Tamo, u Službi kriminaliteta, zateknem Mandićevog bližeg saradnika koji je u aprilu i na konferencijama za štampu branio kriminal i kriminalce. Zatim jednog višestrukog povratnika u izvršenju teških djela, kojem je Alispahić dao zadatak da štiti trezore. Kad su inspektori postavili pitanje njegovog angažovanja. Bakir je pred četrdeset ljudi izjavio: “Ja sam ga doveo. Ima li ko šta protiv?” Za mog nasljednika na mjesto načelnika Sektora SDB-a Sarajevo dolazi Mujezinović, to je verifikovao Bakir, kaže sa predsjednikom. Ja sam mu kao načelnik CSB-a i pretpostavljeni, ali on se veže sa Bakirom direktno. Na Mujezinovićev prijedlog za tužioca u Vojnom sudu dolazi čovjek iz bivše Vasiljevićeve ekipe. Tako će krenuti Muslimovićevo spasavanje, a tim i predmeta Rekić. Muslimović je ponovo prvi bezbjednjak, ali sada ima upliva i na rad SDB-a – tu je Mujezinović. Kakve li će sada informacije iz tih službi kojima ovi rukovode izlaziti, da li će biti potkrijepljene činjenicama ili će pogadjati želje primaoca i njihovog konzumenta, te ih tako prilagodjavati. Da bi se postavili realno, morali bi se najrpije osloboditi zavisti i mržnje prema onima koji pravu ulogu bivšeg ili sadašnjeg KOS-a, svejedno, u tragediji Bosne znaju nešto više. U oktobru 1993. god., na sjednici IO Okruga Sarajevo, izjavljujem da nas samo organizovano i odlučno suprotstavljanje kriminalu može spasiti od anarhije. Ako do nje dodje, niko je neće moći kontrolisati. Ovim sam i najavio sukob sa kriminalom. Dana 26. 10. 1993. god. kreće akcija “uvojničavanja” pojedinaca po planu “Trebević”, koji su potpisali predsjednik, komandant Delić, ministar Alispahić. Poslije ovog dogadjaja na sceni su ljudi, ekipa u policiji, Armiji, politici, koja je uglavnom manje ili više naklonjena podjeli Bosne. Platforma se više i ne spominje. Zato će i krenuti procesi kako bi se eliminisali oni koji su prepreka tome. Sa konstituisanjem nove Vlade RBiH – 28. 10. 1993. iz igre ispada Rusmir Mahmutčehajić, do tada drugi covjek u državi, po svemu, čvrste orijentacije za cjelovitu Bosnu. Otvara se zatim proces Seferu Halilovću, prvom komandantu Armije RBiH, koji se suprotstavio KOS-u javno, još sredinom 1991. godine. KOS mu to nikako nije oprostio. Na slučaju Halilović i njegovom procesu praktično je demonstriran kompletan KOS-ov mehanizam, montaža, dezinformisanja, ucjena iz najboljih Vasiljevićevih dana. Njegovi sljedbencii Mujezinović, Jašarević i Muslimović su to sve sada primijenili prema čovjeku na čijoj kompromitaciji dvojica od ovih rade od maja 1992., služeći se i KOS-ovim pamfletom. Ovaj obračun sa Seferom Halilovićem ima svoje korijene još od njegovog bjekstva iz JNA sredinom 1991., kada pristupa PL, organizuje otpor srbijanskim agresorima, o čemu je KOS stvarao dokumentaciju i vrebao priliku da mu se osveti. U tome je imao svjesnu i nesvjesnu podršku najodgovornijih državnih i stranačkih (SDA) faktora kojima su Mujezinović, Jašarević i drugi, obračun, sa Seferom predstavili kao pitanje od interesa za dalju bosansku borbu. Preko Sefera će ovi pokušati da operu ruke za sve svoje propuste i promašaje, činjenja i nečinjenja, ispoljene u gajenju izgrednika sa kojima se obračunalo 26. 10. 1993. tako da će njegov slučaj apsorbirati dosta toga što nije valjalo. Halilović je znao da ni jedan od ovih nije ponudio 92 von 104 24.11.13 16:14 ostavku, javno se suprotstavio kriminalu – izuzev slanja ponekog internog pisamceta koje im služi
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... kao alibi, a kamoli da su prozvali nekog od stranačkih moćnika ili drugih podstrekača kriminala, jer su kalkulisali da im od ovih zavisi dalje napredovanje i trebalo im se dodvoriti, čak tada politički moćnici, istovremeno tolerišu aktivnost izgrednika i neaktivnost vojnih organa čije nečinjenje su izgrednici uzimali kao osnov za nelegalno odvodjenje gradjana na kopanje rovova, što je za neke bio i posljednji odlazak od kuće. Zaista čudi kako je Predsjedništvo jednostavno posmatralo ovaj obračun sa Seferom i kako je vjerovalo dezinformacijama koje su im plasirane, a koje su bile veoma providne. Njegovo saslušavanje se vršilo u Sektoru SDB-a Sarajevo, vodile su ga mješovite ekipe Državne i Vojne bezbjednosti, medju kojima je bilo bivših Zgonjaninovih perjanica. Bio sam nemalo iznenadjen kad sam saznao sastav isljednika i da bi me Mujezinović umirio rekao je da su Alispahić i Ugljen tako htjeli, kao, eto, i ovi su mu pretpostavljeni. Ljudi iz politike su, vjerovatno, bili zavedeni, jer ih je dvojac Mujezinović – Muslimović dugo vremena u ime organa Vojne bezbjednosti bombardirao lažnim informacijama o Seferu i drugim slučajevima. Tokom boravka u Varešu nisam ni znao da je Bakir Alispahić, preko jedne referentice iz Kriminalističke službe CSB-a, ukrao dosje Husrefa Silajdžića, koji je ranije vodjen po kriminalu, iskopirao ga i vratio, iskinuo dvije fotografije sa njegove naslovne strane i on će biti objavljen u listu “Avaz” sa ciljem da se kompromitira premijer. Da se u MUP-u vrši neko spremanje, vrlo ozbiljno, saznadoh u januaru 1994. Naime, bile su u toku radnje zajedničke ekipe MUP-a i Vojne bezbjednosti na području Konjic, Zenice, Gornjeg Vakufa, na dokumentiranju kriminala, akcije “Trebević”. Javnost bruji o tome. Te poslove vodi Ismet Muzurović, penzioner MUP-a, u ratu reaktiviran. Njegov pretpostavljeni Hasib Dazdarević se žali kako Muzurović ima najviše problema sa predmetima u kojima se povlači ime ministra i njegovih prijatelja i logističara, te da takve predmete sklanjaju u stranu. To će izjavljivati i još dvojica inspektora iz te Muzurovićeve ekipe, navodeći da to što se radi nije sprečavanje kriminala, nego spašavanje šefa i njegovih veza i uništavanje dokaza o kriminalu. U januaru 1994. tražim Mujezinovića, pretpostavljeni sam mu, dobijem poruku da je bolestan. Medjutim, jedan načelnik me izvještava da se zaključao i prebire papire SDB-a, traži da li se Alispahić spominje u njima oko slučaja Ahatovići, o čemu je prije bilo govora, oko Pezinog kriminala i drugih predmeta – kaže načelnik Munja. Prodje nekoliko dana, zove me Bakir Alispashić. Ja kod njega, a on mi pokazao rješenje oko formiranja komisije u sastavu Ugljen, Mujezinović i Varunek, koja treba da utvrdi otkud se on spominje u Pezinom kriminalnom slučaju. Kažem mu da se nije malo “zeletio” s komisijom i da razmisli je li fer sa njegove strane da pokreće postupak bez osnova, te ga podsjećam da sam ga pred rat spasio od ulice, u ratu od čelinih optužbi, a on meni reče: “Ja sam upoznao i predsjednika sa ovim i ovo se mora završiti”. Preneseno mi je da je i predsjednik navodno malo ružio Bakira, što se istrčavao sa Komisijom prema meni. A i ja sam pitao jednom Izetbegovića da li je on odobrio da