Daglas preston   kodeks
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×
 

Daglas preston kodeks

on

  • 561 views

Pozdrav od mrtvih”, poručuje Maksvel Brodbent s video­trake koju je ostavio nakon što je tajanstveno nestao. Brodbent, ozloglašeni lovac na blago i pljačkaš grobova, skupio je neprocenjiva ...

Pozdrav od mrtvih”, poručuje Maksvel Brodbent s video­trake koju je ostavio nakon što je tajanstveno nestao. Brodbent, ozloglašeni lovac na blago i pljačkaš grobova, skupio je neprocenjiva umetnička dela, dragulje i rukotvorine vredne više od pola milijarde dolara pre nego što je iščezao - zajedno sa celom svojom zbirkom - iz svoje vile u Novom Meksiku.

Statistics

Views

Total Views
561
Views on SlideShare
561
Embed Views
0

Actions

Likes
1
Downloads
10
Comments
0

0 Embeds 0

No embeds

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Microsoft Word

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

    Daglas preston   kodeks Daglas preston kodeks Document Transcript

    • Daglas Preston KODEKS
    • S engleskog prevela Ljiljana Krstić
    • Zahvalnost Jedna osoba stoji pre svih jer je zahvaljujući njoj ovaj roman i nastao; moj dobri prijatelj, neprocenjivi Forest Fen - kolekcionar, naučnik i izdavač. Nikad neću zaboraviti jedan naš ručak, održan pre mnogo godina u Zmajskoj sobi Ružičastog bivaka, kada mi je ispričao neobičnu priču - i tako mi dao ideju za ovaj roman. Nadam se da sam je pošteno obradio. Kad sam već pomenuo Foresta, smatram neophodnim da razjasnim jednu stvar: moj lik, Maksvel Brodbent, potpuno je izmišljen. U pogledu ličnosti, morala, karaktera i porodičnih vrednosti, ta dva čoveka ne mogu se više razlikovati, pa želim da naglasim ovu činjenicu zbog onih kojima se dopada da vide roman a clef*( Fr.: „roman s ključem". (Prim. prev.)) u ovom delu. Pre mnogo godina, mladi izdavač je od para nepoznatih autora primio poluzavršeni rukopis nazvan Relikvija; kupio ga je i autorima poslao odmereno pismo izdavača, ukazujući na to kako roman treba preraditi i završiti - to pismo je ta dva autora vinulo put bestselera i
    • filmskih hitova. Izdavač je bio Bob Glison. Mnogo mu dugujem zbog tih početničkih dana i zbog toga što je doveo roman do kraja. Na sličan način bih želeo da zahvalim i Tomu Doertiju na dobrodošlici bludnom sinu. Želeo bih i da odam priznanje neuporedivom gospodinu Linkolnu Čajldu, istinskoj boljoj polovini našeg beletrističkog partnerstva, zbog izvanredne i nadahnute kritike rukopisa. Dugujem veliku zahvalnost i Bobu Rotenbergu, ne samo zbog korisnih primedbi i podrobne pomoći oko karaktera i priče već i zbog velikog i trajnog prijateljstva. Zahvaljujem i svojim agentima, Eriku Simonofu iz agencije Dženklou i Nesbit, u Njujorku, i Metjuu Snajderu u Holivudu. Želim da zahvalim i Marku Rozenu, koji mi je pomogao u razvijanju nekih zamisli u ovoj knjizi, kao i Lindi Obst, zbog sagledavanja svih mogućnosti romana u kratkoj verziji na sedam strana. Mnogo dugujem i Džonu Kauču, koji je pročitao rukopis i dao brojne korisne predloge, pogotovo u vezi sa oružjem, naročito vatrenim. Nikolo Kaponi je, po običaju, ponudio sjajna rešenja za neke varljive scene u knjizi. Takođe dugujem Stivu Elkinsu, koji traži stvarni Beli grad u Hondurasu. Nekoliko knjiga mi je bilo korisno dok sam pisao Kodeks, posebno ona Redmonda O'Henlija In trouble again i Sastun: My apprenticeship i vith Maya Healer od Rosite Arvigo - izvanredna knjiga koju bih preporučio svakome ko je zainteresovan za temu medicine Maja. Moja kći Selena je pročitala rukopis nekoliko puta i dala neke izvanredne primedbe, zbog čega sam joj neizmerno zahvalan. Takođe bih zahvalio svojoj ženi Kristini, i deci Altei i Isaku. Iskreno vam zahvaljujem na vašoj istrajnoj ljubavi, nežnosti i podršci, bez kojih ovog romana, kao ni svih drugih divnih stvari u mom životu, ne bi bilo.
    • 1 Tom Brodbent prođe poslednju okuku zavojitog puta i vide svoja dva brata kako već čekaju ispred velike gvozdene kapije imanja Brodbent. Filip je nervozno kuckao po gvozdenim vratima izbacujući duvansko trunje i pepeo iz svoje lule, dok je Vernon žustro pritiskao dugme zvona. Kuća se nadvijala nad njima, ćutljiva i mračna, uzdižući se s vrha brda kao palata nekog paše, sa svojim prozorima, dimnjacima i kulama pozlaćenim bogatom poslepodnevnom svetlošću Santa Fea, u Novom Meksiku. - Ne liči na oca da kasni - reče Filip. Vratio je lulu među svoje bele zube i zvučno zagrizao usnik. I on je pritisnuo dugme zvona, proverio sat, namestio manžetne. Filip je izgledao manje-više isto, pomisli Tom: lula od ružinog drveta, podrugljiv pogled, dobro izbrijani obrazi okupani losionom, kosa začešljana unazad iznad visokog čela, zlatni sat na ručnom zglobu; nosio je sive pantalone od kamgarna i mornarički blejzer. Njegov engleski akcenat kao da je bio za nijansu prefinjeniji. Vernon, s druge strane, u svojim gaučo pantalonama, sandalama, s dugom kosom i bradom, maglovito je podsećao na Isusa Hrista. — Igra još neku od svojih igara s nama - reče Vernon, još nekoliko puta pritiskajući zvono. Vetar je šaptao krozborove grane donoseći miris tople smole i prašine. Velika kuća je ćutala. Miris Filipovog skupog duvana lebdeo je u vazduhu. Okrenuo se Tomu. - Pa kako je među Indijancima, Tome? Odlično. Baš mi je drago da to čujem. A kako si ti? Odlično. Ne može biti bolje. Vernone? Sve je sjajno. Baš sjajno. Razgovor je zapeo i oni se pogledaše, pa zbunjeno skrenuše poglede. Tom nikad nije imao mnogo šta da kaže svojoj braći. Vrana je preletela iznad njihovih glava, krešteći.
    • Neugodna tišina nadvi se nad grupu pred kapijom. Posle trenutka koji je potrajao Filip navali na dugme nizom trzaja i mrgodno pogleda kroz kovano gvožđe, hvatajući se za rešetke. - Kola su mu još u garaži. Mora biti da zvono ne radi. - Udahnuo je. - Zdravo! Oče! Zdravo! Tvoji odani sinovi su ovde! Kapija se, uz krckanje, malo otvori pod pritiskom njegove težine. - Vrata nisu zaključana - reče Filip iznenađeno. - On nikad vrata ne ostavlja otključana. - Unutra je i čeka nas — reče Vernon. — To je to. Navalili su ramenima na kapiju i otvorili je savladavši otpor šarki. Vernon i Filip su se vratili do svojih kola i parkirali ih unutra dok je Tom ulazio. Sučelio se s kućom - domom svog detinjstva. Koliko je godina prošlo od njegove poslednje posete? Tri? Ispunila ga je čudnim i sukobljenim osećanjima - odrasli čovek vraća se prizorima svog detinjstva. Vlastelinski posed u Santa Feu, u najupečatljivijem značenju te reči. Popločani kolski prilaz pravio je polukrug oko masivnog para zaguan* ( Sp.: predsoblje, predvorje. (Prim. prev.) ) vrata iz sedamnaestog veka, ploče su bile spojene ručno obrađenim klinovima meskita.*( Vrsta šipraga s juga severnoameričkog kontinenta. (Prim. prev.) ) Sama kuća je bila niska zgrada od ćerpiča, zakrivljenih zidova, sa izvajanim podupiračima, nosećim gredama, letvama, nišama, portalima, dimnjacima s pravim keramičkim dodacima za bolji cug koji su bili umetničko delo po sebi. Bila je okružena poljem pamuka i smaragdnozelenom travom. Smeštena na vrhu brda, imala je neometan pogled na planine i široku pustinju, svetla grada i letnje gradonosne oblake koji su se nadnosili iznad Hemes planinama. Kuća se nije promenila, ali je ipak bila drukčija. Tom je razmišljao da je možda on taj koji je drukčiji. Jedna od garažnih vrata bila su otvorena i Tom je video zeleni mercedes svoga oca smešten u jednoj od unutrašnjih prostorija za parkiranje. Druge dve prostorije su bile zatvorene. čuo je kola svoje braće kako brundaju duž prilaza i zaustavljaju se kod velike kapije. Vrata su se zalupila i njih dvojica su se pridružila Tomu ispred kuće. U tom trenutku, nekakvo neodredeno mučno osećanje poče da se nakuplja u Tomovim grudima.
    • - Pa šta čekamo? - upita Filip, penjući se ka kapiji, krupnim koracima idući ka zaguan vratima; ponovo je zvonio. Vernon i Tom su ga pratili. Nije bilo ničega sem tišine. Filip, oduvek nestrpljiv, još jednom zazvoni. Tom je mogao da čuje kako zvono odzvanja duboko u kući. Zvučalo je kao nekoliko prvih taktova Mejma, što je, pomisli, bilo tako tipično za očev ironični smisao za humor. - Zdravoooo! - vikao je Filip kroz skupljene šake. I dalje ništa. - Misliš li da je dobro? - upita Tom. Nelagoda se pojačavala. - Naravno da je dobro - ljutito odgovori Filip. - Ovo je samo još jedna njegova igra. - Udarao je na velika meksička vrata pesnicom, šutirao ih i drmusao. Osvrćući se, Tom je video zapušteno dvorište, nepokošenu travu, korov u lejama lala. - Idem da pogledam kroz prozor - reče Tom. Probio se kroz živu ogradu od šamise* ( Vrsta sukulenta. (Prim.prev.)) na prstima prešao preko leja i zavirio u dnevnu sobu kroz prozor. Nešto je bilo strašno pogrešno, ali bio mu je potreban trenutak da shvati šta. Izgledala je da je soba u redu: iste kožne sofe i fotelje, isti kameni kamin, isti stočić za kafu. Ali iznad kamina je stajala velika slika nije se sećao koja - a sad je nije bilo. Posegnuo je u sećanje. Beše li to Brak ili Mone? Zatim je primetio da je velika bronzana skulptura iz rimskog perioda, dečak koji je stajao levo od kamina, takođe nestala. Police biblioteke bile su velike rupe bez knjiga. Soba je delovala neuredno. Iznad vratnica prema hodniku video je đubre na podu, zgužvani papir, omotnicu žvakaće gume i odbačenu traku za pakovanje. — Šta ima, doco? - Filipov glas je doplovio do njega iza ugla. - Bolje sam pogledaj.
    • Filip je prošao kroz šiblje u svom feragamo perju, s izrazom dosade utisnutim na licu. Vernon ga je pratio. Filip je provirio kroz prozor i uzdahnuo. - Lipi - reče. - Iznad sofe. Lipi je nestao! I Brak iznad kamina! Sve je odneo! Sve je prodao! Vernon je progovorio. - Filipe, ne uzbuđuj se. Verovatno je samo sve spakovao. Možda se seli. Godinama mu govoriš da je ova kuća isuviše velika i osamljena. Filipovo lice se odjednom opusti. - Da. Naravno. - Mora biti da je to razlog ovog tajanstvenog sastanka -reče Vernon. Filip klimnu glavom i obrisa čelo svilenom maramicom. - Premoren sam od leta. U pravu si, Vernone. Naravno da se ovde pakovalo. Ali kakav je nered pritom napravljen! Kad otac bude video, dobiće napad. Nastala je tišina dok su sva tri sina stajala u žbunju gledajući se međusobno. Tomov osećaj nelagode dostigao je vrhunac. Ako se njihov otac iseljavao, radio je to na vrlo čudan način. Filip je izvadio lulu iz usta. - Šta mislite, da li je ovo još jedan od njegovih malih izazova za nas? Mala zagonetka? — Sad ću da provalim unutra — reče Tom. - Alarm. - Dođavola s alarmom. Tom je zaobišao kuću praćen braćom i prišao joj sa zadnje strane. Popeo se uza zid i prešao u malu, zaklonjenu baštu s vodoskokom. Jedan prozor je bio na nivou očiju. Tom je iščupao kamen iz uzdignute leje. Doneo ga je do prozora i stavio na rame. - Stvarno ćeš da razbiješ prozor? - upita Filip. - Baš sportski. Tom hitnu kamen i on prolete kroz prozor slomivši ga. Dok je zvečanje stakla jenjavalo čekali su, osluškujući. Tišina. - Nema alarma - reče Filip. Tom je odmahnuo glavom.
    • - Ovo mi se ne dopada. Filip je zurio kroz slomljeni prozor, a Tom je video kako mu lice iznenadno crveni. Filip je psovao i provlačio se kroz prozorski ram - sve u feragamo garderobi i s lulom. Vernon pogleda Toma. - Šta mu je? Ne odgovarajući mu, i Tom ude kroz prozor. Vernon ga je pratio. Spavaća soba je izgledala kao i ostatak kuće: bez ijednog umetničkog dela. Vladao je nered: prljavi otisci cipela na tepihu, đubre, lepljive trake za pakovanje, omoti od žvakaćih guma, kesa od kokica, ekseri i ostaci pretesterisanih daski. Tom je prešao u hodnik. Pred njim su bili goli zidovi na kojima su, sećao se, stajali Pikaso, još jedan Brak i par majanskih stela. Nestalo je, sve je nestalo. S rastućim osećanjem panike pošao je niz hodnik, zastavši pred lučnim ulazom u dnevnu sobu. Tamo je stajao Filip, u sredini sobe, ogledajući se naokolo, potpuno prebledeo. -Neprestano sam mu govorio da će se ovo desiti. Bio je tako prokleto nepažljiv što je držao sve stvari ovde. Tako prokleto nemaran. - Šta? - kriknu Vernon, uzbunjen. - Šta je, Filipe? Šta se desilo? U grču, i samo za nijansu glasnije od šapata, Filip reče: - Opljačkani smo!
    • 2 Detektiv poručnik Hač Barnabi iz policije Santa Fea stavio je ruku na koščate grudi i zavalio se u stolicu. Prineo je šolju sveže kafe ustima, desetu tog dana. Gorkasti miris mu ispuni nozdrve dok je gledao u usamljenu stabljiku pamuka. Divan prolećni dan u Santa Feu, u Novom Meksiku, u Sjedinjenim Američkim Državama, mislio je, smeštajući se dublje u fotelju. Petnaesti april - Aprilske ide. Dan plaćanja poreza. Svako je bio u svom domu i preračunavao se, otrežnjujući se mislima o smrtnosti i nemaštini. Čak su i kriminalci uzeli slobodan dan. Pijuckao je kafu s istinskim osećanjem zadovoljstva. Osim slabašnog zvonjenja telefona u spoljašnjoj kancelariji, život je bio dobar. Čuo je, na rubu svesti, Dorinu kako profesionalnim glasom odgovara na telefon. Njeni oštri samoglasnici dolazili su kroz otvorena vrata: - Izvinite, stanite malo, možete li da govorite sporije? Daću vam narednika... Barnabi je ugušio nastavak razgovora glasnim gutljajem kafe i ispružio noge k vratima, malo ih gurkajući. Blagoslovena tišina se obnovila. Č ekao je. I stiglo je - kucanje na vratima. Prokleti telefonski poziv. Barnabi je odložio kafu na sto i blago se podigao iz nemarnog položaja. - Da? Narednik Hari Fenton je otvorio vrata, sa žustrim izra-zom lica. Fenton nije bio od onih koji su voleli dane bez po-sla. Njegov izgled je već bio dovoljan da kaže Barnabiju da se dogodilo nešto veliko. -Hač? -Mmm? Fenton je nastavio zadihano. - Imanje Brodbent je opljačkano. Trenutno mi je na telefonu jedan od sinova. Hač Barnabi se nije ni trznuo. - Šta je opljačkano? - Sve. - Fentonove crne oči caklile su se od zadovoljstva. Barnabi je pijuckao kafu, i pijuckao, a zatim spustio stolicu na pod uz tihi udarac. Prokletstvo.
    • Dok su se Barnabi i Fenton vozili duž Old Santa Fe trejla, Fenton je pričao o pljački. Zbirka je, koliko je čuo, vredela pola milijarde. Ako je istina čak i približna tome, biće na naslovnim stranama Njujork tajmsa. I on, Fenton, na prvoj strani Tajmsa. Možeš li da zamisliš? Barnabi nije mogao da zamisli. Ali ništa nije rekao. Već se navikao na Fentonova ushićenja. Zaustavio se na kraju krivudavog puta koji je vodio do vile Brodbent. Fenton se popeo drugom stranom, lica sjajnog od očekivanja, s glavom napred, sekirastog nosa koji kao da je predvodio telo. Dok su koračali putem Hač je osmatrao zemlju. Mogao je da vidi nejasne otiske kamioneta koji je dolazio i odlazio. Vozili su sasvim drsko. Dakle, Brodbent je ili bio odsutan ili su ga ubili - potonje je bilo verovatnije. Verovatno će naći Brodbenta u kući, potpuno ukočenog. Put je pravio okuku, a zatim se produžavao pravo i dvoja otvorena vrata su se ukazala, nadgledajući veliku vilu smeštenu među širokim lejama načičkanim stabljikama pamuka. Zastao je da pregleda kapiju. Imala je dva motora. Na njoj se nisu videli znaci nasilnog otvaranja, električna kutija je bila otvorena, a unutra je bio ključ. Kleknuo je i pregledao ga. Ključ je bio u bravi, okrenut da otvori kapiju. Okrenuo se Fentonu. - Kako ti se ovo čini? - Dovezli su kombi, imali su ključ od kapije - momci su profesionalci. Verovatno ćemo pronaći Brodbentov leš u kući, znaš. - Zato te volim, Fentone. Ti si moj drugi mozak. Čuo je uzvike, podigao pogled i video tri čoveka kako prelaze preko travnjaka, prilazeći mu. Deca koja gaze pravo preko travnjaka. Barnabi je pobesneo. - Gospode bože! Znate li vi da je ovo mesto zločina? Ostali su zastali, ali vođa, visoki čovek u odelu je nastavio da prilazi. - A ko ste pa vi? - Njegov glas je bio hladan i nadmen. - Ja sam detektiv poručnik Hačinson Barnabi - reče a ovo je narednik Hari Fenton, policija Santa Fea. Fenton im uputi kratak osmeh koji mu je jedva otkrio zube. - Vi ste sinovi? - Jesmo - reče onaj u odelu. Fenton im uputi još jedan grub trzaj usana. Barnabiju je bio potreban samo tren da ih osmotri kao moguće osumnjičene. Hipi u vrećastoj garderobi imao
    • je pošteno, otvoreno lice; možda ne baš najbistrije na svetu, ali svakako ne pljačkaško. Lik u kaubojskim čizmama imao je prava konjska govna na njima, primetio je Barnabi s poštovanjem. A tu je bio i momak u odelu koji je ličio na osobu iz Njujorka. Što se Hača Barnabija tiče, svako iz Njujorka je potencijalni ubica. Čak i bakice. Ponovo ih je osmotrio: tri različitija brata bilo je nemoguće zamisliti. Neobično kako se to moglo desiti u jednoj porodici. - Ovo je mesto zločina, pa ću morati da vas zamolim, gospodo, da se sklonite odavde. Izađite kroz kapiju i stanite pod drvo, ili šta god drugo, i sačekajte me. Doći ću za dvadesetak minuta da porazgovaram s vama. U redu? Molim vas ne lutajte po okolini, ne dodirujte ništa i ne razgovarajte o zločinu ili o onome što ste videli. Okrenuo se, a tada, kao da mu je upravo palo na pamet, ponovo im se obratio: - Cela zbirka je nestala? - Upravo to sam rekao preko telefona - reče taj u odelu. - Koliko, otprilike, vredi? - Oko petsto miliona dolara. Barnabi dodirnu obod kape i pogleda Fentona. Izraz čistog zadovoljstva na njegovom licu prepao bi i svodnika. Dok je koračao prema kući Barnabi je razmišljao da bi bilo bolje da pazi - biće mnogo pretpostavki o ovome. Federalci, Interpol, sam bog zna ko će se sve umešati. Pomislio je da kratko razgledanje mesta pre nego što dođu forenzičari neće smetati. Zakačio je palčeve za kaiš i zurio u kuću. Pitao se da li je zbirka bila osigurana. Trebalo bi to proveriti. Ako jeste, možda Maksvel Brodbent i nije bio baš sasvim mrtav. Maksvel Brodbent je možda pijuckao margarite s nekom lepojkom na plaži u Puketu. - Pitam se da li je Brodbent bio osiguran? - upita Fenton. Hač se naceri partneru, a zatim ponovo pogleda mesto. Video je slomljen prozor, zbrkane otiske cipela po šljunku, izgaženo šiblje. Sveži tragovi su pripadali sinovima, ali je, takođe, bilo i mnogo starih tragova. Video je mesto gde je kombi za selidbe bio parkiran, gde se
    • marljivo okretao. Izgledalo je da su barem dve nedelje protekle od pljačke. Važno je bilo pronaći telo - ako ga ima. Zakoračio je u kuću. Osmotrio je traku za pakovanje, omotnice od žvaka, eksere, odbačene delove daski. Na tepihu su bili izbledeli otisci i piljevina. Očigledno su postavili strug na sto. Izuzetno stručan rad. I bučan, takođe. Ovi ljudi ne samo da su znali šta rade, nego su to radili natenane. Omirisao je vazduh. Nema slatko-kiselog mirisa leša. Iznutra, pljačka je delovala podjednako nesvakidašnje kao i spolja. Nedelja, možda dve. Sagnuo se i omirisao isečeni ostatak daske koja je ležala na podu. Nedostajao joj je miris sveže sečenog drveta. Podigao je travke koje su bile unete u kuću, protrljao ih prstima - suvo. Grumenje blata uneto na vrhovima čizama takođe je bilo potpuno suvo. Barnabi se prisetio, poslednja kiša bila je pre tačno dve nedelje. Tad se sve desilo; tokom dvadesetčetvoročasovne kiše, kad je zemlja još bila vlažna i blatnjava. Odlutao je kroz veliki zasvođeni središnji hodnik. Tu su još uvek stajala postolja s bronzanim oznakama na kojima su bile postavljene skulpture. Postojali su i izbledeli trouglovi s kukama na gipsanim zidovima gde su nekad visile slike. Bilo je i slamnatih omči i gvozdenih postolja na kojima je stajala antikna grnčarija, i prazne police s prašnjavim rupama u kojima je nekada stajalo blago. Na policama, na mestima s kojih su uklonjene knjige bili su tamni urezi. Došao je do vrata spavaće sobe i video brojne prljave otiske ulaženja i izlaženja. Još sasušenog blata. Isuse, mora da ih je bilo barem šestorica. Ovo je bio veliki selidbeni posao, i mora da je trajao najmanje jedan dan, ako ne i dva. U spavaćoj sobi je stajala mašina. Barnabi je prepoznao aparat za pravljenje pene za pakovanje, kakvu imaju u UPS-u. U drugoj sobi pronašao je mašinu za gužvanje papira, za vrlo velike predmete. Pronašao je još rezane drvenarije, rolne filca, robusne metalne trake, lance, navrtne ploče i nekoliko manjih testera. Nekoliko hiljada dolara napuštenog alata.
    • Nisu se zamajavali odnošenjem bilo čega drugog; u dnevnoj sobi je ostao televizor od deset hiljada dolara, zajedno s video-rikor-derom i DVD plejerom, i dva kompjutera. Mislio je na svoj bedni televizor i video-rikorder, na to da ih još uvek otplaćuje, a njegova žena i njen sadašnji momak verovatno na njima gledaju porniće svako veče. Pažljivo je prekoračio video-kasete koje su ležale na podu. Fenton reče: - Kladim se tri prema dva da je čovek mrtav, dva prema pet da je u pitanju prevara osiguranja. - Tebi je život baš zabavan, Fentone. Neko je morao da vidi da se ovde nešto dešava, Kuća, smeštena na vrhu brda, bila je vidljiva iz celog Santa Fea. Da se on lično potrudio da, pre dve nedelje, baci pogled kroz prozor svog dvosobnog stana u dolini, mogao je i sam da vidi pljačku - kuća blešti celu noć, kamionski farovi silaze nizbrdo. Ponovo je odao priznanje drskosti pljačkaša. Zbog čega su se osećali tako sigurnim dok su pljačkali? Gotovo sasvim nehajni. Bacio je pogled na sat. Nije imao još mnogo vremena do dolaska kombija kriminalističke laboratorije. Prolazio je brzo i metodično kroz sobe, razgledajući, ali ništa ne zapisujući. Beleške se uvek, naučio je, obiju o glavu. Svaka soba je bila obrađena. Zadatak je obavljen u potpunosti. U jednoj od soba stajala je gomila raspakovanih kutija, a papir je bio razbacan po podu. Podigao je parče; neka vrsta tovarnog računa, od pre mesec dana, dvadeset četiri hiljade dolara za francuske lonce i šerpe, nemačke i japanske noževe. Je l' se tip spremao da otvori restoran? U spavaćoj sobi, u zadnjem delu garderobnog prostora, pronašao je ogromna čelična vrata, delimično otvorena. - Fort Noks - reče Fenton. Barnabi klimnu glavom. U kući punoj milionski vrednih slika, pitao se, šta je bilo tako vredno da je moralo da bude u sefu. Ne dodirnuvši vrata skliznuo je unutra. Sef je bio prazan, osim đubreta razbacanog po podu i gomile drvenih
    • kutija za mape. Izvadio je maramicu i iskoristio je da otvori fioku. Somot je bio udubljen na mestima gde su stajali predmeti. Zatvorio ju je i okrenuo se samim vratima, nakratko razgledajući bravu. Nije bilo znakova nasilnog otvaranja. Nijedna od kutija s bravom koje je video u sobi nije bila nasilno otvorena, takođe. - Počinitelji su imali sve šifre i ključeve - reče Fenton. Barnabi klimnu glavom. Ovo nije bila pljačka. Izašao je napolje i brzo obišao baštu. Delovala je zapušteno. Korov je bujao. Ništa nije bilo negovano. Trava nije košena bar dve nedelje. Celo mesto je odisalo zanemarenošću, koje je, činilo mu se, protezalo i duže od dve nedelje unazad, od nazovipljačke. Izgledalo je da to mesto ide nizbrdo već mesec ili dva. Ako je osiguranje bilo upleteno, bili su i sinovi. Možda.
    • 3 Pronašao ih je u hladu bora, prekrštenih ruku, ćutljive i natuštene. Dok im se Barnabi približavao, čovek u odelu upita: - Da li ste išta pronašli? - Na primer - šta? Čovek je bio namrgođen. - Shvatate li šta je ukradeno? Reč je o stotinama miliona. Blagi bože, kako iko očekuje da prođe nekažnjeno za ovako nešto? Neka dela su svetski poznata. Samo je Filipo Lipi vredan četrdeset miliona dolara. Stvari su verovatno već na putu za Srednji istok ili Japan. Morate pozvati FBI, stupiti u kontakt s Interpolom, zatvoriti aerodrome... Zastao je da udahne. - Poručnik Barnabi ima neka pitanja - reče Fenton, preuzimajući ulogu koju je tako dobro igrao. Glas mu je bio neobično visok i mekan, ali se ispod njega osećala pretnja. - Kažite nam svoja imena. Čovek u kaubojskim čizmama je iskoračio. - Ja sam Tom Brodbent, a ovo su moja braća, Vernon i Filip. - Vidite, poručniče - reče onaj po imenu Filip - ova umetnička dela su očigledno već na putu ka spavaćoj sobi nekog šeika. Ne mogu se nadati da će ih prodati na zvaničnom tržištu - previše su poznata. Bez uvrede, ali ja zaista mislim da policija Santa Fea nije osposobljena da vodi ovaj slučaj. Barnabi je otvorio svoju beležnicu i pogledao na sat. Još uvek je imao tridesetak minuta do dolaska forenzičkog kombija iz Albukerka. - Mogu li da postavim nekoliko pitanja, Filipe? Je l' u redu da govorim ti? Ma odlično, odlično, samo već jednom počnite. Godine? Meni su trideset tri - reče Tom. Trideset pet - reče Vernon. Trideset sedam — reče Filip.
    • - Recite mi, kako se desilo da se sva trojica zateknete ovde u isto vreme? Upravio je pogled ka nju ejdž tipu, Vernonu, onome koji je izgledao kao najmanje sposoban lažov. - Otac nam je poslao pismo. - O čemu? - Pa... - Vernon baci nervozan pogled na braću. - Nije rekao. - Imate ikakvu ideju? - Ne baš. Barnabi premesti pogled. - Filipe? - Nemam pojma. Okrenu pogled ka Tomu. Otkrio je da mu se dopada Tomovo lice. Nije delovalo prevarantski. - Pa, Tome, hoćeš li da mi pomogneš? - Mislim da je bilo zbog razgovora o nasledstvu. - Nasledstvu? Koliko godina je imao vaš otac? - Šezdeset. Promuklim glasom, prekidajući razgovor, Fenton se nagnu da upita. - Da li je bio bol estan? - Jeste. - Koliko bolestan? - Umirao je od raka - odgovori Tom hladno. - Žao mi je - kaza Barnabi, obuzdavajući rukom Fentona kao da ga sprečava da postavi još neprikladnih pitanja. - Ima li neko od vas kopiju pisma? Sva trojica pokazaše istovetna pisma napisana rukom, na hartiji boje slonovače. Zanimljivo, pomisli Barnabi, svaki ima svoj primerak. To govori nešto o značaju koji su pridavali ovom sastanku. Barnabi uze jedno i pročita: Dragi Tome, Želim da dođeš u moju kuću u Santa Feu, petnaestog aprila, tačno u jedan popodne, povodom veoma važne stvari koja se tiče tvoje budućnosti. Pozvao sam i Filipa i Vernona. Prilažem novac za put. Molim te dođi na vreme, tačno u jedan. Ispuni svom ocu ovu poslednju želju. Otac
    • - Ima li nekih izgleda da se oporavi od r aka ili je bezizgledno? - upita Fenton. Filip je zurio u Fentona, pa se okrenu Barnabiju. - Ko je ovaj tip? Barnabi dobaci upozoravajući pogled Fentonu, koji je često izmicao kontroli. - Svi smo na istoj strani, pokušavamo da rešimo zločin. - Koliko razumem - progunđa Filip - nije bilo izgleda za oporavak. Otac je prošao terapiju zračenjem i hemotera-piju, ali rak je metastazirao i nije mogao da ga se reši. Odbio je dalji tretman. - Žao mi je - kaza Barnabi, neuspešno pokušavajući da pokaže saosećanje. - Da se vratimo na pismo - pominje se neki novac. Koliko novca je bilo priloženo? - Hiljadu dvesta dolara u gotovini - reče Tom. - U gotovini? U kom obliku? - U obliku dvanaest novčanica po sto dolara. Za oca je bilo tipično da tako pošalje novac. Fenton je ponovo upao u razgovor. - Još koliko dugo je trebalo da živi? - Pitao je neposredno Filipa, isturajući bradu. Fenton je imao ružnu glavu, vrlo uzanu i uglastu, s jakim obrvama, duboko usađenim očima, ogromnim nosom iz čijih je nozdrva izvirao čestar crnih dlaka, krive požutele zube i uvučenu bradu. Koža mu je bila maslinasta; uprkos engleskom imenu, Fenton je bio meksičkog porekla, iz grada Trućas, u dalekim planinama Sangre de Kristo. Delovao je zastrašujuće, mada je bio najljubazniji čovek na svetu. - Oko šest meseci. - Dakle, zbog čega vas je pozvao? Da odigra neku raz-brajalicu sa svojim stvarima? Fenton je umeo da bude grozan kad je to hteo. Ali po-stizao je rezultate. Filip ledeno odgovori: - Ljupko rečeno. Pretpostavljam da je to moguće. Barnabi se blago umeša: - Ali s takvom zbirkom, Filipe, zar ne bi napravio nekakav ugovor da je ostavi muzeju? -Maksvel Brodbent se gnušao muzeja.
    • - Zašto? - Muzeji su prednjačili u kritikovanju pomalo nesvaki-dašnje kolekcionarske prakse koju je naš otac primenjivao. - A to je...? - Kupovanje umetničkih dela sumnjivog porekla, poslovanje s pljačkašima grobnica i ratnim pljačkašima, švercovanje umetnina preko granica. I sam je opljačkao grobnicu. Mogu da shvatim njegovu odbojnost. Muzeji su tvrđave licemerstva, pohlepe i lakomosti. Kritikuju svakoga zbog istih metoda koje i sami primenjuju da bi napravili svoje zbirke. - A ostavljanje zbirke univerzitetu? - Mrzeo je akademike. Zvao ih je ništarijama u tvidu. Akademici, a posebno arheolozi, optuživali su Maksvela Brodbenta da je opljačkao hramove u Srednjoj Americi. Ne pričam vam nikakve porodične tajne: to je opštepoznata priča. Uzmite bilo koji broj časopisa Arheologija, i videćete da je naš otac bio neka vrsta otelotvorenog đavola. - Da li je planirao da proda zbirku? - navaljivao je Bar-nabi. Filip iskrivi usnu od nezadovoljstva. - Da proda? Moj otac je morao da sarađuje s aukcijskim kućama i prodavcima umetničkih dela celog života. Radije bi umro u najgorim mukama nego što bi im dao da prodaju i neku osrednju grafiku. - Znači da je planirao sve da ostavi vama trojici? Nastala je nelagodna tišina. - To je - reče Filip – bila pretpostavka. Fenton je opet dreknuo: - Crkva? Žena? Ljubavnica? Filip izvadi lulu iz usta, i savršeno oponašajući Fentonov odsečan način, odgovori: - Ateista. Razveden. Ženomrzac. Druga dvojica braće prasnuše u smeh. Č ak je i Hač Barnabi uživao u Fentonovoj nelagodi. Retko se dešavalo da ga neko nasanka prilikom ispitivanja. Taj tip Filip, i pored umišljenosti, bio je čvrst. Ali bilo je nečeg tužnog u tom izduženom, inteligentnom licu, nečeg izgubljenog. Barnabi izvadi tovarni list za kuhinjski pribor.
    • - Imate li neku ideju o čemu je reč ili kuda su stvari odnete? Pregledali su ga, odmahnuli glavom i vratili mu ga. - Nije čak ni voleo da kuva - reče Tom. Barnabi ugura papir nazad u džep. - Pričajte mi o svom ocu. Izgled, ličnost, karakter, poslovi, takve stvari. Ponovo je Tom progovorio. - On je... jedinstven. - Kako? - Divovskog rasta, visok oko dva metra, zgodan, širo-kih ramena, bez trunke sala, sede kose i brade, čvrst kao lav, prikladno gromoglasan. Ljudi kažu da liči na Hemingveja. - Ličnost? - On je čovek koji je uvek u pravu, gazi preko svakog i svačeg da dobije ono što želi. Zivi po vlastitim životnim pravilima. Nije završio ni srednju školu, ali ipak više zna o umetnosti i arheologiji od većine doktora nauka. Kolekcionarstvo je njegova religija. Prezire tuđa religijska uverenja, i zbog toga toliko uživa da kupuje i prodaje stvari ukradene iz grobnica - a i da ih sam pljačka. - Kažite mi nešto više o tom pljačkanju grobova. Ovog puta je Filip govorio. - Maksvel Brodbent je rođen u radničkoj porodici. Kao mladić je otišao u Srednju Ameriku i nestao u džungli na dve godine. Napravio je veliko otkriće, opljačkao neki hram Maja i prošvercovao stvari nazad. Tako je počeo. Trgovao je sumnjivim umetninama i antikvitetima, svime - od grčkih i rimskih skulptura iz Evrope preko kmerskih predmeta izdeljanih u kambodžanskim posmrtnim hramovima do renesansnih slika ukradenih u Italiji tokom rata. Nije trgovao da bi se obogatio, već da bi finansirao sopstvenu zbirku. - Zanimljivo. - Maksvelovi metodi - reče Filip - bili su jedini način da čovek danas ima istinski veliko umetničko blago. Verovatno nijedan primerak u njegovoj zbirci nije čist. Vernon je progovorio:
    • - Jednom je opljačkao grobnicu koja je nosila prokletstvo. Pričao je o tome na koktelima. - Prokletstvo? Kakvo prokletstvo? - Nešto kao: Onaj ko uznemiri ove kosti biće živ odran i njime će se nahraniti pobesnele hijene. A onda će gomila baraba da mu jebe majku. Ili nešto slično. Fentonu se ote smeh. Barnabi ga pogleda upozoravajuće. Sledeće pitanje je uputio Filipu, sad kad je obezbedio njegovu saradnju. Smešno kako ljudi vole da se žale na roditelje. - Šta ga je zbilja pokretalo? Filip se namrštio, čelo mu se izbrazdalo. - Pa ovako. Maksvel Brodbent je voleo Lipijevu sliku Madona više nego ijednu živu ženu. Obožavao je Broncinov portret male Bie de Mediči više nego ijedno od svoje rođene dece. Voleo je svoja dva Braka, svog Monea, svoje majanske lobanje od žada više nego ijednog živog čoveka u životu. Klanjao se svojoj zbirci francuskih kovčega s moštima svetaca iz trinaestog veka više nego ijednom istinskom svecu. Njegova zbirka je bila njegova ljubavnica, njegova deca i njegova vera. Eto to ga je istinski pokretalo - prelepe stvari. - Ništa od toga nije istina - reče Vernon. - Voleo nas je. Filip se podsmehnu. - Kažete da se razveo od vaše majke? - Mislite od naših majki? Razveo se od dve, a s trećom je obudoveo. Postoje još dve žene s kojima nije imao decu i nebrojeno mnogo ljubavnica. - Neka borba oko alimentacije? - upita Fenton. - Prirodno - reče Filip. - Izdržavanje i za venčane i za nevenčane žene, nikad kraja priči. - Ali vas je sam podigao? Filip je zastao, pa rekao: - Da... na svoj jedinstven način. Reči su visile u vazduhu. Barnabi se pitao kakav je otac Maksvel bio. Bolje da se drži glavne priče, vreme mu je isticalo. Momci iz forenzike će stići svakog trenutka, a posle toga će biti srećan ako ga puste i da pogleda mesto zločina.
    • - Ima li trenutno neke žene u njegovom životu? - Jedino u cilju umerene fizičke aktivnosti u večernjim satima - reče Filip. - Ona ništa neće dobiti, budite sigurni. Tom uskoči: - Mislite li da je naš otac dobro? - Pošteno rečeno, nisam video nikakve znake koji bi govorili u prilog ubistvu. Nismo pronašli telo u kući. - Da ga nisu možda oteli? Barnabi odmahnu glavom. - Nije verovatno. Što bi se petljali s taocem? - Pogledao je na sat. Još pet do sedam minuta. Vreme je z a pitanje. - Osiguranje? - Trudio se da zvuči što nehajnije. Tamna senka pređe preko Filipovog lica. - Ne. Čak ni Barnabi nije mogao da sakrije iznenađenje. - Ne? - Pokušao sam prošle godine da ugovorim osiguranje. Niko nije hteo da osigura zbirku sve dok se drži u kući s ovakvim obezbeđenjem. I sami vidite koliko je ovo mesto ranjivo. - Zašto vaš otac nije poboljšao sigurnost? - Naš otac je bio vrlo težak čovek. Niko nije mogao da mu kaže šta da radi. Imao je dosta oružja u kući. Pretpostavljam da je mislio da će se sa svakim izboriti na način Divljeg zapada. Barnabi je prebirao po beleškama i ponovo proverio sat. Bio je uznemiren. Delovi se nisu slagali. Bio je siguran da nije obična pljačka, ali bez osiguranja, zašto opljačkati samog sebe? Zatim je tu bila slučajnost s pismima sinovima, kojima ih je pozivao na sastanak baš u ovom momentu. Prisećao se pisma... vrlo važna stvar koja se tiče vaše budućnosti... biću vrlo razočaran ako ne dođete... Bilo je nečeg upečatljivog u izboru reči. - Šta je bilo u sefu? - Nemoj mi reći da su ušli i u sef! - Filip se pljesnu po oznojenom čelu drhtavom rukom. Odjednom je bio
    • otromboljen, a izraz užasa na njegovom licu delovao je iskreno. -Da. - O bože. Unutra su bili dragulji, nakit, južnoameričko i zlato Srednje Amerike, retki novčići i marke, sve neizmerno vredno. - Provalnici su, izgleda, imali šifru za sef, baš kao i ključeve za sve ostalo. Imate li ideju kako? -Ne. - Da li je vaš otac ikome verovao - na primer advokatu - možda on ima drugi komplet ključeva ili šifru za sef? - On nikome nije verovao. To je bilo značajno. Barnabi pogleda Vernona i Toma. -Slažete se? Obojica klimnuše glavom. - Da li je imao služavku? –Jedna žena je dolazila danju. - Baštovan? - S punim radnim vremenom. - Još neko? - Imao je i kuvara s punim radnim vremenom i medicinsku sestru koja je dolazila triput nedeljno. Tad ih Fenton prekinu, naginjući se unapred i osmehujući se na svoj divlji način. - Mogu li nešto da pitam, Filipe? - Ako baš morate. - Kako to da pričaš o ocu u prošlom vremenu? Je l' ti to znaš nešto što mi ne znamo? - O, za boga miloga! - prasnu Filip. - Ko će me oslobo-diti ovog neostvarenog Šerloka Holmsa? - Fentone! - promrmlja Barnabi upućujući mu upozoravajući pogled. Fenton ga pogleda i videvši Barnabijev pogled lice mu se opusti. - Izvinjavam se. Barnabi je postavio sledeće pitanje: - Gde su sad?
    • - Gde je ko? - Služavka, baštovan, kuvar. Pljačka se desila pre dve nedelje, a neko je otpustio kućnu poslugu. Tom upita: - Pljačka se desila pre dve nedelje ? - Tako je. - Ali meni je pismo stiglo poštom pre tri dana. To je bilo zanimljivo. - Da li je iko od vas obratio pažnju na adresu pošiljaoca? - U pitanju je bilo neko mesto za slanje pošte, na primer Poštanski sandućići itd. — reče Tom. Barnabi se zamisli na trenutak. - Moram da vam kažem - reče - da ova takozvana pljačka izgleda kao školski primer prevare osiguranja. - Već sam vam objasnio da zbirka nije osigurana reče Filip. - Objasnio si, ali ja ne verujem. - Poznajem tržište osiguranja, poručniče - ja sam istoričar umetnosti. Ova zbirka vredi oko pola milijarde dolara, a stajala je u kući, u ruralnom delu grada, zaštićena ordinarnim bezbednosnim sistemom. Otac ni psa nije imao. Ponavljam vam, zbirka nije bila podobna za osiguravanje. Barnabi je dugo gledao Filipa, a zatim skrenu pogled na drugu dvojicu braće. Filip šuštavo izdahnu i pogleda na sat. - Poručniče, zar ne mislite da ovaj slučaj malo prevazilazi policiju Santa Fea? Ako nije bila prevara osiguranja, šta je bilo? Ovo nije bila nikakva prokleta pljačka. Suluda ideja poče da mu se oblikuje u pameti. Potpuno ludačka. Ali se oblikovala gotovo protivno njegovoj volji, pretvarajući se u nešto nalik teoriji. Bacio je pogled na Fentona. Fenton ne bi shvatio. Uprkos svim sposobnostima, Fentonu je nedostajao smisao za humor. Barnabi se setio televizora s ogromnim ekranom, video-rikordera i video-kaseta ostavljenih po podu. Ne, ne ostavljenih, smeštenih na podu, odmah do daljinskog
    • upravljača. Šta beše rukom ispisan naslov? POGLEDAJ ME. To je bilo to. Kao kad se voda smrzava, sve je došlo na svoje mesto. Tačno je znao šta se desilo. Barnabi se nakašlja: - Pođite sa mnom. Tri sina su ga pratila nazad u kuću, u dnevnu sobu. - Sedite. - O čemu je reč? - Filip je postajao uznemiren. Č ak je i Fenton gledao znatiželjno u Barnabija. Barnabi podiže traku i daljinski. - Sad ćemo da pogledamo ovu kasetu na videu. Uključio je televizor i ubacio traku u video-rikorder. - Je l' ovo neka šala? - upita Filip, odbijajući da sedne, lica oblivenog crvenilom. Druga dvojica su stajala u blizini, zbunjena. - Zaklanjaš ekran - reče Barnabi, smeštajući se u sofu. - Sedite. - Ovo je nečuveno... Iznenadan zvuk sa ekrana ućutkao je Filipa, a lice Maksvela Brodbenta, veće od života, materijalizovalo se na ekranu. Sva trojica sedoše. Njegov glas, dubok i gromoglasan, odjekivao je sobom. Pozdrav od mrtvih.
    • 4 Tom Brodbent je zurio u lik svog oca, veliki kao i u životu, kako se polako postavlja u žižu. Kamera se postepeno povlačila unazad, otkrivajući Maksvela Brodbenta kako sedi za ogromnim pisaćim stolom u radnoj sobi, držeći nekoliko listova hartije u svojim velikim šakama. Soba još nije bila opljačkana; Lipijeva slika Madone bila je na zidu iza njega, na policama su stajale knjige, a i ostale slike i skulpture su bile na svojim mestima. Tom se stresao, čak je i elektronska slika oca delovala zastrašujuće. Posle pozdrava otac je zastao, pročistio grlo i usredsredio svoje jasnoplave oči na kameru. Listovi su blago podrhtavali u njegovim rukama. Delovao je preplavljen snažnim osećanjima. Dragi Filipe, Vernone i Tome, Ukratko rečeno: poneo sam sve svoje blago sa sobom u grob. Zapečatio sam se zajedno sa zbirkom u grob. Taj grob je sakriven na nekom mestu na svetu koje samo ja znam. Zastao je, ponovo kašljucnuo, nakratko podigao svoj plavi pogled, ponovo pogledao nadole i nastavio da čita. Glas mu je poprimio taj pomalo pedantan ton koga se Tom jako dobro sećao s večera za trpezarijskim stolom. Više od stotinu hiljada godina ljudi su se sahranjivali zajedno sa svojim najvrednijim posedom. Sahranjivanje mrtvih zajedno s blagom ima dugu
    • istoriju; započeli su je neandertalci, a nastavilo se tokom drevnog Egiptapa skoro sve do današnjih dana. Ljudi su se sahranjivali s njihovim zlatom, srebrom, umetninama, knjigama, lekovima, nameštajem, hranom, robovima, konjima, a ponekad i s konkubi-nama i suprugama—sa svime za šta su mislili da bi im moglo zatrebati u zagrobnom životu. Tek u poslednjem veku, možda u poslednja dva, l judi su prestali da zakopavaju zemne ostatke s dobrima, prekidajući tako dugu tradiciju. Drago mi je što ću ja obnoviti tu tradiciju. Činjenica je da nam gotovo sve što znamo o prošlosti dolazi iz bogatstva grobova. Neki su me nazvali pljačkašem groba. Nije tačno.Ja ne pljačkam, ja recikliram. Obogatio sam se na blagu koje su budalasti Ijudi mislili da odnose sa sobom na neki drugi svet. Odlučio sam da uradim tano ono što su oni uradili i sahranim se sa svim svojim zemaljskim bogatstvom. Jedina razlika između mene i njih je u tome što ja nisam budala. Znarn da ne postoji zagrobni život u kome ću moći da uživam u svojim dobrima. Nasuprot njima, umirem bez iluzija. Kad umreš- mrtav si. Kad umreš, samo si gomila trulog mesa, masti, mozga i kostiju - ništa više od toga. Svoje blago odnosim sa sobom iz sasvim drugog razloga. Iz veoma važnog razloga. Iz razloga koji se tiče vas trojice. Zastao je i pogledao naviše. Ruke su mu i dalje jedva vidljivo podrhtavale, a mišići vilice se grčili. - Isuse - prošapta Filip, napola se dižući iz stolice dok su mu se šake otvarale i zatvarale. - Ne mogu da verujem. Maksvel Brodbent je podigao papire da bi nastavio da čita, sapleo se oko reči, oklevao, a zatim naglo ustao i bacio papire na sto. Ma zajebi, reče, divlje odgurujući stolicu. Ono što imam da kažem isuviše je važno za glupi govor. Krupnim koracima je obišao sto ispunjavajući ekran svojim divovskom po-javom, šireći se na celu sobu u kojoj su sedeli. Hodao je ispred kamere, uznemiren, dodirujući svoju kratko ošišanu bradu.
    • Ovo nije lako. Ne znam tačno kako da vama trojici to objasnim. Okrenuo se i krupnim koracima vratio nazad. Kadsam bio vaših godina ništa nisam imao. Baš ništa. Stigao sam u Njujork iz Irija u Pensilvaniji, sa samo trideset pet dolara i očevim starim odelom. Bez porodice, bez prijatelja, bez obrazovanja. Ništa. Moj otac je bio dobar čovek, ali zidar. Mama je bila mrtva. Bio sam prilično sam na svetu. - Ne ponovo ta priča - jeknu Filip. Bila je jesen 1963. godine. Tumarao sam pločnicima sve dok nisam našao posao, usrani posao pranja sudova u restoranu Kod mama Đine, na uglu Istočne 88. ulice i Avenije Leksington. Za dolar i dvadesetpet centi na sat. Filip je odmahivao glavom. Tom se osećao tupo. Brodbent je prestao da korača, smestio se ispred radnog stola i pogledao u kameru, malo pogrbljen, gledajući ih popreko. Prosto mogu sad da vas vidim. Filipe, ti sigurno tužno odmahuješ glavom, Tome, ti verovatno stojiš i psuješ. A ti, Vernone, ti sigurno misliš da sam načisto poludeo. O bože, lepo mogu da vas vidim. I žao mi vas je, istinski. Ovo nije lako. Prestao je da korača. Dinin restoran nije bio daleko od Metropoliten muzeja umetnosti. Jednog dana sam iz hira ušao, i to mi je promenilo život. Potrošio sam poslednji dolar na člansku kartu i počeo da odlazim u Muzej svaki dan. Zaljubio sam se u to mesto. Kakvo otkrovenje! Nikad nisam video takvu lepotu, takvu... Odmahnuo je rukom. Isuse, vi to sve već znate. - Svakako - suvo primeti Filip. Suština je, dakle, da sampočeo od nule. Nada.*( Sp.: nula, ništa. (Prim. prev.)) Vredno sam radio. Imao sam viziju svog života, svoj cilj. Čitao sam sve što mi je došlo do ruke. Šlimana i njegovo otkriće Troje, Hauarda Kartera i Tutankamonovu grobnicu, Džona Lojda Stivensa i Grad Kopan, iskopavanje Vile tajni u Pompeji. Sanjao sam da i sam pronadem takva blaga, da ih iskopam, da ih posedujem. Osvrtao sam se oko sebe pitajući se gde još ima izgubljenih grobnica i hramova koje je moguće pronaći? Još uvek sam imao priliku. Tad je zastao da otvori kutiju na stolu. Izvadio je cigaru, odsekao joj vrh i zapalio. - Isuse bože - reče Filip. - Taj starac je nepopravljiv.
    • Brodbent je ugasio šibicu pokretom ruke, bacio je na radni sto i nacerio se. Imao je lepe zube koji s u bleskali belinom. Umreću u svakom slućaju, pa zašto da ne uživam uposlednjih nekoliko meseci?Je l’ tako, Filipe? Još uvek pušiš lulu?Ja bih na tvom mestu odustao. Okrenuo se i nastavio da korača, a plavičasti oblačići dima su ga pratili. U svakom slučaju, štedeo sam novac sve dok nisam dovoljno uštedeo da odem u Srednju Ameriku. Nisam otišao tamo da zaradim novac - mada je i to bilo uplanu, priznajem - nego zato što me je vodila strast. I našao sam šta sam tražio. Našao sam svoj izgubljeni grad. Okrenuo se i nastavio da korača. Toje bio početak. To me je pokrenulo. Trgovao sam umetninama i antikvitetima samo da bih mogao da finansiram svoju zbirku. I pogledajte... Zastao je pokazujući otvorenom šakom nevidljivu zbirku u kući. Pogledajte rezultate. Jedna od najvećih privatnih zbirki umetnina i antikviteta na svetu. To nisu samo stvari. Svaki predmet ima svoju istoriju, svaki krije moje uspomene: kad sam ga prviput video, kako sam se zaljubio u njega, kako sam ga nabavio. Svaki komad je deo mene. Kao ova olmečka glava koju sam pronašao u grobnici Piedra Lumbre. Sećam se tog dana... sećam se kad sam je prviput video kako leži u prašini grobnice, gde je stajala dve hiljade godina. Filip frknu. - Radosti lopovluka. Položio je glavu na sto.
    • Mirovala je tu dve hiljade godina — predmet takve izvanredne lepote da čini da se rasplačeš. Voleo bih da umem da vam opišem svoja osećanja kada sam video ovu glavu, načinjenu od besprekornog žada, kako leži na tlu. Nije bila stvorena da životari u mraku. Spasao sam je i vratio u život. Glas mu je pukao od emocija. Opet je zastao, pročistio grlo, spustio glavu. Nespretno se vratio do stolice i seo, ostavljajući cigaru u pepeljaru. Upravio je lice ka kameri i nagnuo se unapred. Ja sam vaš otac. Posmatrao sam vas kako odr astate. Poznajem vas bolje nego što vi poznajete sebe. - To nije verovatno - reče Filip. Dok sam posmatrao kako odrastate obeshrabrivalo me je osećanje koje sam u vama prepoznao — osećanje da vam nešto pripada. Osećanje privilegije. Sindrom bogataške dece. Uverenje da ne morate teško da radite, mnogo da učite, da se naprežete —jer ste sinovi Maksvela Brodbenta. Jer ćete jednog dana — ne pomerivši niprst — biti bogati. Opet je ustao, nemiran od energije. Vidite , ja shvatam da je to u najvećoj meri moja gr eška. Ispunjavao sam vam hirove, kupovao štagod da ste poželeli, slao vas u najbolje privatne škole, vukao vas po Evropi. Osećao sam krivicu zbog svojih razvoda i svega ostalog. Valjda nisam bio rođen za brakove. I šta sam uradio? Odgajio sam troje dece koja, umesto da žive sjajnim životima, čekaju svoje nasledstvo. Ovaploćena Velika iščekivanja. - Sranje - ljutito reče Vernon. Filipe, ti si asistent na istoriji umetnosti koledža na Long Ajlendu. Tom? Konjski veterinar u Juti. A Vernon? Pa, čak nemam pojma ni šta sad radiš; verovatno živiš u nekom ašramu, negde, dajući svoj novac nekom lažnom guruu. - Nije istina! - reče Vernon. - Nije istina! Idi dođavola!
    • A povrh svega, nastavi otac, vas trojica se ne slažete. Nikad niste naučili da sarađujete, da budete braća. Počeo sam da razmišljam — šta sam to učinio? Šta sam to učinio? Kakav sam to otac bio? Da li sam ih naučio da se oslanjaju na sebe? Da li sam ih naučio da brinu jedan o drugom? Zastao je i glasno uzviknuo: Ne! Posle svega — školovanja, Evrope, pecanja i logorovanja, podigao sam tri slabića, tri promašaja. Isuse, moja je greška da se sve tako završilo, ali tako je. Tada sam otkrio da umirem i uspaničio sam se. Kako ću da popravim stvari? Ponovo je zastao i okrenuo se. Teško je disao, a lice mu je oblilo crvenilo. Ništa vas tako ne tera na razmišljanje kao smrt koja vam zabije nos u lice. Morao sam da smislim šta ću sa svojom zbirkom. Ni u ludilu je ne bih ostavio nekom muzeju ili nekom univerzitetu, grupici ništarija u tvidu, da se naslađuju njom. A nisam nameravao ni da dopustim da se neka prevarantska aukcijska kuća ili preprodavac obogate na mom krvavom radu, rasparčaju je i raseju na sve četiri strane sveta pošto sam ja proveo ceo život skupljajući je. Ni slučajno. Protrljao je bradu, zgužvao šakom maramicu i mahnuo kameri. Oduvek sam nameravao da vam ostavim svoju zbirku. Ali kad je došlo do toga, shvatio sam da je to najgore što mogu da uradim. Nema šanse da vam uručim pola milijarde dolara koje niste zaradili. Ponovo se vratio iza radnog stola, smestio se u stolicu i izvadio još jednu cigaru iz kožne kutije. Gledajte me, još uvek pušim. Sad je ionako prekasno. Odsekao je vrh i zapalio je. Oblak dima zamaglio je žižu kamere i slika je postala mutna, pomerajući se napred-nazad dok je kamera tražila novi fokus. Kad se oblak povukao iz slike, jasno, lepo lice Maksvela Brodbenta opet se vratilo u žižu.
    • Onda mi je sinulo. Ideja je bila savršena. Ceo život sam iskopavao stvari iz grobnica i trgovao njima. Znao sam sve štosove za skrivanje grobnica, svaku zamku, sve. Odjednom sam shvatio da i ja, takode, mogu da ponesem svoju zbirku sa sobom. I tako da učinim za vas ono što bi bilo istinsko naslede. Zastao je, sklopio šake, nagnuo se unapred. Zaradićete taj novac. Udesio sam da se zakopam sa svojom zbirkom u nekoj grobnici, negde na svetu. Izazivam vas da me pronađete. Ako uspete, možete opljačkati moj grob i sve uzeti. To je moj izazov vama — dragi moji sinovi. Uzdahnuo je pokušavši da se nasmeši. Upozoravam vas. Biće i teško i opasno. Ništa što je u životu vredno nije lako. A evo i zamke — nikad nećete uspeti ne budete li sara đivali. Lupio je svojom masivnom šakom o sto. Ukratko rečeno — toje to. Nisam mnogo učinio za vas u životu, ali kunem se bogom, popraviću stvari svojom smrću. Ponovo je ustao i došetao do kamere. Pružio je ruku da je ugasi, a tada, kao da se nečeg setio, zastao je i mutna slika njegovog divovskog lica ispunila je ekran: Nikad nisam bio naročito sentimentalan, pa ću vam samo reći zbogom. Zbogom Filipe, Vernone i Tome. Zbogom i sa srećom. Volim vas. Ekran je zamro.
    • 5 Tom je ostao na sofi, potpuno nesposoban da se pokrene. Hač Barnabi je prvi reagovao. Ustao je i tiho kašljucnuo prekidajući tišinu. - Fentone? Izgleda da ovde više nismo potrebni. Fenton klimnu glavom, nespretno ustade, crveneći se. Barnabi se okrenuo braći i učtivo dotakao rub šapke.
    • - Kao što vidite, ovo nije stvar za policiju. Ostavljamo vas da... pa, da sami rešite stvari. - Polako su krenuli ka zasvođenim vratima koja su vodila u hodnik. Jedva su čekali da odu. Filip ustade. - Poručniče Barnabi? - Glas mu je bio pri-gušen. -Da? - Verujem da ovo nećete pomenuti nikome. Ne bi bilo korisno ako bi... ako bi ceo svet počeo da traži grobnicu. - Tačno. Nema razloga da se bilo kome pomene. Nikakvog razloga. Opozvaću forenzičare. - Izašao je i nestao. Trenutak kasnije mogli su da čuju zvuk zatvaranja velikih prednjih vrata kuće. Tri brata su ostala sama. - Baraba jedna - reče tiho Filip. - Ne mogu da verujem. Baraba. Tom baci pogled na bratovo bledo lice. Znao je da živi dosta dobro od plate asistenta. Novac mu je bio potreban. I nesumnjivo je već počeo da ga troši. Vernon reče: - Šta sad? Reč ostade da visi u vazduhu. - Ne mogu da verujem starom đavolu - reče Filip. Da samo tako odnese dvanaest starih remek-dela slikarstva u grob, da ne pominjem neprocenjivi majanski žad i zlato. Dotučen sam. - Izvadio je svilenu maramicu iz džepa na prsluku i lako protrljao čelo. - Nije imao nikakvo pravo na to. - Pa šta da radimo? - ponovio je Vernon. Filip je zurio u njega. - Idemo da nademo grobnicu, naravno. - Kako? - Čovek ne može sam sebe da sahrani s pola milijarde umetnina bez nečije pomoći. Pronaći ćemo ko mu je pomo-gao. - Ne verujem u to - reče Tom. - Nikad nikome u životu nije verovao. - Ali nije mogao sasvim sam to da uradi. - To je tako... on - iznenada reče Filip. - Možda je ostavio neke tragove. - Vernon ode do fioka, trzanjem otvori jednu i poče da rovari po njoj, psujući. Izvukao je i
    • drugu, i treću, postajući tako uznemiren da je fioka izašla cela, a sadržaj se prosuo po podu - karte za igranje, tabla zapačisi*( Stara indijska igra slična bekgemonu. (Prim. prev.) ) šah, tabla za kineski čekers.*( Kineska igra slična micama. (Prim. prev.) ) Tom se setio svih igara - stare igračke iz njihovog detinjstva, požutele i pohabane posle toliko godina. Osetio je ledeni čvor u grudima; eto na šta se sve svelo. Vernon je psovao i šutnuo prosutu gomilu, razbacujući stvari svuda po sobi. - Vernone, rasturanje kuće je besmisleno. Ignorišući ga, Vernon nastavi da otvara fioke prosipajući njihov sadržaj po podu, nastavljajući potragu. Filip izvadi lulu iz džepa na pantalonama i pripali je drhtavom rukom. - Trošite vreme uzalud. Predlažem da odemo da porazgovaramo s Markusom Hauserom. On je ključ. Vernon zastade. - Hauser? Otac nije u vezi s njim četrdeset godina. - On je jedini čovek koji je zaista poznavao oca. Zajedno su proveli dve godine u Srednjoj Americi. Ako iko zna kuda je otac otišao, to je on. - Otac mrzi Hausera. - Pretpostavljam da su se pomirili budući da je otac bio bolestan. - Filip podiže poklopac zlatnog upaljača i pućkajući zapali lulu. Vernon pređe u radnu sobu. Tom je čuo kako otvara i zatvara ormare, izvlači knjige s polica, baca stvari na pod. - Kažem ti da je Hauser upleten. Moramo brzo da radimo. Imam dugove - imam obaveze. Vernon se vrati iz radne sobe noseći kutiju s papirima, koju je tresnuo na sto za kafu. - Izgleda da si ti već počeo da trošiš svoje nasledstvo. Filip mu se hladno okrenu. - Ko to beše uzeo od oca dvadeset hiljada prošle godine? - To je bila pozajmica. - Vernon poče da prebira po papirima, čupajući napolje fascikle, razbacujući sve po podu. Tom je video njihove stare izveštaje iz škole i đačke knjižice kako ispadaju izjedne fascikle. Iznenadilo ga je da se otac baktao čuvanjem tih stvari, tim pre što ni najmanje nije bio zadovoljan njihovim ocenama. - Jesi li ih vratio?
    • - Vratiću. - Naravno da ćeš vratiti - sarkastično reče Filip. Vernon je menjao boje. - A šta je sa četrdeset hiljada koje je otac potrošio da te pošalje na fakultet? Da li si ti to vratio? - To je bio poklon. Platio je i Tomu veterinarski fakultet, je l' tako, Tome? A da si ti hteo da ideš na fakultet, i tvoj fakultet bi platio. Umesto toga, otišao si da živiš s nekim svamijem u Indiji. Nastala je zategnuta tišina. - Idi dođavola - reče Vernon. Tom je piljio čas u jednog čas u drugog brata. Opet se dešavalo, kao što se dešavalo hiljadama puta pre. Obično bi se on umešao pokušavajući da bude mirotvorac. Isto tako obično od toga nije bilo nikakve koristi. - Idi i ti dođavola - reče Filip. Vratio je lulu u usta, za-grizao je i okrenuo se na peti. - Čekaj! - viknu Vernon, ali bilo je prekasno. Kad god bi pobesneo Filip bi se okrenuo i otišao; to je i sad uradio. Velika vrata su bučno tresnula prilikom zatvaranja. - Pobogu, Vernone, zar nisi mogao da sačekaš bolje vreme za svađu? - Ma ko ga jebe. On je počeo, je l' tako? Tom nije mogao da se seti ko je počeo. Ponovo u kancelariji, Hač Barnabi je sedeo u svojoj stolici, sa šoljom sveže kafe smeštenom na stomaku, gledajući kroz prozor. Fenton je sedeo u drugoj stolici, sa svojom šoljom, tmurno gledajući u pod. - Fentone, moraš prestati da misliš o tome. Takve stvari se dešavaju. - Ne mogu da verujem. - Znam, potpuno je ludački - tip se zakopao s pola milijarde dolara. Ali, ne brini. Jednog dana neko će počiniti u ovom gradu zločin vredan naslovne strane Njujork tajmsa, i ti ćeš biti na njoj. Samo se nije desilo ovog puta. Fenton je uživao u svojoj kafi - i svom razočaranju.
    • - Znao sam, Fentone, čak i pre nego što sam video tu video-traku. Dokučio sam. Čim sam shvatio da nije u pitanju prevara osiguranja, kao da mi je zasvetlela sijalica u glavi. Čuj, bio bi to sjajan film, zar ne misliš? Bogataš odnosi sva svoja sranja sa sobom. Fenton ništa nije rekao. - Šta misliš, kako je starac to uradio? Razmisli o tome. Bila mu je potrebna pomoć. To je mnogo stvari. Ne možeš premestiti nekoliko tona umetničkih dela preko sveta, a da niko ne primeti. Fenton je pijuckao. Barnabi baci pogled na sat, a zatim na papire raširene preko njegovog stola. - Još dva sata do ručka. Kako to da se ništa zanimljivo ne dešava u ovom gradu? Vidi ovo. Droga, i još droge. Zašto ovi klinci za promenu ne opljačkaju banku? Fenton iskapi kafu. - To je negde. Tišina. - Šta hoćeš da kažeš? Šta misliš time? To je negde. Pa šta. Mnoge stvari su negde. Fenton zgnječi šolju. - Ništa ne predlažeš, je li? Fenton baci šolju u kantu za đubre. - Rekao si: to je negde. Hoću da znam šta si mislio time? - Idemo da ga nađemo. - I? - I da ga zadržimo. Barnabi se nasmeja. - Fentone, zadivljuješ me. Ako dosad nisi primetio, mi smo čuvari reda i zakona. Je I' ti ta sitni-ca pobegla iz pameti? Od nas se očekuje da budemo pošteni. - Aha - reče Fenton. - Tačno - reče Barnabi posle nekoliko trenutaka. Poštenje. Ako ga nemaš, Fentone, šta onda imaš? - Pola milijarde dolara - odgovori Fenton.
    • 6 Zgrada nije bila od smeđe opeke, kakva bi bila u nekom od Bogartovih fllmova, već čudovište od stakla i čelika koje se ustremilo u nebo iznad Zapadne 54. ulice, ružan neboder iz osamdesetih godina. U najmanju ruku, mislio je Filip, kirija je visoka. A ako je kirija visoka, to znači da je Markus Hauser uspešan privatni detektiv. Ulaz u prizemlje ličio je na ulaz u džinovsku kocku od poliranog granita. Mesto je imalo jedak miris sredstava za čišćenje. Bolestan bambus je rastao u jednom uglu. Lift ga je u trenu podigao do tridesetog sprata i ubrzo je bio pred vratima od trešnjevog drveta koja su vodila u kancelarije Markusa Hausera, privatnog detektiva. Filip je zastao na ulasku. Šta god da je zamišljao kao kancelariju privatnog detektiva, ovaj postmoderni enterijer od sivog škriljca, industrijski tepisi i crni polirani granit nije. Kako iko može da radi u ovako jalovom prostoru? Činilo se da je soba prazna. - Da? - stiže glas iza polukružnog staklenog zida. Filip zaobiđe i ugleda leđa čoveka koji je sedeo za velikim stolom bubrežastog oblika. Umesto u vrata kancelarije, sto je gledao u suprotnom pravcu, prema zidu od prozora s kojih se videla reka Hadson, sijajući muklom bojom cinka. Bez okretanja čovek mu pokaza fotelju. Filip
    • prođe do fotelje, smesti se i poče da proučava Markusa Hausera - bivša vijetnamska zelena beretka, bivši pljačkaš grobova, bivši poručnik Biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje, odeljenje na Menhetnu. U foto-albumu njegovog oca video je fotografije Hausera kao mladića, mutne i nejasne; obučen u oker pantalone za džunglu, s nekakvim vatrenim oružjem o boku. Na svakoj je bio nasmejan. Malo se zbunio videvši ga konačno u telesnom obliku. Izgledao je i manji nego što ga je Filip zamišljao, preterano doteran u smeđem odelu s iglom na kragni preko kravate, prslukom, zlatnim lancem i džepnim satom. Čovek iz radničke klase koji oponaša otmenost. Oko njega se osećao miris kolonjske vode, a ono malo kose što je imao bilo je previše namazano gelom, i svaka dlaka je bila brižljivo nameštena da što više pokrije ćelavi deo lobanje. Zlatno prstenje na - ni manje ni više nego - četiri prsta. Nokti su mu bili manikirani, očišćeni i ispolirani, dlake u nosu pažljivo podsečene. Čak je i ćelavi deo glave, blistav ispod kose koja ga je pokrivala, delovao navošteno i izglancano. Filip se pitao da li je to isti Markus Hauser koji je tumarao džunglom s njegovim ocem u potrazi za izgubljenim gradovima i skrivenim grobnicama. Možda je u pitanju neka greška. Nakašljao se. - Gospodin Hauser? - Markus - stiže brzi odgovor, kao fijuk dobrog teniskog voleja. I glas mu je bio zbunjujući: visok, nazalan, s radničkim akcentom. Oči su mu, međutim, bile zelene i hladne kao u krokodila. Filip se unervozi. Prekrstio je noge, i ne tražeći dozvolu, izvadio lulu i počeo da je puni. Na to se Hauser nasmešio, otvorio fioku stola, izvadio ovlaživač i ogromnu čerčil cigaru. - Baš mi je drago što pušiš - reče kotrljajući cigaru medu dlanovima, izvadi zlatni sekač s monogramom iz džepa i odseče vrh. - Ne smemo dozvoliti primitivcima da pobede. - Pošto je zapalio cigaru, uvali se dublje u fotelju, i gledajući ga kroz predivo dima upita: - Šta mogu da učinim za sina svog bivšeg partnera, Maksvela Brodbenta?
    • - Može li razgovor da bude poverljiv? - Prirodno. - Pre šest meseci mom ocu su dijagnostikovali rak. - Filip zastade i osmotri Hauserovo lice da vidi je li mu to već bilo poznato. Ali Hauserovo lice je bilo neprozirno kao i njegov sto od mahagonija. - Rak pluća - nastavio je Filip. - Operisali su ga, dobio je redovnu hemoterapiju i zračenje. Odustao je od cigarilosa i ušao u remisiju. Nakratko je izgledalo da je sve u redu, a zatim se rak bučno vratio. Ponovo je započeo hemoterapiju, ali ju je mrzeo. Jednog dana je iščupao infuziju, nokautirao medicinskog tehničara i otišao. Dali su mu još šest meseci, a to je bilo pre tri meseca. Hauser je slušao, pućkajući cigaru. Filip zaćuta. - Da li je bio s tobom u kontaktu? Hauser odmahnu glavu, pućnu još jednom. - Ne u poslednjih četrdeset godina. - U nekom trenutku prošlog meseca - nastavi Filip -Maksvel Brodbent je nestao, zajedno sa svojom zbirkom. Ostavio nam je video-traku. Hauser izvi obrve. - To je bila neka vrsta testamenta. Rekao je da je odnosi sa sobom u grob. - Uradio je – šta? - Hauser se nagnu unapred, iznenada zainteresovanog lica. Maska je u trenutku pala - bio je iskreno zapanjen. - Odneo ju je sa sobom. Sve. Novac, umetnička dela, svoju zbirku. Kao nekakav egipatski faraon. Sahranio se u neku grobnicu negde u svetu i uputio nam izazov: ako pronađemo grobnicu, možemo da je opljačkamo. Vidiš, to je njegova ideja da nas natera da zaradimo svoje nasledstvo. Hauser se nagnu unapred i nasmeja se bučno i dugo. Kad se konačno smirio, lenjo je povukao nekoliko dimova iz cigare, potom ispružio ruku i otresao pet centimetara pepela. - Samo je Maks mogao da smisli tako nešto. - Ti, dakle, ne znaš ništa o tome? - upita Filip. - Ništa. - Činilo se da Hauser govori istinu. - Ti si privatni detektiv - reče Filip. Hauser premesti cigaru s jednog u drugi kraj usta. - Odrastao si s Maksom. Proveo si s njim godinu dana u džungli. Poznaješ ga i znaš kako je radio bolje nego iko drugi. Pitam se da li bi hteo, kao privatni detektiv, da mi pomogneš da pronađem njegovu grobnicu. Hauser ispusti reku plavog dima iz usta. Filip dodade:
