Статут АП Војводине који је Народна скупштина Републике Србије потврдила
30. новембра 2009. године, а Скупштина АП Војводи...
националне мањине у националне заједнице. Закон о утврђивању надлежности у
низу одредби, као нпр. у члану 38. и члану 74. ...
Програмом демографског развоја АП Војводине са мерама за његово
спровођење. У изложеној одредби Статута, предвиђа се да АП...
Војводине, заснивају на Уставом и законом утврђеним правима и обавезама
републичких органа, односно на Уставом, законом и ...
надлежности АП Војводине да уређује и обезбеђује равномерни регионални
развој представља противзаконито узурпирање надлежн...
2. Неусаглашеност Статута са Законом о локалној самоуправи („Службени
гласник Републике Србије“, број 129/2007)


Статут А...
Члан 61. став 2.
Чланом 61. став 2. Статута предвиђено је да покрајински омбудсман посебно
штити људска права и слободе од...
покрајинског омбудсмана има значење противзаконитог нарушавања
надлежности Заштитника грађана. То је посебно уочљиво у кон...
законом или прописом Владе и одредити рок за доношење новог прописа.
Уколико се пажљивије сагледају изложене одредбе Стату...
Влада Републике Србије, већ предвиђајући да Влада Србије утврђује и води
политику у оквиру Устава и закона и других општих...
орган аутономне покрајине и поред вишеструких упозорења не почне да врши
поверени посао, или не почне да га врши правилно ...
надзор над извршавањем општих аката аутономне покрајине донесеним у
њеном делокругу и надзор над вршењем послова поверених...
Војводине састоји само од територија укупно 45 јединица локалне самоуправе
(39 општина и 6 градова) које су поименично нав...
што су језик, култура, национална или етничка припадност, порекло или
вероисповест, по којима се разликује од већине стано...
одредбе Закона о заштити права и слобода националних мањина, јасно је да
националне савете не могу да бирају припадници на...
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ ЗАКОНИТОСТИ СТАТУТА АП ВОЈВОДИНЕ

297 views
250 views

Published on

Статут АП Војводине који је Народна скупштина Републике Србије потврдила 30. новембра 2009. године, а Скупштина АП Војводине прогласила 14. децембра 2009. године и који је објављен у „Службеном листу АП Војводине“ број 17. од 14. децембра 2009. године није у складу са низом закона Републике Србије. У складу са чланом 168. став 1. Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи
ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ ЗАКОНИТОСТИ СТАТУТА АП ВОЈВОДИНЕ
(Са сајта ДСС http://www.dss.rs)

Published in: News & Politics
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
297
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
1
Actions
Shares
0
Downloads
2
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ ЗАКОНИТОСТИ СТАТУТА АП ВОЈВОДИНЕ

  1. 1. Статут АП Војводине који је Народна скупштина Републике Србије потврдила 30. новембра 2009. године, а Скупштина АП Војводине прогласила 14. децембра 2009. године и који је објављен у „Службеном листу АП Војводине“ број 17. од 14. децембра 2009. године није у складу са низом закона Републике Србије. У складу са чланом 168. став 1. Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ ЗАКОНИТОСТИ СТАТУТА АП ВОЈВОДИНЕ I Означење одредби и разлози на којима се Предлог заснива Образложење због чега Статут АП Војводине (у даљем тексту Статут) није у складу са појединим законима Републике Србије изложиће се посебно у односу према сваком закону са којим Статут није у складу и за сваку од незаконитих одредби. 1.Неусаглашеност Статута са Законом о утврђивању надлежности АП Војводине („Службени гланик Републике Србије“, број 99 од 30. новембра 2009. године) Статут АП Војводине у низу својих одредби није усаглашен са Законом о утврђивању надлежности АП Војводине (у даљем тексту Закон). Преглед незаконитих одредби Статута и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 3. став 2. Чланом 3. став 2. Статута предвиђено је да се територија АП Војводине не може мењати без сагласности њених грађана изражене на референдуму. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 4. став 2. Закона јер се том одредбом Закона изричито прописује да се територија АП Војводине не може мењати без сагласности њених грађана, изражене на референдуму у складу са законом. Дакле, на основу поређења изложених одредби Статута и Закона, јасно се може уочити да Статут изоставља одређење према коме се сагласност грађана у АП Војводини за промену територије покрајине изражава на референдуму у складу са законом и на тај начин ствара правни основ за организовање и спровођење референдума који се не би одвијао у складу са законом. Члан 6. Чланом 6. Статута предвиђено је да су у АП Војводини Срби, Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Русини, Македонци, као и друге, бројчано мање националне заједнице које у њој живе, равноправни у остваривању својих права. Изложена одредба Статута противзаконито преименује српски народ и