ovaj krene onako prema meni, on mi je rekao da jeste, ali da je njemu ovaj to predstavio drukčije, uveličao i ne znam još šta. Poslije ovoga na sastanku Kolegija ministra, Bakir u prisustvu svih saopštava da čaršija priča kako će on biti smijenjen, da na njegovo mjesto kandiduju Kemu Ademovića, Dahića, pa i mene, i da on smatra to atakom na njegovu ličnost i da očekuje da će ga štititi SDB kontraobaveštajno, kao što je svojevremeno štitila Zgonjanina. Svi šute, gledaju. Mislim se, gotovo je sa Službom, ona je postala njegov privatni servis. U proljece 1994. god., u nekoliko navrata, zove me predsjednik i interesuje se za stanje JRM, o SDB-u i njegovoj aktivnosti u gradu, iznosim mu saznanja, ali i probleme. On primjećuje da treba krenuti sa dokumentiranjem i presjecanjem kriminalnih radnji u Sarajevu, navodi da ima opravdanih reakcija gradjana koji traže da se tome stane na put. Upoznajem ga da radimo na prikupljanju dokumentacije i čim to završimo, podnijet ćemo krivične prijave. Pita me za neke podatke o rukovodiocima iz SDB-a, ja se ogradjujem, govorim da mnogo toga meni nije dostupno. Nalaže mi da neke stvari provjerim, jer ima nekih pritužbi iz unutrašnjosti. Htjedoh mu tada reći da je bio u pravu 1993. god. kada mi je ono 93rekao za Bakira, ali sada je bilo kasno. Tada je bilo dovoljno da sam samo bio bar malo kritičan i von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... ozbiljnije ocijenio ono što sam znao pa da se izjasnim objektivnije, ni da dodajem, ni da ublažavam. A ja ga još predlažem za ministra i kazem da nije provjereno, da ima u tim negativnim opaskama o njemu pretjerivanja. Ali, i tada sam morao znati da se negativno mišljenje desetine ljudi o njemu mora uzeti bar za sumnju. Obećavam ja predsjedniku da ću postupiti po njegovoj sugestiji i informirati ga. S obzirom da smo bili operativno prikupili podatke za krivično gonjenje jednog broja lica sa područja Starog grada, sačinjen je plan i ja ga pošaljem Alishapiću na upoznavanje i neku vrstu verificiranja. On mi šalje, u povodu toga, svog pomoćnika za kriminalitet – Dizdarevića, da me informiše da se ne slaže sa tom akcijom, da treba sačekati mir, da to vrh države neće podržati i još neke primjedbe. A poslat će mi, kaže ovaj, i pismeno svoj stav. Poslije pritvaranja jednog čelnika spomenute opštine zove Alispahić i ja mu tada rekoh za njegovu neprincipijelnost, za igru sa inspektorima, bezobrazno pozivanje na predsjednika. Kažem mu da me Izetbegović lično zvao oko tog predmeta u prisustvu Dazdarevića. On reče da interveniše šef predsjednikovog kabineta Bakir Izetbegović, da se Gurda pusti iz zatvora, a ne predsjednik. Poslije tog zove me Bakir Izetbegović, traži da se Gurda pusti iz pritvora, savjetuje da odustanem od prijave. Odgovaram mu da to ne dolazi u obzir, a podsjećam ga da mu je pritvor odredio istražni vojni sudija, a ne ja. On reče da će zvati tog sudiju i tužioca. Ubrzo Gurda biva oslobodjen pritvora i kompletan predmet oko “Starog grada” se zaljulja. Vidim ja, uspješe dva Bakira. Razmišljam koliko zloupotrebljavaju i predsjednika i svoje pozicije. Bakir Izetbegović je takodjer intervenirao za jednog prevaranta, koji je dobio nekoliko godina kazne, a koji se njemu dojmio kao dobar čovjek i koji je otvarao Kabinet kad je htio. Ni tu nisam popustio. Mislim se, kamo sreće da interveniše za nekog borca koji je pritvoren zbog konzerve ili druge sitne nevolje, a ovako za prevaranta-možete i hoćete. Ali, kod mene to nije upalilo. Rezonovao sam tražite vi drugog načelnika CSB koji će vam uslišiti takve zahtjeve. Zaključujem da neki ljudi smatraju moralnim i normalnim kršenje propisa. Tih mjeseci, u okviru sistema zaštite u Bosni, vrlo značajnu ulogu igraju pripadnici “Bisera”, koji se bave poslovima obezbedjivanja predsjednika i Predsjedništva, a ponekad sudjeluju i u borbi. Postavljeni su negdje izmedju MUP-a, Predsjedništva i Armije i valja ih potpuno uklopiti u jednu od institucija. Ima raznih prijedloga, čak i nestručnih i zlonamjernih, šta s njima? Zove me Izetbegović i pita za moj stav. Kažem mu da je jedino rješenje da budu u okviru SDB-a MUP-a i da budu organizirani na nivou principa efikasnosti, operativnosti i jedinstva operativnog i fizičkog obezbjedjenja. Složi se on i bi mu drago što je neko neopterećen pomogao da se taj spor oko statusa pravilno riješi, te naloži da ja to u kbinetu i napišem, što ja i uradih. Tako “Biseri” i formalno zauzeše mijesto koje im je pripadalo i za koje su se izborili. Ali, i ovakav moj stav će od četvorice KOS-oviziranih biti analiziran, prevrtan, sumnjičen. Dana 24. 3. 1994. god. u listu “Avaz” je objavljen dio dosjea Husrefa Silajdžića, ali u kontekstu koji je usmjeren na kompromitaciju premijera. Dosije je bio pohranjen u Kriminalističkoj službi CSB-a, čiji sam ja načelnik. Nalažem Mujezinoviću da se hitno ustanovi kako je ovaj materijal neovlašteno dospio u ruke novinara. Sutradan me izvještava da su Ugljen i Alispahić naredili da se obustavi rad na tome. Rekli mu da nisu ni premijer ni predsjednik za to “čačkanje” i da treba smiriti javnost. Vidim da su tu igre u pitanju, kakav predsjednik, kakav premijer? Dana 12. 6. 1994. zakazao je predsjednik sastanak predstavnika MUP-a, Ministarstva pravde, suda, tužilaštva, vojne i Državne bezbjednosti. Povod su i neke diskutabilne presude po špijunaži, za ubistva, nerješavanje krivičnih prijava. Javnost uznemirena, pogotovo rodbina ubijenih kad vide da ubice slobodno šetaju po gradu. Uzimajući riječ, Bakir ističe da prema njemu ima prijetnji od strane oslobodjenih, ali da je on i pored toga spreman da ih ponovo pohapsi, pri tom miješajući nadležnosti policije, tužilaštva i suda. To me nije iznenadilo, što ne zna, jer se nije trudio da nauči, ali me iznenadila upadica predsjednika, koji ga je počeo prevoditi u smislu on je htio reći to, mislio je to. Mislim dopunjavajte se koliko hoćete. Uzimajući riječ, i ja se dotaknem neoglašavanja po prijavama, kao primjer uzimam neka lica koja su prijavljena i po 5-6 puta za teška djela, prijave zaprimljene, ali se tužilaštvo ne oglašava, niti se podnosi zahtjev za otvaranje istrage, niti ima javno tužilačke odluke, a kao primjer promašaja svih organa čiji su predstavnici sjedili na sastanku spomenem pad Igmana, gdje smo imali djela izdaje, špijunaže, pljačke, ubistava, a niko 94 von 104 24.11.13 16:14 još nije izašao sa izvještajem ili krivičnom prijavom u vezi s tim. Kažem da i ovdje ima bivših oficira,