    • — Ne čini mi se da bi ovo trebalo da bude težak posao. Takva zbirka umetnina ne može da putuje neprimećeno. - Može u Maksovom avionu galfstrim IV. - Sumnjam da se zakopao u avionu. - Vikinzi su se sahranjivali u svojim brodovima. Možda je Maks spakovao svoje blago u nepromočivi kontejner otporan na pritisak i obrušio se zajedno s avionom u okean, nasred Pacifika, na mestu ponora, gde je potonuo u tri kilometra duboku vodu. - Raširio je ruke i nasmešio se. Filip je nekako uspeo da kaže: - Ne. - Protrljao je čelo, pokušavajući da otkloni sliku Lipija na dubini od tri kilometra, okačenu na šiljak, u ponoru punom koječega. - Ne veruješ u to, stvarno? - Ne kažem da je to uradio. Samo ti pokazujem šta de-setak sekundi razmišljanja može da proizvede. Sarađuješ li s braćom? - Polubraćom. Ne. Odlučio sam da sam pronađem grobnicu. - Kakvi su njihovi planovi? - Ne znam i, iskreno, uopšte me i ne zanima. Naravno, ono što pronađem podeliću s njima. - Pričaj mi o njima. - Toma se verovatno treba čuvati. On je najmlađi. Kad smo bili deca, on je bio onaj divlji. Bio je klinac koji je prvi skakao sa stene u vodu, prvi je bacao kamen na osinje gnezdo. Bio je izbačen iz nekoliko škola, ali na fakultetu se primirio i od tad je sasvim ispravan. - A drugi, Vernon? - Trenutno je u nekom pseudobudističkom kultu koji vodi bivši profesor s Berklija. Oduvek je bio izgubljen. Sve je probao: droge, kultove, gurue, grupne terapije. Kad je bio dete donosio je kući osakaćene mačke, pse koji su bili pregaženi, male ptice koje su ispale iz gnezda jer su ih veće izgurale -takve stvari. Sve što je doneo kući uginulo bi. U
    • školi je bio dete koje su druga deca kinjila. Bio je neuspešan na fakultetu i nesposoban da zadrži stalan posao. On je sladak dečko ali... nesposoban odrastao čovek. - Šta oni sada rade? - Tom se vratio na svoj ranč u Juti. Poslednje što sam čuo bilo je da je odustao od traženja grobnice. Vernon kaže da će sam pronaći grobnicu i ne želi da ja učestvujem u tome. - Da li još neko, osim vas trojice, zna za ovo? - Bila su prisutna dva policajca iz Santa Fea koja su videla video-traku i znaju celu priču. - Imena? - Barnabi i Fenton. Hauser zapisa. Svetlosni signal na telefonu trepnu jednom i Hauser podiže slušalicu. Dugo je slušao, govorio tiho i brzo, pozvao nekog, pa još jednom, pa još jednom. Filipa je nerviralo što Hauser završava druge poslove pred njim, gubeći njegovo vreme. Hauser odloži slušalicu. - Neka žena ili ljubavnica? - Pet bivših žena, četiri još žive, jedna pokojna. Nijedna ljubavnica vredna pažnje. Bled osmeh se pojavi na Hauserovoj gornjoj usni. - Maks je uvek bio s nekom ženom. Ponovo se rastegla tišina. Činilo se da Hauser razmišlja. Tada, što Filipa iznervira, ponovo pozva telefonom, tiho govoreći. Najzad odloži slušalicu. - Pa, Filipe, šta ti znaš o meni? - Jedino da si bio saradnik mog oca u istraživanjima, da ste se obojica potucali po Srednjoj Americi nekoliko godina. I da ste se posvađali. - Tačno. Proveli smo zajedno skoro dve godine u Srednjoj Americi, tražeći grobnice Maja radi iskopavanja. To je bilo šezdesetih godina, kad je sve bilo manje-više zakonito. Pronašli smo neke stvari, ali tek pošto sam ja otišao Maks je napravio veliko otkriće i obogatio se. Ja sam otišao u Vijetnam. - A svađa? Otac nikad nije pričao o tome. Nastala je pauza. - Maks nikad nije pričao o tome? -Ne. - Teško da se sad sećam toga. Znaš, kad su dve osobe neprekidno zajedno u dugom vremenskom periodu, počnu da idu jedna drugoj na živce. - Hauser odloži svoju
    • cigaru u pepeljaru od sečenog kristala. Pepeljara je bila velika kao tanjir za ručavanje i teška verovatno desetak kilograma. Filip se zapita da li je pogrešio što je došao. Hauser je delovao kao šarlatan. Telefon je opet zasvetleo i Hauser podiže slušalicu. Bila je to poslednja kap; Filip ustade. - Vratiću se kad budeš manje zauzet - reče oštro. Prstom okićenim zlatnim prstenom Hauser dade znak Filipu da sačeka, slušao je još nekoliko minuta, pa prekide vezu. - Pa, reci mi, Filipe, šta je to tako posebno u vezi s Hondurasom? - Honduras? Kakve on veze ima s bilo čim? - Zato što je Maks tamo otišao. Filip se zapilji u njega. - Ipak si i ti učestvovao? Hauser se nasmeši. - Ni najmanje. Otuda telefonski poziv. Pre gotovo četiri nedelje njegov pilot ga je odvezao s punim avionom u Honduras, u grad San Pedro Sula. Odatle je prešao u vojni helikopter i odvezao se u mesto Brus Laguna. I tu je nestao. - I sve si to upravo otkrio? Hauser je proizveo novi moćni oblak dima. - Ja sam privatni detektiv. - I to ne loš, kako se čini. Hauser ispusti još jedan meditativni oblak dima. - Čim budem razgovarao s pilotom znaću i više. Na primer koju vrstu prtljaga je avion nosio i koliko je bio težak. Tvoj otac se nije ni najmanje trudio da sakrije tragove prilikom odlaska za Honduras. Znaš li da smo tamo bili zajedno? Ne čudi me da je otišao tamo. To je velika zemlja najnepristupačnije unutrašnjosti na svetu gusta džungla, nenaseljeno, brdovito, ispresecano dubokim suteskama i zapečaćeno Obalom komaraca. Očekujem da je otišao tamo - u unutrašnjost. - Moguće. Trenutak kasnije Hauser dodade. - Prihvatam slučaj.
    • Filip se osećao razdraženo. Nije se sećao da je ponudio Hauseru slučaj, barem ne još. Ali čovek je već pokazao svoju sposobnost, a kako je znao priču, verovatno će odgovarati. -Nismo razgovarali o honoraru. - Trebaće mi avans. Očekujem da će troškovi u ovom slučaju biti vrlo veliki. Kad god završavaš posao u nekoj usranoj zemlji Trećeg sveta moraš da potplatiš svakog Tomasa, Rika ili Orlanda. - Mislio sam o honoraru zasnovanom na uspehu brzo reče Filip. - Ako pronađemo zbirku, dobićeš mali procenat, recimo. Moram takođe da pomenem da nameravam sve da podelim s braćom. Jedino to je pošteno. - Honorari na osnovu uspeha su za advokate koji se bave saobraćajkama. Meni treba avans u gotovini, odmah. Ako uspem, biće i dodatni honorar, ali fiksni. - Avans? Koliki? - Dve stotine pedeset hiljada dolara. Filip se zamalo nasmejao. - Odakle ti pomisao da imam toliki novac? - Ja nikad ne pomišjam ništa, gospodine Brodbent. Ja znam. Prodaj Klea. Filipu se učini da mu je srce na tren zastalo. - Šta? - Prodaj veliki akvarel Paula Klea koji poseduješ, Plavu crkvu. Prelepa je. Mogao bih za nju da ti dobijem četiri stotine hiljada. Filip prasnu. - Da je prodam? Nikad. Otac mi je poklonio tu sliku. Hauser slegnu ramenima. I kako uopšte ti znaš za tu sliku? Hauser se nasmeši i raširi meke dlanove šaka, kao dve kale. - Ti želiš da zaposliš najboljeg, zar ne, gospodine Brodbent? - Da, ali ovo je ucena. - Da ti objasnim kako ja radim. - Hauser se nagnu unapred. - Pre svega sam odan slučaju, ne klijentu. Kad prihvatim slučaj, ja ga i rešim, bez obzira na moguće
    • posledice po klijenta. Avans zadržavam. Ako uspem, uzimam dodatni honorar. - Ova priča je bezrazložna. Neću da prodam Klea. - Ponekad klijent izgubi živce i hoće da se povuče. Po-nekad se loše stvari dese dobrim ljudima. Ja poljubim decu i prisustvujem sahrani i nastavim, sve dok ne rešim slučaj. - Ne možete od mene da očekujete da prodam sliku, gospodine Hauser. To je jedina vredna stvar koju imam od oca. Volim tu sliku. Filip vide da Hauser pilji u njega na način koji je učinio da se oseća neprijatno. Oči su mu bile prazne, lice mirno, bez osećanja. - Razmišljaj o tome ovako - slika je žrtva koju moraš da prineseš da bi vratio svoje nasledstvo. Filip je oklevao. - Misliš li da ćemo uspeti? - Mislim. Klea. Filip je zurio u njega. Uvek je mogao da otkupi sliku nazad. - U redu, prodaću Hauserove oči se suziše. Još jednom je pažljivo pućnuo. Zatim izvadi cigaru iz usta i progovori. - Ako uspem, moj honorar će biti milion dolara. - Zatim je dodao: - Nemamo mnogo vremena, gospodine Brodbent. Već sam rezervisao karte za San Pedro Sula i polazimo sledeće nedelje.
    • 7 Pošto je završio, Vernon Brodbent je mirno posedeo još nekoliko trenutaka, u svežoj, mračnoj sobi, zatvorenih očiju, dozvoljavajući svom umu da se vrati iz duge meditacije. Kako se vraćao svesti, počeo je da osluškuje udaljene udare talasa Pacifika i udiše slan vazduh koji se probijao kroz miris tamjana. Sjaj sveća na rubovima kapaka ispunio je njegovo vidno polje crvenkastim, svetlucavim sjajem. Otvorio je oči, nekoliko puta duboko udahnuo i ustao, još uvek negujući u sebi tanano osećanje mira i spokoja koje mu je dao sat meditacije. Otišao je do vrata i zastao, gledajući preko brda Big Sur, istačkanog stablima hrasta i manzanita*( Vrsta vresa na jugozapadu severnoameričkog kontinenta. (Prim. prev.) ) ka velikom plavom Pacifiku. Vetar s okeana zahvatio je njegovu odeću i nadimao je hladnim vazduhom. Živeo je u ašramu duže od godinu dana, i sada, u trideset petoj godini, mislio je da je najzad pronašao mesto gde želi da bude. Bio je to dug put - dve godine u Indiji, zatim tran-scendentalna meditacija, teozofija, EST,*( Engl.: Erhard Seminars Training- sistem eksperimentalne filozofije. (Prim. prev.)) Lajfspring;*( Jedan od meditativnih kurseva u SAD. (Prim.
    • prev.)) dotakao se i hrišćanstva. Odbacio je materijalizam svog detinjstva i pokušao da pronađe dublju istinu u svom životu. Ono što je drugima - posebno njegovoj braći izgledalo kao traćenje života za njega je bio život ispunjen bogatstvom i trudom. U čemu je bila svrha života, ako ne pronaći odgovor na pitanje zašto? Sada je imao priliku da, s tim nasleđem, uradi nešto vredno. Ovoga puta ne samo za sebe već i za druge. To mu je bila prilika da uradi nešto za svet. Ali kako? Treba li sam da pronađe grobnicu? Treba li da pozove Toma? Filip je bio magarac, ali možda bi Tom hteo da udruži snage s njim. Morao je da donese odluku, i to brzo. Pritegnuo je svoju lanenu odeću i pošao stazom do Učiteljeve kolibe - građevine od crvene kalifornijske sekvoje, u pitomoj dolini koja se ugnezdila između visokih hrastova, s pogledom na Paciflk. Na putu je prošao pored Caoa, veselog azijskog dečaka koji je obavljao sitne poslove za Učitelja, a sad je trčkao stazom noseći pregršt pošte. Bio je to život kakav je tražio, miran i jednostavan. Nezgodno što je bio tako skup. Kad je zašao iza brda, na vidiku se pojavila koliba. Zastao je - pomalo se plašio Učitelja - ali potom je odlučno nastavio da hoda. Zakucao je na vrata. Trenutak kasnije, dubok, odzvanjajući glas pozva iz dubine kolibe: - Uđi, vrlo si dobrodošao. Odložio je sandale na tremu i ušao. Kuća je bila u japanskom stilu, jednostavna i asketska, s klizećim pregradama od pirinčanog papira, poda prekrivenog bež asurama, sa širokim, lakiranim oplatama. Unutrašnjost je mirisala na vosak i tamjan. Čula se tiha voda. Kroz niz otvora Vernon je iza kuće video japanski vrt s mahovinom obraslim stenama postavljenim na gomili belutaka i bazen s procvetalim lotosom. Nije video Učitelja. Okrenuo se i zavirio u hodnik s leve strane, i kroz vrata video devojčicu bosih nogu, u haljini, s dugačkom plavom francuskom kikom puštenom niz leđa, upletenom s uvelim cvećem. Seckala je povrće u Učiteljevoj kuhinji. - Da li ste tu, Učitelju? - pozva. Devojčica je nastavila da secka. - Ovuda - odgovori dubok glas.
    • Vernon je pratio zvuk i stigao do Učitelja u njegovoj sobi za meditaciju, kako sedi ukrštenih nogu na asuri, zatvorenih očiju. Otvorio ih je, ali nije ustao. Vernon je stajao i čekao s poštovanjem. Učitelj je imao vitku, zgodnu figuru, obmotanu u jednostavnu odeždu od nebojenog platna. Čuperak duge sede kose začešljane ravno unazad, padao je s male ćelave površine i davao mu izgled Leonarda da Vinčija. Oštroumne plave oči gledale su ispod snažnih očnih lukova izvajanih od široke kupole njegovog čela. Ošišana brada prošarana sedim zaokruživala je lice. Kad je govorio glas mu je bio mek i zvučan, naglašen prijatnom prozuklošću, s bledim bruklinskim akcentom koji ga je obeležavao kao čoveka skromnog porekla. Imao je oko šezdeset godina - niko nije znao tačno koliko. Bivši profesor filozofije na Univerzitetu Berkli, imenom Art Bruer. Napustio je profesorsko mesto da bi se posvetio duhovnom životu. Ovde, u Ašramu, osnovao je zajednicu posvećenu molitvama, meditaciji i duhovnom rastu. Zajednica je bila prilično neodređena, labavo zasnovana na budizmu, ali bez izražene discipline, intelektualizma, celibata i fatalizma, koji je težio da pokvari tu religijsku tradiciju. Više nego bilo šta drugo, Ašram je bio lepo utočište u divnoj okolini, gde je, pod nežnim vođstvom Učitelja, svako gajio svoju vrstu vere, po ceni od sedam stotina dolara nedeljno; soba i obroci uračunati. - Sedi - reče Učitelj. Vernon sede. - Kako mogu da ti pomognem? - Reč je o mom ocu. - Učitelj je slušao. Vernon sabra misli i duboko udahnu. Ispričao je Učitelju o raku svog oca, o nasledstvu, o izazovu da pronađe grobnicu. Kada je završio, nastala je poduža tišina. Vernon se pitao hoće li mu Učitelj reći da se odrekne nasledstva. Pamtio je mnoge Učiteljeve nepovoljne primedbe o đavolskom uticaju novca. - Hajde da popijemo čaj - reče Učitelj, neuobičajeno nežnim glasom, meko hvatajući svojom rukom Vernonov lakat. Seli su i on je naručio čaj, koji je donela devojčica s kikom. Pijuckali su ga polako, a tad ga Učitelj upita: - Koliko je, tačno, vredno to nasleđe? - Računam da će posle plaćenog poreza moj deo biti verovatno sto miliona dolara. Izgledalo je da je Učitelj popio veoma veliki gutljaj čaja, pa još jedan. Ako ga je suma i iznenadila nije to pokazao. -Hajde da meditiramo. Vernon je, takođe, sklopio oči. Bilo mu je teško da se usredsredi na svoju mantru, uznemiren zbog pitanja s kojim se sučelio, a koje je postajalo sve zamršenije što je više o
    • njemu mislio. Sto miliona dolara. Sto miliona dolara. Rečenica, koja se zvučno nije mnogo razlikovala od mantre, zakačila se za njegovu meditaciju, sprečavajući ga da postigne bilo mir bilo unutrašnju tišinu. Sto miliona dolara. Om manipadme hum. Sto miliona dolara. Bilo je takvo olakšanje kad je Učitelj podigao glavu. Sklopio je svoje šake oko Vernonovih. Njegove plave oči bile su neuobičajeno bistre. - Malo ljudi je dobilo priliku, kao ti sad, Vernone. Ne smeš dozvoliti da te ta prilika mimoiđe. - Kako to? Učitelj ustade i progovori sa snagom i zvučnošću u glasu: - Moramo da pronađemo nasleđe. Moramo da ga pronađemo odmah.
    • 8 Kad je Tom završio s lečenjem bolesnog konja sunce je već zalazilo nad visoravni Toh Atin, bacajući duge pozlaćene senke preko grmova žalfije i šamise. Iznad nje se dizao zid visok tri stotine metara, izvajan u peščaru, blistajući crveno u umirućoj svetlosti. Tom je još jednom brzo osmotrio konja i potapšao ga po vratu. Okrenuo se prema Navaho devojci, vlasnici konja. - Preživeće. Samo blagi stomačni grčevi od peska. Nasmejala se s olakšanjem. - Trenutno je gladan. Napravi nekoliko krugova oko korala s njim, a zatim mu daj prstohvat bujače u zobi. Posle nek pije vodu. Sačekaj pola sata pa mu daj seno. Biće on dobro. Baka Navaho koja je jahala na konju oko sedam kilometara do veterinarske klinike da bi ga našla - put je po običaju bio ispran od kiše - uze ga za ruku. Tom se nakloni. - Na usluzi. - Razmišljao je unapred o povratku u Blaf sa iščekivanjem. Bilo mu je drago što je put ispran jer će mu to dati opravdanje za dugo jahanje. Potrošio je pola dana, ali ga je staza kojom je prošao odvela do najlepšeg dela crvenih stena na jugozapadu, kroz peščar iz doba jure, poznat kao Morisonova formacija, bogat fosilima dinosaurusa. Mnogo udaljenih kanjona je uviralo u Toh Atin visoravan, i Tom se upita da li je ijedan paleontolog ikad ispitao ovaj kraj. Verovatno nije. Jednog dana, razmišljao je, napraviće mali izlet u neki od ovih kanjona... Odmahnuo je glavom i nasmešio se u sebi. Pustinja je bila sjajno mesto da razbistriš glavu, a on je morao baš dobro da je razbistri. Taj šašavi događaj s njegovim ocem bio je najveće zaprepašćenje u njegovom životu. - Koliko smo vam dužni, doktore? - upita starica, preki-dajući njegovo sanjarenje.
    • Tom baci pogled oko sebe na dronjavi hogan,*( Navaho boravište, prekriveno blatom i travom. (Prim. prev.)) na pokvarena kola dopola potonula u šiblje, na mršavu ovcu koja je žvakala u toru. - Pet dolara. okruglo ili četvrtasto, napravljeno od debala i granja, Žena je zaronila u svoju plišanu bluzu i izvadila nekoliko prljavih dolarskih novčanica i odbrojala mu pet. Tom dodirnu šešir i okrenu se da uzme svog konja, i tad opazi maleni oblak prašine na horizontu. I dve Navaho žene su ga videle. Konj i jahač su se brzo približavali sa severa, iz pravca iz koga je i on došao; tačkica koja je postajala sve veća u zlatnoj dolini. Pitao se da li je to Šejn, njegov partner veterinar. To ga je uzbunilo. Morala je da bude neka zaista strašno velika i hitna stvar da bi Š ejn dojahao po njega. Kako se jahač materijalizovao tako je shvatio da to nije Šejn već neka žena. Jahala je njegovog konja Noka. Žena je kasom ušla u imanje, prekrivena prašinom s puta, a konj je bio u peni i šumno disao. Stala je i sišla s konja. Jahala je bez sedla, čak i bez oglavine, više od deset kilometara kroz pustinju. Potpuno, baš potpuno ludo. I šta je radila s njegovim najboljim konjem umesto s nekom od Šejnovih raga? Ubiće Šejna. Prišla mu je. - Ja sam Sali Kolorado - rekla je. - Pokušala sam da te pronađem na klinici, ali je tvoj partner kazao da si odjahao ovde. Tako, eto i mene. — Sa šumom kose boje meda, pružila mu je ruku. Tom je, nespreman, prihvati. Kosa joj je padala na ramena, preko bele pamučne košulje prekrivene prašinom. Košulja je bila uvučena u farmerke oko tankog struka. Blag miris mentola lelujao je oko nje. Kad se nasmešila izgledalo je da su joj oči promenile boju iz zelenih u plave. Nosila je par minđuša od tirkiza, ali je boja njenih očiju bila još bogatija od boje kamena. Tek posle nekoliko trenutaka Tom shvati da još drži njenu ruku i pusti je. - Morala sam da te pronađem - reče. - Nisam mogla da čekam.
    • - Hitan slučaj? - Nije veterinarski hitan slučaj, ako na to misliš. - Pa koje je vrste taj hitan slučaj? - Reći ću ti dok budemo jahali nazad. - Dođavola - prasnu Tom. - Ne mogu da verujem da ti je Šejn dozvolio da uzmeš mog najboljeg konja i da tako jašeš, bez sedla i oglavine. Mogla si da pogineš! - Sejn mi ga nije dao - nasmeja se devojka. - Kako si ga onda uzela? - Ukrala sam ga. Za trenutak, Tom je bio skamenjen, a zatim je uspeo da se nasmeje. * Sunce je zalazilo kad su zajedno pojahali ka severu, nazad u Blaf. Neko vreme su jahali u tišini, i Tom najzad reče: - Dobro. Hajde da čujem šta je tako važno da si morala da ukradeš konja i rizikuješ da slomiš vrat? - Pa... - oklevala je. - Pretvorio sam se u uvo, gospođice... Kolorado. Ako ti je to pravo ime. - Znam da je ime neobično. Moj pradeda je radio u vo-dvilju. Putovao je obučen kao Indijanac i bavio se lečenjem, i tad je uzeo ime Kolorado, kao umeničko. Bilo je bolje od našeg starog imena Smit, i tako je prosto ostalo. Zovi me Sali. - U redii, Sali. Da čujem tvoju priču. - Tom ju je gledao kako jaše sa osećanjem zadovoljstva. Delovala je kao da je rođena na konju. Mora da je mnogo novca potrošeno za taj njen uspravan, lak i usredsređen način sedenja. - Ja sam antropolog - poče Sali. - Tačnije rečeno, etno-farmakolog. Proučavam domorodačku medicinu kod profesora Džulijana Klajva na Jejlu. On je čovek koji je dešifrovao hijeroglife Maja pre nekoliko godina. Zaista sjajan rad. Bilo je u svim novinama. - Nesumnjivo.
    • Imala je oštar, jasan profil, mali nos i smešan način isturanja donje usne. Imala je i male bore smejalice kad se smeši, ali samo s jedne strane. Kosa joj je bila tamnozlatna, a kovrdžala se u blistavim loknama po njenim ramenima pre nego što padne niz leđa. Bila je zadivljujuće lepa žena. - Profesor Klajv je prikupio najveću zbirku majanskih tekstova koja postoji, biblioteku sa svakim postojećim natpisom na drevnom jeziku Maja. Sastoji se od kopija s kamenih natpisa, strana raznih kodeksa Maja i kopija natpisa s grnčarije i tablica. Njegovu biblioteku konsultuju iz svih krajeva sveta. Tom je prosto mogao da vidi starog učitelja kako posrće kroz svoje gomile starih rukopisa. - Najveći od svih natpisa Maja su sadržani u onome što zovemo kodeksi. To su bile izvorne knjige Maja, napisane na kori, hijeroglifima. Španci su većinu spalili kao đavolske knjige, ali je nekoliko nepotpunih kodeksa nekako opstalo, tu i tamo. Celovit kodeks Maja nikad nije pronađen. Prošle godine je profesor Klajv to pronašao u zadnjem delu ormana za arhivu koji je pripadao jednom njegovom pokojnom kolegi. Izvukla je list papira iz džepa na grudima i pružila mu. Tom ga uze. Bila je to stara, požutela fotokopija jedne stranice rukopisa, napisana hijeroglifima, s nekoliko crteža listova i cvetova na marginama. Delovalo mu je neodredeno poznato. Tom se pitao gde je to pre već video. - U istoriji ljudske rase pismo je samo tri puta nezavisno izmišljeno. Majanski hijeroglifi su jedno od njih. - Moja veština čitanja hijeroglifa Maja je malo zarđala. Šta tu piše? - Tu je opis medicinskih kvaliteta svake biljke koja se nalazi u kišnim šumama Srednje Amerike. I šta ona čini? Leči rak? Sali se nasmeja.
    • - Kamo sreće. Biljka se zove k'ik'-te ili krvavo drvo. Na ovoj stranici je opisano kako se kuva kora, dodaje pepeo kao baza i dobijena pasta nanosi kao topao oblog na ranu. - Zanimljivo. - Tom joj vrati list. -I više je nego zanimljivo. Potpuno je medicinski ispravno. U kori postoji blag antibiotik. Stigli su do klizavog platoa. Par kojota je tužno zavijao u dalekom kanjonu. Morali su da jašu u koloni. Sali je jahala iza dok je Tom slušao. - Stranica je iz majanskog medicinskog kodeksa. Verovatno je napisan osamsto godina posle Hrista, na vrhuncu klasične civilizacije Maja. Sadrži dve hiljade medicinskih recepata i preparata, ne samo biljnog porekla već od svega što se može naći u kišnim šumama insekata, životinja, čak i minerala. Zapravo, možda je tu i lek za rak, ili makar za neke vrste raka. Profesor Klajv me je zamolio da pronađem vlasnika i pokušam da ugovorim da mu dozvoli prevođenje i objavljivanje kodeksa. To je jedini potpuni majanski kodeks za koji znamo. Bio bi to zadivljujući vrhunac njegove već izuzetne karijere. - I tvoje takođe, pretpostavljam. - Da. Postoji knjiga koja sadrži sve medicinske tajne iz kišnih šuma, skupljane tokom vekova. Govorimo o najbogatijoj kišnoj šumi na svetu, sa stotinama hiljada vrsta biljaka i životinja - neke su nauci još nepoznate. Maje su poznavale svaku biljku, svaku životinju, sve u toj kišnoj šumi. I sve što su znali nalazi se u toj knjizi. Njen konj je kaskao pokraj njegovog. Opuštena kosa joj se vijorila dok je jahala. - Shvataš li ti šta to znači? - Svakako - reče Tom - medicina je mnogo napredovala od drevnih Maja. Sali je bučno frknula. - Dvadeset pet posto svih naših lekova izvorno potiču od biljaka. Postoji dvesta šezdeset pet hiljada biljnih vrsta na svetu, pa ipak, za samo polovinu jednog procenta procenjena je medicinska vrednost. Razmisli o mogućnostima! Najuspešniji i najdelotvorniji lek u istoriji, aspirin, potiče iz kore drveta koju su domoroci koristili da leče različite bolove. Taksol, važan lek protiv raka, takođe
    • je poreklom iz kore drveta. Kortizon je dobijen od jama,*( Vrsta tropske biljke čiji se koren jede. (Prim. prev.) ) lek za srce digitalis iz biljke pustikara. Penicilin je prvobitno izdvojen iz buđi. Tome, ovaj kodeks bi mogao da bude najveće medicinsko otkriće u istoriji. - Shvatam šta hoćeš da kažeš. - Kada bismo profesor Klajv i ja preveli i objavili taj kodeks, to bi napravilo revoluciju u medicini. A ako to nije dovoljno ubedljivo, evo još. Srednjoameričke kišne šume nestaju pod motornim testerama. Ova knjiga bi ih spasla. Kišna šuma bi odjednom postala mnogo vrednija ako opstane nego ako bude posečena. Farmaceutske kompanije će platiti ovim zemljama milijarde u tantijemama. - Zadržavajući sebi dobar profit, nesumnjivo. I kakve veze ta knjiga ima sa mnom? Pun mesec se dizao iznad planina Hobgoblin, prebojava-jući ih srebrom. Bilo je krasno veče. - Kodeks pripada tvom ocu. Tom je zaustavio konja i pogledao je. - Maksvel Brodbent ga je ukrao iz majanske grobnice pre gotovo četrdeset godina. Pisao je Jejlu tražeći pomoć za prevođenje. Ali u to vreme majansko pismo još nije bilo dešifrovano. Čovek koji je dobio pismo smatrao je da je u pitanju neki falsifikat, i gurnuo ga u stari dosije, ne odgovorivši pošiljaocu. Profesor Klajv ga je pronašao posle četrdeset godina. Odmah je znao da je pravo. Niko nije mogao da falsifikuje majansko pismo pre četrdeset godina, iz prostog razloga što niko nije mogao da ga pročita. Ali profesor Klajv ga je pročitao jer je on jedini čovek na svetu, zapravo, koji može tečno da čita pismo Maja. Nedeljama sam pokušavala da stupim u vezu s tvojim ocem, ali on kao da je nestao s lica zemlje. Najzad sam, u očajanju, pronašla tebe. Tom je zurio u nju u sumraku koji se spuštao, pa počeo da se smeje. - Šta je tako smešno? - upita ona ljutito.
    • Tom je duboko uzdahnuo. - Sali, imam loše vesti za tebe. Kad joj je sve ispričao, nastupila je duga tišina. - Mora da se šališ - reče Sali. - Ne. - Nije imao prava na to! - Imao ili ne, uradio je to. - I šta ćeš da preduzmeš u vezi s tim? Tom uzdahnu. - Ništa. - Ništa? Kako misliš ništa? Ne odustaješ valjda od svog nasledstva? Tom nije odmah odgovorio. Stigli su do vrha platoa i zastali da osmotre vidik. Mnogobrojni kanjoni koji su se spuštali ka reci San Huan bili su urezani kao tamne geometrijske figure u monolitnom pejzažu; iza je mogao da vidi žute grozdove svetala grada Blafa, i, na kraju grada, grozdove zgrada koji su činili njegovu skromnu veterinarsku bolnicu. Na levoj strani, ogromni kameni pršljen Komb Ridža uzdizao se poput utvarnih kostiju pod mesečinom. To ga je podsetilo zašto je tu. U danima koji su došli posle zaprepašćenja od saznanja šta je njihov otac uradio s njihovim nasleđem, uzeo je jednu od svojih omiljenih knjiga, Platonovu Republiku. Još jednom je pročitao deo mita o Eru, u kom Odiseja pitaju šta bi izabrao da bude u svom sledećem životu. Šta je veliki Odisej, ratnik, ljubavnik, moreplovac, istraživač i kralj, izabrao da bude? Bezimeni čovek koji živi nakraj sveta, ,,na koga ostali ne obraćaju pažnju". Sve što je želeo bio je jednostavan i miran život. Platon se složio. A takođe i Tom. To je, podseti se Tom, bio osnovni razlog zbog koga je došao u Blaf. Život s Maksvelom Brodbentom kao ocem bio je nemoguć; beskrajna drama opominjanja, izazivanja, takmičenja, prigovaranja i pridikovanja. Došao je ovamo da pobegne, da nađe mir, da sve ostavi za sobom. To, i naravno Sara. Sara- njegov otac je pokušavao čak i devojke da mu bira - užasno.
    • Bacio je pogled na Sali. Hladan noćni povetarac mrsio joj je kosu, a njeno lice se preobrazilo pod mesečinom, usne blago razdvojene u zadovoljstvu i očaranosti čudesnim vidikom. Jedna ruka joj je bila na kuku, njeno vitko telo se opustilo u sedlu. Bože, baš je bila lepa. Ljutito je oterao te misli. Život mu je trenutno bio u priličnoj meri onakav kakav je želeo. Nije postao paleontolog, otac je to ugušio - ali biti veterinar u Juti bila je sledeća najbolja stvar. Zašto to da upropasti? Već je sve jednom prošao. - Da - najzad odgovori. - Odustajem. - Zašto? - Nisam siguran da bih umeo da ti objasnim. - Pokušaj. - Moraš da razumeš mog oca. Čitavog mog života pokušavao je da kontroliše moja dva brata i mene. Prosto je manipulisao nama. Imao je velike planove za nas. Ali bez obzira na to šta sam uradio, šta je bilo ko od nas uradio, nikad to nije bilo dovoljno dobro. Nikad nismo bili dovoljno dobri za njega. A sad ovo. Neću više da igram tu igru. Dosta je dosta. Zastade razmišljajući zašto joj toliko govori. - Nastavi - reče ona. - Želeo je da postanem lekar. Ja sam želeo da budem paleontolog, da tražim fosile dinosaurusa. Napravili smo kompromis s veterinom. Normalno, očekivao je da odem u Kentaki i da lečim trkačke konje od milion dolara, da možda postanem medicinski istraživač za konjske bolesti, da otkrijem velike stvari i da uvedem ime Brodbent u istoriju. Umesto toga, ja sam došao ovamo, u Navaho rezervat. Ovo je ono što želim da radim; ovo je ono što volim da radim. Ovim konjima sam potreban, i ovim ljudima sam potreban. A ovi pejzaži južne Jute, najlepši su na svetu, s najvećim ležištima fosila iz doba jure i krede, u odnosu na sve druge. Ali moj otac je dolazak u rezervat smatrao velikim promašajem i razočaranjem. Nije bilo novca, nije bilo prestiža, ničeg glamuroznog u tome. Potrošio sam njegov novac da o dem na veterinarski fakultet, a onda ga prevario došavši ovamo. Prestade da govori. Sad je zaista kazao previše.
    • - Kodek s? I to je, dakle, to? Samo ćeš da pustiš da nasledstvo tek tako ode, uključujući i - Tačno. - Samo tako? - Većina ljudi živi svoj život bez nasledstva. Moja zarada od veterine nije loša. Volim ovaj život, ovu zemlju. Pogledaj oko sebe. Šta bi više mogla da poželiš? Sali je, međutim, gledala u njega, dok joj je kosa slabo svetlucala pod srebrnastom svetlošću mesečine. - Od koliko novca odustaješ, ako smem da pitam? Osetio je grč, ne prvi put, od same pomisli na količinu. -Sto miliona dolara, manje-više. Sali zviznu. Nastala je duga tišina. Kojot je zavijao negde u kanjonu ispod njih, a u odgovor je stiglo novo zavijanje. Ona najzad reče: - Isuse, baš imaš petlju. Slegnuo je ramenima. - A tvoja braća? - Filip se udružio sa očevim starim ortakom da odu i potraže skrivenu grobnicu. Vernon ide sam, koliko čujem. Zašto se ne udružiš s jednim od njih? Video je da ga gleda netremice, u mraku. Konačno re-če: - Već sam probala. Vernon je napustio zemlju pre nedelju dana, a i Filip je nestao. Otišli su u Honduras. Ti si mi bio poslednji izbor. Tom odmahnu glavom. - Honduras? To je bilo baš brzo. Kad se vrate s plenom, možeš od njih da dobiješ Kodeks. Imaš moj blagoslov. Još jedna duga tišina. - Ne mogu to da reskiram. Oni nemaju pojma šta je to, koliko vredi. Svašta može da se desi. - Žao mi je, Sali, ne mogu da ti pomognem. - Profesoru i meni treba tvoja pomoć. Svetu je potrebna tvoja pomoć. Tom je zurio u tamnu mladu šumu pamuka, u poplavljenom delu uz reku San Huan. S daleke kleke se oglasila sova. - Ja sam odlučio - reče.
    • Nastavila je da gleda netremice u njega, neuredne kose na ramenima i leđima, donje usne čvrsto stisnute. Pamučna stabla su činila da mesečina na njenom telu bude prošarana, čupave srebrne mrlje svetlosti koje su se mreškale i pomerale s povetarcem. - Stvarno? On odgovori: - Stvarno. - Makar mi pomozi. Ne tražim previše, Tome. Pođi sa mnom u Santa Fe. Upoznaj me s advokatima svog oca, s njegovim prijateljima. Pomozi mi da uspem. Samo dva dana. -Ne. - Da li ti se desilo da ti umre konj? - Stalno mi se dešava. - Konj koga si voleo? Tom istog trenutka pomisli na svog konja Pedernala, koji se ugušio zbog bolesti izazvane sojem bakterija otpornim na antibiotike. Nikad više neće imati tako lepog konja. - Da li bi ga bolji lekovi spasli? - upita Sali. Tom pogleda prema udaljenim svetlima Blafa. Dva da-na nije bilo mnogo, a ona je bila u pravu. - U redu. Pobedila si. Dva dana.
    • 9 Luis Skiba, direktor farmaceutske kuće Lemp-Denison, nepokretno je sedeo za svojim stolom, gledajući niz sivih oblakodera duž Avenije Amerika, u središtu Menhetna. Kasna poslepodnevna kiša mračila je grad. Jedini zvuk u njegovoj izolovanoj kancelariji dolazio je od pucketanja vatre od pravog drveta koja je gorela u kaminu od sijenskog mermera iz osamnaestog veka, tužnog podsetnika na bolja vremena. Dan nije bio hladan, ali je Skiba isključio klimatizaciju da bi zapalio vatru. Prijalo mu je. Nekako ga je podsećalo na detinjstvo, na stari kameni kamin u drvenoj kolibi kraj jezera, s cipelama za sneg ukrštenim iznad, i gnjurce*( Misli se na ptice. (Prim. prev.)) koji se dozivaju u vodi. Bože, kad bi samo mogao da bude tamo... Gotovo nesvesno, otključao je malu prednju fioku i uzeo plastičnu bocu. Otvorio ju je palcem, izvadio malu jajastu tabletu, stavio je u usta i sažvakao. Gorko, ali prekraćuje čekanje. To, i viski. Skiba je pružio ruku ulevo, povukao klizna vrata i izvadio bocu makalana starog šezdeset godina i čašu za viski, pa sipao sebi poveću količinu. Viski je imao punoću boje mahagonija. Samo malo vode evijan da oslobodi ukus, i on je prineo
    • čašu ustima, dobro potegao, uživajući u ukusu treseta, hmelja, hladnog mora, gorštačkih vresišta, finog španskog amontiljada. Dok ga je obuzimao mir, s ljubavlju je pomislio na plivanje, na plutanje u moru svetlosti. Kad bi dotle došlo, trebalo je samo dvadesetak pilula više praćenih ostatkom makalana, i on bi potonuo u duboko plavetnilo. Ne bi morao da se poziva na Peti amandman pred Kongresom, da se pred Komitetom za bezbednost žali da je bio samo još jedan zavedeni i nesposobni direktor, ništa od gluposti tipa Keneta Leja. Sam sebi bi bio sudija, porota i dželat. Njegov otac, narednik u vojsci, naučio ga je vrednosti časti. Jedina stvar koja je mogla da spase firmu, a uništila ju je, trebalo je da bude veliki prodor s lekom za koji su mislili da imaju. Floksatein. S tim u ruci, računovođe su pomislile da je sigurno da počnu smanjivanje dugoročnog Programa istraživanja i razvoja kako bi se povećala tekuća dobit. Rekli su da analitički statističari to neće primetiti; u početku i nisu. Uspevalo je kao san, a njihove deonice na berzi porasle su do neba. Potom su počeli da prebacuju marketinške troškove da amortizuju Program, statističari i dalje nisu ništa primećivali, a cena deonica je i dalje vrtoglavo rasla. Zatim su pripisali gubitke nezvaničnim partnerima na Kajmanskim ostrvima i Holandskim Antilima, računali zajmove kao profit, i svu gotovinu koju su imali potrošili da kupe preostale deonice da bi još više naduvali cenu - takođe (prirodno) naduvavajući i vrednost prodatih deonica. Cena se vinula u nebo; pretvorili su sve u novac, zaradili milione. O, bože, to je bila igra! Prekršili su svaki zakon, pravilo, odredbu i imali za finansijskog direktora kreativnog genija koji je izmislio nova pravila da bi i njih prekršio. I svi ti veliki brokeri - ispalo je da shvataju koliko i Braca Meda.*( Lik iz dečje serije. (Prim. prev.)) Zaladzujem dolal na minut. Sada su stigli do kraja. Nije bilo više pravila koja su mogli da zaobiđu ili prekrše. Berza se konačno probudila, deonice su se survale, i više nisu imali adute u rukavu. Iznad zgrade Lemp, u Aveniji Amerika broj 725, kružili su lešinari kreštanjem dozivajući njegovo ime. Drhtavom rukom je stavio ključ u bravu, otvorio fioku. Skiba je sažvakao još jednu gorku pilulu i zalio je drugim gutljajem viskija. Zvono je najavilo Grafa. Grafa, genijalnog direktora finansija koji ih je i doveo dovde. Skiba uze gutljaj evijana, promućka ga u ustima, proguta, pa uze još jedan i još jedan. Prošao je rukama kroz kosu, naslonio se na fotelju i sabrao se. Počeo je da oseća tu prikradajuću lakoću postojanja koja je počinjala u njegovim grudima i širila se upolje do vrhova prstiju, koja ga je ohrabrivala i ispunjavala zlatnim sjajem.
    • Okrenuo je stolicu, a pogled mu je pao na fotografije njegovo troje bistre male dece koja su se smešila iz srebrnih ramova. Pogled mu, s odbojnošću, pređe sa stola na lice Majka Grafa, koji je upravo ušao u sobu. Stao je ispred Skibe, neobično delikatan, od glave do pete obučen u besprekoran kamgarn, svilu i pamuk. Graf je bio Lempov mladi štićenik u usponu, opisan u Forbsu; udvarali su mu se analitičari i investitori, njegov vinski podrum bio je u Bon a peti, a kuća u Arhitekčural dajdžestu. Sad njegov štićenik više nije bio u usponu već se držao za ruke sa Skibom dok su skakali s litice Velikog kanjona. - Šta je, Majk, toliko važno da nije moglo da sačeka naš poslepodnevni sastanak? - prijatnim glasom prog ovori Skiba. - Napolju je čovek koga morate da vidite. Ima zanimljiv predlog za nas. Skiba sklopi oči. Iznenada se oseti samrtno umornim. Svako dobro osećanje je nestalo. - Zar ne misliš da smo imali dovoljno tvojih predloga, Majk? - Ovaj je drukčiji. Verujte mi. Verujte mi. Skiba odmahnu rukom besciljno. Čuo je kako su se vrata otvorila i pogledao. Tamo je, ispred njega, stajao sitni prevarant u odelu širokih revera, s previše zlata na sebi. Bio je tip čoveka koji češlja pet dlaka preko celog kontinenta ćelave lobanje i misli da je tako rešio problem. - Za ime božje, Grafe... - Luise — reče Graf naginjući se unapred - ovo je gospodin Markus Hauser, privatni detektiv, koji je nekad radio u Birou za alkohol, duvan i vatreno oružje. Ima nešto što želi da nam pokaže. - Graf uze list hartije iz Hauserovih ruku i dade ga Skibi. Skiba pogleda stranicu. Bila je ispisana čudnim znacima, a na marginama su se uvijale lijane i lišće. Ovo je bilo sumanuto, a Graf lud. Graf nastavi. - Ovo je stranica iz rukopisa Maja, iz devetog veka. Zove se Kodeks. To je katalog od dve hiljade stranica o lekovima iz kišnih šuma, kako se dobijaju i koriste. Skiba oseti vrućinu po koži kad je shvatio. To naprosto nije mogla da bude istina. - Tako je. Hiljade domorodačkih galenskih recepata koji identifikuju aktivnu supstancu u biljkama, životinjama, insektima, paukovima, buđi, gljivama - u svemu postojećem. Celokupna medicinska mudrost Maja u samo jednom tomu. Skiba pogleda naviše, najpre u Grafa, potom u Hausera. - Odakle vam ovo?
    • Hauser je stajao ispred njega, bucmastih ruku sklopljenih ispred sebe. Skiba je bio siguran da miriše na neku kolonjsku vodu ili losion za posle brijanja. I to jeftin. - Pripadalo je jednom mom starom prijatelju - reče Hauser. Glas mu je bio visok i razdražujući, s nečim što je ličilo na bruklinski akcenat. Paćino pre puberteta. Skiba reče: - Gospodine Hauser, proći će deset godina i pola milijarde potrošenih u Programu za istraživanje i razvoj pre nego što bilo koji od ovih lekova uđe u proizvodnju. - Tačno. Ali razmislite šta će to učiniti za vaše deonice sada. Koliko shvatam, šleper pun govana plovi niz vašu rečicu. Bucmastom rukom napravi krug obuhvatajući sobu. Skiba je zurio u njega. Drska baraba. Trebalo bi da ga odmah izbaci napolje. Hauser nastavi. - Deonice Lemp su jutros, na otvaranju, vredele četrnaest i tri osmine. Prošlog decembra su bile pedeset. Vi lično imate dva miliona deonica po neverovatnoj ceni od trideset do trideset pet, predviđenih da isteknu za sledeće dve godine. A sve su trenutno bezvredne ukoliko ne povratite visoku cenu. Povrh svega, vaš novi lek protiv raka, floksatein, ništa ne vredi i Uprava za hranu i lekove će ga uskoro odbiti... Skiba ustade sa stolice, crvenog lica. - Kako se usudujete da me tako lažete i to u mojoj kancelariji? Odakle vam te netačne informacije? - Gospodine Skiba - blago reče Hauser - da prekinemo ovo sranje. Ja sam privatni detektiv, a ovaj rukopis će biti u mom posedu za nekih četiri do šest nedelja. Želim da vam ga prodam. I poznato mi je da vam je potreban. Isto ovako lako mogu da ga ponudim Džin Dajnu ili Kejmbridž farmasjutiklsu. Skiba se teško zagrcnu. Bilo je neverovatno kako se bistri-na uma mogla vratiti. - Kako da znam da ovo nije prevara? Graf reče: - Sve sam proverio. Vredi zlata, Luise. Skiba je netremice gledao preprodavca u neukusnom ode-lu. - Kažite mi svoje uslove, gospodine Hauser. Hauser reče: - Kodeks je u Hondurasu.
    • - Što znači da prodajete mačku u džaku. - Da bih došao do njega, potrebni su mi novac, oružje, oprema. Snosim veliki lični rizik. Već sam morao da preduzmem neke hitne poslovne korake. Ovo neće biti jeftino. - Ne muvajte me, gospodine Hauser. - Ko je muvator od nas dvojice? Do grla ste u računovodstvenim nepravilnostima. Ako bi Komitet za bezbednost saznao kako ste vi i gospodin Graf, u poslednjih nekoliko kvartala, marketinške troškove računali kao dugoročne troškove Programa za istraživanje i razvoj, obojica biste napustili zgradu s lisicama na rukama. Skiba je ponovo zurio u čoveka, a potom u Grafa. Direktor finansija je pobeleo. U dugoj tišini, zapucketa drvo u vatri. Skiba oseti grč u mišiću iza levog kolena. Hauser nastavi: - Kad vam isporučim Kodeks, i kad mu vi potvrdite autentičnost, kao što ćete nesumnjivo insistirati da uradite, poslaćete mi pedeset miliona dolara na neki of-šor račun koji izaberem. To vam nudim. Nema pregovaranja dovoljno je da ili ne. - Pedeset miliona? To je potpuno sumanuto. Zaboravite. Hauser ustade i pođe prema vratima. - Sačekajte - pozva ga Graf, skačući. - Gospodin Hauser? Ništa nije nepromenljivo. - Znoj je kapao s njegove savršeno ošišane glave dok je trčao za čovekom u jeftinom odelu. Hauser je nastavio da hoda. - Uvek smo raspoloženi... gospodine Hauser! Vrata su se zalupila pred Grafovim nosom. Hauser je otišao. Graf se okrenu prema Skibi. Ruke su mu se tresle. - Moramo ga zaustaviti. Skiba ništa ne progovori za trenutak. Ono što je Hauser rekao bila je istina - ako bi došli do rukopisa, već bi samo objavljivanje te činjenice preokrenulo vrednost deonica. Pedeset miliona je, međutim, bila ucena. Bilo je odvratno imati posla s takvim čovekom. Ali za neke stvari nije bilo izbora.
    • - Postoji samo jedan način da se dug plati, i milion načina da se ne plati. Kao što ti odlično znaš, Majk. Graf baš i nije mogao da prizove osmeh na licu kroz sloj znoja. Skiba reče u interfon. - Taj čovek, što je upravo bio ovde - ne dozvoli mu da napusti zgradu. Kaži mu da pristajemo na njegove uslove i vrati ga ovamo. Vratio je slušalicu na telefon i okrenuo se Grafu. - Nadam se, za dobrobit obojice, da je ovaj čovek stvaran. - Jeste - reče Graf. - Veruj mi, dobro sam se pozabavio ovim. Kodeks postoji, a ogledna stranica je prava. U trenutku Hauser se pojavi na vratima. - Dobićete svojih pedeset miliona - reče Skiba oštro. - A sad sedite i recite nam svoj plan.
    • 10 Čarli Ernandes se osećao kao isceđen. Bdenje je bilo dugo, pogreb još duži. Još uvek je osećao grumenje zemlje na desnoj šaci. Uvek je bilo gadno kad je trebalo sahraniti jednog od svojih, a tek dvojicu. A još je morao da se pojavi na sudu i da odradi pola smene. Bacio je pogled na partnera, Vilsona, koji je završavao izveštaj. Pametan momak; šteta što mu je rukopis bio kao u deteta. Interfon je zazvonio i Dorin je najavila: - Dvoje zahtevaju da vide Barnabija i Fentona. Bože, samo mu je još to trebalo. - U vezi sa čim? - Neće da kažu. Neće da razgovaraju ni sa kim osim s Barnabijem i Fentonom. Teško je uzdahnuo. - Neka uđu. Vilson prekide pisanje i pogleda ga: - Hoćeš da...? - Ostani. Pojavili su se na vratima: zapanjujuće lepa plavuša i visok muškarac u kaubojskim čizmama. Ernandes zagunđa, ustade, pređe šakom preko kose. - Sedite. - Došli smo da vidimo poručnika Barnabija, ne...? - Znam koga ste došli da vidite. Molim vas sedite. Nevoljno su seli. - Ja sam policajac Ernandes - reče obraćajući se plavuši. - Mogu li da znam kakav posao imate s policajcem Barnabijem? - Govorio je uvežbanim glasom službenog lica, polako, ravnodušno i neumoljivo. - Radije bismo imali posla neposredno s policajcem Barnabijem - reče čovek.
    • - Ne možete. - Zašto ne možemo? - planu muškarac. - Zato što je mrtav. Zapanjeno su ga pogledali. - Kako? Bože, Ernandes se osećao umorno. Barnabi je bio dobar čovek. Kakva šteta. — Automobilska nesreća. — Uzdahnuo je. - Možda biste mi rekli ko ste i kako mogu da vam po-mognem? Pogledali su se međusobno. Tad čovek progovori: - Ja sam Tom Brodbent, a pre desetak dana poručnik Barnabi je istraživao moguću provalu u našu kuću, na Old Santa Fe Trejlu. Barnabi je odgovorio na poziv, pa se pitam da li je napisao izveštaj. Ernandes baci pogled na Vilsona. - Nije napisao izveštaj - reče Vilson. - Da li je išta rekao? - Rekao je da je bio nekakav nesporazum, da je gospodin Brodbent premestio neke umetnine, a da su sinovi pogrešno zaključili da su ukradene. Kao što sam pre dve nedelje objasnio vašem bratu, nije bilo zločina, pa nije bilo ni razloga da se piše izveštaj i otvara slučaj. - Mom bratu? Kojem od dvojice? - Zaboravio sam ime. Duga kosa, brada, hipi tip... - Vernon. - Tačno. - Možemo li da razgovaramo s njegovim partnerom, Fentonom? - I on je poginuo u nesreći. - Šta se desilo? - Kola su izletela s puta Ski Bejsin kod okuke Nan. - Žao mi je. - I nama. - Dakle nema pisanog traga, ničega o istrazi u kući Brodbenta? - Ničega. Nastade tišina, pa Ernandes reče: - Mogu li još nešto da uradim za vas?
    • 11 Đubre je gorelo u nizu buradi zapremine od oko dvesta litara, duž prljave plaže u Puerto Lempira; svako je ispuštalo reku jetkog dima u grad. Debela žena je kuvala na komalu* ( Comali Vicomalnije kod Kiše Indijanaca metalna ploča slična tiganju, na kojoj se prave jela od kukruznog brašna, pre svega tortilja. (Prim. prev.) ) iznad jednog bureta. Smrdljivi povetarac donosio je do Vernona miris pržene svinjske kožice. Zajedno s Učiteljem, hodao je duž prljave ulice paralelne s plažom, ispunjene gomilom dece koja su se gurala prateći ih, a sve ih je pratio čopor pasa lutalica. Deca su ih pratila skoro čitav sat, neprekidno vičući: - Daš mi kolač! i - Daš mi dolar! - Vernon je potrošio nekoliko torbi kolača i dao sve dolare u naporu da ih se oslobodi, ali njegova darežljivost samo je povećala gomilu do neslućenih razmera. Vernon i Učitelj su došli do rasklimatanog drvenog doka koji se isturao u blatnjavu lagunu, na čijem je kraju bilo privezano mnoštvo kanua izdubljenih u stablu, s vanbrodskim motorima. Muškarci su dangubili u visećim mrežama, a tamnooke žene su ih merkale s vrata. Čovek im je prišao, a boa mu je bila obmotana oko vrata. - Zmija - reče. - Pedeset dolara. - Ne želimo zmiju - odgovori Učitelj. - Tražimo čamac. Barca.*( Sp.: čamac (Prim. prev.)) Čamac. Tražimo Huan frajtag čarters. Ti sabe*( Šp.: znaš. (Prim. prev.)) Huana Frajtaga? Čovek poče da odmotava zmiju i da je nudi kao niz ko-basica okačenih o kanap. - Zmija. Trideset dolara. Učitelj prođe pored njega. — Zmija! — viknu čovek prateći ih. — Dvadeset dolara! -Košulja mu je gotovo spadala s ramena - toliko rupa je imala. Čvrsto je zgrabio Vernona kad je ovaj prolazio pored njega. Vernon potraži u džepu sitninu i dolarske novčanice, pronađe samo jednu od pet dolara. Dade mu je. Deca navališe kao poplavni talas,
    • udvostručujući svoju kuknjavu, jureći ka keju iz viših delova naselja. - Dođavola i ti, prestani da im daješ novac - reče Učitelj. - Opljačkaće nas. - Izvini. Učitelj zgrabi jedno starije dete za potiljak: - Huan Frajtag Čarters! - uzviknu nestrpljivo. - Gde? Donde ? - Okrenuo se Vernonu. - Kako se beše kaže na španskom čamac? — Barca. — Barca! Donde barca? Dečak, uplašen, pokaza prljavim prstom prema betonskom bloku zgrada preko puta doka. Učitelj ga pusti i požuri duž zemljanog keja, dok ga je Vernon pratio, i sam praćen decom i psima. Vrata kancelarije su bila otvorena i oni uđoše. Čovek iza radnog stola ustade, pođe k vratima noseći mlatilicu za muve, otera decu s vrata i zatvori ih. Kad se vratio za sto, sav je bio pretvoren u osmeh. Sitne glave i skladnog tela, plavokos i arijevskih crta, ali kad je progovorio, bilo je to sa španskim akcentom. - Molim vas smestite se. Oni sedoše u stolice ispletene od trske, odmah uza sto prekriven primercima magazina za ronjenje s bocama. - Šta mogu da učinim za vas, gospodo? - Želimo da iznajmimo dva čamca s vodičima - reče Učitelj. Čovek se nasmešio. - Ronjenje s bocama ili pecanje atlantskog tarpuna ? - Ni jedno ni drugo. Želimo da plovimo uz reku. Osmeh kao da se stvrdnuo na čovekovom licu. - Uz Patuku? -Da. - Shvatam. Putujete radi pustolovine? Učitelj baci pogled na Vernona. - Da. - Koliko daleko želite da idete? - Još ne znamo. Daleko. Možda čak do planina.
    • - Moraćete da uzmete motorizovane kanue jer je reka isuviše plitka za standardni čamac. Manuel! Posle nekoliko trenutaka iz zadnjeg dela je došao jedan mladić. Treptao je na svetlosti. Po rukama je imao riblju krv i krljušt. - Ovo je Manuel. On i njegov rođak Ramon biće vam vodiči. Oni dobro poznaju reku. - Koliko daleko možemo da stignemo uzvodno? - Možete da stignete do mesta Pito Solo. Treba vam nedelju dana. Posle toga je močvara Mimbar. - A posle nje? Covek odmahnu rukom. - Ne želite da pređete preko močvare Mimbar. - Baš naprotiv - reče Učitelj - sasvim je moguće da ćemo to da uradimo. Čovek nagnu glavu, kao da mu je udovoljavanje željama ludih Amerikanaca svakodnevni posao. - Kako god želite. Iza močvare su planine, a iza njih još planina. Trebaće vam zalihe i hrana za najmanje mesec dana. Osica zazuja u belo okrečenoj sobi, udarajući u polomljen prozor, okrećući se i ponovo se sudarajući s prozorom. Laganim pokretom čovek je spljeska mlatilicom za muve. Ona pade na zemlju grčeći telo i ubadajući samu sebe u agoniji. Izglancana cipela se proteže ispod stola i okonča joj život uz slabo škripanje. - Manuel! Dovedi Ramona. - Okrenuo se Učitelju. -Možemo da vas opremimo svime što želite, senjor. Šatori, vreće za spavanje, mreže protiv komaraca, plin, hrana, GPS, oprema za lov - baš sve. Sve ćemo staviti na kreditnu karticu! - Postavio je svečano svoju ruku na novu novcijatu mašinu za kreditne kartice, spojenu blistavim utikačem za utičnicu u zidu. Nemojte da brinete ni o čemu jer ćemo se mi pobrinuti za sve. Mi smo savremena organizacija. Nasmeja se. - Pružićemo vam pustolovine, ali ne previše pustolovina.
    • 12 Kola su brujala krećući se ka severu, kroz pustinju San Huan Bejsin, ka granici Jute, duž praznog i
    • usamljenog autoputa između beskrajnih prerija prošaranih žbunovima žalfije i šamise. U daljini su se nadnosile stene, tamni prodor kamena u plavo nebo. Vozeći, Tom je osećao veliko olakšanje što je sve završeno. Uradio je šta je obećao, pomogao je Sali da pronađe kuda je njegov otac otišao. Šta će sledeće uraditi njena je stvar. Mogla je da sačeka da se njegova braća vrate iz džungle s Kodeksom - pod uslovom da pronađu grobnicu - ili je mogla da im se pridruži. Što se njega tiče, on je bio van priče. Mogao je da se vrati svom životu ispunjenom mirom i jednostavnošću. S vremena na vreme je bacao pogled na nju na suvozačkom sedištu. Poslednjih sat vremena je ćutala. Nije pričala o svojim planovima, a Tom i nije bio siguran da želi da ih zna. Sve što je želeo da učini bilo je da se vrati svojim konjima, svojoj rutini na klinici, svom hladovitom boravištu u senci stabala pamuka. Teško je radio da bi stvorio nezahtevni život koji je želeo, i bio je odlučniji nego ikad da ne dozvoli svom ocu i njegovim suludim idejama da to poremete. Neka njegova braća idu u avanturu i, ako žele, neka zadrže celo nasleđe. On nije imao šta da dokazuje. Posle Sare više nije nameravao da skače u duboku vodu. - On je, dakle, otišao u Honduras - reče Sali. - Ti i dalje nemaš nikakvu ideju, nikakvu pretpostavku gde tačno? - Rekao sam ti sve što znam, Sali. Pre četrdeset godina proveo je neko vreme u Hondurasu, sa svojim starim partnerom Markusom Hauserom, tražeći grobnice i berući banane da zaradi novac. Prevarili su ih, koliko sam čuo, kad su im prodali nekakvu lažnu mapu, pa su proveli nekoliko meseci tumarajući po džungli i umalo umrli. Onda su se posvađali, i to je to. - I siguran si da nije ništa pronašao? - Tako je uvek govorio. Planine južnog Hondurasa bile su nenaseljene.
    • Klimnula je glavom, zagledana unapred, u praznu pustinju. - Pa šta ćeš da uradiš? - konačno upita Tom. - Idem u Honduras. - Sama? - Zašto da ne? Tom ništa ne reče. Sta god da je htela da uradi, bila je to njena stvar. - Da li je tvoj otac ikad imao nevolja zbog pljačkanja grobnica? - Federalni istražni biro ga je tokom godina proveravao s vremena na vreme. Ništa se nije održalo. Otac je bio prepametan za njih. Sećam se kad su nam agenti jednom prevrnuli kuću i uzeli neke figurice od žada koje je otac upravo doneo iz Meksika. Tad sam imao deset godina i strašno sam se uplašio - agenti koji lupaju na vrata pre zore. Ipak, ništa nisu uspeli da dokažu i morali su da ih vrate. Sali odmahnu glavom. - Ljudi poput tvog oca pretnja su za arheologiju. - Nisam siguran da vidim bitnu razliku između onoga što je radio moj otac i onoga što rade arheolozi. - Velika je razlika - reče Sali. - Pljačkaši unište lokalitet. Pomeraju stvari u odnosu na okolinu. Dobar prijatelj profesora Klajva bio je pretučen u Meksiku dok je pokušavao da zaustavi neke seljake u pokušaju da opljačkaju hram. - Žao mi je što to čujem, ali ne možeš osuđivati ljude koji gladuju što pokušavaju da nahrane decu, i što ne prave izuzetak zbog nekog norteamericano * ( severnoamerikanac ) koji bi došao da im drži predavanje šta da rade. Sali napući usta i Tom vide da je ljuta. Kola su brujala duž svetlucavog auto-puta. Tom uključi klimu. Biće srećan kad se sve ovo završi. U životu mu nije bila potrebna komplikacija poput Sali Kolorado. Sali protrese svoju tešku zlatnu kosu niz leđa, oslobada-jući miris parfema i šampona. - Nešto me još uvek muči. Ne mogu prestati da mislim o tome. - Šta je to? - Barnabi i Fenton. Zar nije čudno da odmah posle istrage takozvane pljačke tvog oca obojica poginu? Postoji nešto u uvremenjenosti njihove nesreće što mi se ne dopada. Tom odmahnu glavom. - Sali, to je samo slučajnost.
    • - Meni ne izgleda kako treba. - Poznajem put Ski Bejsin, Sali. Nan je paklena okuka. Nisu oni prvi koji su tamo poginuli. - A šta su radili na putu Ski Bejsin? Sezona skijanja je bila završena. Tom uzdahnu. - Ako si već toliko zabrinuta, zašto ne pozoveš onog policajca, Ernandesa, i ne otkriješ o čemu je reč? - I hoću. - Sali izvadi svoj mobilni telefon iz tašne i pozva. Tom je slušao dok su je barem pet puta prebacivali od jednog nezainteresovanog službenika do drugog, dok najzad nije dobila Ernandesa. - Ja sam Sali Kolorado - reče. - Da li nas se sećate? Pauza. - Htela sam da vas pitam nešto u vezi sa smrću Barnabija i Fentona. Ponovo pauza. - Zašto su išli do Ski Bejsina? Vrlo duga pauza. Tom uhvati sebe da se trudi da čuje iako je smatrao da je to gubljenje vremena. - Da, tragedija - reče Sali. - A kuda su nameravali da idu na pecanje? Završna pauza. - Hvala. Sali je polako prekinula vezu i pogledala Toma. Tom oseti grč u stomaku; lice joj je pobledelo. - Otišli su do Ski Bejsina da provere poziv povodom uništavanja imovine. Ispalo je da je lažan. Na putu nizbrdo kočnice su im otkazale. Pokušavali su da uspore vozeći bankinom, ali put je bio previše strm. Kad su stigli do okuke Nan, vozili su brzinom većom od sto pedeset kilometara na sat. - Isuse. - Nije mnogo ostalo od kola posle pada sa stotinu dvadeset metara i prateće eksplozije. Ništa nije bilo sumnjivo. Naročito je bilo tragično što se to desilo dan pre Barnabijevog i Fentonovog plana da ostvare životni san pecanje sabala.
    • Tom proguta pljuvačku i postavi pitanje koje nije želeo da postavi. - Gde? - Honduras. Mesto po imenu Laguna de Brus. Tom je usporio, proverio retrovizor, i uz škripanje gu-ma, manipulišući gasom i kočnicama, prešao na Auto-put broj 180. - Jesi li ti poludeo? Sta radiš? - Idem do najbližeg aerodroma. - Zašto? - Zato što svako ko je ubio dva policajca neće trepnuti da ubije moja dva brata. - Misliš da je neko saznao za skriveno nasledstvo? - Očigledno. - Ubrzao je prema nevidljivoj tački na ho-rizontu. - Izgleda da idemo za Honduras. Zajedno. 13 Filip Brodbent je promenio položaj, pokušavajući da se udobno smesti na dnu kanua, premeštajući zavežljaje opreme već četvrti ili peti put, ne bi li napravio nekakvu stolicu. Čamac je klizio uzvodno između dva zelena zida ćutljivog rastinja, dok je pramac sekao glatku crnu vodu. Ličilo je na putovanje kroz užarenu zelenu pećinu koja je odjekivala kricima, drekom i zvižducima životinja iz džungle. Komarci su pravili gust zujeći oblak oko njihovog čamca, prateći ih. Vazduh je bio gust, lepljiv, židak. Kao udisanje supe od komaraca. Filip je izvadio lulu iz džepa, rastresao trunje i izbacio ga lupkanjem o ivicu čamca, zatim je napunio duvanom iz konzerve danhila, koju je nosio u jednom od džepova svog safari odela. Polako ju je zapalio, pa dunuo obilni dim u oblak komaraca, gledajući kako pravi čist prostor u zujećoj masi koji se odmah popunio čim je dim nestao. Obala komaraca je potvrđivala svoje ime, pa čak ni sredstvo protiv komaraca kojim je Filip debelo namazao i kožu i odeću nije obezbeđivalo dovoljnu zaštitu. Povrh svega, sredstvo je bilo masno i grozno smrdelo, a verovatno mu je ulazilo u krv i trovalo ga do srži. Promrmljao je kletvu i još jednom povukao dim iz lule. Otac i njegovi idiotski testovi. Nekako se smestio, ne uspevajući da postigne udobnost. Hauser, noseći disk-plejer, priđe od pramca
    • kanua i sede do njega. Mirisao je na kolonjsku vodu umesto na sredstvo protiv komaraca, a delovao je tako sveže da se Filip osetio vrućim i lepljivim. Uklonio je slušalice i progovorio. - Gonz prati Maksove tragove ceo dan. Više ćemo saznati kad sutra stignemo u Pito Solo. - Kako mogu da se prate tragovi na reci? Hauser se nasmeja. - To ti je umetnost, Filipe. Slomljena lijana ovde, mesto za pristajanje tamo, znak vesla na natopljenoj peščanoj obali. Reka je tako troma da znaci ostaju na dnu nedeljama. Filip je nervozno cuclao svoju lulu. Izdržaće ovo poslednje očevo mučenje i biće slobodan. Slobodan, najzad, da živi životom kakav želi, bez tog matorog daveža koji se u sve meša, kritikuje, s bolom daje cicijaške obroke novca kao Skrudž.*( Lik iz Dikensove priče. (Prim. prev.)) Voleo je svog oca, i do izvesne mere se osećao loše zbog njegovog raka i njegove smrti, ali nije promenio mišljenje o njegovoj ujdurmi. Njegov otac je iz tvrdoglavosti napravio mnoge gluposti u životu, ali ovo je bio vrhunac. To je bio Maksvel Brodbent u svom najboljem izdanju, njegov beaugeste*( Fr.: plemenit, lep gest. (Prim. prev.)) na rastanku. Pušio je i gledao četiri vojnika u prednjem delu čamca kako se kartaju masnim špilom karata. Drugi čamac, sa osam vojnika, bio je oko pedeset metara ispred njih, i ostavljao je kaljav trag na plavetnilu vode. Glavni „tragač", Gonz, ležao je na pramcu, na stomaku, zureći netremice u tamnu vodu, povremeno umačući prst da je okusi. Iznenadni krik stiže od jednog od vojnika s prednjeg dela čamca. Uspravio se i uzbuđeno pokazivao nešto što je plivalo u vodi. Hauser namignu Filipu i skoči na noge, izvlačeći mačetu koju je nosio za pojasom i pođe ka pramcu. Čamac se okrenuo ka životinji koja je plivala, a Hauser je zauzeo mesto, raširenih nogu, na pramcu. Dok je čamac plovio uporedo sa očajnom životinjom, on se nagnuo, i iznenadnim pokretom rasekao vodu mačetom, a zatim ispružio ruku i izvadio životinju koja je izgledala kao pacov dugačak pola metra. Bila je gotovo obezglavljena udarcem, glava joj je visila na traci kože. Još jednom se zgrčila i smirila.
    • S neodređenim užasom, Filip je gledao kako Hauser baca mrtvu životinju prema njemu. Pala je na dno s tupim zvukom, glava je slobodno odskočila, kotrljajući se do Filipovih stopala, otvorenih usta, žuti pacovski zubi su sijali, a krv je i dalje tekla. Hauser je isprao mačetu u vodi, ponovo je zadenuo za pojas, i došao do Filipa preskačući mrtvu životinju. Nacerio se. - Jesi li ikad jeo agutija? *( Vrsta zecolikih glodara, rasprostranjena od Meksika do Perua. (Prim. prev.)) - Nisam, i ne čini mi se da bih sad počeo. - Odran, očišćen, rasečen i ispečen na roštilju s ćumurom - jedno od Maksovih omiljenih jela. - Ukusom liči na piletinu. Filip ništa ne reče. Hauser je za svako odvratno meso koje su nalazili u žbunju i bili prinuđeni da jedu govorio isto -ukusom liči na piletinu. - O! - reče Hauser gledajući u Filipovu košulju. - Izvinjavam se. Filip pogleda naniže. Jedna kap sveže krvi pala je na košulju i sad se polako širila po materijalu. Filip je obrisa, ali samo ju je razmazao. - Bio bih ti zahvalan ako bi bio malo pažljiviji prilikom bacanja obezglavljenih životinja reče, potapajući maramicu u vodu i trljajući mesto. - Teško je održavati higijenu u džungli - reče Hauser. Filip je još malo trljao, pa odustao. Želeo je da ga Hauser ostavi na miru. Taj čovekje počeo da mu izaziva jezu. Hauser izvadi dva kompakt-diska iz džepa. - A sad, da zadržimo nasrtljivu divljinu koja nas okružuje na odstojanju, šta bi više voleo da slušaš, Baha ili Betovena? 14
    • Tom Brodbent se udobno smestio u fotelji „direktorskog apartmana" hotela Šeraton rojal u San Pedru de Sula, proučavajući mapu države. Maksvel je doleteo sa svojim prtljagom u grad Brus Laguna na Obali komaraca, na ušću reke Patuka. I tu je nestao. Rekli su mu da je otišao uzvodno, što je i bio jedini put u ogromnu, planinsku i divlju unutrašnjost južnog Hondurasa. Prstom je pratio krivudavu plavu liniju reke na mapi, kroz močvare, brda i visoravni sve dok nije nestala u mreži pritoka koje su se slivale s neravnih litica planina. Mapa nije pokazivala postojanje nijednog puta niti grada; bio je to zaista izgubljeni svet. Tom je shvatio da najmanje nedelju dana kasne za Filipom, a gotovo dve nedelje za Vernonom. Bio je ozbiljno zabrinut za svoju braću. Trebalo je imati petlju pa ubiti dva policajca, i to brzo i uspešno. Ubica je, očigledno, bio profesionalac. Njegova dva brata svakako su bili sledeći na ubičinoj listi za odstrel. Sali, obmotana peškirom, izađe iz kupatila mumlajući nešto za sebe i prođe kroz dnevnu sobu; njena vlažna kosa prosula se niz leda. Tom ju je pratio pogledom dok je nestajala u svojoj spavaćoj sobi. Bila je i viša od Sare. Snažno odbi tu pomisao. Posle deset minuta je izašla, obučena u lake oker pantalone, s košuljom dugih rukava, platnenim šeširom i mrežom protiv komaraca zamotanom oko lica i parom debelih rukavica; sve kupljeno tog jutra. - Kako izgledam? - upita, okrećući se. - Kao da imaš purdu.*( Mrežasti deo feredže, zara i čadora. (Prim. prev.)) Odmotala je mrežu i skinula šešir. - Tako je bolje. Bacila je šešir i rukavice na krevet. - Moram priznati da me taj tvoj otac vrlo zanima. Mora da je bio pravi osobenjak. -Jeste. - Kakav je bio? Ako ti ne smeta ispitivanje.
    • Tom uzdahnu. - Kada uđe u sobu, svaka glava bi se okrenula. Zračio je nečim - autoritetom, snagom, sigurnošću. Nisam siguran čime. Ljudi su bili očarani njime, čak i kad nisu imali pojma ko je on. - Znam tu vrstu ljudi. - Gde god da je išao, šta god da je radio, novinari su ga jurili. Paparaci su ponekad čekali ispred naše kućne kapije. Zamisli, mi idemo u školu, a prokleti paparaci nas jure niz Old Santa Fe Trejl kao da smo princeza Dajana ili neko sličan. Smešno. - Kakav teret za vas. - Nije uvek bio teret. Povremeno je bilo i zabavno. Očevi brakovi su uvek bili velike vesti, vreme za odmahivanje glavom i olajavanje. Ženio se neobično lepim ženama koje niko pre toga nije video, ne manekenkama i glumicama. Moja majka, pre nego što ju je sreo, radila je u prijemnoj službi kod zubara. Otac je voleo pažnju. S vremena na vreme bi, samo zabave radi, udario nekog paparaca i plaćao odštetu. Bio je ponosan na sebe. Bio je kao Onazis, veći od života. - Šta se desilo s tvojom majkom? - Umrla je kad mi je bilo četiri godine. Neki redak i iz-nenadan oblik meningitisa. Bila je jedina od njegovih žena od koje se nije razveo; pretpostavljam da nije imao dovoljno vremena. - Žao mi je. - Slabo je se sećam, osim kao osećanja. Topla i puna ljubavi, tako nešto. Ona odmahnu glavom. - I dalje ne razumem. Kako je vaš otac mogao svojim sinovima da uradi ovako nešto? Tom je pomno gledao u mapu. - Sve što je uradio i sve što je imao moralo je biti izuzetno. To se odnosilo i na nas, naravno. Ali mi nismo postali ono što je on želeo. Odlazak i samosahranjivanje s novcem, s poslednjim preostalim dahom, bio je pokušaj da nas natera da učinimo nešto što će odzvanjati kroz istoriju. Nešto što će ga učiniti ponosnim. -Gorko se nasmejao. - Ako novine ikad saznaju za ovo, to će biti neverovatna vest. Prvorazredna. Blago od pola milijarde dolara pohranjeno u nekoj grobnici u Hondurasu. Ceo svet će se sjatiti da ga traži.