  2. 2. националне мањине у националне заједнице. Закон о утврђивању надлежности у низу одредби, као нпр. у члану 38. и члану 74. тачка 1. и тачка 5. садржи појам националне мањине, па изложена одредба Статута није у складу са наведеним одредбама Закона. Члан 16. став 2. Члан 16. став 2. Статута прописује да АП Војводина закључује међурегионалне споразуме у областима из своје надлежности. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 3. став 2. Закона којим се превиђа да АП Војводина закључује међурегионалне споразуме у оквиру своје надлежности. Статут, судећи према изложеној одредби, противзаконито проширује могућност закључивања међурегионалних споразума на области из надлежности АП Војводине. Закон је међутим предвидео да се међурегионални споразуми могу закључивати у оквиру надлежности АП Војводине, што ни у ком случају не подразумева целину области у оквиру којих АП Војводина уређује поједина питања од покарјинског значаја или обавља пренесене послове. Члан 16. став 4. Чланом 16. став 4. Статута предвиђено је да АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу, уз сагласност Владе Републике Србије, ради промоције, унапређивања својих привредних, научних, образовних и туристичких капацитета, у складу са Уставом и законом. Изложена одредба није у складу са чланом 3. став 3. Закона којим се предвиђа да АП Војводина, у оквиру своје надлежности, може да оснива представништва у регионаима Европе и у Бриселу. Уколико се упореде изложене одредбе, утолико може да се дође до закључка да, према Статуту, АП Војводина може да оснива представништва ради промоције, унапређивања својих привредних, научних, образовних и туристичких капацитета, док према Закону, АП Војводина може да оснива представништва у оквиру своје надлежности. Промоција и унапређивање покрајинских привредних, научних, образовних и туристичких капацитета није у надлежности АП Војводине, а представништва се према изложеној одредби Закона могу оснивати само у оквиру надлежности аутономне покрајине. Члан 21. став 1. Чланом 21. став 1. Статута предвиђено је да ради стабилног демографског развоја, АП Војводина обезбеђује додатна и допунска права и заштиту, односно виши степен заштите породице, права деце, трудница, мајки током породиљског одсуства и самохраних родитеља са децом. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 58. Закона којим се прописује да АП Војводина, преко својих органа, у складу са законом, утврђује и обезбеђује додатна и допунска права и заштиту,односно виши степен заштите породице, права деце, трудница, мајки током породиљског одсуства и самохраних родитеља са децом, у складу са
  3. 3. Програмом демографског развоја АП Војводине са мерама за његово спровођење. У изложеној одредби Статута, предвиђа се да АП Војводина обезбеђује додатна и допунска права ради стабилног демографског развоја, док Закон предвиђа да АП Војводина та права и заштиту утврђује и обезбеђује у складу са Програмом демографског развоја АП Војводине са мерама за његово спровођење. Члан 26. став 1. Чланом 26. став 1. Статута предвиђено је да су у органима и организацијама АП Војводине у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински језик и њихова писма, у складу са законом и покрајинском скупштинском одлуком. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 76. став 1. Закона којим се предвиђа да АП Војводина, преко својих органа, ближе уређује службену употребу језика и писма националних мањина на територији АП Војводине, у складу са законом. Ближе уређивање службене употребе језика и писма националних мањина које се Законом предвиђа подразумева уређивање видова, начина службене употребе језика и писма националних мањина, а не и утврђивање који су језици и писма у службеној употреби. Штавише, уколико Уставни суд стане на становиште да је члан 6. Статута у складу са Законом, утолико ова одредба Статута не би могла да буде у складу са Законом јер су њом набројани језици и писма националних заједница, а не и националних мањина чију службену употребу, на основу члана 76. став 1. Закона, АП Војводина може ближе да уреди. Члан 26. став 2. Чланом 26. став 2. Статута предвиђено је да ће се примена латиничког писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине уредити покрајинском скупштинском одлуком у складу са законом. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 76. Закона којим се не предвиђа могућност да АП Војводина уреди „примену“ латиничног писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине. Штавише, Закон ни у једном члану не познаје појам „примена“ писма у органима и организацијама АП Војводине, па је несумњиво да изложена одредба Статута није у складу са Законом. Члан 28. став 1. Чланом 28. став 1. Статута предвиђено је да се међусобни односи републичких и покрајинских органа при извршавању закона и других републичких прописа заснивају на Уставом, законом и Статутом предвиђеним правима и обавезама републичких и покрајинских органа и на њиховој сарадњи. Изложена одредба Статута није у складу са прецизно формулисаном одредбом члана 5. став 2. Закона којом се јасно прописује да се при извршавању закона и других прописа Републике Србије, међусобни односи органа Републике Србије и органа АП