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... iz bivšeg KOS-a, koji još tu mrežu predratnu nisu demaskirali, zaklinju se na vjernost Bosni, a u praksi se ponašaju drukčije. Spomenem jedan predmet po špijunaži i kažem da se nije išlo za tim da se odgovornost tog lica objektivno istraži i presudi nego da se spasavaju od odgovornosti drugi, koji su davali špijunske zadatke, oni koji su odgovorni za prirpemu agresije. ministar pravde protestuje na moje izalganje i on bi da se govori načelno, njegov pomoćnik pokušava nevješto krivicu prebaciti na CSB, jer se tako dogovorio sa Alispahićem, a onda se uhvati prijave protiv Delimustafića za 100.000 DEM i pita zašto nije prijavljen Pezo. Au, Bakir se uzvrpoljio, vidi iskočio iz dogovora. Uključi se i predsednik, i on reče da zna za taj predmet, informisao ga je svojevremeno Pušina, i on reče da je tu trebala ići prijava i protiv Peze. Ja samo rekoh: “Tu je Bakir, on je oko toga upućen”. Daduše mi ostali za pravo, čak i oko demaskiranja mreže KOS-a. Većina prisutnih izvršilaca se zalaže za dosljednu primjenu propisa, jer oni i ništa drugo nemaju, osim toga i golog života, nemaju diplomatskih i političkih ambicija. Ali niko ne reče “car je go”. čak i na pitanje predsjednika upućeno sudijama i tužiocima – da li na njih ko vrši pritisak – neka kažu, pa taman da je i on, oni šute. Mislim se, moj predsjedniče,da znate šta i koliko ih interveniše u vaše ime, a vi ne znate. Zaključak sastanka uopšten, dade se i neko saopštenje za štampu. Razmišljao sam tada o teškoj ulozi samog predsjednika, koji često mora da donosi odluke i presudjuje bez dovoljno argumenata. ne postoji nikakav mehanizam stručnog praćenja nekih pojava, provodjenja odluka, sve je manje-više improvizacija, počev od Službi bezbjednosti, koje se nisu zaokružile u jedan koherentan sistem, bosanski, nego je to čudna simbioza bivšeg KOS-a, SDB-a, neke nove stranačke Službe, od koje se nije mogla očekivati efikansnost. “Kad se dogadjaji brzo odvijaju, ljudi u centru odlučivanja preplavljeni su izvještajima sazdanim od pretpostavki, saznanja, nade i zabrinutosti. Izvještaje slika; koherentnost slici dogadjaja mora, u neku ruku, dati onaj ko donosi odluku koji prihvaća izazov i obrće ga u priliku, procjenjujući ispravno i okolnosti i granice za realnu akciju”. Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 1. oktobar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesettreći deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | [2] Comments SVI ZGONJANINOVI LJUDI Negdje sredinom marta 1983. god. saopćeno mi je da sam odredjen za jednog od iseljednika grupi muslimanskih nacionalista, inače intelektualaca, kojoj slijedi hapšenje i ubrzana istraga. S obzirom na zvučna imena, očekivali su se razni pritisci na SDB, bar tako nam je govoreno. Uvodni sastanak su održali Zgonjanin, Bradvica i Musić – prvi ljudi Službe i MUP-a. Tad se sjetih svog susreta sa Zgonjaninom u Jajcu od prije deset godina, ništa se izmijenio nije, radi mnogo, zna policijske poslove – mora se priznati, ali još drskiji i osioniji. Podijeljeni su zadaci, odredjena tri glavna isljednika i tri pomoćnika. Ispade da sam po godinama i iskustvu nekako i prvi isljednik. Tad vidim da su detaljno isplanirane mjere hapšenja, privodjenja i pretresa stanova Izetbegovića i drugih, čime je rukovodio tandem skipina-Delić. Poslije sastanka, uslijedio je kratak period priprema, u kojem je Zgonjanin pitao saradnike što to mene odrediše za isljednika, jer sam svojeglav, na što mu je odgovoreno da od 95operativaca Muslimana trenutnog boljeg nemaju, a obećali su mu da ću biti pod njihovom kontrolom. von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... U ovu istragu sam ušao čvrsto riješen da kao isljednik uspijem, ali sam sebi dao u zadatak da moje ponašanje mora biti odmjereno i ljudsko, jer sam bio svjestan da će tim ljudima biti teško samim tim što će biti s onu stranu slobode i eventualne grubosti i poniženja će im samo otežati položaj i neće moći biti uspostavljena relacija ni minimalnog povjerenja isljednik-okrivljeni. Pitao sam se da li je stepen državne opasnosti baš toliki kako je stajalo u dokumentaciji, i da li zaslužuju takve obimne policijske mjere. No, nisam mogao odgovoriti, jer sam raspolagao samo jednim dijelom informacija, nije mi bio poznat stav politike, SDB SSUP-a i drugih faktora, koji su verifikovali ovakvu obimnu akciju. Nakon pretresa stana, o čijem toku nisam odmah bio upoznat, ni čak znao ko ga je izvršio, priveden je Alija Izetbegović i ja sam mu se predstavio, iznio o kojim ćemo okolnostima razgovarati. Prve razmijenjene rečenice su bile impresivne i odmah su narušile sliku o njemu, formianu na osnovu dokumenata koje sam pročitao, kao fanatiku, ekstremisti, isključivom intelektualcu. A, zapravo se radilo o jednoj izraženo elokventnoj ličnosti, on je obrazovan, inteligentan, razložan, tolerantan, i ima samo jedan porok, koliko je meni poznato, cigarete i to “morava” bez filtera. Pošto se čula neka vriska i galama u susjednoj prostoriji, na tren sam izašao jer sam pretpostavio da neko od šefova “prosipa silu” i zamolio jednog od glavnih da niko s tim namjerama i ne pokuša ući u moju kancelariju, jer u protivnom neka ne računaju na mene. Tad mi on reče da sada vidi da je drug Duško bio u pravu kad je imao rezervu prema meni, a oni eto opet odlučili da mi pruže šansu i da me afirmišu. Rekao sam mu da će Služba prije postići cilj finim metodama. Dobaci on ponovo da razmislim koliko je takav pristup policijski, da mi ne smijemo tetošiti i solidarisati se sa protivnikom. Ovim mi on navali breme dodatne odgovornosti. Nakon toga dobijem pismo od upravnika OZ Sarajevo, gdje je Izetbegović u pritvoru, u kojem me pritvoreni obavještava da mu je u pretresu stana od strane operativaca podmetnut ustaški letak i da je to evidentirano u zapisnik kao uredno pronadjeno u njegovom stanu. Iznenadjen ovim pismom, obraćam se načelniku C SDB-Amiru S., izvještavam ga, on se snebiva i upućuje me da pitam Skipinu i Delića, jer su oni pripremili ekipe za pretres. Pitam ovu dvojicu, oni se smješkaju i čude se kako ja mogu nasjesti takvoj Izebegovićevoj dezinformaciji, kažu da je ustaški letak stvarno pronadjen u stanu, da imaju svjedoke pretresa. Ipak mi nisu ubjedljivi. Pošto je i tužilac upoznat s ovim, i on insistira da se utvrde činjenice. Medjutim, ključni dokaz da je montaža u pitanju bit će nestanak ovog (ustaškog letka) iz istražnog spisa, prije njegovog predavanja istražnom sudiji. Spomenuta dvojica u SDB-u su zadnji rukovali spisom i sredjivali ga – pravili popis priloga. I onda letak nestade, a sve regularno, kako su govorili. Dokaz za ovo je i prilog optužnice, koji je bez letka, iako je priložen uz krivičnu prijavu. Strašna stvar, mislio sam i tada. Pod izgovorom sprečavanja antidržavne djelatnosti, vrše se kriminalne radnje, zloupotrebe. U stvari, fabriciraju se i dokazi i neprijatelji. U šta se ta Služba izradja? Da li su Zgonjanin i Bradvica svjesni gdje je vode? Ova dvojica