    • - Mora da je bilo teško imati takvog oca. - I jeste. Ne znam s koliko je mojih teniskih mečeva otišao ranije da ne vidi kako gubim. Bio je nemilosrdan igrač šaha, ali ako bi shvatio da će pobediti nekog od nas, prekidao je igru. Nije mogao da podnese da vidi kako gubimo, čak ni od njega. Kad smo donosili ocene nikad nije komentarisao, ali mogla se videti razočaranost u njegovim očima. Sve manje od čiste petice bila je takva propast da nije mogao naterati sebe da razgovara o tome. - Jesi li nekad dobio čistu peticu? - Jednom. Stavio mi je šaku na rame i s ljubavlju me stisnuo. I to je bilo sve. Ali reklo je više nego hiljadu stranica. - Baš strašno, žao mi je. - Svaki od nas je našao neko pribežište. Ja sam ga najpre našao u skupljanju fosila, želeo sam da budem paleontolog, a potom u životinjama. One te ne osuđuju. Ne traže da budeš neko. Konj te prihvata takvog kakav jesi. Tom je zaćutao. Neverovatno koliko je bolno bilo razmišljati o detinjstvu i sad, u trideset trećoj godini. - Žao mi je - reče Sali - nisam nameravala da zabadam nos. Tom odmahnu rukom. - Ne mislim da ga blatim. On je, na svoj način, bio dobar otac. Možda nas je previše voleo. - Pa - reče Sali posle nekog vremena ustajući. - U ovom trenutku, treba da pronađemo vodiča da nas odvede uz reku Patuka, a ja nemam pojma odakle da počnem. Podiže telefonski imenik i poče da ga lista. - Nikad pre nisam radila ovakve stvari. Pitam se da li ovde ima odeljak Putovanje i avanture ili nešto slično. - Imam bolju ideju. Treba da pronađemo lokalni bar za strane novinare. Kad je reč o putovanjima, oni su najobavešteniji na svetu. - Upiši sebi poen. Sagnula se i izvukla par pantalona i dobacila mu ih, zatim košulju, par čarapa i par lakih cipela za pešačenje. Sve je palo na gomilu ispred njega.
    • - Sad možeš da skineš te kaubojske čizme za muškarčine. Tom pokupi odeću i pređe u svoju sobu da se presvuče. Odeća se sastojala većinom od džepova. Kad je izašao Sali ga pogleda i reče: - Posle nekoliko dana u džungli možda i nećeš izgledati tako smešno. - Hvala. - Tom ode do telefona i pozva recepciju. Novinari su, kako se činilo, visili u baru Los Carkos. Tom se iznenadio kad je otkrio da Los Carkos nije jeftina rupa kao što je mislio, već elegantan, otmen lobi starog hotela, obložen drvetom. Bio je rashlađen do temperature samo malo više od arktičke i ispunjen aromom finih cigara. - Pusti mene da govorim - reče Sali. - Moj španski je bolji od tvog. - A i lepša si. Sali se namršti. - Ne mislim da su muške šovinističke šale smešne. Zauzeli su mesta u baru. - Ola! - veselo reče Sali barmenu, čoveku s otromboljenim kapcima. - Tražimo čoveka iz Njujork tajmsa. - Gospodina Suela? Nisam ga video od uragana, senorita. - A reportera iz Volstrit žurna la? - Ovde nema reportera iz Volstrit žurnala. Mi smo siromašna zemlja. - Pa dobro, koje reportere imate ovde? - Tu je Roberto Rodriges iz El diarija. mlju. - Ne, ne, tražimo Amerikanca. Nekoga ko poznaje zeBi li odgovarao Englez? Odlično. Tamo je - promrmlja pokazujući usnama - Derek Dan. Piše knjigu.
    • - O čemu? - Putovanja i pustolovine. - Da li je napisao još neku knjigu? Kažite mi naslov. - Tihe vode je njegova najnovija knjiga. Sali ostavi dvadeset dolara na šanku, i pođe prema Danu. Tom ju je pratio. Ovo će biti dobro, mislio je. Dan je sedeo sam u separeu, pio svoje piće i imao neverovatno plavu kosu iznad lica crvenog kao biftek. Sali zastade, pokaza rukom i uzviknu: - Pa vi ste Derek Dan, zar ne? - Poznato je da se odzivam na to ime, da - reče. Nos i obrazi mu postadoše ružičasti. - Kako uzbudljivo! Tihe vode je jedna od mojih najomijenijih knjiga! Obožavala sam je! Dan ustade, pokazujući robusnu građu, vitak i u formi, odeven u iznošene oker pantalone i jednostavnu pamučnu košulju kratkih rukava. Bio je zgodan čovek, model Britan-ska imperija. - Zaista vam zahvaljujem — reče. — A vi ste? - Sali Kolorado. - Čvrsto mu je stegla ruku. Već je postigla da se smeška kao idiot, pomisli Tom. Osećao se smešno u svom novom odelu koje je još mirisalo na prodavnicu muške garderobe. Nasuprot njemu, Dan je izgledao kao da je išao do kraja sveta i nazad. - Hoćete li mi se pridružiti na piću? - Bila bi nam čast - uzviknu Sali. Dan je odvede do klupe i postavi pored sebe. - Ja ću isto što i vi - reče ona. - Džin i tonik. - Dan mahnu barmenu, a zatim pogleda Toma. - Sedite i vi, naravno. Tom sede ništa ne govoreći. Počelo je da ga napušta oduševljenje. Nije mu se dopadalo crveno lice gospodina Dana koji je piljio u Sali - i ne samo u njeno lice. Barmen pristiže. Dan reče na španskom: - Džin i tonik za mene i za damu. A...? - Pogleda u Toma. - Limunadu — reče Tom kiselo. - Yuna limonada * ( Sp.: I jedna limunada. (Prim. prev.)) - dodade Dan, tonom jasno pokazujući šta misli o Tomovom izboru pića.
    • - Tako mi je drago što smo naleteli na vas! - reče Sali. -Kakva slučajnost! - Dakle, pročitali ste Tihe vode - reče Dan sa osmehom. - Jedna od najboljih putopisnih knjiga koju sam pročitala. - Svakako - dodade Tom. - I vi ste je pročitali? - Dan mu se okrenu s očekivanjem. Tom je primetio da je Dan popio već polovinu svog pića. - Svakako sam je pročitao - reče Tom. - Naročito mi se dopao deo kad ste upali u slonovska govna. To je bilo urne-besno. Dan zastade. - Slonovska govna? Zar nije bila neka priča o slonovskim govnima u vašoj knjizi? Nema slonova u Srednjoj Americi. O! Mora da sam pomešao s nekom drugom knjigom. Izvinite. Tom vide Saline zelene oči uperene u njega. Nije bio siguran da li je ljuta ili se uzdržava od smeha. Dan okrenu stolicu, tako da se postavio leđima prema Tomu i posvetio pažnju Sali. - Možda će vas zanimati da znate da radim na novoj knjizi. - Baš uzbudljivo! - Zvaće se Noć komaraca. Reč je o Obali komaraca. - A mi baš tamo idemo! - Sali pljesnu rukama u uzbuđenju, kao devojčica. Tom uze gutljaj, žaleći zbog izbora pića. Trebaće mu nešto jače da prebrodi ovo. Nije nikako trebalo da se složi da Sali vodi razgovor. - U istočnom Hondurasu ima preko deset hiljada kva-dratnih kilometara močvara i planinskih kišnih šuma i taj deo je potpuno neispitan. Neki delovi nisu mapirani čak ni iz vazduha. - Nisam imala pojma! Tom odgurnu limunadu i pogledom potraži konobara. - Moja knjiga je dnevnik s putovanja koje sam preduzeo duž Obale komaraca, kroz lavirint laguna koje
    • označavaju mesto susreta džungle i mora. Ja sam prvi belac koji je preduzeo to putovanje. - Neverovatno. Kako ste, zaboga, to uradili? - Motorizovanim kanuom. Jedini način prevoza u ovim krajevima, osim pešačenja. - Kad ste bili na tom fantastičnom putovanju? Pre oko osam godina. Osam godina? Imao sam nekih problema sa izdavačem. Ne možete da požurujete dobru knjigu, znate. - Ispio je piće i mahnuo konobaru da donese još jednu turu. - Opaka je to zemlja. - Stvarno? Izgledalo je da je Dan ovo shvatio kao poziv. Zavalio se. - Za početak, tu su naravno komarci, tropske muve, krpelji crne muve, štrklji*( I crne muve i štrklji su muve-paraziti, koje napadaju sisare i legu jaja u koži. (Prim. prev.)) Oni vas ne ubijaju, ali mogu da vam učine život prilično gadnim. Jednom me je ujeo štrkalj za čelo. U početku je bilo kao da me je ujeo komarac. Zatim je počelo da otiče i da modri. Bolelo je ko sam đavo. Posle mesec dana je puklo, i larve duge tri centimetra počele su da se migolje i padaju na zemlju. Kad vas ujedu najbolje je da pustite da sve ide svojim tokom. Ako pokušate da ih iskopate samo napravite gnojnu ranu. - Ozbiljno se nadam da taj događaj nije oštetio vaš mozak - reče Tom. Dan ga je ignorisao. - Zatim postoji Sagasova bolest. - Šagasova bolest? - Tr ipanosoma cruzi. Jedna buba nosi bolest i ugrize vas, a istovremeno i sere po vama. Parazit živi u izmetu, i kad se počešete uđe u krv. Niste ni svesni da nešto ne valja dok ne prođe deset do dvadeset godina. Najpre počne da vam otiče stomak. Onda teško dišete i ne možete da gutate. Na kraju vam i srce otekne i pukne. Nema poznatog leka. - Bajno - reče Tom. Konačno je privukao paž nju konobara. - Viski. Dupli. Dan je nastavio da gleda u Toma, a osmeh mu je igrao na usnama. - Da li vam je poznata kopljarka? - Ne mogu reći. - Jezovite priče iz džungle, činilo se, bile su glavna trgovačka roba Dereka Dana.
    • - To je najotrovnija zmija poznata čoveku. Braon i žute boje; lokalci je zovu barba amarilja. Mlade zmije žive u drveću i na granama. Kad ih uznemirite padaju po vama. Ujed prekida srčani rad za trideset sekundi. Tu je i surukuku, iz roda zvečarki, najveća otrovnica koju ljudi poznaju. Dugačka oko četiri metra i debela kao butina. Ni blizu smrtonosna kao kopljarka - kad vas surukuku ujede možete da poživite i dvadeset minuta. Dan se zakikota i otpi još jedan gutljaj. Sali promrmlja nešto o tome kako je to strašno. - Naravno, čuli ste za ribu čačkalicu?*( Vrsta parazita koji živi u rekama Južne i Srednje Amerike. (Prim-prev.)) Ovo nije priča za dame. - Dan baci pogled na Toma i namignu. - Recite - uzvrati Tom. - Sali nisu strane prostote. - Živi u rekama ovog kraja. Recimo pođete na osvežavajuće jutarnje kupanje. Čačkalica pliva uzvodno uz vašeg mališu, zatim izbaci bodlje i ukotvi se u vašoj uretri. Tomovo piće zastade na pola puta do usta. - Zapreči uretru. Ako ne pronađete hirurga svetlosnom brzinom pukne vam bešika. - Hirurga? - upita Tom slabašno. Dan se zavali. - Baš tako. Tomu se osušilo grlo. - Kakva je operacija u pitanju? - Amputacija. Piće je konačno stiglo do Tomovih usta i on otpi gutljaj, pa još jedan. Dan se glasno nasmeja. - Nadam se da ste čuli sve o piranama, lajšmaniozi,*( Vrsta parazita koja izaziva uvećanje slezine, anemiju, groznicu itd. (Prim. prev.)) električnim jeguljama, anakondama i sličnim stvarima. Dan odmahnu rukom s omalovažavanjem. Ove opasnosti su većinom preuveličane. Pirane vas jure samo ako krvarite, a anakonde su retke ovoliko severno i ne jedu ljude. Honduraske močvare imaju i jednu prednost - nema pijavica. Obratite pažnju na paukove, mada...
    • - Baš mi je žao, ali ćemo priču o paucima morati da ostavimo za neki drugi dan - reče Tom, gledajući na sat. Primetio je da se ruka gospodina Dereka Dana, ispod stola, odmara na Salinom kolenu. - Nemate nekih zadnjih misli, staro momče? Ovo nije zemlja za mekušce. - Ni slučajno - reče Tom. - Samo bih radije čuo priču o vašem susretu s ribom čačkalicom. Derek Dan je gledao Toma bez osmeha. To je prilično bajata šala, prijatelju. - Dakle! - reče Sali veselo. - Jeste li išli sami na putovanje? Mi tražimo vodiča i pitam se da li biste mogli nekog da nam preporučite. - Kuda vi, prijatelji, nameravate? - Brus Laguna. - Skrećete s turističke mape. - Iznenada mu se oči suziše. - Vi niste pisac? Sali se nasmeja. - O, ne, ja sam arheolog, a on je veterinar za konje. Ali ovde smo samo kao turisti. Volimo pustolovine. - Arheolog? Ovde nema mnogo ruševina. Ne možete graditi u močvari. A niko civilizovan ne bi živeo u planinama u unutrašnjosti. Gore na Sijera Azul su najgušće kišne šume na Zemlji, ali planine su tako strme da jedva možete i da puzite uz ili niz njih. Na gotovo dvesta kilometara nema dovoljno ravne površine da podignete šator. Moraćete da prosecate put, a po teškom danu bićete srećni ako prođete i kilometar i po. Staza prosečena mačetama ponovo će se istkati tako gusto, da posle nedelju dana nećete ni znati da je postojala. Ako tražite ostatke građevina, Sali, zašto ne odete u Kopan? Možda bih mogao više o tome da vam ispričam za večerom. Ruka mu je i dalje bila na njenom kolenu stežući ga i trljajući. - Dobro - reče Sali. - Možda. Da se vratimo na vodiča. Imate li neku preporuku? - Vodič? A, da. Vaš čovek je don Orlando Okotal. Toaka Indijanac. Potpuno pouzdan. Neće vas prevariti kao drugi. Poznaje zemlju kao svoj dlan. Išao je sa mnom na mom poslednjem putovanju. - Kako da ga pronađemo? - Živi uz reku Patuka, u mestu Pito Solo, poslednjem pravom naselju na reci, pre velikih unutrašnjih močvara. To je šezdeset do osamdeset kilometara uzvodno od Brusa. Ostanite u glavnom kanalu reke ili se nikad nećete živi izvući. U ovo doba godine šume su poplavljene, i postoje zilioni bočnih kanala koji idu na sve strane. Ta zemlja je potpuno neispitana, od močvara preko Sijera Azula sve do reke Gajambre. Četrdeset hiljada kvadratnih kilometara terra incognita. - Još uvek nismo sasvim odlučili kuda ćemo ići. - Don Orlando. On je vaš čovek. - Tada se Derek Dan obrnuo u svojoj stolici prema Tomu svojim velikim oznoje-
    • nim licem. - Malo sam kratak u novcu - čekovi s tantijemima kasne zbog pošte i tako to. Možda bi mogao da nam poručiš još jednu turu? 15 Na kompjuterskom ekranu, zgodno smeštenom u kancelariji među zidnim oplatama od trešnjevog drveta, Luis Skiba je posmatrao stanje akcija LempDenisona na njujorškoj berzi. Investitori su ceo dan navaljivali i sad su deonice prodavane
    • po ceni od gotovo deset. Dok je gledao, deonice su pale za još jednu osminu poena i sad su bile okruglo deset. Skiba nije želeo da vidi da cena padne na jednocifren broj. Naglo je skrenuo pogled s ekrana. Oči su mu zasvetlucale kad ih je skrenuo prema kliznoj drvenoj oplati koja je skrivala makalan viski, ali je bilo rano. Prerano. Bila mu je potrebna bistra glava za poziv. Kružile su glasine da floksatein ima problema u Upravi za hranu i lekove. Mali akcionari su okupirali berzu kao crvi leš. Dve stotine miliona dolara iz Programa za istraživanje i razvoj je potrošeno za taj lek. Lemp je uposlio najbolje medicinske istraživače i naučnike s tri univerziteta Ajvi lige. Dvostruko slepi test bio je dobro zamišljen, podaci poslati i sređeni na najbolji način. Njihovi prijatelji u Upravi bili su obrađeni. Ali na kraju ništa nije moglo da spase floksatein. Bez obzira na to kako prikažete podatke, floksatein je bio promašaj. A imao je šest miliona deonica Lempa kojih nije mogao da se oslobodi - niko nije zaboravio šta se desilo s Martom Stjuart - kao i dva miliona obveznica tako daleko od svakog novca da su bile korisnije kao toalet-papir u njegovom kupatilu izrađenom u karera mermeru. Više nego išta na svetu Skiba je prezirao male akcionare. Bili su pravi lešinari, crvi, muve koje se legu na raspadajućem lešu. Sve bi dao da vidi kako se deonice Lempa okreću protiv njih i počinju da rastu; voleo bi da vidi njihovu paniku kad budu prinuđeni da pokriju razliku. Voleo bi da misli o svim pozivima koji će im stići. To bi bila divna stvar. A kad dođe do Kodeksa i to objavi, ta divna stvar će se i desiti. Opeći će ih tako gadno da će biti potrebni meseci, možda i godine, da se povrate. Drhtavi zvuk zvona stiže s telefona na stolu. Baci pogled na sat. Poziv preko satelitske veze bio je tačan u minut. Iskreno je mrzeo da razgovara s Hauserom; gadio se tog čoveka i njegovih principa. Ali je morao da sarađuje s njim. Hauser je insistirao na tome ,,da ga drži u toku". Iako je Skiba bio glavni direktor, oklevao je. Za neke stvari
    • je bilo bolje da se ne znaju. Na kraju se ipak složio, ako ni zbog čega drugog, a ono zato da spreči Hausera da uradi nešto glupo ili nezakonito. Želeo je da dobije Kodeks sasvim čist. Podiže slušalicu. - Skiba ovde. Hauserov glas, koji je ometač učinio sličnim glasu Paje Patka, ču se s druge strane. Po običaju, privatni detektiv nije gubio vreme na učtivosti. - Maksvel Brodbent je otišao uzvodno uz reku Patuka s grupom Indijanaca gorštaka. Na tragu smo mu. Još ne znamo kuda se zaputio, ali cenim da je to negde u unutrašnje planine. - Ima li problema? - Jedan od sinova, Vernon, prvi je krenuo i sad je ispred nas, uzvodno. Izgleda da će se za taj problem pobrinuti džungla. - Ne razumem. - Iznajmio je dva pijana vodiča iz Puerto Lempire, i oni su se izgubili u močvarama Mimbar. Nije baš verovatno da će ponovo ugledati svetlost dana. Skiba se zagrcnu. Ovo je bilo mnogo vi še podataka nego što mu je bilo potrebno da zna. - Slušajte, gospodine Hauser, držite se činjenica, a razmišljanja ostavite drugima. - Imali smo mali problem s onim drugim, Tomom. S njim je žena, diplomirani etnofarmakolog s Jejla. - Etnofarmakolog? Ona zna za Kodeks? - Možete se kladiti da zna. Skiba trepnu. - To je prilično nezgodno. - Jeste, ali nije ništa što ja ne mogu da rešim. - Čujte, gospodine Hauser - reče oštro. - Ostavljam stvari u vašim sposobnim rukama. Moram na sastanak. - Treba se pobrinuti za te ljude. Skibi se nije dopalo što se razgovor opet vratio na tu temu. - Nemam pojma o čemu pričate i ne želim da znam. Sasvim mi odgovara da se vi pozabavite pojedinostima.
    • S drugog kraja ču se slabašan kikot. - Skiba, koliko ljudi umire u Africi ovog trenutka zato što insistiraš da ti se plati dvadeset tri hiljade dolara godišnje za novi lek protiv tuberkuloze čija te je proizvodnja koštala stotinu deset dolara. Samo o tome govorim. Kad kažem pobrinuti se za nekog, mislim samo na to da će se na tvoj zbir dodati još nekoliko brojeva. - Dođavola, Hausere, to je nečuveno... - Skiba izgubi glas zagrcnuvši se. Upravo je dozvolio sebi da se upeca. To je bio samo razgovor, ništa više. - Baš lepo, Skiba. Ti hoćeš svoj Kodeks čist i zakonit, ne želiš da se bilo ko pojavi s dokazom o vlasništvu i ne želiš da iko bude povređ en. Ne brini, nijedan belac neće biti ubijen bez tvoje dozvole. - Sad me slušaj. Neću dozvoliti da iko bude ubijen, belac ili ne. Ovaj besmislen razgovor mora da se završi. - Skiba je osećao kako mu znoj curi niz vrat. Kako je dozvolio Hauseru da preuzme kontrolu u ovakvoj situaciji? Ruka s ključem mu je bila nespretna, ali se fioka otvorila. - Razumem - reče Hauser. - Kao što sam kazao... - Imam sastanak. - Skiba prekinu razgovor dok mu je srce besomučno udaralo. Hauser je bio tamo, van kontrole bez nadzora, spreman da uradi sve. Čovek je bio psihopata. Zagrizao je, sažvakao, sprao gorčinu gutljajem makalana. naslonio se i disao duboko. Vatra je veselo gorela u kaminu. Razgovor o ubistvima ga je uznemirio, bilo mu je muka Zurio je u plamenove, tražeći utehu. Hauser je obećao da će tražiti dozvolu, a Skiba nije nameravao da mu je ikad da. Ni njegov, ni novac kompanije nije bio vredan takvog postupka Pogled mu je odlutao do srebrnih fotografija na stolu - njegovo troje plavokose dece uzvaraćalo je pogled sa osmehom. Smirio je disanje. Hauser je govorio grubo, ali to je, ipak, bi samo govor, samo reči. Niko neće biti ubijen. Hauser će s domoći Kodeksa, Lemp će se oporaviti, a za dve do tri godine svi na Volstritu će mu čestitati kako je izvukao kompaniju ivice propasti.
    • Skiba baci pogled na sat, berza se zatvorila. Sa osećanjem teskobe i odbojnosti pogleda kompjuterski ekran. Kasni kupci su podigli cenu deonica u poslednjih dvadesetak minuta. Zatvorili su na vrednosti od deset i po. Skiba oseti trunčicu olakšanja. Posle svega, to i nije bio tako loš dan.
    • 16 Sali je skeptično gledala kako dva radnika izvlače sklepan avion iz bednog hangara. - Možda je trebalo da proverimo avion pre nego što smo kupili karte - reče joj Tom. - Sigurna sam da je u redu - odgovori Sali, kao da po-kušava da ubedi sebe. Pilot, mršavi Amerikanac izgnanik, u pocepanoj majici, u pantalonama isečenim u šorts, s dve duge pletenice i bradom, prišao im je laganim hodom i predstavio se kao Džon. Tom ga pogleda, a zatim baci kiseo pogled na avion. - Znam, znam. Izgleda kao govno - reče Džon cereći se, kucnu trup aviona zglobovima i on zazveča. - Bitno je šta je unutra. Sam ga održavam. - Nemate pojma koliko mi je lakše zbog toga - reče Tom. - Znači idete za Brus? - Tačno. Džon začkilji u prtljag. - Idete da pecate sabalo? -Ne. - Najbolji sabalo na svetu. Nema mnogo drugih stvari. - Džon otvori pregradak na boku aviona i poče da ubacuje njihov prtljag mršavim rukama. - Pa šta radite ovde? - Nismo baš sigurni - brzo se ubaci Sali. Što se manje kaže, tim bolje. Nema smisla da uzvodno započne stampedo lovaca na blago. Pilot ugura poslednji komad prtljaga, udari dva-tri puta da se sve uglavi i zalupi poklopac uz veliku buku jeftinog lima. Zabravilo se tek iz trećeg pokušaja. - Gde ćete odsesti u Brusu? - Još nismo ni to odlučili. - Ništa nije tako dobro kao kad se stvari isplaniraju unapred - reče Džon. Kako god bilo, ima samo jedno mesto, i to je La Perla. - Koliko zvezdica mu daje Mišlenov vodič?
    • Džon se nasmeja. Otvori vrata za putnike, spusti stepenike i oni se ukrcaše. Džon ih je pratio, i dok je ulazio Tom otkri slabašan miris za koji je pomislio da je od marihuane. Divno. Koliko dugo letite? Dvadeset godina. Da li ste ikad imali nesreću? - upita Tom. Jednom. Pogodio sam svinju u Paradizu. Veseljaci nisu pokosili stazu, a prokleta životinja je zaspala u visokoj travi. A baš je bila velika svinja. - Da li su vam instrumenti kalibrisani? - Da kažemo ovako — umem da koristim svoje instrumente. Nema mnogo razloga za kalibrisanje ovde, pogotovo ne za one koji poleću s travnjaka. - Jeste li prijavili plan leta? Džon odmahnu glavom. - Sve što treba da radim jeste da pratim obalu. Avion je poleteo. Bio je divan dan. Sali oseti uzbuđenje dok je avion uzletao, a sunce blistalo s Kariba. Okrenuli su se da bi pratili obalu, nisku i ravnu, s mnogo laguna i malenih ostrva koja su izgledala kao zeleni parčići džungle odlomljeni od kopna što plutaju prema moru. Sali je mogla da vidi mesta gde su putevi ulazili u unutrašnjost, oivičeni neurednim poljima ili neravnim krpama posečenog drveća džungle. Duboko u unutrašnjosti videla je nazubljenu liniju plavih planina, s vrhovima u oblacima. Sali baci pogled na Toma. Sunce je izbledelo njegovu svetlosmeđu kosu, prošaralo je zlatom. Bio je vitak, visok, žilav, kretao se na kaubojski način koji je volela. Pitala se kakav to čovek može tako olako da se oprosti od stotinu miliona dolara. To je ostavilo na nju veći utisak nego išta drugo. Dovoljno dugo je živela da shvati da je ljudima koji imaju novac mnogo više stalo do njega, nego onima koji ga nemaju. Tom se okrenu i pogleda je, a ona se brzo nasmeši i vrati pogled ka prozoru. Dok se obala nastavljala dalje prema istoku, pejzaž ispod njih je bio divalj, lagune veće i -
    • zamršenije. Velika reka se ulivala negde daleko. Dok su se spuštali da bi se približili, Sali ugleda grad na mestu gde se reka pridružila lagunama, a grozd sjajnih limenih krovova okruženih neurednim poljima izgledao je na pejzažu kao pocepane krpe. Pilot je napravio jedan krug i naciljao polje, koje se pretvorilo u sletnu stazu kad su mu se približili. Sletao je, a Sali pomisli da je bilo prebrzo. Bili su sve bliže zemlji, a činilo se da avion ubrzava. Zgrabila je rukohvate stolica. Staza je blesnula ispod njih, ali avion još nije sleteo. Videla je kako se zid od rastinja džungle približava velikom brzinom. - Isuse Hriste - kriknu Sali - promašujete stazu! Avion se brzo podigao, a džungla je bila ispod njih, vrhovi drveća na pola metra ispod aviona. Dok su se uzdizali, Sali ču Džonov suvi smeh kroz slušalice. - Opustite se, Sal, samo pravim galamu da bi se staza raščistila. Bio sam ja na tom času. Dok se avion ponovo pripremao za sletanje Sali se zavali, brišući čelo. - Baš lepo što ste nas opomenuli. - Pa rekao sam vam za svinju, ljudi. * Ostavili su prtljag u La Perli, sivoj betonskoj baraci koja se vodila kao hotel, a zatim otišli do reke da se raspitaju o iznajmljivanju čamca. Prolazili su prašnjavim ulicama Brusa. Bilo je posle podne, a vrućina je učinila vazduh mrtvim i nepokretnim. Sve je bilo tiho, a zemlja je bila puna barica koje su se pušile. Znoj joj je kapao iz rukava, cureo niz leđa i između grudi. Sali se činilo da su svi razumni ljudi na sijesti. Na drugom kraju grada pronašli su reku. Ležala je između strmih obala, široka oko dvesta metara, boje mahagonija. Reka je zaokretala između dva moćna zida džungle i mirisala na blato. Debeli sloj vode se kretao lenjo, a na površini se povremeno pojavljivao vir ili brzak. Tu i tamo poneki zeleni list ili grančica polako je plovio nizvodno. Staza od balvana spuštala se niz obalu, završavajući se iznad vode platformom od bambusa koja je predstavljala klimavi dok. Četiri izdubljena kanua bila su privezana za njega. Svaki je bio dugačak desetak metara i širok oko metar i po, istesan iz jednog džinovskog drveta, a završavao se kopljolikim, šiljatim pramcem. Krma je bila
    • ravno isečena i imala podignutu dasku za pričvršćivanje malog vanbrodskog motora. Daska je bila postavljena poprečno i na njoj je moglo da se sedi. Nekako su sišli do obale da ih pogledaju izbliza. Ona je videla da tri kanua imaju evinrud motore od šest konjskih snaga katancem pričvršćene za krmu. Četvrti, duži i masivniji, imao je osamnaest konjskih snaga. - Evo domaće formule 1 - pokaza Sali. - Taj nam treba. Tom se osvrnu oko sebe. Mesto je delovalo napušteno. - Eno nekog - Sali pokaza na baraku od bambusa, otvorenu s jedne strane, na pedesetak metara niz obalu. Neposredno uz prazne konzerve dimio se žar. Viseća mreža ispletena od konoplje bila je razapeta između dva drveta u zasenjenom delu, a u njoj je spavao čovek. Sali mu se približi. - Ola! - reče. Posle nekoliko trenutaka čovek otvori jedno oko. - Si ? - Želimo da razgovaramo s nekim u vezi sa iznajmljivanjem čamca. - Govorila je španski. S bujicom nezadovoljnog gunđanja i mrmljanja on se uspravi u mreži, počeša se po glavi i naceri. - Ja govorim odličan američki. Mi govorimo američki. Jednog dana odem u Ameriku. - To je dobro. Mi idemo za Pito Solo - reče Tom. On klimnu glavom, zevnu, počeša se. - U redu. Ja vas vodim. - Želeli bismo da iznajmimo veliki čamac. Onaj s motorom od osamnaest konjskih snaga. Odmahnuo je glavom. - To glupi čamac. - Nije nam bitno što je čamac glup - reče Tom. - Taj želimo. - Ja vas vodim svojim čamcom. Taj glupi čamac pripada vojnim čovecima. - Ispruži ruku. - Imaš bombonu? Sali mu pruži torbu koju je ranije kupila isključivo za tu svrhu.
    • Čovekovo lice se razgali u osmehu. Gurnuo je mršavu ruku u nju, prebirao po bombonama, izabrao pet ili šest, odmotao ih i sve ih odjednom stavio u usta. Na obrazu mu se pojavi velika oteklina. - Bueno - reče mumlajući. - Hteli bismo da krenemo sutra ujutru - reče Tom. Koliko traje putovanje? - Tri dana. - Tri dana? Mislio sam da ima šezdeset do osamdeset kilometara. - Voda ide dole. Možda zaglavimo. Mora veslamo. Mnogo gacamo. Ne možemo mašinu. - Gacamo? - upita Tom. - A šta je s ribom čačkalicom? - Čovek ga bezizrazno pogleda. - Ne brini, Tome - reče Sali. - Možeš da nosiš tesan veš. - A, si! Kandiru! - Čovek se nasmeja. - Omiljena gringo priča. Kandiru. Ja pliva u reci svaki dan i još uvek ima svoj čak-čak. Radi odlično! - Raspusno je kružio bokovima, namigujući Sali. - Poštedi me - reče Sali. - Dakle ta riba je podvala? - upita Tom. - Ne, ona stvarna! Ali mora prvo pišaš u reku. Kandiru miriše piš u reci, pliva i sec! Ako ne piša kad pliva nemaš problem! - Da li je još neko ovuda prolazio u poslednje vreme? Neki gringosi, mislim. - Si. Mi bili vrlo zauzeti. Prošli mesec beli čovek došao s mnogo kutija i Indijanaca iz planina. - Kojih Indijanaca? - uzbuđeno upita Tom. - Goli Indijanci iz planina. — Pljunu. - Gde je on nabavio čamce? - Doneo mnogo novih čamaca iz La Seiba. - Jesu li se čamci vratili? Čovek se nasmeja, protrlja prste pokretom poznatim širom sveta i ispruži ruku. Sali mu stavi novčanicu od pet dolara. - Čamci ne vratiti. Čoveci odu uz reku i nikad ne vratiti. - Da li je još neko prošao?
    • - Si. Prošle nedelje Isus Hrist došao s pijani vodiči iz Peurto Lempira. - Isus Hrist? - upita Sali. - Da, Isus Hrist s duga kosa, brada, haljine i sandale. - Mora da je to bio Vernon - reče Tom s osmehom. Da li je bio s nekim? - Da. On sa Sveti Petar. Tom prevrnu očima. - Još neko? - Si. Onda došla dva gringosa s dvanaest vojnika i dva kanua, isto iz La Seiba. - Kako su gringosi izgledali? - Jedan vrlo visok, puši lulu, ljut. Drugi nizak s četiri zlatna prstena. - Filip - reče Tom. Brzo su se dogovorili za čamac do Pito Soloa, a Tom mu je dao deset dolara predujma. - Sutra polazimo s jutarnjini svetlom. - Bueno! Ja spreman! Dok su se vraćali s reke ka betonskoj baraci koja je slovila za lokalni hotel, iznenadili su se videvši parkiran džip s oflcirom i dva vojnika. Gomila dece u blizini, gurkajući se i domunđavajući, čekala su da se nešto desi. Gazdarica je stajala kod džipa, sklopljenih ruku, lica bledog od straha. - Ne sviđa mi se ovo - reče Sali. Oficir je zakoračio unapred, čovek vrlo pravih leđa, u besprekornoj uniformi i kratkim bleštavim čizmama. Blago se naklonio. - Da li imam čast da upoznam senjora Toma Brodbenta i senjoritu Sali Kolorado? Ja sam poručnik Vespan. -Oboje je ponaosob uhvatio za ruku, a zatim se povukao za korak. Vetar se promenio i Tom je namirisao mešavinu old spajsa, cigara i ruma. - U čemu je problem? - reče Sali. Čovek se široko nasmejao, pokazujući niz srebrnih zuba. - Očajan sam što moram da vas obavestim da ste uhapšeni.
    • 17 Tom je piljio u niskog oficira. Psić, kome se nije dopao jedan od vojnika, zgurio se ispred njega kezeći zube i oštro lajao. Oficir ga šutnu nogom u blistavoj čizmi i vojnici se nasmejaše. - Zbog čega? - upita Tom. - O tome ćemo razgovarati u San Pedro Suli. A sada, ako biste bili ljubazni i pošli sa mnom. Nastupila je mučna tišina. Sali reče: - Neću. - Senjorita, nemojmo da pravimo teškoće. - Ne pravim ja nikakve teškoće. Samo neću da pođem. Ne možete me naterati. - Sali - reče Tom - mogu li da ti skrenem pažnju na to da imaju puške? - Odlično. Neka me streljaju, pa nek posle to objašnjavaju vladi SAD. - Raširila je ruke da od sebe napravi metu.
    • - Senjorita, preklinjem vas. Dva vojnika su se nervozno premeštala. - Samo napred, učinite mi! Čovek klimnu glavom dvojici svojih ljudi i oni spustiše puške, a zatim priđoše do Sali i zgrabiše je. Ona je vikala i otimala se. Tom pođe unapred. - Skidajte ruke s nje. Boreći se, dvojica vojnika je podigoše i ponesoše do džipa. Tom udari prvog i on odlete. Sali se oslobodila dok je Tom napadao drugog. Sledeće čega je Tom bio svestan bilo je da leži na leđima gledajući u vrelo plavo nebo. Oficir je stajao iznad njega, crvenog lica i besan. Tom je osećao pulsiranje u potiljku, na mestu gde ga je čovek udario kundakom. Vojnici su ga grubo podigli na noge. Sali je prestala da se otima i bila vrlo bleda. - Mačo barabe - reče. - Prijavićemo vaš napad ameri-čkoj ambasadi. Poručnik odmahnu glavom kao da je sve to samo budalaština. — A sada, možemo li mirno da podemo? Dozvolili su da ih odvedu u džip. Poručnik gurnu Toma na zadnje sedište, pa zatim i Sali do njega. Njihovi rančevi i torbe već su bili uzeti iz hotela i nabacani pozadi. Džip je pošao niz put ka stazi za poletanje. Tamo, na travi, čekao ih je otrcani vojni helikopter, a čovek s francuskim ključem petljao je po motoru. Džip je stao. - Šta radiš? - oštro upita poručnik na španskom. - Zao mi je, teniente*( Šp. Poručnik ) ali imamo mali problem. - Kakav problem? - Nedostaje nam deo. - Možeš li da letiš bez njega? - Ne, teniente. - Marijo, kurvo Isusova! Koliko puta treba ovaj helikopter da se pokvari? - Da im javim radiom da pošalju avion s delom?
    • - Josifovih ti muda! Da, budalo, javi radiom za deo! Pilot se pope u helkopter, javi radiom, a potom izađe. - Stići će sutra ujutru, poručniče. To je najranije. Poručnik ih je zaključao u drvenu šupu na stazi i postavio dva vojnika da stražare. Pošto su se vrata zalupila, Tom sede na prazno bure od dve stotine litara i obujmi bolnu glavu. - Kako se osećaš? - upita Sali. - Kao da mi je glava mesingani gong u koji je neko upravo udario. - Gadno te je udario. Tom klimnu glavom. Nešto je zazvečalo i vrata se ponovo otvoriše. Poručnik je stajao sa strane dok im je jedan vojnik dobacio vreće za spavanje i jaku baterijsku lampu. - Zaista mi je žao zbog neugodnosti. - Zaista ćeš žaliti zbog neugodnosti kad te prijavim - reče Sali. Poručnik se pravio da nije čuo. - Mogu li da vas posavetujem da ne pokušavate ništa luckasto. Bilo bi vrlo razočaravajuće ako neko bude ustreljen. Sali mu reče: - Ne bi se usudio da pucaš u nas, ti bedni nacisto. Poručnikovi zubi blesnuše žućkastosrebrnastim sjajem u slaboj svetlosti. - Nesreće se dešavaju, posebno Amerikancima koji dođu u La Moskitu nepripremljeni za divlju džunglu. Izađe, a vojnik zalupi vratima. Tom je čuo prigušeni glas poručnika kako govori vojnicima da će im, ako zaspe ili se napiju na straži, on lično odseći testise, osušiti ih i okačiti na vrata kao zvekir. - Prokleti nacisti - reče Sali. - Hvala ti što si me branio. - Nije mnogo pomoglo. - Je l' te jako udario? - Pogleda mu glavu. - Imaš gadnu čvorugu. - Dobro sam.
    • Sali sede pokraj njega. Osećao je toplinu njenog prisustva. Pogleda je i vide bledi profil naspram polumraka šupe. I ona njega pogleda. Bili su tako blizu jedan drugom da je osećao toplinu njenog lica na svom, video krivinu njenih usana, bledu jamicu na obrazu, razbacane pege na nosu. Još uvek je mirisala na pepermint. I ne razmišljajući o tome šta radi, nagnu se napred, usnama dodirujući njene. Za trenutak nastupi tišina, a zatim se ona naglo odmače. - To nije dobra ideja. Šta je, dodavola, mislio? Tom se povuče, ljutit i posramljen. Neugodan trenutak je bio prekinut iznenadnim udarcem na vrata. - Ručak - dreknu jedan od vojnika. Vrata se brzo otvoriše, puštajući svetlost unutra, pa se opet zalupiše. Čuo je kako vojnik ponovo zaključava katanac. Tom osvetli prostoriju baterijom i uze poslužavnik. Ručak se sastojao od dve tople pepsi-kole, tortilje od pasulja i gomile mlakog pirinča. Ništa od toga nije izgledalo jestivo. Za trenutak su sedeli u mraku. Bol u Tomovoj glavi se povlačio, a on je besneo. Vojnici nisu imali pravo. On i Sali nisu ništa loše uradili. Osećao je da je njihovo lažno hapšenje verovatno organizovao nepoznati neprijatelj koji je ubio Barnabija i Fentona. Braća su mu bila u većoj opasnosti nego što je mislio. - Dodaj mi bateriju. Osvetlio je okolinu. Šupa nije mogla biti jadnije sagrađena, samo grede kao okvir i za njih prikucane daske, i limeni krov. Počela je da mu se oblikuje ideja plan za bekstvo.
    • 18 U tri ujutru zauzeli su svoja mesta, Sali kod vrata, a Tom uza zadnji zid. Izbrojao je do tri, a zatim su istovremeno udarili. Salin udarac na vrata trebalo je da sakrije Tomov udarac u zadnji zid. Istovremeno izvedena, dva udarca su zvučala kao jedan, glasno odjekujući u zatvorenom prostoru. Tanka daska je iskočila kao što se Tom i nadao. Psi u selu su počeli da laju, a jedan od vojnika je psovao. - Šta to radite? - Moram u toalet! - viknu Sali. - Ne, ne. Moraš tu. Tom je šapatom ponovo odbrojavao, jedan, dva, tri, udarac. Sali je još jednom udarila u vrata dok je on udarao u drugu dasku. - Ali moram da idem, cabron ! * () - Senjorita, žao mi je, ali morate to da obavite unutra. Naređeno mi je da ne otvaram vrata. Jedan, dva, tri, udarac. I treća daska je iskočila. Otvor je sad bio dovoljno veliki da se provuku. Psi u selu su mahnito lajali. - Još jedan udarac i zovem teniente! - Ali moram da idem! - Ja tu ništa ne mogu. - Vi vojnici ste pravi divljaci. - To su zapovesti, senjorita. - Isto su govorili i Hitlerovi vojnici. - Hajdemo, Sali - siktao je Tom, pokazujući joj u mraku. - Hitler nije bio tako loš čovek, senjorita. Učinio je da vozovi idu na vreme. - To je bio Musolini, idiote. Vas dvojica ćete završiti na vešalima, i to je dobro. - Sali — pozva Tom. Sali mu pride. - Čuo si šta su ona dvojica nacista rekla? Gurnuo ju je kroz otvor i dodao joj vreće za spavanje. Potrčali su, pognuti, kroz džunglu ka gradu. Grad nije imao struju, ali nebo je bilo vedro, a mesečina je kupala ulice.
    • Psi su ionako već lajali pa su mogli da prođu ne izazivajući pažnju. Uprkos buci, niko se nije pojavio. Ovi ljudi su naučili da gledaju svoja posla, pomisli Tom. Za pet minuta su bili kod čamaca. Tom osvetli vojni čamac, onaj sa osamnaest konjskih snaga. Bio je u dobrom stanju, s dva velika plastična bureta benzina, oba puna. Počeo je da odvezuje pramac. Iznenada ču glas koji je šaputao u mraku. - Ti ne želeti taj čamac. To je bio čovek koga su tokom dana unajmili. - Potpuno smo sigurni da ga želimo - prošišta Tom. - Pusti glupi vojni čoveci da uzmu taj čamac. Voda ide dole. Na svakoj krivini oni zaglaviti. Ti uzmeš moj čamac. Ti ne zaglaviti. Tako pobegneš. - Kao mačka je skočio na dok i razvezao vitki kanu s motorom od šest konjskih snaga. - Ulaziti. - Ideš li s nama? - upita Sali. - Ne. Ja kazati glupim vojnim čovecima vi meni ukrasti. - Počeo je da oslobada benzinsku burad iz vojnog čamca i da ih prebacuje u zadnji deo kanua. Doneo im je i bure s benzinom iz još jednog čamca. Tom i Sali se ukrcaše. Tom je u džepu potražio novac i pružio ga čoveku. - Ne sada. Ako me pretresti i pronaći novac upucaće me. - Kako da ti platim? - upita Tom. - Ti meni posle platiš milion dolara. Ja zovem Manuel Vaono. Ja uvek ovde. - Stani malo. Milion dolara? - Ti bogat Amerikanac, lako platiš milion dolara. Ja, Ma-nuel Vaono, spasti tebi život. Sad ići. Brzo. - Kako ćemo pronaći Pito Solo? - Poslednje selo na reci. - Ali kako ćemo znati... Indijanca nisu zanimala dalja objašnjenja. Odgurnuo ih je velikim, golim stopalom, i čamac je skliznuo u crnilo.
    • Tom je spustio motor u vodu, pričvrstio ga, povukao ručicu za benzin i pokrenuo. Motor je zaurlao u trenutku. Zvuk je u tmini bio visok i glasan. - Kreni! - viknu Manuel s obale. Tom je usmerio čamac unapred. Okrenuo je ručicu gasa do kraja, a slabašna mašina je zaječala i zadrhtala. Dugački drveni kanu pokrenuo se kroz vodu. Tom je upravljao dok je Sali stajala pognuta, osvetljavajući baterijom vodu u pravcu u kome su išli. Ni minut kasnije, Manuel se na doku razvikao na španskom: - Upomoć! Opljačkan sam! Moj čamac, ukrali su moj čamac! - Isuse, nije baš dugo čekao - promrmlja Tom. Uskoro je dreka uzbuđenih glasova dospela do njih preko mračne vode. Potom je svetlost plinske lampe počela da poskakuje duž obale, zajedno s baterijama, osvetljavajući gužvu koju su ljudi napravili okupljajući se. Bilo je ljutitih i zbunjenih povika, a zatim odjednom nastupi muk. Glas na engleskom je zazvonio, glas poručnika Vespana. - Okrenite se ili ću narediti svojim ljudima da pucaju, molim vas! - Laže - reče Sali. Tom nije bio tako siguran. - I ne pomišljajte da se šalim! - vikao je poručnik. - Nikad neće pucati - reče Sali. – Jedan... dva... - Ma, folira - reče Sali. -Tri... Nastupila je tišina. - Šta sam ti rekla? Odjednom preko vode prasnuše automatske puške, iznenađujuće glasno i blizu. - Sranje! - viknu Tom, bacajući se na dno. Č amac poče da krivuda i on brzo posegnu rukom da smiri ručicu motora. Sali je stajala na pramcu, nedotaknuta događajem. - Tome, pucaju u vazduh. Neće rizikovati da nas pogode. Mi smo Amerikanci. Ču se drugi prasak pušaka. Ovog puta Tom je jasno čuo kako su meci pljusnuli u vodu oko njih. Sali se istog trenutka sručila na pod kanua kraj njega. - Isuse Hriste, oni pucaju u nas! - vrisnulaje. Tom posegnu rukom nagore i gurnu ručicu bočno, pokrećući kanu u brz pokret izbegavanja. Čuše još dva kratka praska. Ovog puta zvižduk metaka se čuo iznad njihovih glava i nalevo; zvučao je kao zujanje muva.
    • Očigledno su ciljali prema zvuku motora, komešajući vodu mecima automatskog oružja. I svakako su pucali da ubiju. Vozio je čamac u cikcak liniji, pokušavajući da skrene vojnike s pravca. U svakoj pauzi pucanja Sali je podizala glavu i osvetljavala put baterijskom lampom da bi mogli da vide kuda idu. Biće sigurni, makar nakratko, kad prođu krivinu reke. Još jedan prasak, i nekoliko metaka pogodi rubove kanua posipajući ih iverjem. - Sranje! - Stići ćemo vas i uhvatiti! - podiže se glas poručnika, mada slabije čujan. - Naći ćemo vas, a onda će vam biti strašno žao u poslednjih nekoliko sati ostatka vaših bednih života! Tom odbroja do dvadeset i rizikova da još jednom pogleda unapred. Posle kratkog vremena čamac zađe za krivinu, izvan linije vatre. Tom je vozio onoliko blizu džungli koliko se usuđivao. Dok su prolazili krivinu, svetla su još jednom zasvetlucala kroz lišće i nestala. Uspeli su. Začuo se još jedan mlaki prasak pušaka. Tom je čuo krckanje i štrickanje u džungli s njihove leve strane dok se tanad zabijala u drveće. Zvuci su odjekivali, a zatim je tišina pala na reku. Tom pomože Sali da ustane. U mutnoj svetlosti lice joj je bilo bledo, gotovo kao u duha. Sa svake strane tamne reke dizao se zid od rastinja. Dok su se kretali samo jedna zvezda je sijala na krpici neba koje se videlo, treptala i svetlucala kroz nadstrešnicu. Mali motor je brundao. Za sada su bili sami na reci. Mračna, vlažna noć ih je obgrlila. Tom uze Sali za ruku. Otkri da se trese, a zatim shvati da se i njegova ruka trese. Vojnici su pucali na njih pokušavajući da ih ubiju. Video je to milion puta u filmovima, ali da stvarno neko puca na vas bilo je nešto sasvim drugo. Mesec se smestio iza džungle, a tama je gušila reku. Tom nakratko upali lampu da vidi šta je ispred njih, upravljajući čamcem kroz panjeve i neravnine. Oko njih je
    • zujao rastući oblak komaraca. Izgledalo je da im se broj povećava u hiljadama dok su putovali. - Pretpostavljam da nemaš neku konzervu sa sredstvom za odbijanje komaraca u nekom od džepova? upita Tom. - Zapravo, uspela sam da zgrabim jedan od mojih zavežljaja u džipu. Gurnula sam ga u pantalone. - Izvadila je mali paket iz ogromnog džepa na butini i otvorila ga. Počela je da rovari po njemu, vadeći različite sitnice: flašica tableta za prečišćavanje vode, nekoliko kutija vodootpornih šibica, zavežljaj novčanica od sto dolara, mapa, čokoladica, pasoš, nekoliko nekorisnih kreditnih kartica. - Čak i ne znam čega sve ima ovde. Počela je da sređuje rusvaj od predmeta dok je Tom držao bateriju. Nije bilo bočice protiv buba. Opsovala je i počela da vraća stvari nazad. Dokje to radila ispala je jedna fotografija. Tom je osvetli. Pokazivala je vrlo zgodnog mladića s tamnim obrvama i izvajanom bradom. Ozbiljan izraz mu je borao čelo, čvrsta usta, sako od tvida i način na koji je iskosio glavu pokazivali su mu da taj čovek sebe shvata vrlo ozbiljno. - Ko je to? - upita Tom. - O! - reče Sali. - To je profesor Klajv. - To je Klajv? Pa on je tako mlad! Zamišljao sam da je neki klecavi starac u kardiganu koji pućka lulu. - Ne bi bio srećan da te čuje šta govoriš. On je najmla-đi redovni profesor u istoriji odseka. Upisao se na Stenford sa šesnaest, diplomirao s devetnaest, a doktorirao s dvadeset dve. Pravi je genije. - Sali pažljivo ugura fotografiju u džep. - Zašto nosiš sa sobom fotografiju svog profesora? - Pa - reče Sali neobavezno - mi smo vereni. Zar ti nisam rekla? - Nisi.
    • Sali ga pogleda sa zanimanjem. - Valjda ti to nije problem? - Naravno da nije. - Tom oseti kako mu se lice zacrvenelo i ponada se da mrak to skriva. Bio je svestan da ga ona posmatra u nejasnoj svetlosti. - Izgledaš iznenađen. - Pa i jesam. Ne nosiš verenički prsten. - Profesor Klajv ne veruje u te buržoaske običaje. - I što se njega tiče, bilo je u redu da pođeš sa mnom na ovo putovanje...? - reče Tom, shvatajući da je rekao potpuno pogrešnu stvar. - Misliš da mi treba dozvola od mog čoveka da pođem na put? Ili možda na neki način stavljaš do znanja da meni ne treba verovati u seksualnom smislu? - Nakrivila je glavu, gledajući ga suženim očima. Tom odvrati pogled. - Žao mi je što sam pitao. - I meni. Nekako sam mislila da si napredniji. Tom se zaposli upravljanjem čamcem, skrivajući nelagodnost i zbunjenost. Reka je bila tiha; močvarna noćna vrućina tekla je pored njih. Ptica je kriknula u tami. U tišini koja je usledila Tom je čuo žamor. U trenutku je isključio motor dok mu je srce udaralo. Zvuk se ponovo čuo - zvuk povlačenja ručke vanbrodskog motora. Muk je pao na reku. Čamac je pristao uz obalu. - Pronašli su benzin. Dolaze po nas. Čamac je počeo da se vraća nošen strujama. Tom uze motku s dna čamca i zabi je u vodu. Struja još malo skrenu čamac, i on se zatim umiri. Držeći i dalje čamac u struji osluškivali su. Još jednom se čuo zvuk povlačenja ručke motora, a zatim bučanje koje je polako prešlo u zujanje. Nije bilo sumnje - bio je to zvuk vanbrodskog motora. Tom pođe da uključi njihov motor. - Nemoj - reče Sali. - Čuće ga. - Ne možemo ih nadvladati veslajući motkama. - Ne možemo im ni pobeći. Stići će nas za pet minuta s njihovih osamnaest konja. - Sali osvetli baterijom duž
    • obe strane džungle. Voda se prostirala do drveća, izlivala i davila džunglu. - Umesto toga mogli bismo da se sakrijemo. Tom je motkom pomerio kanu do ivice potopljene šume. Postojao je mali prostor - uska traka vode koja je mogla biti potočić u vreme suše. Nastavio je uz nju i čamac uskoro nalete na nešto - potopljeni panj. - Napolje - reče Tom. Voda je bila duboka jedva do kolena, ali je ispod bilo barem pola metra blata u koje su propadali praveći mehuriće. Mučni zadah gasa iz baruštine se podiže. Zadnji deo čamca još je bio isturen u reku; mogao je biti lako viđen. - Podigni i guraj. Borili su se da podignu vrh čamca na panj, a potom, oboje dahćući, gurnuše čamac preko njega. Zatim su se nekako uskobeljali i ušli unutra. Zvuk evinruda je bio sve glasniji. Vojni čamac je brzo pristizao rekom. Sali podiže drugu motku i pomoću njih krenuše unapred, dublje u poplavljenu šumu. Tom je isključio baterijsko svetlo, i samo trenutak kasnije moćno svetlo zatreperi kroz drveće. - Još uvek smo preblizu - reče Tom. Pokušao je da vesla, ali motka potonu u blato i zaglavi se. Iščupao ju je i položio na dno čamca, grabeći lijane koje su visile, koristeći ih da uvuče čamac dublje u šumu, u gustiš od paprati i žbunja. Evinrud ih je gotovo stigao. Reflektor je blesnuo kroz šumu baš kad je Tom zgrabio Sali i povukao je na dno kanua. Tu su ležali jedan pokraj drugog, njegova ruka oko nje. Tom se molio da vojnici ne vide njihov motor. Zvuk motornog čamca je postao vrlo glasan. Čamac je usporio, reflektor je probijao šumu na mestu gde su se sakrili. Tom je mogao da čuje pucketanje voki-tokija, mrmljanje glasova. Reflektor je osvetlio džunglu oko njih kao da su na filmskom setu, a zatim nastavio polako dalje. Blagoslovena tama se vratila. Zvuk motora je prošao i postajao sve slabiji.
    • Tom je uspeo na vreme da vidi reflektor u šumi ispred njih dokje čamac zalazio za okuku. - Otišli su - reče. Sali se uspravi, sklanjajući zamršenu kosu s lica. Komarci su se okupili oko njih u gustom, zujećem oblaku. Tom ih je svuda osećao - u kosi, u ušima, kako pokušavaju da mu uđu u nos, kako gamižu niz njegov vrat. Svakim udarcem ubijao je desetine koje bi istog trena zamenili novi. Kad je pokušavao da diše, udisao je komarce. - Moramo da se izvučemo odavde - reče Sali i spljeska jednog. Tom je počeo da lomi suve grančice sa žbunja oko njih. - Šta to radiš? - Pripremam vatru. - Gde? - Videćeš. - Kad je napravio gomilu grančica, nagnuo se preko ivice i zahvatio šakom blato iz močvare. Napravio je od njega palačinku na dnu kanua, pokrio je lišćem, sagradio mali tipi*( Sator-kuća severnoameričkih Indijanaca, od dugačkih motki i pre-krivena kožom i ćebadima. (Prim. prev.)) od grančica i sve pokrio suvim lišćem. - Šibicu. Sali mu dade šibicu i on zapali vatru. Čim se razgorela dodao je još zelenog lišća i grančica. Dim se vijugavo podigao i napravio oblačić u vazduhu. Tom odlomi veliki list sa susednog grma i upotrebi ga kao lepezu da bi skrenuo dim ka Sali. Oblak mahnitih komaraca bio je odbijen. Dim je mirisao prijatno, slatkasto i pikantno. - To je dobar štos - reče Sali. - Otac mi ga je pokazao kad smo bili na putovanju kanuima kroz severni Mejn. - Ponovo je posegnuo i odlomio nekoliko listova s grma, pa ih dodao u vatru. Sali je izvadila mapu i počela da je ispituje pod svetlošću baterije. - Izgleda da reka ima mnogo bočnih kanala. Mislim da se držimo ovog dok ne stignemo do Pito Soloa.
    • - Pametno. I mislim da ćemo i nadalje morati da koristimo motke. Ne smemo da se dovedemo u opasnost koristeći motor. Sali klimnu glavom. - Ti pazi na vatru - reče Tom. - Ja ću da veslam, a posle ćemo se zameniti. Ne stajemo dok ne dođemo u Pito Solo. - Važi. Tom odgurnu čamac nazad u reku i zavesla blizu šume, osluškujući zvuk motora. Uskoro su dospeli do malog kanala koji je krivudavo napuštao glavni, te pođoše njim. Tom reče: - Sve mi se čini da poručnik Vespan nije imao nameru da nas odvede u San Pedro Sula. Mislim da je planirao da nas izbaci iz helikoptera. Da nije bilo tog pokvarenog dela, bili bismo mrtvi.
    • 19 Vernon pogleda u ogroman nebeski svod koji ih je natkriljavao i primeti da se noć spušta u močvaru Mimbar. S njom je stiglo i zujanje insekata, a kužno isparenje truljenja dizalo se s treperavog blata koje ih je okruživalo lelujajući kao otrovni gas između džinovskih stabala drveća. Negde u dubini močvare mogao je da čuje daleki krik životinje, praćen režanjem jaguara. Bila je već druga noć zaredom kako nisu mogli da pronađu suvu zemlju za logor. Umesto toga pričvrstili su kanu ispod grupe džinovskih bromelija u nadi da će ih njihovi listovi zaštititi od uporne kiše. Ništa slično nisu omogućile, naprotiv, kanalisale su kišu u potoke koje nisu mogli da izbegnu. Učitelj je ležao na dnu kanua, na kiši, sklupčan uz gomilu zaliha, zavijen u mokro ćebe, tresući se uprkos zagušljivoj vrućini. Oblak komaraca pravio je oko njih magleni kavez, naročito debeo oko lica. Vernon je mogao da ih vidi kako puze oko njegovih očiju i usta. Vernon se napreže i namaza još jedan sloj sredstva na lice, ali to je bio beznadežan poduhvat. Ako ga kiša i nije ispirala, znoj je to činio. Pogledao je nagore. Dva vodiča su bila na prednjem delu čamca, kartala se i pila. Jedva da su bili trezni od početka putovanja, a Vernon je bio užasnut kad je otkrio da jedan od tridesetlitarskih plastičnih krčaga za koje je mislio da sadrže vodu zapravo sadrži domaću aguardiente* (Šp. rakija) Vernon se presavio, obujmio samog sebe. Nije bilo potpuno mračno, noć je polako padala. U močvari nije bilo zalaska sunca. Svetlost se menjala iz zelene u plavu pa u grimiznu i najzad u crnu. Ujutru je bilo obrnuto. Čak ni po sunčanim danima nije bilo sunca, samo dubok zeleni mrak. Očajnički je želeo samo malo svetlosti, dašak svežeg vazduha.
    • Posle četiri dana lutanja kroz močvaru, njihovi vodiči su konačno priznali da su se izgubili, da moraju da se okrenu. I okrenuli su čamce. Samo, činilo se da ulaze sve dublje u močvaru. Ovo pouzdano nije bio put kojim su došli. Bilo je nemoguće razgovarati s vodičima, iako je Vernon govorio španski prilično dobro, a vodiči znali ponešto engleskog. Prečesto su bili toliko pijani da nisu govorili nijedan jezik. Poslednjih nekoliko dana, što su izgubljenije delovali, to su glasnije odbijali da greše i sve više pili. A tada se Učitelj razboleo. Vernon začu psovku s pramca. Jedan od vodiča baci karte i zatetura se uspravljajući se, s puškom u ruci. Čamac udari u kamen. - Kabron! - Drugi vodič se zaljulja na nogama vadeći mačetu. - Stanite - viknu Vernon, ali su ga oni zanemarili, po običaju. Psovali su i pijano se svađali; puška slučajno opali ne praveći štetu. Bilo je još gunđanja i meteža, a zatim dva vodiča, bez obzira na svađu, ponovo sedoše u čamac skupljajući razbacani špil karata. Podelili su ih kao da se ništa nije desilo. - Otkud pucanj? - zakasnelo upita Učitelj, otvarajući oči. - Nije važno - reče Vernon. - Ponovo piju. Učitelj zadrhta, i jače privuče ćebe. - Trebalo bi da skloniš tu pušku. Vernon ne reče ništa. Bilo bi glupo pokušati da im oduzme pušku, čak i kad su pijani. Posebno kad su pijani. - Komarci - prošapta Učitelj, drhtavim glasom. Vernon naprska još malo sredstva protiv komaraca na šake i nežno ga utrlja na Učiteljevo lice i vrat. Učitelj uzdahnu s olakšanjem, lagano zadrhta i zatvori oči. Vernon pritegnu mokru košulju oko sebe, osećajući tešku kišu na leđima, slušajući glasove šume, strane krike parenja i nasilja. Mislio je o smrti. Celog života je tražio odgovor na to pitanje i činilo se da će ga sada dobiti na sasvim neočekivan i prilično zastrašujući način.
    • 20 Tokom dva dana, debeo zaštitnički ogrtač izmaglice ležao je na reci. Tom i Sali su veslali uzvodno, pratili krivudave bočne kanale i čvrsto se pridržavali politike ćutanja. Putovali su i danju i noću, spavajući naizmenično. Malo šta su imali da jedu osim Saline dve čokoladice koje su pažljivo delili, zalogaj po zalogaj, i malo voća koje je Sali brala usput. Nije bilo znaka da ih vojnici prate. Tom je počeo da se nada da su odustali i vratili se u Brus ili da su se negde zaglavili. Reka je bila puna peščanih sprudova, blatnjavih nanosa i potopljenih panjeva na koji bi mogao da se nasuka čamac. Vaono je bio u pravu. Ujutru trećeg dana, izmaglica je počela da se diže izlažući dva zida džungle nagnuta nad crnu rečnu vodu s kojih je curela voda. Posle kraćeg vremena uočili su sojenicu, sa zidovima od pruća i slamnatim krovom. Iza nje je bila rečna obala s granitnim stenama i kosim nasipom - prva suva površina koju su videli posle mnogo dana. Na ivici vode bio je dok sličan onom u Brusu klimava platforma od bambusovog pruća postavljena da spreči vitko drveće da se zaglibi u blato. - Šta misliš? - upita Tom. - Da stanemo? Sali ustade. Dečak je s platforme pecao pomoću malog luka i strela. - Pito Solo? No dečak ih je video i već je bežao, ostavivši svoj štap. - Hajde da pokušamo - reče Tom. - Ako ne nabavimo nešto za jelo, gotovi smo. - Pristao je uz dok. Sali i Tom iskočiše, a dok opominjuće zakrcka i zanese se. Iza doka, klimava daska je vodila do kose zemljane obale koja se dizala iz poplavljene džungle. Nisu videli nikoga. Uzverali su se uz nasip, klizajući se po blatu. Sve se cedilo od vlage. Na vrhu je bila mala otvorena daščara i vatra, a jedan stari čovek sedeo je u visećoj mreži. Životinja se pekla na ražnju iznad cvrčeće vatre. Tom je pogleda osećajući privlačni miris pečenog mesa. Apetit mu je samo kratko bio u iskušenju kad je shvatio da je u pitanju majmun. - Ola - reče Sali.
    • - Ola — odgovori čovek. Sali reče na španskom: - Da li je ovo Pito Solo? Nastupila je duga tišina dok ju je čovek prazno gledao. - On ne zna španski - reče Tom. - U kom pravcu je grad? Donde ? Gde? Čovek pokaza ka izmaglici. Čuo se oštar krik životinje i Tom poskoči. - Eno staze - reče Sali. Pošli su stazom i uskoro stigli u selo. Nalazilo se na uzvišici, iznad poplavljene kišne šume, šarolika zbirka baraka od pruća i žbuke, s krovovima od lima i slame. Živina se šepurila ispred njih, a mršavi psi se u strahu pribili uz zidove kuća, gledajući ih iskosa. Lutali su kroz selo koje je izgledalo napu-šteno. Završilo se brzo kao što je i počelo - zidom džungle. Sali ga pogleda. - I šta sad? - Kucaćemo. - Tom nasumice izabra vrata i pokuca na njih. Tišina. Tom ču šuškanje i osvrnu se oko sebe. U početku nije ništa video, a tada je shvatio da stotinak tamnih očiju viri iz rastinja džungle. Oči su pripadale deci. - Volela bih da imam svoje slatkiše - reče Sali. - Izvadi dolar. Sali pokaza dolar. - Zdravo? Ko želi američki dolar? Začu se galama i stotinak dece jurnu iz čestara, vičući i gurajući se, ispruženih ruku. - Ko govori španski? - upita Sali pokazujući dolar. Svi su odmah počeli da viču na španskom. Iz opšteg meteža iskorači jedna starija devojčica. - Mogu li da vam pomognem? - reče, vrlo dostojanstveno i otmeno. Činilo se da joj je trinaest godina, bila je lepa i nosila šarenu majicu, obojenu pomoću čvorova, šorts i dve zlatne minđuše. Dve debele smeđe pletenice spuštale su joj se niz leđa.
    • Sali joj dade dolar. Veliko ahhh razočaranja prođe grupom, ali se činilo da to podnose dobronamerno. Led je, ipak, bio probijen. - Kako se zoveš? - Marisol. - Baš lepo ime. Devojčica se nasmeši. - Tražimo don Orlanda Okotala. Možeš li da nas odve-deš do njega? - Otišao je s Jenkijima pre više od nedelju dana. - S kojim Jenkijima? - S visokim ljutitim gringom s ujedima po celom licu i jednim nasmešenim sa zlatnim prstenjem na prstima. Tom opsova i pogleda u Sali. - Izgleda da je Filip unajmio našeg vodiča pre nas. Okrenuo se prema devojčici. - Da li su rekli kuda idu? -Ne. - Ima li starijih ljudi u gradu? Idemo uzvodno i treba nam vodič. Devojčica reče: - Odvešću vas do svog dede, don Alfonsa Bosuasa, koji je poglavica u selu. On sve zna. Pošli su za njom. Odavala je utisak samosvesnosti i sposobnosti, pojačan vrlo uspravnim držanjem. Dok su prolazili pored naherenih baraka, miris kuvanja je gotovo doveo Toma do nesvestice od gladi. Devojčica ih je vodila prema baraci koja je izgledala najgore u selu: gomila nabacanog pruća gotovo bez i malo blata da ga poveže. Bila je sagradena uz veću, blatnjavu površinu koja je služila kao seoski trg. U sredini trga stajao je grozd jadnog drveća limuna i banana. Devojčica stade pored vrata i oni uđoše. Jedan starac je sedeo u sredini barake, na hoklici preniskoj za njega, koščata kolena su mu virila kroz rupe u pantalonama, nekoliko bičeva bele kose neuredno je padalo s ćelave lobanje. Pušio je lulu napravljenu od klipa kukuruza, a dim je punio baraku mirisom katrana. Mačeta je ležala na zemlji kraj njega. Bio je nizak i nosio naočare koje su
    • uveličavale njegove oči, i tako raširene davale su mu izraz zapanjenosti. Bilo je nemoguće zamisliti da je bio seoski poglavica; naprotiv, delovao je kao najsiromašniji čovek u selu. - Don Alfonso Bosuas? - upita Tom. - Ko? - Starac viknu, podižući mačetu i mašući njom. -Bosuas? Taj podlac? Otišao je. Odavno su ga oterali iz sela. Ta ništarija je predugo živela, a samo je sedeo i pušio lulu po ceo dan, i gledao devojke koje prolaze pored njegove daščare. Tom se zapiljio u čoveka iznenađen, potom se okrenu da potraži devojčicu. Stajala je na vratima potiskujući kikot. Starac spusti mačetu i nasmeja se. - Uđite, uđite. Ja sam don Alfonso Bosuas. Sedite. Ja sam starac koji voli da se šali. Imam dvadesetoro unučadi i šezdesetoro praunučadi koji me nikad ne posećuju i zato moram da se šalim sa strancima. - Govorio je neobičan formalni starošpanski jezik koristeći usted* ( Učtivo obraćanje upotrebom zamenice za treće lice prilikom per-siranja. (Prim. prev.) ) oblik. Tom i Sali sedoše na dve rasklimane stolice. - Ja sam Tom Brodbent - reče - a ovo je Sali Kolorado. Starac ustade i otmeno se nakloni, pa ponovo sede. - Tražimo vodiča za put uzvodno. - Hmmm - reče. - Odjednom su toliki Jenkiji poludeli da putuju uzvodno i izgube se u Mimbar močvari gde će ih pojesti anakonde. Zašto? Tom je oklevao, potpuno zbunjen neočekivanim pitanjem. - Pokušavamo da pronađemo njegovog oca - reče Sali. -Maksvela Brodbenta. Prošao je ovuda pre oko mesec dana s grupom Indijanaca, u kanuima. Verovatno su imali mnogo kutija sa sobom. Starac je gledao Toma čkiljeći. - Priđi, sine. - Pružio je ruku svu od kostiju i kože, zgrabio Tomovu kao mengele i privukao ga bliže. Pomno ga je gledao, očima neobično uve-ličanim naočarama. Tom je imao utisak da čovek gleda pravo u njegovu dušu. Posle trenutka pomnog ispitivanja oslobodio ga je. - Vidim da ste ti i tvoja žena gladni. Marisol! - Obratio joj se indijanskim jezikom. Devojka ode. Ponovo se obratio
    • Tomu. - Dakle, to je bio tvoj otac što je prošao ovuda, a? Ne izgledaš mi ludo. Dečak s ludim ocem obično je i sam lud. - Majka mi je bila normalna - reče Tom. Don Alfonso se nasmeja grohotom pljeskajući se po kolenu. - Ta ti je dobra. I ti si šaljivdžija. Jeste, zastali su ovde da kupe hranu. Beli čovek je bio kao medved, a glas mu se prostirao na pola kilometra. Rekao sam mu da je lud ako ode u močvaru Mimbar, ali nije me slušao. Mora da je veliki poglavica u Americi. Proveli smo lepo veče zajedno, mnogo se smejali, i dao mi je ovo. Pružio je ruku prema smotanim džakovima, nespretno ih pretražio i, držeći nešto na dlanu, ispružio riku prema njima. Sunce je obasjalo predmet koji je zasijao bojom golubije krvi, sa savršenom zvezdom koja je blistala u njemu. Stavio je predmet u Tomovu šaku. - Zvezdani rubin - dahnu Tom. - To je bio jedan od dragulja iz očeve zbirke, vredan malog, a možda i velikog bogatstva. - Odjednom ga preplaviše osećanja. - Toliko je ličilo na oca da nekom ko mu se dopada da tako preteran i neobičan poklon. Jednom je prosjaku na ulici dao pet hiljada dolara zato što ga je razveselio duhovitom primedbom. - Da. Rubin. S njim će moji unuci otići u Ameriku. - Pažljivo ga je sakrio među prljave džakove. - Zašto tvoj otac to radi? Izbegavao je odgovor kao koati*( Vrsta američkog rakuna. (Prim. prev.)) kad sam pokušao da saznam. Tom baci pogled na Sali. Kako bi mogao to da objasni? -Pokušavamo da nađemo mog oca. On je... bolestan. Don Alfonsove oči se širom otvoriše na to. Skinuo je naočare, obrisao ih prljavom krpom, zatim vratio još prljavije nego što su bile. - Bolestan? Zarazan? - Ne. Kao što kažeš, samo je malo loco*( Sp.: lud. (Prim. prev.)) to je sve. To je samo igra koju je hteo da odigra sa svojim sinovima. Don Alfonso se malo zamisli, pa odmahnu glavom. - Video sam da Jenki čine mnoge neobične stvari, ali ovo je više nego neobično. Nešto mi ne govoriš. Ako hoćeš da ti pomognem, moraš sve da mi kažeš. Tom uzdahnu i pogleda Sali. Ona klimnu glavom.
    • - On umire. Otišao je uzvodno sa svime što poseduje da bude sahranjen, a nama je uputio izazov da, ako želimo svoje nasledstvo, moramo da pronađemo njegov grob. Don Alfonso klimnu glavom kao da je to najprirodnija stvar na svetu. - Da, da, to je nešto što smo i mi, Toaka Indi-janci, jednom činili. Sahranjivali smo se sa svojim imanjem, i zbog toga su naši sinovi bili ljuti. Ali došli su misionari i objasnili nam da će nam Isus dati nove stvari na nebu, tako da ne moramo da zakopavamo ništa s mrtvima. Zato smo prestali to da radimo. Ali ja mislim da je stari način bio bolji. I nisam siguran da Isus ima nove stvari za ljude koji su umrli. Njegove slike koje sam video pokazuju siromašnog čoveka bez šerpi za kuvanje, svinja, pilića, cipela, čak i bez žene. - Don Alfonso šmrknu bučno. - S druge strane, možda je bolje sahraniti se s celokupnim posedom, nego da se sinovi svađaju oko toga. I pre nego što umrete oni se svađaju. Zato sam ja sve što imam već dao sinovima i kćerkama i živim kao bednik. To je postupak vredan poštovanja. Moji sinovi sad nemaju oko čega da se svađaju, a što je još važnije, ne priželjkuju da umrem. Završio je govor i stavio lulu u usta. - Da li su još neki beli ljudi prolazili? - upita Sali. - Pre deset dana pristala su dva kanua s četiri čoveka, dva Indijanca gorštaka i dva bela čoveka. Za mlađeg sam pomislio da bi mogao biti Isus Hrist, ali su mi u misionarskoj školi rekli da je to samo vrsta ljudi koja se zove hipi. Ostali su jedan dan i otišli. Zatim su pre nedelju dana došla četiri kanua s vojnicima i dva gringosa. Oni su unajmili don Orlanda da im bude vodič, i otišli. Zato sam se upitao - zašto svi ti ludi Jenkiji odjednom idu u močvaru Mimbar? Da li svi oni traže grob tvoga oca? - Da. To su moja braća. - Zašto ne sarađujete? Tom nije odgovorio. Sali progovori: - Pomenuo si da su dvojica planinskih Indijanca bila s prvim belim čovekom. Da li znaš odakle su?