  4. 4. Војводине, заснивају на Уставом и законом утврђеним правима и обавезама републичких органа, односно на Уставом, законом и Статутом утврђеним правима и обавезама органа АП Војводине. Дакле за разлику од изложене одредбе Закона која јасно предвиђа да се права и обавезе републичких органа утврђују Уставом и законом, Статут предвиђа да се права и обавезе републичких органа у међусобној сарадњи предвиђају не само Уставом и законом, већ и Статутом. Предвиђање права и обавеза републичких органа подзаконским актом какав је Статут АП Војводине није у складу са Законом. Члан 28. став 2. Чланом 28. став 2. Статута предвиђено је да ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из своје надлежности, АП Војводина може предложити оснивање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике Србије и органа АП Војводине. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 5. став 3. Закона којом се предвиђа да ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из надлежности АП Војводине, Влада, на иницијативу извршног органа АП Војводине, може основати Сталну мешовиту комисију састављену од представника Владе и извршног органа АП Војводине. Уколико се упореде изложене одредбе Статута и Закона, утолико може да се дође до закључка да Статут омогућава АП Војводини да предложи стварање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике и органа АП Војводине, док је Законом могућност предлагања дата само извршном органу покрајине и то само ради предлагања Влади Републике Србије да оснује Салну мешовиту комисију састављено само од представника Владе и извршног органа покрајине. Члан 29. тачка 1. Чланом 29. тачка 1. Статута предвиђено је, између осталог, да је АП Војводина надлежна да доноси просторни план мреже инфраструктуре и мреже подручија или објеката са посебним функцијама за подручија на територији АП Војводине. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 10. Закона којим се не предвиђа та надлежност АП Војводине. Будући да није изричито одређена Законом, јасно је да је та надлежност Статутом противзаконито узурпирана. Члан 29. тачка 2. Чланом 29. тачка 2. Статута предвиђено је да је АП Војводина надлежна да уређује и обезбеђује равномерни регионални развој. Будући да је чланом 10. Закона само у тачки 13. изричито предвиђена надлежност АП Војводине у сфери равномерног регионалног развоја која је одређена као надлежност аутономне покрајине да прати спровођење програма мера и активности за равномерни регионални развој, јасно је да је статутарно прописивање
  5. 5. надлежности АП Војводине да уређује и обезбеђује равномерни регионални развој представља противзаконито узурпирање надлежности. Члан 29. тачка 5. Чланом 29. тачка 5. Статута предвиђено је између осталог да АП Војвоина у сфери заштите животне средине проглашава одређену територију за заштићено природно добро и прописује мере заштите у складу са законом. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 25. Закона којим су уређене надлежности АП Војводине у сфери заштите животне средине. Ни једном одредбом члана 25. Закона није предвиђена надлежност АП Војводине да проглашава одређену територију за заштићено природно добро, па је јасно да статутарно прописивање те надлежности АП Војводине представља проивзакониту узурпацију надлежности. Члан 30. став 1. Чланом 30. став 1. Статута предвиђено је да Скупштина АП Војводине може донети пропис за привремено извршавање републичког закона на територији аутономне покрајине, уколико надлежни републички органи нису донели такав правни акт у роковима предвиђеним законом. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 9. став 3. Закона којим је јасно прописано да, уколико надлежни орган Републике Србије не донесе пропис за извршавање закона у року утврђеном тим законом, АП Војводина може, у областима које су у складу са Уставом и законом у надлежности АП Војводине, односно које су законом одређене као питања од покрајинског значаја, својим актом, у оквиру законског овлашћења за доношење извршног прописа, привремено уредити извршавање закона на територији АП Војводине. Уколико се продубљеније сагледају изложене одредбе Статута и Закона, утолико може да се закључи да Статут противзаконито проширује могућност да се донесе покрајински пропис за привремено извршавање републичког закона на територији АП Војводине, омогућавајући то практично увек када надлежни државни органи нису донели такав акт, док Закон предвиђа ту могућност само у областима које су у надлежности АП Војводине, односно у питањима која су законом одређена као питања од покрајинског значаја, под условом да надлежни републички органи нису донели пропис за извршавање закона. Такође, Статут предвиђа надлежност Скупштине АП Војводине за доношења прописа за привремено извршавање закона, док Закон прописује да АП Војводина може да доноси такве прописе што треба тумачити као могућност да њени надлежни органи, под условом предвиђеним законом, могу да доносе прописе за извршавање закона.