u Sektoru SDB-a Sarajevo to nisu mogli sami uraditi, bez konsultacija sa njima. Kasnije ću pročitati o ovom slučaju i ovo: “Uhapšeni Alija Izetbegović protestuje zbog “Nove Hrvatske” (emigrantske novine), tvrdeći da to nije bilo u stanu: ova novina je “pronadjena” pošto su Aliju odveli u SUP da mu tamo uzmu generalije, a u medjuvremenu u stanu su ostali predstavnici SDB-a da vrše pretres. Oni ga fotografišu s tim novinama i odnose preko stotinu knjiga od kojih mnoge nemaju nikakve veze s islamom”. Slijedeća nemila scena u istrazi zbila se poslije nekoliko dana, kada je u kancelariju u kojoj sam isljedjivao Hasana Čengića uletio kao furija šef Službe i isprebijao ga, ni kriva ni dužna. Mučna i ponižavajuća situacija i za isljednika. Znao sam da je od stražara više puta tražio da mu donesu “Kuran”, bezuspješno, i na moje insistiranje jedva je pristao da zovnem telefonom njegovu porodicu u Ustikolini kod Foče i prenesem poruku. Pretpostavio sam da mu je do toga jako stalo, ali iz inata uvrijedjenosti nije htio da to ide preko mene. Kasnije će mi šef priznati da je taktika koju sam odabrao jedino moguća, jer se radi o “teškoj materiji”. Zatim uslijediše pripreme za ZOI 83., rukovodim štabom obezbjedjenja na MRTVC-Sarajevo. Na ispomoć dolaze inspektori SDB-a Banja Luke i Mostara. Pozitivno su me dojmili svi, pogotovu Mostarci, druže se, zabavni su, ali i rade. Ko je mogao pretpostaviti da će 1992. ti isti otići na tri strane a dvije izvršiti agresiju na Mostar. Nevjerovatno! U 1988. god. u četiri navrata putujem u KPD Foča, po zadatku, da izvidim situaciju oko prijedloga za skraćenje kazne ili pomilovanje Izetbegovića. Sjetih se kosntatacije jednog bivšeg kažnjenika: “Na 96robiji kao na samrti, čovjek se osjeća beznadežno napušten. Ne čini mu se da iko osim policije na njega von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... ozbiljno misli.” Ima nekih inicijativa oko prijedloga pomilovanja, pa treba da i ja, kao inspektor, kažem svoje. Tamo sretnem dvojicu oficira KOS-a, koji se dogovaraju sa bivšim oficirima Albancima, koji su tu izdržavali kaznu i saznajem da su ovi naprasno oslobodjeni i otputovali u Zagreb i Ljubljanu, šta li će tamo, a rodbina im na Kosovu? Nagadjam i ja. Nakon razgovora, napišem zapažanje po kojem treba predložiti da se Izetbegović oslobodi od daljeg izdržavanja kazne, obrazloženje boelst, nezainteresiran za politički angažman, korigovao neke stavove, nastali demokratski procesi i ne znam šta još. Izvijestim da sam, uz Izetbegovićevo posredovanje, preko jedne pisane poruke kontaktirao i sa njegovim sinom i on obećao “kompromis” oko nekih stvari, nema daljeg politiziranja i dr. Urodi taj prijedlog plodom i jedan dan javi mi se Izetbegović telefonom, te popismo kafu. Kaze kako se sad ne snalazi najbolje u ovoj konfuznoj situaciji. Umirujem ga da su to prvi utisci nakon višegodišnjeg robijanja, da to nije baš tako. Opet mi govori kako ga politika ne intersuje. To ce biti tema, usputna, naših povremenih susreta. Izetbegović dobija pasoš i odlazi da obidje neke prijatelje, znam da su ga mnogi istinski cijenili dok se nalazio s onu stranu slobode. Kad se čulo za inicijativu oko formiranja stranke od strane Izetbegovića, onda opet oni moji sumnjićavi šefovi počese prebacivati za moje loše procjene. Kažem im da je teško ko odolio izazovu vlasti i politike, pa eto nisu ni oni. Kažu, a i ja sam se složio s njima svi su 1983. god. govorili, ne borimo se za vlast, a vidi sada. Opet zaključujemo da su se promijenile okolnosti, da su ovo nova vremena i novi običaji, da je ovo borba političkim sredstvima. Svi smo pretpostavljali da će nam se, ako pobijede, vrlo okrutno revanširati za sve, i dobro i loše. U 1990. god. po potrebi Službe bivam rasporedjen na drugo radno mjesto, na nižu funkciju. Presedan, protestiram kod Novića, novog šefa Službe, kaže da su mi to “spakovali” Skipina i Delić, da bi na moje mjesto doveli nekog svog pulena, da on u tome nije sudjelovao. Žalim se zbog obmana i novom ministru Bešiću i on pokazuje puno razumijevanje, i kaže da će insistirati da se izvrše korekcije, da zadržim isti status. Slaže se on, princip je u pitanju. Ali, ipak ništa. Angažujem se na zadacima sredjivanja dosjea, vidim, bivša Duškova ekipa isposlovala pravo sredjivanja i rukovanja tzv. specijalnih dosjea. koliko je tada vrijedne državne dokumentacije završilo u Beogradu, SDB-u i u KOS-u, a možda i u Zagrebu. Vrijeme će pokazati, a moguće i neke istrage koliko je naša državna arhivska gradja tada osiromašena, pokradena. Nakon objavljenih rezultata prvih višestranačkih izbora, bivša Zgonjaninova ekipa se izenada konsolidirala, vidim Varunek se počeo dodvoravati Kljuiću i kandidira se za šefa SDB- a, Nović Plavšićki i pronose se glasine da će svi ostati na funkcijama, pa čak i ministar Bešić. Medjutim, biva izabran Delimustafić i dodje sasvim nova rukovodna ekipa pomoćnika. Dobijam rješenje u martu 1991. god. za mjesto načelnika Sektora SDB-a Sarajevo, na kojem je tada bio Delić. On me prilikom smjene uvrijedjeno upita: “Boga ti, hoćeš li mi reći kada si postao član SDA? “Odgovorim mu da nisam i da me ne pita za privatne stvari. Otišao je ni s kim se nije pozdravio, osim s Dragišom Mihićem, koji je već tada uveliko radio za KOS i otići će medju prvima u četničku službu. Kad su se konstituirale uprave SDB-a, predložim ga podsekretaru SDB-a Brani Kvesiću za šefa analitike. Ovaj se nećka, kaže anonimus, imam neke loše podatke o njemu. Medjutim, ja ga ubijedim i on biva postavljen za šefa. Iza toga ga upoznajem i preporučujem trojici prvih ljudi u Republici i protežiram a u smislu da na njega treba računati kao na kadrovsko riješenje. Hvalim ga, a i on odradjuje sa mnom neke zadatke oko priprema odbrane Republike, sasvim korektno. Medjutim, imam i drugih signala, ali ja ih tumačim kao zlobni pokušaj remećenja naše korektne saradnje. I ja zaokružujem solidnu rukovodnu ekipu Sektora SDB-a Sarajevo, s kojom ću raditi sve do juna 1993. god. Samo će jedan načelnik u aprilu 1992. god. otići na stranu agresora. Trećeg aprila 1991. god. obavještava me Asim Dautbašić, pomoćnik podsekretara za SDB-a, da mu se najavio na službeni razgovor Marić, bivši inspektor SDB-a Sarajevo i da ovaj insistira da i ja budem prisutan. Marić nas tada zvanično upoznaje sa organizovanom pljačkom katoličkog objekta na Obali Sarajevo, iznoseći detalje o tome. Po njemu, nalog za ovu kriminalnu radnju je došao direktno od Zgonjanina, neposredno je akcijom rukovodio Skipina i o njenom toku upoznat je Delić, a tadašnji načelnik Centra Amir je bio odsutan. Navodno je Skipina lično i ulazio u objekat, kada su devize i odnesene. Fratar Marko je ovo bio prijavio kao kradju i lično se obraćao za pomoć Mariću. Ovaj