    • - To su goli divlji Indijanci s planina koji se oslikavaju crnim i crvenim. Nisu hrišćani. Mi, u Pito Solou, pomalo smo hrišćani. Ne mnogo, samo dovoljno da se složimo s misionarima koji dolaze sa severnoameričkom hranom i lekovima. Onda pevamo i pljeskamo Isusu. Tako sam i ja dobio naočare. - Skinuo ih je i pružio Tomu da ih pogleda. Tom reče: - Don Alfonso, potreban nam je vodič da nas povede uzvodno, a potrebna nam je i hrana i oprema. Možeš li da nam pomogneš? Don Alfonso je pućkao i pućkao, zatim klimnu glavom. - Ja ću vas voditi. - Ma ne - reče Tom gledajući slabašnog starca uzbunjen. - Nisam to tražio. Ne možemo vas odvesti iz sela kome ste potrebni. - Ja? Potreban? Selo ne bi ništa više volelo nego da se oslobodi don Alfonsa! - Ali ti si njihov poglavica. - Poglavica? Fuj! - To će biti dugačak, težak put - reče Tom nepodoban za čoveka tvojih godina. - Još uvek sam snažan kao tapir! Još uvek sam dovoljno mlad da se oženim. U stvari, potrebna mi je šesnaestogodišnjakinja koja će popuniti prazno mesto u mojoj kolibi i svako veče me uspavati kratkim uzdasima i poljupcima... - Don Alfonso... - Potrebna mi je šesnaestogodišnjakinja da me začikava i gura jezik u moje uho svakog jutra da bih ustao s pticama. Ne brini više - ja, don Alfonso Bosuas, vodiću te kroz Mimbar močvaru. - Ne - reče Tom koliko god čvrsto je mogao. - Nećeš. Potreban nam je mlađi vodič. - Ne možeš da izbegneš. Sanjao sam da ćeš doći i da ću ja ići s tobom. Tako da je to odlučeno. Ja govorim i engleski i španski, ali više volim španski. Engleski me plaši. Zvuči kao da se neko guši.
    • Tom razjareno pogleda u Sali. Starac je bio nemoguć. Marisol se tog trenutka vrati s majkom. Svaka je nosila drveni poslužavnik obložen lišćem palme, i na svakom su bile gomile svežih tortilja, prženih banana, pečenog mesa i koštunjavih plodova, i svežeg voća. Tom nikad u životu nije bio tako gladan. On i Sali navališe na posluženje, a don Alfonso im se pridruži, dok su ih devojčica i njena majka zadovoljno gledale ćuteći. Svaki razgovor je prestao dok su jeli. Kad su on i Sali završili, žena je bez reči uzela tanjire i ponovo ih napunila, a zatim i treći put. Kad su završili s jelom don Alfonso se zavali i obrisa usta. - Slušaj - reče Tom najčvršćim glasom kojim je mogao. - Sanjao - ne sanjao, ti ne ideš s nama. Potreban nam je mlađi čovek. - Ili žena - dodade Sali. - Povešću sa sobom dva mladića, Korija i Pinga. Ja sam jedini, osim don Orlanda, ko zna put kroz močvaru Mimbar. Umrećete bez vodiča. - Moram da odbijem tvoju ponudu, don Alfonso. - Nemaš mnogo vremena. Vojnici su ti za petama. - Bili su ovde? - upita Tom panično. - Stigli su jutros. Vratiće se. Tom pogleda Sali, pa opet don Alfonsa. - Ništa loše ni-smo uradili. Objasniću... - Ne moraš da objašnjavaš. Ti vojnici su zli ljudi. Moramo odmah da počnemo sa spremanjem opreme. Marisol! - Da, deda? -Trebaće nam cerade, šibice, petrolej, dvokomponentno ulje za motore, alat, tiganj, šerpa, pribor za jelo i posude za vodu. - Nastavio je da nabraja potrebne stvari i hranu. - Imaš li lekove? - upita Tom. - Imamo puno severnoameričkih lekova zahvaljujući misionarima. Mnogo smo pljeskali Isusu da bismo dobili te lekove. Marisol, reci ljudima da dodu s potrebnim stvarima i da ih prodaju po razumnoj ceni.
    • Marisol otrča dok su joj se pletenice njihale, i za manje od deset minuta se vratila, dovodeći gomilu staraca, žena, dece, a svako od njih je donosio nešto. Don Alfonso je ostao u kolibi, nezainteresovan za metež nastao zbog kupovine i prodaje, a Marisol je rukovodila grupom. - Kupi šta želiš, a ostalima reci da idu - reče Marisol. -Reći će ti cenu. Nemoj da se cenjkaš; mi to ne radimo. Samo kaži uzimam ili ne. Cene će biti poštene. Obratila se izvijuganoj gomili ljudi, a oni se pomeriše praveći ravan red. - Ona će biti poglavica ovog sela - rekoše Tom i Sali na engleskom, gledajući u sređeni niz ljudi. - Već jeste. - Spremni smo - reče Marisol. Pokaza prvom čoveku u redu. Istupio je i ponudio pet starih džakova. - Četiri stotine - reče devojčica. - Dolara? - Lempira. - Koliko je to u dolarima? - upita Tom. - Dva. - Uzećemo ih. Sledeća osoba istupi s velikim džakom semenja, džakom osušenog zrnevlja kukuruza i neopisivo izubijanim limenim loncem s poklopcem. Ručka je nedostajala, a na njenom mestu je bilo divno izrezbareno i nauljeno parče drveta. - Uzećemo. Čovek ih je ostavio na zemlji i povukao se, a sledeći je nastupio noseći dve majice, dva para prljavih šortseva, kamiondžijsku kapu i potpuno nov par najk patika. - Evo moje preobuke - reče Tom. Pogledao je patike. -Baš moj broj. Zamisli da pronađeš potpuno nov par er džordan patika ovde. - Pa ovde ih i prave - reče Sali. - Sećaš li se skandala sa svetšop*( Fabrike u kojima u bednim uslovima, bez definisanog radnog vremena rade imigranti — ako su u SAD i tada su ilegalne, a ako su u zemljama Trećeg sveta - sve je isto, samo nije ilegalno. (Prim. prev.) ) fabrikama? - A, da.
    • Povorka predmeta se nastavila: plastične cerade, džakovi zrnevlja i pirinča, sušeno i dimljeno meso o kome Tom nije želeo da se bliže raspituje, banane, burad benzina od dvesta litara, kutija soli. Priličan broj se pojavio s posebno jakim rajdom, najboljim sredstvom za odbijanje insekata, što je Tom odbio. Odjednom u grupi zavlada muk. Tom je mogao da čuje brujanje vanbrodskog motora. Devojčica brzo progovori. - Morate sa mnom u šumu. Hitro. Grupa se rasturila u trenu, a na selo, naizgled prazno, pade tišina. Devojka ih je mirno vodila u šumu prateći gotovo nevidljivu stazu. Izmaglica sumraka je padala na drveće. Svuda oko njih je bila baruština, ali je staza krivudala tamo-amo, držeći se suvog dela. Zvuci sela su nestali, a njih je obujmio prigušujući ogrtač šume. Posle deset minuta hoda devojčica stade. - Ovde ćemo da sačekamo. - Koliko dugo? - Dok vojnici ne odu. - A šta je s čamcem? - upita Sali. - Zar neće prepozna-ti naš čamac? - Već smo sakrili vaš čamac. - To je bilo pametno. Hvala. - Molim. - Samosvesna devojčica se ponovo zagleda u stazu i nastavi da čeka, mirna i tiha kao jelen. - Gde ideš u školu? - upita Sali posle nekoliko trenutaka. - U baptističku školu, nizvodno. - Misionarsku školu? -Da. - Jesi li hrišćanka? - Pa da — reče devojčica, okrećući ozbiljno lice prema Sali. - Zar ti nisi? Sali pocrvene. - Pa, dakle, moji roditelji su hrišćani. - To je dobro - reče smešeći se. - Ne bih volela da odeš u pakao.
    • - E, sad - reče Tom prekidajući neprijatnu tišinu. Baš me zanima, Marisol, ima li još nekog u selu, osim don Alfonsa, da poznaje put kroz Mimbar močvaru. Ozbiljno je odmahnula glavom. - On je jedini. - Da li je teško preći je? - Izrazito. - Zašto je tako zapeo da ide s nama? Ona jednostavno odmahnu glavom. - Ne znam. On sanja i ima vizije, a ovo je bila jedna od njih. - Stvarno je sanjao da ćemo doći? - Da. Kad je prvi beli čovek stigao rekao je da će ga uskoro pratiti i njegovi sinovi. I eto tebe. - Čista sreća - reče Tom na engleskom. Daleki pucanj odjeknu šumom, a zatim još jedan. Grmeo je kao grom, neobično izobličen zbog džungle, dugo je trajao pre nego što je nestao. Strašno je bilo videti njegovo dejstvo na Marisol. Pobledela je, tresla se, ljuljala. Ali ništa nije rekla i nije se pomerila. Tom se prepao. Da li je neko pogođen? - Valjda ne pucaju u ljude? - upita. - Ne znam. Tom je video kako joj se oči pune suzama. Ali nije pokazala nijedno drugo osećanje. Sali uhvati Toma za ruku. - Možda pucaju u ljude zbog nas. Moramo se predati. - Ne - reče oštro devojčica. - Možda pucaju u vazduh. Ne možemo da uradimo ništa drugo osim da čekamo. Usamljena suza ostavi trag na njenom licu. - Nije ni trebalo da stanemo ovde - reče Sali prelazeći na engleski. Nemamo nikakvog prava da dovedemo ove ljude u opasnost. Tome, moramo da se vratimo u selo i suočimo s vojnicima. - U pravu si. - Tom se okrenu da pođe. - Ubiće nas ako se vratite - reče devojčica. - Nemoćni smo kad je reč o vojnicima. - Ovo neće proći nekažnjeno - reče Sali dok joj je glas drhtao. - Prijaviću ovo američkoj ambasadi. Ovi vojnici će biti kažnjeni.
    • - Devojčica ne reče ništa. Ćutala je i stajala nepokretno, kao jelen, jedva podrhtavajući. I suze su prestale da joj teku. 21 Luis Skiba je ostao sam u kancelariji. Još uvek je bilo rano posle podne, ali je on sve poslao kući da bi ih sklonio od novinara. Isključio je telefon u kancelariji i zatvorio dvoja spoljna vrata. Kompanija se raspadala oko njega, a on se zaključao u čauru tišine, obmotao u zlatan sjaj koji je sam stvarao. Komitet za bezbednost nije čak ni sačekao da se zatvori berza da bi objavio istragu o nezakonitostima u Lemp- Denison farmasjutiklsu. Objavljivanje je palo kao malj na deonice. I sada je Lemp bio na sedam i četvrt, s tendencijom daljeg pada. Kompanija je bila kao umirući kit, paralisana, kužna, okružena mahnitim, bezumnim jatom ajkula - pokvarenim akcionarima koji su prodavali ispod cene - kidajući je, parče po parče. Bilo je to primitivno, darvinovsko mahnito hranjenje. A svaki dolar koji su sažvakali od cene deonica pravio je rupu od stotinu miliona dolara u Lempovoj tržišnoj kapi. Bio je bespomoćan. Lempovi advokati su obavili svoju dužnost i podneli uobičajeni izveštaj da su navodi ,,bez valjanosti" i da je Lemp više nego voljan da sarađuje i skine ljagu sa svog imena. Graf, finansijski direktor, odigrao je svoju ulogu, saopštio da je Lemp savesno poštovao opšteprihvaćena računovodstvena pravila. Lempovi revizori su ispoljili sablazan i nevericu, rekavši da su se oslanjali na Lempove finansijske papire i izjave, a ako je i bilo nekih nepravilnosti, i oni su prevareni kao i svi drugi. Sve fraze s berze koje je Skiba čuo od svake druge prevarantske kompanije i legija onih koji su to omogućili i nestali brzinom vetra. Sve je bilo savršeno programirano i izvedeno kao u japanskoj kabuki*( Klasična japanska drama u kojoj sve uloge igraju muškarci. (Prim. prev.) ) drami. Svi su pratili tekst drame osim njega. Sada su svi želeli da čuju njega, velikog, strašnog Skibu. Hteli su da se zavesa ponovo podigne. Želeli su da vide šarlatana koji je imao kontrolu. Neće baš tako ići. Ne, sve dok još bude imao daha. Nek trućaju i blebeću, on će ostati nem. A zatim, kad Kodeks stigne, a njihove deonice se udvostruče, utrostruče, učetvorostruče... Proverio je sat. Dva minuta.
    • Hauserov glas je preko satelita bio tako jasan kao da govori iz susedne sobe, samo ga je ometač pretvarao u kvakanje Paje Patka. Ipak, njegovo siledžijsko dranje, njegova drska prisnost, nisu bili ometeni. Hauser reče: - Luise! Kako si? Skiba oćuta ledeno. - Kada ću dobiti Kodeks? - Skiba, evo kako stoje stvari. Srednji brat, Vernon, baš kao što sam i mislio, izgubio se u džungli i verovatno je gotov. Drugi brat, Tom... - Nisam te pitao za braću. Za njih me nije briga. Pitao sam za Kodeks. - Trebalo bi da te je briga. Znaš kako se deli. U svakom slučaju, kao što sam rekao, Tom je uspeo da se provuče pored vojnika koje sam unajmio da ga zaustave. Sad ga gone uzvodno i još uvek mogu da ga uhvate pre nego što uđe u močvaru, ali se ispostavilo da je mnogo sposobniji nego što sam ja pretpostavio. Ako ćemo da ga zaustavimo poslednje mesto za to je drugi kraj močvare. Ne mogu da rizikujem da posle izgubim trag njemu i onoj devojci u planinama. Shvataš? Skiba smanji jačinu nadmenom, kvačućem glasu. Ćinilo mu se da nikad nije mrzeo nekog čoveka toliko koliko je trenutno mrzeo Hausera. - Drugi problem je najstariji sin, Filip. U jednom trenutku moraću da rešim stvari i s njim. Biće mi potreban još neko vreme, ali kad njegova korisnost nestane - pa, ne možemo da dozvolimo da nam zahvata (beše li to tvoja ili moja rečenica?) pozivajući se na svoje vlasništvo nad Kodeksom. A ne mogu ni Vernon ni Tom. To važi i za ženu koja putuje s njim, Sali Kolorado. Nastupila je duga tišina. - Ti shvataš o čemu ja govorim, zar ne? Skiba je čekao, trudeći se da uspostavi kontrolu nad sobom. Ovaj razgovor je bio neopisivo gubljenje vremena. Štaviše, bio je i opasan. - Jesi li tu, Luise? Skiba ljutito reče:
    • - Zašto samo ne nastaviš? Zašto me pozivaš? Tvoj posao je da mi uručiš Kodeks. Kako ćeš to postići tvoja je stvar, Hausere. Kikot je narastao do smeha. - Pa to je divno. Nećeš se tako lako izvući. Od početka si znao šta će se desiti. Nadao si se da ću se ja o svemu pobrinuti sasvim sam. Nisi te sreće. Neće biti poricanja, nećeš me prodati, neće biti nagodbe. Kad dođe vreme, ti ćeš morati da mi kažeš da ih ubijem. Samo tako može, i ti to znaš. - Ovog trenutka prestani tako da govoriš. Neće biti ubijanja. - O, Luise, Luise... Skibi je pozlilo. Osetio je kako mučnina grči njegov že-ludac u talasima. Krajičkom oka je video kako deonice i dalje padaju. Komitet za bezbednost čak nije prekinuo njihovu prodaju, nego je Lempa ostavio da visi u vazduhu. Dvadeset hiljada zaposlenih je zavisilo od njega, milionima bolesnih ljudi bili su potrebni lekovi, tu su bili i njegova žena i deca, njegovih dva miliona obveznica i šest miliona deonica... Čuo je glasno kvak kroz telefon — očigledno smeh. Odjednom se osetio vrlo slabim. Kako je dozvolio da se ovo desi? Kako je ovaj čovek izmakao njegovoj kontroli? - Nemoj nikog da ubiješ - reče zagrcnuvši se i pre nego što je završio rečenicu. Stomak mu se nadimao i svakog trenutka je mogao da povrati. Postojao je zakonit način da se sve uradi; sinovi će doneti Kodeks, on će pregovarati s njima, dogovoriti se... Ipak je znao da se to neće desiti, ne, dokje nad Lempom visio oblak glasina i istraga, dok cene deonicama padaju... Glas je iznenada postao nežan. - Vidi, meni je jasno da je to teška odluka. Ako zaista tako misliš, odmah ću se vratiti i zaboravićemo na Kodeks. Zaista. Skiba se ponovo zagrcnu. Činilo se da će ga knedla u njegovom grlu ugušiti. Njegova tri plavokosa sina su mu se smešila iz srebrnih ramova na stolu. - Samo reci i vratićemo se. Biće gotovo. - Neće biti ubijanja. - Slušaj, nikakva odluka ne mora da se donese sada. Zašto ne prespavaš?
    • Skiba klecavo ustade. Pokušao je da stigne do svoje kožne, zlatom optočene firentinske kante za đubre, ali je stigao samo do kamina. Povrativši u vatru koja je prasnula i zašištala, vratio se telefonu, podigao slušalicu da nešto kaže, promenio mišljenje i polako je vratio na mesto drhtavom rukom. Ruka je sama pošla ka najvišoj fioci stola i potražila hladnu plastičnu bocu.
    • 22 Posle trideset minuta Tom je video pokrete u šumi, a jedna stara, zabrađena žena polako je pristizala stazom. Marisol je potrčala prema njoj s jecajem i njih dve su razgovarale na svom jeziku. Marisol se okrenu prema Tomu i Sali s izrazom velikog olakšanja. - Kao što sam i rekla. Vojnici su pucali samo u vaz-duh da nas uplaše. Potom su otišli. Ubedili smo ih da niste dolazili u selo, da niste ni prošli. Otišli su niz reku. Kad su se približili kolibi Tom je video don Alfonsa ka-ko stoji napolju i puši lulu, delujući nezainteresovano kao da se ništa nije desilo. Lice mu se raširilo u osmeh kad je video da prilaze. - Kori! Pingo! Dolazite! Dođite i upoznajte se sa svojim novim Jenki gazdama! Kori i Pingo ne govore španski, govore samo Toaka, ali ja vičem na njih na španskom da pokažem svoju nadmoćnost, a i vi morate da vičete na njih. Dva veličanstvena primerka muškosti pokloniše se ispred vrata barake, goli od struka naviše, mišićavih tela koja su blistala od ulja. Onaj po imenu Pingo imao je na ruci tetovažu u zapadnjačkom stilu i nosio metar dugačku mačetu u ruci, dok je Kori imao staru springfild pušku okačenu o rame, a u ruci pulaski sekiru koju koriste vatrogasci. - Sad ćemo natovariti čamac. Moramo što pre napustiti selo. Sali baci pogled na Toma. - Izgleda da će nam don Alfonso biti vodič. - Vičući i gestikulirajući, don Alfonso je upućivao Korija i Pinga dok su nosili tovar do ivice reke. Njihov kanu je opet bio tu kao da nikad nije bio uklanjan. Za pola sata sve je bilo spremno, zalihe su bile nabacane na veliku gomilu u sredini kanua i pričvršćene plastičnom ceradom. U međuvremenu se gomila skupila na obali, a vatre za kuvanje bile su zapaljene. Sali se okrenu ka Marisol. - Ti si divna devojka - reče. - Spasla si nam živote. Sve možeš da postigneš u životu, da li ti je to jasno? Devojčica ju je čvrsto gledala. - Ja želim samo jednu stvar. - Šta je to?
    • - Da odem u Ameriku. - Devojčica ništa više nije kazala, ali je nastavila da gleda u Sali s ozbiljnim, pametnim licem. - Nadam se da ćeš otići u Ameriku - reče Sali. Devojčica se nasmeja samopouzdano. - I hoću. Don Alfonso je obećao. Ima rubin. Rečna obala je sada bila prepuna ljudi. Njihov odlazak se pretvorio u priliku za slavlje. Grupa žena je na vatri kuvala zajednički ručak za meštane. Deca su trčala, igrala se i smejala jureći živinu. Najzad, kad je izgledalo da se celo selo okupilo, don Alfonso prođe kroz masu dok se ona razdvajala da ga propusti. Nosio je novi - novcijati šorts i majicu na kojoj je pisalo bez straha. Njegovo lice je bilo izborano osmehom i on im se pridruži na platformi od bambusa. - Svi su došli da se oproste - reče Tomu. - Vidiš kako me vole u Pito Solu. Ja sam njihov izuzetni don Alfonso Bosuas. Ovde vidiš dokaz da si izabrao pravu osobu da te vodi kroz Mimbar močvaru. Nekoliko petardi je prasnulo u okolini, praćeno cikom i smehom. Žene su počele da dele hranu. Don Alfonso uze Toma i Sali za ruku. - Sad ulazimo u čamac. Kori i Pingo, još uvek goli do pojasa, već su zauzeli svoja mesta, jedan na pramcu, drugi na krmi. Don Alfonso im je pomagao dok su mladići stajali na krajevima čamca, držeći konopce, spremni da odmah krenu. Tada i don Alfonso uđe. Zauzeo je stabilan položaj i okrenuo se licem prema masi. Kad je tišina bila potpuna započeo je govor na najformalnijem španskom jeziku. - Prijatelji i zemljaci, pre mnogo godina je predskazano da će doći beli ljudi i da ću ih ja odvesti na dugo putovanje. I sada su ovde. Polazimo na opasno putovanje preko močvare Mimbar. Doživećemo razne pustolovine i videti čudne i divne stvari koje ljudi još nisu videli. Možda se pitate zašto idemo na ovo veliko putovanje! Reći ću vam. Ovaj Amerikanac je došao da spase svog oca koji je izgubio pamet, napustio ženu i porodicu, poneo sa sobom sve svoje imanje ostavljajući ih u siromaštvu. Njegova sirota žena plače za njim svaki dan, i ne može da nahrani porodicu ili da je zaštiti od divljih životinja. Kuća im se raspada, slamni krov je truo i propušta kišu. Niko neće da se oženi njegovim sestrama i uskoro će morati da se kurvaju. Njegovi nećaci su se odali piću. Ovaj mladić,
    • ovaj dobri sin, došao je da izleči oca od ludila i vrati ga u Ameriku, gde će moći da doživi poštovanja stare godine i da umre u svojoj mreži, ne donoseći više sramotu i gladovanje svojoj porodici. Tada će njegove sestre pronaći muževe, a njegovi nećaci i nećake će se brinuti o njemu, i on će moći da igra domine u topla popodneva umesto da radi. Selo je bilo začarano govorom. Tom je pomislio da don Alfonso svakako zna kako da ispriča dobru priču. - Vrlo davno, dragi prijatelji, sanjao sam san da ću vas ostaviti na ovakav način, da ću otići na veliko putovanje do kraja Zemlje. Sad imam stotinu dvadeset godina i san će se konačno ostvariti. Nema mnogo ljudi koji bi to mogli da urade u ovim godinama. U mojim venama krv je još jaka, i da je moja Rosita još živa, smešila bi se svaki dan. Zbogom, prijatelji moji, vaš voljeni don Alfonso Bosuas odlazi iz sela sa suzama tuge u očima. Uvek me se sećajte i ispričajte moju priču vašoj deci i recite im da je oni ispričaju svojoj deci, do kraja vremena. Ču se glasan uzvik odobravanja. Zapucaše petarde, a psi počeše da laju. Neki stari ljudi su počeli da udaraju štapovima u složenom ritmu. Čamac je gurnut u vodenu struju, a Kori pokrenu motor. Natovareni čamac krenu. Don Alfonso je i dalje stajao, mašući i šaljući poljupce gomili koja je divlje uzvikivala, sve dok čamac ne zađe za prvu okuku. - Osećam se kao da smo upravo krenuli balonom s čarobnjakom iz Oza - reče Sali. Don Alfonso napokon sede, brišući suze iz očiju. - Ah, vidite koliko vole svog don Alfonsa Bosuasa. Udobno se smestio na gomilu zaliha, izvadio svoju lulu od kukuruznog klipa, napunio je duvanom i počeo da puši, zamišljenog izraza lica. - Jesi li stvarno star stotinu dvadeset godina? - upita Tom. Don Alfonso slegnu ramenima. - Niko ne zna koliko je star stvarno. - Ja znam koliko sam star. - Brojao si svaku godinu svog života od kad si se rodio? - Nisam, ali su drugi brojali. - Dakle ti ne znaš, stvarno. - Znam. Piše na mojoj krštenici potpisanoj od lekara koji je prisustvovao mom rođenju. - Ko je taj doktor i gde je sad? - Nemam pojma.
    • - Ti zapravo veruješ beskorisnom parčetu papira koji je potpisao stranac. Tom je gledao u starca poražen njegovom šašavom logikom. - U Americi postoje stručnjaci kao ti - reče. - Zovemo ih advokati. Don Alfonso se glasno nasmeja pljeskajući se po kolenu. - To ti je dobra šala. Ti si kao tvoj otac, Tomasito, koji je bio vrlo veliki šaljivdžija. - Još malo se kikotao, pućkajući lulu. Tom je izvadio mapu Hondurasa i ispitivao je. Don Alfonso ju je kritički gledao, a zatim mu je ote iz ruku. Razgledao ju je najpre s jedne, a zatim i s druge strane - Šta je ovo? Severna Amerika? - Ne, to je jugoistočni Honduras. Ovo je reka Patuka, a ovde je Brus. Selo Pito Solo trebalo bi da je ovde, ali nije označeno. A nije ni močvara Mimbar, kako se čini. - Dakle, prema toj mapi, mi ne postojimo, a ne postoji ni močvara Mimbar. Dobro pazi da ova važna mapa ostane suva. Možda će nam zatrebati jednog dana da potpalimo vatru. - Don Alfonso se nasmeja svojoj duhovitosti dajući znak Koriju i Pingu koji ga s malim zakašnjenjem shvatiše i počeše da se smeju zajedno s njim, iako nisu razumeli ni reč. Don Alfonso nastavi da se smeje grohotom, udarajući se po butini, sve dok mu nisu potekle suze. - Dobro smo počeli putovanje - reče kad se umirio. - Biće još smeha i šale na našem putu. Inače ćemo poludeti od močvare i umreti.
    • 23 Logor je bio postavljen s uobičajenom vojnom preciznošću, na ostrvu - nasipu okruženom močvarom. Filip je sedeo pored vatre, pušeći lulu i slušajući večernje zvuke kišne šume. Iznenadilo ga je koliko se Hauser pokazao sposobnim u džungli, organizujući i postavljajući logor, rukovodeći vojnicima u njihovim različitim zadacima. Hauser ništa nije tražio od Filipa i odbijao je svaku njegovu ponudu da pomogne. Nije da je Filip baš žarko želeo da se smuca po blatu loveći džinovske pacove za večeru, kao što se činilo da oni sad upravo rade. U pitanju je bilo samo to da Filip nije voleo da se oseća beskorisno. Ovo nije bio izazov koji je njegov otac imao na umu - da sedi pored vatre pušeći lulu dok ostali završavaju sve poslove. Filip šutnu grančicu nazad u vatru. Dođavola i „izazov". To je bila najgluplja stvar koju je neki otac učinio svojoj deci od vremena kada je kralj Lir podelio svoje kraljevstvo. Okotal, vodič koga su unajmili u onom jadnom gradu na reci, sedeo je sam, održavajući vatru i kuvajući pirinač. Bio je neobičan čovek, taj Okotal, nizak, ćutljiv, krajnje dostojanstven. Imao je nešto što je Filip smatrao privlačnim; izgledao je kao jedan od onih ljudi koji su imali nepokolebljivo unutrašnje ubeđenje o sopstvenoj vrednosti. Svakako je znao svoj posao; vodio ih je kroz neverovatni lavirint kanala, dan za danom, bez trunke oklevanja, ne obraćajući pažnju na Hauserove opomene, primedbe i pitanja. Bio je nepristupačan za svaki razgovor, bilo da je pokušavao Filip, bilo Hauser.
    • Filip je istresao trunje iz lule, zadovoljan što se setio da napravi zalihe danhil erli morning konzervi i što je spakovao lule. Stvarno je trebalo da prekine, pogotovo u svetlu očevog raka. Posle puta. Za sada, jedino je dim odbijao komarce. Začuli su se uzvici, i Filip se okrenuo i video Hausera kako se vraća iz lova, a četiri vojnika su nosila mrtvog tapira okačenog o motku. Čekrkom su podigli životinju na granu drveta. Hauser je ostavio ljude i došao da sedne kraj Filipa. Osećao se slab miris losiona, duvana, dima i krvi. Izvadio je cigaru, isekao joj vrh i zapalio. Uvukao je dim duboko u pluća i puštao ga kroz nos kao zmaj. - Odlično napredujemo, Filipe, zar ne misliš? - Zadivljujuće. - Filip pljesnu komarca. Nije mogao da razume kako Hauseru uspeva da izbegne ujede, uprkos činjenici da, izgleda, nikad nije koristio sredstvo za njihovo odbijanje. Možda je njegova krv imala smrtonosnu koncentraciju nikotina. Filip je primetio da on uvlači iz svojih debelih čerčil cigara na način na koji većina radi s cigaretama. Čudno kako neko od toga umre, a neko ne. - Da li znaš za dilemu Džingis-kana? - upita Hauser. - Ne bih rekao. - Kada je Džingis-kan razmišljao o svojoj smrti, želeo je da bude sahranjen kako priliči velikom vladaru kakav je on bio, s tovarima blaga, konkubinama i konjima, da bi uživao u zagrobnom životu. No znao je da će grob sigurno biti opljačkan i da će mu tako biti uskraćene radosti koje mu pripadaju u zagrobnom životu. Dugo je o tome razmišljao i nije pronašao odgovor. Konačno je pozvao velikog vezira, najmudrijeg čoveka u svom kraljevstvu. - Šta treba da uradim da sprečim da moj grob bude opljačkan? - upitao je vezira. Vezir je dugo o tome razmišljao i najzad je našao odgovor. Objasnio ga je Džingis-kanu i vladar je bio zadovoljan. Kad je Džingis-kan najzad umro, vezir je primenio plan. Poslao je deset hiljada radnika u daleke Altajske planine, gde su sazidali veliku grobnicu uklesanu u živu stenu i napunili je zlatom, draguljima, vinom, svilom, slonovačom, sandalovinom i tamjanom. Više od stotinu prelepih devica i hiljadu konja bilo je žrtvovano za
    • kanovo uživanje posle smrti. Sahrana je bila velelepna, s velikim slavljem za radnike, a potom je telo Džingis-kana zatvoreno u grobnicu, a vrata pažljivo zapečaćena. Oblast je pokrivena zemljom, a hiljadu konjanika je jahalo napred-nazad po dolini da zametne sve tragove njihovog rada. Kada su se radnici i konjanici vratili vezir ih je sačekao s kanovom vojskom i sve ih pobio, do poslednjeg čoveka. - Gadno. - Zatim se i vezir ubio. - Budala. Mogao je da bude bogat. Hauser se zakikota. - Da. Ali je bio odan. Znao je da se čak ni njemu, najvrednijem poverenja među ljudima, ne može verovati kad je u pitanju takva tajna. Mogao je da je izgovori u snu, ili su mogli da ga muče da im kaže - čak je i njegova vlastita pohlepa mogla jednog dana da se pokaže. On je bio slaba tačka u planu. Zbog toga je morao da umre. Filip začu reski zvuk, okrenu se i vide kako su lovci rasporili životinju mačetama. Utroba se prosula na zemlju s vlažnim zvukom. Filip se lecnu i skrenu pogled. Ima nečeg u prilog vegetarijanstvu, razmišljao je. - Evo crnjaka, Filipe, slabosti u vezirovom planu. Plan je zahtevao da Džingiskan poveri svoju tajnu makar jednoj osobi. - Hauser dunu oblak jetkog dima. - Moje pitanje za tebe, Filipe, glasi: ko je ta jedna osoba kojojje tvoj otac verovao? To je bilo dobro pitanje, i o njemu je Filip razmišljao već neko vreme. - Nije bila ni ljubavnica ni bivša žena. Uvek se žalio na svoje lekare i advokate. Sekretarice su mu redovno davale otkaz. Nije imao pravih prijatelja. Jedini čovek kome je verovao bio je njegov pilot. - A ja sam već utvrdio da on nije učestvovao u ovom poduhvatu. - Hauser je držao cigaru ukoso u odnosu na usne. - Evo crnjaka, Filipe. Da li je tvoj otac imao neku vrstu tajnog života? Tajnu vezu? Vanbračnog sina koga je voleo više od vas trojice? Filip se ohladi na poslednju pomisao. - Nemam pojma.
    • Hauser odmahnu cigarom. - Tema za razmišljanje, a, Filipe? Zaćutao je. Trenutak bliskosti ohrabri Filipa da postavi pitanje koje je želeo da postavi već duže vremena. - Šta se desilo između tebe i oca? - Da li si znao da smo prijatelji iz detinjstva? -Da. - Zajedno smo odrasli u Iriju. U bloku u kome smo živeli igrali smo bejzbol drškama od metle i gumenim loptama, zajedno smo išli u školu, zajedno smo prvi put otišli u javnu kuću. Mislili smo da se prilično dobro poznajemo. Ali kad odeš u džunglu, kad se boriš za goli život, prave stvari izađu na videlo. Otkriješ o sebi stvari za koje nikad nisi mislio da postoje. Otkriješ ko si zaista. To nam se desilo. Otišli smo duboko u džunglu, bili izgubljeni, izujedani, izgladneli, polumrtvi od groznice i tad smo otkrili ko smo zaista. Znaš li šta sam ja otkrio? Otkrio sam da prezirem tvog oca. Filip je gledao u Hausera. On mu je uzvratio pogled. lica smirenog, bezizraznog i neprozirnog kao i uvek. Osetio je kako se ježi. Upitao je: - A šta si otkrio o sebi, Hausere? Video je da je pitanje iznenadilo Hausera. On se nasmeja, baci opušak od cigare u vatru i ustade. - Uskoro ćeš i sam otkriti. 24 Kanu je napredovao kroz gustu crnu vodu, motor je brundao s naporom. Reka se delila i delila sve dok nije postala lavirint kanala i mrtvaja, s arima golog, crnog, lepljivog, pihtijastog blata. Tom je video uskovitlane oblake komaraca. Pingo je stajao na pramcu, bez majice, mašući ogromnom mačetom kojom je povremeno sekao lijane koje su visile nad vodom. Kanali su često bili previše plitki da bi se koristio motor, pa ga je Kori vadio iz vode i veslao. Don Alfonso je neprekidno sedeo na svojoj uobičajenoj
    • uzvišici od nagomilanih stvari prekrivenih platnom, nogu ukrštenih kao mudrac, žustro pućkajući svoju lulu i vireći unapred. U nekoliko prilika Pingo je morao da izađe i napravi žleb u panjevima ogrezlim u vodu da bi omogućio prolazak čamcu. - Koji su ovi đavolski insekti? - upita Sali mahnito ih spljeskavajući. - Tapirske muve - reče don Alfonso. Zavukao je ruku u džep i pružio joj pocrnelu lulu od kukuruznog klipa. Senjo-rita, trebalo bi da pušite, to obeshrabruje insekte. - Ne, hvala. Pušenje izaziva rak. - Naprotiv, pušenje je vrlo zdravo i vodi dobrom varenju i dugom životu. -Baš. Dok su napredovali dublje u močvaru, vegetacija kao da ih je sve više pritiskala, sa svih strana stvarajući slojeve zidova sjajnog lišća, paprati i lijana. Vazduh je bio mrtav i gust i mirisao je na metan. Čamac je napredovao kao kroz vrelu čorbu. - Otkud znaš da je moj otac otišao ovim putem? - upi-ta Tom. - Ima mnogo puteva kroz Mimbar močvaru - reče don Alfonso - ali se samo jednim ona može preći. Ja, don Alfonso, znam taj put, a znao ga je i tvoj otac. Mogu da čitam znake. - Šta čitaš? - Pre nas su prošle tri grupe putnika. Prva je prošla pre mesec dana. Druga i treća su samo na nekoliko dana razmaka, i prošle su pre nedelju dana. - Kako to znaš? - upita Sali. - Čitam vodu. Vidim žleb izdubljen u poplavljenom panju. Vidim presečenu lijanu. Vidim otisak motke na poplavljenom peščanom sprudu ili brazdu u blatnjavom plićaku, od kobilice čamca. Ti znaci, u ovoj mrtvoj vodi, ostaju nedeljama. Sali pokaza jedno drvo. - Gledaj, evo jednog gambo-limbo*( Vrsta drveta u tropskoj Americi čija smola se koristi za lakove. (Prim. prev.) ) drveta, Bursera simaruba. Maje su koristile biljni sok protiv ujeda insekata. - Okrenula se don Alfonsu. - Hajdemo tamo da prikupimo malo tog soka. Don Alfonso izvadi lulu iz usta. - Moj deda je nekad skupljao tu biljku. Mi je zovemo lucaiva. — Gledao je u Sali s novootkrivenim poštovanjem. - Nisam znao da si kurandera.*( Sp.: Isceliteljka, travarka. (Prim. prev.))
    • - Zapravo nisam - reče Sali. - Provela sam neko vreme na severu živeći s Majama dok sam bila na fakultetu. Proučavala sam njihovu medicinu. Ja sam etnofarmakolog. - Etnofarmakolog? To zvuči kao mnogo velika profesi-ja za ženu. Sali se namrgodi. - U našoj kulturi žene mogu da rade sve što i muškarci. I obrnuto. Don Alfonso skupi obrve. - Ja u to ne verujem. Istina je - reče Sali prkosno. U Americi žene love, a muškarci rađaju bebe? Nisam to mislila. Sa osmehom na licu don Alfonso vrati lulu nazad u usta - rasprava dobijena. Teatralno namignu Tomu. Sali baci pogled na Toma. A ja ne rekoh ništa, pomisli Tom razdraženo. Kori doplovi čamcem uz drvo. Sali je rasekla deo kore svojom mačetom, a onda vertikalno sljuštila traku. Sok je odmah počeo da izlazi u crvenkastima kapljicama. Ostrugala je malo, zavrnula nogavice i namazala ujede, pa je to ponovila i na vratu, zglobovima i nadlanicama. - Izgledaš zastrašujuće - reče Tom. Mačetom je sastrugala još malo lepljivog soka s kore i pružila ga Tomu. - Tome? - Tu stvar nećeš staviti na mene. - Dolazi ovamo. Tom joj se približi za korak i ona utrlja sok u njegov gadno izujedan vrat. Svrab i vatra se povukoše. - Kako se osećaš? Tom razgiba vrat. - Lepljivo, ali dobro. - Dopadala mu se njena hladna ruka na vratu. Sali mu dade svoju mačetu s grumenom soka. - Možeš sam da namažeš ruke i noge. - Hvala. - Razmazao ga je i bio iznenađen njegovom delotvornošću. I don Alfonso se poslužio sokom. - Ovo je zaista vredno pažnje, Jenki koji zna lekovite tajne biljke, prava kurandera. Živeo sam stotinu dvadeset godina i još uvek ima stvari koje nisam video.
    • To poslepodne su prošli kraj prve stene koju je Tom video posle mnogo dana. Iza nje, sunčev sjaj je obasjavao ogromnu ćistinu pretvorenu u ostrvo suve, uzdignute zemlje. - Ovde ćemo logorovati - objavi don Alfonso. Prišli su kanuom uz bok stene i privezali ga. Pingo i Kori iskočiše sa svojim mačetama, uzveraše se na stenu i počeše da raščišćavaju čestar. Don Alfonso je šetao naokolo i ispitivao tlo, strugao nogama, podizao poneki deo lijane ili list. - Zadivljujuće - reče Sali osvrćući se oko sebe. - Ima i zorillo. Tvorov koren jedna od najvažnijih biljaka koje su Maje koristile. Od njenog lišća prave biljnu kupku, a koren koriste protiv bolova i čireva. Zovu je paycbe. Ima i suprecayo. - Počela je da bere lišće s grmova, gnječi ih u rukama i miriše. - A tamo je drvo siveetiapanamensis. Ovo je neverovatno. Ovo je jedinstveni mali eko-sistem. Hoće li nekom smetati da se pozabavim skupljanjem? - Samo napred - reče Tom. Sali ode u šumu da prikupi još biljaka. - Izgleda kao da je neko logorovao pre nas - obrati se Tom don Alfonsu. - Ovo veliko područje je prvi put bilo raščišćeno pre oko mesec dana. Vidim kružni ostatak ognjišta i ostatke bivka. Poslednji ljudi su bili ovde pre možda nedelju dana. - I sve je poraslo za nedelju dana? Don Alfonso klimnu glavom. - Šuma ne voli rupe. - Čačkao je po ostacima vatre, podigao nešto i pružio ga Tomu. Bio je to ostatak cigare cuba libre, buđav i dopola raspadnut. - Marka mog oca - reče Tom gledajući je. Čudno se osetio. Otac je bio ovde, logorovao na istom mestu, pušio cigaru i ostavio mu ovaj majušni trag. Stavio ga je u džep i počeo da skuplja drva za vatru. - Pre nego što odlomiš granu - posavetova ga don Al-fonso - moraš da udariš štapom da bi oterao mrave, zmije i veinte cuatros. - Veinte cuatros? - To je insekt koji izgleda kao termit. Zovemo ga veinte cuatros, dvadeset četiri, jer posle njegovog ujeda ne možeš da se pokreneš dvadeset četiri sata. - Baš zgodno. Posle sat vremena video je kako Sali izlazi iz džungle s dugom motkom na leđima, na kojoj su visili zavežljaji biljaka, kore i korenja. Don Alfonso podiže pogled s čorbe koju je kuvao u loncu i vide je. - Kurandera, podsećaš me na mog dedu don Kalija, koji se baš tako vraćao iz šume svaki dan, samo što si ti
    • lepša od njega. On je bio star i zboran, dok si ti čvrsta i zrela. Sali se uposlila sa svojim biljkama kačeći lišće i korenje na štap blizu vatre da se osuše. - Ovde postoji neverovatna raznolikost biljaka - sva uzbuđena reče Tomu. - Džulijan će baš biti zadovoljan. - Divno. Tom skrenu pažnju na Korija i Pinga, koji su podizali logor, dok je don Alfonso urlao uputstva i brojne primed-be na njihov račun. Počeli su tako što su zabili šest motki podupirača u zemlju praveći okvir od savitljivih motki preko kojih su privezali plastičnu ceradu. Između motki su zategli mreže, svaku sa sopstvenom mrežom protiv komaraca, a završna plastična cerada je visila uspravno, odvajajući poseban prostor za Sali. Kada su završili, Pingo i Kori su se povukli dok je don Alfonso pregledao baraku čkiljeći, zatim klimnuo glavom i okrenuo se. - Evo, nudim vam kuću podjednako dobru kao što je svaka u Americi. - Sledeći put - reče Tom - pomoći ću Koriju i Pingu. - Kako hoćeš. Kurandera ima svoju posebnu prostoriju za spavanje koja može biti proširena za gosta, ako joj bude trebalo društvo. - Starac ponovo teatralno namignu Tomu. On pocrvene. - Sasvim mi odgovara da spavam sama - reče Sali hladno. Don Alfonso je delovao razočarano. Nagnuo se prema Tomu kao da želi da razgovara nasamo. Glas mu je, međutim, bio savršeno čujan svakom u logoru. - Ona je veoma lepa žena, Tomas, čak iako je matora. - Izvinite, meni je dvadeset devet. - Ehi, senjorita, još si starija nego što sam mislio. Tomas, moraš da požuriš. Uskoro će biti prestara za udaju. - U našoj kulturi - reče Sali - dvadeset devet godina se smatra mladošću. Don Alfonso nastavi tužno da odmahuje glavom. Tom više nije mogao da se uzdržava od smeha. Sali ga napade. - Šta je to tako smešno? - Mali sukob kultura - reče hvatajući dah. Sali pređe na engleski. - Ne dopada mi se mali šovinistički tete-a-tete razgovor između tebe i ovog pokvarenog starca. - Okrenula se don Alfonsu. - Za navodno stotinu dvadeset godina starog čoveka svakako provodiš isuviše mnogo vremena razmišljajući o seksu.
    • - Čovek nikad ne prestaje da misli o ljubavi, senjorita. Čak ni kad ostari, a ud mu se smežura kao plod juke ostavljen da se suši na suncu. Možda imam i stotinu dvadeset jednu, ali krv mi je jaka kao kod mladića. Tomas, voleo bih da se oženim ženom kao što je Sali, samo što bi ona morala da ima šesnaest godina, s čvrstim, podignutim grudima... - Don Alfonso - prekinu ga Sali - zar ne bi ta devojka mogla da ima osamnaest godina? - Onda možda nije devica. - U našoj zemlji - reče Sali - većina žena ne može da se uda dok ne napuni osamnaest godina. Uvredljivo je govoriti o udaji šesnaestogodišnjih devojaka. - Žao mi je! Trebalo je da znam da se devojke sporije razvijaju u hladnoj klimi Severne Amerike. Ali ovde, šesnaestogodišnjakinja... - Dosta! - uzviknu Sali, stavljajući ruke na uši. - Ni reči više! Don Alfonso, dosta mi je vaših primedbi o seksu! Starac slegnu ramenima. - Ja sam star čovek, kurandera, što znači da pričam i šalim se kako me je volja. Zar nemate takav običaj i u Americi? - U Americi stari ljudi ne pričaju stalno o seksu. - O čemu pričaju? - Pričaju o unucima, vremenu, Floridi, o takvim stva-rima. Don Alfonso odmahnu glavom. - Mora da je vrlo tužno biti star u Americi. Sali ode i tresnu vratima barake, ošinuvši Toma ljutitim pogledom pre nego što je nestala. Tom je pratio kako odlazi, iznerviran. Šta je on rekao ili uradio? Nepravedno ga je očešala kleveta da je šovinista. Don Alfonso slegnu ramenima, zapali lulu i nastavi da govori glasno. - Ne razumem. Ima dvadeset devet godina i nije udata. Njen otac će morati da da veliki miraz da je se oslobodi. A eto i tebe, gotovo si starac, a ni ti nemaš ženu. Zašto se vas dvoje ne venčate? Možda si homoseksualac? - Nisam, don Alfonso. - Ma u redu je ako jesi, Tomase. Kori će ti se naći. On nije izbirljiv. - Ne, hvala. Don Alfonso odmahnu glavom začuđen.
    • - Onda ništa ne razumem. Tomas, ne smeš da propustiš priliku. - Sali je verena - reče Tom - i udaće se za drugog čoveka. Don Alfonso izvi obrve. - A! A gde je sad taj čovek? - U Americi. - Nemoguće je da je voli! Tom zatrepta bacivši pogled na baraku. Don Alfonsov glas je imao poseban kvalitet. Salin glas se začu iz barake. - On me voli i ja volim njega, i biću vam zahvalna ako obojica umuknete. Iz šume se začu pucanj puške i don Alfonso ustade. - To nam je drugo jelo na meniju. - Podiže svoju mačetu i pođe ka zvuku. Tom ustade i unese svoju mrežu u baraku da je zakači. Unutra je Sali kačila neke biljke s unutrašnje strane podupirača. - Don Alfonso je pohotljivi starac i šovinistička svinja -reče besno. - A i ti si isti gad. - On nas vodi kroz močvaru Mimbar. - Ne dopadaju mi se njegovi komentari. A ni tvoji tupavi osmesi odobravanja. - Ne možeš od njega da očekuješ da je upoznat s najnovijim detaljima feminističke političke korektnosti. - Nisam čula nikakvu primedbu o tome da si ti prestar da se oženiš - a stariji si od mene dobre četiri godine. Samo su žene prestare za udaju. - Opusti se, Sali. - Neću da se opustim. Don Alfonsov glas je omeo Tomov odgovor. - Prvo jelo je spremno! Kuvana čorba i gulaš od manioke* ( Vrsta biljke iz roda manihot, koristi se koren. (Prim. prev.) ) Odresci od tapira stižu. Sve je zdravo i vrlo ukusno. Prestanite sa svađom i dođite da jedete!
    • 25 - Buenos tardes* ( Sp.: dobar dan. (Prim, prev.) ) - promrmlja Okotal sedajući pored Filipa, uz vatru. - Buenos tardes - reče Filip vadeći lulu iz usta, iznenađen. To je bio prvi put da mu se Okotal obratio tokom celog putovanja. Dospeli su do velike mrtvaje na obodu močvare i napravili logor na peskovitom ostrvu koje je čak imalo i plažu. Insekti su nestali, vazduh je bio svež. Prvi put ove nedelje Filip je video dalje od pet metara ispred sebe. Jedina stvar koja je sve kvarila bila je voda boje crne kafe koja je kapala na žalo. Po običaju, Hauser je lovio s parom vojnika, dok su ostali čekali sedeći pokraj vatre i igrajući karte. Vazduh je bio dremljiv od vrućine, zlatnozelene boje kasnog poslepodneva. Sve zajedno je bilo prijatno, mislio je Filip. Okotal se naglo nagnu unapred i reče: - Načuo sam razgovor vojnika prošle noći. Filip izvi obrve. - I? - Nemoj reagovati na ono što kažem. Nameravaju da te ubiju. - Rekao je to tako brzo i tiho da se Filipu učinilo da nije dobro čuo. Sedeo je potpuno zaprepašćen dok je upijao reči. Okotal nastavi: - I mene će ubiti. - Siguran si? Okotal klimnu glavom. Filip je razmišljao panično. Može li verovati Okotalu? Da li je u pitanju nesporazum? Zašto bi ga Hauser ubio? Da ukrade nasledstvo? Sasvim mogućno. Baš i nije bio gospodin Rodžers. Krajičkom oka je video da se vojnici i dalje kartaju; puške su im bile oslonjene na drvo. S druge strane, sve je delovalo nestvarno. Kao u filmovima. Hauser će ionako dobiti milion dolara. Ne ubija se čovek tako lako... ili? - Šta nameravaš da uradiš? - Da ukradem čamac i pobegnem. I da se sakrijem u močvari. - Misliš baš sad? - A ti ćeš da sačekaš?
    • - Ali vojnici su tamo. Nikad nećemo pobeći. Šta si čuo da vojnici govore pa si to pomislio? Možda je u pitanju samo nesporazum. - Slušaj me, ti blesavko - prošišta Okotal - nema vremena. Ja sad idem. Ako ideš, hajde sada. Ako nećeš, adios* (Sp. zbogom ) Ustao je neobavezno i pošao lakim hodom do obale gde su stajali čamci. U panici, Filip premesti pogled s njega na vojnike. I dalje su se kartali, kao da nemaju pojma ni o čemu. S mesta gde su sedeli, u podnožju drveta, nisu mogli da vide čamac. Šta da radi? Bio je oduzet. Morao je da donese veliku odluku bez upozorenja ili pripreme. Sve je bilo sumanuto. Da li je Hauser mogao da bude tako hladnokrvan? Da li je sam Okotal pokušavao da na brzinu dođe do para? Okotal je sad tumarao plažom, neobavezno gledajući u drveće. Stao je kraj čamca i kolenom, polako, da se ne vidi šta radi, počeo da ga gura u vodu. Sve se dešavalo prebrzo. Oslanjalo se na to kakav je čovek Hauser zaista bio. Da li je stvarno bio sposoban da ubije? On nije bio dobar čovek, i to je bila činjenica. Nešto nikako nije valjalo u vezi s njim. Filip se odjednom setio uživanja s kojim je odsekao glavu agautiju, smeška na njegovom licu kad je video krvavu mrlju na njegovoj košulji, načina na koji je reko videćeš. Okotal je već odgurnuo čamac u vodu i glatkim pokretom ušao u njega, istovremeno podigavši m otku za veslanje spremajući se da se odgurne. Filip ustade i brzo pođe ka obali. Okotal je već napustio obalu, zabijene motke, spreman da skrene čamac u kanal. Zastao je taman toliko dugo da Filip zagazi u vodu i popne se. Tada, snažnim grčenjem leđnih mišića Okotal zabi motku u peščano dno i tiho se otisnu u močvaru.
    • 26 Lepom vremenu je sledećeg jutra došao kraj. Nakupili su se oblaci, gromovi su potresali vrhove drveća, a kiša je lila. U vreme kad su Tom i ostali krenuli površina reke je bila siva i zapenušana od snažnog pljuska, a zvuk kiše u čestaru zaglušujući. Lavirint kanala koji su pratili kao da se suzio i još više zapetljao. Tom nikad nije video močvaru tako gustu, tako zamršenu, tako neprolaznu. Jedva da je verovao da don Alfonso zna kuda da ide. Do poslepodneva kiša je naglo stala, kao da je neko zavrnuo slavinu. Vđda se još nekoliko minuta slivala niz panjeve, zvukom vodopada, ostavljajući za sobom džunglu u izmaglici, kapavu i utišanu. - Bube su se vratile - reče Sali uz pljesak. - Jejenes. Crne muve - reče don Alfonso paleći lulu i okružujući se mutnim plavim oblakom. - One odnose parče tvog mesa sa sobom. Napravljene su od đavolovog daha posle noći ispijanja loše aguardiente. Povremeno, na putu bi im se isprečila viseća lijana i vazdušno korenje koje je raslo odozgo nadole, stvarajući debelu zavesu vegetacije koja je visila nad vodom. Pingo je ostao napred, sečući ih mačetom, dok je Kori veslao pozadi. Svaki udarac mačete isterivao je žabe, insekte i druga stvorenja koja su padala u vodu, obezbeđujući banket za pirane u vodi, koja je kuvala svaku nesrećnu životinju. Dok su mu leđni mišići naveliko radili Pingo je sekao levo, desno, levo, odbacujući većinu lijana i cveća u vodu. U jednom, posebno uskom kanalu, dok je sekao na sve strane, Pingo odjednom vrisnu: -Heculu! - Avispa! Osice! — viknu don Alfonso pognuvši se i prekrivajući šeširom glavu. - Ne mrdajte se!
    • Gust, brujeći crni oblak je velikom brzinom došao iz visećeg rastinja, a Tom, sagnut i štiteći glavu šeširom, oseti žestoke ubode po leđima. - Ne udaraj ih - viknu don Alfonso - od toga će još više poludeti! Nisu mogli da učine ništa drugo nego da sačekaju da osice prestanu da ih ubadaju. Otišle su isto tako brzo kako su i došle, a Sali je lečila ubode s mnogo soka iz drveta gambo-limbo. Nastavili su. Oko podneva, čudan zvuk je stigao s neba iznad njih. Nalikovao je hiljadama cokćućih, grgotavih zvukova, kao kad gomila dece sisa bombone, samo mnogo glasniji, praćen šuškanjem u drveću što se pojačavalo sve dok nije nalikovalo iznenadnom vetru. Kroz lišće su bleskali crni oblici. Kori zabode motku, i istog trenutka u rukama mu se pojaviše mali luk i strela upereni ka nebu, napeti i spremni za hitac. - Mono chucuto*( Vrsta majmuna, zove se još i mono negro, živi u severnom delu sliva Amazona. (Prim. prev.) ) — šapnu don Alfonso Tomu. Pre nego što je Tom uspeo da progovori, Kori otpusti strelu. Nastade iznenadna gungula iznad njih i crni majmun pade s granja, još poluživ, grabeći, stiskajući i klizeći kroz lišće dok je padao, da bi se konačno spustio na vodu na metar i po od kanua. Kori skoči i zgrabi gomilu crnog krzna iz vode, samo trenutak pre nego što je kovitlac odozdo pokazao da je još nešto imalo istu ideju. - Hi! Hi! - reče cereći se. – Uakaris! Mmmm. - Ima ih dva! - uzbuđeno uzviknu don Alfonso. - Ovo je vrlo srećan znak, Tomasito. To su majka i njena beba. Majmun-beba je još bio pripijen uz majku, cičeći u strahu. - Majmun? Pucali ste u majmuna? - visokim glasom reče Sali. - Da, kurandera, zar nismo srećni? - Srećni? Ovo je strašno! Don Alfonsovo lice se snuždi. - Ne voliš majmune? Mo-zak ovog majmuna je pravi delikates kad se malo ispeče u lobanji. - Ne možemo jesti majmuna!
    • - A zašto ne? - Pa, to je... to je praktično kanibalizam. - Okrenula se ka Tomu. - Ne mogu da verujem da si mu dozvolio da puca u majmuna! - Ja mu nisam dozvolio da puca ni u šta. Kori koji ništa nije razumeo i još uvek se ponosno kezio, baci majmuna na dno čamca ispred njih. Majmun je zurio u njih, oči su mu se maglile, a jezik napola ispao. Beba je odskočila s mrtvog tela i skupila se u strahu, s rukama preko glave, kričeći. - Ehi! Ehi! - reče Kori, pružajući ruku da uzme majmuna dok je drugom podizao mačetu, spreman da zada završni udarac. - Ne! - Tom zgrabi malo crno majmunče u naručje. Ono se smestilo i prestalo da vrišti. Kori, s napola podignutom mačetom, gledao je zapanjen. Don Alfonso se nagnu unapred. - Ne razumem. O ka-kvom kanibalizmu je reč? - Don Alfonso - reče Tom - mi smatramo da su majmuni gotovo kao ljudi. Don Alfonso reče nešto oštro Koriju, a njegov osmeh zameni izraz razočaranja. Don Alfonso se okrenu prema njima. - Nisam znao da su majmuni sveti u Severnoj Americi. I tačno je da su gotovo ljudi, samo što im je Bog stavio šake umesto stopala. Žao mi je. Da sam znao, ne bih dozvolio da bude ubijen. - Rekao je nešto oštro Koriju i čamac nastavi dalje. Potom uze telo majke i baci ga u vodu; nastade kovitlac i ono nestade. Tom je osetio kako se majmunče sve žešće namešta u krivinu njegove ruke, cvileći i pokušavajući da se ugreje. Malo crno lice virilo je u njega, širom otvorenih očiju, s majušnom ispruženom rukom. Majmun je bio mali - ne više od dvadesetak centimetara u dužinu i ne teži od kilogram i po do dva. Dlaka mu je bila meka i kratka, imao je krupne smeđe oči, majušni ružičasti nos, malene ljudske uši, i četiri sitne šake s tananim prstima, tankim kao čačkalica. Tom vide kako ga Sali gleda sa osmehom na licu. - Šta je? - Izgleda da si stekao novog prijatelja. - A, ne. - O, da.
    • Majmunče se oporavilo od straha. Puzalo je po Tomovoj ruci i počelo da se mota oko njegovih grudi. Malene crne ruke grabile su i čupale nabore njegove odeće dok je coktao usnama. - Bište te - reče Sali. - Traži vaške. - Nadam se da je razočaran. - Slušaj, Tomas - reče don Alfonso - on misli da si mu ti majka. - Kako možete da jedete ovo predivno biće? - upita Sali. Don Alfonso slegnu ramenima. - Sva šumska bića su divna, kurandera. Tom je mogao da oseti kako majmun prebira po njegovoj košulji, hvatajući nešto. Majmun se verao koristeći dugmad kao rukohvate, i podigao preklopnik džepa njegovog prsluka u stilu istraživača. Preturao je po unutrašnjosti, coktao, popeo se, a zatim se koprcavo smestio unutra. Seo je, sklopljenih ruku, vireći po okolini, malo podignutog nosa. Sali zapljeska i nasmeja se. - O, Tome, ti mu se zaista dopadaš. - Čime se hrane? - upita Tom don Alfonsa. - Svime. Insektima, lišćem, bubama. Nećeš imati muke da nahraniš svog novog prijatelja. - Ko kaže da je on moja odgovornost? - On te je izabrao, Tomasito. Odsad mu pripadaš. Tom spusti pogled na majmuna koji je sad virio kao maleni gazda koji razgleda svoj posed. - On je dlakavi mali momčić - reče Sali na engleskom. - Dlakavi Momčić. Tako ćemo ga zvati. To poslepodne, u jednom posebno zamršenom delu lavirinta kanala, don Alfonso zaustavi brod i provede više od deset minuta ispitujući vodu, proveravajući joj ukus, pljujući i posmatrajući kako pljuvačka tone na dno. Najzad je seo. - Imamo problem. - Izgubili smo se? - upita Tom.
    • - Ne. Oni su se izgubili. - -Ko? - Jedan od tvoje braće. Pošli su kanalom levo, a on vodi do Plaza Negra, Crnog mesta, trulog srca močvare gde žive demoni. Kanal je krivudao između ogromnih drvenih stabala i gustiša visećih lijana i sloja zelenkaste izmaglice koja je vi-sila iznad crne površine vode. Sve je ličilo na vodenu stazu za pakao. Mora da je to bio Vernon, pomisli Tom. Vernon se uvek gubio, i doslovno i figurativno. - Pre koliko vremena? - Najmanje nedelju dana. - Ima li u blizini neko mesto za logorovanje? - Ima jedno ostrvce na oko pet stotina metara odavde. - Tamo ćemo stati i rasteretiti se - reče Tom. - Ostavićemo Pinga i Sali u logoru, a ti, ja i Kori ćemo uzeti kanu i potražiti mog brata. Nemamo vremena za gubljenje. Pristali su uz raskvašeno, blatno ostrvo dok je kiša, tako jaka da je više ličila na vodopad nego na kišu, lila po njima. Don Alfonso je gestikulirao i vikao, nadgledajući istovar, a zatim ponovni utovar potrebnih stvari u čamac, odvajajući stvari koje su im bile potrebne za putovanje. - Bićemo odsutni dva, možda tri dana - reče don Alfonso. - Moramo se pripremiti da nekoliko noći prespavamo u kanuu. Možda će biti kiše. - Ma nemoj reći — reče Sali. Tom dade Sali majmunče. maglio. - Brini o njemu dok me ne-ma, važi? - Naravno. Čamac se otisnuo. Tom ju je gledao u lijućoj kiši, zamagljeni oblik koji se još više - Tome, molim te brini o sebi - viknula je u trenutku kad je njeno telo nestalo. Kori je snažno zaveslao niz kanal, rasterećeni čamac se brzo kretao. Posle pet minuta Tom je čuo kričeće zvuke u granama iznad čamca, a mala crna lopta skakala je s grane na granu i najzad iskočila iz jednog drveta pravo na njegovu glavu, vrišteći kao duša u paklu. Bio je to Dlakavi Momčić.
    • - Mangupe mali, nisi dugo čekao da zbrišeš - reče Tom, stavljajući majušnog majmuna nazad u džep, gde se on pripio i zaćutao. Kanu je produžio put u kišom izjedenu močvaru. 27 Oluja je dosegla vrhunac pomame kad je njihov kanu dospeo do Crnog mesta. Sevanje munja i pucnji gromova odjekivali su kroz šumu, dolazeći sa sekundom razmaka, kao artiljerijska baražna vatra. Vrhovi drveća, dvadesetak metara iznad njihovih glava, tresli su se i padali. Kanal se uskoro podelio u dva nova lavirinta plitke vode, zavijajući kroz drhtavu masu blata. Don Alfonso je zastajkivao s vremena na vreme da proveri u plitkom blatu otiske od motke. Lijuća kiša nije odustajala, a noć je došla tako neprimetno da je Tom bio zbunjen kad je don Alfonso objavio kraj putovanja za taj dan.
    • - Spavaćemo u kanuu kao divljaci - reče don Alfonso. - Evo dobrog mesta da stanemo jer iznad nas nema debelih grana. Ne želim da me probudi truli zadah jaguarovog daha. Moramo povesti računa da ne umremo ovde, jer naše duše nikad neće naći izlaz. - Daću sve od sebe. Tom se zamotao u mrežu za komarce, pronašao mesto među gomilom alata i pokušao da zaspi. Kiša je napokon prestala, ali je i dalje bio mokar do gole kože. Džungla je bila ispunjena zvucima kapljuće vode, naglašenim cvilećim, jaučućim i dahćućim kricima životinja, od kojih su neki zvučali gotovo ljudski. Možda su i bili ljudski, izgubljene duše o kojima je don Alfonso govorio. Tom je mislio o svom bratu Vernonu, izgubljenom u močvari, možda bolesnom, možda čak umirućem. Sećao se da je kao dečak uvek imao izraz lica pun nade, prijateljstva i neprekidne izgubljenosti. Utonuo je u mučnu noć snova. Sledećeg dana su pronašli mrtvo telo. Plutalo je na vodi, izbočina crvenih i belih pruga. Kori zavesla prema njemu. Ispostavilo se da je izbočina bila vlažna košulja naduta gasovima od raspadanja. Kad se kanu približio oblak besnih muva se podiže. Pažljivo, Kori privede kanu bočno. Desetak mrtvih pirana plutalo je oko leša, njihove iskolačene oči bile su zamagljene, usta otvorena. Kiša je sipila. Kosa je bila crna i kratka. To nije bio Vernon. Don Alfonso reče nešto, a Kori gurnu telo motkom. Gas izađe iz vlažne košulje s brbljavim zvukom; gadno je zasmrdelo. Kori postavi motku ispod leša i, koristeći dno kao uporište, preokrenu ga. Mušice se vinuše. Voda se ustalasa i zablesnu srebrom od riba koje su se gostile s donje strane vode i one pobegoše. Tom je zgroženo zurio u telo čije je lice sada bilo okrenuto nagore, ako je izraz „licem nagore" uopšte opisivao stanje. Pirane su pojele lice zajedno s celom stomačnom stranom tela, ostavljajući samo kosti. Nos je bio izjeden do belog parčeta hrskavice; usne i jezik su
    • nestali, od usta je ostala rupa. U jednoj očnoj duplji bila je zarobljena belica koja je pokušavala da pobegne. Miris raspadanja ga pogodi kao vlažni dronjak. Voda je počela da se vrtloži kad su ribe započele gozbu na drugoj strani. Delići košulje su plutali po površini. - To je jedan od momaka iz Puerto Lempire - reče don Alfonso. - Ujela ga je otrovnica dok je raščišćavao ovaj grm. Ostavili su ga ovde. - Otkud znaš da ga je ujela zmija? - upita Tom. - Vidiš li mrtve pirane? To su one koje su jele meso u predelu ugriza. I one su se otrovale, a životinje koje budu pojele njih takođe će se otrovati. Kori odgurnu telo motkom i oni nastaviše da veslaju. - Ovo nije dobro mesto za umiranje. Moramo da se uklonimo odavde pre noći. Ne želim da me noćas u snu susretne duša čoveka iz Lempire tražeći uputstva. Tom nije odgovorio. Pogled na leš ga je dobro prodrmao. Pokušao je da zatomi osećaj strepnje. Vernon, uvek uspaničen i neorganizovan, bio bi osakaćen. Sam bog zna, možda je i on već bio mrtav. - Zašto se nisu okrenuli i otišli odavde, ne shvatam. Možda se demon zavukao u kanu i šaputao im laži u uši. Nastavili su, a sve je išlo sporo. Močvara je bila beskrajna, čamac je češao blatnjavo dno i često se zaglavljivao, a oni su bili primorani da izađu i guraju ga. Često su morali da se vraćaju i pokušavaju ponovo i ponovo, prateći vijugave kanale. Oko podneva don Alfonso podiže ruku, Kori prestade da vesla, i svi oslušnuše. Tom je mogao da čuje udaljeni glas, uznemiren - neko je izbezumljeno vikao tražeći pomoć. Tom skoči na noge i sklapajući ruke oko usta povika: -Vernone! Iznenada nastupi tišina. - Vernone! To sam ja, Tom! Očajničko dozivanje je odjekivalo šumom, izobličeno i nerazumljivo.
    • - On je - reče Tom. - Požurimo. Kori je veslao unapred, i Tom ubrzo, u močvarnom sumraku, vide nejasne obrise kanua. Na pramcu je stajala jedna osoba, mašući rukama i vrišteći. To je bio Vernon. Bio je raspomamljen, ali, ako ništa drugo, barem je stajao. - Brže! - vikao je Tom. Kori je zaveslao unapred. Dospeli su do čamca, i Tom uvuče Vernona u njihov čamac. Vernon se sruši bratu u naručje. - Reci mi da nisam mrtav - zakuka. - Dobro si, nisi mrtav. Ovde smo. Vernon se raspade plačući. Tom je, grleći svog brata, u trenu imao deža vi uspomenu na jednu priliku kad se Vernon vratio iz škole, odakle ga je jurila grupa školskih siledžija. Bacio se Tomu u ruke na isti način, stežući ga i jecajući usplahireno, dok mu se mršavo telo treslo. Tom je hteo da izađe i da se sam pobije s njima - Tom, mlađi brat, bije bitke svog starijeg brata. - Sve je u redu - reče Tom. - U redu je. Ovde smo. Spasen si. - Hvala bogu. Hvala bogu. Bio sam siguran da je došao kraj... - Glas mu nestade u grcaju. Tom pomože Vernonu da sedne. Bio je zapanjen bratovom pojavom. Lice i vrat su mu bili otečeni od ujeda i uboda, umrljani krvlju od češanja. Odeća mu je bila neopisivo prljava, kosa zamršena i blatnjava, bio je mršaviji nego obično. - Jesi li dobro? - upita Tom. Vernon klimnu glavom. - Osim što sam živ pojeden, dobro sam. Samo preplašen. - Vernon obrisa lice prljavim rukavom koji je ostavio više prljavštine nego što je uklonio, i zagrcnu se u još jednom jecaju. Tom je na trenutak osmotrio brata. Njegovo duševno stanje ga je zabrinjavalo više nego telesno. Čim stignu u logor poslaće Vernona u civilizaciju s Pingom. - Don Alfonso - reče Tom - hajde da okrenemo čamac i odemo odavde. - Ali Učitelj - reče Vernon. Tom zastade.
    • - Učitelj? Vernon klimnu glavom prema kanuu. - Bolestan. Tom se nagnu preko ruba i pogleda nadole. Tamo, ležeći u gnjecavoj vreći za spavanje na dnu kanua, gotovo skriven u opremi i gomili raskvašene hrane bilo je otečeno lice čoveka s umršenom sedom kosom i bradom. Bio je potpuno svestan i gledao Toma mračnim, plavim očima, ali ne reče ništa. - Ko je ovo? - Moj Učitelj iz Ašrama. - Dođavola, šta on radi ovde? - Zajedno smo. Čovek je uporno gledao u Toma. - Šta mu fali? - Ima groznicu. Prestao je da govori pre dva dana. Tom izvadi kutiju s lekovima iz njihovih zaliha i priđe kanuu. Učitelj je očima pratio svaki njegov pokret. Tom se sagnu i dodirnu čovekovo čelo. Gorelo je; imao je temperaturu najmanje četrdeset jedan. Puls je bio slab i ubrzan. Oslušnu stetoskopom - pluća su zvučala čisto, srce je udaralo normalno, ali prebrzo. Tom mu ubrizga antibiotik širokog spektra i lek protiv malarije. Bez pristupa bilo kakvom dijagnostičkom testu to je bilo najbolje što je mogao da uradi. - Kakvu to groznicu ima? - upita Vernon. Nemoguće je znati bez testiranja krvi. Hoće li umreti? Ne znam - reče Tom, pa pređe na španski. - Don Alfonso, imaš li bilo kakvu ideju od koje bolesti boluje ovaj čovek? Don Alfonso pređe u čamac i sagnu se nad čoveka. Lupnu mu po grudima, pogleda mu oči, opipa puls, pregleda šake, i najzad podiže pogled. - Da, dobro poznajem ovu bolest. Kako se zove? Zove se smrt. Ne - reče Vernon uznemireno. - Ne govori tako. On ne umire. Tomu je bilo žao što je tražio don Alfonsovo mišljenje. - Prenećemo ga kanuom do logora. Kori može da vesla u tvom kanuu, a ja ću veslati u našem. - Tom se okrenu Vernonu. -Naišli smo na jednog mrtvog vodiča. Gde je drugi?
    • - Jaguar je skočio na njega jedne noći i odvukao ga na drvo. - Vernon se zgrozi. - Č uli smo njegove krike u jecaju i lomljenje kostiju. To je bilo... - Rečenicu je završio još jed-nim jecajem. - Tome, odvedi me odavde. - Hoću - reče Tom. - Poslaćemo tebe i Učitelja u Brus s Pingom. Vratili su se u logor pred smiraj dana. Vernon je podigao jedan od njihovih šatora, preneo Učitelja iz čamca i uneo ga unutra. Odbio je da jede i ostao ćutljiv, zureći u njih na vrlo uznemirujući način. Tom se pitao da li je izgubio razum. Vernon je navaljivao da ostane s Učiteljem u šatoru. Sledećeg jutra, dok je sunce obasjavalo vrhove drveća, Vernon ih sve probudi vikom, tražeći pomoć. Tom je prvi pristigao. Učitelj je sedeo u svojoj vreći za spavanje, vrlo uznemiren. Lice mu je bilo bledo i suvo, oči su svetlucale kao delići plavog porcelana, divlje se džilitale na sve strane, ne usredsređujući se ni na šta. Rukama se borio s vazduhom. Odjednom progovori: - Vernone! - viknuo je tražeći rukama naslepo. - O, bože moj, gde si, Vernone? Gde sam ja? U šoku, Tom shvati da je Učitelj verovatno oslepeo. Vernon zgrabi Učiteljevu ruku i kleknu. - Ovde sam, Uči-telju. U šatoru smo. Vraćamo te u Ameriku. Bićeš dobro. - Kakva sam ja budala bio! - uzviknu Učitelj, dok su mu se usne grčile u naporu da govori, a pljuvačka letela na sve strane. - Molim te, Učitelju. Nemoj se uzbuđivati. Idemo kući, nazad u Big Sur, nazad u Ašram... - Sve sam imao! - urlao je Učitelj. - Imao sam novac. Tucao sam devojčicu. Imao sam kuću na morskoj obali. Oko mene su bili ljudi koji su me poštovali. Imao sam sve. — Vene su mu iskočile na čelu. Pljuvačka mu je curela iz usta zadržavajući se na bradi. Tako se žestoko tresao da se Tomu učinilo da čuje kako mu kosti zvekeću. Slepe oči su krstarile ludački u njegovoj glavi, kao loptice flipera. - Odvešćemo te u bolnicu, Učitelju. Ne govori, sve će biti dobro, dobro... - I šta sam uradio? Ha! Sve to mi nije bilo dovoljno! Kao budala sam želeo i više! Želeo sam još stotinu miliona dolara više! I vidi sta mi se dogodilo! - Poslednje reči je gotovo urlikao, i završivši, teško pade, a telo zazvuča kao mrtva riba kad udara u pod. Ležao je, očiju širom otvorenih, ali svetlucanje je nestalo. Bio je mrtav. Vernon je gledao užasnut, nesposoban da govori. Tom stavi ruku na bratovo rame i otkri da se trese. Bila je to ružna smrt. I don Alfonso je bio gadno potresen.