  6. 6. 2. Неусаглашеност Статута са Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Србије“, број 129/2007) Статут АП Војводине није усаглашен ни са Законом о локалној самоуправи. Преглед одредби Статута које нису у складу са овим Законом и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 10. став 4. Чланом 10. став 4. Статута предвиђено је да се положај Града Новог Сада, као главног, административног центра АП Војводине уређује покрајинском скупштинском одлуком, у складу са законом. Изложена одредба није у складу са чланом 2. Закона о локалној самоуправи којим је, између осталог, предвиђено да је локална самоуправа и право и способност органа локалне самоуправе да у границама закона, уређују послове и управљају јавним пословима који су у њиховој надлежности. Будући да локална самоуправа подразумева право и способност органа локалне самоуправе да у границима закона уређују послове и управљају јавним пословима, јасно је да се положај града Новог Сада који је једна од јединица локалне самоуправе не може уређивати покрајинском скупштинском одлуком. Ова одредба Статута такође није у складу ни са чланом 23. став 4. Закона о локалној самоуправи којим је предвиђено да се одредбе тог закона о општини примењују и на град, ако тим законом није другачије одређено. Будући да су Законом о локалној самоуправи прецизно уређена надлежности и остала питања од значаја за правни положај локалне самоуправе, јасно је да ова одредба Статута није у складу са Законом о локалној самоуправи. Члан 44. став 1. и 2. Чланом 44. став 1. и 2. Статута предвиђено је да право предлагања покрајинских одлука и општих аката које доноси Скупштина, осим Владе АП Војводине, посланика, најмање 15 000 бирача имају и скупштине јединица локалне самоуправе (став 1.), а да предлог за доношење покрајинске скупштинске одлуке, осим Владе АП Војводине, најмање пет посланика, најмање 30 000 бирача могу да поднесу и скупштине јединица локалне самоуправе. Такво решење не само да није у складу са чланом 191. став 2. Устава Републике Србије према коме скупштина општине врши послове утврђене тим чланом Устава, као и друге послове одређене законом и статутом, већ није у складу ни са Законом о локалној самоуправи који у члану 32. прописује надлежности скупштине општине, а међу које не спада предлагање покрајинских одлука и општих аката које доноси Скупштина АП Војводине.
  7. 7. Члан 61. став 2. Чланом 61. став 2. Статута предвиђено је да покрајински омбудсман посебно штити људска права и слободе од повреда учињених незаконитим, нецелисходним и неефикасним поступањем органа покрајинске, градске и општинске управе, организација и јавних предузећа и установа које врше управна и јавна овлашћења, а чији је оснивач покрајина, односно град или општина на територији АП Војводине. Изложена одредба није у складу са чланом 97. Закона о локалној самоуправи. Таквом одредбом Статута се вређа, односно нарушава и узурпира надлежност општинских и градских заштитника грађана у једницама локалне самоуправе на територији АП Војводине која је прописана Законом о локалној самоуправи као актом више правне снаге у односу на Статут. Одредбом члана 97. став 1. Закона о локалној самоуправи је предвиђено да је општински, односно градски заштитник грађана овлашћен да контролише поштовање права грађана и да утврђује повреде учињене актима, радњама или нечињењем свих органа управе и јавних служби, ако се ради о повреди прописа и општих аката јединице локалне самоуправе. 3. Неусаглашеност Статута са Законом о Заштитнику грађана („Службени гласник Републике Србије“, број 79/2005 и 54/2007) Статут АП Војводине није усаглашен ни са Законом о заштитнику грађана. Преглед одредби Статута које нису у складу са овим Законом и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 61. став 1. и 2. Чланом 61. став 1. и 2. Статута предвиђено је да је покрајински омбудсман независан и самосталан орган аутономне покрајине, који штити људска права и слободе сваког лица, зајемчена Уставом, потврђеним међународним уговорима о људским правима, општеприхваћеним правилима међународног права, законом и прописима АП Војводине (став 1.), и да покрајински омбудсман посебно штити људска права и слободе од повреда учињених незаконитим, нецелисходним и неефикасним поступањем органа покрајинске, градске и општинске управе, организација и јавних предузећа и установа које врше управна и јавна овлашћења, а чији је оснивач покрајина, односно град или општина на територији АП Војводине. Изложене одредбе Статута нису у складу са члановима 1, 2. и 17. Закона о заштитнику грађана. Према члану 1. тог Закона, Заштитник грађана је назависан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења (органа управе). На основу изложене одредбе, јасно је да Заштитник грађана првенствено надлежан да штити права и да контролише рад органа управе на целој територији Републике Србиј и да статутарно предвиђање постојања