je obećao da će, preko 97Skipine i Delića, intervenisati da nadležna kriminalistička služba ubrza rad na tom slučaju. Zaista je von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Marić molio ovu dvojicu za pomoć i Skipina je to obežao. Medjutim, ostalo je na obećanju iz razumljivih razloga. U svemu tome osumnjičen je u internom svećeničkom krugu jedan svećenik starije dobi, kome je mogao biti dostupan ključ devizne kase, čovjek se pravdao i u tim danima umro. Da li od nanesene tuge, uvrede? Marić nam je objasnio da ga je ova smrt teško dojmila, pogotovo kada je pohvatao konce ilegalnog upada u ovaj bojekat. Kad su, kako kaže, Skipina i drugi saznali da je spoznao istinu o toj “akciji”, onda su iskoristili neki nesporazum Marića sa paljanskom policijom i izbacili ga na ulicu. Da, sjetih se da mi je dio ove priče iznio i 1985. god. kada me je posjetio na RTV Sarajevo, tražeci uhljebljenje. Poslije ove zaprimljene prijave, Asim je preko dva operativca – sudionika ove akcije provjerio Marićeve navode i pokazalo se da je njegova prijava istinita. Otalo je da se pronadju dokazi o količini ukradenih sredstava. Ja sam provjeravao u SJB Stari grad i SUP Grada šta je preduzeto po fra Markovim prijavima… Medjutim, taj slučaj nije nigdje evidentiran u sačuvanim knjigama iz tog perioda. Zaista je Skipinina intervencija urodila plodom, ali u suprotnom smjeru. Kasnije, u 1993. god. moj nasljednik Mujezinović će o istoj temi obaviti razgovor sa jednom operativkom – svjedokom te akcije, koja će potvrditi Marićeve navode. Ostalo je da se zatraži pojašnjenje kod Delića, a Skipina je već bio na četničkoj strani. Slučaj karakterističan u smislu potvrde zloupotrebe ovlaštenja, kriminaliziranja Službe i postojanja službe u službi. Možda će neko to rasvijetliti jednog dana… Nagovještaj agresije na BiH uslijedio je već u prvim danima maja 1991. god. Na Romaniju, sa četničkom pratnjomi ikonografijom stiže Šešelj, drže govor on i Karadžić na Novakovoj pećini na djurdjevdan. Tom prilikom huška na rat, hvali se da je formirao četnicki korpus u Bosni, posjećuje sjedište SDS-a u Sarajevu. Na putu do Sarajeva i nazad prema Beogradu, zadržava se u više mjesta, poziva Srbe na rat protiv Muslimana i Hrvata. Uzavrelo stanje. Za njim je raspisana potjernica RSUP-a Hrvatske, zbog izvršenih krivičnih djela oružanog napada u Borovom Selu i Lici. Predlažem i pripremam njegovo hapšenje, što podržava ministar Delimustafić, ali treba da na kraju verifikuju ljudi iz politike. Držimo ga pod kontrolom sve do Zvornika i meni se naredjuje da se iz političkih razloga odustane od hapšenja. Kojih? Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 29. septembar 2009. O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetdrugi deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | [2] Comments ISPOVEST ALIJINOG AGENTA Munir Alibabić Munja je rodjen 17. 10. 1950. godine u Srbljanima – Bihać. Osnovnu školu pohadjao je u Srbljanima, Jezeru Bihać i Ostrošcu kod Cazina, Učiteljsku školu završio u Bihaću, a FPN odsjek sociologije u Sarajevu. Bio zaposlen u SDB i MUP R BiH od 01. 03. 1973. godine do 01. 02. 1996. godine. U ratu obavljao funkciju načelnika sektora SDB i načelnika CSB Sarajevo. Nosilac je Zlatne policijske značke iz 1992. godine. Svojevremeno kao inspektor SDB BiH isledjivao je Aliju Izetbegovića, a od 1993. kao policajac radio je u muslimanskoj tajnoj službi, odakle ga je i isterao baš Alija Izetbegović. Ovo je njegova ispovest : 98 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... - Dolaskom u Sarajevo, sredinom 1975. dobivam resor liberalizma i anarholiberalizma, i tu se, kroz mjere Službe, posredno-operativno, sretoh sa Rajkom Nogom, Radovanom Karadžićem, Gojkom Djogom, Dobricom Ćosićem… Interesantno je da su upravo oni sumnjali da Karadžić radi za KOS, jer su nadležni blagovremeno saznavali za detalje razgovora njegovih prijatelja s njim, vodjenih u četiri oka. Prijatelji su imali silne peripetije, a on nikad nije pozivan, privodjen i hapšen zbog verbalnog delikta, koristio je pogodnosti specijaliziranja na Zapadu, mimo svih kriterija. Nije se nikad znalo da li specijalizira kao psihijatar, književnik ili sportista! Koristio je sve, imao neobjašnjive prednosti, privilegije na radnom mjestu, medju prvima privatno ordinirao, sjedio na klupi FK “Sarajevo”, opljačkao firmu “Gradjenje”, pušten – oslobodjen odgovornosti. Vodila ga i spasavala nevidljiva ruka. Tokom boravka u Beogradu, a u povodu sudjelovanja na jednom od kongresa književnika, Nogo i kompanija su, u to sam se uvjerio, stalno kukali kolegama iz Srbije, o svojoj navodnoj nacionalnoj ugroženosti, ponižavajućem položaju u Bosni. Izjavljivali su da je lako biti Srbin u Srbiji, ali teško u Bosni, tražili zaposlenje u Beogradu, hvalili JNA, govoreći da jedino njoj vjeruju, napadali SKBiH, a hvalili SK Srbije. Provjeravali smo, zaista su svi imali briljantne karakteristike iz JNA…Da li su ih pisali oficiri Vojne bezbjednosti – KOS-a? Od 1976. radim na problematici birokratsko-dogmatskoj, i sa strukturom IB-ovaca, rukovodićevaca, IB emigranata se susrećem, sve do 1983. god. Preko njih su se uglavnom prelamali “odnosi SFRJ-SSSR”. Svaki zastoj, konflikt medju emigrantima, sve do 1983. Jedno od pitanja koje je ostalo otvoreno glasi: Zašto 1948. god. nisu hapšeni agenti NKVD-a? Ovi su imali instrukciju da verbalno osude Rezoluciju IB-a. Interesantno je da su iseljednici upravo na Golom otoku natjerali mnoge IB-ovce da izmisle i da priznaju da su radili za NKDV, za GESTAPO, specijalnu policiju, talijansku OVRU, UNS-u.Svaki je izabrao za sebe odgovarajućeg špijunskog gazdu. Poneko i dvojicu. Mogao je čovjek raditi za GESTAPO i NKVD uzastopce.” A kakav je bio taj isljednik?” Bio je preglup, čak i za svoj posao. Sam, izlučen iz čvrstog stada najboljih sinova naše Partije, preambiciozan, udario je stranputicom i ponašao se kao da je Berijin sinovac. Tražio je špijune, i špijune i špijune. I razumljivo, nalazio ih”. U tom periodu je, u januaru 1977. god., na misteriozan način, u avionskoj nesreci poginuo predsjednik SIV-a Džemal Bijedić, sa suprugom i saradnicima. U saopćenje o tome, u “Oslobodjenju” od 19.1.1977. god., nije rečeno ništa konkretno, čak ni indicija uzroka nesreće. Istragu su vodile službe SDB RSUP-a, SSUP- i KOS-a, s tim da je veći dio istražnih radnji izvodio dio ekipe iz 1991. god. kod sredjivanja dokumentacije imao “specijalni status”, tako da ga niko nije mogao koristiti bez saglasnosti ministra, šta li se krilo iza tih “specijalnih” pozicija? Najvjerovatnije je da su mnoga dokumenta prenesena u Beograd, na sigurnije mjesto, u KOS i SDB SSUP-a. Ova pogibija je bila veliki gubitak za Jugoslaviju i, naročito, Bosnu. Ovom i kasnijom Titovom