    • - Moramo da odemo - reče. - Zao duh je došao i odveo čoveka, a on nije želeo da ode. - Pripremite jedan čamac za povratak - reče Tom don Alfonsu. - Pingo može da odvede Vernona nazad u Brus, a mi ćemo da nastavimo - ako nemaš primedbe. Don Alfonso klimnu glavom. - I bolje je tako. Močvara nije mesto za tvog brata. Počeo je da viče naredbe Koriju i Pingu, a oni su jurcali naokolo, podjednako prestrašeni, srećni što odlaze. - Ne mogu to da razumem - reče Vernon. - Bio je tako dobar čovek. Kako je mogao tako da umre? Vernon se uvek lepio za prevarante, pomisli Tom - finansijski, emotivno i duhovno. Ali sad nije bilo vreme da mu na to ukaže. Reče: - Ponekad mislimo da nekog poznajemo, a ne poznajemo ga. - Tri godine sam proveo s njim. Poznavao sam ga. Mora da je u pitanju bila groznica. Bio je u delirijumu, van sebe. Nije znao šta govori. - Hajde da ga sahranimo pa da idemo dalje. Vernon ode da kopa grob, a Tom i Sali mu se pridružiše. Raščistili su malu površinu iza logora, cepkajući korenje Korijevom sekirom i kopajući zemlju. Za dvadesetak minuta u čvrstoj glini iskopan je plitak grob. Dovukli su Učiteljevo telo do rupe, položili ga unutra i zatrpali slojevima gline, a zatim prekrili grob oblucima s obale. Don Alfonso, Kori i Pingo su već bili u svojim čamcima, nestrpljivi da krenu. . - Jesi li dobro? - upita Tom, grleći brata. - Odlučio sam - reče Vernon. - Ne vraćam se. Idem s vama. - Vernone, sve je već dogovoreno. - Čemu imam da se vratim? Nemam ni dolara, a nemam ni kola. I svakako ne mogu da se vratim u Ašram. - Smislićeš već nešto. - Već sam smislio. Idem s vama. - Nisi u stanju da ideš s nama. Umalo si umro tamo. - Ovo je nešto što moram da uradim - reče Vernon. -Sad sam dobro.
    • Tom je oklevao pitajući se da li je Vernon zaista dobro. - Molim te, Tome. U Vernonovom glasu je bila tako duboka molba da se Tom iznenadio — i uprkos samom sebi, pomalo obradovao. Snažno je zagrlio Vernona. - U redu. Učinićemo to zajedno, baš kao što je otac želeo. Don Alfonso pljesnu rukama. - Napričali ste se? Ide-mo li? Tom klimnu glavom, a don Alfonso dade znak za pokret. - Pošto sad imamo dva čamca — reče Sali — i ja ću se pridružiti veslanju. - Fuj! Veslanje je muški posao. - Don Alfonso, vi ste jedna muška šovinistička svinja. Don Alfonso izvi obrvu. - Sovinistička svinja? Kakva je to vrsta životinje? Treba li da se uvredim? - Svakako - reče Sali. Don Alfonso snažno odgurnu čamac i on kliznu. Nacerio se. - Onda sam srećan. Uvreda od tako lepe žene uvek je čast. 28 Markus Aurelius Hauser je razgledao prednji deo svoje bele košulje. Video je bubicu kako se vredno penje, te je uhvati, zgnječi između svog zatupastog palca i kažiprsta, i zadovoljan prskanjem hitina baci je. Ponovo je posvetio svoju pažnju Filipu Brodbentu. Sva ta nadmenost, ta hirovita nesposobnost, nestali su. Filip je čučao na zemlji, okovanih ruku i nogu, prljav, izujedan, neobrijan.
    • Sramotno je kako neki ljudi nisu u stanju da održavaju ličnu higijenu u džungli. Zatim baci pogled na vodiča, Orlanda Okotala, koga su držala trojica njegovih vojnika. Okotal mu je pravio ozbiljne probleme. Gotovo da je uspešno pobegao, što je Hauser sprečio samo zahvaljujući upornoj potrazi. Izgubili su ceo dan. Okotalova smrtna greška bila je u tome što je mislio da jedan gringo, jedan Jenki, neće umeti da ga prati u močvari. Očigledno nije čuo za mesto zvano Vijetnam. Utoliko bolje. Sad je sve bilo jasno. Ionako su gotovo prošli kroz močvaru, pa je Okotal nadživeo svoju korisnost. Lekcija koju će dati Okotalu biće dobra i za Filipa. Hauser udahnu plodni vazduh džungle. - Sećaš li se, Filipe, kad smo pakovali čamce? Ž eleo si da znaš čemu će nam poslužiti ovi okovi i lanci? Filip ne odgovori. Hauser se setio kako mu je objasnio da su okovi važno psihološko oružje za kontrolisanje vojnika, neka vrsta prenosivog vojnog zatvora. Naravno, nikad ih ne bi upotrebio. - Sad znaš - reče Hauser. - Bili su za tebe. - Zašto me ne ubiješ i ne završiš s tim? - Sve u svoje vreme. Ne ubija se lako poslednji u porodici. - Šta misliš time? - Baš mi je drago što si me to pitao. Uskoro ću se pobrinuti za tvoja dva brata, koji su iza nas u močvari. Kada poslednji u lozi Brodbentovih nestane uzeću ono što je moje. - Ti si psihopata. - Ja sam razumno ljudsko biće koje popravlja veliku nepravdu koja mu je učinjena, hvala na pitanju. - A koja je to nepravda? - Tvoj otac i ja smo bili partneri. Uskratio mi je moj deo plena od prvog velikog pronalaska. - To je bilo pre četrdeset godina. - Što samo povećava zločin. Dok sam se ja četrdeset godina borio da preživim, tvoj otac se kupao u luksuzu. Filip se trzao, lanci su zvečali.
    • - Kako je divno kad se točak okrene. Pre četrdeset godina tvoj otac me je prevario za bogatstvo. Ja sam otišao sam na jedno divno mesto po imenu Vijetnam, a on je postao bogataš. Sada ću sve povratiti, pa i više. Tako je slatka ta ironija. I kad samo pomisliš, Filipe, ti si mi to doneo na srebrnom poslužavniku. Filip ne reče ništa. Hauser ponovo udahnu. Sviđala mu se vrućina i sviđao mu se vazduh. Nikad nije bio tako srećan, niti se osećao tako zdravim, kao u džungli. Nedostajao je samo jedva osetni miris napalma. Okrenuo se jednom od vojnika. - Sada ćemo da sredimo Okotala. Dođi, Filipe, ne želiš ovo da propustiš. Dva kanua su već bila spakovana, a vojnici uguraše Okotala i Filipa u jedan. Upalili su motore i krenuli prema lavirintu mrtvaja i bočnih kanala na drugom kraju jezera. Hauser je stajao na pramcu gledajući. - Ovim putem. Čamci su produžili sve dok nisu stigli do mirnog bazena vode, odsečenog od glavnog kanala niskom vodom. Hauser je znao da su se pirane gomilale u bazenima iz kojih se voda povlačila. Odavno su pojele svu dostupnu hranu i sada su se proždirale međusobno. Jao svakoj životinji koja zaluta u neki od ovih bazena. - Isključi motor. Baci sidro. Motori zamreše, a nastalu tišinu prekinuše samo dva mekana pljuska vode od bacanja sidra. Hauser se okrenu i pogleda Okotala. Ovo će biti zanimljivo. - Uspravite ga. Vojnici podigoše Okotala na noge. Hauser napravi korak ka njemu i pogleda ga u lice. Indijanac, obučen u zapadnjačku košulju i šorts, bio je uspravan i smiren. Oči mu nisu pokazivale ni strah ni mržnju. Ovaj Toaka Indijanac, mislio je Hauser, pokazao se kao jedan od onih nesrećnih ljudi koje pokreću zastareli pojmovi kao što su čast i odanost. Hauser nije voleo takve ljude. Bili su nepouzdani i kruti. I Maks se pokazao kao takva osoba. - Pa, don Orlando - reče Hauser, dajući izrazu poštovanja ironični naglasak. Imaš li nešto da kažeš sebi u prilog?
    • Indijanac ga je gledao ne trepćući. Vojnici ga uhvatiše. Ruke su mu bile vezane pozadi, a noge zajedno. Hauser otvori nožić i naoštri ga na kamenu, uz kratko cing, cing. Proverio ga je na svom palcu i nasmešio se. Ispružio je ruku i napravio dugi rez preko Orlandovih grudi, prosekavši kroz košulju sve do kože. Rez nije bio dubok, ali je krv potekla, postajući crna. Indijanac se nije ni trgnuo. Zatim je napravio drugi plitki rez na ramenima, i još dva na rukama i leđima. Indijanac i dalje nije ništa pokazivao. Hauser je bio pod velikim utiskom. Takvu izdržljivost nije video još od vremena kada je ispitivao uhvaćene vijetkongovce. - Sačekajte da krv malo poteče - reče. Sačekali su. Košulja je potamnela od krvi. Negde, u dubini šume ptica kriknu. - Ubacite ga. Trojica vojnika ga gurnuše i on pade u vodu. Posle pljuska nastupi kratkotrajni mir, a potom voda poče da se vrtloži, najpre polako, a zatim sve nemirnije, dok bazen nije zapenušao. Pojavljivali su se srebrnasti blesci u smeđoj vodi kao kad se baca novčić, sve dok crveni oblak nije nabujao i učinio vodu neprozirnom. Parčići oker odeće i trake mesa pojaviše se na površini, a ribe su ih hvatale. Vrtloženje je trajalo dobrih pet minuta dok se najzad nije povuklo. Hauser je bio zadovoljan. Okrenuo se da vidi Filipovu reakciju i bio je zadovoljan njom. Zaista, vrlo zadovoljan.
    • 29 Sledeća tri dana, Tom i njegova grupa nastavili su putovanje kroz srce močvare, duž isprepletane mreže kanala, logorujući na blatnim ostrvima samo malo uzdignutim iznad vode, kuvajući zrnevlje i pirinač na vatri od mokrih cepanica s kojih se dizao dim jer Kori nije mogao ništa da ulovi. Uprkos beskrajnoj kiši, voda je ponirala, izlažući panjeve zaostale od stabala drveća, koje su morali da cepaju da bi nastavili. Zujeći, zlobni oblak crnih muva neprekidno ih je pratio. - Mislim da ću sad da prihvatim lulu - reče Sali. - Radije ću umreti od raka nego da izdržavam ovo. S malim osmehom pobede, don Alfonso izvadi lulu iz džepa. - Videćeš - pušenje vodi dugom i srećnom životu. Ja pušim više od sto godina. Iz šume se čuo glasni zvuk; podsećao je na ljudski kašalj, samo je bio jači i sporiji. - Šta je to?
    • - Jaguar. I to gladan. - Zapanjujuće je šta sve znate o šumi - reče Sali. - Da. - Don Alfonso uzdahnu. - Ali danas više niko neće da uči o šumi. Moji unuci i praunuci samo misle o fudbalu i o onim debelim belim cipelama u kojima trule stopala, i onima s pticom na bočnim stranama koje se prave u fabrikama u San Pedro Sula. - Pokaza na Tomove patike. - Najk? - Da. Tamo kod San Pedro Sule postoje cela sela dece kojima su stopala istrulela i otpala od nošenja tih cipela. Sad hodaju naokolo na drvenim okrajcima. - To nije istina. Don Alfonso zatrese glavom, kvocajući s neslaganjem. Čamac se kretao kroz zavese od lijana, koje je Pingo prosecao. Tom je mogao iznad sebe da vidi krpicu svetla, zrak koji je padao odozgo. Dok su se kretali unapred video je džinovsko drvo koje je palo, ostavljajući rupu u tkanju iznad njih. To je bilo najveće drvo na koje su dosad naišli. Don Alfonso promrmlja pravac. Kori dograbi svoju pulaski i iskoči s pramca na panj. Hvatajući se golim stopalima za klizavu površinu, poče da cepa, dok je iverje letelo. Za pola sata dovoljno je izdubio panj da provuku čamac kroz žleb. Svi su izašli i počeli da guraju. Iza panja voda je odjednom postala duboka. Tom je koračao kroz nju uronjen do struka, trudeći se da ne misli na ribe čačkalice, pirane i razne bolesti koje su vrebale u ovoj čorbastoj vodi. Vernon je bio ispred njega, držeći prednji deo kanua i vukući ga unapred, kad Tom vide iznenadno talasanje u tamnoj vodi, s njihove desne strane. Istovremeno se začu don Alfonsov prodorni krik. - Anakonda! - Tom pobeže, ali je Vernon bio za nijansu sporiji. Pojavi se vir, iznenadno grbavo uzvišenje i s presečenim krikom Vernon nestade ispod smeđe vode. Zmijska sjajna leđa kliznuše kraj njih, na trenutak izlažući telo debelo kao omanje stablo, pre nego što potonu i nestade. - Eh! Uhvatio je Vernita! Tom je izvukao mačetu iz pojasa i zaronio u vodu. Odbacivao se, roneći što je dublje mogao. Nije mogao da vidi dalje od tridesetak centimetara kroz mutni, smeđi sjaj.
    • Nogama se odgurnuo ka sredini, napipavajući ispred sebe slobodnom rukom, pokušavajući da nađe zmiju. Osetio je nešto hladno, okruglo i ljigavo i posekao ga pre nego što je shvatio da je u pitanju panj. Hvatajući se za njega, ponovo se odgurnuo unapred, napipavajući naokolo u potrazi za zmijom ili bratom. Pluća su htela da mu prsnu. Iskočio je na površinu, pa ponovo zaronio, pipajući ispred sebe. Gde je bila zmija? Koliko dugo je trajalo? Minut? Dva? Koliko dugo je Vernon mogao da preživi? Očajanje ga je teralo napred, i on nastavi svoju ludačku potragu, napipavajući kroz ljigave podvodne panjeve. Jedan panj se iznenada izvi pod njegovim dodirom. Bio je to masivni valjak, tvrd kao mahagoni, ali je on osetio kako se koža mrda, talas mišića koji se grče. Gurnuo je mačetu u mekani trbuh, uvodeći ga što je dublje mogao. U trenutku ništa, i tad zmija napravi bičasti pokret koji ga tresnu nazad u vodu, izbacujući vazduh u silovitom prasku. Nekako se iščupao do površine i udahnuo vazduh. Površina je vrila dok je zmija udarala. Shvatio je da više nema mačetu. Zamućeni navoji zmije izleteše u vazduh u blistavom luku, i za trenutak se pojavi Vernonova šaka stisnuta u pesnicu, praćena njegovom glavom. Udah, i nestade. - Drugu mačetu! Pingo mu je dobaci, ručicom unapred. On je zgrabi i poče da seče navoje koji su šibali po površini vode. - Glava! - Don Alfonso je vikao iz čamca. - Napadni glavu! Gde je bila glava u ovoj gomili zmije? Tomu pade iznenadna misao na pamet i on bocnu zmiju vrhom mačete; jednom, dvaput, terajući je u bes - i tada, uzdižući se iznad vode pojavi se glava životinje, ružna i mala, s ravnim ustima i dva proreza umesto očiju, tražeći izvor svog mučenja. Napala ga je otvorenih usta i Tom gurnu mačetu pravo u ružičastu duplju i ravno niz ždrelo čudovišta.
    • Zmija se trgnu i izvi i zagrize, ali Tom, čvrsto držeći ručicu, nastavi da, dok mu je grizla ruku, snažno okreće mačetu nekoliko puta. Osećao je popuštanje iznutra, iznenadnu navalu hladne reptilske krvi, glava je počela da udara levodesno, gotovo istržući njegovu ruku iz zgloba. Svom preostalom snagom, zada mačetom završni moćni udarac, i oštrica se pojavi iza zmijine glave. Okrenu je i oseti grčevit drhtaj čeljusti dok joj je odsecao glavu iznutra. Otvorio je usta drugom rukom i izvukao ruku, pomamno tražeći brata u uskovitlanoj vodi. Vernon iznenada izroni na površinu vode, licem nadole. Tom ga zgrabi i okrenu. Lice mu je bilo crveno, oči zatvorene. Izgledalo je da je mrtav. Tom ga je vukao kroz vodu do čamca, a Pingo i Sali ga ubaciše unutra. Tom uđe posle njega i onesvesti se. Sali je bila nagnuta nad njim kad se osvestio, njena plava kosa, poput vodopada, padala je oko njega. Čistila je rane od zuba, trljajući ih vatom potopljenom u alkohol. Košulja mu je bila pocepana iznad lakta, a na ruci su bile duboke rane. Krv je tekla. - Vernon...? - Dobro je - reče Sali. - Don Alfonso mu pomaže. Samo se nagutao vode i ima gadan ujed na butini. Pokušao je da sedne. Imao je utisak da mu ruka gori. Crne muve su se vrtložile oko njega gore nego ikad, i usisavao ih je sa svakim udahom. Lakim dodirom ruke vratila ga je u ležeći položaj. - Ne mrdaj se. - Uvukla je dim iz lule i dunula ga oko njega, rasterujući muve. - Sreća tvoja što anakonde imaju malene zube. Trlja-la ga je. - Jao. - Ležao je na leđima, gledajući ka šumskom svodu dok su se polako kretali. Nigde nije bilo ni tačkice plavog neba. Lišće je sve pokrilo.
    • 30 Te večeri Tom je ležao u svojoj mreži, negujući zavijenu ruku. Vernon se dobro oporavio i zdušno pomagao don Alfonsu da skuva neku nepoznatu pticu koju je Kori ulovio za večeru. U baraci je bilo zagušljivo iako su bočni zastori bili podignuti. Prošlo je samo trideset dana otkako je Tom otišao iz Blafa, ali delovalo je kao večnost. Njegovi konji, visoravni crvenog peščara kao nacrtanog spram plavog neba, škropeća sunčeva svetlost i orlovi koji nadleću San Huan... Kao da se sve dešavalo nekom drugom. Delovalo je tako tude... preselio se u Blaf sa Sarom, svojom verenicom. Volela je konje i prirodu koliko i on, ali se ispostavilo da je Blaf isuviše miran za nju, i jednog dana se spakovala u kola i otišla. Upravo je uzeo veliki kredit u banci i započeo svoju privatnu veterinarsku praksu, i nije bilo načina da sve to napusti. Nije ni želeo. Kada je otišla, shvatio je da bi, ako mora da bira između nje i Blafa, izabrao Blaf. To je bilo pre dve godine, i od tada nije bio u vezi ni sa kim. Govorio je sebi da mu veza nije ni potrebna. Govorio je sebi da su mu miran život i lepota prirode dovoljni. Veterinarska praksa je bila obimna, rad zahtevan, zarada gotovo nikakva. Iako je nalazio da je to zahvalno, nikad nije mogao da se otrese čežnje za paleontologijom, svog sna iz detinjstva o traženju kostiju velikih dinosaurusa
    • pohranjenih u stenama. Možda je njegov otac bio u pravu — to je bio samo san koji je trebalo da preraste u dvanaestoj godini. Okrenuo se u mreži, a ruka mu je pulsirala. Bacio je pogled na Sali. Odvojeni deo je bio otvoren radi provetravanja, a ona je ležala u svojoj mreži čitajući jednu od knjiga koje je Vernon poneo, triler Utopija. Utopija. Upravo to je mislio da je pronašao u Blafu. A zapravo je samo bežao od nečega - kao i njegov otac. Pa, više nije bežao od njega. U pozadini je čuo don Alfonsa kako izvikuje naredbe Koriju i Pingu. Uskoro je miris gulaša dolebdeo do kolibe. Ponovo je bacio pogled na Sali i gledao je kako čita, kako prevrće stranice, sklanja kosu, izdiše, ponovo okreće stranicu. Bila je lepa iako je pomalo bila davež. Sali odloži knjigu. - Šta to gledaš? - Dobra knjiga? - Odlična. - Nasmeši se. - Kako se osećaš? - Dobro. - Ono spasavanje je bilo u stilu pravog Indijane Džonsa. Tom slegnu ramenima. - Nisam hteo da stojim dok zmija jede mog brata. Nije baš želeo da priča o tome. Zamoli je: - Pričaj mi o svom vereniku, profesoru Klajvu. - Pa - nasmeši se Sali uspomeni. - Otišla sam na Jejl da studiram kod njega. Bio mi je mentor za doktorsku tezu. Mi smo... ma ko se ne bi zaljubio u Džulijana?! On je sjajan. Nikad neću zaboraviti kad smo se prvi put sreli na nedeljnom fakultetskom koktelu. Mislila sam da će biti jedan od onih akademskih tipova, ali - au! Ličio je na Toma Kruza. -Au! - Naravno, njemu izgled ništa ne znači. Ono što je Džulijanu bitno to je pamet, ne telo. - Shvatam. - Tom nije mogao a da ne vidi njeno telo -pokazivalo je koliko su lažne Džulijanove izjave o intelektu-alnoj čistoti. Džulijan je bio muškarac kao i svaki drugi, samo manje pošten od većine.
    • - Nedavno je objavio knjigu, Dešifrovanje jezika Maja. On je genije u pravom smislu te reči. - Jeste li zakazali venčanje? - Džulijan ne veruje u venčanja. Otići ćemo kod matičara. - Šta kažu tvoji roditelji? Zar neće biti razočarani? - Ja više nemam roditelje. Tom oseti kako je pocrveneo. - Žao mi je. - Nema potrebe - reče Sali. - Otac mi je umro kad sam imala jedanaest godina, a majka pre deset godina. Navikla sam se - barem onoliko koliko je to moguće. - I stvarno ćeš da se udaš za tog tipa? Pogledala je, a kratka tišina je nastala. - Šta to treba da znači? - Ništa. — Promeni temu, Tome. — Pričaj mi o svom ocu. - Bio je kauboj. Da, baš, pomisli Tom. Bogati kauboj koji gaji trkaćke konje, verovatno. - Nisam znao da još postoje — reče učtivo. - Postoje, ali to nije ono što viđaš u filmovima. Pravi kauboj je običan radnik koji samo slučajno radi s konjima, zarađuje manje od najmanje plate, koji je napustio školu, pije i bude gadno povređen ili mrtav pre četrdesete. Otac je bio predradnik jednog stočarskog ranča koji je pripadao korporaciji iz južne Arizone. Pao je s vetrenjače dok je pokušavao da je popravi i slomio vrat. Nisu smeli da traže od njega da se popne gore, ali sudija je odlučio da je greška njegova jer je pio. - Izvini, nisam mislio da zabadam nos. - Dobro je kad se priča o tome. Barem moj analitičar kaže tako. Tom nije bio siguran da li da to shvati kao vic ili ne, pa se odlučio za sigurniju varijantu. Većina ljudi u Nju Hejvenu verovatno ide kod analitičara. - Mislio sam da je tvoj otac bio vlasnik ranča. - Mislio si da sam mala bogatašica? Tom je menjao boje.
    • - Pa jeste, pretpostavio sam tako nešto. Najzad, ti si s Jejla, a tvoja jahačka sposobnost... - Mislio je o Sari. Dosta mu je bilo bogatih devojaka za ceo život, i samo je pretpostavio da je i ona jedna od njih. Sali se nasmejala, ali bio je to gorak smeh. - Morala sam da se borim i za najmanju stvar. A to uključuje i Jejl. Tom oseti kako još više crveni. Bio je nepažljiv u svojim podrazumevanjima. Uopšte nije bila kao Sara. - Uprkos manama - nastavi Sali - moj otac je bio divan otac. Naučio me je da jašem i pucam, da vodim i pratim stoku, da je tranžiram. Posle njegove smrti majka je odlučila da se preselimo u Boston, gde je imala sestru. Radila je kao konobarica u Crvenom jastogu da bi me izdržavala. Išla sam na državni koledž Fremingem, pošto je to bilo jedino mesto na koje sam mogla da se upišem posle prilično bednog obrazovanja u državnoj srednjoj školi. Majka mi je umrla dok sam bila na koledžu. Aneurizma. Desilo se iznenada. Za mene je to bio kraj sveta. A tada se, najzad, desilo i nešto dobro. Imala sam profesorku antropologije koja mi je pomogla da otkrijem da je učenje zanimljivo, da nisam glupa plavuša. Želela je da postanem lekar. Išla sam u medicinsku školu, ali sam se tada zainteresovala za farmaceutsku biologiju, pa posle za etnofarmakologiju. Radila sam predano i stigla na Univerzitet Jejl. Na Jejlu sam upoznala Džulijana. Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam ga prvi put videla. Bilo je na fakultetskom koktelu, on je stajao nasred sobe, pričajući nešto. Džulijan priča divne priče. Pridružila sam se grupi i slušala. Pričao je o svojoj prvoj poseti Kopanu. Izgledao je tako... privlačno. Baš kao jedan od onih starinskih istraživača. - Da - reče Tom - svakako. - A tvoje detinjstvo? - upita Sali. - Kakvo je ono bilo? - Više bih voleo da ne pričam o tome. - Nije pošteno, Tome. Tom uzdahnu.
    • - Imao sam vrlo dosadno detinjstvo. - Sumnjam. - Odakle da počnem? Kako da kažem, rođeni smo na vlastelinskom posedu. Ogromna kuća, bazen, kuvarica, baštovan, domaćica koja je živela s nama, štale, hiljade ari zemlje. Otac nas je zasipao svime. Imao je velike planove za nas. Čitava polica bila je ispunjena knjigama o odgajanju dece, i on je pročitao svaku. Sve one kažu: počnite s velikim očekivanjima. Kad smo bili bebe puštao nam je Baha i Mocarta i oblepljivao naše sobe reprodukcijama slika starih majstora. Kad smo učili da čitamo prekrivao je kuću nalepnicama za svaku sitnicu. Prva stvar koju sam video kad bih ustao iz kreveta bilo je - PRANJE ZUBA, SLAVINA, OGLEDALO - nalepnice su zurile u mene iz svakog ugla sobe. U sedmoj godini svaki od nas je morao da izabere instrument. Ja sam želeo da sviram bubnjeve, ali je otac insistirao na nečem klasičnom, pa sam učio da sviram klavir. Jednom nedeljno smo imali vežbe s kreštavom gospođicom Grir. Vernon je učio obou, Filip violinu. Nedeljom, umesto da idemo u crkvu - otac je bio odlučni ateista - svečano smo se oblačili i držali mu koncert. - O, bože! - Bog je u redu. Isto je bilo i sa sportovima. Svaki od nas je morao da izabere neki sport. Ne za zabavu ili vežbanje, što bih razumeo, nego da se istakne u njemu. Išli smo u najbolje privatne škole. Svaki minut našeg dana je bio isplaniran: časovi jahanja, privatni učitelji, privatni treneri, fudbal, teniski kamp, kompjuterski kamp, božićni skijaški izleti u Taos i Kortinu D'Ampeco. - Grozno. A tvoja majka, kakva je ona bila? - Naše tri majke. Mi smo polubraća. Otac nije imao sreće u ljubavi, moglo bi se reći. - Dobio je starateljstvo nad svom trojicom?
    • - Šta Maks želi, Maks dobije. Razvodi su bili gadni. Naše majke nisu imale velikog udela u našim životima, a moja je ionako umrla dok sam još bio mali. Otac je želeo da nas sam podiže. Nije želeo da se bilo ko meša. Nameravao je da napravi tri genija koji će promeniti svet. Pokušavao je da nam izabere karijere. Čak i devojke. - Žao mi je. To je bilo baš grozno detinjstvo. Tom se pomeri u svojoj mreži, pomalo iznerviran pri-medbom. - Ne bih baš odmore u Kortini nazvao groznim. Na kraju smo nešto i dobili. Ja sam zavoleo konje, Filip renesansno slikarstvo. A Vernon, pa on je bio tip koji se zaljubio u lutanje. - I, znači, on vam je birao devojke? Tom je iskreno poželeo da nije pomenuo taj detalj. - Pokušao je. - I? Tom oseti kako crveni. Nije mogao da spreči. Preplavi ga pomisao na Saru - na savršenu, lepu, prekrasnu, talentovanu, bogatu Saru. - Ko je ona? Izgleda da žene uvek znaju. - Samo devojka s kojom me je otac upoznao. Kćerka njegovog prijatelja. I sasvim ironično, to je bio jedini put kad sam stvarno poželeo da uradim ono što je moj otac želeo. Izlazio sam s njom. Verili smo se. - Šta se desilo? On je pomno pogleda. Činilo se da u tom pitanju ima više od obične znatiželje. Pitao se šta to znači. - Nije išlo. – Nije dodao i onaj deo o tome kako je gronašao Saru kako jaše drugog čoveka u njihovom krevetu. Šta je Sara želela, Sara je dobijala, takođe. Život je kratak, rekla mu je, a ja hoću da doživim sve. Šta je loše u tome? Nije mogla sebi ništa da uskrati. Sali ga je i dalje gledala znatiželjno. Zatim odmahnu glavom. - Tvoj otac je baš primerak. Mogao bi da napiše knjigu kako ne gajiti decu.
    • Tom oseti kako peckanje jeda raste. Znao je da ne treba to da kaže, znao je da će izazvati nevolju, ali nije mogao da se uzdrži. Pa reče: - Otac bi obožavao Džulijana. Odjednom nastupi tišina. Mogao je da oseti Salin uporni pogled na sebi. - Molim? Tom nastavi uprkos samom sebi. - Mislio sam da kažem da je otac želeo da budemo baš takva vrsta osobe kakav je Džulijan. Stenford u šesnaestoj, čuveni profesor na Jejlu, ,,genije u pravom značenju te reči", kako si sama rekla. - Tu primedbu neću da udostojim odgovora - kruto reče, a lice joj se crvenelo od besa kad je uzela knjigu i nastavila da čita.
    • 31 Filip je bio lancima privezan za drvo, s rukama u lisicama na leđima. Crne muve su gmizale po svakom otkrivenom deliću njegove kože na telu, na hiljade njih, jedući mu lice. Nije mogao ništa da uradi dok su mu ulazile u oči, u nos, u ušni kanal. Mahao je glavom, treptao, trzao se da ih odbije, ali su svi napori bili neuspešni. Oči su mu bile gotovo potpuno zatvorene od otoka. Hauser je razgovarao s nekim, tihim glasom, preko satelitskog telefona. Filip nije mogao da čuje reči, ali dobro je poznavao taj smireni, siledžijski ton. Zatvorio je oči. Zaista mu nije bilo važno. Sve što je želeo bilo je da Ha-user okonča njegove muke jednim brzim metkom u glavu. * Luis Skiba je sedeo za stolom, stolicom okrenut ka prozoru, netremice gledajući prema jugu, preko obrisa Menhetna. Četiri dana se nije čuo s Hauserom. Pre pet dana Hauser mu je rekao da prespava. I posle - tišina. Deonice su pale na šest; Komitet za bezbednost je uručio obavezujuće sudske pozive, zaplenio laptop računare i hard-diskove iz poslovnica njihove korporacije. Skotovi su uzeli čak i njegov kompjuter. Pomama prodavanja ispod cene tekla je neometano. Žurnal je ozvaničio da je Uprava za hranu i lekove odlučila da ne odobri floksatein. Standard i Por su se spremali da deonice Lempa svedu na đubre, i prvi put se u javnosti govorilo o Članu 11 Zakona o bankrotu. Tog jutra je morao da kaže ženi da, u ovim okolnostima, moraju odmah da prodaju kuću u Aspenu. To je, najzad, bila njihova četvrta kuća, a koristili su je
    • jednom godišnje na nedelju dana. Međutim, ona nije razumela. Plakala je i plakala i sve se završilo tako što je spavala u sobi za goste. O, bože, hoće li tako da bude? Šta će se desiti ako budu morali da prodaju i svoj dom? Šta će raditi ako budu morali da ispišu decu iz privatne škole? I za sve to vreme nije se čuo s Hauserom. Šta je on, dođavola, radio? Da li mu se nešto desilo? Da li je odustao? Skiba je osetio kako mu znoj obliva čelo. Mrzeo je činjenicu da je njegova i sudbina njegove kompanije u rukama čoveka kao što je Hauser. Telefon s ometačem zazvoni i Skiba doslovce skoči. Bilo je deset sati prepodne. Hauser nikad nije zvao ujutru. Ipak je nekako znao da je to bio on. - Da? — Pokušavao je da ne zvuči kao bez daha. - Skiba? - Da, da. - Kako si? - Dobro. - Jesi li prespavao problem? Skiba proguta pljuvačku. Knedla je opet bila u grlu, osećaj težine u želucu. Nije mogao da se natera da progovori jer mu je grlo bilo začepljeno. Već je dostigao svoju količinu, ali još jedan gutljaj neće da šteti. Ostavljajući slušalicu otvori orman i napuni čašu. Nije se ni potrudio oko vode. - Luise, znam da je ovo gadno. Ali vreme je došlo. Želiš li Kodeks ili ne? Mogu odmah sve da prekinem i da se vra-tim. Sta misliš? Skiba proguta ljutu zlatastu tečnost i glas mu se povrati, ali kao napukli šapat. - Već sam ti nekoliko puta rekao da to nema nikakve veze sa mnom. Ti si deset hiljada kilometara daleko od mene. Nemam nikakvu kontrolu nad tobom. Uradi šta hoćeš. Samo mi donesi Kodeks. - Nisam dobro čuo, taj ometač i... - Samo uradi šta je potrebno! - urlao je Skiba. Mene isključi iz priče!
    • - A ne, ne, ne, neeeeeeee. Ne. Već sam ti objasnio, Skiba. Zajedno smo u ovome, ortak. Skibina ruka je zgrabila telefon ubilačkom snagom. Celo telo mu se treslo. Gotovo da je zamislio kako može da uguši Hausera samo ako bi dovoljno jako stezao. - Da li da ih se oslobodim ili ne? - komedijantski glas je nastavljao. - Ako ne, čak i ako nabavim Kodeks, vratiće se i podneti tužbu protiv tebe, i znaš šta, Luise? To ne možeš da dobiješ. Oduzeće ti Kodeks. Rekao si mi da hoćeš da bude čist, bez komplikacija, bez sudskih parnica. - Daću im tantijeme. Dobiće milione. - Neće oni hteti da posluju s tobom. Imaju druge planove za Kodeks. Zar ti nisam rekao? Ta žena, Sali Kolorado, ima planove, velike planove. - Kakve planove? - Skiba se tresao celim telom. - Oni ne uključuju Lemp, to je sve što te zanima. Gledaj, Skiba, u tome je problem sa svima vama poslovnim ljudima. Ne umete da donesete tešku odluku. - Ti govoriš o ljudskim životima. - Znam. Nije ni meni lako. Merim dobro naspram lošeg. Nekoliko ljudi nestaje u džungli. To je jedna strana. Druga strana je lek koji spasava živote milionima, dvadeset hiljada ljudi koji i dalje imaju posao, deoničari koji te vole umesto što traže tvoju krv, a ti postaješ ljubimac Volstrita jer si izvukao Lemp iz ponora. Još jednom proguta. - Daj mi još jedan dan da razmi-slim o tome. - Ne mogu. Stvari su stigle do kraja. Sećaš li se da sam ti rekao da moram da ih zaustavim pre planina? Luise, samo da ti olakšam duši, to čak i neću ja sam da uradim. Ovde su neki honduraski vojnici, odmetnici, a ja ih jedva držim pod kontrolom. Potpuno su ludi, sposobni za sve. Takve stvari ovde se dešavaju neprekidno. Slušaj, kad bih se sad vratio, ti vojnici bi ih ionako ubili. Pa, Luise, šta treba da uradim? Da ih se oslobodim i donesem ti Kodeks? Ili da se vratim i zaboravim na sve? Moram da završim. Koji je tvoj odgovor?
    • - Uradi to! Nastade statičko šuštanje. - Kaži, Luise. Kaži šta želiš da uradim. - Ubij! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!
    • 32 Dva i po dana posle napada zmije, dok su veslali duž još jednog beskonačnog vodenog kanala, Tom primeti rasvetljavanje močvare, svetlost sunca kroz drveće, i sa zaprepašćujućom iznenadnošću dva kanua izađoše iz močvare Mimbar. Kao da su ušli u novi svet. Bili su na obodu ogromnog jezera čija je voda bila crna kao mastilo. Poslepodnevno sunce se probijalo kroz oblake, a Tom oseti kako ga preplavljuje olakšanje što su konačno na otvorenom, konačno oslobođeni iz zelenog zatvora močvare. Sveži povetarac je oduvao crne muve. Tom je video plavetna brda na drugoj strani, a iza njih jedva primetni obris planina koje streme k nebu. Don Alfonso ustade s pramca i raširi ruke, s lulom u jednoj naboranoj šaci, izgledajući otrcano kao strašilo. - Crna laguna! - uzviknuo je. - Prešli smo Mimbar močvaru! Ja, don Alfonso Bosuas, vodio sam vas dobro i ispravno! Kori i Pingo spustiše motore i pokrenuše ih. Čamci pođoše ka drugom kraju jezera. Tom se odmarao oslonjen na gomilu zaliha uživajući u prijatnom strujanju vazduha, a njegov ljubimac, majmun Dlakavi Momčić, izađe iz džepa i sede na vrh njegove glave, mljackajući i čavrljajući zadovoljno. Tom je gotovo zaboravio kako izgleda povetarac na koži. Napravili su logor na peščanoj obali, na drugom kraju jezera. Kori i Pingo su otišli u lov i vratili se posle jednog sata s odranim i raščerečenim jelenom, s krvavom parčadi obmotanom lišćem palme. - Sjajno! - uzviknu don Alfonso. - Tomase, ješćemo odreske jelena večeras, a ostatak osušiti na dimu za put preko kopna. Don Alfonso je ispekao odreske na vatri, dok su Kori i Pingo pravili pušnicu iznad susedne vatre. Tom je sa zanimanjem gledao kako stručno seku dugačke režnjeve mesa svojim mačetama i prebacuju ih preko šipki, zatim gomilaju vlažne cepanice na vatru, stvarajući mirišljave oblake dima. Odresci su uskoro bili gotovi i don Alfonso ih je poslužio. Dok su jeli, Tom postavi pitanje koje je odavno želeo.
    • - Don Alfonso, kuda idemo odavde? Don Alfonso odbaci kost u mrak iza njih. - U Crnu lagunu utiče pet reka. Moramo otkriti kojom od njih je tvoj otac otišao. - Gde su im izvori? - One izviru u unutrašnjoj oblasti planina. Neke dotiču iz Kordiljera Entre Rios, neke iz Sijera Patuka, a neke iz Sijera Neblinas. Najduža reka je Makaturi i ona izvire na planini Sijera Azul, na pola puta do Pacifičkog okeana. - Jesu li plovne za čamce? - Za niže delove kažu da jesu. - Kažu? - upita Tom. - Nisi tu bio? - Niko od mog naroda nije tu bio. Ta zemlja je vrlo opasna. - Kako? - Životinje se ne plaše ljudi. Ima zemljotresa, vulkana i loših duhova. Postoji grad demona iz koga se niko nije vratio. - Grad demona? - upita Vernon, iznenada zainteresovan. - Da. La Ciudad Blanca. Beli grad. - Kakav je to grad? - Bogovi su ga nekad davno podigli, a sad je u ruševi-nama. Vernon je oglodao kost, a zatim je bacio u vatru. Običnim glasom reče: - Eto odgovora. - Odgovora na šta? - Kuda je otac otišao. Tom ga je gledao netremice. - To je baš veliki skok u razmišljanju. Otkud znaš? - Ja to ne znam. Ali to je baš vrsta mesta na kakvo bi otac otišao. Voleo bi takvu priču. I sigurno bi je proverio. A takve priče su često zasnovane na stvarnosti. Kladim se da je tamo pronašao izgubljeni grad, neku veliku, staru ruševinu. - Ali misli se da nema ruševina u ovim planinama. - Ko to kaže? - Vernon je uzeo još jedan odrezak iz palminog lista i navalio. Tom se seti Dereka Dana, vrlo crvenog lica, i njegovih maglovitih tvrdnji da anakonde ne jedu ljude. Okrenu se ka don Alfonsu. - Da li je Beli grad opštepoznata stvar?
    • Don Alfonso polako klimnu glavom; lice mu se zgrčilo u naboranu masku. - Priča se o njemu. - Gde je on? Don Alfonso odmahnu glavom. - Nema stalno mesto nego se kreće po najvišim vrhovima Sijere Azul, stalno se premeštajući i skrivajući u planinskoj izmaglici. - Dakle to je mit. - Tom baci pogled na Vernona. - O, ne, Tomase, stvaran je. Kažu da se do njega dola-zi samo ako se pređe sutjeska bez dna. Oni koji se okliznu i padnu umiru od užasa, a njihovo telo pada sve dublje dok ne ostanu samo kosti, pa i kosti padaju još dublje dok se ne raspadnu. Na kraju ništa od njih ne ostaje osim koštane prašine koja večno propada kroz tminu. Don Alfonso baci parče drveta u vatru. Tom je gledao kako se prvo dimi, pa počinje da gori, a plamenovi ga jedu. Beli grad. - Nema izgubljenih gradova u današnje vreme - reče Tom. - Grešiš što se toga tiče - reče Sali. - Ima desetine, možda i stotine izgubljenih gradova, na mestima kao što su Kambodža, Burma, pustinja Gobi, a posebno ovde u Srednjoj Americi. Kao na primer Oblast Q! Oblast Q? - Već trideset godina iz Oblasti Q stižu ogromne količine opljačkanih stvari, što izluđuje arheologe. Oni znaju da to mora biti veliki grad Maja, verovatno u ravnicama Gvatemale, ali ne mogu da ga pronađu. U međuvremenu, pljačkaši ga rasturaju, kamen po kamen, i prodaju plen na crnom tržištu. - Otac je visio po barovima - reče Vernon - i kupovao ture pića Indijancima, drvosečama i tragaocima za zlatom, slušajući ćeretanja o ruševinama i izgubljenim gradovima. Čak je naučio malo indijanskog jezika. Sećaš se, Tome, kako je započinjao takve priče na večernjim zabavama?
    • - Uvek sam mislio da izmišlja. - Slušaj - nastavi Vernon - razmisli o tome za trenu-tak. Otac ne bi zidao novu grobnicu da bi se sahranio u njoj. Prosto bi ponovo upotrebio jednu od grobnica koje je nekad davno opljačkao. Niko ništa ne reče u trenutku, a zatim Tom reče: - Vernone, to je genijalno. - A ima i lokalne Indijance da mu pomognu. Vatra je pucketala. Zavladala je mrtva tišina. - Ali otac nikad nije pomenuo Beli grad - reče Tom. Vernon se nasmeši. - Upravo tako. Znaš zašto ga nikad nije pomenuo? Zato što je to bilo njegovo veliko otkriće, ono koje mu je omogućilo početak. Ovde je stigao bez pare, a vratio se s brodom punim blaga i započeo svoj galerijski posao. - Ima smisla. - Naravno da ima smisla. Kladim se s tobom u šta god hoćeš da se tu vratio da bude sahranjen! To je savršen plan. Mora da postoji nebrojeno mnogo grobnica u takozvanom Belom gradu. Otac je znao gde su jer ih je lično orobio. Sve što je trebalo da uradi bilo je da se vrati i smesti u jednu od njih, uz pomoć lokalnih Indijanaca. Taj Beli grad postoji, Tome. - Mene si ubedio - reče Sali. - Ćak znam kako je otac kupio pomoć Indijanaca reče Vernon, smešeći se sve više. - Kako? - Sećaš se onih kuvarskih recepata koje je policajac u Santa Feu pronašao u očevoj kući, i onog otmenog francuskog i nemačkog kuhinjskog pribora što je otac poručio neposredno pre odlaska? Tako im je platio - šerpe i lonci za domoroce. reče: Don Alfonso pročisti grlo glasno i nametljivo. Kad je privukao njihovu pažnju, - Sve je to besmislica. - Zašto? - Zato što niko ne može da ode u Beli grad. Vaš otac ni-kad nije mogao da ga pronade. Čak i ako jeste, grad je naseljen demonima koji bi ga ubili i ukrali mu dušu. Postoje vetrovi koji bi ga vraćali, izmaglica koja bi mu remetila oči i um, izvor vode koja briše pamćenje. - Zustro odmahnu glavom. - Ne, to je nemoguće.
    • - Kojom rekom se stiže tamo? Don Alfonso namršti obrve. Njegove krupne oči iza pr-ljavih stakala delovale su veoma nesrećno. - Čemu će vam taj nekoristan podatak? Kažem vam da je to nemoguće. - To nije nemoguće i mi tamo idemo. Don Alfonso je gledao Toma netremice ceo jedan dugi minut. Potom je uzdahnuo i rekao: - Jednim delom se ide uz reku Makaturi, ali njom ne možete dalje od Vodopada. Sijera Azul leži mnogo dana iza Vodopada, iza planina i kotlina i još planina. Takvo putovanje je nemogućno. Vaš otac nije mogao da ga izvede. - Don Alfonso, ti ne poznaješ našeg oca. Don Alfonso napuni lulu, a ruka kojom ju je držao se tresla. - Sutra - reče Tom - idemo uz Makaturi ka Sijera Azul. Don Alfonso je zurio u vatru. - Ideš li s nama, don Alfonso? - Moja je sudbina da idem s vama, Tomase - meko reče. - Naravno, svi ćemo pomreti pre nego što stignemo do Sijera Azul. Ja sam starac i spreman sam da umrem i sretnem Svetog Petra. Ali tužno mi je da vidim da Kori i Pingo umru, da Vernon umre, i da vidim da kurandera umre, koja je tako lepa i s mnogo godina ljubavi pred sobom. I bilo bi mi vrlo tužno da vidim da ti umreš, Tomase, zato što si ti sad moj prijatelj.
    • 33 Tom nije mogao da spava zbog razmišljanja o Belom gradu. Vernon je bio u pravu. Bilo je tako očigledno da se Tom pitao zašto se on sam toga nije setio ranije. Dok se prevrtao, Momčić je kreštao izluđujuće, i najzad se uspeo uz držač mreže i zaspao u rogovima iznad Tomove glave. Oko četiri sata ujutru Tom je odustao. Ustao je iz svoje mreže, založio novu vatru u pepelu stare i stavio lonac vode da se kuva. Momčić je sišao, još uvek uznemiren, popeo mu se u džep i nakrivio glavu da se počeše pod bradom. Don Alfonso se uskoro pojavio, seo i prihvatio šolju kafe. Dugo su sedeli u mraku džungle, bez reči. - Razmišljao sam o nečemu - reče Tom. - Kad smo napustili Pito Solo, govorio si kao da se nikad nećeš vratiti. Zbog čega? Don Alfonso je pijuckao kafu, naočare su odbijale svetlu-cavi sjaj vatre. - Tomasito, kad dođe vreme dobićeš odgovor na ovo i mnoga druga pitanja. - Zašto si pošao na ovo putovanje? - Tako je proreknuto. - To nije dobar razlog.
    • Don Alfonso okrenu lice prema Tomu. tome. - Sudbina nije razlog. Ona je objašnjenje. Nećemo više razgovarati o * Makaturi je bila najšira od svih pet reka koje su uticale u Crnu lagunu. Bila je i plovnija od Patuke, duboka i čista, bez peščanih sprudova ili skrivenih panjeva. Dok ih je motor vodio uz reku sunce se pojavilo iznad dalekih brda, bojeći ih zelenkastozlatnom bojom. Don Alfonso je zauzeo svoje uobičajeno mesto na tronu, na vrhu gomile zaliha, ali mu se raspoloženje promenilo. Više nije nudio filozofska razmišljanja o životu, nije pričao o seksu, nije se žalio na svoje nezahvalne sinove niti imenovao ptice i životinje. Samo je sedeo, pušio i zurio ispred sebe zabrinutih očiju. Dva čamca su nastavila uzvodno u tišini, nekoliko sati. Kad su zašli za jednu krivinu pojavilo se ogromno drvo, postavljeno preko reke, koje im je preprečilo put. Nedavno je palo i lišće je još bilo zeleno. - Ovo je čudno - promrmlja don Alfonso. Viknuo je Koriju i on uspori čamac da bi omogućio Pingovom čamcu, koji je bio iza njih, da prođe i stigne ih. Vernon je bio na sredini čamca, naginjao se prema pramcu, izlažući se suncu. Mahnuo im je dok su prolazili. Pingo je usmerio kanu prema daljoj obali reke gde je oboreno drvo bilo najtanje i zato najlakše da se proseče. Iznenada, don Alfonso se opruži prema ručici motora i gurnu je iz sve snage udesno. Njihov kanu skrenu i nagnu se do prevrtanja. - Lezite dole! - vikao je. - Dole! Istog trenutka se začulo praštanje automatskog oružja iz šume. Tom se baci na Sali i gurnu je na dno čamca, dok su meci cepali bok kanua, obasipajući ih iverjem. Čuo je metke kako pljuskaju u vodu oko njih i viku napadača. Okrenuo je glavu i video don Alfonsa kako čuči na krmi, s jednom rukom i dalje na ručici motora, upravljajući ih prema zaklonu rečnog nasipa. Nezemaljski krik podiže se iz čamca iza njih. Neko je bio pogođen. Tom je ležao preko Sali. Nije mogao ništa da vidi osim gomile njene plave kose i izgrebano drveno korito ispod njih. Vrisak iz drugog čamca je i dalje trajao - neljudski jecaj užasa i straha. Tom pomisli: To je Vernon. Vernon
    • je pogođen. Pucnjava se nastavila, ali kao da su meci preletali iznad njihovih glava. Čamac nekoliko puta zagreba dno, a propeler motora poče da melje kamenje. Pucanje i vrištanje prekidoše se u istom trenu. Dospeli su do rečnog nasipa. Don Alfonso se podiže na noge i pogleda unazad. Tom je čuo kako nešto viče na toaka jeziku, ali nije bilo odgovora. Tom oprezno ustade, dižući Sali. Na obrazu je imala kapljice krvi na mestima gde ju je iverje poseklo. - Jesi li dobro? Nemo je klimnula glavom. Čamac je sad plovio uz visok rečni nasip od šljunka i šiblja, gotovo ispod visećih žbunova. Tom je seo i okrenuo se prema zadnjem čamcu dozivajući brata. - Vernone! Vernone! Jesi li pogođen? - Mogao je da vidi okrvavljenu ruku kako stiska ručicu motora zadnjeg kanua. - Vernone! — vrištao je Tom. Vernon se uspravi na sredini čamca, sav se tresući. Izgledao je zatečeno. - Vernone! Pobogu, jesi li dobro? - Pingo je povređen. - Koliko teško? - Vrlo teško. Sa uzvodnog dela reke čuo se motor kako kašlje i grmi, a zatim još jedan. Tom je mogao da čuje udaljenu viku. Don Alfonso je održavao čamac što je moguće bliže obali. Vernon je preuzeo ručicu motora svog čamca i pratio ih. - Ne možemo im pobeći - reče Tom. Sali se okrenu Koriju. - Dodaj mi svoju pušku. Kori je pogleda bez razumevanja. Ne sačekavši, Sali zgrabi pušku, proveri da li je napunjena, otkoči je i čučnu na krmu. - Ne možeš ih time zaustaviti - viknu joj Tom. - Imaju automatsko oružje.
    • - Ali ih svakako mogu usporiti. Tom je mogao da vidi kako oba njihova čamca skreću za krivinu, a vojnici ih ciljaju svojim oružjem. - Usporiš? Tom je čuo jedan hitac iz Saline puške baš u trenutku kad su meci puščane vatre prozujali kroz rastinje koje se nadvijalo nad njima, obasipajući ih kišom lišća. Pucanj je imao željeno dejstvo - dva čamca su promenila položaj i u panici potražila zaklon nasipa. Sali pade pored Toma. Don Alfonso je upravljao njihovim čamcem neposredno ispod nasipa, a propeler je udarao u kamenje i ječao kao da je silom izguran iz vode. Još metaka je prozujalo iznad njihovih glava, a kad je jedan od njih pogodio motor čuo se tup metalni udarac. Motor je zagalamio, zatim zasiktao kad ga je zahvatila vatra, i pogurala čamac širom stranom ka sporoj struji. Vatra se širila neverovatnom brzinom, a plamenovi su skakali s gumenog creva za benzin koje se topilo. Pramac Pingovog i Vernonovog čamca udari u korito njihovog čamca otpozadi, zgnječivši ga dok je plamteći gas počeo da se širi po dnu njihovog čamca; plamenovi su lizali oko rezervoara. -Napolje! - dreknu Tom. - Eksplodiraće. Zgrabite šta možete! Bacili su se preko bokova čamaca u plićak duž nasipa. Vernon i Kori uhvatiše Pinga i poneše ga uz nasip. Još jedan prasak automatskog oružja udari u obalu iznad njih, rušeći zemlju i oblutke, ali je Salin pucanj učinio vojnike opreznijim pa su održavali razdaljinu. Begunci se uzveraše uz zemljani nasip i sakriše u zaklon ispod visećeg rastinja, hvatajući dah. - Moramo da nastavimo da hodamo - reče Tom. Na vrhu nasipa Tom još jednom baci pogled iza sebe. Video je njihove čamce kako odlaze nošeni strujom, u plamenu. Čula se prigušena eksplozija kad je rezervoar za benzin u jednom od čamaca eksplodirao, šaljući vatrenu loptu u vazduh. Čamci s vojnicima su se oprezno kretali
    • ka obali. Sali, noseći i dalje Korijevu pušku, kleknu na koleno i ispali još jedan hitac kroz zavesu rastinja. Povukli su se dublje u šumu, smenjujući se u nošenju Pinga, probijajući se kroz gusti čestar. Tom je čuo još pucnjeva s leđa, praćenih povremenim hicima kroz šumu i prigušenim buuum kad je i drugi rezervoar eksplodirao. Muškarci su očigledno pristali sa svojim čamcima i bez mnogo žara ih lovili. No kako su ulazili dublje u šumu, sporadični pucnji su postajali slabiji dok u jednom trenutku nisu sasvim prestali. Zaustavili su se na malom proplanku. Tom i Vernon su polegli Pinga i Tom sa sagnuo nad njim očajnički pokušavajući da mu opipa puls. Nije ga bilo. Pronašao je ranu. Bila je zastrašujuća. Rasprskavajući metak je pogodio Pinga u leđa, između lopatica, i snažnom silinom prošao kroz grudi ostavljajući zjapeću rupu promera dvadesetak centimetara. Prošla je pravo kroz srce. Bilo bi zapanjujuće da je poživeo i sekund posle takve povrede. Tom pogleda Korija letimično. Na njegovom licu je bio potpuno smrznut izraz. - Žao mi je. Don Alfonso reče: - Nema vremena za žaljenje. Mora-mo dalje. - I da ostavimo telo ovde? Kori će ostati s njim. Ali vojnici sigurno dolaze... Don Alfonso ga preseče. - Da. I Kori mora da uradi ono što mora. - Okrenu se prema Sali. - Ti zadrži njegovu pušku i municiju. Više nećemo videti Korija. Hajdemo. - Ne možemo ga ostaviti ovde! - pobuni se Tom. Don Alfonso zgrabi Toma za ramena. Ruke su mu bile iznenađujuće snažne, kao mengele. Govorio je tiho, ali odlučno. - Kori ima nezavršena posla s ubicama svog brata. - Bez puške? - Sali upita Korija dok je on iz svoje kožne torbe vadio olupanu kutiju s municijom i pružao joj.
    • - U džungli su korisnije nečujne strele. Ubiće ih dovoljno da može časno da umre. Takav je naš način. Ne mešajte se u to. - I ne osvrćući se, don Alfonso zamahnu mačetom kroz zid rastinja i zagnjuri se u nastali otvor. Pratili su ga, boreći se da održe korak sa starcem koji se kretao brzo i tiho kao slepi miš. Tom nije imao pojma kuda idu. Satima su hodali uz gudure i niz njih, povremeno deljući stabljike bambusa i paprati. Na njih su padali mravi koji su ih ujedali i mileli niz njihove košulje, a don Alfonso je nekoliko puta probo male zmije svojom mačetom odgurnuvši ih u stranu. Nakratko je padala kiša i bili su skroz mokri. Sunce je izašlo pa su se pušili. Oblaci insekata su ih pratili, nemilosrdno ih ujedajući. Niko nije govorio. Niko nije ni mogao da govori. Samo tako su mogli da nastave dalje. Posle mnogo sati sunce je počelo da zamire u krošnjama drveća. Don Alfonso stade. Bez reči sede na palo deblo drveta, izvadi lulu i zapali je. Tom je gledao kako je šibica buknula i pitao se koliko ih još imaju. Izgubili su gotovo sve u izgorelim čamcima. - I šta sad? - upita Vernon. - Sad logorujemo - odgovori don Alfonso. Pokazao je mačetom. - Zapali vatru. Tamo. Vernon se baci na rad, a Tom mu je pomogao. Don Alfonso uperi mačetu u Sali. - Ti - u lov. Možda si žensko, ali pucaš kao muškarac i imaš hrabrost muškarca. Tom pogleda Sali. Lice joj je gorelo, plava kosa bila zamršena, puška okačena o rame. Na njenom licu je video sve ono što je i sam osećao - zgroženo iznenađenje zbog napada, užas zbog Pingove smrti, strepnju zbog gubitka opreme, odlučnost da preživi. Klimnula je glavom i otišla u šumu. Don Alfonso je gledao u Toma. - Ti i ja ćemo podići udžericu. Sat kasnije pala je noć. Sedeli su oko vatre, jeli ostatke gulaša skuvanog od velikog glodara koga je Sali
    • ulovila. Mala baraka pokrivena granjem je bila po strani, a don Alfonso je sedeo ispred gomile palminog lišća, cepajući ga na trake i pletući viseće mreže. Ćutao je sve vreme, osim kad je davao jezgrovita uputstva. - Ko su bili oni vojnici? - upita Tom don Alfonsa. Don Alfonso je vredno radio oko mreža. - To su bili vojnici koji su došli uzvodno s tvojim drugim bratom Filipom. - Filip nikad ne bi odobrio napad na nas - reče Vernon. - Ne - reče Tom. Osetio je kako mu je srce potonulo. Mora da je nastala neka pobuna u Filipovoj grupi ili se nešto drugo desilo. U svakom slučaju, Filip je u ozbiljnoj opasnosti - ako već nije mrtav. Nepoznati neprijatelj je, dakle, morao biti Hauser. On je ubio dva policajca u Santa Feu, on je organizovao njihovo hvatanje u Brusu, on je bio iza poslednjeg napada na njih. - Pitanje je - reče Sali - idemo li dalje ili se vraćamo. Tom klimnu glavom. - Bilo bi samoubistvo da nastavimo - reče Vernon. Nemamo ništa - ni hranu, ni odeću, ni šatore, ni vreće za spavanje, ni hranu. - Filip je ispred nas - reče Tom. -I u nevolji je. Prilično je očigledno da je Hauser iza ubistva dva policajca u Santa Feu. Nastade tišina. - Možda treba da se vratimo, obnovimo zalihe i ponovo dođemo ovde. Ovakvi nećemo moći da mu pomognemo. Tom baci pogled na don Alfonsa koji je spretno pleo. Osetio je iz brižljivog izraza nezainteresovanosti na starčevom licu da ima određeno mišljenje. Uvek je tako izgledao kad se spremao da se suprotstavi. - Don Alfonso? - Da? - Šta ti misliš? Don Alfonso položi mrežu i protrlja ruke. Pogledao je Toma u oči.
    • - Ja ništa ne mislim. Umesto toga hoću da iznesem činjenice. - Koje su? - Iza nas je smrtonosna močvara u kojoj voda opada svakodnevno. Nemamo kanu. Trebaće nam barem nedelju dana da napravimo jedan. A mi ne smemo da ostanemo na jednom mestu nedelju dana, jer će nas vojnici pronaći. Pravljenje kanua stvara oblake dima koji će svima biti jasan znak. Zato moramo neprekidno da hodamo, peške, kroz džunglu, prema Sijera Azul. Vratiti se znači umreti. Ja sam izneo činjenice. 34
    • Markus Hauser je sedeo na panju kraj vatre, čerčil mu je bio u ustima, čistio je stejr AUG. Oružje to nije zahtevalo, ali je za Hausera taj ponavljajući fizički postupak imao značaj mantre. Puška je uglavnom bila izrađena od fine, mašinski obrađene plastike, što je Hauser voleo. Povukao je okidač, uhvatio cev puške i, koristeći levi palac, pritisnuo i namestio zasun. Okrenuo je cev u pravcu kazaljke na satu i povukao unapred. Oslobodila se s prikladnom glatkoćom. S vremena na vreme bacao je pogled prema šumi gde je Filip bio zavezan lancima, ali se nije čuo ni zvuk. Ranije tog dana čuo je oglašavanje jaguara, urlik osujećenosti i gladi, i nije želeo da njegov zarobljenik bude pojeden, barem ne pre nego što dokuče kuda je stari Maks otišao. Nagomilao je još drva na vatru da osvetli mrak i spreči jaguara da se prikrade. Desno od njega, reka Makaturi je tekla pored logora, a njeni virovi su meko pljeskali i grgotali. Noć je bila lepa, za promenu, plišano nebo poprskano zvezdama koje su se ogledale na površini reke kao bledo poigravanje svetlosti. Bilo je skoro dva sata ujutru, ali je Hauser bio jedan od onih srećnika kojima je bilo potrebno samo četiri sata spavanja u toku noći. Bacio je još jedan panj na vatru da pojača svetlost, pa otkoči bravu. Njegova ruka je nežno pomilovala glatke delove plastike i metala - jedan topao, drugi hladan - s uživanjem je mirisao ulje za podmazivanje i slušao škljocanje dobro obrađenih delova dok su se razdvajali. Još nekoliko uvežbanih pokreta i puška je ležala ispred njega, razdvojena na svojih šest osnovnih delova. Procenio je težinu svakog dela, pregledao ga, očistio, prelazeći rukom preko njega i počeo ponovo da ih sklapa. Radio je polako, sanjarski čak nikakva brzina u osnovnim stvarima. Čuo je jedva čujni zvuk, zujanje čamaca koji su se vraćali. Zastao je pažljivo osluškujući. Zadatak je bio izvršen i ljudi su se vraćali na vreme. Hauser je bio zadovoljan. Čak ni grupa nesposobnih honduraskih vojnika nije mogla da zezne tako jednostavnu akciju. Ili su ipak mogli? Video je kako se iz mračne vode otelotvoruje kanu, ali s tri umesto pet vojnika u njemu. Čamac je pristao uz veliki kamen koji je služio kao pristanište. Dva čoveka iskočiše, svetli oblici naspram tame, i pomogoše trećem čoveku da izađe. Hodao je ukočeno i Hauser ču bolno stenjanje. Tri čoveka, a poslao je pet. Namestio je kundak, vratio bravu nazad i pomerio zasun ulevo, radeći po osećaju, dok su mu oči bile prikovane za osobe koje su se kretale prema vatri. Muškarci su prilazili snebivljivo, nervozno, a jedan vojnik je pridržavao svog ranjenog kolegu. Metar duga strela mu je prošla kroz
    • butinu, kraj s perjem je virio pozadi, metalni vrh spreda. Nogavica je bila pocepana i kruta od skorene krvi. Zastali su ništa ne govoreći, gledali u zemlju, posramljeno se premeštali s noge na nogu. Hauser je čekao. Veličina njegove greške - poverenje u ljude da će izvesti jednostavnu naredbu - bila je očigledna. Vratio se sklapanju puške, uvrćući cev nazad na mesto, a zatim postavljajući magazin koji je s klikom skliznuo. Čekao je, s puškom na kolenima, s ledenim osećanjem u srcu. Tišina je bila razapinjuća. Jedan od njih će morati da progovori. - Jefe..*( Sp.: poglavar, vođa, ovde u smislu šef, gazda. (Prim. prev.) ) - započe poručnik. Čekao je izvinjenje. - Ubili smo dvojicu, jefe, i spalili njihove čamce i zalihe. Njihova tela su u kanuu. Hauser sačeka pa reče: - Koju dvojicu? Nastupila je nervozna pauza. - Dvojicu Toaka Indijanaca. Hauser je ostao nem. To je bila propast. - Starac koji je s njima video je zamku pre nego što smo stigli da otvorimo vatru - nastavi teniente. - Okrenuli su se. Gonili smo ih niz reku, ali su uspeli da se domognu zemlje i pobegnu u džunglu. Spalili smo im čamce i zalihe. Potom, dok smo ih jurili kroz džunglu, jedan Toaka nas je sačekao u zasedi. Imao je luk i strelu, što je bilo gore po nas. Nismo mogli da odredimo gde je sve dok nije ubio dvojicu od nas, a trećeg ranio. Tek tad smo ga ubili. Znaš i sam kakvi su ti Indijanci iz džungle,nečujni kao jaguar... Glas mu je zamro u jadu. Premeštao se nervozno s noge na nogu, a čovek sa strelom u butini ispusti nevoljni jauk. - Dakle, vidiš, jefe, ubili smo dvojicu, a ostale oterali u džunglu bez potrepština, bez hrane, bez ičega, i tamo će sva-kako umreti... Hauser ustade. - Izvini, teniente, ovom čoveku je odmah potrebna nega. - Si, senjor.
    • S puškom u jednoj ruci Hauser ustade, a slobodnu ruku stavi oko ranjenog čoveka, oslobađajući vojnika koji ga je do tad pridržavao. Nagnuo se i nežno rekao: - Hajde sa mnom. Dozvoli mi da se pobrinem za tebe. Teniente je čekao pored vatre, obešenog lica. Hauser pomože čoveku i odvede ga od vatre. Čovek je jaukao hramljući. Koža mu je bila vrela i suva; imao je groznicu. - Polako - reče Hauser. - Premestićemo te ovde i srediti. - Poveo ga je pedesetak metara dublje u mrak, izvan kruga osvetljenja logorske vatre i smestio ga na panj. Čovek se ljuljao, jaukao, ali uz Hauserovu pomoć uspeo je da sedne. Hauser ukloni njegovu mačetu. - Senjor, pre nego što presečete strelu dajte mi viski. -Čovek je cvileo, izbezumljen od straha. - Neće trajati ni sekund. - Nežno potapša čoveka po ra-menu. - Neće trajati ni minut. Obećavam ti, zahvat će biti bezbolan. - Ne, senjor, molim, prvo viski... Držeći mačetu, Hauser se nagnuo nad strelu. Čovek se ukočio škripeći zubima, izbezumljeno zureći u mačetu i ne primećujući ništa drugo. U međuvremenu, Hauser podiže cev stejr AUG-a na nekoliko centimetara od potiljka čovekove glave. Prebacio je oroz na automatsku paljbu i kratko ga pritisnuo. Vatra je pogodila čoveka iskosa, a njena jačina ga odbacila unazad s panja na zemlju; trgnuo je glavom, a zatim se potpuno smirio. Nastao je muk. Hauser se vratio u logor, oprao ruke i ponovo seo kraj vatre. Podigao je dopola popušeni čerčil i ponovo ga zapalio gorućom grančicom. Dva vojnika ga nisu gledala, ali neki od ostalih, začuvši buku, izadoše iz svojih šatora. Držali su puške i gledali naokolo, zbunjeni i uzbuđeni. - Ništa važno - reče Hauser odmahujući im da odu. -Čoveku je bio potreban hirurški zahvat. Bio je kratak, bez-bolan i uspešan. Hauser je uklonio cigaru, popio gutljaj iz pljoske s bedra, a onda vratio cigaru u usta i uvukao dim. Samo se delimično osvežio. Nije bilo prvi put da je napravio grešku poveravajući jednostavan zadatak ovim honduraskim vojnicima i da je doživeo neuspeh.
    • Na nesreću, on je bio samo jedan i nije mogao da postigne sve. To je uvek bio problem uvek. Hauser se okrenu tenienteu i nasmeši. - Ja sam jako dobar hirurg, teniente, ako ti ikad bude zatrebalo. 35 Sledeći dan su proveli u logoru. Don Alfonso je isekao džinovski naramak palminog lišća i najveći deo dana proveo cepajući ih u žilave trake i pletući rančeve i mreže od njih. Sali je otišla u lov i vratila se s malom antilopom koju je Tom obradio i sušio iznad vatre. Vernon je skupljao voće i koren manioke. Do kraja dana su imali malu zalihu hrane za put. Pregledali su šta je ko spasao iz čamca. Imali su nekoliko kutija vodootpornih šibica, kutiju municije s trideset magazina, a u Tomovoj torbi je bio i mali svi rešo i komplet aluminijumskog posuđa, lonci i tiganji, dve boce plina i tuba sredstva protiv komaraca. Vernon je pobegao s dvogledom oko vrata. Don Alfonso je imao pun džep slatkiša, tri lule, dva pakovanja duvana za lulu, mali kremen i zamotanu ribarsku vrpcu s udicama, što je sve bilo u njegovoj masnoj kožnoj torbi koju je zgrabio iz gorućeg kanua. Svi su imali svoje mačete jer su im bile zadenute za pojaseve u trenutku napada. Sledećeg jutra su krenuli. Tom je raščišćavao stazu zamasima sveže naoštrene mačete, a don Alfonso je išao iza njega mrmljajući kojim putem da ide. Posle nekoliko kilometara raščišćavanja žbunja izašli su na staru životinjsku stazu koja je vodila kroz prohladnu šumu drveća s glatkom korom. Svetlost je bila prigušena i gotovo da uopšte nije bilo rastinja pri tlu. Tišina je vladala šumom. Izgledalo je kao da hodaju kroz kolonadu prostrane zelene katedrale. Rano poslepodne staza je dospela do podnožja planin-skog venca. Zemlja se uzdizala od šumskog poda postajući zapletena kosina stena prekrivenih mahovinom. Staza gotovo da je išla pravo nagore. Don Alfonso se penjao zadivljujućom brzinom, a Tom i ostali su se borili da ga prate, iznenađeni starčevom krepkošću. Što su bili na većoj visini vazduh je postajao svežiji. Raskošno drveće džungle ustupalo je mesto svojim patuljastim, iskrivljenim planinskim rođacima, sa čijih je grana visila mahovina. Kasno poslepodne izašli su na zaravnjeni greben koji se naglo završavao stenama u obliku listova. Prvi put su imali pogled na celu džunglu koju su upravo prošli. Tom obrisa čelo. Planina je padala kao čarobna smaragdna kosina, gotovo kilometar do zelenog okeana života ispod nje. Veliki kumulusni oblaci su se kretali iznad njihovih glava. - Nisam znala da smo ovako visoko - reče Sali.
    • - Hvala Presvetoj Majci što smo ovako daleko doputovali - reče don Alfonso stišanim glasom, spuštajući svoj ranac od palminog lišća. - Ovo je dobro mesto za logorovanje. - Seo je na panj, zapalio lulu i počeo da naređuje. - Sali, ti i Tom idete u lov. Vernone, ti ćeš najpre založiti vatru, a posle sagraditi baraku. Ja ću da se odmaram. Naslonio se, lenjo pućkao, poluzatvorenih očiju. Sali baci pušku na rame i oni pođoše, prateći životinjsku stazu. - Nisam imao priliku da ti zahvalim što si pucala na one vojnike - reče Tom. - Verovatno si nam spasla živote. Zaista imaš petlju. - Ti si kao don Alfonso - iznenađen si što žena ume da barata puškom. - Ja govorim o sabranosti tvog uma, ne o tvom pucanju, ali da, moram da priznam, iznenađen sam. - Dozvoli mi da te obavestim da smo u dvadeset prvom veku i da žene rade iznenađujuće stvari. Tom odmahnu glavom. - Jesu li svi u Nju Hejvenu tako nabrušeni? Ona mu okrenu hladne zelene oči. - Hoćemo li da nastavimo s lovom? Tvoje brbljanje plaši životinje. Tom zatomi svaki dalji komentar, i umesto toga je gledao kako se njeno vitko telo kreće kroz džunglu. Ne, uopšte nije bila kao Sara. Jasna, odrešita, otvorena. Sara je bila blaga; nikad nije govorila šta zaista misli, nikad nije govorila istinu, bila je prijatna čak i prema ljudima koje nije podnosila. Uvek je više uživala u prevari. Nastavili su da hodaju, bezglasnim koracima po mokrom, gipkom lišću. Suma je bila prohladna i gusta. Kroz pukotine u drveću Tom je video reku Makaturi kako se presijava, kao orijentalni krivi mač, kroz kišnu šumu daleko ispod njih. Sa šumske padine iznad njih začu se grleni zvuk. Zvučao je kao da je bio ljudski, samo dublji, grleniji. - To - reče Sali - zvuči kao neka mačka. - Mačka - kao jaguar. - -Da.
    • Kretali su se bokom uz bok kroz zelenilo, uklanjajući lišće i paprat s puta. Planinska kosina je bila začuđujuće tiha. Čak su i ptice prestale da cvrkuću. Gušter šmugnu uz deblo. - Strašno je čudno ovde - reče Tom. - Nestvarno. - To je oblačna šuma - reče Sali. - Kišna šuma na velikoj visini. - Nastavila je da hoda unapred sa spremnom puškom. Tom ju je pratio. Još jednom se čuo isti zvuk, dubok i odzvanjajući. Sada je to bio jedini zvuk u šumi koja je bila neprirodno tiha. - Zvučalo je kao da je bliže - reče Tom. - Jaguar se mnogo više plaši nas nego mi njega - reče Sali. S teškom mukom su se uspeli uz kosinu pokrivenu ogromnim stenama, provlačeći se kroz njihova mahovinasta lica i dospeli do gustiša od bambusove trske. Sali ga je zaobišla. Oblaci su ih već pritiskali, a pramenovi magle lebdeli kroz drveće. Vazduh je mirisao na vlažnu mahovinu. Vidik ispod njih je nestao u belini. Sali zastade, podiže pušku, sačeka. - Šta je to? - prošapta Tom. - Napred. Šunjali su se unapred. Ispred njih je bila druga grupa ogromnih, mahovinom prekrivenih stena, skotrljanih i zgo-milanih; pravile su saće tamnih rupa i šupljina. Tom je stajao iza Sali, čekajući. Izmaglica se brzo kretala čineći od drveća samo obrise. Magla je upila nestvarno zelenilo iz pejzaža, pretvarajući ga u tamnosivoplavo. - Nešto se mrda u stenama - prošaptala je. Čekali su, čučeći. Tom je osećao kako se izmaglica skuplja oko njega, kvaseći mu odeću. Posle dugih deset minuta pojavila se glava na jednom od otvora stena, s dva sjajna crna oka, i životinja nalik divovskom zamorcu je izašla njuškajući. Istovremeno odjeknu pucanj, životinja glasno skiknu i prevrnu se stomakom nagore. Sali ustade, nesposobna da sakrije osmeh zadovoljstva. - Odličan hitac - reče Tom. - Hvala. Tom izvuče mačetu i priđe životinji da je proveri. - Ja ću nastaviti.