  8. 8. покрајинског омбудсмана има значење противзаконитог нарушавања надлежности Заштитника грађана. То је посебно уочљиво у контексту члана 2. Закона о Заштитнику грађана којим је у ставу 1. изричито предвиђено да је Заштитник грађана независан и самосталан у обављању послова и да у обављању послова из своје надлежности поступа у оквиру устава, закона и других прописа и општих аката, као и ратификованих међународних уговора и општеприхваћених правила међународног права. Посебно је важно да се укаже да је концепт одређивања надлежности Заштнитника грађана који је прихваћен у Уставу и Закону о заштнитнику грађана заснован на врсти акта којим су нечије право и слобода повређени. Надлежност Заштника грађана постоји ако се ради о повреди републичких закона, других прописа и општих аката, што је изричито и прописано одредбом члана 17. Закона о заштитнитку грађана, па је несумњиво јасно да су одредбе члана 61. став 1. и 2. Статута противзаконите. 4. Неусаглашеност Статута са Законом о Влади („Службени гласник Републике Србије“, број 55/2005, 71/2005,101/2007 и 65/2008). Статут АП Војводине није у складу ни са Законом о Влади. Преглед одредби Статута које нису у складу са овим Законом и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 16. став 4. Чланом 16. став 4. Статута предвиђено је да АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу, уз сагласност Владе Републике Србије. Будући да је Уставом Републике Србије, члан 123. тачка 6. предвиђено да Влада Републике Србије, осим послова утврђених тим чланом Устава, врши и друге послове одређене Уставом и законом, јасно је да би надлежност Владе за давање сагласности за оснивање представништава АП Војводине у регионима Европе и у Бриселу морала да буде утврђена Законом о Влади. Закон о Влади међутим ни у једној својој одредби не садржи изричито утврђену надлежност Владе да даје такву сагласност. Будући да Законом о Влади није поредвиђено да Влада даје сагласност за оснивање представништава АП Војводине у регионима Европе и у Бриселу, јасно је да је статутарно уређивање такве надлежности Владе противзаконито. Члан 30. став 1. Чланом 30. став 1. Статута предвиђено је да Скупштина АП Војводине може донети пропис за привремено извршавање републичког закона на територији аутономне покрајине, уколико надлежни републички органи нису донели такав правни акт у роковима предвиђеним законом. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 8. став 2. и 3. Закона о Влади. Тим одредбама Закона о Влади предвиђено је да у случају да орган државне управе не донесе пропис, пропис доноси Влада, ако би недоношење прописа могло изазавати штетне последице по живот или здравље људи, животну средину, привреду или имовину веће вредности. Ставом 2. тог члана Закона о Влади предвиђено је да Влада може поништити или укинути пропис органа државне управе који је у супротности са
  9. 9. законом или прописом Владе и одредити рок за доношење новог прописа. Уколико се пажљивије сагледају изложене одредбе Статута и Закона о Влади, утолико се може доћи до закључка да се Статутом ствара потпуно противзаконити режим доношења прописа за извршавање закона. Наиме, није у складу са Законом о Влади да се Статутум АП Војводине предвиди да Скупштина аутономне покрајине може донети пропис за привремено извршавање закона на територији аутономне покрајине ако Закон изричито предвиђа да се у случају да републички управни орган није донео пропис, надлежност за доношење прописа има Влада, ако би недоношење прописа могло изазавати штетне последице по живот или здравље људи, животну средину, привреду или имовину веће вредности. Такође, није у складу са Законом о Влади Статутом предвидети да Скупштина АП Војводине може донети пропис за привремено извршавање републичког закона на територији АП Војводине, уколико надлежни републички органи нису донели такав правни акт у роковима предвиђеним законом, ако Закон о Влади предвиђа могућност да Влада може да поништи или укине пропис органа државне управе који је у супротности са законом или прописом Владе и одредити рок за доношење новог прописа. Могуће је наиме да Влада поништи општи акт органа државне управе зато што сматра да је у супротности са законом и да се због тога пропусти рок за доношење прописа који је предвиђен законом, а да се, на основу тога, у смислу Статута конституише надлежност Скупштине АП Војводине да привремено уреди извршавање закона. На тај начин би се дошло у парадоксалну ситуацију да је Влада поништила општи акт органа државне управе и одредила рок за доношење новог прописа, а да је као последица такве активности Владе створена надлежност Скупштине АП Војводине да донесе пропис за привремено извршавање републичког закона на територији аутономне покрајине. Члан 47. став 1. Чланом 47. став 1. Статута предвиђено је да је Влада АП Војводине у оквиру надлежности АП Војводине носилац извршне власти на њеној територији. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 1. Закона о Влади којим је предвиђено да је Влада носилац извршне власти у Републици Србији. Будући да је Влада нисилац извршне власти у Републици Србији, јасно је да Влада АП Војводине не може законито да буде носилац извршне власти на делу територије Републике Србје – на територији АП Војводине. Штавише, Влада АП Војводине то не може бити ни у оквиру надлежности АП Војводине јер и у тим областима је Влада Републике Србије носилац извршне власти у Републици. Члан 48. алинеја 1. Чланом 48. алинеја 1. Статута предвиђено је да Влада АП Војводине утврђује и води политику у оквиру права и дужности АП Војводине у областима њене изворне надлежности, у оквиру основа које утврђује Скупштина. Изложена одредба није у складу са чланом 2. Закона о Влади којим је предвиђено да Влада утврђује и води политику у оквиру Устава и закона и других општих аката Народне скупштине. Изложена одредба Закона о Влади не само да онемогућава да Влада АП Војводине утврђује и води политику, јер политику утврђује и води