smrću stavljena je tačka na jedan period djelovanja i razvoja službe SDB RBiH u postplenumskom razdoblju, dakle od 1966-1980. god. koji je specifičan. osnovna karakteristika je da se SDB uspjela u tom periodu kadrovski obnoviti, nacionalno izbalansirati približno strukturi stanovništva sa izuzetkom rukovodnog sastava, da je bila orijentirana uglavnom na prevenciju, sa izuzetkom IB-ovštine i ekstremne emigracije. Dakle, kategorija unutrašnjeg neprijatelja je rijetko krivično gonjena, korištene su mjere upozorenja, razgovora. Vodilo se računa o ravnoteži nacinalnoj, tretiranih slučajeva, tako da su poslije primjene mjera prema, recimo, jednom imamu, slijedile iste ili slične prema svećeniku i svešteniku. Odnos SDB-a i KOS-a bio je rivalski, istina, razmjenjivali su se podaci, ali se strogo vodilo računa o razgraničenju nadležnosti. Ako se desilo da starješina iz SUP-a bez dogovora, neovlašteno, ustupi podatke KOS-u, bio je izložen oštrim sankcijama; gubljenju funkcija, ponekad mu je odredjivan pritovr i dr. Rad SDB je kontrolirala Partija, i ova (SDB) se ponašala kao njen istureni odred, najsavjesniji dio. Zbog toga su se za primjenu mjera SDB protiv članova Partije trebala posebna komitetska odobrenja i ona su bila rijetka, čime su nečlanovi SK dovodjeni u neravnopravan položaj i odnos prema njima u osnovi je bio drskiji, oštriji, bez mnogo obzira. Rukovodstvo SDB-a je cijeli ovaj period nosilo hipoteku Ranković i bilo ubijedjeno da, što više Partija bude utjecala na rad SDB-a, bit će manje propusta, a samim tim i kritika. 99Duško Zgonjanin, faktički prvi čovjek RSUP-a, već 1981. god. formira ekipu ljudi koji će, sa izvesnim von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... odstupanjima i dopunama 1986. i 1987. god., vedriti i oblačiti cijelih deset godina. Posebno je forsirao tandeme koji su u napredovanju pratili jedan drugog, kao na sportskim takmičenjima. Opredijelio se za slijedeće: Slobodan Skipina Borisa Delić SDB Sarajevo, Todor Panjković, Milan Ljubojević SDB Bihać, Mile Mandić , Djuro Savić Banja Luka, Bogdan Nikolić Doboj, Mehmed Bajrić Budimir Nikolić Tuzla, Slobodan Šarenac Mostar, Tanović Radoš Goražde, a na republičkom nivou Resid Musić Boris Tankosić, Željko Varunek Dragan Kijac, Ristu Basića, Ranka Pejanovića, Jerku Bradvicu, Brunu Socea, Sredoju Novića i Jovu Tadića. Druga kategorija rukovodilaca se teško uklapala u ovu ekipu izabranih, koji su bili neka vrsta službe u službi, neprikosnoveni, nepogrešivi i kao takvi su u strukturi izvršilaca vezali za sebe “pouzdanije i povjerljivije operativce”, koji su odradjivali specijalne zadatke, pogotovo one na ivici propisa i ovlaštenja. Ti su morali izvršiti i šutjeti, ali su za to bili i specijalno nagradjivani. U osnovi, bili su to loši ljudi i operativci i kolektiv ih je, zbog povlaštenog položaja, sitnog denunciranja i laskanja, prezirao. Uz ovu Zgonjaninovu ekipu, u KOS-u u BiH su od 1980-1990. god., pored Mileta Babića, “harali” Aleksandar Vasiljević, Simeun Tomanov, Fikret Muslimović, negdje 1984. i 1985. god., pojavio se jedan poručničić Enver Mujezinović, čulo se za Jusufa Jašarevića, Seju Ćudića, Šaćira Arnautovića i druge, i sadašnje i bivše kosovce. Zgonjanin i Vasiljević, naravno uz podršku na saveznom nivou, na terenu Bosne provode simbiozu SDB i KOS-a, u kojoj KOS ipak dominira. Tako se organiziraju zajedničke akcije praćenja aktivnosti nacionalista i kleronacionalista, provjerava se i pokriva svećenički podmladak, kategorija studenata teologije u Jugoslaviji i vani, organiziraju se zajedničke vježbe na terenu, od Bihaća do Zvornika i Gacka, rukovodni kadar milicije pohadja vojne kurseve u Bileći, preko tzv. odbrambenih priprema dobar dio aktivnosti SDB-a se utapa u KOS, kadrovi se preko toga upućuju na dnevne kontakte, organiziraju se zajedničke akcije obezbjedjenja, provode se zajedničke mjere suzbijanja “kontrarevolucije” na Kosovu. Rezervni sastav SDB-a i milicije bira se uz pomoć KOS-a. U takvim okolnostima, KOS preko svojih organizacionih jedinica u trupama, komandama, Ministarstvu odbrane, TO-u, vojnoprivrednom sektoru i “rezervnog sastava”, koji regrutira iz strukture zaposlenih u sredstvima informisanja, obrazovanju, velikim privrednim sistemima, strukturi vjerskih službenika, civila na radu uArmiji i klasičnih agenata i njihovih veza operativno pokriva cijelo područje BiH, njene ključne državne organe. Rezultat toga su i usaglašene procjene SDB-a i KOS-a oko stanja na terenu, u masama, čime se odredjivao rad drugih državnih organa, pa i SK u cjelini, koji je pretendirao na rukovodnu ulogu u sistemu i pokušao izvesti demokratske promjene. No, čelni kadrovi Partije, sa malim iznimkama, uklopili su se i bili počašćeni što im čelnici SDB-a i KOS-a vjeruju, te su se prema njima odnosili kao prema svojim zaštitnicima, pa su propuste Službe i KOS-a često predstavljali kao kolosalne uspjehe. Prioritetan interes SDB i KOS-a bile su kategorije albanskih, zatim hrvatskih i muslimanskih nacionalista, a ostale su bile ipak sporadičnije, ravnoteže radi i za nastup pred javnošću. Možda će u vezi sa ovim biti interesantan slučaj jednog bivšeg vojnika iz Zagreba, koji je 1981. god. u VP u Čapljini vrbovan za saradnju, a onda upućen na zadatak, o čemu je zapisano: “Lončarević (Mišo KOS-vac kojeg smo sretali u Sarajevu 1992. i 1993. god. p. aut.) mu je uoči odlaska dobacio onako u prolaze E, sad ćeš ti Marku Veselici ofarbati jaja. čim je doputovao u Sarajevo, javio se potpukovniku Vasiljeviću, koji ga je odveo na ručak u tamošnji Dom JNA u samom središtu grada. Tad je upitao Vasiljevića: Zašto vam je Marko toliko interesantan? A ovaj odgovorio: E, pa vidi! Da, zapravo ja ne znam sasvim precizno kakve su trenutno prilike u Zagrebu, ali valjda i sam vidiš da situacija u čitavoj Jugoslaviji nije baš stabilna. Na Kosovu su izbili veliki neredi! Tito je umro! Marko je, pretpostavljam, vrlo opasna osoba koja bi u takvim okolnostima mogla da izazove velike ekscese! Zato je najbolje da ga maknemo!” Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović 28. septembar 2009. 