    • Tom klimnu glavom i prevrnu životinju nogom. To je bio veliki glodar, žutih sekutića, okrugao i debeo, guste dlake. Tom je zamahnuo mačetom, nimalo radostan zbog posla koji ga je očekivao. Rasporio je životinju, izvadio utrobu i unutrašnje organe, odsekao šape i glavu i odrao je. Miris krvi je bio jak. Koliko god da je bio gladan počeo je da gubi apetit. Nije bio gadljiv - kao veterinar je video dovoljno krvi - ali mu se nije dopadalo da učestvuje u ubijanju umesto u lečenju. Čuo je još jedan zvuk, ovog puta vrlo dubok urlik. Zastao je, oslušnuo. Bio je praćen nizom slabog nakašljavanja. Bilo je teško odrediti odakle dolazi odnekud s kosine, iz stena iznad njih. Pogledom je potražio Sali i video je na dvadesetak metara udaljenosti, ispod stena, vitki obris koji se tiho kreće kroz izmaglicu. Nestala je s vidika. Raščetvorio je životinju i delove zavijao u palmino lišće. Bilo je tužno koliko malo mesa zapravo ima. Gotovo da i nije bilo vredno posla. Možda će, pomisli, Sali doneti nešto veće, na primer jelena. Dok je završavao obmotavanje mesa čuo je još jedan zvuk, tiho i meko predenje, toliko blizu da je ustuknuo. Čekao je, osluškivao, napetog tela. Iznenada, krik koji je ledio krv rascepi šumu, prelazeći u urlik gladi. Skočio je s mačetom u rukama, pokušavajući da odredi odakle dolazi, ali ni na granama ni na stenama nije bilo ničeg. Jaguar se dobro sakrio. Tom pogleda niz kosinu na kojoj je Sali nestala u izmaglici. Nije mu se dopadalo što jaguar nije pobegao posle pucnja iz puške. Uzimajući mačetu, ostavio je raskomadanog glodara i pošao prema mestu gde je Sali nestala. - Sali? Jaguar još jednom frknu, ali sad se činilo da je neposredno iznad njega. Nagonski je pao na kolena, izvučene mačete, ali sve što je mogao da vidi bile su stene obučene u mahovinu i rasparčano drveće. - Sali! - viknuo je glasnije. - Jesi li dobro? Muk. Počeo je da trči niz padinu, srce mu je bilo uspaničeno. - Sali! Jedva čujan glas mu je odgovorio:
    • - Ovde sam, dole. Nastavio je nizbrdo, klizajući se i padajući po mokrom lišću, dok se šljunak kotrljao niz padinu. Izmaglica je postajala sve gušća. Čuo je još jedan niz brundajućeg kašljucanja, iza sebe, nalik ljudskom. Životinja ga je gonila. - Sali! Sali izroni iz izmaglice, noseći pušku, gledajući ga mr-godno. - Zbog tvoje dreke sam promašila. Zadenuo je mačetu nazad za pojas i posramljeno rekao: - Zabrinuo sam se, to je sve. Ne volim kad jaguar frkće. On lovi nas. - Jaguari ne love ljude. - Čula si šta je moj brat ispričao da se desilo njegovom vodiču. - Iskreno, nisam mu poverovala. - Sali se namršti. - Možemo i da se vratimo. Ionako neću ništa više uloviti po ovoj magli. Popeli su se nazad do mesta gde je stajalo telo glodara. Parčad su nestala, a nekoliko pocepanog krvavog lišća palme i dalje je bilo tu. Sali se nasmeja. - Samo to je radio - oterao te je da bi mogao da večera. Tom pocrvene od neprijatnosti. - Nije me oterao, tražio sam te. - Ne sekiraj se zbog toga - reče Sali. - I ja bih verovatno pobegla. Tom je razdraženo primetio reč verovatno, ali ne reče ništa. Potisnu kiseli odgovor. Nije više nameravao da se tako lako upeca na njene udice. Pošli su nazad u logor prateći stazu kojom su došli. Dok su se približavali prvoj gomili stena jaguar je ponovo frknuo, a zvuk je bio neobično jasan i oštar u zamagljenoj šumi. Sali stade i podiže pušku. Čekali su. Kapi vode su se skupljale i padale s lišća, ispunjavajući šumu mekim rominjajućim zvukom. - Malopre nije bio ispred nas, Sali. - Još uvek misliš da nas lovi? - Da.
    • - Besmislica. Ne bi pravio toliku buku da mu je to namera. Osim toga, upravo je jeo. - Usiljeno mu se nasmešila. Pažljivo su hodali prema stenama. Bile su prazne, ali s mnogo rupa i šupljina. - Hajde da budemo sigurni i zaobiđemo ih - reče Tom. - Važi. Počeli su da se penju uzbrdo da bi ih zaobišli s gornje strane. Magla je postajala gušća. Tom je osećao kako mu se vlaga uvlači u jedinu odeću koju je imao. Stao je. Čuo se tihi šuškajući zvuk. Sali zastade. - Sali, budi iza mene - reče Tom. - Puška je kod mene. Trebalo bi da sam ja napred. - Stani iza mene. - Pobogu. - Ali je stala iza njega. Izvukao je mačetu i pomerio se unapred. Svuda oko njih je bilo drveće, s niskim granjem s koga je visila mahovina. Magla je bila tako gusta da nije mogao da vidi više grane. Tom je shvatio da su jaguaru uz vetar. Kretao se oko njih da bi mogao da ih namiriše, čak i ako ih ne vidi. - Sali, osećam da nas lovi. - To je baš čudno. Tom se sledi. Jaguar je stajao na desetak metara ispred njih, u potpunosti se izlažući njihovom pogledu. Bio je na grani iznad njihove staze, gledao ih smireno, mašući repom. Njegova veličanstvenost oduze Tomu dah. Sali nije podigla pušku da opali i Tom je potpuno shvatao zašto. Bilo je nemoguće i zamisliti da se uništi tako predivna životinja. Posle trenutka oklevanja jaguar bez ikakvog napora skoči na drugu granu, prošeta njome, sve vreme ih osmatrajući dok su mu se mišići grčili ispod zlatastog krzna. Kretao se kao tečni med. - Pogledaj kako je lep - reče Sali s uzdahom.
    • I bio je lep. S neverovatnom lakoćom životinja skoči na sledeću granu, sada bližu njima. Tamo stade, polako se oslanjajući na bedro. Gledao ih je smelo, bez trunke straha, ne ulažući nimalo napora da se sakrije, nepokretan - osim blagog kretanja vrha repa. Na njušci mu je bila krv. Njegov pogled je, pomisli Tom, bio ohol. - Ne plaši se - reče Sali. - Zato što nikad pre nije video ljudsko biće. Tom se polako povlačio, a Sali ga je pratila. Jaguar je ostao na svom mestu gledajući ih, gledajući ih netremice, sve dok nije nestao u lebdećoj izmaglici. Kad su se vratili u logor don Alfonso sasluša njihovu priču o jaguaru, a njegovo smeđe lice se zboralo od zabrinutosti. - Moramo biti vrlo pažljivi - reče. - Ne smemo više pričati o toj životinji. U protivnom, pratiće nas da čuje šta pričamo. Vrlo je ponosan i ne voli da se ružno priča o njemu. - Mislila sam da jaguar ne napada ljude - reče Sali. Don Alfonso se nasmeja i pljesnu Sali po kolenu. - To ti je dobar vic. Šta misliš šta jaguar vidi kad nas pogleda? - Ne znam. - Vidi slabo, glupo, uspravno parče mesa bez rogova, zuba i kandži. - Zašto nas nije napao? - Kao i sve mačke, i on voli da se igra svojom hranom. Sali se zgrozi. - Kurandera, nje prijatno da te jaguar pojede. Najpre pojede jezik i ne uvek pre nego što te ubije. Kad sledeći put budeš imala priliku da ga ubiješ, učini to. * Suma je te noći bila tako tiha da je Tom teško spavao. U neko doba posle ponoći, misleći da će mu malo svežeg vazduha pomoći, izmigoljio se iz mreže i izašao iz barake. Zapanjilo ga je ono što je video. Cela šuma oko njega bila je fosforescentna, kao da je sve napuderisano svetlucavim puderom koji je ocrtavao trule panjeve i klade, mrtvo lišće i pečurke, svetlucavi pejzaž koji se prostirao u šumu i mešao sa sjajem izmaglice. Izgledalo je kao da su nebesa pala na zemlju. Posle pet minuta se vratio u baraku i malo prodrmao Sali. Okrenula se, a kosa joj je bila kao zamršeno zlato. Kao i svi, spavala je u odeći. - Šta je? - reče pospano. Treba nešto da vidiš. Spavam. Moraš ovo da vidiš. Ne moram ništa. Idi. Sali, molim te, veruj mi barem jednom.
    • Gunđajući, ustala je iz mreže i izašla napolje. Zastala je i zanemela, gledajući netremice. Prolazili su minuti. - O, bože - uzdahnula je. - Nikad nisam videla nešto ovako lepo. Kao da gledaš Los Anđeles s deset hiljada kilometara. Sjaj je bacio slabu svetlost na Salino lice, jasno opcrtano spram mraka. Duga kosa joj je padala niz leđa kao vodopad srebrne, a ne zlatne svetlosti. Impulsivno, uze je za ruku. Nije je povukla. Bilo je nečeg vrlo erotičnog u samom držanju njene ruke. - Tome? - -Da? - Zašto si hteo da vidim ovo? - Pa - reče - zato što... - Oklevao je. - Hteo sam ovo da podelim s tobom, to je sve. - To je sve? - Dugo ga je gledala. Oči su joj bile neobič-no sjajne - ili je to bila samo svetlosna varka. Najzad reče: - Hvala ti, Tome. Odjednom, jaguarov urlik rascepi noć. Crni obris se polako pokrenu naspram svetleće pozadine, izgledao je kao nedostatak svetlosti. Kad je okrenuo svoju veliku glavu ka njima videli su slabi blesak njegovih očiju koje su odražavale milione tačkica u dve lopte, kao dve majušne galaksije. Tom polako povuče Sali unazad za ruku, ka gomili ugaraka koje su ostale od njihove vatre. Sagnu se i doda nekoliko grančica. Zuti plamenovi se podigoše, a jaguar nestade. Trenutak kasnije don Alfonso im se pridruži uz vatru. - Još uvek se igra svojom hranom - promrmlja starac.
    • 36 Kad su sledećeg jutra krenuli magla je bila tako gusta da nisu mogli da vide više od tri metra ispred sebe, ni u jednom pravcu. Penjali su se i dalje uz planinu prateći bledi trag životinjske staze. Popeli su se na drugi greben, a odatle počeli da se spuštaju. Tom je čuo buku vode u podnožju. Posle nekoliko trenutaka izašli su na kosu obalu reke koja se rušila niz planinsku padinu, pršteći preko stena na svom putu. - Poseći ćemo drvo - reče don Alfonso. Razgledao je okolinu i pronašao tanko drvo dobro postavljeno da padne na pravo mesto. - Poseci ovde - naredio je. Svi su se udružili i za petnaestak minuta drvo je palo, praveći most preko bučnog slapa na mestu gde se reka sužavala u kanal, a drvena zapreka napravila vrtložni bazen. Don Alfonso poseče nekoliko grana s obližnje mladice i napravi štap dugačak oko tri i po metra. Dade ga Vernonu. - Prvo ti, Vernone. - Zašto ja? - Da vidimo da li je most dovoljno jak - reče Don Al-fonso. Vernon ga načas pogleda, a Don Alfonso se nasmeja tapšući ga po ramenu. - Moraš da skineš cipele, Vernito. Bog nam je dao gola stopala s razlogom. Vernon skide cipele, priveza pertle i prebaci ih oko vrata. Don Alfonso mu dade štap. - Hodaj polako i stani ako deblo počne da se ljulja. Vemon je mileo po deblu kao da hoda po žici, održavajući ravnotežu štapom, stopalima na tamnozelenoj osnovi. -Klisko je kao led. - Polako, polako - meko je govorio don Alfonso. Dok je hodao deblo se njihalo i podrhtavalo. Za nekoliko minuta je prešao. Vernon im je bacio štap. - Tvoj red - reče don Alfonso dodajući štap Tomu. Tom skinu cipele i prihvati štap. Osećao se blesavo, kao
    • cirkusant. Pažljivo se kretao po deblu, klizeći preko hladne, ljigave kore, korak po korak. Svaki pokret je činio da se deblo ljulja i podrhtava. Krenuo bi, zastao, opet krenuo. Otprilike na pola puta Momčić, koji je spavao u njegovom džepu, iskoristi priliku da izviri i pogleda okolinu; kad je video bujicu ispod vrisnu, uspentra se iz džepa, pa preko Tomovog lica da se ugnezdi u njegovoj kosi. Tom, zatečen, dozvoli da mu jedan kraj štapa ispadne. Uspaničen, on podiže taj kraj, a inercija ga podiže i više; napravio je dva brza koraka pokušavajući da održi ravnotežu što je samo dovelo do toga da se deblo snažno pomeri. On pade. U deliću sekunde bio je u vazduhu, a potom, kao da ga je progutalo nešto crno i ledeno. Osetio je snažno povlačenje kad ga je struja zgrabila, zastrašujući bestežinski pokret, pa iznenadnu buku koja ga je udarila kao pesnica. Mlatio je rukama pokušavajući da se pokrene nagore, ali nije znao kuda je to nagore, zatim je osetio kako ga je struja zaglavila u podvodnu gomilu panjeva. Grabio je naokolo osećajući strašan pritisak u grudima, a vazduh mu je silovito bio izbačen iz pluća. Pokušao je da se batrga, da se odgurne, ali su panjevi oko njega bili glatki, a pritisak žestok. Kao da je bio živ sahranjen. U vidnom polju su mu se pojavljivali bleskovi svetlosti, otvorio je usta da krikne, ali mu je samo pritisak ispunio usta. Migoljio je telo očajnički tražeći vazduh, pokušavajući da se odgurne od isprepletanog granja, ponovo se okrenuo, ali je izgubio svaki osećaj za orijentaciju. Vrteo se i udarao, osećao je kako gubi snagu; postajao je lakši, bez težine, plovio daleko, vrlo daleko. Tad se pojavila ruka oko njegovog vrata i grubo ga izvukla u stvarnost, vukla ga kroz vodu, tumbala preko stena, bacila na tlo. Našao se na zemlji zureći u poznato lice, ali mu je ipak trebalo vremena da shvati da je to Vernon. -Tome! -vikao je Vernon. - Gledajte, oči su mu otvorene! Tome, reci nešto! Isuse, on ne diše!
    • Sali je istog trenutka prišla i on oseti pritisak na grudima. Sve je bilo čudno i usporeno. Vernon se nagnuo nad njim. Osetio je kako mu snažno pritiska grudi i podiže ruku. Odjednom je pritisak nestao i on poče žestoko da kašlje. Vernon ga okrenu na bok. Kašljao je i kašljao, osećajući kako ga hvata zaslepljujuća glavobolja. Stvarnost se vratila osvetnički. Tom se borio da ustane. Vernon ga rukama uhvati ispod pazuha i pomože mu. - Šta se desilo? - Ovaj tvoj blesavi brat, Vernito, skočio je u reku i izvukao te ispod panjeva. Nikad u životu nisam video takvo ludilo. - Stvarno? Tom se okrenu i pogleda Vernona. Voda se cedila s njega, a na čelu je imao posekotinu. Krv i voda slivale su se zajedno u njegovu bradu. Vernon ga uhvati i on ustade. Glava mu se još malo razbistrila, a pulsirajuća glavobolja se povlačila. Pogledao je u bučni kanal vode koja je jurila u pomahnitali bazen pun polomljenih stabala i granja. Ponovo je pogledao Vernona. Konačno je shvatio. - Ti... - reče s nevericom. Vernon slegnu ramenima. - Spasao si mi život. - Pa i ti si spasao moj - reče, gotovo se braneći. - Zbog mene si odsekao glavu zmiji. Ja sam samo skočio u vodu. Don Alfonso uzviknu: - Device Marijo, ja i dalje ne mogu da verujem. Tom se ponovo zakašlja. - Pa, hvala ti, Vernone. - Nije li Smrt danas razočarana - uzviknu don Alfonso, pokazujući na malog, mokrog, preplašenog majmuna koji se šćućurio na steni kraj vode. - Čak je i mono chucuto prevario Smrt. Jadničak Momčić se popeo nazad u Tomov džep i zauzeo svoje uobičajeno mesto, ispuštajući mrgodne zvuke.
    • - Ne prigovaraj - reče Tom. - To je bila tvoja prokleta greška. Majmun odgovori prostačkim coktanjem usnama. Posle reke staza je opet vodila naviše i oni nastaviše da se penju dalje uz planinu. Tama i hladnoća su se uvlačile u vazduh. Tom se i dalje cedio i počeo je da se trese. Običnim glasom don Alfonso reče: - Znaš onu životinju o kojoj sam ti juče govorio? Tomu je bio potreban trenutak da shvati na šta se to odnosi. - To je dama i još uvek je s nama. - Otkud znaš? Don Alfonso stiša glas. - Ima gadan zadah. Ti si je namirisao? - upita Sali. Don Alfonso klimnu glavom. Koliko dugo će još da nas prati? Dok ne jede. Trudna je i gladna. Divota. A mi dođemo kao krastavčići i sladoled. Pomolimo se Devici da joj pošalje nekog sporog mravojeda na put. - Don Alfonso klimnu Sali. - Dobro uhranjenog. Staza je nastavljala da se penje kroz šumu čvornovatog drveća koje je postajalo gušće kako su bili na većoj visini. U jednom trenutku Tom primeti da vazduh postaje svežiji. Kao da je drukčije mirisao, noseći sa sobom bledi miris parfema. I zatim, sasvim nenadano, izađoše iz magle na sunčevu svetlost. Tom zastade, zapanjen. Sad su gledali u more beline. Na oblačastom horizontu sunce je zalazilo u vatreno more. Šuma je bila prekrivena bleštavim cvećem. - Mi smo iznad oblaka - uzviknu Sali. - Logorovaćemo na vrhu - reče don Alfonso, krenuvši i novom bodrošću u hodu. Staza je pratila vrh planinskog hrbata do široke kotline ispunjene divljim cvećem, koje se mreškalo na lahoru i odjednom su bili na vrhu, gledajući u okean oblaka na severozapadu. Na sedamdesetak kilometara daljine Tom je video liniju oštrih plavih vrhova kako probijaju oblake; izgledali su kao niz ostrva na nebu. - Sijera Azul - reče don Alfonso, tihim, čudnim glasom.
    • 37 Luis Skiba je zurio u plamteću vatru, zanet promenama boja. Ceo dan nije ništa radio, nije odgovarao na telefon, nije išao na sastanke, nije pisao memorandume. Jedino o čemu je mogao da misli bilo je: da li je Hauser to uradio? Da li ga je Hauser učinio ubicom? Misli su mu se vraćale na zgrade Vortona prekrivene bršljanom, na osećanje mogućeg uspeha tih ranih dana. Ceo svet je bio tu, pred njim, zreo za branje. A sad... Prisećao se kako je donosio poslove i prilike hiljadama, ka-ko je razvio kompaniju i pravio lekove koji su lečili ljude od užasnih bolesti i patnji. Imao je tri divna sina. Ipak, poslednje nedelje prva misao koja mu je padala na pamet kad bi se probudio bila je: ja sam ubica. Želeo je da poništi svoje reči. Samo što nije mogao. Hauser se nije javljao, a on nije imao načina da stupi u vezu s njim.
    • Zašto je rekao Hauseru da to uradi? Zašto je dozvolio sebi da podlegne nasilniku? Skiba je pokušavao da ubedi sebe da bi Hauser to ionako uradio, da on lično nije prouzrokovao ničiju smrt, da je sve to bilo samo preterivanje u razgovoru. Postojali su takvi ljudi koji su voleli da se hvale nasilništvom, svojim oružjem i sličnim stvarima. Bolesni ljudi. Hauser je mogao biti jedan od njih, mnogo priče i nimalo akcije. Interfon je zazujao i on je pritisnuo dugme drhtavom rukom. - Gospodin Fener iz Dikson aset menadžmenta za sastanak u dva sata. Skiba proguta pljuvačku. Taj sastanak nije mogao da iz-begne. - Pošaljite ga unutra. Fener je izgledao kao većina analitičara berze koje je poznavao: sitan, smežuran, zračio je umišljenim samopouzdanjem. To je bio ključ uspeha: Fener je bio čovek kome ste želeli da verujete. Skiba mu je učinio mnogo sitnih usluga, došapnuo mu unutrašnja obaveštenja o deonicama, pomogao da se njegova deca upišu u ekskluzivnu školu na Menhetnu, dao nekoliko stotina hiljada dolara dobrotvornom društvu njegove supruge. Zauzvrat, Fener je nastavio da preporučuje kupovinu deonica Lempa i kad su padale, odvodeći svoje nesrećne klijente u propast, šutirajući ih pravo u glavu, dok je u međuvremenu sam pravio milione. Ukratko, bio je tipičan uspešni analitičar. - Kako si, Luise? - reče Fener sedajući pored vatre. Mora da nije mnogo prijatno. - I nije, Stene. - Ne želim da govorim uljudnosti u ovakvo vreme. Predugo se poznajemo. Želeo bih da mi daš barem jedan razlog zbog koga bi trebalo da savetujem klijentima da zadrže deonice Lempa. Potreban mi je samo jedan dobar razlog. Skiba proguta pljuvačku. Šeri? - Mogu li nečim da te poslužim, Stene? Kisela voda?
    • Fener odmahnu glavom. - Komitet za investicije se sprema da me obriše. Vreme je za paničnu prodaju. Uplašeni su, a iskreno rečeno, i ja sam. Verovao sam ti, Skiba. Kakav bednik. Fener je mesecima znao stvarne prilike u kompaniji. Samo što je bio u iskušenju zbog sitnih usluga koje mu je Skiba činio, kao i zbog posla s bankarskim investicijama koje je Lemp dao Diksonu. Pohlepni skotovi. S druge strane, ako bi Dikson prešao s „kupiti" na ,,ne kupiti" ili „prodati" - to bi dokrajčilo Lemp i primenio bi se Clan 11. Nakašlja se, pročisti grlo. Nije mogao da progovori, pa se nakašlja još jednom da sakrije svoju nemoć. Fener je čekao. Konačno, Skiba progovori. - Sten, imam nešto što mo-gu da ti dam. Fener iskosi glavu skoro neprimetno. - To je povlašćeno i poverljivo, i ako to budeš iskoristio, biće nesporan slučaj prodavanja internih podataka. - To je prodavanje internih podataka ako ih ti prodaješ. Ja tražim razlog. Moji klijenti su se zaglibili do guše s deonicama Lempa i ja moram da im dam razlog da ih zadrže. Skiba duboko udahnu. - Lemp će objaviti, u sledećih nekoliko nedelja, da je nabavio rukopis od dve hiljade stranica, jedinu kopiju, koju su sastavili drevni Maja Indijanci. U rukopisu je popis svake biljke i životinje u tropskim kišnim šumama koje imaju medicinski delotvorne sastojke, zajedno s uputstvima kako da se ti aktivni sastojci dobiju, doze koje se koriste i neželjena dejstva. Rukopis predstavlja celokupno medicinsko znanje drevnih Maja, skupljano i usavršavano tokom hiljada godina života u najbogatijem biodiverzitetu na planeti. Lemp će biti vlasnik svakog, i najmanjeg dela tog rukopisa. Biće naš bez ikakvog opterećenja, bez tantijema, ortakluka, osporavanja ili tereta. Zaćutao je. Fenerov izraz lica nije se promenio. Ako je razmišljao, to se na njegovom licu nije videlo.
    • - Kad ćete to objaviti? Mogu li da znam datum? - -Ne. - Koliko je sigurno? - Vrlo. Laž je bila laka. Kodeks je bio njihova jedina nada, i ako propadne, ionako ništa više neće biti važno. Duga tišina. Fener je dozvolio da se nešto, što je moglo biti osmeh, pojavi na suvim crtama njegovog lica. Uzeo je akten-tašnu i ustao. - Hvala ti, Luise. Zadivio si me. Skiba klimnu glavom i nastavi da gleda kako Fener izlazi iz kancelarije svojim sitnim, pažljivim koracima. Da je samo znao. 38 Dok su silazili niz planinu kišna šuma se menjala. Teren je postao izuzetno neravan, pejzaž ispresecan dubokim gudurama i nabujalim rekama, s visokim grebenima između njih. Nastavili su da prate životinjsku stazu, ali je ona bila toliko zarasla da su morali da se smenjuju u prosecanju puta. Proklizavali su i padali dok su se penjali uza strmu blatnjavu stazu, i ponovo klizali i padali silazeći niz nju. Danima su se borili napredujući. Nije bilo mesta na kome bi podigli logor, pa su bili prinuđeni da spavaju na kosinama, s mrežama privezanim za drveće, pod celonoćnom kišom. Džungla je i u jutarnjim satima bila mračna i maglovita. Za ceo dan teškog putovanja prelazili su jedva osam kilometara i na kraju svakog dana bili užasno iscrpljeni. Gotovo da uopšte nisu lovili. Nikad nisu imali dovoljno hrane. Tom nikad u životu nije bio toliko gladan. Noću je sanjao krmenadle i pomfrit, a danju mislio o sladoledu i jastogu prelivenom puterom, a jedina tema oko logorske vatre bila je hrana. Dani su postajali jedan. Kiša ni za trenutak nije prestala niti se izmaglica podigla. Mreže su im trulile i morale biti prepletane, odeća im se raspadala, tropske muve su je naselile i zabijale im se u kožu, a šavovi cipela
    • parali. Nisu imali preobuku i džungla je uskoro mogla da ih dovede do potpune nagosti. Tela su im bila prekrivena ubodima, ujedima, poderotinama, krastama i ranama. Prilikom jednog uspinjanja Vernon se okliznuo i uhvatio za žbun čime je oslobodio kišu vatrenih mrava koji su skočili na njega; ujedali su ga tako žestoko da je imao temperaturu dvadeset četiri sata i jedva hodao. Jedino dobro u kišnoj šumi bilo je obilje biljnog života. Sali je pronašla pravo blago od medicinskog bilja i mogla je da im pripremi biljne lekovite masti koje su pravile čuda u pogledu ujeda, crvenila, osipa i gljivica. Pili su čaj za koji je tvrdila da deluje antidepresivno, ali nisu bili manje depresivni od njega. I neprekidno, danju i noću, mogli su da čuju jaguara kako reži i šunja se. Niko nije o tome govorio - don Alfonso je zabranio - ali jaguar nije napuštao Tomove misli. Naravno da je bilo drugih životinja za jelo u šumi. Šta je hteo? Zašto ih je pratio, a nije napao? Četvrte ili pete noći - Tom je gubio račun - napravili su logor na vrhu hrbata, na krpici zemlje između trulih stabala drveća. Padala je kiša, a sa zemlje se dizala para. Rano su večerali - kuvanog guštera s korenom mate. Posle večere Sali je ustala s puškom. - Bilo jaguara ili ne, ja odoh u lov. - Idem i ja - reče Tom. Pratili su potočić nizbrdo od logora, kroz klance. Dan je bio siv, a šuma oko njih mlitava i mokra; rastinje je isparavalo. Zvuk kapanja vode mešao se s oglašavanjem ptica. Pola sata su pažljivo silazili niz klanac, preko mahovinastih stena i debala, dok nisu dospeli do brzog potoka. Pošli su uz njega, jedan za drugim, kroz uvojke izmaglice. Sali se i sama kretala pomalo kao mačka, mislio je Tom, bešumno prolazeći kroz čestar. Sali zastade s podignutom rukom. Polako je podigla pušku, naciljala i opalila. Životinja pade i skviknu u šiblju, i zvuci ubrzo nestadoše. - Ne znam šta je to bilo sem da je stameno i krzneno. - U grmlju su pronašli životinju kako leži na boku, sa sve četiri noge raširene vodoravno. - reče Tom gledajući ga s odvratnošću. Nikad se neće navići na kasapljenje životinja. - Tvoj red - reče Sali smešeći mu se. Izvukao je mačetu i počeo da obraduje životinju, a Sali ga je posmatrala. Iz unutrašnjih organa se dizala para dok ih je Tom vadio napolje. - Neka vrsta pekarija*( Životinja slična svinji. (Prim. prev.) )
    • - Ako ga poparimo u logoru, možemo da skinemo krzno - reče Sali. - Jedva čekam - reče Tom. Završio je obradu, isekao motku i privezao joj noge. Postavili su je na nju i prebacili preko ramena. Nije imala više od petnaestak kila, ali će im ipak pružiti dobar obrok od osušenog mesa. Pošli su nazad duž klanca, prateći put kojim su došli. Nisu prešli ni dvadesetak metara kad ih je zaustavio jaguar, stojeći nasred staze, neposredno ispred njih. Gledao ih je netremice zelenim očima, vrhom repa je mahao napred--nazad. - Povuci se - reče Tom. - Polako i mirno. - Ali dok su se povlačili jaguar je zakoračio unapred, pa još jednom, hodajući meko na jastučićima šapa. - Sećaš se šta je don Alfonso rekao? - Ja to ne mogu da uradim - prošapta Sali. - Pucaj iznad glave. Sali podiže pušku i pritisnu oroz. Zvuk je bio čudno prigušen u magli i rastinju. Jaguar blago zadrhta, ali ni na koji drugi način ne odade da je čuo pucanj; samo je nastavio da zuri u njih, a vrh repa mu se grčio, ritmički kao metronom. - Zaobići ćemo ga - reče Sali. Napustili su životinjsku stazu i ušli u šumu. Životinja se i ne pokrenu da ih prati, osim svojim zelenim očima, i ubrzo je izgubiše iz vida. Posle stotinak metara Tom poče da seče putem ka grebenu. Čuli su oglašavanje mačke dvaput, sa svoje leve strane, ali nastaviše put dalje duž grebena. Prešli su oko četiri stotine metara i stali. Trebalo je da naiđu na klanac s potokom, ali njega nije bilo. - Trebalo je da idemo više ulevo - reče Tom. Pođoše ulevo. Šuma je postajala gušća, drveće niže i zbijenije. - Uopšte ne prepoznajem ovaj predeo. Stali su da oslušnu. Džunglu je obavio jeziv muk. Nije bilo zvuka potoka, ničeg osim kapanja vode s grana. Dubok, grleni, kašljucavi zvuk se začu neposredno iza njih.
    • Sali se ljutito okrenu. - Gubi se odavde! - dreknula je. - Beži! Krenuli su odatle, udvostručujući brzinu, probijajući se kroz nisko rastinje. S vremena na vreme mogli su da čuju mačku s leve strane kako korača uporedo s njima, povremeno puštajući zvuk kao da prede. Ali to uopšte nije bio prijateljski zvuk, bio je dubok i šuman, više je ličio na režanje. Znao je da su se izgubili, da ne idu u dobrom pravcu. Gotovo da su trčali. I tada, sa iznenadnim bleskom zlata, jaguar se stvorio iz magle tačno ispred njih. Stajao je na niskoj grani, napet. Zastali su, počeli polako da se povlače dok ih je životinja posmatrala. Zatim lakim pokretom skoči na jednu stranu i u tri odskoka se smesti na granu iza njih zaprečujući im put. Sali je držala pušku naciljanu u jaguara, ali nije pucala. Zurili su u životinju, a ona je zurila u njih. - Mislim da je ipak došlo vreme da ga ubiješ prošaputa Tom. - Ne mogu. Tom je nekako želeo da čuje takav odgovor. Nikad do-sad nije video životinju tako punu života, tako gipku i tako veličanstvenu. Tada, sasvim iznenadno, jaguar se okrenu i ode, lako skačući s grane na granu, nestajući u šumi. Stajali su u tišini, a Sali se nasmeja. - Rekla sam ti, samo je znatiželjna. - Kakva znatiželja! Prati nas sedamdeset kilometara. -Tom se ogledao oko sebe. Najzad je zadenuo mačetu za pojas i podigao motku s mrtvim pekarijem. Bio je uznemiren i napet. Nije bilo završeno. Jedva da su prešli pet koraka, a jaguar skoči na njih uz prodoran krik, kao zlatna kiša, pravo na Salina leđa, zaustavljajući se s muklim zvukom. Puška je beskorisno opalila. Sali se uvijala dok je padala; zajedno su pali na zemlju, a jačina udarca odbaci jaguara, ali ne pre nego što je otkinuo pola njene košulje. Tom skoči na leđa životinje, stežući je nogama kao divljeg konja, tražeći joj oči palcima da bi ih iskopao; ali pre nego što je uspeo u tome oseti kako se moćno telo ispod njega savija i odskače kao čelična opruga. Životinja je ponovo kriknula, skačući i uvijajući telo oko Tomovog
    • struka dok je Tom izvlačio mačetu. Životinja je bila na njemu, pokrivač toplog krzna koji je legao na njega i na mačetu. Tom je osetio kako telo popušta, kako oštrica ulazi u jaguara, a onda prsnu moćni mlaz vrele krvi pravo u njegovo lice. Jaguar frknu, uvi se, a Tom svom snagom pokrenu mačetu bočno. Oštrica mora da je probila pluća jer se jaguarov frktaj pretvori u krkljanje. Ž ivotinja se otromboljila. Tom je odgurnu i izvuče mačetu. Zivotinja se još jednom trznu i umiri. Otrčao je do Sali koja se borila da ustane. Vrisnula je kad ga je videla. - O, bože! Tome, jesi li dobro? - Jesi li ti dobro? - Šta ti je uradila! — Pokušala je da mu dotakne lice, i on odjednom shvati. - To nije moja već njena krv - reče slabim glasom, saginjući se nad njom. - Da ti vidim leđa. Obrnula se na stomak. Košulja je bila u fronclama. Četiri ogrebotine su joj presecale leđa. On strgnu preostale delove košulje. - Hej, dobro sam — ču se prigušeni glas. - Tišina. - Tom skide svoju košulju i nakvasi jedan kraj u barici vode. - Ovo će boleti. Tiho je roptala od bola dok joj je čistio rane. Nisu bile duboke, opasnost je najvećim delom dolazila od infekcije. Tom uze malo mahovine i napravi jastučić koji priveza na ranu svojom košuljom. Pomogao joj je da obuče njegovu košulju i da sedne. Ponovo ga je pogledala i zatreptala. - O, bože, potpuno si natopljen krvlju. - Bacila je pogled na jaguara, ispruženog na tlu u svem svom zlatnom sjaju, poluotvorenih očiju. - Ubio si je mačetom? - Mačeta mi je bila izvučena, a ona je skočila na nju i sama završila najveći deo posla. - Zagrlio ju je. - Možeš li da ustaneš? - Svakako. Pomogao joj je da se uspravi, a ona se malo zaleluja, zatim učvrsti. - Daj mi moju pušku. Tom je uze. - Ja ću je nositi.
    • - Ne, nosiću je na drugom ramenu. Ti nosi pekarija. Tom se nije raspravljao. Ponovo je vezao pekarija za motku, prebacio ga preko ramena i zastao da baci poslednji pogled na jaguara ispruženog na jednom boku, staklastih otvorenih očiju, u lokvi krvi. - Imaćeš đavolski dobru priču za zabave kad jednom odemo odavde - reče Sali cereći se. U logoru, Vernon i don Alfonso su ćutke slušali njihovu priču. Kad je Tom završio, don Alfonso stavi ruku na njegovo rame, pogleda ga u oči i reče: - Ti si jedan ludi Jenki, Tomasito, znaš li to? Tom i Sali se povukoše u privatnost barake dok joj je ponovo pregledao ranu i stavljao neke od njenih biljnih antibiotika. Sedela je ukrštenih nogu na zemlji, skinute košulje, krpeći je koncem koji je don Alfonso napravio od kore drveća. Neprekidno ga je gledala krajičkom oka, pokušavajući da prikrije osmeh. Najzad reče: - Da li sam ti već zahvalila što si mi spasao život? - Ne treba mi zahvalnost. - Tom je pokušavao da sakrije crvenilo lica. Nije bilo prvi put da je vidi bez košulje - odavno su se manuli prenemaganja oko privatnosti — ali ovog puta je osetio snažan erotski naboj. Video je kako joj se crvenilo penje uz grudi, kako joj se bradavice ukrućuju. Da li je i ona isto osećala? - Da, treba ti. - Ostavila je košulju koju je krpila, okrenula se, zagrlila ga oko vrata i meko mu poljubila usta.
    • 39 Hauser je zaustavio svoje ljude kod reke. Preko nje je mogao da vidi plave bokove Sijere Azul kako se dižu u oblake, kao izgubljeni svetovi Artura Konana Dojla. Sam je prešao čistinu i pregledao blatnjavi trag na drugom kraju. Neprekidna kiša je isprala većinu tragova, ali imala je i prednost jer mu je pokazivala da su tragovi bosih nogu vrlo sveži, najviše nekoliko sati. Izgledalo je da grupa ima šestoro ljudi, možda lovačka družina.
    • To su, dakle, bili Indijanci s kojima se Brodbent udružio. Niko drugi nije živeo u džungli ovih planina koje je i bog zaboravio. Hauser je ustao iz klečećeg položaja i razmislio na trenutak. Svaku igru mačke i miša izgubiće u ovoj džungli. A ništa neće dobiti ni pregovorima. Ostao je još samo jedan razuman način delanja. Dao je znak vojnicima da polaze unapred, sam predvodeći. Brzo su se kretali duž staze u pravcu u kome su ljudi otišli. Ostavio je Filipa pozadi, dobro okovanog, pod stražom jednog vojnika. Brodbentov sin je sada bio preslab da ih prati i u previše jadnom stanju da pobegne, posebno u lancima. Muka mu je bilo što gubi uslugu jednog vojnika kad ih je tako malo bilo sposobnih, ali kad dođe vreme Filip može da bude dobar ulog u pregovorima. Nikad ne treba potcenjivati vrednost taoca. Naredio je ljudima dvostruko brži hod. Stvari su se razvijale tačno kako je očekivao. Indijanci su ih čuli kako dolaze i nestali u šumi, u pravi čas, ali ne pre nego što je Hauser video kuda su otišli. Bio je stručnjak za praćenje tragova u džungli, i gonio ih je najvećom brzinom, strategijom blickriga koja je uvek bila uspešna u zastrašivanju čak i najpripremljenijeg neprijatelja, a sad će to posebno biti kod manje grupe lovaca koji to nisu očekivali. Njegovi ljudi su se podelili, a Hauser je pošao s još dvojicom zaobilazno da preseče put Indijancima. Bilo je brzo, žestoko i cepalo uši. Džungla se zatresla. Vratilo mu se sećanje na mnoge vatrene okršaje u Vrjetnamu s nezamislivom životnošću. Sve je bilo gotovo za manje od jednog minuta; drveće se zatreslo i palo, šiblje se dimilo, zemlja je bila pretvorena u prah, jedak dim se širio. Na jednom omanjem drvetu visile su orhideje i ljudski organi. Bilo je zadivljujuće, zaista, šta dva jednostavna minobacača mogu da učine.
    • Hauser sakupi sve organe i zaključi da su ubili četvoricu. Dvojica su pobegla. Barem jednom su njegovi vojnici pokazali sposobnost. Za ovo su bili dobri — neposredno, jednostavno ubijanje. Treba to da zapamti. Nije bilo mnogo vremena. Morao je da stigne do sela odmah posle dvojice preživelih da bi napao u trenutku najveće smetenosti i straha, pre nego što uspeju da se organizuju. Okrenuo se i viknuo svojim ljudima: - Arriba! Vamonos!* ( Šp.: Brzo! Hajdemo. (Prim. prev.)) Ljudi su radosno uzviknuli, ohrabreni njegovim poletom, konaćno u svom elementu. - U selo! 40 Kišilo je punih nedelju dana, bez prekida. Svakog dana su pomalo napredovali, uz kanjone i niz njih, duž opasnih stena, preko bučnih potoka, kroz najgušću džunglu za koju je Tom mislio da postoji. Ako bi prešli pet kilometara to je bio uspešan dan. Posle sedam dana
    • takvog putovanja Tom se probudio jednog jutra i otkrio da je kiša konačno prestala da pada. Don Alfonso je već bio budan i bavio se velikom vatrom. Lice mu je bilo smrknuto. Dok su doručkovali, objavio je. - Noćas sam sanjao. Ozbiljnost njegovog glasa natera Toma da ga upita: - Šta? - Sanjao sam da sam umro. Moja duša se uspela na nebo i počela da traži Svetog Petra. Našao sam ga ispred vrata raja. Pozdravio me je kad sam stigao. „Don Alfonso, jesi li to ti, stari razvratniče?", upitao je. ,Ja sam", rekoh. ,,To sam ja, don Alfonso Bosuas, koji je umro u džungli, daleko od kuće, u stotinu dvadeset prvoj godini; želim da uđem i vidim moju Rositu." „Šta si radio tako daleko u džungli, don Al-fonso?", upita. „Bio sam s nekim ludim Jenkijima i išao do Sijere Azul", rekoh. „I da li si stigao tamo?", upitao je. ,,Ne", rekoh. ,,Pa u tom slučaju, don Alfonso, mangupe jedan, moraćeš da se vratiš." Zastao je i dodao: - I tako sam se vratio. Tom nije bio siguran kako da reaguje. Za trenutak je pomislio da je san jedna od don Alfonsovih šala, sve dok nije video ozbiljan izraz starčevog lica. Razmenio je pogled sa Sali. - I šta znači taj san? - upita Sali. Don Afonso je stavio parče korena mate u usta i zamišljeno ga žvakao, zatim se nagnuo da ispljune srž. - To znači da imam još samo nekoliko dana s vama. - Još nekoliko dana? Ne budi smešan. Don Alfonso završi svoj paprikaš i ustade govoreći: -Hajde da više ne razgovaramo o tome nego da krenemo za Sijera Azul. Taj dan je bio još gori od prethodnog, jer kad je kiša prestala, pojavili su se insekti. Putnici su se borili s uzvišicama i padinama grebena, na stazi od dubokog blata, stalno padajući i klizajući se, proganjani crvima. Do podneva su sišli u još jednu jarugu koja je odjekivala od bučne vode. Dok su silazili buka je bila sve glasnija i Tom shvati da je na dnu klanca velika reka. Kad je rastinje
    • nestalo na obali reke, don Alfonso, koji ih je vodio, zastade, povuče se zbunjen, dajući im znak da ostanu sakriveni iza drveća. - Šta nije u redu? - upita Tom. - Preko reke, ispod drveta je mrtav čovek. - Indijanac? - Ne, ta osoba nosi severnoameričko odelo. - Da li bi mogla da bude zaseda? - Ne, Tomase, da je zaseda već bismo bili mrtvi. Tom je pratio don Alfonsa do rečne obale. Na drugoj strani reke, možda pedesetak metara od raskrsnice, bila je mala prirodna čistina s velikim drvetom u sredini. Tom je mogao da vidi malo boje iza stabla. Pozajmio je Vernonov dvogled da bolje ispita. Video je užasno otečeno golo stopalo i deo nogavice. Ostalo je bilo skriveno iza stabla. Dok je Tom gledao, iza drveta se pojavi plavičasti oblačić dima, a za njim još jedan. - Osim ako mrtvaci mogu da puše, onaj čovekje živreče Tom. - Majko božja, ti si u pravu. Oborili su drvo preko reke. Zvuk sekire je odzvanjao kroz šumu, ali ko god da je bio iza drveta nije se ni pomerio. Kada je drvo palo praveći klimavi most, don Alfonso sumnjičavo pogleda preko reke. - Možda je demon. Prešli su preko klimavog drveta koristeći motku. Na drugoj strani reke više nisu mogli da vide čoveka. - Moramo da nastavimo da idemo i da se pravimo da ga nismo videli - prošaputao je don Alfonso. - Sad sam siguran da je demon. - To je besmislica - reče Tom. - Idem da proverim. - Molim te, nemoj da ideš, Tomase. Ukrašće ti dušu i odneti je na dno reke. - Idem s tobom - reče Vernon. - Kurandera, ti ostani ovde. Ne želim da vas sve troje uzme demon. Tom i Vernon pronađoše put duž glatkih stena na obali reke, ostavljajući don Alfonsa da nesrećno mrmlja sam sa sobom. Uskoro su stigli na čistinu i pošli oko drveta.
    • Tamo ugledaše ljudsku olupinu. Sedeo je leđima oslonjen na drvo, pušeći lulu od ružinog drveta, gledajući ih mirno. Nije izgledao kao Indijanac, iako mu je koža bila gotovo crna. Odeća mu je bila u ritama, a lice živo odrano od ujeda insekata. Gola stopala su mu bila izranavljena i otečena. Bio je tako mršav da su mu kosti štrčale iz tela gotovo nastrano, kao kod izgladnelih izbeglica. Kosa mu je bila ukrućena, kratka brada puna trnja i lišća. Nije reagovao na njihovu pojavu. Samo je zurio u njih iz šupljine očiju. Izgledao je više mrtav nego živ. Zatim se pokrenuo, više kao drhtaj. Lula je ispala iz usta i on progovori, a glas mu je bio tek malo jači od grubog šapata. - Kako ste, braćo moja? 41 Tom poskoči koliko je bio zatečen kad je čuo da glas njegovog brata Filipa dolazi iz ovog živog leša. Sagnuo se da bolje ispita lice, ali nije mogao da pronađe nikakvu sličnost. Povukao se u užasu - crvi su se migoljili u rani na njegovom vratu. - Filipe? - prošapta Vernon. Glas zaškripa potvrdno. - Šta radiš ovde? - Umirem. - Izrekao je to neobavezno, kao prostu či-njenicu. Tom kleknu i pogleda bratovo lice izbliza. Još je bio isuviše užasnut da bi progovorio ili reagovao. Stavi ruku na bratovo koščato rame. - Šta se desilo? Prilika sklopi oči na tren, pa ih ponovo otvori. - Kasnije. - Naravno. Šta li sam mislio? - Tom se okrenu bratu. -Vernone, idi po don Alfonsa i Sali. Kaži im da smo pronašli Filipa i da ćemo se ovde ulogoriti.
    • Tom nastavi da gleda u brata, isuviše zaprepašćen da bi govorio. Filip je bio tako miran... kao da se već predao smrti. Delovalo je neprirodno. U očima mu je bio spokoj beznadežnosti. Don Alfonso dođe, i rasterećen što se rečni demon pretvorio u ljudsko biće, poče da raščišćava teren za logor. Kad je video Sali, Filip skloni lulu i trepnu. - Ja sam Sali Kolorado - reče ona, uzimajući njegovu ruku u svoje. Filip uspe da klimne glavom. - Moramo da te očistimo i zalečimo. - Hvala. Preneli su Filipa do reke, postavili ga na ležaj od lišća banane i skinuli. Filipovo telo je bilo prekriveno ranama; mnoge su bile zaražene, a u nekima su gamizali crvi. Crvi su, pomisli Tom pregledajući rane, zapravo bili blagoslov jer su se hranili trulim tkivom smanjujući mogućnost gangrene. Video je da je u nekim ranama u kojima su crvi obavili svoj posao započeo proces zaceljenja. Druge rane nisu delovale tako dobro. Gledao je u brata s osećanjem užasa. Nisu imali nikakve lekove, ni antibiotike, ni zavoje, samo Saline biljke. Pažljivo su ga oprali i vratili na čistinu, gde su ga opet položili, potpuno golog, na ležaj od lišća banane, pokraj vatre. Sali je počela da raspoređuje zavežljaje biljki i korenja koje je sakupila. - Sali je travar - reče Vernon. Filip reče: - Radije bih primio injekciju amoksicilina. - Nemamo ga. Filip je ležao na postelji od lišća, zatvorenih očiju. Tom je počeo da obrađuje rane skidajući mrtvo tkivo, ispirajući crve. Sali ih je naprašila biljnim antibioticima i zavila trakama obrađene kore drveća, sterilisanim u kipućoj vodi i osušenim na dimu vatre. Oprali su i osušili njegove rite i ponovo ga u njih obukli, jer drugu odeću nisu imali. Sunce je već zalazilo kad su završili. Uspravili su ga, a Sali mu je donela šolju lekovitog čaja. Filip uze šolju. Već je izgledao bolje.
    • - Okreni se, Sali, i dozvoli mi da ti pogledam noge. Sali pocrvene. Filip uze gutljaj, pa još jedan. U međuvremenu, don Alfonso je upecao desetak riba iz potoka i sad ih je pekao na roštilju, na vatri. Vazduh se ispunio mirisom pečene ribe. - Čudno kako nemam apetit - reče Filip. - To nije neobično posle gladovanja — reče Tom. Don Alfonso je poslužio ribu na listovima. Neko vreme su jeli u tišini, a tada Filip progovori. - Zamisli - eto nas. Mali porodični skup u džunglama Hondurasa. - Filip pogleda naokolo, oči mu zasjaše, a onda reče: - G. Kratak zastoj, pa Vernon reče: - H. Tom reče: - O. Filip reče: - S. Nastala je duga tišina pre nego što Vernon reče: - Do-đavola, T*( Engl.: ghost- duh, avet, priviđenje. (Prim. prev.)) - Vernon pere sudove! - zakrešta Filip. Tom se okrenu k Sali da objasni. - Tako smo se igrali kao deca - reče snebivljivo se osmehujući. - Izgleda da ste vas trojica stvarno braća. - Unekoliko - reče Vernon. - Bez obzira na to što Filip jeste magarac. Filip se glasno nasmeja. - Siroti Vernon. Uvek si završavao u kuhinji, je l' tako? - Drago mi je što se bolje osećaš - reče Tom. Filip okrenu svoje izmučeno lice k Tomu. - I osećam se bolje. - Možeš li da nam ispričaš šta se desilo? Filipovo lice se uozbilji, nestade svaki trag nestašluka.
    • -To je priča iz srca tame, sve s Gospon Kercom. Jeste li sigurni da želite da je čujete? - Da - reče Tom. - Želimo da je čujemo.
    • 42 Filip pažljivo napuni lulu duvanom iz danhil erli morning konzerve i zapali je, a pokreti su mu bili spori i promišljeni. - Jedino što mi nisu uzeli jesu duvan i lula, hvala bogu. - Polako je pućkao, poluzatvorenih očiju, sabirajući misli. Tom iskoristi priliku da ispita Filipovo lice. Sada, kad je bilo očišćeno, najzad je mogao da prepozna bratove izdužene, aristokratske crte. Brada mu je davala pomalo prost izraz koji je čudnovato podsećao na njihovog oca. Ali lice je bilo drukčije - nešto mu se desilo, nešto tako strašno da je promenilo osnovne crte. Zapaljene lule, Filip otvori oči i poče da govori. - Pošto sam se rastao od vas dvojice odleteo sam za Njujork i potražio očevog starog partnera, Markusa Aureliusa Hausera. Zaključio sam da će on, bolje od bilo koga drugog, znati kuda je otac mogao da ode. Bio je privatni detektiv, zamislite. Mislio sam da je previše dežmekast i namirisan. Iz dva kratka telefonska razgovora saznao je da je otac otišao za Honduras, pa sam zaključio da je sposoban i zaposlio ga. Odleteli smo za Honduras; on je organizovao pohod i unajmio dvanaest vojnika i četiri čamca. Sve je finansirao novcem koji je dobio od mene nateravši me da prodam akvarel Paula Klea koji mi je otac poklonio... - O, Filipe - reče Vernon. - Kako si mogao? Filip sklopi oči, izmožden. Vernon zaćuta. Potom Filip nastavi: - I tako smo odleteli za Brus, ukrcali se u kanue i pošli na veselu plovidbu uz reku. Pronašli smo vodiča u nekom usputnom selu i nastavili u močvaru Mimbar. Tada je Hauser izvršio udar. Namirisana baraba je od početka to planirala - on je jedan od onih zlih nacističkih likova koji sve podrobno isplaniraju. Stavili su me u lance kao psa. Hauser je nahranio pirane našim vodičem, a zatim postavio zasedu da vas ubije.
    • Tu njegov glas zadrhta i on povuče nekoliko dimova iz lule, dok mu je koščato telo drhtalo. Priča je imala izvesnu dozu podsmešljivosti koju je Tom dobro poznavao kod svog brata. - Pošto me je ulančio, Hauser je ostavio pet G.I.*( Vojnik, penzionisani vojnik. (Prim. prev.)) Hosea kod Crne lagune da vas zaskoče. Mene i ostale vojnike odveo je uz reku Makaturi sve do Vodopada. Nikad neću zaboraviti povratak vojnika. Bilo ih je samo trojica, a jednom je kroz butinu prošla strela. Nisam mogao da čujem sve što su govorili. Hauser je pobesneo i odvojio povređenog čoveka, a zatim ga ustrelio. Znao sam da su ubili dvojicu, i bio sam siguran da je jedan od vas mrtav, ako ne i obojica. Moram vam reći, braćo moja, da sam ja, kada ste se pojavili, pomislio kako sam umro i otišao u pakao, a vi ste bili odbor za doček. - Suvo se nasmejao. - Napustili smo čamce kod Vodopada i nastavili očevim stopama peške. Hauser bi mogao da prati i miša u džungli samo ako bi se rešio na to. I dalje me je držao jer je smislio da me koristi kao ulog u cenkanju s vama. Naleteo je na grupu planinskih Indijanaca, nekolicinu ubio, a ostale gonio sve do sela. Tad je napao selo i uspeo da zarobi poglavicu. Ništa od toga nisam video jer me je ostavio za sobom u lancima, ali sam video ishod. Slegnuo je ramenima. - Kad je imao poglavicu kao taoca, krenuli smo u planine ka Belom gradu. - Hauser zna gde je Beli grad? - Saznao je od jednog indijanskog zarobljenika. Ali ne zna gde je, u Belom gradu, grobnica. Po svemu sudeći, samo poglavica i nekolicina starešina znaju tačno mesto očeve grobnice. - Kako si pobegao? - upita Tom. Filip zatvori oči. - Otimanje poglavice je uzbunilo Indijance i oni su se odlučili za napad. Napali su Hausera na putu za Beli grad. Čak i s teškim naoružanjem koje su posedovali, Hauser i njegovi ljudi imali su pune ruke posla. Skinuo je lance s mene da ih stavi poglavici. Na vrhuncu bitke nekako sam uspeo da pobegnem. Poslednjih deset dana sam proveo hodajući - puzeći zapravo - unazad, hraneći se insektima i gušterima. Pre tri dana sam stigao do reke. Nije bilo mesta za prelazak. Gladovao sam i više nisam mogao da hodam. Zato sam seo ispod drveta da sačekam kraj. - Sedeo si ispod drveta tri dana? - Tri dana, četiri dana, samo bog zna. Svi su potpuno isti.
    • - Pobogu, Filipe, to je užasno. - Naprotiv. Bilo je to vrlo osvežavajuće osećanje. Zato što mi je postalo svejedno. Za sve. Nikad se u životu nisam osećao tako slobodno kao dok sam sedeo ispod drveta. Mislim da sam možda bio i srećan na trenutak ili dva. Vatra se ugasila. Tom dodade još nekoliko grana i razgore je ponovo. - Da li si video Beli grad? - upita Vernon. - Pobegao sam pre nego što su dospeli do njega. - Koliko daleko je odavde do Sijere Azul? - Petnaestak kilometara do podnožja i još petnaest do dvadeset do grada. Nastade tišina. Vatra je pucketala i šištala. Na udaljenom drvetu jedna pticaje pevala tužbalicu. Filip sklopi oči i promrmlja, glasom punim sarkazma: - Dragi stari oče, kakvo si divno zaveštanje ostavio svojoj ljubljenoj deci. 43 Hram je bio zatrpan lijanama, prednju kolonadu činili su četvorostrani stubovi od krečnjaka, ispresecani zelenom mahovinom, koji su nosili deo kamenog krova. Hauser je stajao napolju razgledajući čudne hijeroglife uklesane u stubove, neobična lica, životinje, tačke i crte. Podsećalo ga je na Kodeks. - Ostanite napolju - reče svojim ljudima i probi rupu kroz zavesu od rastinja. Bilo je mračno. Osvetlio je baterijskom lampom oko sebe. Nije bilo zmija ni jaguara, samo gomile paukova u jednom uglu i nekoliko miševa koji su se razbežali. Bilo je suvo i zaklonjeno - zgodno mesto za njegov glavni štab. Ušao je dublje u hram. Pozadi je bio još jedan niz četvorostranih kamenih stubova koji su bili okvir srušenim vratima što su vodila u mračno dvorište. Prošao je. Nekoliko statua je ležalo srušeno; bile su razjedene vremenom, vlažne od kiše. Debelo korenje drveća obavijalo
    • je kamenje poput debelih anakondi, cepajući zidove i krov, sve dok i samo nije počelo da održava celu građevinu na okupu. Na drugoj strani dvorišta još jedna vrata su vodila u malu prostoriju s kamenim kipom muškarca koji je ležao na leđima i držao činiju. Hauser se vrati svojim vojnicima koji su ga čekali. Dvojica od njih su između sebe držali uhvaćenog poglavicu, povijenog starca, gotovo golog osim krpe oko bedara i kožne trake koja je bila vezana preko ramena i oko struka. Telo mu je bilo gomila bora. Izgledao je kao najstariji čovek koga je Hauser video, a verovatno nije imao više od šezdeset godina. Brzo se stari u džungli. Hauser se pokretom obrati tenienteu. - Ostaćemo ovde. Neka vojnici očiste prostoriju za moj ležaj i sto. - Klimnu prema starcu. - Njega s lancima smesti u malu prostoriju preko puta dvorišta i postavi stražu. Vojnici odguraše starog Indijanca u hram. Hauser sede na kamen, izvadi novu tubu s cigarom iz džepa na košulji, odvrte poklopac i izvadi cigaru. Još je bila zamotana u kedrov papir. On omirisa omotač, zdrobi ga u ruci, ponovo omirisa, duboko udišući izuzetan miris, a onda započe ritual paljenja cigare koji je tako voleo. Dok je pušio, gledao je u ruševine piramide ispred sebe. Nije bila ni nalik Čičen Ici ili Kopanu, ali što se tiče majanskih piramida bila je vrlo upečatljiva. Važni ljudi su često bili sahranjivani u piramidama. Hauser je bio siguran da se Maks sahranio u grobnicu koju je svojevremeno opljačkao. Ako je tako, to mora da je neka važna grobnica da bi mogla da primi sve Maksove stvari. Stepenice koje su vodile uz piramidu bile su odignute korenjem drveća koje je izvalilo mnoge komade, sada survane u podnožju. Na vrhu je bila mala prostorija koju su držala četiri četvorostrana stuba, s četvora vrata i plitkim kamenim oltarom na kome su Maje prinosile svoje žrtve. Hauser udahnu. To je bio prizor - sveštenik koji probija grudnu kost žrtve, snažnim trzajem odvaja rebra i
    • iseca još uvek kucajuće srce, zatim ga podiže uz krik likovanja dok se telo kotrlja niz stepenice da bi ga plemići isekli do mlevenog mesa. Kakvi divljaci. Hauser je pušio sa zadovoljstvom. Beli grad je bio prilično upečatljiv, čak i ovako, potpuno obrastao rastinjem. Bilo je mnogo stvari vrednih za uzimanje. Čak i običan kamen isklesan, recimo, u obliku jaguarove glave mogao bi da donese stotinu hiljada. Mora brižljivo da sačuva tajnu o ovom mestu. Beli grad je na svom vrhuncu morao biti začudan Hauser ga je gotovo video očima svog uma: novi i bleštavi beli hramovi, igre s loptom (u kojima su gubitnicima odsecane glave), bučne grupe gledalaca, procesija sveštenika obučenih u zlato, perje i žad. I šta se desilo? Njihovi potomci žive u izbama od kore drveća, a njihov glavni sveštenik je obučen u rite. Smešno kako se stvari menjaju. Još jednom je uvukao dim punim plućima. Istina je da nije sve išlo po planu. Nema veze. Veliko iskustvo ga je naučilo da je svaki ratni zadatak bio vežba u improvizaciji. Oni koji su mislili da mogu da ga isplaniraju i izvedu bez greške uvek su umirali prateći uputstva. U tome je bila njegova velika snaga - u improvizaciji. Ljudima je svojstveno da budu nepredvidljivi. Uzmite Filipa. Prilikom prvog sastanka nalikovao je pozorišnoj predstavi u svom skupom odelu, s manirizmom i lažnim naglaskom više klase. Još uvek je jedva verovao da je uspeo da pobegne. Verovatno će izdahnuti u džungli, već je bio na ivici kad je pobegao, ali Hauser je, ipak, bio zabrinut. I zadivljen. Možda se, najzad, nešto od Maksa očešalo o iscrpljenog malog skota. Maks. Kakav matori govnar je ispao na kraju. Najvažnije je bilo da se drži svojih prioriteta. Pre svega Kodeks, a posle druge stvari. Treće je bio sam Beli grad. Tokom poslednjih pet godina Hauser je sa zanimanjem
    • pratio pljačkanje Oblasti Q. Beli grad će biti njegova Oblast Q. Razgledao je kraj cigare držeći je tako da mu dim golica nozdrve. Cigare su sazrele tokom putovanja kroz kišnu šumu - moglo bi se čak reći da su se poboljšale. Teniente je izašao i salutirao. - Sve je završeno, gospodine. Hauser ga je pratio u porušeni hram. Vojnici su sređivali spoljni deo, zgrtali životinjski izmet, spaljivali paukove mreže, prskali vodom da spuste prašinu i pravili ćilim od paprati. Sagnuo se da prođe kroz niska kamena vrata u unutrašnje dvorište, prošao pored srušenih kipova i ušao u zadnju prostoriju. Sparušeni stari Indijanac lancima je bio privezan za jedan od stubova. Hauser ga osvetli lampom. Bio je stari jadnik, ali je ipak čvrsto uzvratio pogled, a na licu mu nije bilo ni tračka straha. Hauseru se to nije dopadalo. Podsetilo ga je na Okotalovo lice. Ti prokleti Indijanci su bili kao vijetkongovci. - Hvala ti, teniente - reče vojniku. - Ko će da prevodi? On ne zna španski. - Učiniću da me razume. Teniente se povuče. Hauser je gledao Indijanca i još jednom Indijanac uzvrati pogled. Nije bio drzak, nije bio ljut, nije bio uplašen - samo ga je posmatrao. Hauser sede na ugao oltara, pažljivo otrese pepeo sa cigare koja se ugasila i ponovo je zapali. - Ja sam Markus - reče s osmehom. Već je osećao da će ovo biti težak slučaj. - Evo kakva je situacija, poglavice. Hoću da mi kažeš gde ste ti i tvoji ljudi zakopali Maksvela Brodbenta. Ako mi kažeš, neće biti nevolje, samo ćemo otići tamo, uzeti šta želimo, a tebe ostaviti na miru. Ako nećeš, loše stvari će se desiti i tebi i tvom narodu. Ja ću u svakom slučaju otkriti gde je grobnica i opljačkati je. Dakle, kako ti više odgovara? Pogledao je starca, žustro ispuštao dimove, a vrh se snažno žario. Čovek nije razumeo ni reč. Nema veze. On nije bio budala, tačno je znao šta Hauser želi.
    • - Maksvel Brodbent? - Hauser je ponovio polako, na-glašavajući svaki slog. Napravio je univerzalni pokret koji je označavao pitanje, sleganje ramenima s dlanovima nagore. Indijanac ništa ne reče. Hauser ustade i pođe prema starcu, žustro pušeći cigaru da je vrh sijao. Zatim stade, izvadi cigaru iz usta i poturi je starcu pred lice. - Hoćeš li jednu cigaru? 44 Filip je završio priču. Sunce je već davno zašlo, a od vatre je ostala gomila svetlocrvenih ugaraka. Tom jedva da je verovao u to šta je njegov brat sve izdržao. Sali je prva progovorila. - Hauser tamo sprovodi genocid. Nastala je nelagodna tišina. - Moramo da uradimo nešto. - Šta, na primer? - upita Vernon. Glas mu je delovao umorno. - Otići ćemo do planinskih Indijanaca i ponuditi pomoć. Zajedno s njima možemo poraziti Hausera. Don Alfonso raširi ruke. - Kurandera, ubiće nas pre nego što zinemo. - Ja ću otići u selo, nenaoružana. Neće ubiti nenaoružanu ženu. - Hoće. A i šta možemo da uradimo? Imamo jednu pušku protiv profesionalnih vojnika s automatskim naoružanjem. Slabi smo. Gladni smo. Nemamo čak ni preobuku, a imamo i čoveka koji ne može da hoda.
    • ih. - Pa šta predlažeš? Gotovo je. Moramo da se vratimo. Rekao si da nikad nećemo preći močvaru. Sad znamo da su ostavili čamce kod Makaturi Vodo-pada. Otići ćemo i ukrasti - I posle? - upita Sali. - Ja se vraćam u Pito Solo, a vi se vraćate kući. - A Hausera ostavljamo ovde da sve pobije? -Da. Sali je pobesnela. - Ne prihvatam to. Moramo ga zaustaviti. Stupićemo u kontakt s vladom da bi poslali vojnike da ga uhapse. Don Alfonso je izgledao vrlo umorno. - Kurandera, vlada neće ništa uraditi. - Otkud znaš? - Ovaj čovek se već dogovorio s vladom. Ne možemo da uradimo ništa osim da priznamo svoju nemoć. - Ne prihvatam to! Don Alfonso ju je gledao netremice starim, umornim očima. Pažljivo je očistio lulu, izbacio trunje, napunio je i ponovo zapalio grančicom. - Pre mnogo godina - reče - kad sam bio dečak, sećam se da je došao prvi beli čovek u naše selo. Bio je nizak, s velikim šeširom i šiljatom bradom. Mislili smo da je avet. Izvadio je žute metalne grudve nalik izmetu i pitao da li smo videli nešto slično tome. Ruke su mu se tresle, a u očima mu je bio ludački sjaj. Prepali smo se i rekli da nismo. Mesec dana posle toga, za vreme godišnje poplave, njegov truli čamac se vratio niz reku, a u njemu nije bilo ničeg osim njegove lobanje i kose. Spalili smo čamac i pravili se da se to nikad nije desilo. Sledeće godine, čovek u crnoj odeći, sa crnim šeširom, došao je uz reku. Bio je ljubazan, dao nam je hranu i krstove, potopio nas u reku i kazao nam da nas je spasao. Ostao je s nama nekoliko meseci, stekao ženu i dete, a onda pokušao da pređe močvaru. Nikad ga više nismo videli. Posle toga je došlo još mnogo ljudi tražeći žuta govna koja su zvali oro* (Šp. zlato) Bili su još luđi od prvog, zlostavljali su naše kćeri, ukrali naše čamce i hranu i otplovili uzvodno. Jedan se vratio, ali bez jezika, tako da nikad nismo saznali
    • šta im se desilo. Posle su došli novi ljudi, s novim krstovima, i svaki od njih je kazao da krstovi onih drugih nisu dobri, da su samo njihovi dobri, a ostali đubre. Ponovo su nas potopili u reku govoreći da je onaj prvi to uradio loše, pa su došli novi i ponovo nas potapali, dok nismo bili potpuno mokri i zbunjeni. Kasnije je došao jedan beli čovek sasvim sam, živeo s nama, naučio naš jezik i rekao nam da su svi ljudi s krstovima poremećeni. Za sebe je rekao da je antropolog. Proveo je godinu dana gurajući nos u sve naše lične stvari, postavljao nam silna glupa pitanja o stvarima kao što je seks i ko je s kim u rodu, šta nam se dešava posle smrti, šta jedemo i pijemo, kako ratujemo, kako spremamo svinjetinu. Dok smo odgovarali on je zapisivao. Pakosni mladići iz plemena, a među njima sam bio i ja, pričali su mu nečuvene laži, a on ih je sve zapisivao s ozbiljnim izrazom na licu i rekao nam da će napisati knjigu o nama, i da će je svi u Americi pročitati, tako da ćemo postati slavni. Mislili smo da je to urnebesno. Potom su uz reku stigli ljudi s vojnicima, imali su puške i papire, i svi smo potpisali te papire, a zatim su nam rekli da smo se složili da imamo novog poglavicu, mnogo većeg od onog u selu, i još smo se složili da mu damo svu zemlju i životinje i drveće i rude i naftu pod zemljom, ako je slučajno ima, a nama je sve to bilo smešno. Dali su nam sliku novog poglavice. Bio je vrlo ružan čovek, s licem u ožiljcima i rupama, kao kora ananasa. Kad se naš pravi poglavica pobunio odveli su ga u šumu i streljali. Sledeći su došli vojnici i ljudi s akten-tašnama i saopštili nam da je bila revolucija i da sad imamo novog poglavicu, da je stari ubijen. Rekli su nam da stavimo znak na još papira, pa je došlo još misionara, otvorili su škole i doneli lekove. Pokušavali su da uhvate dečake i odvedu ih u škole, ali nisu uspevali. U to vreme smo imali vrlo mudrog poglavicu, mog dedu don Kalija. Jednog dana nas je sve sazvao. Rekao nam je da moramo da razumemo ove nove ljude koji se ponašaju kao ludaci, ali su prepredeni kao demoni. Da moramo da shvatimo ko su oni zaista. Tražio je dobrovoljce među dečacima. Ja sam se prijavio. Kad su sledeći put
    • misionari došli, dozvolio sam im da me uhvate i pošalju u internat u La Seibi. Odsekli su mi kosu i obukli me u odelo koje me je grebalo, u cipele koje su bile pretople i tukli me svaki put kad sam govorio na toaka jeziku. Ostao sam tamo deset godina i naučio da govorim španski i engleski, i svojim očima video ko su ti beli ljudi, zaista. To mi je i bio zadatak - da ih shvatim. Vratio sam se i kazao svojim ljudima šta sam naučio. Oni su rekli: ,,To je strašno, šta da radimo?" A ja sam im odgovorio: „Prepustite to meni. Oduprećemo im se tako što ćemo se slagati s njima." Posle toga sam znao šta da kažem ljudima koji su dolazili u naše selo s aktentašnama i vojnicima. Znao sam da pročitam papire. Znao sam kad da potpišem papire, a kad da ih izgubim i pravim se blesav. Znao sam šta da kažem Isusovim izaslanicima da bi naši ljudi dobili lekove, hranu i odeću. Svaki put kad bi doneli sliku novog poglavice i rekli da bacim sliku starog, ja sam im se zahvaljivao i kačio novu sliku u kolibu, i kitio je cvećem. I tako sam postao poglavica u Pito Solou. Kao što vidiš, kurandera, ja shvatam kako stvari stoje. Ne postoji ništa što bismo mi mogli da uradimo da pomognemo planinskim Indijancima. Izgubili bismo živote uzalud. Sali reče: - Što se mene lično tiče, ja ne mogu tek tako da odem. Don Alfonso stavi svoju ruku na njenu. - Kurandera, za jednu ženu, ti si najhrabrija koju sam sreo. - Ne počinji opet, don Alfonso. - Hrabrija si i od većine muškaraca koje sam poznavao. Ne potcenjuj planinske Indijance. Ne bih voleo da budem jedan od tih vojnika u rukama planinskih Indijanaca, a poslednje što bih video u svom životu bila bi moja muškost na roštilju. Nekoliko minuta niko nije progovorio. Tom se osećao umorno, vrlo, vrlo umorno. - Naša je greška, don Alfonso, što se ovo dešava. Ili tačnije, očeva greška. Mi smo odgovorni. - Tomase, sve to ništa ne znači, ta priča - tvoja greška, njegova greška, moja greška. Ništa ne možemo da uradimo. Bespomoćni smo. Filip klimnu glavom slažući se. - Meni je dosta ovog ludačkog putovanja. Ne možemo spasti svet. - Slažem se - reče Vernon. Tom otkri da svi gledaju u njega. Sali ga je gledala s dozom znatiželje. On jednostavno nije mogao da zamisli da odustane. Predaleko je otišao. - Nikad ne bih mogao da živim znajući da smo se okrenuli i vratili. Ja sam uz Sali. Ali i dalje je bilo njih trojica protiv njih dvoje.
    • I pre nego što je svanulo don Alfonso je bio na nogama i rasturao logor. Obično nedokučiv, Indijanac je sad bio van sebe od straha. - Prošle noći je, na manje od kilometar od našeg logora, bio jedan planinski Indijanac. Video sam njegove tragove. Ja se ne plašim svoje smrti. Ali već sam prouzrokovao Pingovu i Korijevu smrt, i ne želim više krvi na svojim rukama. Tom je gledao don Alfonsa kako nabacuje njihovu jadnu imovinu na gomilu. Osećao se bolesno. Hauser je pobedio. Sali reče: - Gde god da Hauser ode s Kodeksom, šta god da uradi, biću mu za petama. Neće uspeti da mi pobegne. Možda ćemo se mi vratiti u civilizaciju, ali ja ću opet doći ovamo. Ovo nije gotovo ni na koji način. Filipova stopala još uvek su bila u infekciji, čineći ga nesposobnim da hoda. Don Alfonso je ispleo mrežu za nošenje, nalik nosilima, s dve kratke ručke koje su se stavljale preko ramena. Kad je došlo vreme za polazak, Tom i Vernon su ga podigli. Krenuli su jedan za drugim kroz uski hodnik rastinja. Sali je išla prva s mačetom, don Alfonso poslednji. - Žao mi je što sam takav davež - reče Filip vadeći lulu. - I jesi pravi prokleti davež - reče Vernon. - Dozvoli mi da se udaram u grudi u znak pokajanja. Tom je slušao dvojicu svoje braće. Uvek je bilo tako, neka vrsta poluozbiljnog šegačenja. Nekad je ostajalo prijateljsko, nekad ne. Tomu je bilo drago, u nekom smislu, što je Filip bio dovoljno dobro da je počeo da zadirkuje Vernona. - Nadam se da neću da se okliznem i ispustim te u blato - reče Vernon. Don Alfonso ih je poslednji put obišao, proveravajući njihove rance. - Moramo biti tihi što je više moguće - reče. - I bez pušenja, Filipe. Namirisaće te. Filip opsova i ukloni lulu. Počela je kiša. Nošenje Filipa se pokazalo kao mnogo teže nego što je Tom predvideo. Bilo je gotovo nemoguće vući ga uz klizave strmine. Nošenje preko klimavih debala postavljenih preko bučnih reka bilo je vežba iz umiranja od straha. Don Alfonso je ostajao oprezan i održavao strog režim tišine; čak je i korišćenje mačete bilo zabranjeno. Krajnje iscrpljeni, to poslepodne su napravili logor na jedinom ravnom parčetu zemlje koje su mogli da pronađu, u jednoj kaljuzi. Kiša je lila kao iz kabla, voda je kao potok uticala u jadnu baraku koju je Vernon podigao, a blato je sve prekrilo. Tom i Sali su otišli u lov i lutali kroz šumu dva