  10. 10. Влада Републике Србије, већ предвиђајући да Влада Србије утврђује и води политику у оквиру Устава и закона и других општих аката Народне скупштине, заправо прописује да се политика може утврђивати и водити само у оквиру општих аката који изражавају сувереност свих грађана, односно аката које доноси Народна скупштина, а не и у оквиру основа које утврђује Скупштина аутономне покрајине. 5. Неусаглашеност Статута са Законом о државној управи („Службени гласник Републике Србије“, број 79/2005 и 101/2007) Статут АП Војводине није у складу ни са Законом о државној управи. Преглед одредби Статута које нису у складу са овим Законом и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 28. став 2. Чланом 28. став 2. Статута предвиђено је да ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из своје надлежности, АП Војводина може предложити оснивање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике Србије и органа АП Војводине. Будући да се у изложеној одредби не чини јасно разликовање између изворних и пренесених надлежности и уређује начин обезбеђивања законитог обављања послова из надлежности АП Војводине коју Закон о државној управи не познаје, јасно је да та одредба није у складу са тим законом. Том одредбом Статута одступа се од решења садржаних у Закону о државној управи којима се јасно предвиђа да органи државне управе врше надзор над извршавањем општих аката аутономне покрајине донесеним у њеном делокругу и надзор над вршењем послова поверених аутономној покрајини. У првом виду надзора, регулисаном чланом 72. Закона о државној управи, надлежно министарство, ако орган аутономне покрајине не извршава општи акт донесен у њеном делокругу, налаже покрајинском органу да у року од највише 30 дана предузме мере потребне за извршавање општег акта (став 1.), односно може да одреди други орган аутономне покрајине да извршава општи акт, или најдуже на 120 дана непосредно да преузме извршавање општег акта (став 2.). У другом виду надзора – надзору над вршењем поверених послова, органи државне управе имају сва општа овлашћења која имају у надзору над радом других ималаца јавних овлашћења – овлашћења да захтевају извештаје и податке о раду, упозоравају на уочене неправилности и одреде мере и рокове за њихово отклањање, издају инструкције, наложе предузимање послова које сматрају потребним, покрену поступак за утврђивање одговорности, непосредно изврше неки посао, предложе Влади да предузме мере на које је овлашћена (члан 47. Закона о државној управи), али и посебна овлашћења – дужност да непосредно изврше поверени посао ако би неизвршење посла могло да изазове штетене последице по живот или здравље људи, животну средину, привреду или имовину вреће вредности (члан 56. став 1. Закона о државној управи), да преузме извршење посла најдуже на 120 дана ако
  11. 11. орган аутономне покрајине и поред вишеструких упозорења не почне да врши поверени посао, или не почне да га врши правилно (члан 56. став 2. Закона о државној управи). Уколико се пажљиво сагледају изложене одредбе Закона о државној управи, утолико се може доћи до закључка да Стална мешовита комисија састављена од представника органа Републике и органа АП Војводине није у складу са моделом надзора који је регулисан одредбама Закона о државној управи. Члан 30. став 1. Чланом 30. став 1. Статута предвиђено је да Скупштина АП Војводине може донети пропис за привремено извршавање републичког закона на територији аутономне покрајине, уколико надлежни републички органи нису донели такав правни акт у роковима предвиђеним законом. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 16. став 1. Закона о државној управи којим се предвиђа да министарства и посебне организације могу доносити прописе само кад су на то изричито овлашћени законом или прописом владе. Уколико органи државне управе могу да доносе прописе само кад су на то изричито овлашћени законом или прописом владе, утолико је јасно да свако такво овлашћење може да буде само посебно, тачно одређено, а никако и генералног карактера. Такође, уколико органи државне управе могу да доносе прописе само кад су на то изричито овлашћени законом или прописом владе, утолико је јасно и да покрајински органи то не могу да чине без изричитог законског овлашћења. Штавише, члан 30. став 1. Статута, у вези са чланом 34. Статута којим је, између осталог, предвиђено да Скупштина АП Војводине доноси покрајинске скупштинске одлуке, резолуције, декларације, препоруке, закључке и друге акте, није у складу са чланом 53. став 1. Закона о државној управи према коме прописи чије је доношење поверено имаоцима јавних овлашћења по природи и називу морају да одговарају прописима које доносе органи државне управе. Уколико Скупштина АП Војводине може да донесе пропис за привремено извршавање републичког закона, а према Статуту доноси покрајинске скупштинске одлуке, резолуције, декларације, препоруке, закључке и друге акте, јасно је да такви акти, по природи