100 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI-četrdesetprvi deo Posted by bokisingl under DRŽAVNA BEZBEDNOST | Oznake: ŠPIJUNSKA MAFIJA | [2] Comments IZMEDjU TRI VATRE Kako su se 1991. godine muslimanski nacionalisti na izborima dokopali vlasti u Bosni i Hercegovini, odmah je smenjen Avdo Hebib, načelnik milicije MUP-a BiH, a na njegovo mesto Alija Izetbegović je doveo drugog muslimana Jusufa Pušinu, nekadašnjeg direktora Milicijske škole. Ovo kadrovsko i nacionalno pomeranje u bosanskoj policiji deo je taktičke igre SDA da od MUP-a BiH napravi muslimansku miliciju, koja bi vremenom, prerasla u pravu stranačku vojsku. To Avdo Hebib nije uspeo da uradi, pa je zamenjen tvrdjim čovekom. Ujedno, to je i najava novih kadrovskih promena. Očekivalo se da će Alija Izetbegović i kao predsednik republike, ali i kao lider ove stranke, smeniti suviše mekanog i jugoslovenski orijentisanog ministra unutrašnjih poslova Aliju Delimustafića. Velike kadrovske promene unutar MUP-a BiH počele su odmah posle višestranačkih izbora, koji su završeni triplim nerešenim rezultatom. Partija koja se domogla presedničkog kabineta, SDA, za ministra policije postavila je Aliju Delimustafića. HDZ je za ministra odbrane imenovao Jerka Doka. Dok je SDS dobio resore kontrole ovih bezbednosnih institucija, u kojima su Biljana Plavšić i dr Miodrag Simović. A to je za SDA značilo pravo da u MUP-u BiH sva najvažnija mesta dodeli Muslimanima. Tada je u Sarajevu izbegnuto i imenovanje načelnika SDB MUP BiH, pa i načelnika SDB SSUP-a, jer je po nacionalnom ključu to trebalo da bude Srbin. Naime, prvi put posle rata dogodilo se da je u Službenom listu SFRJ objavljeno imenovanje Sredoja Novića iz MUP BiH za šefa savezne Službe državne bezbednosti, a da do njega nikada nije došlo, jer to nije bilo po volji vladajućoj muslimanskoj struji u BiH. Srbi su postavljenje Alije Delimustafića prihvatali, jer im je izgledao kao politički umerenjak. Alija Delimustafić je rodjen januara 1954. godine u Olovu. Završio je prava i neko vreme radio u SUP-u Sarajevo, potom u Domu JNA, trgovinskom preduzeću ” Voćar “, a bio je i direktor ” Geneksa “. Posao prvog policajca BiH, kažu njegovi poznavaoci, prihvatio je kao profesionalac, zato mu je i smetalo neprestano politizovanje MUP-a BiH, pa je jednom prilikom ogorčen javno izjavio: Uslovi za očuvanje javnog reda, mira i bezbednosti u BiH nikada nisu bili gori nego početkom devedesetih godinu, jer su medjunacionalni odnosi i u ovoj republici bili dovedeni do ivice gradjanskog rata. U takvoj situaciji ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić odlučio se za reorganizaciju MUP-a BiH. Formalno-pravne promene, medjutim, nisu dovele do bitnijih poboljšanja stanja u policijskim stanicama. Dr Miodrag Simović, potpresednik vlade za oblast unutrašnjih poslova javno rekao da je služba bezbednosti BiH praktično dovedena u situaciju da ne može da ostavaruje svoju funkciju. U MUP-u 41,8 odsto radnika je bez stana. U miliciji trinaest odsto radnih mesta nije popunjeno. A uskladjivanje nacionalne strukture radnika MUP-a sa nacionalnom strukturom stanovništva predstavlja, takodje, veliki problem, s obzirom da dosadašnji nacionalni sastav u stanicama javne bezbednosti neodgovara u potpunosti nacionalnom sastavu stanovništva ! A to u politici znaci, da su u mestima, gde Srbi čine većinu, načelnici, pa i milicionari, uglavnom, Muslimani, što u ovim vrućim vremenima ne daje garancije za miran i bezbedan život. Čovek koji je prvi uspostavio vezu izmedju Zagreba i Sarajeva, odnosno HDZ-a i SDA, bio je bivši milicioner i obaveštajac SSUP-a Nurif Rizvanović. Neki sumnjaju da radi za nemačku obaveštajnu službu i da je on rukovodio akcijom dovodjenja članova IRE u redove Zbora narodne garde. Kako bilo da bilo, Nurif Rizvanović je 1991. bio glavni zagovornik stvaranja muslimanske milicije, makar i u saradnji sa bosanskim HDZ-om. Pretpostavlja se da je Rizvanović pomagao i Miru Kovaču, predsedniku opštine Posušje, da preko svoje braće Ante i Ljube Kovača iz Nemačke prošvercuju 101 von 104 24.11.13 16:14 oružje, radio-stanice i lekove za ” svoju vojsku “. Ministar policije Alija Delimustafić pokušao je da se
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... suprostavi ovoj nacionalizaciji MUP-a BiH, ali u tome nije uspeo, jer je bio neprestano okružen, uglavnom, muslimanskim kadrovima. Ti isti ljudi su 1991. godine u poverljivoj septembarskoj informaciji o bezbednosnom stanju u BiH, otkrili postojanje paravojnih formacija, ali, uglavnom, u srpskim krajevima: na Ozrenu, u Bosanskoj Gradiški, na Romaniji, na Baniji. A kada je trebalo te iste krajeve braniti od ustaških napada iz Hrvatske, MUP BiH je zakazao. Nije to bio jedini neuspeh MUP-a BiH da zaštiti srpsko stanovništvo u ovoj republici. Batinaši koji su prebili ministra za informacije Velibora Ostojića ni do danas nisu pronadjeni. U Banja Luci zu izvršena četiri atentata na srpske lidere i predsednika opštine. Napadači nisu nikada identifikovani. Zbog nepružanja pomoci Krajišnicima, Srbi u BiH su u više navrata javno izjavljivali da nemaju poverenje u MUP BiH. A to je i generalni stav dr Radovana Karadžića i Srpske demokratske stranke. Sve to ukazivalo je na mogućnost zaoštravanja situacije u BiH, pa je ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić inicirao sastanak sa Petrom Gračaninom, ministrom federalne policije i generalom Aleksandrom Vasiljevićem, tada načelnikom Uprave bezbednosti SSNO. Na ovom skupu u Milićima dogovoreno je da SSUP i JNA pomognu MUP BiH tehnički i kadrovski da se suprostavi delovanju paravojski, terorista i kriminalaca. A to znači da je Alija Delimustafić i tada definitivno odbio ideju o stvaranju muslimanske milicije i hrvatske vojske, pod pokroviteljstvom SDA tj. HDZ. Time je doveo u pitanje i svoj opastanak u MUP-u BiH. Jer, ako je Avdo Hebib “pomeren” samo zato što miliciju nije obukao u muslimansku uniformu šivenu u Sanskom Brodu, onda se logično očekivalo da će i Alija Delimustafić platiti ceh zbog svoje stranačke i nacionalne nediscipline. U BiH, državi sa tri entiteta, sa tri kantona, tri policije i armije, stvorene su i tri (kontra)obaveštajne službe. Sa starim kadrovima SDB SSUP-a i KOS-a JNA, i takodje, na organizacionim ostacima Službe državne bezbednosti BiH u Sarajevu, i njenim odelenjima u Mostaru i Banjaluci. Kako je to izgledalo priča Petko Pele Budiša, prvi čovek Službe bezbednosti Semberskog okruga, bivši glavni inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, i prvi saradnik od početka rata bivšeg ministra policije Tome Kovača : - Rodjen sam pre 35 godina u Mrkonjić Gradu, mada sam od 1977. u Sarajevu gde sam završio školu unutrašnjih poslova na Vračama kao najbolji maturant u sarajevskoj opštini. Odmah po završetku školovanja primljen sam u Službu državne bezbednosti i verovatno sam bio najmladji operativac DB-a u tadašnjoj Jugoslaviji. Bosanska SDB je bila pretežno muslimanska, bilo je i dosta i Hrvata. Srbi su naravno bili u manjini. Medjutim, do prave katastrofe je došlo kada je na mesto nacelnika SDB-a početkom ’80. godina došao Resid Musić, koji će kasnije postati jedan od osnivača SDA, a danas je siva eminencija svega što se dešava u njegovoj rodnoj Tuzli. Kada je postao načelnik SDB-a Resid Musić je tolerisao da se službenici pozdravljaju sa “merhaba” i maltene smo se i mi, Srbi trebali izuvati kada