    • sata, a da ništa nisu videli. Don Alfonso je zabranio da se upali vatra, zbog straha od mirisa. Te večeri, njihov obrok je bilo sirovo korenje koje je imalo ukus kartona i nekoliko ubuđalih voćki izrešetanih belim crvima. Kiša je nastavila da pada pretvarajući potoke u ključale bujice. Za deset sati teškog napora prešli su jedva pet kilometara. Sledećeg dana sve je bilo isto. Lov je bio nemoguć, a don Alfonso nije uspeo da upeca nijednu ribu. Održavali su se na trulom korenju i bobicama, i čudnim trulim voćkama koje je don Alfonso uspevao da napabirči. Zaključno s četvrtim danom uspeli su da pređu manje od petnaest kilometara. Filip, već napola izgladneo, ubrzano je gubio snagu. Šupalj izgled mu se vratio na lice. U nemogućnosti da puši, veći deo dana je provodio zureći u svod džungle, jedva odgovarajući kad bi mu se neko obratio. Lako su gubili snagu noseći nosila i mnogo češće se odmarali. Don Alfonso je kopneo, kosti su mu jezivo štrčale, koža se opustila i izbrazdala. Tom je zaboravio kako izgleda imati suvu odeću. Petog dana, oko podneva, don Alfonso ih zaustavi. Sagnuo se da podigne nešto sa staze. To je bilo pero s malim parčetom dvostruko upletenog kanapa zakačenim na njega. - Planinski Indijanci - prošaputao je, drhtavim glasom. - Ovo je sveže. Nastade muk. - Moramo da siđemo sa staze. Ići stazom je već bilo gadno. Sada je hodanje postalo gotovo nemoguće. Udarali su o zidove paprati i lijana koje su bile tako guste da se činilo da im one uzvraćaju udarce. Puzali su ispod njih, verali se preko popadalog drveća, gacali kroz blatnjave lokve čije im je blato nekad dosezalo do struka. Šuma je bila puna mrava i drugih insekata sa žaokama, koji su padali na njih mahnito ako bi ih poremetili, i gamizali po njihovoj kosi, ispod kragni, bodeći ih i ujedajući. Filip se mučio najviše od svih jer su se
    • njegova nosila rvala s gustim šibljem. Don Alfonso je insistirao na tome da hodaju van staze. To je bio pravi pakao. Kiša nije odustajala. Naizmenično su probijali stazu dugu stotinak metara kroz šumu. Na ovaj način su postizali brzinu od dve stotine metara na sat i tako napredovali sledeća dva dana, a da kiša nijednom nije prestala da pada; gacali su kroz blato do kolena, klizali se. Dešavalo se da se nekako popnu uzbrdo, da bi se okliznuli i pali nazad. Većina dugmadi s Tomove košulje je otpala, a obuća se raspala do te mere da se nekoliko puta posekao na oštre grane. I ostali su bili u sličnom stanju odrpanosti. U šumi nije bilo divljači. Dani su se pretopili u jednu dugačku borbu da prođu kroz sumračnost šipražja i močvare koji su odjekivali od kiše, gde su ih ujedali i boli neprekidno, tako da im je koža bila kao sargija. Sada su sve četvoro morali da podižu Filipa, a ponekad su se odmarali čitav sat pošto su ga nosili petnaestak metara. Tom je počeo da gubi pojam o vremenu. Kraj je ubrzano dolazio, shvatao je - trenutak kad više neće moći da idu dalje. Osećao se čudno, lebdeće. Noći i dani su se izmešali u jedno. Pao je u blato i ostao u njemu sve dok ga Sali nije izvukla, a pola sata posle toga i on je to učinio za nju. Dospeli su do jednog proplanka gde je džinovsko drvo palo i napravilo otvor u tkanju džungle. Tlo oko njega je, za promenu, bilo prilično ravno. Ogromno drvo je tako palo da je bilo moguće naći zaklon ispod njegovog debelog stabla. Tom je jedva hodao. Prećutnim sporazumom svi su se zaustavili da se ulogore. Osećao se tako slabim da se zapitao da li će moći, kad jednom legne, opet da ustane. Poslednjim atomima snage isekli su motke i postavili ih koso na drvo, prekrivajući ih s paprati. Izgledalo je kao da je oko podneva. Upuzali su ispod i privili se jedan uz drugog, ležeći neposredno na vlažnoj zemlji, u pet
    • centimetara blata. Kasnije su Sali i Tom još jednom pokušali da nešto ulove, ali su se vratili praznih ruku, pre mraka. Zbili su se ispod debla dok se dugi mrak spuštao. Uz svetlost koja je umirala Tom je pregledao svog brata Filipa. Bio je u očajnom stanju. Imao je temperaturu i govorio gotovo nepovezano. Na mestu obraza bile su velike rupe, i teški podočnjaci ispod očiju; ruke su izgledale kao dva štapa s otečenim laktovima. Neka inficirana mesta koja su pažljivo lečili ponovo su se otvorila, a unutra su bili novi crvi. Tom je osećao kako mu se srce cepa. Filip je umirao. Tom je, duboko u sebi, osećao da niko od njih neće napustiti tu jadnu malu čistinu. Savladala ih je bezbrižna bezvoljnost početka smrti od gladi. Tom je ležao budan veći deo noći, nesposoban da zaspi. Kiša je prestala tokom noći, a kad je došlo jutro pojavilo se sunce povrh drveća. Prvi put posle nekoliko nedelja mogao je da vidi plavo nebo - devičanski plavo nebo. Sunčeva svetlost se probijala kroz otvore u krošnjama drveća. Svetlosni zraci su obasjali kolone insekata pretvarajući ih u kovitlac svetlosnih tornada. Iz džinovskog debla dizala se para. Bilo je ironično - rupa u krošnjama je napravila ram oko savršene slike Sijere Azul. Nedelju dana su se borili idući u suprotnom pravcu, i sad je planina izgledala bliža nego ikad - vrhovi su se uzdizali kroz krpe oblaka, plavi kao brušeni safiri. Tom više nije osećao glad. Eto šta ti čini izgladnjivanje, pomisli. Osetio je ruku na ramenu. Bila je to Sali. Tom se odjednom uplašio. - Nije valjda Filip? - Ne. Don Alfonso. Tom ustade i pođe za Sali niz deblo do mesta na kome je don Alfonso rasprostro svoju mrežu na vlažnu zemlju. Ležao je na boku zureći u Sijera Azul. Tom kleknu i uze iskopnelu starčevu ruku. Bila je vrela. - Žao mi je, Tomasito, ali ja sam beskoristan starac. Toliko sam beskoristan da umirem. - Nemoj tako da govoriš, don Alfonso. - Stavio je ruku na don Alfonsovo čelo, a vrelina ga je prenerazila.
    • - Smrt me je pozvala, a niko ne može da kaže Smrti: „Navrati sledeće nedelje, sad sam zauzet". - Je l' si opet sanjao Svetog Petra prošle noći, ili nešto slično? - pitala je Sali. - Čovek ne mora da sanja Svetog Petra da bi znao kad mu je došao kraj. Sali baci pogled na Toma. - Imaš li ikakvu ideju šta mu je? - Bez dijagnostičkih testova, pregleda krvi, mikroskopa... - Opsovao je i ustao, boreći se protiv nesvestice. Gotovo da smo uspeli, pomisli. Nekako ga je naljutilo. Nije bilo pošteno. Izbacio je ove nekorisne misli iz glave i proverio kako je Filip. Spavao je. Kao i don Alfonso, imao je visoku temperaturu i Tom čak nije ni bio siguran da će se probuditi. Vernon je zapalio vatru uprkos Don Alfonsovim prigovaranjima da ne sme, a Sali je skuvala lekoviti čaj. Celo lice mu se obesilo, uvuklo u sebe, koža je izgubila boju i imala voštanu nijansu. Disanje mu je bilo teško, ali je i dalje bio svestan. - Popiću tvoj čaj, kurandera - reče - ali ni tvoja medicina me neće spasti. Kleknula je. - Don Alfonso, ti si sam sebe odveo u smrt pričom o tome. Isto tako možeš i da se spaseš. Uzeo ju je za ruku. - Ne, kurandera, moj čas je došao. - Ne možeš to da znaš. - Moja smrt je bila prorečena. - Neću više da slušam te gluposti. Ne možeš da vidiš budućnost. - Kada sam bio dečak imao sam tešku groznicu i majka me je odvela kod jedne bruha, vračare. Vračara mi je rekla da još nije vreme moje smrti, da ću umreti daleko od doma, među strancima, nadomak plavih planina. - Podigao je pogled ka Sijera Azul, uokvirenoj rupom u vrhovima drveća. - Mogla je da govori o bilo kojim plavim planinama. - Kurandera, govorila je o ovim plavim planinama, koje su plave kao i sam okean. Sali kanu jedna suza. - Don Alfonso, prestani da pričaš gluposti. Na to se don Alfonso nasmeši. - Divna je stvar kad kraj samrtne postelje jednog starca plače mlada žena.
    • - Ovo nije tvoja samrtna postelja i ja ne plačem. - Ne brini se, kurandera. Nisam iznenađen. Pošao sam na ovo putovanje znajući da mi je poslednje. Bio sam beskoristan starac u Pito Solou. Nisam želeo da umrem u svojoj kolibi kao slab, luckasti starac. Ja, don Alfonso Bosuas, želeo sam da umrem kao muškarac. - Zastao je, udahnuo i slegnuo ramenima. - Samo što nisam mislio da ću umreti ispod trulog panja, u smrdljivom blatu, ostavljajući vas same. - Pa onda nemoj da umreš. Mi te volimo, don Alfonso. Nek bruha ide dođavola. Don Alfonso je uze za ruku i nasmeši se. - Kurandera, bruha je ipak pogrešila u jednoj stvari. Rekla je da ću umreti među strancima. To nije istina. Umirem među prijateljima. Sklopio je oči, promrmljao nešto, i umro.
    • 45 Sali je plakala. Tom je ustao i okrenuo glavu, osećajući kako njegov nerazumni gnev raste. Otišao je nekoliko koraka u šumu. Tamo, na maloj čistini, sede na panj, stežući pesnice. Starac nije imao pravo da ih napusti. Prepustio se svom sujeverju. Prepustio se smrti zbog te glupe priče, samo zato što je bacio pogled na plave planine. Tom se u mislima vratio u trenutak kad je prvi put video don Alfonsa kako sedi na maloj šamlici u svojoj kolibi, zamahuje mačetom i šali se. Kao da se desilo u nekom drugom životu. Iskopali su grob u blatnjavoj zemlji. Išlo je polako i iscrpljujuće, a oni su bili tako slabi da su jedva podizali ašov. Tom nije mogao da se odbrani od misli: Kad ću isto ovo uraditi za Filipa? Sutra? Završili su grob oko podneva, umotali don Alfonsovo telo u njegovu mrežu, ugurali ga u blatnjavu rupu i nabacali mokro cveće na vrh. Zatim su napunili rupu blatom. Tom je napravio grubi krst privezan lijanama i zabio ga u zemlju iznad glave. Posle su mučno stajali neko vreme. - Hteo bih da kažem nekoliko reči - kaza Vernon. Stajao je, blago se zanoseći. Odeća mu je visila na telu, a brada i kosa podivljali. Ličio je na beskućnika. . - Don Alfonso... - glas mu se izgubi. Nakašlja se. - Ako si još ovde negde, pre nego što odeš do Bisernih vrata, ostani još malo u okolini i nađi nam se, hoćeš li, starče? Mnogo nam je teško. - Amin - reče Sali. Mrki oblaci su se gomilali, završavajući njihov kratak, sunčani predah. Čula se grmljavina i dobovanje kiše po svodu iznad njih. Sali priđe Tomu.
    • - Idem opet u lov. Tom klimnu glavom. Uzeo je ribarski kanap i odlučio da oproba sreću u reci koju su prešli pre oko dva kilometra. Vernon je ostao da pazi na Filipa. Vratili su se rano poslepodne. Sali nije ulovila ništa, a Tom je doneo jednu jedinu ribu koja nije imala ni dva kilograma. Dok su bili odsutni, Filipu je porasla temperatura i razvio se delirijum. Oči su mu bile otvorene i caklile od visoke temperature, klimao je glavom napred-nazad u beskrajnom ponavljanju, mumlajući nepovezane rečenice. Tom je bio siguran da mu brat umire. Kad su pokušali da ga napoje Salinim čajem, počeo je nepovezano da viče i gurnuo šolju. Skuvali su ribu u loncu, s malo korena manioke i kašikom hranili Filipa, koji je konačno prihvatio hranu posle mnogo vikanja i bacakanja. Ostalo su podelili između sebe. Posle jela, ostali su ispod debla jer je kiša lila, i čekali da padne mrak. Tom se prvi probudio, neposredno pre svitanja. Filipova groznica se pogoršala tokom noći. Bacakao se i mumlao, prsti su mu beskorisno čupali kragnu, lice mu se skupilo i ispilo. Tom je bio očajan. Nije imao ni lekova, ni dijagnostički pribor, čak ni prvu pomoć. Salini biljni lekovi nisu pomagali protiv ove pobesnele groznice. Vernon je zapalio vatru, i oni su oprhvani sedeli oko nje, u muku. Tamna paprat se nadvila nad njih kao preteća rulja, udarajući im glave zbog kiše, bacajući zeleni mrak na njihovu izbu. Najzad Tom progovori: - Moraćemo da ostanemo ovde dok se Filip ne oporavi. Sali i Vernon klimnuše glavama, iako su oboje znali da se Filip neće oporaviti. - Uložićemo svaki napor da lovimo, pecamo i naberemo jestive biljke. Iskoristićemo vreme da namaknemo snagu i ojačamo za dug put kući. Ponovo su se svi složili.
    • - Dobro, onda - reče Tom ustajući. - Da počnemo da radimo. Sali će da ode u lov. Ja ću da uzmem kanap i udice za pecanje. Vernone, ti ostaješ ovde da brineš o Filipu. - Pogledao je oko sebe. - Nema odustajanja. Svi su ustali blago drhteći, ali je Tomu bilo drago da vidi zračak energije među njima. Uzeo je kanap i udice i pošao u džunglu. Išao je pravom linijom od Sijera Azul, obeležavajući paprat na stranama puta dok je prolazio da označi kuda je prošao i osmatrajući da li ima jestivih biljki. Kiša je i dalje padala ravnomerno. Posle dva sata stigao je, izmožden, do blatnjave vodene kaskade, i uhvatio malog guštera da prezalogaji. Uhvatio je batrgajućeg gmizavca udicom i bacio ga u ključalu bujicu. Posle pet sati, kad je ostalo taman toliko svetlosti da se vrati u logor, prekinuo je pecanje. Izgubio je tri od šest udica, i dobar deo kanapa, a nije upecao ništa. Vratio se u logor pre mraka i video da Vernon održava vatru. Sali se još nije vratila. - Kako je Filip? - Nije dobro. Tom je otišao do Filipa i video da se i dalje batrga u nemirnom snu, njegovo dremljivo stanje bilo je čas pliće čas dublje, mrmljao je delove razgovora. Mlitavost njegovog lica i usana uplašiše Toma; podsetili su ga na poslednje trenutke don Alfonsa. Činilo se da Filip vodi jednostrani razgovor s njihovim ocem; isprekidana nit optužbi i zamerki. I njegovo ime se pojavilo, i Vernonovo, i Filipove majke, koju nije video dvadeset godina. Potom je izgledalo da je Filip na rođendanskoj proslavi, dečjoj zabavi. Bio je njegovpeti rođendan, kako se činilo, i on je otvarao poklone i vriskao od radosti. Tom ga napusti bolan i rastužen. Seo je do Vernona, pokraj vatre. Vernon ga zagrli. - Takav je ceo dan. - Dodao mu je šolju čaja. Tom uze šolju i popi čaj. Njegova ruka je izgledala kao ruka starca, sva u venama i pegama. Stomak mu je bio prazan, ali nije bio gladan. - Sali se još nije vratila? - Nije, ali sam čuo nekoliko pucnjeva.
    • Kao na znak, čuli su šuštanje rastinja i pojavila se Sali. Ništa nije rekla, samo je bacila pušku i sela kraj vatre. - Nisi imala sreće? - upita Tom. - Iščupala sam nekoliko korenova. Tom se nasmeši i uze je za ruku. - Nijedan koren u šumi neće biti siguran sve dok veliki lovac Sali vreba svoj plen. Sali obrisa blato s lica. - Žao mi je. - Sutra - reče Tom - ako krenem dovoljno rano, možda ću uspeti da odem nazad do reke gde smo pronašli Filipa. Ostaću preko noći, ali to je velika reka, i siguran sam da ću upecati gomilu riba. - Odlična ideja, Tome - reče Vernon prigušenim glasom. - Nećemo odustati. - Ne - reče Sali. Vernon odmahnu glavom. - Pitam se šta bi otac mislio da nas sad vidi. I Tom odmahnu glavom. Odavno je prestao da misli o Maksvelu Brodbentu. Da zna šta je uradio, da je poslao svoja tri sina u smrt... Nije mogao da podnese da misli o tome. Izneverili su ga dok je bio živ, a sad su ga izneverili i posle njegove smrti. Tom je zurio u vatru zakratko, a potom upitao: - Ljutiš li se na oca? Vernon je oklevao. - Da. Tom učini bespomoćan pokret rukom. - Misliš li da ćemo moći da mu oprostimo? - Ima li to značaja? *** Tom se probudio pre zore s čudnim osećajem pritiska u bazi lobanje. Još je bio mrak i još je padala kiša. Zvuk kiše kao da je upuzao u njegovu glavu. Okrenuo se na vlažnoj zemlji, a pritisak je postao glavobolja. Savio je noge
    • i seo, i otkrio, s velikim iznenađenjem, da jedva može da se drži uspravno. Pao je unazad, glava mu je bubnjala, zurio je u mrak ispunjen zbunjujućim vrtlozima crvenog i smeđeg i šaputavim glasovima. Čuo je meko, zabrinuto čavrljanje Momčićevog glasa blizu sebe. Gledao je oko sebe i najzad uspeo da u tami odredi mesto majmunčeta, koji je sedeo na zemlji pokraj njega, praveći nervozne zvuke sisanja. Znao je da nešto ne valja. Bilo je to više od gladi. Tom je shvatio da je bolestan. 0, bože, pomisli, ne sad. Okrenuo je glavu pokušavajući da nađe Sali i Vernona u kovitlacu tame, ali nije mogao ništa da vidi. Nos mu je bio ispunjen mirisom trulog rastinja, kiše i blatnjave gline; gadilo mu se. Zvuk kiše koja je lupkala po šumskom lišću oko njega burgijao mu je u glavi. Osetio je kako pada u san, a kad je otvorio oči tu je bila Sali, gledajući u njega u mraku, pod svetlošću baterijske lampe. - Danas idem na pecanje - reče Tom. - Ne ideš ti nikud - odgovori mu ona. Pružila je ruku i opipala mu čelo, i nije mogla da sakrije izraz užasa na licu. -Doneću ti malo čaja. Vratila se sa šoljom čaja koja se pušila i pomogla Tomu da je ispije. - Spavaj - reče. Tom je spavao. Kad se probudio, bilo je svetlije, ali je i dalje kišilo. Sali se nagnula nad njega. Kad je videla da je otvorio oči pokušala je da mu se nasmeši. Uprkos zagušljivoj vrućini ispod debla zadrhtao je. - Filip - uspeo je da je upita. - Isto. - Vernon? - I on je bolestan. - Dođavola. - Pogledao je u Sali i odjednom se uspaničio. - A ti? Kako si ti? Lice joj je bilo crveno. - Ti se valjda ne razboljevaš? Sali položi ruku na njegov obraz. - I ja se razboljevam. - Biću bolje - reče Tom. - Onda ću se brinuti o tebi. Izvući ćemo se iz ovoga. Ona odmahnu glavom. - Ne, Tome, nećemo.
    • Jednostavno saopštenje činjenice razbistrilo je njegovu glavu koja je čekićala. Sklopio je oči. To je bilo to, dakle. Umreće na kiši, ispod buđavog debla, a divlje životinje će ih razvući. I niko nikad neće znati šta im se desilo. Pokušao je sebi da kaže da to govori groznica iz njega, da stvari zapravo i nisu tako loše, ali duboko u sebi je znao da je to istina. U glavi mu se zamutilo. Umreće svi. Otvorio je oči. Još je bila tu, s rukom na njegovom obrazu. Dugo ga je gledala. Lice joj je bilo prljavo, izujedano, izgrebano; kosa zamršena i mutne boje, oči upale. Svaka sličnost s devojkom koja je s njim galopirala bez sedla u Juti je nestala - osim jasne tirkizne boje njenih očiju i načina na koji je malo isturala donju usnu. Najzad je progovorila: - Nemamo mnogo vremena. - Zastala je, gledajući ga čvrsto. - Moram nešto da ti kažem, Tome. -Šta? - Izgleda da sam se zaljubila u tebe. Stvarnost se vratila s iznenadnom jasnoćom. Tom nije mogao ni reč da izgovori. Nastavila je odsečno: - U svakom slučaju, to je sad - re-čeno. - Ali šta je s... - Džulijanom? On je savršeni čovek iz snova, zgodan, briljantan, s potpuno ispravnim stavovima. On je momak koga roditelji žele za zeta. On je moja Sara. Kome to treba? Ono što osećam za njega nije ni nalik onome što osećam za tebe, sa svim tvojim... - Sali je oklevala i nasmešila se. Nesavršenostima? Te reči su obrisale svaku zbrku i sve je bilo jasno i jednostavno. Pokušao je da progovori, i najzad uspeo da kaže škripavim glasom. - I ja tebe volim. Nasmešila se i mali blesak njenog pređašnjeg zračenja se probi. - Znam to i drago mi je. Ž ao mi je što sam bila mrzo-voljna prema tebi. Nisam htela da priznam. Cutali su neko vreme.
    • - Mislim da sam se zaljubio u tebe u trenutku kad si ukrala mog konja i dojahala za mnom, tamo u Juti - reče Tom. - Ali sam to stvarno shvatio kad nisi htela da ubiješ jaguara. Uvek ću te voleti zbog toga. - Kad si me izveo da pogledam kako šuma bukti - reče Sali - počela sam da shvatam da se zaljubljujem u tebe. - Ništa nisi rekla. - Trebalo mi je vremena da shvatim. Kao što si možda primetio, vrlo sam tvrdoglava. Nisam htela da priznam da grešim. Progutao je pljuvačku. U glavi je počelo da mu se vrti. -Ali ja sam sasvim običan momak. Nisam se upisao na Stenford u šesnaestoj godini... - Normalan? Čovek koji se bori prsa u prsa s jaguarom i anakondom? Koji vodi ekspediciju u srce tame s hrabrošću i dobrim raspoloženjem? - To sam sve uradio isključivo zato što sam bio primoran. - To je još jedna od tvojih dobrih strana - skroman si. Bivajući s tobom počela sam da shvatam kakav je Džulijan. Nije hteo da pođe sa mnom jer je mislio da mu neće biti zgodno. Prekinuće njegov rad. I mislim da je, uza sve to, još bio i uplašen. Džulijan je, shvatila sam, od one vrste Ijudi koji ništa ne pokušavaju ako nisu potpuno sigurni da će uspeti. Ti ćeš, s druge strane, pokušati i nemoguće. Glava je opet počela da mu lebdi. Borio se da je savlada. Sviđalo mu se to što je čuo. Tužno mu se nasmešila i stavila ruku na grudi. - Žao mi je što nam je isteklo vreme. Stavio je svoju ruku na njenu. - Ovo je đavolsko mesto da se zaljubiš. - Nemoj da se šališ. - Možda u nekom drugom životu... - Tom se borio da se održi u stvarnosti. - Imaćemojoš jednu priliku, nekako... negde... - Um mu se uskovitla. Šta je to hteo da kaže? Za-tvorio je oči, trudeći se da smiri vrtoglavicu, ali to je samo pogoršalo stvari. Pokušao je da otvori oči, ali nije bilo niče-ga osim zelenog i smeđeg vrtloga, i za trenutak se upitao da li je sve to samo san, sve to - očev rak, putovanje, džungla, Sali, njegov umirući brat. Da, to jeste bio san, shvatio je, dug i čudan, i on će se probuditi u svom krevetu, mali dečak, a njegov otac će vikati sa stepenica: - Dobro jutro, dobro jutro, još jedan dan se rađa!
    • 46 Markus Hauser je sedeo na sklopivoj stolici u vratima ruševina hrama, uživajući u jutru. Tukan se oglašavao i skakutao po obližnjem drvetu, mašući svojim ogromnim kljunom. Bio je predivan dan, nebo prozračno i plavo, džungla prigušeno zelena. U planinama je bilo hladnjikavo i suvo; vazduh je bio svežiji ispunjen mirisom nepoznatog cveta. Hauser je osećao kako mu se vraća nešto nalik miru. Noć je bila duga, i on je bio isceđen, prazan i razočaran. Čuo je kako koraci šušte po opalom lišću. Jedan od vojnika mu je doneo doručakslanina, jaja, kafa, pržene banane - na emajliranom poslužavniku s grančicom nekog ukrasnog bilja sa strane. Stavio je poslužavnik na kolena. Ukras ga je nervirao, pa ga je bacio, zatim uzeo viljušku i počeo da jede. Misli su mu bile zaokupljene događajima od prošle noći. Bilo je vreme da istera stvar s poglavicom ili da ne uspe u tome. Već posle deset minuta bilo mu je jasno da se stari poglavica neće slomiti, ali je ipak nastavio. Bilo je kao gledanje pornografskog filma - nije mogao da prekine, a na kraju je psovao sam sebe na izgubljenom vremenu i energiji. Pokušao je. Dao je sve od sebe. Sad je morao da smisli novo rešenje problema. Dva vojnika su se pojavila na vratima, s telom stisnutim između sebe. - Šta da uradimo s ovim, jefe ? Hauser je pokazao viljuškom, usta punih jaja. - U klanac.
    • Izašli su, a on je završio s doručkom. Beli grad je bio ogromno, preterano veliko mesto. Maks je mogao da bude sahranjen bilo gde. Problem je bio u tome što je selo bilo toliko uzbunjeno da više nije bilo prilike da se uhvati još jedan talac i iz njega iscedi podatak o mestu grobnice. S druge strane, nije mu se sviđalo da on njuška oko ruševina naseljenih pacovima sledeće dve nedelje. Odlučio je; u džepu je pronašao vitku aluminijumsku tubu i izvadio je. Za minut, ritual je bio završen, a cigara zapaljena. Duboko je udahnuo, osećajući smirujuće dejstvo nikotina kako se širi iz njegovih pluća u telo. Svi problemi se mogu svesti na dobre i manje dobre prilike. Ima ih dve — može da pronađe grobnicu sasvim sam, ili da unajmi nekog da je pronađe za njega. Ako bi dozvolio nekom drugom da je pronađe, ko bi to bio? - Teniente! Poručnik, koji je čekao napolju svoje jutarnje naredbe, uđe i salutira. - Si, senjor? - Hoću da pošalješ čoveka nazad da izvidi u kakvom su stanju braća Brodbent. - Razumem, gospodine. - Nemojte da ih uznemiravate niti da im stavite do znanja da ste prisutni. Hoću da znam u kakvom su stanju, da li i dalje dolaze ili su se okrenuli i vratili - onoliko koliko možete da otkrijete. - Razumem, gospodine. - Krenućemo prema piramidi ovog jutra. Otvorićemo ovaj kraj dinamitom, i nastaviti s eksplozijama dok budemo ulazili unutra. Organizuj eksploziv i ljude - neka budu spremni zajedan sat. - Stavio je poslužavnik na zemlju i ustao, noseći svoj stejr AUG na ramenu. Izašao je na sunce i pogledao prema piramidi, proračunavajući gde da stavi eksplozivni naboj. Našao - ne našao Maksa u piramidi, barem će uposliti vojnike, i zabaviti ih. Svi su voleli velike eksplozije. Sunce. Prvi put da ga vidi posle dve nedelje. Biće prijatno raditi na suncu za promenu. 47
    • Smrt je došla po Toma Brodbenta, ali ne obučena u crni ogrtač noseći kosu. Došla je kao strašno lice divljaka, oslikano crvenim i žutim linijama, načičkano zelenim perjem, sa zelenim očima i crnom kosom i šiljatim belim zubima; virilo je u njegovo lice i bockalo ga prstima. Smrt koju je Tom očekivao ipak nije došla. Umesto toga, strašna osoba mu je na silu nalila neku toplu tečnost u grlo; pa još jednom. Slabašno se opirao, a zatim popio i pao u san. Probudio se sa suvim grlom i pulsirajućom glavoboljom. Bio je u kolibi s krovom od lišća i u suvoj mreži. Bio je obučen u čistu majicu i šorts. Sunce je sijalo, a džungla brbljala različitim glasovima. Dugo nije mogao da se seti ko je ili šta tu radi, a tada se sve vratilo, deo po deo - očev nestanak, čudno zaveštanje, njihovo putovanje uzvodno, don Alfonsove šale i izreke, njihov mali proplanak s pogledom na Sijera Azul, umiranje ispod trulog debla na kiši. Kao da se sve desilo jako davno. Osećao se kao nov, ponovo rođen i slab kao beba. Oprezno je podigao glavu, dižući je tek toliko koliko mu je dozvoljavala glavobolja. Mreža do njegove bila je prazna. Osetio je kako mu srce tone. Ko je bio u toj mreži? Sali? Vernon? Ko je umro? - Zdravo? - reče slabašno pokušavajući da sedne. Ima li koga? Čuo je glas napolju i Sali uđe podižući zastor. Izgledala je kao neverovatni izliv zlata. - Tome! Tako se radujem što si bolje! - O, Sali, video sam praznu mrežu i pomislio... Sali mu priđe i uze ga za ruku. - Svi smo na broju. - Filip? - Još uvek je bolestan, ali je mnogo bolje. Vernon će već sutra biti dobro. - Šta se desilo? Gde smo?
    • - Još uvek smo na istom mestu. Možeš da zahvališ Borabeju kad se vrati. Otišao je u lov. - Borabej? - Planinski Indijanac. Pronašao nas je i spasao. Negovao nas je da ozdravimo. Zašto? Ne znam. Koliko dugo sam bio bolestan? - Svi smo bili bolesni oko nedelju dana. Imali smo groznicu koja se zove bisi. On je kurandero. Ne kao ja, pravi kurandero. Davao nam je lekove, hranio nas, spasao nam živote. Čak i govori neku smešnu vrstu engleskog jezika. Tom je pokušao da sedne. - Ne još. - Pomogla mu je da legne. - Popij malo ovoga. Dala mu je šolju punu nekog slatkog pića. Popio je i osetio kako mu se glad pojačava. - Mirišem da se kuva nešto vrlo ukusno. - Gulaš od kornjače a la Borabej. Doneću ti malo. - Sali stavi ruku na njegov obraz. Pogledao ju je i svega se setio. Nagnula se nad njim i poljubila ga. - Imamo još mnogo pred sobom pre nego što ovo bude završeno. -Da. - Samo polako. Klimnuo je glavom. Donela mu je malo gulaša od kornjače; Tom ga je pojeo i ponovo zaspao. Kad se probudio glavobolja je bila nestala, i on je mogao da ustane iz mreže i nesigurno izađe iz kolibe. Noge su mu bile kao od gume. Bili su na istoj čistini, s istim palim deblom, ali se ona pretvorila iz močvarnog gustiša u veseli, otvoreni logor. Paprat je bila posečena i iskorišćena za pokrivanje blatne zemlje koja je postala prijatni, prolećni tepih. Bile su još dve kolibe s krovom od palminog lišća i vatra okružena stolicama od panjeva. Sunce je sijalo kroz otvore u krošnjama drveća. Sijera Azul se videla kroz otvor,
    • grimizna naspram plavog neba. Sali je sedela pokraj vatre i kad je izašao skočila je na noge i uzela ga za ruku da mu pomogne da sedne. - Koliko je sati? - Deset ujutru - reče Sali. - Kako je Filip? - Odmara se u mreži. Još je slab, ali će biti dobro. Vernon spava u poslednjoj fazi groznice. Pojedi malo gulaša. Borabej nam pridikuje da moramo da jedemo što više možemo. - Gde je taj tajanstveni Borabej? - Lovi. Tom je pojeo još malo gulaša; ogroman lonac se krčkao na vatri, pun parčića mesa i raznovrsnog nepoznatog korenja i biljki. Kad je završio s jelom otišao je u drugu kolibu da vidi Filipa. Otvorio je vrata od palminog lišća, sagnuo se i ušao. Filip je ležao u svojoj mreži, pušeći. Još uvek je bio zaprepašćujuće mršav, ali rane su se pretvorile u kraste, a oči više nisu izgledale šuplje. - Drago mi je da si ustao, Tome - reče. - Kako se osećaš? - Osećam slabost u kolenima, ali inače sam živnuo. Stopala su mi gotovo zacelila. Hodaću za dan ili dva. - Jesi li upoznao tog tipa, Borabeja? - O, da. Čudan lik, sav oslikan, s pločama u ušima, tetoviran, i slično. Sali bi ga predložila za sveca, ali nekako sumnjam da je katolik. - Izgledaš kao novi čovek, Filipe. - I ti, Tome. Nastupila je nelagodna tišina, prekinuta vikom koja je dolazila spolja. - Zdravo! Braćo! - O, Borabej se vratio - reče Filip. Tom se sagnuo da prođe kroz vrata i izađe iz kolibe, i tad je video najneverovatnijeg malog Indijanca koji je išao preko čistine. Gornji deo njegovog tela, kao i lice, bili su oslikani crveno, s crnim krugovima oko očiju i jarkim žutim linijama postavljenim dijagonalno preko grudi. Na traci, na nadlaktici, bila su načičkana zelena pera; bio je nag osim krpe preko bedara. Dve ogromne ploče su mu bile u probušenim ušnim resicama, njišući se pri svakom koraku. Na stomaku mu je bila zanimljiva šara od
    • ožiljaka, a prednji zubi zašiljeni u špic. Imao je crnu kosu, ravno isečenu, i oči vrlo neobične boje leske, gotovo zelene. Lice je bilo veoma zgodno, lepo izvajano, koža glatka. Prišao je vatri, nizak i dostojanstven, noseći duvaljku od dva metra u jednoj ruci i mrtvu životinju - nepoznate vrste - u drugoj. - Brat, nosim meso - reče Borabej na engleskom i iskezi se. Zatim baci životinju na zemlju i zakorači. Dvaput je snažno zagrlio Toma, poljubio ga u vrat sa svake strane - neka vrsta ritualnog indijanskog pozdrava. Zatim se odmakao korak, stavio ruku na grudi. - Moje ime Borabej, brat. - Ja sam Tom. - Ja Džejn - reče Sali. Borabej se okrenu. - Džejn? Ti ne Sali? Sali se nasmeja. - To je bila mala šala. - Ti, ja, on, mi braća - zaključio je Borabej i još jednom ritualno zagrlio Toma, ponovo ga ljubeći u vrat s obe strane. - Hvala ti što si nam spasao život - reče Tom. Zvučalo je slabo kad je to izgovorio, ali Borabej je bio zadovoljan. - Zahvalim. Zahvalim. Ti jedeš supa? - Da. Ukusna je. - Borabej dobar kuvar. Jedi još! - Gde si naučio engleski? - Majka mene učila. - Govoriš dobro. - Ja govorim loše. Ali ja učim od vas i onda govorim dobrije. - Bolje - reče Sali. - Zahvalim. Odem u Amerika jedan dan s ti, brat. Tom je bio začuđen da čak i ovde, toliko daleko od civilizacije koliko neko mesto može da bude, ljudi žele da odu u Ameriku. Borabej baci pogled na Momčića, koji je bio na svom uobičajenom mestu, u Tomovom džepu.
    • - Ovaj majmun vrišti i vrišti dok ti bolestan. Kako mu ime? - Dlakavi Momčić. - Zašto vi ne jesti ovaj majmun kad gladovati? - Dakle, ja sam ga nekako zavoleo - reče Tom. Ionako ne bi ispalo više od zalogaja. - Zašto zoveš njega Dlakavi Momčić. Šta to Dlakavi Momčić? - Pa, to je samo nadimak za dlakavu životinju. - Dobro. Ja naučim nova reč, Dlakavi Momčić. Ja želim naučim engleski. Sali reče: - Ja želim da naučim engleski. - Zahvalim! Ti meni kažeš kad ja grešim. - Indijanac pruži prst majmunu. Momčić ga uze svojom majušnom šapom i pogleda ga, potom vrisnu i sakri se u Tomov džep. Borabej se nasmeja. - Dlakavi Momčić misli ja njega pojesti. On zna da mi Tara volimo majmun. Sad kuvam hranu. - Vratio se na mesto gde je bacio ulov i uzeo ga zajedno s loncem. Povukao se daleko od logora, čučnuo i počeo da dere i čereči životinju i ubacuje sve u lonac, uključujući unutrašnje organe i kosti. Tom se pridružio Sali kraj vatre. - Još uvek sam potpuno zbunjen - reče Tom. - Šta se desilo? Odakle je Borabej došao? - Ne znam mnogo više od tebe. Borabej nas je pronašao bolesne i umiruće. Raščistio je zemlju, sagradio kolibe, preneo nas u njih, hranio, lečio. Prikupio je veliku količinu bilja, čak i neke čudne insekte - možeš sve da vidiš okačeno u rogovima njegove kolibe - i koristio ih je da nas leči. Meni je prvoj bilo bolje. To je bilo pre dva dana, pa sam mu pomagala da kuva i da vas neguje. Ova groznica koju smo svi imali zove se bisi, i izgleda da kratko traje, ali je vrlo žestoka. Hvala bogu, to nije malarija, a Borabej mi kaže da nema trajne posledice i da se ne vraća. Ako ne umreš u prva dva dana, ozdravićeš. Izgleda da je don Alfonso umro od bisija - on kaže da su stari ljudi podložniji. Sećanje na njihovog saputnika izazva ubod bola u Tomu.
    • - Znam - reče Sali. - I meni nedostaje. - Nikad neću zaboraviti starca i njegovu iščašenu mu-drost. Teško je verovati da ga više nema. Gledali su Borabeja kako secka i čereči životinju, a komade baca u lonac. Pevušio je neku jednoličnu melodiju koja se uzdizala i padala s povetarcem. - Da li je rekao nešto o onom Hauseru i događajima na Sijeri Azul? - Ne. Neće da govori o tome. - Sali je gledala u njega oklevajući. - Onom prilikom sam, za trenutak, mislila da je s nama gotovo. -Da. - Sećaš li se šta sam rekla? - Sećam se. Obli je jarko crvenilo. Tom upita: - Zeliš li da povučeš svoje reči? Odmahnula je glavom, praveći od svoje zlatne kose vodopad, zatim ga čvrsto pogledala, crvenih obraza. - Nikad. Tom se nasmeši. - Dobro. — Uzeo ju je za ruku. Ono kroza šta su prošli nekako ju je prolepšalo, učinilo da izgleda du-hovnije - nije umeo to da objasni. Njen bockavi, svađalački ton je nestao. Tako bliski susret sa smrću sve ih je promenio. Borabej se vratio sa živim komadićima mesa, uvijenim u listove. - Dlakavi Momčić! - pozvao je i napravio zvuk sisanja zubima koji je nesumnjivo ličio na majmunski. Momčić isturi glavu iz Tomovog džepa. Borabej ispruži ruku, a Momčić, pošto je malo drhtao i skičao, zgrabi parčence mesa i strpa ga u usta. Zatim zgrabi još jedno parčence, pa još jedno, gurajući ih u usta obema rukama, a njegovo cičanje od zadovoljstva bilo je prigušeno hranom. - Dlakavi Momčić i ja sada prijatelji - reče Borabej sa osmehom. Vernonova groznica je prestala te noći. Sledećeg jutra se probudio bistar, ali slab. Borabej se muvao oko njega, terajući ga da pije različite tople čajeve i hladne napitke. Taj dan u logoru su proveli odmarajući se, a Borabej je otišao da dobavi hranu. Indijanac se vratio poslepodne s torbom od palminog lista iz koje je istovario korenje, voće, koštunjave plodove i svežu ribu. Ostatak dana je proveo pekući, dimeći i usoljavajući hranu, a zatim ih pakovao u suvu travu i lišće. - Idemo li negde? - upita ga Tom. - Da.
    • - Kuda? Borabej reče: - Mi pričati posle. Hramajući, Filip izađe iz barake, stopala još uvek zavijenih, s lulom od ružinog drveta u ustima. - Božanstveno poslepodne - reče. Prišao je vatri i seo. Dok je sipao sebi šolju čaja koju je Borabej napravio, primeti: - Ovaj indijanski momak bi trebalo da dobije mesto na prvoj strani Nešenel džiografika. Vernon im se pridružio, nesigurno sedajući na panj. - Vernone, jedi! - Borabej je odmah napunio činiju gulašem i dodao mu je. S rukama koje su se tresle Vernon je prihvati, promrmlja hvala. - Dobrodošao u zemlju živih - reče Filip. Vernon obrisa čelo i ništa ne reče. Bio je bled i izmršaveo. Uzeo je još jednu kašiku gulaša. - Dakle, eto nas - reče Filip. - Moja tri sina. Bilo je izvesne oštrine u Filipovom glasu koju je Tom primetio s nelagodnošću. Oblica drveta poskoči na vatri. - U kakvu smo se glupost uvalili - reče Filip. - Sve zahvaljujući dragom starom ocu. - Podiže čašu u posprdnom pozdravu. - Živeli, dragi stari oče. - Popio je čaj naiskap. Tom bolje pogleda Filipa. Zadivljujuće se oporavio. Oči su mu konačno bile žive žive i ispunjene gnevom. Filip pogleda oko sebe. - I šta sad, braćo moja? Vernon slegnu ramenima. Bio je bled, usukanog lica, sa sivim kolutovima oko očiju. Uzeo je još jednu kašiku gulaša. - Hoćemo li zbrisati nazad podvijenog repa? I dozvoliti da taj tip, Hauser, uzme Lipija, Braka, Monea i sve ostalo? - Zastao je. - Ili ćemo poći u Sijera Azul i možda završiti s utrobom okačenom na žbunje? - Ponovo je zapalio lulu. - To nam je izbor. Niko nije odgovorio dokje Filip kružio pogledom, zureći u svakog ponaosob.
    • - Pa? - reče Filip. - Pitam vas ozbiljno: hoćemo li da pustimo debeljuškastog Kortesa da odigra svoj valcer do kraja i ukrade naše nasledstvo? Vernon ga pogleda. Lice mu je i dalje bilo ispijeno od bo-lesti, a glas slab. - Sam odgovori na to pitanje. Ti si doveo Hausera ovde. Filip se okrenu Vernonu s hladnim pogledom. - Mislio sam da je vreme optuživanja prošlo. - Što se mene tiče, vreme optuživanja je tek počelo. - Sad nije ni vreme ni mesto - reče Tom. Vernon se okrenu Tomu. - Filip je doveo tog psihopatu ovde i on mora da odgovori na pitanje. - Delao sam u dobroj nameri. Nisam imao pojma da će se Hauser pretvoriti u čudovište. A ja sam ti dao odgovor, Vernone. Pogledaj me. Vernon odmahnu glavom. Filip nastavi: - Pravi krivac je, a izgleda da niko nema nameru to da prizna, otac. Zar niko od vas nije makar malčice ljut zbog onog što nam je učinio? Zamalo da nas je poubijao. Tom reče: - Želeo je da nam uputi izazov. - Nadam se da ga ne braniš. - Pokušavam da ga razumem. - Ja ga i predobro razumem. Ova komedija zvana Pljačkaši grobnica, samo je još jedan izazov na dugoj listi. Sećaš se privatnih učitelja za sport, instruktora skijanja, časova istorije umetnosti, i jahanja, i sviranja, i šaha, bodrenja i pridika i pretnji? Sećaš li se dana za školske izveštaje? On misli da smo mi bezvredni, Tome. Uvek je to mislio. Možda to i jeste tačno. Pogledaj mene imam trideset sedam godina i još uvek sam asistent na višoj školi Govnjiva gubica; ti lečiš konje u Donjoj Strnjiki u Juti; Vernon traći najbolje godine života zapevajući sa Svami Mu Muom. Mi smo gubitnici. - Prasnuo je u grub smeh. Borabej ustade. Radnja je sama po sebi bila jednostavna, ali je bila tako spora i promišljena da ih je ućutkala. - To ne dobar govor. - To nema veze s tobom, Borabeje — reče Filip.
    • - Ne više loš govor. Filip nije obraćao pažnju na njega nego se obratio Tomu. - Otac je mogao da nam ostavi novac, kao svaka razumna osoba. Ili je mogao da ga da nekom drugom. Dobro. To sam mogao da prihvatim. To je bio njegov novac. Ali ne, morao je da smisli plan kako da nas kinji zbog toga. Borabej ga je gledao sa sjajem u očima. - Ćuti, brat. Filip se okrenuo prema njemu. - Baš me briga što si nam spasao živote, ali ne mešaj se u porodične stvari. — Na Filipovom čelu je pulsirala vena; Tom ga je retko kad video tako besnog. - Ti slušaš mene, mali brat, ili ja šibam tvoja guza. - Borabej je to rekao ljutito, stojeći uspravno sa svih svojih stotinu šezdeset centimetara, stežući pesnice. Čuo se udarac, a tada je Filip počeo da se smeje tresući glavom. Telo mu se opustilo. - Isuse, je l' ovaj tip zaistinski ! - Svi smo malo uznemireni - reče Tom. - Ali Borabej je u pravu. Ovo nije mesto za svađu. - Večeras — reče Borabej — mi pričati, vrlo važno. - O čemu? — zapovedno je zahtevao Filip. Borabej se okrenu prema loncu s gulašem i poče da meša hranu, njegovo oslikano lice je bilo bezizrazno. - Videti.
    • 48 Luis Skiba je sedeo u kožnoj fotelji svoje drvetom obložene, radne sobe i otvorio Žurnal na uredničkoj strani. Pokušavao je da čita, ali udaljeni prodorni i hrapavi zvuci trube koju je njegov sin vežbao ometali su mu koncentraciju. Prošlo je gotovo dve nedelje od Hauserovog poslednjeg poziva. Očigledno se poigravao njim, držeći ga u neizvesnosti. Ili se nešto desilo? Da li je on... to uradio? Prikovao je pogled na članak urednika u naporu da izbegne napad samooptuživanja, ali su reči hujale kroz njegovu glavu bez ikakvog smisla. Središnji deo Hondurasa bio je opasno mesto. Bilo je sasvim moguće da je Hauser negde omanuo, pogrešio, nešto pogrešno procenio, dobio groznicu... Mnoge stvari su mogle da mu se dese. Suština je bila da je nestao. Dve nedelje je dugo vremena. Možda je pokušao da ubije Brodbentove, a oni su se pokazali boljim od njega i ubili ga. Skiba se nadao, protivno razumu, da se to desilo. Da li je zaista rekao Hauseru da ih ubije? Šta li je mislio? Nevoljno uzdahnu. Samo kad bi Hauser bio mrtav. Skiba je sad znao, mada prekasno, da bi radije sve izgubio nego što bi bio kriv za ubistvo. Bio je ubica. Rekao je: Ubij ih. Pitao se zašto je Hauser toliko navaljivao da on izrekne te reči. Isuse. Kako se desilo da on, Luis Skiba — ragbi zvezda srednje škole, diplomac Stenforda i Vortona, Fulbrajtov stipendista, glavni izvršni direktor jedne od kompanija iz Forčen 500*( Forbsova lista najbogatijih kompanija. (Prim. prev.)) - dozvoli sebi da padne u zamku i da ga nadjača siledžija i jeftini poliesterski kriminalac? Skiba je uvek mislio o sebi kao o čoveku s moralom i intelektualnom težinom, čoveku s etikom, kao o dobrom čoveku. Bio je dobar otac. Nije varao ženu. Išao je u crkvu. Bio je u upravnim odborima i davao dobar deo svoje zarade u dobrotvorne svrhe. Pa ipak, taj namirisani uhoda, s frizurom tri razbarušene dlake, nekako ga je smotao, skinuo mu masku, pokazao mu ko je stvarno. To Skiba nikada nije mogao da zaboravi niti da oprosti. Ni sebi, ni Hauseru.
    • Misli mu još jednom odlutaše u leta na jezeru dok je bio dete, na kolibu izubijanu vetrom, s nakrivljenim dokom koji se spuštao u mirnu vodu, na miris dima i borova. Kad bi samo mogao da vrati sat, da se vrati u jedno od tih dugih leta i počne život iz početka. Šta bi dao da može sve da počne ponovo. S jaukom agonije oterao je sve to iz glave, uzeo gutljaj skoča iz čaše kraj lakta. Sve je propalo, propalo. Morao je da prestane da misli o tome. Šta je urađeno, urađeno je. Nije mogao da vrati sat. Dobiće Kodeks, možda će to biti novi početak za Lemp i niko nikad neće znati. Ili je Hauser mrtav i oni neće dobiti Kodeks, ali i dalje niko nikad neće znati. Niko neće znati. Mogao je to da prihvati. Morao je to da prihvati. Samo što će on znati. On će znati da je čovek sposoban da ubije. Besno je podigao novine i počeo da čita članak urednika od početka. U tom trenutku zazvoni telefon. To je bio poslovni broj, zaštićena linija. Spustio je novine, otišao do telefona i podigao slušalicu. Čuo je glas koji kao da je dolazio izdaleka, ali bio je jasan kao kristal. Njegov rođeni glas. Učini to! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove! Skiba se osećao kao da ga je neko udario pesnicom. Izgubio je vazduh, nije mogao da diše. Čulo se šuštanje, a potom je glas ponovio, kao utvara iz prošlosti: Učini to! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove! Sledeće što je čuo bio je Hauserov glas, a ometač je ponovo radio: - Jesi li čuo to, Skiba? Skiba se zagrcnu, zinu, pokuša da natera pluća da rade. - Halo? - Da me nikad više nisi pozvao na kuću - dreknu Skiba. - Nikad mi nisi rekao da ne smem. - Kako si našao broj? - Ja sam privatni detektiv, sećaš se? Skiba se ponovo zagrcnu. Nema svrhe odgovoriti. Sad je shvatio zašto je Hauser navaljivao na njega da izrekne te reči. Uhvaćen je u zamku.
    • - Ovde smo. U Belom gradu. Skiba je čekao. - Znamo da je Brodbent došao ovde. Grupa Indijanaca ga je sahranila u grobnicu koju je opljačkao pre četrdeset godina. Verovatno u istu grobnicu u kojoj je pronašao i Kodeks. Zar to nije ironično? Mi smo sad ovde, u izgubljenom gradu, i samo nam je još ostalo da pronađemo grobnicu. Skiba je čuo prigušeno tup, izmenjeno ometačem u dugo skviiik. Hauser mora da je isključio ometač u pravom trenutku da bi jasno snimio njegov glas. Nema više mogućnosti da Hauser ostane bez svojih pedeset miliona. Naprotiv, Skiba je imao osećaj da će platiti i više, mnogo više - i da će plaćati do kraja života. Hauser ga je držao na kratkom povocu. Kakva je prokleta budala bio, prevaren od prvog koraka. Neverovatno. - Je l' čuješ to? To je divan zvuk dinamita. Moji ljudi rasturaju jednu piramidu. Nažalost, Beli grad je veliko, ogromno mesto, a Maks može biti sahranjen bilo gde. U svakom slučaju, pozvao sam te da ti kažem da je došlo do napretka. Kad pronađemo grobnicu i uzmemo Kodeks, krećemo na zapad, preko planina, kroz El Salvador ka Pacinku. Peške i niz reku. Potrajaće. Dobićeš Kodeks za mesec dana. - Ali rekao si... - Da, da. Prvobitno sam nameravao da Kodeks prebacimo helikopterom u San Pedro Sula. Ali iznenada moramo da objasnimo nekoliko mrtvih honduraskih vojnika. Nikad ne znaš kad će neki beznačajni general da ti oduzme posed kao nacionalno blago. Jedini helikopteri koji ovde postoje su vojni, a da bi odleteo odavde moraš da prođeš kroz vojni vazdušni prostor. Zato idemo na zapad, u neočekivanom pravcu, mirno i tiho. Veruj mi, tako je najbolje. Skiba se opet zagrcnu. Mrtvi vojnici? Smučilo mu se od razgovora s Hauserom. Hteo je da ga upita da li je uradio ono, ali nije mogao da se natera da prozbori te reči. - U slučaju da se pitaš, nisam postupio po tvom naređenju. Trojica Brodbentovih sinova su još uvek živi. Žilavi bednici. Ali nisam zaboravio. Obećavam ti, uradiću to. Njegovo naredenje. U Skibinom grlu se opet pravila knedla. Progutao je, gotovo se zadavio. Bili su živi. - Promenio sam mišljenje - zakreštao je. - Šta kažeš? - Nemoj to da uradiš.
    • - Šta da ne uradim? - Nemoj da ih ubiješ. Čuo se duboki kikot. - Mnogo je kasno za to. - Za ime boga, Hausere, nemoj to da uradiš; naređujem ti da ih ne ubiješ, možemo sve da uradimo na drugi način... Ali veza je bila mrtva. Čuo je buku i okrenuo se lica oblivenog znojem. Na vratima je stajao njegov sin u vrećastoj pidžami, kuštrave plave kose, s trubom koja se klatila u ruci. - Koga da ne ubiju, tatice? 49 Te večeri, Borabej im je poslužio obrok od tri jela, počevši od riblje supe s povrćem, preko pečenih odrezaka s gomilom malenih kuvanih jaja s ptičicama unutra, i za desert kašu od kuvanog voća. Nudio ih je da se posluže dva, tri puta, terajući ih da jedu dok im gotovo nije pozlilo. Kad su pojeli i poslednje jelo, povadiše lule kao odbranu od navale insekata u sumrak. Bilo je vedro veče, a mlad mesec se dizao iza tamnih obrisa Sijere Azul. Sedeli su u polukrugu oko vatre, tri brata i Sali, mirno pušeći, ćekajući da Borabej progovori. Indijanac je pućkao neko vreme, zatim odložio lulu i zaokružio pogledom. Njegove oči, blistave u svetlosti vatre, zastadoše na licu svakog od njih. Večernje žabe su počele da izviruju i krekeću, što se
    • mešalo s mnogo tajanstvenijim zvucima noći - kricima, hučanjem, tutnjanjem, cvrčanjem. - Eto nas, braćo - reče Borabej. Zaćutao je. - Ja počnem priču vrlo davno, pre četrdeset godina, u godina pre ja rodio. U toj godini beli čovek došao uz reku i preko planina, sasvim sam. Došao u Tara selo gotovo mrtav. Bio prvi beli čovek mi ikad videli. Oni ga uzeli u kolibu, hranili, vratili u život. Taj čovek živeo s Tara ljudima, naučio govoriti naš jezik. Oni pitali zašto on došao. On kazao da nađe Beli grad, koji mi zovemo Sukija Tara. To je grad naših predaka. Sad tamo idemo samo da sahranimo mrtve. Odveli ga do Sukija Tara. Nisu znali da on hoće da pokrade Sukija Tara. Taj čovek brzo uzeo Tara ženu za sebe. - Logično - pakosno se nasmeja Filip. - Otac nije bio čovek koji bi propustio malo akcije usput. Borabej ga je gledao. - Ko priča priču, brate, ti ili ja? - Dobro, dobro, nastavi - odmahnu Filip rukom. - Taj čovek, ja pričam, uzme Tara ženu za suprugu. Ta žena moja majka. - Oženio se tvojom majkom? - upita Tom. - Naravno on ženio moju majku - reče Borabej. - Kako inače mi bili braća, brate? Tom je zamukao od zaprepašćenja dok su se Borabejeve reči probijale do njegovog razuma. Blenuo je u Borabeja, i prvi put ga video stvarno. Zurio je u oslikano lice, u tetovaže, u zašiljene zube, u ploče u ušima - i u zelene oči, visoko čelo, tvrdoglava usta, divno izvajane jabučne kosti. - O moj bože - uzdahnu. - Šta? - upita Vernon. - Tome, šta govori? Tom baci pogled na Filipa i shvati da je i njegov stariji brat kao gromom pogođen. Filip je polako ustajao zureći u Borabeja. Borabej progovori: - Pošto otac ženio majku, majka rodila mene. Ja zovem Borabej, po ocu.
    • - Borabej - promrmlja Filip, pa zatim - Brodbent. Nastala je duga tišina. - Zar ne shvatate? Borabej, Brodbent - to je isto ime. - Misliš... on je naš brat? - divlje upita Vernon konačno shvatajući. Niko mu nije odgovorio. Filip, sada na nogama, napravi korak ka Borabeju i nagnu se da mu pogleda lice izbliza, kao da je neki ludak. Borabej se pomeri, izvadi lulu iz usta i nervozno se nasmeja. - Šta vidiš, brate? Utvaru? - Da, na neki način. - On pruži ruku i dodirnu mu lice. Borabej je sedeo mirno, nepomično. - Moj bože - prošaputa Filip. - Ti jesi naš brat. Ti si najstariji brat. Dobri bože, ja nisam prvorođeni. Ja sam drugi sin, a da to nikad nisam znao. -Tako je kako kažem! Mi smo braća. Šta misliš ja kažem kad kažem brate! Ti misliš ja šalim? - Nismo mislili da ti to govoriš doslovce - reče Tom. - Šta misliš zašto ja spasao vaše živote? - Nismo znali. Mislili smo da si svetac. Borabej se nasmeja. - Ja, svetac? Ti smešan, brate! Mi svi braća. Mi svi imamo isti otac, Masrel Borabej. Ti Borabej, ja Borabej, svi Borabej. - Udario se po grudima. - Brodbent, zovemo se Brodbent - ispravi ga Filip. Salin smeh se vinu do neba. Bila je na nogama i hodala u krugovima oko logorske vatre. - Kao da nemamo dovoljno Brodbentovih ovde! Eto nam još jednog! Četvorica! Da li je svet spreman? Vernon, iako je poslednji shvatio, bio je prvi koji se sabrao. Ustao je i otišao do Borabeja. - Vrlo sam srećan da te pozdravim, brate moj - reče i zagrli Borabeja. Borabej je bio iznenađen i zagrli Vernona dvaput na indijanski način. Zatim se Vernon skloni u stranu dok je Tom prilazio i pružao ruku. Borabej ga je gledao zbunjeno. - Nešto loše s rukom, brate? On je moj brat, a ne zna čak ni da se rukuje, pomisli Tom. Nakezivši se zagrli Borabeja, a Indijanac mu uzvrati svojim ritualnim grljenjem. Odmakao se gledajući u bratovo lice - i sad je mogao da vidi sebe u tom licu. Sebe, svog oca, svoju braću.
    • Filip mu priđe i pruži ruku. - Borabeje, ja ti baš nisam od grljenja i ljubljenja. Ono što mi gringosi radimo jeste da se rukujemo. Naučiću te. Ispruži ruku. Borabej ispruži ruku. Filip je obuhvati i dobro prodrma. Borabej se ceo drmao, a kad mu je Filip pustio ruku razgledao ju je kao da proverava da nije oštećena. - Pa, Borabeje - reče Filip - pridruži se klubu. Klub se zove Sjebani sinovi Maksvela Brodbenta. Članstvo se uvećava svakodnevno. - Šta to znači sjebani klub? Filip odmahnu rukom. - Nema veze.- I Sali zagrli Borabeja. - Ja nisam Brodbent - reče osmehujući se — hvala nebesima za to. Ponovo su posedali oko vatre, a vladala je čudna tišina. - Kakvo porodično okupljanje - reče Filip, tresući glavom u čudu. - Dragi stari otac, uvek pun iznenađenja, čak i posle smrti. — Ali to hoću da vam kažem — reče Borabej. — Otac ne mrtav.
    • 50 Pala je noć, ali to nije imalo značaja u dubini grobnice, gde svetlost nije ušla hiljadu godina. Markus Hauser je zakoračio preko srušene grede duboko u unutrašnjosti i udahnuo stoletnu hladnu prašinu. Sasvim čudno, bila je sveža, nije bilo čak ni naznake mirisa raspadanja. Snažnom halogenom lampom je napravio krug po prostoriji, a razbacano zlato i žad su zasvetlucali, pomešani s kostima i prašinom. Skelet je ležao na kamenom oltaru izrezbarenom hijeroglifima, i sve je nekad bilo bogato ukrašeno. Hauser zakorači i podiže zlatni prsten, odbacujući kost prsta na kojoj je još uvek stajao. Bio je veličanstven, s komadom žada izrezbarenim u obliku jaguarove glave. Ubacio ga je u džep i razgledao ostale predmete ostavljene s telom - zlatna kragna, nekoliko privesaka od žada, još jedan prsten. Stavljao je u džep manje predmete od zlata i žada dok je polagano obilazio sobu za sahranu. Glava leša je ležala na drugom kraju odra. U nekom trenutku donja vilica se olabavila i pala širom otvorena, dajući lobanji izraz zapanjenosti. Kao da ne može da veruje u sopstvenu smrt. Tela uglavnom više nije bilo, ali su brojne pletenice padale s vrha lobanje. Sagnuo se i podigao
    • lobanju. Vilica se zaljuljala, viseći na sasušenoj hrskavici. Prednji zubi su bili isturpijani do šiljaka. Ah, jadni Joriče. Prešao je svetlom preko zidova. Na zidovima su bile freske, ali sada mračne, zamrljane krečnjakom i buđi. U uglovima su stajale posude ispunjene prašinom, nagurane na gomilu i polomljene nekim drevnim zemljotresom. Tanko korenje je probilo tavanicu i visilo zamršeno u vazduhu. Okrenuo se prema tenienteu. - Da li je ovo jedina grobnica ovde? - upitao je. - S ove strane piramide. Treba još da ispitamo i drugu stranu. Ako je simetrična, možda ima još jedna ovakva. Hauser odmahnu glavom. Neće pronaći Maksa u pira-midi. To je bilo jasno. On se sahranio kao Tutankamon, na mestu koje nije bilo očigledno. Tako bi to Maks uradio. - Teniente, okupi ljude. Hoću da im se obratim. Pretražićemo ovaj grad s istoka ka zapadu. - Razumem, gospodine. Hauser otkri da još uvek drži lobanju. Gledajući je po-slednji put baci je ustranu. Udarila je u kameni pod sa šupljim zvukom i rasprsnula se kao da je od gipsa. Donja vilica se zakotrljala, praveći nekoliko neobičnih okreta pre nego što se zaustavila u prašini. Grubo pretraživanje grada pomoću dinamita, hram po hram. Hauser odmahnu glavom. Voleo bi da se njegov čovek koji je otišao da izvidi Brodbentove već vratio. Postojao je bolji način da se to uradi, mnogo bolji.
    • 51 - Otac je još uvek živ ? - uzviknu Filip. -Da. - Misliš - još nije sahranjen? - Ja završim priču, molim. Pošto otac bio s Tara jednu godinu, moja majka rodila mene. Ali otac, on stalno priča o Beli grad, ide tamo danima, nekad nedeljama. Poglavica kaže to zabranjeno, ali otac ne sluša. On traži i kopa zlato. Najzad nađe mesto grobnica, otvori grobnica starog Tara kralja i opljačka je. Uz pomoć loši Tara čoveci on pobegne niz reku s blagom i nestane. - Ostavljajući tvoju majku bez ičega, s bebom - sarkastično reče Filip - baš kao što je uradio i s drugim suprugama. Borabej se okrenu i pogleda u Filipa. - Ja priča priču, brat. Ti začepi svoje laprdalo! Tom se prenerazio od šoka na deža vi. Ti začepi svoje laprdalo bio je čisti maksvelizam, jedan od najomiljenijih očevih izraza, a sad je stigao iz usta ovog stranog, tetoviranog, polugolog Indijanca s pločama u ušima. Mozak mu je radio. Otišao je na sam kraj sveta i šta je našao? Brata. - Nikad nisam video otac opet - do sada. Majka umrla pre dve godine. I pre kratkog vremena otac došao nazad. Veliko iznenađenje. Ja vrlo radostan vidi njega. On kaže umire. On kaže žao mu. On kaže vratio blago koje ukrao od Tara. Zauzvrat, on želi bude sahranjen u grobnicu Tara kralja s blagom belog čoveka. Govorio s Kah, poglavica Tara narod. Kah kaže, da, dobro, mi tebe sahraniti u grobnica. Ti došao nazad s blago i mi tebe sahraniti u grobnica kao
    • stari kralj. Tako otac otišao i posle se vratio s mnogo kutija. Kah poslao ljude na obalu da donesu blago. - Da li te se otac setio? - upita Tom. - O da. On vrlo srećan. Mi išli pecali. - Ozbiljno? - upita Filip ljutito. - Pecali? I ko je upecao najveću ribu? - Ja - reče Borabej ponosno. - S kopljem. - Bravo za tebe. - Filipe... - poče Tom. - Da je otac proveo makar trenutak s Borabejom reče Filip - zamrzeo bi ga kao što mrzi i nas. - Filipe, znaš da nas otac ne mrzi - reče Tom. - Umalo sam umro. Mučili su me. Imaš li ideju kako to izgleda kad znaš da ćeš da umreš? To je bilo očevo nasleđe za mene. I sad, odjednom, imamo oslikanog Indijanca, starijeg brata, koji ide na pecanje s ocem, dok mi umiremo u džungli. Borabej reče: - Ti prestaneš budeš ljut, brate? - Nikad neću prestati da se ljutim. - Otac ljutit čovek takođe. - Potpuno si u pravu. - Ti sin najviše liči na oca. Filip zakoluta očima. - Evo nečeg novog, indijanski psihoanalitičar iz džungle. - Zato što najviše na oca, što ga voliš najviše, tebe boli najviše. A sad ponovo boli jer otkrio da nisi najstariji sin. Ja najstariji sin. Nastade kratka tišina, a onda se Filip grubo nasmeja. -Ovo je previše. Kako mogu da se takmičim s nepismenim, tetoviranim Indijancem s isturpijanim zubima? Posle pauze, Borabej reče. - Ja sad nastavim priču. - Samo izvoli.
    • - Kah uredi sve za očevu smrt i sahranu. Kad dođe dan bude veliko slavlje za oca. Veliko, veliko slavlje. Sav Tara narod dođe. Otac tamo, takođe. Otac uživa svoja sahrana mnogo. On da mnogo poklona. Svi dobiju šerpe i lonce i tiganje i noževe za kuvanje. Tom i Sali se pogledaše. - On bi to obožavao - reče Filip. - Mogu da zamislim kako matori jarac predsedava sopstvenoj sahrani. - Ti u pravu, Filip. Otac obožavao to. On jeo, pio previše, smejao, pevao. Otac otvorio kutije da svako vidi sveto blago belog čoveka. Svako voleo Mariju Majku kako drži bebu Isusa. Beli čovek ima lepe bogove. - Lipi! - dreknu Filip. - Je l’ bio u dobrom stanju? Da li je preživeo putovanje? - To je najlepša stvar koju ja video, brate. Kad je gledam, ja vidim u beli čovek nešto što ne video pre. - Da, da, to je jedna od najlepših stvari koje je Lipi uradio. Ne mogu da zamislim da je gurnuta u neku vlažnu grobnicu! Borabej nastavi: - Ali Kah prevario otac. Na kraju sahrane on trebalo da da ocu posebno otrovno piće da otac umre bez bola. Ali Kah ne to uradio. Kah dao ocu piće da spava. Niko to nije znao sem Kah. - Ovo zvuči kao prava Šekspirova drama - reče Filip. - Tako spavajući otac odnet u grobnicu s blagom. Zatvorili vrata, zapečatili ga u grobnicu. Svi mislili on mrtav. Samo Kah znao on ne mrtav, on spava. Tako posle on probudio u mračan grobnica. - Stani malo - reče Vernon - ne razumem. - Ja razumem - hladno reče Filip. - Sahranili su oca živog. Muk. - Ne oni - reče Borabej. - Kah. Tara narod ne zna ništa o prevari. Filip reče: - Bez hrane i vode... Gospode bože, kako je to strašno! - Braćo - reče Borabej - u Tara običaj mnogo hrane i vode se stavi u grobnica za posle smrti. Tom oseti jezu duž kičme dokje shvatao smisao rečenog. Najzad progovori: - Ti, dakle, misliš da je otac još uvek živ, ali zapečaćen u grobnici? -Da.
    • Niko nije rekao ni reč. Sova je huknula tužbalicu u mraku. - Koliko dugo je zapečaćen u grobnici? - upita Tom. - Trideset dva dana. Tomu pozli. To je bilo nezamislivo. - Zašto je, dođavola, Kah to uradio? - upita Vernon. - Kah ljut što otac opljačkao grobnicu davno. Kah bio dečak tada, sin poglavice. Otac ponizio oca od Kah kad opljačkao grobnicu. Ovo Kahova osveta. - Zar nisi mogao da ga sprečiš? - Ja ne znao Kahov plan do posle. Tada pokušao spasem oca. Na grobnici velika kamena vrata. Ja ne mogu sklonim. Kah saznao ja išao u Sukija Tara da spasem oca. Kah mene zarobio i hteo ubije. On kazao ja prljav čovek, pola Tara, pola beo. Onda lud beli čovek s vojnicima došao i uhvatio Kaha, odveo ga u Beli grad. Ja čuo vojnici pričaju o vama i došao po vas. - Kako si znao da smo ovde? - Ja čuo vojnici pričaju. Vatra je svetlucala dok se noć spuštala na petoro stišanih ljudi koji su sedeli na zemlji. Borabejeve reči su ostale da vise u vazduhu još dugo pošto je završio priču. Oči su mu lutale oko vatre, zadržavajući se na svakom zakratko. - Braćo, to užasan način da se umre. To smrt za pacova, ne za čoveka. On nas otac. - Šta možemo da uradimo? - upita Filip. Posle duge pauze Borabej progovori, a glas mu je bio dubok i zvučan: - Mi njega spasemo. 52
    • Hauser je razgledao grubi nacrt grada koji je skicirao u poslednja dva dana. Njegovi ljudi su dva puta pregledali ceo grad, ali je on bio toliko veliki da je bilo gotovo nemoguće napraviti tačnu mapu. Bilo je nekoliko piramida, desetine hramova i drugih građevina, stotine mesta na kojima je mogla biti skrivena grobnica. Ako ne budu imali sreće trebaće im nekoliko nedelja. Jedan vojnik se pojavio na vratima i salutirao. - Izveštaj. - Sinovi su na tridesetak kilometara iza nas, preko ušća reke Okata. Hauser polako spusti mapu. - Živi i zdravi? - Oporavljaju se od bolesti. Jedan Tara Indijanac ih neguje. - Oružje? - Jedna beskorisna lovačka puška koja pripada ženi. Lukovi, strele, i duvaljka, naravno... - Da, da. - Uprkos samom sebi Hauser oseti izvesnu dozu poštovanja za trojicu sinova, posebno za Filipa. Po svakoj logici trebalo je da budu mrtvi. I Maks je bio takav, tvrdoglav i srećković. To je bila moćna kombinacija. Nakratko mu se u mislima pojavi Maksova slika, dopola nag čovek koji se probija kroz džunglu, znojava leđa prekrivena trunčicama, grančicama i lišćem. Mesecima su prosecali put kroz džunglu, izujedani, povredeni, zaraženi, bolesni - ne nalazeći ništa. A tada ga je Maks ostavio, otišao uzvodno i pronašao prvu nagradu koju su zajedno tražili više od godinu dana. Hauser se u potpunoj besparici vratio kući i prijavio za vojsku... Odmahnuo je glavom kao da odbacuje ozlojeđenost. To je bila prošlost. Budućnost - i blago Brodbentovih - pripada njemu. Teniente progovori: - Treba li da pošaljem vojnike nazad da ih ubiju? Ovog puta ćemo to sigurno izvršiti, obećavam ti. - Ne - reče. - Neka dođu. - Ne razumem. Hauser se okrenu tenienteu. - Nemoj im smetati. Ostavi ih. Neka dođu.
    • 53 Filip se oporavljao sporije od drugih, ali posle još tri dana Borabejevog lečenja i nege, bio je sposoban da hoda. Jedno sunčano jutro rasturili su logor i pošli u Tara selo, u podnožju Sijere Azul. Borabejeva zbirka biljnih napitaka, masti i čajeva imala je izvanredno dejstvo na sve njih.
    • Borabej je hodao prvi sa svojom mačetom, dajući brz tempo. Do podneva su dospeli do široke reke gde su pronašli Filipa, prelazeći za pet sati put za koji im je bilo potrebno pet dana prilikom njihovog očajničkog povlačenja. Preko reke, kako su se približavali Sijeri Azul, Borabej je počeo da se kreće opreznije. Dospeli su do podnožja i počeli da se penju. Planina je postajala osunčanija, s manje tame. Granje je bilo načičkano orhidejama, a vesele krpice osunčane površine vukle su ih unapred. Proveli su noć u jednom starom Tara logoru, polukrugu zaklona pokrivenih palminim lišćem, zavučenih u bujnom zelenilu. Borabej je krčio put kroz rastinje visoko do struka, njegova mačeta je pevala, raščišćavajući put do najočuvanije grupe koliba. Zavukao se unutra, a Tom je čuo zveket mačete, trupkanje nogama i prigušeno psovanje, prvo u maloj kolibi, potom i u drugoj. Borabej se pojavio s malom, zgrčenom zmijom nabijenom na vrh njegove mačete, i bacio je u šumu. - Kolibe čiste sad. Vi uđete, postavite mreže, odmorite se. Ja pravim jelo. Tom pogleda u Sali. Osećao je da mu srce tako snažno udara u grudima da se gotovo čulo. Bez ijedne reči, oboje su znali šta će da urade. Ušli su u manju kolibu. Unutra je bilo toplo i mirisalo na suvu travu. Zraci sunca su prolazili kroz rupice u palminom lišću na krovu, šarajući unutrašnjost tačkicama poslepodnevne svetlosti. Tom je okačio svoju mrežu, a zatim je gledao kako ona kači svoju. Mrlje svetlosti su bile kao šaka zlatnih novčića bačenih u njenu kosu; svetlucale su pri svakom pokretu. Kad je završila s kačenjem, Tom joj se približio i uzeo je za ruku. Blago je podrhtavala. Privukao ju je k sebi, prošao rukama kroz kosu, poljubio je. Približila mu se, telom dodirujući njegovo, i on ju je ponovo poljubio. Ovog puta usne su joj se razmakle i on je osetio njen jezik, pa je zatim ljubio njena usta, bradu,