и називу, не одговарају прописима које доносе надлежни републички органи. Одговарајуће примедбе у погледу законитости могу да се упуте и одредби члана 48. алинеја 4. Статута према којој Влада АП Војводине уколико је овлашћена законом или покрајинском скупштинском одлуком, доноси покрајинске уредбе, одлуке и друга општа акта ради извршавања закона и покрајинских скупштинских одлука. Члан 60. став 6. Чланом 60. став 6. Статута предвиђено је да у склопу надзора над радом покрајинских органа управе, на начин утврђен покрајинском скупштинском одлуком, Покрајинска влада може поништити или укинути сваки општи и појединачни акт покрајинских органа управе који није у складу са Статутом, законом или покрајинском скупштинском одлуком. Изложена одредба незаконито омогућава узурпирање надлежности органа државне управе да врше
  12. 12. надзор над извршавањем општих аката аутономне покрајине донесеним у њеном делокругу и надзор над вршењем послова поверених аутономној покрајини (видети образложење незаконитости члана 28. став 2. Статута). Такође, надзор над извршавањем општих аката аутономне покрајине донесеним у њеном делокругу и надзор над вршењем послова поверених аутономној покрајини регулисан је Законом о државној управи, а изложеном одредбом члана 60. став 6. Статута предвиђа се да се надзор који врши Покрајинска влада врши на начин утврђен покрајинском скупштинском одлуком. Члан 65. став 1. Чланом 65. став 1. Статута предвиђено је да се Статут, покрајинске скупштинске одлуке и општи акти Скупштине АП Војводине, као и покрајинске уредбе и одлуке Покрајинске владе, објављују у „Службеном листу Аутономне Покрајине Војводине”. Такво одређење, у вези са чланом 30. став 1. није у складу са чланом 53. став 2. Закона о државној управи. Наиме, ако Скупштина АП Војводине може да донесе пропис за привремено извршавање републичког закона на територији аутономне покрајине, уколико надлежни републички органи нису донели такав правни акт у роковима предвиђеним законом, утолико би према члану 53. став 2. Статута такви прописи морали да буду објављени у „Службеном гласнику Републике Србије“ јер та одредба Закона предвиђа да су имаоци јавних овлашћења дужни да пропис чије им је доношење поверено објаве у том гласилу. 6. Неусаглашеност Статута са Законом о територијалној организацији („Службени гласник Републике Србије“, број 129/2007). Статут АП Војводине није у складу ни са Законом о територијалној организацији Републике Србије. Преглед одредби Статута које нису у складу са овим Законом и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 3. став 1. Чланом 3. став 1. Статута предвиђено је да територију АП Војводине чине територије јединица локалних самоуправа у њеним географским областима (Бачка, Банат и Срем), утврђене законом. Одредба да „територију АП Војводину чине територије јединица локалних самоуправа у њеним географским областима (Бачка, Банат и Срем) није у складу ни са Законом о територијалној организацији Републике Србије којим се на основу Уставог закона о спровођењу Устава регулише територија АП Војводине. Наведени Закон уопште не познају географске области Бачка, Банат и Срем као делове територије АП Војводине. Одредбом члана 27. Закона о територијалној организацији Републике Србије је изричито прописано да се територија АП
  13. 13. Војводине састоји само од територија укупно 45 јединица локалне самоуправе (39 општина и 6 градова) које су поименично наведене у њему. Дакле, не само Устав, већ ни Закон о територијалној организацији, али ни један други важећи правни пропис који би био правни основ за Статут АП Војводине не одређује појам географских области Срема, Баната и Бачке и шта се под њима подразумева. Члан 10. став 1. Чланом 10. став 1. Статута предвиђено је да је град Нови Сад главни, административни центар АП Војводине. Изложена одредба није у складу са чланом 27. Закона о територијалној организацији Републике Србије којим је предвиђено да територију Аутономне покрајине Војводине чине територије следећих општина: Ада, Алибунар, Апатин, Бач, Бачка Паланка, Бачка Топола, Бачки Петровац, Бечеј, Бела Црква, Беочин, Врбас, Вршац, Жабаљ, Житиште, Инђија, Ириг, Кањижа, Кикинда, Ковачица, Ковин, Кула, Мали Иђош, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Опово, Оџаци, Пећинци, Пландиште, Рума, Сечањ, Сента, Србобран, Сремски Карловци, Стара Пазова, Темерин, Тител, Чока и Шид и градови: Нови Сад, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Сремска Митровица и Суботица. Дакле, изложеном одредбом Закона, утврђено је да су градови Нови Сад, Зрењанин, Панчево, Сомбор, Сремска Митровица и Суботица, градови на територији АП Војводине, али ниједан од њих није предвиђен као главни административни центар. 7. Неусаглашеност Статута са Законом о заштити права и слобода националних мањина („Службени лист Савезне Републике Југославије“, број 11/2002 и 57/2002)`. Статут АП Војводине није у складу ни са Законом о заштити права и слобода националних мањина. Преглед одредби Статута које нису у складу са овим Законом и разлози њихове незаконитости изложени су за сваку одредбу посебно. Члан 6. Чланом 6. Статута предвиђено је да су у АП Војводини, Срби, Мађари, Словаци, Хрвати, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини и Македонци, као и друге, бројчано мање националне заједнице које у њој живе, равноправни у остваривању својих права. Изложена одредба није у складу са чланом 2. став 1. Закона о заштити права и слобода националних мањина. Према наведеној одредби тог Закона, у Републици Србији, национална мањина је свака група држављана која је по бројности довољно репрезентатитвна, иако представља мањину, припада некој од група становништва које су у дуготрајној и чврстој вези са територијом државе и поседује обележја као