bismo ulazili u njegov kabinet… Užasno me je sve to nerviralo, ali sam radio svoj posao sve dok nisam 1984. godine gotovo isteran iz službe. Te godine su se u Mostaru pojavili grafiti “živela Velika Srbija”, “Dole crvena buržoazija”. A neposredno pred rat se ispostavilo da iza njih stoji jedan od osnivača HDZ-a i HVO-a, bivši pripadnik službe Jerko Kostić. Bila je to njihova akcija dezinformacija. U Mostaru sam proveo neko vreme i kada sam se vratio optužili su me za kontakte sa srpskim nacionalistima i za nekakve “malogradjanske sklonosti”, lično me je isledjivao Musić. Zabranjen mi je kontakt sa kolegama, dolazak na posao… Rat je počeo. Kovačev školski kolega sa Više škole SUP-a u Zemunu, Jusuf Pušina, čiji kumovi žive u Beogradu i čija je supruga na početku rata uživala veliko gostoprimstvo u Srbiji, je organizovao zajedno sa Ejupom Ganićem “zelene beretke”, najčešće od grupice predratnih huligana. Na kolegijumu u Ministarstvu unutrašnjih poslova Branko Kresić, načelnik, Hrvat u lice je skresao Muslimanima da znaju kakve su akcije prisluškivanja i praćenja pa čak i postojanja spiskova za likvidaciju čelnika SDS-a i vidjenih Srba provodjene, i da se to isto verovatno sprema i Hrvatima i napustio je sastanak, tako da su u ratnom Sarajevu ostali samo muslimanski policajci. Medjutim, Hrvati su odneli sa sobom i mnogo municije, vozila, naoružanja, prebacili sve to u Hercegovinu i znatno ojačali HVO. Naime, postoji uvreženo mišljenje da su nakon povlačenja dr Karadžića na Pale 102 von 104 24.11.13 16:14 sa najbližim saradnicima i srpski policajci napustili MUP. Jesmo doduše, i to u velikoj meri. Momo
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Mandić je bio pomoćnik ministra policije Alije Delimustafića i mada o njemu neki krugovi pričaju svašta mogu da vam kažem da sam lično u nekoliko navrata bio svedok kada je na Delimustafićeve oči Mandić cepao njegova rešenja o premeštaju srpskih kadrova na lošija radna mesta. Tu je još od srpskih kadrova značajnu ulogu od SDS-ovaca igrao i Mićo Stanišić koji je posle izbora postao načelnik sarajevske policije, a priključio nam se i Tomo Kovač, u to vreme načelnik stanice policije na Ilidži. Mićo, Tomo i ja bili smo tada nekako, frontmeni srpskog otpora u policiji, no imali smo i mnogo naših poverljivih ljudi u ilegali. Zbog mojih aktivnosti normalno je i da je moja porodica trpela. I supruga mi je bila zaposlena u DB-u, pa ju je Asim Dautbašić, tada načelnik, proglasio tehnološkim viškom. Tek kada sam im žestoko pripretio, pa čak i fizičkim obračunom jer sam majstor džudoa, a ako to ne upali i bombom, smirli su se i istog dana moja žena je dobila unapredjenje. Ali, moram da napomenem da su i Delimustafić, Dautbašić, Hebib Avdo, Juka, Caco, Ćelo i ostali bili samo figure u rukama Omera Behmana, današnjeg ambasadora Alijine Bosne u Teheranu. Pa, čak mogu slobodno da tvrdim da je i Alija bio prema njemu u podredjenom položaju. Sve do 1994. godine muslimanska tajna policija je i funkcionisala kao bivši SDB, a onda je pod uticajem, pre svega, Irana i njegove vlade formirana Agencija za istraživanje i dokumentaciju – AID. Njen prvi načelnik bio je Bakir Alispahić, čovek blizak iranskoj tajnoj službi VEBAK, bivši ministar unutrašnjih poslova muslimanske vlade u Sarajevu. AID ima pet odelenja : obaveštajno, kontraobaveštajno, za tajne operacije, obezbedjenje rukovodstva i za tehniku. Okrivljen za tesnu saradnju sa islamskim teroristima, koje su Amerika i CIA proglasili za svoje neprijatelje broj jedan, Bakir Alispahić je smenjen, a njegovo mesto preuzeo je aprila 1995. godine Kemal Ademović, tada komandant specijalnih snaga muslimanskog MUP-a. Ove (kontra)obaveštajne službe novih jugoslovenskih komšija nisu bile brojčano velike. Imale su od dve stotine, kao na primer, Makedonija, do hiljadu zaposlenih u Hrvatskoj. Ali su zato na raznim pozicijama, u dubini Jugoslavije imale svoje saradnike, krtice, doušnike, agente i špijune. Jedno od tih zagonetnih mesta, na kome su se strani obaveštajci okupljali bila je, na primer, Banja Koviljača, pa Subotica, Zvornik, i naravno i Beograd. Na suprotnoj strani ovim tajnim sluzbama, nalazile su se tajne policije i kontraobaveštajci Republike Srpske, Srbije, Crne Gore i Vojske Jugoslavije, koji su ih uspešno razotkrivali i hapsili. General policije Tomo Kovač je muslimanske špijune počeo da juri još po Ilidži i Sarajevu : - Na početku rata imali smo dosta uspeha u hvatanju kojekakvih ubačenih muslimanskih špijunskih grupa, jer smo otkrivali razne strane obaveštajce koji su se predstavljali kao novinari. Kasnije smo taj posao nekako batalili zbog važnijih zadataka koje smo imali, a i zbog nerazumevanja u Vladi. Kako da kontrolišemo špijune kada je u RS bilo dozvoljeno da svako, na iole značajnijoj funkciji, može da razgovara sa strancima bukvalno o svemu. Tako, na primer, sa gradonačelnikom Banjaluke stranci razgovaraju o Mrkonjiću i Šipovu, a on nije svestan toga da je taj stranac došao sa zadatkom da baš njega podigne na nivo ovlašćenog pregovarača, da poništi RS kao državu i da se Republika Srpska kantonizuje. Ili kad ti strani medijatori dodju u Bijeljinu, pa sa tamošnjim gradonačelnikom razgovaraju o Majevici, na primer. Imali smo u Sarajevu predsednike opština koji su u trans pali kada su se rukovali sa Klintonom, jer su valjda mislili da su jako važni ljudi…Kada sam posle izbora u BiH preuzeo stanicu milicije na Ilidži provalio sam muslimanske prislušne centre. Unutar službe oni su vodili samo četvoricu ljudi koje su prisluškivali, potpuno nebitnih. To je meni nešto smrdelo. Ubrzo smo im otkrili potcentar koji je radio isključivo za SDA i u njemu prave spiskove ljudi koje su pratili i prisluškivali. Na njima je bilo oko 60 čelnika SDS-a. I mene su pratili, uvek po trojica muslimana. Oni su bili organizovani preko taksi službe. Na mom spratu je stanovao Musliman Ramiz Delalić, koji je ubio onog našeg svata Gardovića na Baščaršiji. Ja sam svako jutro ostavljao porodicu sa zebnjom da li će im se nešto dogoditi ili ne. Muslimani su pokušali tri puta da mi kidnapuju familiju. Moja supruga i deca su poslednjim avionom napustili Sarajevo. Vozili su se u gepeku aviona, pa su od mraza imali užasne posledice. Hvala bogu, sada je sve u redu. Odnedavno sam, pošto sam navikao da živim u velikom gradu žitelj Beograda, upisujem decu u školu… 103 von 104 24.11.13 16:14
  • DRŽAVNA BEZBEDNOST | Bokisingl's Blog Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II” http://bokisingl.wordpress.com/category/drzavna-bezb... Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović Sledeća strana » Blog na WordPress.com. — The Connections Theme. Prati Follow “Bokisingl's Blog” Pokreće WordPress.com 104 von 104 24.11.13 16:14