  14. 14. што су језик, култура, национална или етничка припадност, порекло или вероисповест, по којима се разликује од већине становништва и чији се припадници одликују бригом да заједно одржавају свој заједнички идентитет, укључујући културу, традицију, језик или религију. Уколико се пажљивије сагледа изложено одређење, утолико се долази до несумњивог закључка да статутарно одређење појединих колективитета који испуњавају критеријуме из законске дефиниције националне мањине као националних заједница није у складу са тим законом. Додуше, имајући у виду да су правни акти који су усвојени до доношења Закона о заштити права и слобода националних мањина садржали различите и неуједначене појмове и да се саме мањинске заједнице различито одређују, Закон о заштити права и слобода националних мањина је чланом 2. ставом 2. прецизирао да се националним мањинама сматрају и све групе држављана које се називају или одређују као националне заједнице, а испуњавају услове који су изложени у члану 2. ставу 1. Закона, али и при таквом решењу све заједнице које су наведене у члану 6. Статута не могу да се сматрају националним мањинама. Члан 22. Чланом 22. Статута предвиђено је да припадници националних заједница које чине бројчану мањину у укупном становништву АП Војводине, уживају посебну заштиту и сва права која су актима Републике Србије гарантована националним мањинама и припадницима националних мањина. Изложена одредба Статута није у складу са чланом 2. став 1. Закона о заштити права и слобода националних мањина којим је, између осталог, предвиђено да је национална мањина група државана која је по бројности довољно репрезентатитвна, иако представља мањину. Очигледно је да је законодавац мислио на мањински статус у оквиру државе и насупрот државе, а не и на могућност да се неки колективитет одреди као национална мањина и ужива мањинска права у ужим политичко-територијалним јединицама какве су аутономне покрајине. У том смсилу, део одредбе који националним заједницама које чине бројчану мањину у укупном становништву АП Војводине даје заштиту и признаје сва права загарантована националним мањинама а није у складу са тим законом. Члан 25. став 1. Чланом 25. став 1. Статута предвиђено је да припадници националних заједница које чине бројчану мањину у укупном становништву АП Војводине, путем изабраних националних савета остварују облик аутономије, оснивају установе, самостално одлучују или учествују у одлучивању у питањима из области образовања, културе, употребе језика и информисања. Изложена одредба није у складу са чланом 19. став 1. Закона о заштити права и слобода националних мањина. Према ставу 1. члана 19. Закона о заштити права и слобода националних мањина, припадници националних мањина могу изабрати националне савете ради остваривања права на самоуправу у области употребе језика и писма, образовања, информисања и културе. Дакле, на основу изложене
  15. 15. одредбе Закона о заштити права и слобода националних мањина, јасно је да националне савете не могу да бирају припадници националних заједница које чине бројчану мањину у укупном становништву АП Војводине, већ припадници националних мањина. Такође, јасно је да се путем изабраних националних савета, у смислу Закона о заштити права и слобода националних мањина, не остварује никакав „облик аутономије“, већ право на самоуправу у тачно опредељеним областима друштвеног живота. II Предлог за одлучивање Имајући у виду све што је изложено, предлажемо да Уставни суд својом одлуком: 1. Утврди да одредбе члана 3. став 2; члана 6; члана 16. став 2; члана 16. став 4; члана 21. став 1; члана 26. став 1; члана 26. став 2; члана 28. став 1; члана 28. став 2; члана 29. тачка 1; члана 29. тачка 2; члана 29. тачка 5 и члана 30.став 1. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о утврђивању надлежности АП Војводине. 2. Утврди да одредбе члана 10. став 4; члана 44. став 1; члана 44. став 2 и члана 61. став 2. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о локалној самоуправи. 3. Утврди да одредбе члана 61. став 1. и став 2. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о заштитнику грађана. 4. Утврди да одредбе члана 16. став 4; члана 30. став 1; члана 47. став 1; члана 48. алинеја 1. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о Влади. 5. Утврди да одредбе члана 28. став 2; члана 30. став 1; члана 60. став 6 и члана 65. став 1. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о државној управи. 6. Утврди да одредбе члана 3. став 1. и чланана 10. став 1. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о територијалној организацији. 7. Утврди да одредбе члана 6; члана 22. и члана 25. став 1. Статута АП Војводине нису у сагласности са Законом о заштити права и слобода националних мањина. ПОТПИСИ Народних посланика

×