    • bočne delove vrata, a ona se sasvim privila i snažno ga zagrlila, a on je ljubio vrh njene košulje i svako dugme dok se spuštao naniže i otkopčavao ga. Oslobodio joj je grudi i nastavio da ih ljubi, prvo meke delove, a zatim bradavice, čvrste i uzdignute, a onda je skliznuo rukom niz njen glatki stomak. Mogao je da oseti kako njene ruke masiraju mišiće njegovih leđa. Razvezao joj je pojas pantalona i kleknuo, ljubeći joj pupak i klizeći rukama oko nje da je stegne otpozadi dok joj je skidao pantalone. Pripila je usne unapred i razmakla butine kratko uzdišući, a on je nastavljao da je ljubi, da je drži za zadnjicu, sve dok njegovi prsti nisu uronili u njena ramena i dok nije čuo kratki uzdah, iznenadni dahtaj, dok joj se celo telo treslo. Potom je ona skinula njega, pa su zajedno legli u toploj tami i vodili ljubav dok je sunce zalazilo, a mali zlatni novčići se preobratili u crveno i bledeli; sunce je tonulo iza drveća, ostavljajući kolibu u prigušenoj tami, i jedini zvuci su bili tihi jecaji koji su ispunjavali čudan svet oko njih. 54 Probudio ih je Borabejev veseli glas. Noć je pala i vazduh je bio svežiji, a miris pečenog mesa se širio po kolibi. - Večera! Tom i Sali se obukoše i izađoše iz kolibe, osećajući se pomalo postiđeno. Zvezde su blistale na nebu, Mlečni put je kao reka svetlosti tekao nad njihovim glavama. Tom
    • nikad nije video noć tako crnu, niti Mlečni put tako blistav. Borabej je sedeo kraj vatre, okretao ražanj i dubio suvu tikvu, praveći rupe na jednom i žlebove na drugom kraju. Kad je završio podigao ju je i prineo ustima, a zatim dunuo. Nežni, duboki ton se izvio, pa još jedan, i još jedan. Zastao je i nasmešio se. - Ko hoće da sluša muziku? Zasvirao je, a zanosni tonovi su tvorili lovačku melodiju. Džungla se utišala dok su čisti, jasni tonovi izlazili iz tikve, sve brže, rastući i opadajući, sa zvucima bistrim i užurbanim kao planinski potok. Za trenutak je zavladala tišina dok je melodija ostala da visi u vazduhu oko njih, a onda se pesma završila nizom tonova, utvarnih kao jauk vetra u pećini. Kad je završio tišina je trajala minutima. Postepeno, zvuci džungle počeše da se vraćaju u prostor oslobođen melodijom. - Predivno - reče Sali. - Mora da si nasledio taj talenat od majke - primeti Vernon. - Otac je bio tvrd na ušima. - Da. Moja majka je divno pevala. - Baš si srećan - reče Vernon. - Mi jedva da znamo naše majke. - Vi nemati istu majku? - Ne. Svako ima drugu. Otac nas je uglavnom sam podizao. Borabejeve raširi oči. - Ja ne razumem. - Kad dođe do razvoda... - Tom zastade. - Dakle, ponekad jedan roditelj dobije decu, a drugi nestane. Borabej odmahnu glavom. - To vrlo čudno. Ja želim imao oca. - Okrenu ražanj. Kažite kako rasti s ocem izgleda. Filip se grubo nasmeja. - O bože, odakle da počnem? Kad sam bio mali mislio sam da je zastrašujuće. Vernon uskoči.
    • - Voleo je lepotu. Voleo ju je toliko da bi se nekad rasplakao ispred lepe slike ili kipa. Filip još jednom sarkastično frknu. - Kako da ne, plakao je jer nije mogao da ih ima. Želeo je da poseduje lepotu. Želeo ju je za sebe. Žene, slike, šta god bilo. Ako je bilo lepo, želeo je da poseduje. - Baš si surov - primeti Tom. - Nema ničeg lošeg u voljenju lepote. Svet može da bude tako ružno mesto. On je voleo lepotu zbog nje same, ne zato što je bila moderna ili što mu je donosila novac. - Nije živeo život po pravilima drugih ljudi - nastavi Vernon. - Bio je skeptik. Njegovu koračnicu određivao je drugi dobošar. Filip odmahnu rukom. - Određivao drugi dobošar? Ne, Vernone, on je zviznuo dobošara po glavi, oteo mu doboš i sam predvodio paradu. To je bio njegov pristup životu. - Šta radili s njim? Vernon reče: - Voleo je da nas vodi na logorovanje. Filip se nagnu, a smeh mu je ličio na lavež. - Odvratno logorovanje s kišom i komarcima, kada nas je kinjio logorskim radnim zadacima. - Ja sam upecao svoju prvu ribu na jednom od tih izleta - reče Vernon. - I ja sam - nadoveza se Tom. - Logorovanje? Šta je logorovanje? Ali razgovor je prevazišao Borabeja. - Ocu je bilo potrebno da se nekad skloni od civilizacije, da pojednostavi život. Pošto je sam bio tako komplikovan, bilo mu je neophodno da stvori jednostavnost oko sebe, i to je činio odlazeći na pecanje. Obožavao je pecanje na mušicu. Filip se rugao. - Može biti da je pecanje, odmah uz Svetu veru, najpoznatija glupa aktivnost poznata čovečanstvu. - Ta primedba je uvredljiva - reče Tom - čak i za tebe. - Ma hajde, Tome! Nemoj mi reći da i u matorim godi-nama veruješ u tu besmislicu? U to i u Vernonovu osmostruku stazu. Odakle sva ta religioznost? Na kraju
    • krajeva otac je bio ateist. Ima jedna dobra stvar za tebe, Borabeje. Otac je rođen kao katolik, ali je postao razuman, razborit, nepopustljivi ateist. Vernon primeti. - Ima važnijih stvari u životu od tvojih armani odela, Filipe. Ja ne - Istina - odobri Filip - ima i ralf loren. Čekaj! - viknu Borabej. - Vi svi pričati u isto vreme. razumeti! Stvarno si nas naložio tim pitanjem - reče Filip i dalje se smejući. - Hoćeš još? - Da. Kakvi vi sinovi? - zapita Borabej. Filipov smeh zamre. Izvan kruga vatre džungla je šuštala. - Nisam siguran da shvatam na šta misliš - reče Tom. Borabej reče: - Rekli mi kakav otac on vama. Sad ja pitam kakvi sinovi vi njemu. - Mi smo bili dobri sinovi - reče Vernon. - Pokušavali smo da ostvarimo program. Radili smo sve što je želeo. Dr-žali smo se pravila, održavali mu koncerte svake proklete nedelje, išli na sve časove i pokušavali da pobedimo u igrama koje smo igrali. Možda nismo bili uspešni, ali smo se trudili. - Vi radili što on hteo, ali šta radili što on nije hteo? Vi njemu pomogli u lovu? Vi njemu pomogli da vrati krov posle oluje? Vi pravili kanu s njim? Vi mu pomogli kad je bolestan? Tomu se odjednom učini da im je Borabej podvalio. Ovo mu je bio cilj od početka. Pitao se šta je Maksvel Brodbent pričao svom najstarijem sinu poslednjih mesec dana života. Filip reče: - Otac je zaposlio ljude da rade sve te stvari umesto njega. Otac je imao baštovana, kuvara, spremačicu, ljude koji popravljaju krov. Imao je i bolničarku. U Americi se kupuje ono što ti treba. - Nije on na to mislio - primeti Vernon. - On želi da zna šta smo mi uradili za oca kad se razboleo. Tom oseti kako mu lice crveni. - Kad on bolestan od raka, šta vi uradili? Otišli u njegovu kuću? Ostali s njim?
    • - Borabeje - pištavo reče Filip - bilo bi krajnje nekorisno nametati se starcu. Ne bi nas želeo. - Pustili da stranac brine o ocu kad je bolestan? - Ne prihvatam da mi pridikuješ - ni ti, ni iko drugi o mojim dužnostima kao sina - vrisnu Filip. - Ja ne pridikujem. Ja pitam prosta pitanja. - Odgovor je da. Pustili smo da stranac neguje oca. Učinio je naše živote groznim dok smo odrastali, i jedva smo čekali da pobegnemo od njega. Eto šta se dešava kad si loš otac - sinovi te napuste. Trče, beže. Ne mogu da dočekaju da pobegnu od tebe! Borabej ustade na noge. - On vaš otac, dobar ili loš. On vas hrani, on vas čuva, on vas odgaja. On vas napravio. I Filip pomamljeno ustade. - Tako zoveš tu gnusnu provalu telesnih tečnosti? Napravio nas? Mi smo bili nesrećan slučaj, svaki od nas. Kakav to otac uzima decu od njihovih majki? Kakav to otac podiže decu kao da smo neka vrsta ogleda u stvaranju genija? Ko nas je dovukao u džunglu da pomremo? Borabej zamahnu prema Filipu tako brzo da se učinilo da je Filip nestao u mraku. Borabej je stajao uspravno, stotinu šezdeset centimetara oslikanog besa, pesnice su mu se grčile. Filip se uspravi u prašini kraj vatre i zakašlja se. - Uf. - Pljunu. Usna mu je bila krvava i naglo je oticala. Borabej je zurio u njega, teško dišući. Filip obrisa lice, a onda se po njemu razli osmeh. - Dobro, dobro. Najstariji brat je konačno zauzeo svoje mesto u porodici. - Ti ne pričaš o ocu tako. - Ja ću da pričam o njemu kako god mi je volja, i nijedan nepismeni divljak neće promeniti moje mišljenje o tome. Borabej je grčio pesnice, ali nije napravio nijedan pokret prema Filipu. Vernon pomože Filipu da ustane. Filip dodirnu usnu, ali je izraz njegovog lica bio pobednički. Borabej je stajao,
    • nesiguran, kao da shvata da je pogrešio, da je nekako izgubio raspravu udarivši brata. - Dobro - reče Sali. - Dosta priče o Maksvelu Brodbentu. Ne možemo sebi da dozvolimo svađu u ovakvo vreme, i svi to znate. Pogleda u Borabeja. - Izgleda da je večera zagorela. Borabej u tišini skinu meso s ražnja i poče da postavlja parčad na lišće. Filipova gruba rečenica odzvanjala je u Tomovim mislima: To se dešava kad si lo'š otac — sinovi te ostave. I zapita se, da li su to oni učinili? 55 Majk Graf je sedeo u naslonjači kraj vatre, pažljivo prekrštenih nogu, pozoran, prijatnog izraza lica. Skiba se divio kako je Graf, uprkos svemu, uspevao da zadrži tu jasnu auru samopouzdanja stečenu u poslovnoj školi. Graf bi mogao da vesla u Haronovom čamcu duž reke Stiks prema vratima pakla, a da i dalje zadrži taj prijatni izraz lica kojim ubeđuje saputnike da su vrata raja iza ugla. - Šta mogu da učinim za tebe, Majk? - upita Skiba ljubazno. - Šta se to dešava s deonicama poslednja dva dana? Porasle su deset odsto. Skiba klimnu glavom. Kuća je gorela, a Graf se u kuhinji žalio na hladnu kafu. - Samo budi zadovoljan da smo preživeli onaj članak o floksateinu u Ž urnalu. - Samo razlog više da me brine skok deonica. - Gledaj, Majk... - Luise, nisi valjda prošle nedelje rekao Feneru o Kodeksu ? - Jesam. - Hriste! Znaš kakvo đubre je taj čovek. Imamo već dovoljno nevolja da bismo dodavali još i nezakonitu prodaju informacija. Skiba ga pogleda. Stvarno je trebalo da se oslobodi Grafa još odavno. Graf ih je obojicu kompromitovao do te mere da otkaz u ovom trenutku nije dolazio u obzir. I zar je
    • to važno? Bilo je završeno - za Grafa, za kompaniju, a naročito za njega. Hteo je da provrišti zbog beznačajnosti svega. Jama bez dna otvorila se ispod njega - bili su u slobodnom padu - a Graf to još nije shvatao. - Hteo je da potpuno obori cenu Lempa. Morao sam, Majk. Fener nije budala. Neće on ni reč reći o tome. Zar bi rizikovao da baci svoj život u vetar zbog nekoliko stotina hiljada sa strane? - Je l' ti mene zezaš? Taj bi prodao i rođenu babu. - Nije u pitanju Fener nego sitni prodavci koji se bore za sebe. - To ne objašnjava više od trideset procenata. - Protivnici. Vlasnici manje od stotinu deonica. Udovice i siročad. Majk, dosta. Dosta. Zar ne shvataš šta se dešava? Gotovo je. S nama je gotovo. Lemp je završio svoje. Graf ga pogleda zapanjeno. - O čemu ti pričaš? Preži-većemo mi ovo. Jednom kad se domognemo Kodeksa sve će biti u redu. Skiba oseti kako mu krv ključa na pomen Kodeksa. - Ti zaista misliš da će Kodeks da reši naše probleme? - govorio je tiho. - Zašto da ne? Jesam li nešto propustio? Nešto se promenilo? Skiba odmahnu glavom. Kakve veze ima? Kakve veze išta ima? - Luise, ovakva malodušnost ne liči na tebe. Gde je tvoja čuvena borbenost? Skiba je bio umoran, neopisivo umoran. Ova rasprava je bila nekorisna. Bilo je gotovo. Nije imalo svrhe i dalje pričati. Sve što su mogli da rade bilo je da čekaju, da čekaju kraj. Bili su nemoćni. - Kad objavimo da imamo Kodeks - nastavi Graf deonice Lempa će skočiti do krova. Ništa ne uspeva kao uspeh. Deoničari će nam oprostiti, a sav vetar u jedrima onog „treba raditi ispravno" predsednika Komiteta će nestati. Zato me brine nezakonita trgovina. Ako je neko
    • nekome rekao nešto o Kodeksu, a ovaj rekao svojoj tašti koja je telefonirala nećaku u Dibjuku - informacija će se proširiti. Vidi šta se desilo Marti... - Majk? - Štaje? - Gubi se napolje. Skiba isključi svetla, telefone i stade da čeka noć. Na njegovom stolu su bile samo tri stvari: plastična bočica za pilule, šezdeset godina star makalan i čista čaša za viski. Bilo je vreme da zapliva.
    • 56 Sledećeg dana su krenuli iz napuštenog Tara staništa i ušli u podnožje Sijere Azul. Staza je počela da se penje kroz šume i spušta kroz kotline, prolazeći pored neobrađenih polja zaraslih u korov. Ponegde, skrivene u kišnoj šumi, Tom je video napuštene kolibe slamnatih krovova kako polako propadaju. Ušli su u gustu, hladnjikavu šumu. Borabej je iznenada zahtevao da ide prvi i, umesto njegovog uobičajenog bešumnog koraka, vodio ih je bučno, pevajući, nepotrebno udarajući u rastinje i često zastajkujući da se odmori, što je Tomu više ličilo na osmatranje okoline. Nešto ga je činilo napetim. Kad su stigli do male čistine Borabej je stao. - Ručak! -objavio je i počeo glasno da peva raspakujući zavežljaje palminog lišća. - Ručali smo pre dva sata - reče Vernon. - Mi ručamo opet! - Indijanac skinu luk i tobolac sa strelama, a Tom primeti da ih je stavio na izvesnoj razdaljini od sebe. Sali sede do Toma. - Nešto će se desiti. Borabej pomože drugima da skinu rančeve i stavi ih uz luk i strele, na daljem kraju čistine. Potom je prišao Sali, stavio joj ruku preko ramena i privukao je. - Daj mi pušku, Sali - reče tihim glasom. Ona skide pušku s ramena. Borabej zatim odnese sve njihove mačete. - Šta se dešava? - upita Vernon.
    • - Ništa, ništa, mi odmaramo se ovde. - Počeo je da dodaje trputač.*( Vrsta biljke, vrlo slična banani, jede se isključivo obrađena. (Prim. prev.)) - Vi gladni, braćo? Mnogo dobar trputač! - Ja ga ne volim - primeti Filip. Vernon, potpuno nesvestan napetosti koja je vladala, zaroni u jedan od sušenih trputača. - Vrlo ukusno - reče punih usta. - Trebalo bi svaki dan da ručamo dvaput. - Vrlo dobro! Dva ručka! Dobra ideja! - reče Borabej smejući se izglasa. I tada se desilo. Bez ikakvog zvuka ili vidljivog pokreta Tom shvati da su ih opkolili ljudi sa zategnutim lukovima, a stotinu strela kamenih vrhova bilo je upereno u njih. Kao da se džungla neprimetno povukla, ostavljajući ljude izložene kao kamenje posle oseke. Vernon vrisnu i pade na zemlju, i istog trenutka ga opkoliše nakostrešeni, napregnuti muškarci, s pedeset strela zapetih i smeštenih na tri centimetra od njegovog grla i grudi. - Bez pokreta! - viknu Borabej. Okrenu se i brzo progovori muškarcima. Polako, lukovi su se opuštali, a muškarci povukli za korak. Nastavio je da govori, ne tako brzo i svakako tiše, ali podjednako upečatljivo. Konačno su se muškarci povukli još jedan korak i potpuno spustili strele. - Sad možeš krećeš - reče Borabej. - Ustani. Bez osmeha. Bez rukovanja. Gledaj svakog u oči. Bez osmeha. Ustadoše ponašajući se kako im je rečeno. - Idi uzmeš prtljag i oružje i noževe. Ne pokažeš strah. Pravi ljuto lice ali ne kažeš ništa. Nasmej se i umreš. Vladali su se po Borabejevim uputstvima. Nakratko su se strele podigle i zalepršale dok je Tom podizao svoju mačetu, ali kad ju je zadenuo za pojas strele su se spustile. Slušajući Borabejeva uputstva, Tom uputi obližnjim ratnicima mrgodan pogled, a oni mu uzvratiše tako ljutitim pogledom da mu kolena klecnuše. Borabej je sada govorio prigušenim glasom, ali je delovao ljutito. Svoje primedbe je upućivao jednom čoveku, višem od ostalih, s blistavim perjem koje je prštalo s alki oko njegovih nadlaktica. On je nosio i lanac oko vrata na kome su, kao nakit, visili ostaci zapadne tehnologije - CD-ROM koji je nudio šest besplatnih meseci na AOL-u, digitron s rupom na sredini, brojčanik starog telefona. Čovek pogleda Toma i koraknu unapred. Stade. - Brate, korakni prema čoveku, kaži ljutim glasom da mora izvini. Tom, pun nade da Borabej razume psihologiju situacije, koraknu ka ratniku mrko ga gledajući.
    • - Kako se usuđujete da podignete svoje strele na nas? - zahtevno upita. Borabej prevede. Čovek odgovori besno, gestikulirajući kopljem blizu Tomovog lica. Borabej progovori. - On kaže: ,,Ko si ti? Zašto si došao u Tara zemlju bez poziva?" Kaži mu ljutim glasom ti došao da spaseš svog oca. Viči na njega. Tom se povinovao, podigao glas, zakoračio još jedan korak ka ratniku i dreknuo na njega unoseći mu se u lice. Čovek odgovori još ljućim glasom, mašući kopljem ispred Tomovog nosa. Na to, mnogi ratnici ponovo podigoše lukove. - On kaže otac izazvao mnogo nevolja za Tara i on vrlo ljut. Brate, sad moraš da budeš mnogo ljut. Reci im da spuste lukove. Kaži ne razgovaraš dok ne sklone strele. Napravi veliku uvredu. Preznojavajući se, Tom je pokušao da otkloni strah kojije osećao i da odglumi bes. - Kako se usuđuješ da nam pretiš? - vikao je. - Došli smo u tvoju zemlju u miru, a ti nam nudiš rat! Je l' tako Tare dočekuju goste? Jeste li vi ljudi ili životinje? Tom uhvati znak odobravanja od Borabeja dok je prevodio - neosporno dodajući svoje nijanse. Lukovi se spustiše, ali ovoga puta muškarci otkačiše strele i vratiše ih u tobolce. - Sad ti osmehneš. Mali osmeh, ne veliki osmeh. Tom se osmehnu na tren, zatim vrati ozbiljan izraz lica. Borabej je sad opširno pričao, potom se okrenuo Tomu. - Moraš zagrliš i poljubiš ratnika na Tara način. Tom zagrli ratnika na neobičan način i dvaput ga poljubi u vrat, baš kao što je Borabej uradio njemu mnogo puta. Na kraju je imao crvenu i žutu boju na licu i usnama. Ratnik uzvrati ljubaznost, razmazujući još boje po njemu. - Dobro - reče Borabej, gotovo opijen olakšanjem. - Sve sad dobro. Mi idemo u Tara selo. * Selo je imalo dva otvorena trga od utabane zemlje, okružena s dva nejednaka kruga koliba sa slamnatim krovovima kao što su bile one u kojima su spavali pre dve noći. Kolibe nisu imale prozore, već samo rupe na vrhu. Vatre za kuvanje su gorele ispred mnogih od njih.
    • Održavale su ih žene koje su, Tom primeti, kuvale koristeći francuske lonce, bakarne tiganje za dinstanje i majsen čelične nerđajuće pribore za ručavanje, koje im je doneo Maksvel Brodbent. Dok je pratio grupu ratnika prema centru trga, vrata su se otvarala i različiti ljudi izlazili, piljeći u njih. Mala deca su bila potpuno gola, odrasli su nosili prljave šortseve ili tkaninu preko bedara. Žene su nosile parče tkanine obmotane oko struka, a iznad su bile gole; dojke i grudi su bile namazane crvenom bojom. Mnoge su imale ploče u usnama i ušima. Samo su muškarci nosili perje. Nije bilo zvanične ceremonije dobrodošlice. Ratnici koji su ih doveli odlutali su za svojim poslom, potpuno nezainteresovani, samo su žene i deca zurili u njih. - Šta ćemo sad da radimo? - zapita Tom, stojeći u sredini zemljanog trga, osvrćući se oko sebe. - Čekaj - odgovori Borabej. Bezuba starica se uskoro pojavi iz jedne od koliba, po-gurena od godina, oslanjajući se na štap; zbog kratke sede kose ličila je na vešticu. Prilazila im je neobično sporo, njene okruglaste oči ni za tren nisu skidale pogled s njihovih lica, grickala je usne i nešto mrmljala za sebe. Najzad je stigla do Toma i zagledala se u njega. Borabej tiho reče: - Ništa ne radi. Ona podiže usahlu ruku i udari Toma preko kolena, zatim preko butina, jednom, dvaput, triput - udarci su bili iznenađujuće jaki za gospođu u godinama - neprekidno nešto mrmljajući za sebe. Zatim podiže štap i udari ga preko cevanica i još jednom preko tura. Potom ispusti štap, poseže rukom prema njegovim preponama i besramno ga ispipa između nogu. Tom se zagrcnu trudeći se da se ne pomeri dok je ona podrobno ispitivala njegovu muškost. Zatim poseže ka Tomovoj glavi, praveći pokret prstima. Tom se blago pognu, a ona zgrabi njegovu kosu i tako je cimnu da mu pođoše suze na oči. Zakoračila je unazad - pregled je očito bio završen. Bezubo mu se osmehnu i poče da govori. Borabej je prevodio.
    • - Ona kaže suprotno od izgleda ti sigurno muškarac. Ona poziva tebe i tvoju braću da ostanete u selu kao gosti Tara naroda. Ona prihvata tvoju pomoć u borbi protiv loših ljudi u Belom gradu. Ona kaže sad ti glavni. - Ko je ona? - Tom je pogleda letimično. Zvirkala je gore-dole, proučavajući ga od glave do pete. - Ona je žena od Kah. Pazi, Tome, ti njoj sviđaš. Možda će doći u tvoju kolibu noćas. To razbi napetost i svi se nasmejaše, Filip više od svih. - U čemu sam ja to glavni? - upita Tom. Borabej ga pogleda. - Ti novi ratni poglavica. Tom je bio preneražen. - Kako to može da bude? Ovde sam tek deset minuta. - Ona kaže Tara ratnici bili neuspešni u napadu na beli čovek i mnogi poginuli. Ti beli čovek takođe, možda bolje razume neprijatelja. Sutra, ti vodiš u borbu protiv loših ljudi. - Sutra? - reče Tom. - Zaista hvala, ali odbijam tu od-govornost. - Nemaš izbora - uzvrati Borabej. - Ona kaže ako nećeš, Tara ratnici ubiju sve nas. Te noći, seljani su zapalili veliku lomaču i zabava svake vrste započe; najpre velika večera od mnogobrojnih jela koje je pristiglo na palminom lišću; kao vrhunac stiže tapir pečen u jami. Muškarci su igrali, a zatim izveli očaravajuće čudesnu orkestarsku muziku na frulama, predvođeni Borabejom. Svi su otišli kasno na spavanje. Borabej ih je podigao posle nekoliko sati. Još uvek je bio mrak. - Sad idemo. Ti govoriš ljudima. Tom je piljio u njega. - Ja treba da održim govor ? - Ja ti pomognem. - E, to moram da vidim - reče Filip.
    • Lomača je bila ponovo raspaljena novim panjevima, a Tom je video da je celo selo na nogama, tiho i s poštovanjem čekajući njegov govor. Borabej šapnu: - Tom, kaži mi da pronađem deset najboljih ratnika za borbu. - Borbu? Kakvu borbu? - Borbu s Hauserom. - Ali mi ne možemo... - Ćuti i radi šta ti kažem - siknu Borabej. Tom izdade naredbu, a Borabej prođe kroz gomilu, pljeskajući rukama, povremeno šljepkajući po ramenima različite jude, i za pet minuta desetorica ratnika su stala ispred njega, okićena perjem i ogrlicama, svaki s lukom i tobolcem. - Sad ti daš govor. - Šta treba da kažem? - Velike stvari. Kako ćeš da spaseš oca, ubiješ loši ljudi. Ništa ne brini, šta god da kažeš ja udesim dobro. - I ne zaboravi da obećaš hranu u svakom loncu — dodade Filip. Tom iskorači i pogleda lica oko sebe. Buka razgovora prestade. Sad su gledali u njega s nadom. Drhtaj straha mu prođe telom. Pojma nije imao šta radi. - Mmm, dame i gospodo? Borabej mu dobaci pogled neodobravanja, a zatim vojničkim glasom dreknu nešto što je bilo mnogo delotvomije nego njegov mlitavi uvod. Ču se žamor dok su mu svi posvećivali pažnju. Tom je odjednom imao deža vi — setio se don Alfonsovog govora njegovim ljudima kad su napuštali Pito Solo. Trebalo je da održi takav govor, čak i ako je sve bilo laž i prazna obećanja. On duboko udahnu vazduh. - Prijatelji moji! Došli smo u Tara zemlje iz dalekog mesta koje se zove Amerika! Na reč Amerika, čak i pre nego što je Borabej preveo, ču se žagor ushićenja. - Prešli smo mnogo hiljada kilometara, avionom, kanuom i peške. Četrdeset dana i noći smo putovali.
    • Borabej besednički prevede Tomove reči, i on vide da je stekao njihovu nepodeljenu pažnju. - Veliko zlo je pogodilo Tara ljude. Divljak po imenu Hauser došao je s druge strane sveta, s plaćenicima, da ubije Tare i opljačka njihove grobnice. Oteli su vašeg glavnog sveštenika i pobili vaše ratnike. I sada, dok ovo govorim, oni su u Belom gradu skrnaveći ga svojim prisustvom. Borabej prevede, i začu se glasni žagor odobravanja. - Sad smo mi ovde, četvorica sinova Maksvela Brodbenta, da oslobodimo Tara narod od tog čoveka. Došli smo da spasemo našeg oca, Maksvela Brodbenta, iz tame njegovog groba. Zastao je da bi Borabej preveo. Pet stotina lica, osvetljenih vatrom, zurila su u njega s pažnjom, uznesena. - Ovaj moj brat, Borabej, vodiće nas u planine, gde ćemo osmatrati belog čoveka i napraviti planove za napad. Sutra ćemo se boriti. Na ove reči pojavi se čudan zvuk kao brzo gunđanje ili smejanje - način Tara naroda koji je odgovarao uobičajenim uzvicima odobravanja i pljeskanju. Tom oseti da se njegov majmun, Dlakavi Momčić, gotovo survao na dno njegovog džepa pokušavajući da se sakrije. Borabej se obrati Tomu tihim glasom. - Zatraži da se mole i prinesu žrtve. Tom pročisti grlo. - Tara narode, svi vi imate važnu ulogu u dolazećoj bici. Tražim od vas da se molite za nas. Tražim od vas da prinesete žrtve za nas. Tražim od vas da to činite svaki dan dok se pobednički ne vratimo. Borabejev glas zazvoni u zahtevu, što je imalo električno dejstvo. Ljudi nagrnuše napred, mrmljajući uzbuđeno. Tom oseti kako se talas beznadne apsurdnosti preliva preko njega; ovi ljudi su verovali u njega mnogo više nego što je on verovao u sebe. Napukli glas zazveča i ljudi se nagonski povukoše, ostavljajući staricu, Kahovu ženu, samu, oslonjenu na štap. Pogledala je naviše i zadržala svoj pogled na Tomu. Duga tišina je potrajala, a tad ona podiže svoj štap,
    • zamahnu i strašno ga udari preko butina. Tom je dao sve od sebe da se ne makne ni telom ni licem. Zatim starica viknu nešto usahlim glasom. - Šta je rekla? Borabej se okrenu. - Ne znam kako da prevedem. Rekla je stari Tara izraz. On znači nešto kao - ubij ili umri. 57 Profesor Džulijan Klajv osloni se na pete i zavali u svoju staru stolicu s rukama na potiljku. Bio je olujni majski dan, vetar je uvijao i mučio lišće platana ispred njegovog prozora. Sali nije bilo već više od mesec dana. Nije mu se javila nijednom reči. Iako nije očekivao da mu se javlja, ipak je smatrao da je duga tišina uznemirujuća. Kad je Sali otišla, oboje su smatrali da će Kodeks doneti još jedan akademski trijumf u životu profesora Klajva. Posle nedelju-dve dana razmišljanja, Klajv je promenio mišljenje. Tu je bila Roudsova stipendija, mesto stalnog profesora na Jejlu, niz nagrada, akademske počasti i mnogo objavljenih stručnih radova, koliko mnogi profesori ne objave za ceo život. Činjenica je, teško da mu je trebalo još jedno akademsko priznanje. Ono što mu je bilo potrebno - budimo iskreni bio je novac. Vrednosti u američkom društvu bile su potpuno pogrešne. Pravu nagradu, bogatstvo, nisu imali oni koji su ga najviše zasluživali, intelektualni pokretači i uspešnici, mozak koji je kontrolisao, upravljao i disciplinovao tu veliku bezvrednu životinju vulgus mobile*( Lat.: nestalna, nepouzdana svetina. (Prim. prev.)) Ko je stvarao novac? Sportisti, rok zvezde, glumci, direktori. A eto njega, na vrhuncu karijere, a zarađuje
    • manje od prosečnog vodoinstalatera. To je bilo da se pojedeš. To je bilo nepošteno. Čemu god da je prisustvovao ljudi su mu prilazili, čvrsto mu stiskali ruku, hvalili ga. Divili mu se. Svi bogataši u Nju Hejvenu želeli su da ga upoznaju, da im dođe na večeru, da im bude deo zbirke, primerak njihovog dobrog ukusa, kao da je bio slika nekog od starih majstora ili antikno srebro. Ne samo što je sve to bilo neukusno, nego i ponižavajuće i skupo. Gotovo svako koga je poznavao imao je više novca od njega. Bez obzira na sve počasti koje je dobijao, bez obzira na nagrade koje je dobijao i monografije koje je objavljivao, nije mogao da plati račun u prosečno dobrom restoranu u Nju Hejvenu. Umesto toga oni su plaćali. On je odlazio u njihove kuće. Oni su ga pozivali na otmene dobrotvorne večere i plaćali za sto, odbacujući njegove neiskrene ponude da im vrati novac. I kad je sve bilo gotovo, šunjajući se vraćao u svoj stan s dve spavaće sobe, odvratan buržoaski dupleks u akademskom getu, dok su oni išli svojim kućama na posedima u Hajtsu. Sad je, konačno, imao načina da nešto učini u vezi s tim. Bacio je pogled na kalendar. Bio je trideset prvi maj. Sutra će stići prva rata od dogovorena dva miliona iz velike švajcarske farmaceutske kompanije Harc. Šifrovana imejl potvrda bi trebalo da dođe s Kajmanskih ostrva. Moraće da potroši novac van SAD, naravno. Dobro zaklonjena vila na Kostijera Amalfitana biće dobro mesto za život; milion za vilu, a drugi milion za troškove. Ravelo je trebalo da bude prijatan. On i Sali će tamo provesti medeni mesec. U mislima se vratio na svoj sastanak s generalnim direktorom i upravnim odborom Harca, tako ozbiljan, tako švajcarski. Bili su skeptični, naravno, ali kad su videli stranicu koju je Džulijan već preveo, njihova stara siva usta napunila su se pljuvačkom. Kodeks će im doneti milijarde. Većina farmaceutskih kompanija imala je istraživačka odeljenja koja su procenjivala domorodačku
    • medicinu - ali ovo je bio neprevaziđeni medicinski kuvar, lepo spakovan, a Džulijan je bio jedina osoba na svetu, osim Sali, koja je mogla tačno da ga prevede. Harc je morao da napravi dogovor s Brodbentovima u vezi s njim, ali kao najveća farmaceutska kompanija na svetu bili su u najboljoj situaciji da plate. A bez njegove prevodilačke veštine, kakvu bi korist Brodbentovi imali o Kodeksa? Sve će biti ispravno urađeno - kompanija je naravno insistirala na tome. Takvi su bili Švajcarci. Pitao se kako će Sali reagovati kad čuje da će Kodeks nestati u lavirintu neke džinovske multinacionalne kompanije? Poznajući je, neće to baš najbolje prihvatiti. Ali jednom kad počnu da uživaju u dva miliona dolara koja se Harc složio da mu plati kao nalazaču - da ne pominje velikodušne novčane nagrade koje je očekivao da dobije za prevođenje - preboleće. A on će joj dokazati da je to bilo ispravno uraditi, da je Harc u najboljoj situaciji da razvije nove lekove i iznese ih na tržište. To jeste bila ispravna stvar. Potreban je novac da se razviju novi lekovi. Niko to neće raditi džabe. Profit je pokretao svet. A što se njega tiče, siromaštvo je bilo u redu onih godina kad je bio mlad i pun ideala, ali i nepodnošljivo kad pređeš tridesetu. A profesor Džulijan Klajv se brzo približavao tridesetoj.
    • 58 Posle deset sati hodanja kroz planine, Tom i njegova braća su stigli na vrh golog, vetrom izubijanog planinskog hrbata. Neočekivan pogled na planine pozdravio je njihove oči, uzburkano more vrhova i udolina, nanizanih prema horizontu u dubokim grimiznim bojama. Borabej pokaza rukom. - Sukija Tara, Beli grad - reče. Tom je začkiljio na britkom poslepodnevnom suncu. Na desetak kilometara, preko ponora, dizala su se dva vrha od belih stena. Ugnežden između njih bio je ravan prevoj izdvojene zemlje, odsečen s obe strane ponorima i opkoljen reckavim vrhovima. Bila je to usamljena zakrpa zelenila, bujno parče oblačnih šuma koje kao da se odlomilo negde da bi se ušuškalo između dva zuba belih stena, klateći se na ivici litice. Tom je zamišljao da će videti ruševine kula i zidina. Umesto toga, video je samo gust, grudvast tepih drveća. Vernon podiže svoj dvogled, ispita Beli grad, i dade ga Tomu.
    • Zeleni rt je ulazio u uvećanje. Tom ga je razgledao, polako. Plato je bio pokriven gustim drvećem i nečim što je izgledalo kao neprobojni ćilim loze i puzavica. Šta god da je uništilo grad ležalo je u toj čudnoj visećoj dolini, dobro sakriveno džunglom. Pomno ga posmatrajući, Tom je video da se ponegde beličasti izdanci izdižu iz zelenila i dobijaju nesiguran obrazac: ugao, srušeni zid, mračni kvadrat koji je izgledao kao prozor. Dok je nastavljao da gleda nešto za šta je mislio da je strmo brdo, shvatio je da je srušena piramida, prekrivena bujnim rastinjem. Jedna strana je bila širom otvorena, kao bela brazgotina u živom zelenilu. Visoravan na kojoj je sagrađen grad je zaista bila ostrvo na nebu. Visila je između dva vrha, odvojena od ostatka Sijere Azul iskonskim stenama. Izgledala je potpuno odsečeno dok nije video žutu vijugavu nit preko jednog od ponora - grubi viseći most. Dok je dalje ispitivao uočio je da vojnici dobro čuvaju most i da koriste ruševnu kamenu tvrđavu koju su sagradili prvobitni stanovnici Belog grada. Hauser i njegovi ljudi su posekli drveće u podnožju mosta da bi imali jasan pogled na moguće polje vatrenog napada. Na suprotnoj strani Belog grada, nedaleko od mosta, tekla je rečica s planina i padala u ponor, pretvarajući se u tanani končić belog i nestajući u magli ispod mosta. Dok je Tom osmatrao, izmaglica se podigla iz ponora, zasenjujući viseći most i zaklanjajući pogled na Beli grad. Tom zadrhta. Njihov otac, Maksvel Brodbent, verovatno je i sam stajao na istom mestu pre četrdeset godina. Nesumnjivo je video nejasni obris grada u bujanju zelenila. Na ovom mestu je napravio svoje prvo veliko otkriće i počeo svoje životno delo; i na tom istom mestu je završio život, živ zakopan u mračnoj grobnici. Beli grad je bio alfa i omega karijere Maksvela Brodbenta. Dodao je dvogled Sali. I ona je dugo vremena razgledala Beli grad. Zatim ga je spustila i okrenula se Tomu, lica rumenog od uzbuđenja. - Majansko je - reče. - Postoji središnji prostor za igru s loptom, piramida i nekoliko višespratnih paviljona. Prvorazredna klasika. Ljudi koji su sagradili ovaj grad došli su iz Kopana, sigurna sam - verovatno su se Maje ovde sklonile posle pada Kopana 900. godine. Tako je rešena još jedna velika tajna. Oči sujoj blistale, sunce je pravilo odblesak na njenoj zlatnoj kosi. Nikad nije video toliko života u njoj. Iznenađujuće, pomisli, s obzirom na to koliko malo su spavali.
    • Okrenula se i očima srela njegove, i kao da je shvatila o čemu misli. Lice joj se blago zarumenelo, i ona otkloni pogled smejuljeći se za sebe. Filip sledeći uze dvogled i pregleda grad. Tom ču kako je uzdahnuo. - Dole ima ljudi - reče. - Seku drveće u pod-nožju piramide. Čuo se tihi buuum od dinamita, a prašina se podiže iznad grada kao maleni cvet. Tom reče: - Moramo pronaći očev grob pre njih. Ili... - Ostavi rečenicu da nezavršena lebdi u vazduhu.
    • 59 Ostatak poslepodneva proveli su u zaklonu šume, osmatrajući Hausera i njegove ljude. Jedna grupa vojnika je raščišćavala drveće u podnožju piramide, oko kamenog hrama, dok je druga kopala ulaz u obližnju piramidu. Vetar im je donosio slabo čujne zvuke motornih testera, i, na svakih pola sata ili slično, udaljeni tutanj eksploziva, praćen oblakom prašine. - Gde je očeva grobnica? - upita Borabeja. - U stenama ispod grada, na drugom kraju. Mesto mrtvih. - Hoće li je Hauser naći? - Hoće. Staza je skrivena, ali na kraju će je naći. Možda sutra, možda za dve nedelje. Kako je padala noć nekoliko reflektora se pojavilo u Belom gradu, a još jedan komplet je osvetlio viseći most i predeo oko njega. Hauser nije ništa rizikovao; došao je dobro opremljen svime što mu je moglo zatrebati, uključujući i generator. Večerali su u tišini. Tom je jedva osećao ukus žaba ili guštera ili čega god što im je Borabej pripremio. S mesta osmatranja na hrbatu, video je da je Beli grad dobro branjen i gotovo neprobojan. Na kraju večere prvi je progovorio Filip, rekavši ono što im je svima bilo na umu. - Bolje da se izgubimo odavde i vratimo s pomoći. Sami ne možemo ništa da uradimo. - Filipe - reče Tom - kad pronađu grobnicu i otvore je. šta misliš da će se desiti? - Opljačkaće je. - Ne, prva stvar koju će Hauser uraditi biće da ubije oca. Filip ništa ne odgovori.
    • - Trebaće nam bar četrdeset dana da odemo odavde. Ako nameravamo da spasemo oca, moramo nešto da preduzmemo sada. - Ne želim da budem taj koji odbija da spase oca, ali Tome, za ime boga, mi imamo jednu staru pušku, možda deset magazina municije, i nekoliko oslikanih ratnika s lukovima i strelama. Oni imaju automatsko oružje, bacač granata i dinamit. I imaju prednost da brane neverovatno sigurnu lokaciju. Tom reče: - Ne, ako postoji tajni ulaz u grad. - Nema tajni ulaz - primeti Borabej. - Samo most. - Mora da postoji još jedan prilaz - navaljivao je Tom. -Uprotivnom, kako su sagradili most? Borabej se zagleda u njega, a Tom oseti navalu likovanja. - Bogovi sagradili most. - Bogovi ne grade mostove. - Bogovi gradili ovaj most. - Dođavola, Borabeje! Bogovi nisu sagradili taj most, ljudi su to uradili, a da bi to uradili, morali su da budu s obe strane. - U pravu si - složi se Vernon. - Bogovi sagradili most - terao je svoje Borabej. - Ali -dodade posle jednog trenutka - i Tare znaju da grade most samo s jedne strane. - Nemoguće. - Brate, uvek tako siguran da si u pravu? Kažem ti kako Tara gradi most samo s jedne strane. Prvo, Tara odapne strelu s kanapom i kukom. Zaglavi je na suprotnu stranu na drvo. Onda šalje dečko preko puta u korpi na točkovima. -I kako on pređe na drugu stranu? - Sam sebe gura. - Kako može čovek da pređe ponor od dve stotine me-tara preko staze koju je napravila strela kanapom i kukom? - Tara koristi naročito veliki luk i posebnu strelu s perjem. Vrlo važno da sačeka dan s jakim vetrom u pravom smeru. - Nastavi.
    • - Kad mali dečak prešao, čovek odapne drugu strelu s kanapom. Dečak veže dva kanapa, stavi ih oko malog točka... - Čekrk. - Da. Onda sa čekrk čovek može da prevuče mnoge stvari na drugu stranu. Prvo prebaci debelo uže u korpi koje se odmotava dok ide. Dečak zakači debelo uže za drvo. Sad čovek može da pređe na debelom užetu. Sad čovek i dečak na drugoj strani. Čovek koristi drugi čekrk da prebaci još tri užeta, odjednom. Sad četiri užeta preko klanca. Sad više ljudi pređe preko u korpi... - Dovoljno je - upade Tom. - Shvatio sam. Zaćutaše polako shvatajući situaciju. - Da li su Tara ratnici pokušavali da im postave zasedu i da preseku most? - Da. Mnogi umrli. - Da li su pokušali sa zapaljenim strelama? - Ne mogu da dobace most. - Imajmo na umu - primeti Filip - da ako presečemo most, i otac ostaje zarobljen na onoj strani. - Potpuno sam svestan toga. Samo razmatram naše mogućnosti. Možda možemo da ponudimo Hauseru dogovor - da pusti oca i zadrži grobnicu i blago u njoj. Tom reče: - Otac na to nikad ne bi pristao. Čak ni ako to znači njegov život? On umire od raka. Ili naše živote? Filip ih pogleda. - Nemojte ni da pomislite da poverujete Hauseru ili da s njim pravite dogovore. - Dobro - reče Vernon. - Odbacili smo mogućnost ulaska u Beli grad nekim drugim putem, i mogućnost frontalnog napada. Ima li ovde neko ko ume da pravi zmajajedrilicu? -Ne. - To nam ostavlja samo jednu mogućnost delanja. - A to je? Vernon izravna pesak na mestu kraj vatre i poče da crta mapu objašnjavajući plan. Kad je završio Filip se prvi oglasi.
    • Filip odmahnu glavom. - To je potpuno sulud plan. Predlažem da se vratimo, nađemo pomoć i opet dođemo ovamo. Borabej ga prekinu. - Filipe, ti možda ne razumeš. Ako sad pobegnemo, Tara ljudi će nas ubiti. - Glupost. - Mi obećali. Ne možemo pogazimo obećanje. - Ja nisam ništa obećao, Tom je. U svakom slučaju možemo da prođemo pored Tara sela i da smo već daleko pre nego što uopšte primete da nas nema. Borabej odmahnu glavom. - To način kukavice, brate. To ostavlja oca da umre u grobnici. Ako te Tare uhvate, smrt za kukavicu spora i ružna. Oni odseku... - Već smo čuli šta rade - prekide ga Filip. - Nema dovoljno hrane i vode u grobnici da još dugo traje. Vatra zapucketa. Tom baci pogled kroz drveće. Ispod i gotovo osam kilometara dalje, video je grozd od tri dijamantska svetla u Belom gradu. Č u se još jedan prasak eksploziva. Hauser i njegovi ljudi radili su bez zastoja. Zaista su bili pred zidom. Nije bilo dobrih mogućnosti i samo jedan osrednji plan. Ali to je najbolje što su imali. - Dosta priče - reče Tom. - Imamo plan. Ko se slaže? - Ja - reče Vernon. Borabej klimnu glavom. - I ja. - Ja - reče Sali. Sve oči su bile uprte u Filipa. Napravio je ljutiti pokret kao da ih sve tera od sebe. - Za ime boga, već znate moj odgovor! - Koji je? - upita Vernon. - I zvanično, odgovor je ne, ne i ne! To je plan za Džej-msa Bonda. Nikad neće uspeti u stvarnom životu. Nemojte to da radite. Za ime boga, ne želim da izgubim i braću. Ne-mojte to da radite. - Moramo, Filipe - reče Tom.
    • - Niko ništa ne mora! Možda je ovo bogohuljenje, ali zar nije makar malčice istina da je otac sam sebe doveo u ovu situaciju? - I samo ćemo ga pustiti da umre? - Samo vas molim da ne bacate svoje živote uzalud. - Odmahnu rukama i ode u mrak. Vernon je bio na ivici da mu podvikne, ali mu Tom dodirnu ruku i odmahnu glavom. Možda je Filip bio u pravu, a plan je bio samoubilačka misija. Samo što Tom, lično, nije imao izbora. Ako sad ništa ne učini, neće moći da se pomiri s tim. Bilo je vrlo jednostavno. Lica su im bila obasjana vatrom, a spustila se duga, neizvesna tišina. - Nema razloga za čekanje — reče Tom. - Polazimo noćas u dva. Trebaće nam nekoliko sati da stignemo dole. Svako zna šta mu je činiti. Borabeje, ti ćeš objasniti ratnicima njihovu ulogu. - Tom baci pogled na Vernona. Plan je bio njegov, Vernonov, brata koji nikad nije bio vođa. Ispruži ruku i obujmi bratova ramena. - Dobar si - reče. Vernon mu se nasmeši. - Osećam se kao da smo usred Čarobnjaka iz Oza. - Na šta misliš? - Ja sam pronašao svoj mozak. Tome, ti si pronašao svoju srčanost. Borabej je pronašao svoju porodicu. Samo što Filip još nije do kraja pronašao svoju hrabrost. Tom odvrati: - Samo, nekako mi se čini da kofa s vodom neće rešiti problem Hausera. - Ne - promrmlja Sali - neće. 60 Tom je ustao iz svoje viseće mreže u jedan sat ujutru. Noć je bila crna. Oblaci su sakrili zvezde, a nemirni vetar je šuštao i mumlao kroz drveće. Jedina svetlost je dolazila od crvene gomile užarenog pepela s vatre u sredini i davala crveni sjaj licima Tara ratnika. Još su sedeli u krugu oko vatre, ne pomerajući se i ne prozborivši ni reč tokom noći. Pre nego što je probudio ostale, Tom uze dvogled i zađe za drveće da baci još jedan pogled na Beli grad. Viseći most je i dalje bio osvetljen, a vojnici u ruševinama tvrđave. Tom je razmišljao o onome što ih čeka. Možda je
    • Filip bio u pravu da je to samoubistvo. Možda je Maksvel Brodbent već bio mrtav u svom grobu, a oni su rizikovali život ni za šta. Ali sve je bilo nebitno - morao je to da uradi. Tom se vrati da probudi ostale i otkri da je većina njih već na nogama. Borabej je razgrnuo vatru, naslagao novu gomilu granja i stavio lonac za kuvanje. Sali im se uskoro pridružila i počela da proverava svoju springfild pušku pod svetlošću vatre. Lice joj je bilo ispijeno i umorno. - Sećaš se šta je general Paton rekao da je prva žrtva bitke? - upita Toma. -Ne. - Borbeni plan. - Ti, dakle, misliš da naš plan neće uspeti? - upita Tom. Ona odmahnu glavom. - Verovatno neće. - Skrenula je pogled, zatim ga vratila na pušku, bezrazložno je glačajući krpom. - Šta misliš da će se desiti? Odmahnula je glavom bez reči, zatalasavši kosom. Tom shvati da je prilično uznemirena. Stavi joj ruku na rame. -Moramo to da uradimo, Sali. Klimnula je glavom. - Znam. Vernon im se pridružio kraj vatre, i njih četvoro popiše svoj čaj u tišini. Pošto su ga popili, Tom pogleda na sat. Dva sata. Potražio je pogledom Filipa, ali on čak nije ni izašao iz kolibe. Klimnu Borabeju, i svi ustaše. Sali zabaci pušku na rame, a ostali staviše na leđa svoje rance od palminog lišća sa zalihom hrane, vode, šibica, plinskim rešoom i drugim osnovnim stvarima. Pošli su jedan za drugim, Borabej na čelu, ratnici na kraju, polako se krećući kroz šumarak ka otvorenom prostoru. Desetak minuta daleko od logora Tom ču zvuk trčanja otpozadi, i svi zastadoše da oslušnu, ratnici sa zapetim puškama. Utom se pojavi Filip, teško dišući. - Došao si da nam poželiš sreću? - upita Vernon s trunčicom sarkazma u glasu. Filip zastade da uhvati vazduh. - Ne znam zašto bih uopšte i pomislio da se pridružim ovom maloumnom planu. Ali, dođavola, neću da vas pustim da sami odete u smrt.
    • 61 Markus Aurelius Hauser posegnu rukom u svoju torbicu za duvan, izabra jednu čerčil cigaru, i protrlja je između palca i kažiprsta pre nego što je izvadi. Prošao je kroz obred sečenja, vlaženja i paljenja, a zatim je ispružio u mrak da bi se divio velikom sjajnom vrhu dok ga je miris finog kubanskog duvana okruživao kao čaura otmenosti i zadovoljstva. Cigare, razmišljao je, uvek deluju bolje, bogatije i ukusnije u džungli. Hauser je bio dobro skriven na strateškoj tački iznad visećeg mosta, u gustišu paprati, odakle je imao odličan pogled na most i na vojnike u njihovoj maloj tvrđavi na drugom kraju. Odgurnuo je nekoliko biljki i podigao dvogled do očiju. Imao je snažno predosećanje da će tri brata Brodbent pokušati te noći da pređu most. Neće čekati; nisu ni mogli da čekaju. Moraju da stignu do grobnice pre njega, ako žele da imaju bilo kakvu šansu da išta od remek-dela sačuvaju za sebe.
    • Zadovoljno je pućkao, a misli mu se vratiše Maksvelu Brodbentu. Dovukao je umetnine i antikvitete vredne pola milijarde dolara ovde, sve iz ćefa. Koliko god bilo sumanuto, toliko je bilo u skladu s njegovim karakterom. Maks je bio čovek velikih postupaka, spektakla, pozornice. Živeo je hvalisavo i umro hvalisavo. Hauser se setio onih određenih pedeset dana lutanja po džungli, tih mučnih dana koje nikad neće zaboraviti, dokle god je živ. Čuli su da postoji majanski hram negde u Seros Eskondidos, u ravnicama Gvatemale. Pedeset dana i pedeset noći probijali su put kroz gusto rastinje, izujedani, i izbodeni, i izgrebani, bolesni i umirući od gladi. Kada su naleteli na selo Lakandon, seljani nisu hteli da govore. Hram je sigurno bio u okolini. Nije bilo sumnje. Ali seljani su ostali nemi. Hauser je gotovo naterao devojku da progovori kad ga je Maks sprečio. Uperio mu je pušku u glavu, taj gad, razoružao ga. To je bila prelomna tačka, poslednja kap. Maks ga je oterao kao psa. Hauser nije imao izbora osim da odustane od zajedničke potrage za izgubljenim gradom i ode kući - a Maks je nastavio da traži Beli grad. Opljačkao je bogatu grobnicu, a ona je, posle četrdeset godina postala njegov grob. Tako se krug zatvorio - zar ne? Hauser je uživao u još jednom dugom uvlačenju dima iz cigare. Tokom ratnih godina naučio je jednu stvar o ljudima - kad postane gadno, nikad ne znaš ko će izdržati, a ko će se slomiti. Krupni momci iz rendžerskih jedinica u lepo sašivenim uniformama i napumpani kao Arnold Svarceneger, kurčeviti u izjavama, nekad su se raspadali kao prekuvano meso, dok su obični vojnici, obaveštajci i informatički štreberi iz iste grupe postajali pravi borci. Tako da nikad ne znaš. Isto je bilo i s trojicom braće Brodbent. Morao je to da im prizna. Dobro su se poneli. Izvršiće i ovaj poslednji zadatak, i njihov put će biti završen. Zastao je, oslušnuo. Čuo se slabi zvuk zapevanja, vikanja, vriskanja. Podigao je dvogled. Daleko, levo od kamene tvrđave, video je kišu strela kako dolaze iz džungle. Jedna je pogodila reflektor i izdaleka se čulo tras! Indijanci su napadali. Hauser se nasmeši. To je bila diverzija, naravno, smišljena da odvuče pažnju vojnika s mosta. Video je svoje vojnike kako se gomilaju iza kamenih zidina, spremnih pištolja, puneći minobacač. Iskreno se nadao da neće uspeti. Na kraju krajeva njihov zadatak je da odglume ono u čemu su ionako dobri - neuspeh. Još jedna kiša strela dospe iz džungle praćena glasnim urlanjem od koga se krv ledila. Vojnici odgovoriše paničnim pucanjem, pa još jednim. Granata je beskorisno odletela u džunglu, i nastade svetlost i eksplozija. Barem jednom, vojnici su se poneli kako treba.
    • Sad, kad su Brodbentovi učinili svoj potez, Hauser je znao tačno kako će se stvar odvijati. Bilo je predodređeno kao niz iznuđenih poteza u šahu. I stigli su, tačno po planu. Ponovo je podigao dvogled. Tri brata i njihov indijanski vodič pognuti su trčali preko čistine iza vojnika, svim srcem i dušom trčeći pravo u zamku. Hauser je jednostavno morao da se nasmeje.
    • 62 Sali se došunjala na dve stotine metara iza vojnika koji su čuvali most. Ležala je iza oborenog stabla, puške springfild oslonjene na glatko drvo. Vladala je tišina. Nije rekla zbogom Tomu; samo su se poljubili i razišli. Pokušavala je da ne razmišlja o budućim događajima. Plan je bio potpuno ludački, i sumnjala je da će ikad preći most. Čak i ako ga pređu, i uspeju da spasu oca, nikad se neće vratiti. Upravo o tome nije želela da razmišlja. Skrenula je pažnju na pušku. Puška Springfild '03 poticala je iz vremena pre Prvog svetskog rata, ali bila je dobra, a optika savršena. Kori je dobro brinuo o njoj. Već je izračunala razdaljinu od mesta na kome se krila do vojnika šćućurenih u ruševinama kamene tvrđave - oko dve stotine deset metara - i prikladno je namestila nišan. Municija koju je Kori ostavio bila je standardna vojna .30-06 s mecima od sto pedeset grana*( Najmanja težinska jedinica u SAD i Britaniji, 1grain = 0,0648 grama. (Prim. prev.)) tako da nikakvo dodatno preračunavanje nije bilo potrebno sve i da je imala tabele pri ruci, a nije. Takođe je zategla čvorasti vazdušni ventil po svojoj najboljoj proceni vetra. Činjenica je bila da dve stotine deset metara nisu neki izazov za nju, pogotovu s nepokretnom metom velikom kao čovek. Otkad je stigla u zaklon razmišljala je šta to znači ubiti drugog čoveka i da li će moći to da uradi. Sada, a ostalo je još nekoliko minuta do događaja, znala je da može. Uradiće to da spase Tomov život. Dlakavi Momčić je sedeo u malom kavezu ispletenom od lozica. Bilo joj je drago što je tu da joj pravi društvo, iako je besneo i gunđao zbog Tomovog odsustva i svog zarobljeništva. Izvadila je šaku koštunjavih plodova i dala mu nekoliko, a i sama pojela da se smiri. Upravo je trebalo da počne.
    • Tačno po planu čula je udaljeni krik iz šume na drugom kraju od vojnika, praćen horom hukanja, kričanja i vriskanja, što je zvučalo kao stotinu, a ne deset ratnika. Kiša strela sevnu iz šume, ciljanih visoko da bi pali na vojnike pod uglom. Brzo je prilagodila oko nišanu da bolje vidi akciju. Vojnici su se gurali u panici, punili minobacač i zauzimali položaj iza kamenog zida. Uzvraćali su vatru, nesređeni panični prasak koji je udarao u šumski zid udaljen dve stotine metara. Granata se beskorisno zaputila ka šumi, padajući ispred nje s bleskom i praskom. Sledilo je još granata koje su praskale po krošnjama i kidale grane s drveća. Sve je izgledalo kao nesposobni prikaz vojnih veština. S leve strane Sali vide blesak pokreta. Četvorica Brodbentovih sinova pogureno su trčali preko čistine ka početku mosta. Imali su da pređu dve stotine metara žbunja i oborenih stabala, ali su uspešno napredovali. Vojnici su se pravili veoma uposlenim lažnim napadom na njihov bok. Sali je i dalje osmatrala kroz nišan, spremna da obezbedi pokrivajuću vatru. Jedan od vojnika ustade i pođe po još granata. Sali nanišani njegove grudi, s prstom na okidaču. Hitro se kretao, izbegavajući kišu strela, izvadio još dve granate iz kutije i brzo se vratio i ne pogledavši nagore. Sali opusti prst. Brodbentovi su dospeli do mosta. Nadvijao se iznad klanca dugog oko stotinu osamdeset metara i bio dobro sagrađen, sa četiri dvostruko upletene sajle, dve gore i dve dole, dobre nosivosti. Uspravna užad između gornjeg i donjeg kompleta sajli obezbeđivala je podršku za površinu samog mosta, načinjenog od trske bambusa isprepletane između dva kompleta sajli. Jedan po jedan Brodbent prođe ispod njega, krećući se preko ponora duž jedne od donjih sajli, postrance, koristeći gornju užad kao ručke. Dobro su odredili vreme - teška magla se dizala, i četvorica braće nestadoše posle pedeset metara. Napad je trajao još desetak minuta, s mnogo buke i kišom strela, pre nego što se završio. To je bilo pravo čudo. Prešli su na drugu stranu. Ludački plan je uspeo. Samo je još ostalo da se vrate.
    • 63 Rasklimani most od bambusa protezao se iznad Tomove glave, ljuljajući se i zvečeći u gornjim vođicama od upletene loze iznad dubokog ponora koji je zjapio ispod njega. Gusta magla se dizala i Tom je video najviše dvadesetak koraka ispred sebe. Zvuk slapa je odjekivao
    • odozdo kao duboko hučanje besne zveri, a most se njihao pri svakom pokretu. Borabej je išao prvi, Vernon sledeći, zatim Filip i na kraju Tom. Kretali su se postrance duž donje sajle, ispod površine mosta, držeći se van vidika. Tom je pratio braću krećući se najbrže što je bezbednost dozvoljavala. Glavna sajla je bila vlažna i klizava od magle, upletena užad sunđerasta i trula, a mnogi uspravni kanapi pokidani, ostavljajući rupe. Svaki put kad je odozdo dolazio nalet vetra, most bi se zaljuljao i zatresao, a Tom morao da zastane čekajući da nalet prođe. Pokušao je da se usredsredi samo na nekoliko koraka ispred sebe i ništa više. Korak po korak, ponavljao je sebi. Korak po korak. Jedno uže, trulije od većine, otkaza u njegovoj ruci i on iskusi kratkotrajni napad užasa iznad bezdana pre nego što je uspeo da se dočepa drugog. Zastao je, čekajući da mu se uzlupano srce smiri. Dok se oprezno kretao unapred, proveravao je svaki naredni kanap trzajem pre nego što bi mu se predao. Pogledao je unapred. Njegova braća su bila samo senoviti oblici ispred njega, delimično zaklonjeni izmaglicom, okupani pokretnim prigušenim svetlom moćnog reflektora koji je sijao iza njih u magli. Što su dalje odmicali mostom, on se sve više klimao i ljuljao, bambus je škripao, užad ječala i uzdisala kao da su živa. Na sredini mosta vetar je postao jači, šamarajući ih odozdo. Povremeno, vrtložni nalet vetra je tresao i uvijao most na užasavajući način. Tom nije mogao a da se ne seti don Alfonsove priče o bezdanom ponoru, o telima koja su padala obrćući se večito, raspadajući se do praha. Drhtao je i trudio se da ne gleda nadole, ali da bi ispravno postavio stopala morao je da gleda u vrtoglavi prostor koji je tonuo, u stubove izmaglice što je nestajala u tami bezdana. Bili su bezmalo na sredini, video je mesto na kome je most postizao najnižu tačku svoje krivine i počinjao da se penje ka drugoj strani ponora. Iznenadni udar vetra izazva nagli trzaj mosta. Tom se čvršće pridrža, gotovo u padu. Čuo je prigušeni krik i video, ispred sebe, da su dva dela trulog užeta otpala u ponor, a preostali se divlje uvijali ka gornjoj vođici; Filip je visio, držeći se laktom za uže, stopala su mu se grčila i hodala po praznini. O bože, pomisli Tom. Požurio je unapred, gotovo se i sam okliznuvši. Nije bilo načina da se njegov brat tako održi još dugo. Stigao je do mesta iznad. Filip je visio ćuteći, pokušavajući da prebaci nogu gore i preko, izobličenog lica, nesposoban da se oglasi od užasa. Ostali su nestali u magli.
    • Tom se pognu, jednom rukom obujmi uže, drugom pokuša da uhvati Filipa ispod ruke. Njegova stopala iznenada iskliznuše, i on je visio iznad ponora pre nego što je uspeo da se učvrsti. Osećao je snažne udarce srca u grudima; vid mu se zamaglio od straha i jedva je disao. - Tome - zakrklja Filip glasom visokim kao u deteta. Tom se poravna na užetu iznad Filipa. - Zaljuljaj se - reče Filipu trudeći se da mu glas bude smiren. - Pomozi mi. Zaljuljaj telo nagore. Ja ću te uhvatiti. - Ispružio je jednu ruku nadole, spreman da uhvati Filipov pojas. Filip je pokušao da se zaljulja nagore i postavi stopalo na uže, ali nije uspeo, a napor učini da mu ruka sklizne. Ispusti kratak krik. Tom je video Filipove članke kako stežu uže, ruku zajedno stisnutih. Ispusti parajući zvuk užasa. - Pokušaj ponovo - viknu Tom. - Zaljuljaj telo nagore. Nagore! S grimasom na licu Filip se ponovo zaljulja i Tom po-kuša da uhvati njegov pojas, ali mu stopalo ponovo skliznu i za jedan užasni sekund noga mu je visila u prostoru, a on se držao za truli kanap. Povukao se pokušavajući da smiri srce. Deo bambusa, razlabavljen ovim pokušajima, pade, polako se vrteći dok nije nestao s vidika. On može da izdrži još pet sekundi, pomisli Tom. Ovo će biti poslednja Filipova prilika. - Zaljuljaj se nagore. Upo-trebi svu snagu, čak i ako moraš da se pustiš. Budi spreman. Jedan, dva, tri! Filip se zaljulja, a Tom otpusti jednu ruku držeći se drugom za trulu sajlu, što mu je omogućilo da se dovoljno nagne i dohvati Filipov pojas drugom rukom. Čitav minut su obojica visila, udruženom težinom okačeni o uže, i tad, s nadljudskim trzajem, Tom izvuče Filipa naviše, na sajlu, i on pade, grleći je kao najbliži rod. Ostali su tako, stežući sajlu, obojica isuviše uplašena da govore. Tom je čuo Filipovo teško disanje. - Filipe? - uspe najzad da progovori. - Dobro si? Teško disanje se polako smirivalo. - Dobro si. - Tom je pokušao da zvuči činjenično. Sve je u redu. Završeno je. Siguran si.
    • Stigao je još jedan nalet vetra i most se zatrese. Zvuk krkljanja stiže od Filipa i njegovo celo telo se zateže na sajli. Prođe minut. Jedan jako dugi minut. - Moramo da nastavimo dalje - reče Tom. - Moraš da se uspraviš. Još jedan nalet vetra i most zaigra tresući se. - Ne mogu. Tom shvati šta je mislio. I sam je imao snažan poriv da se obmota oko glavne sajle i tu ostane zauvek. Izmaglica je jenjavala. Nekoliko naleta stiže odozdo, vrlo snažnih ovog puta, most se ozbiljno njihao. To nije bilo obično ljuljanje, već pokret sa zavrtanjem na kraju, kao škljocanje, kao da je svaki put pretilo da ih odbaci u mrak ispod njih. Postepeno, njihanje se smanjivalo. - Uspravi se, Filipe. - Neću. - Moraš. Sada. - Nisu imali vremena. Izmaglica je nestajala. Reflektor je snažno obasjavao. Trebalo je samo da se vojnici okrenu. Ispružio je ruku. - Uhvati se za moju ruku i ja ću te podići. Filip podiže drhtavu ruku, a Tom je zgrabi i polako povuče brata nagore. Most se ljuljao i Filip stegnu uspravnu užad. Još jedan niz udara vetra i most se ponovo onako užasno tresao i ljuljao. Filip je jaukao od straha. Tom se pomamno držao dok mu je telo bacano s jedne na drugu stranu. Most se tresao pet minuta, najdužih pet minuta njegovog života. Osećao je bol u ruci od napora. Najzad ljuljanje prestade. - Hajdemo. Filip pokrenu jednu nogu, oprezno je smesti unapred, pa drugu, zatim pomaknu ruke, pomerajući se bočno. Za pet minuta stigoše na drugu stranu. Borabej i Vernon su ih čekali u mraku, pa zajedno uroniše u oblačnu šumu, trčeći najbrže što su mogli.
    • 64 Borabej je vodio kroz šumu, a njegova tri brata su ga pratila. Put im je bio osvetljen neobičnom fosforescencijom koju je Tom već jednom ranije video; svaki truli panj i klada sijali su bledom zelenom svetlošću, trepereći kao sablasti u šumi. Ovoga puta nije bilo lepo već preteće. Posle dvadeset minuta, urušene kamene zidine bile su ispred njih. Borabej zastade i pognu se; iznenada blesnu svetlo - uspravio se držeći baklju od zapaljene rogozine. Zidine se pojaviše u njihovom vidnom polju: ogromni blokovi peščara, gotovo skriveni u gustom tkanju puzavice. Tom baci pogled na bareljeflica u profilu, niz lobanja izdubljenih očiju, nestvarni jaguari, ptice ogromnih kandži i izdubljenih očiju. - Gradske zidine. Koračali su duž zidina i dospeli do malih vrata iznad kojih su visile loze kao zavese od perli. Gurnuše lozu u stranu i udoše. U bledoj svetlosti Borabej ispruži ruku, zgrabi Filipa i privuče ga k sebi. - Mali brate Filipe, ti hrabar. - Ne, Borabeje, ja sam neopisiva kukavica i smetnja. Borabej ga srdačno pljesnu po ruci. - Ne istina. Ja usrao straha. - Ja sam se usrao od straha. - Zahvalim. - Borabej dunu u baklju da pojača plamen. Lice mu je svetlelo u mraku čineći njegove zelene
    • oči zlatnim, obasjavajući brodbentovsku bradu i fino izvajane usne. - Sad idemo do grobnica. Nađemo oca. Prošli su kroz vrata i ušli u jedno ruinirano dvorište. Stepenice su vodile nagore. Borabej požuri preko dvorišta i pope se uza stepenice, dok su ga ostali pratili. Skrenuo je udesno, prošao vrhom zida, rukom prikrivajući svetlost, a potom siđe drugom stranom. Ču se iznenadni krik i komešanje u krošnjama iznad njih, vrhovi drveća su se lomili i padali. Tom poskoči. - Majmuni - prošapta Borabej i zastade zabrinutog lica. Odmahnu glavom i oni produžiše, prolazeći kroz darmar od srušenih stubova u unutrašnjem dvorištu. Unutrašnje dvorište bilo je puno oborenog komađa kamenja, ponekih i tri metra u dužinu, koji su nekad činili džinovsku glavu. Tom je video nos, zureće oko, uvo, sve rastureno podivljalom vegetacijom i zmijastim korenjem. Popeše se preko kamenih blokova, prođoše kroz vrata omeđena kamenim jaguarima i uđoše u podzemni prolaz. Vazduh koji se kretao kroz hodnik mirisao je na buđ, ali je bio svež. Baklja zatrepta. Plamen je otkrio da su u kamenom tunelu, zidova optočenih krečnjakom, tavanica okićenih stalaktitima. Insekti se uznemiriše i pobegoše preko vlažnih zidova tražeći spas od svetlosti. Debela zmija se trznu i uzdignu se u položaj za napad. Siktala je, blago se ljuljala, oči su joj svetlele narandžasto kroz proreze. Obiđoše je u širokom luku. Rupe u kamenoj tavanici otkrivale su Tomu treperave zvezde kroz njišuću krošnju drveća, šibanu vetrom. Prošli su pored starog kamenog oltara zatrpanog kostima, na udaljenom kraju tunela, preko odmorišta s raštrkanim slomljenim kipovima, glavama, rukama, nogama koji su štrčali iz prepleta puzavica kao gomila čudovišta što se dave u moru. Iznenada su dospeli do ivice ogromne litice, do drugog kraja visoravni. Iza nje se prostiralo more nazubljenih crnih planinskih vrhova, bledo osvetljenih zvezdama. Borabej stade da zapali novu baklju. Izgorelu baklju baci preko ivice stene; još malo je treperila i nestala u tami
    • ispod njih. Poveo ih je stazom koja je išla duž ivice, zatim kroz mudro skriveni procep u stenama koji kao da je vodio iznad. Kad su prošli kroz procep ponovo se pojavila staza, izdubljena u steni, kao strmo stepenište usečeno u samu planinu. Silazila je niz liticu i završila se na terasi, nekoj vrsti kamenog balkona, popločanoj dobro postavljenim kamenjem, usečenoj ispod tako da je odozgo bila nevidljiva. Na jednoj strani nazubljenih stena Belog grada podizala se visoravan. Na drugoj strani bio je pad u tamu duboku stotinama metara. Stotine crnih vrata rešetala su stene iznad njih, s okomitim stazama povezanim stepeništem. - Mesto grobnica - saopšti Borabej. Vetar je duvao i udarao oko njih, donoseći bolesno sladak miris noćnog cveća. Ovde nisu mogli da čuju zvuke džungle iznad njih, samo nalete vetra. Mesto je bilo jezivo, posednuto. Bože moj, pomisli Tom, a otac je negde u ovim liticama. Borabej ih povede kroz mračne vratnice u steni, i sad su se penjali spiralnim stepeništem usečenim u planinu. Litica je izgledala kao saće zbog grobnica, a stepenište je prolazilo pored otvorenih niša ispunjenih kostima - lobanje s malo kose, koščate šake s prstima na kojima je svetlucalo prstenje, mumificirana tela u kojima su galamili insekti, miševi i male zmije; sve privremeno razbuđeno svetlom da bi ponovo palo u tamu. U nekoliko niša kraj kojih su prošli bilo je još uvek svežih leševa, koji su ispuštali smrad truleži; tu su životinje i insekti bili još glasniji. Prošli su pored jednog leša na kome se gostilo nekoliko velikih pacova. - Koliko je grobova otac opljačkao? - upita Filip. - Samo jedan - odgovori Borabej. - Ali najbogatiji. Neka od vrata grobnica bila su slupana, kao da su ih polomili pljačkaši ili neki prastari zemljotres. U jednom trenutku Borabej zastade i podiže nešto sa zemlje. Bez reči ga pruži Tomu. To je bila sjajna krilna navrtka. Stepenište skrenu i završi se na grebenu širokom oko tri metra, na pola puta do vrha. Tu su bila masivna
    • kamena vrata, najveća koja su dotad videli; gledala su upolje, prema crnom moru planina i zvezdanom nebu. Borabej je držao upaljenu baklju prema vratima, a oni su stajali zagledani u njih. Sve ostale grobnice bile su bez ikakvog ukrasa; ova je, međutim, imala mali reljef izrezbaren na prednjoj strani, majanski hijeroglif. Borabej je stajao nakratko, zatim se odmakao rekavši nešto na svom jeziku što je ličilo na molitvu. Zatim se okrenu prema njima i šapnu. - Očeva grobnica.
    • 65 Sivi starci sedeli su postrojeni kao mumije oko stola upravnog odbora, visoko iznad Ženeve. Džulijan Klajv ih je gledao sučelice preko prostranog stola od poliranog drveta, gledajući kroz stakleni zid iza koga se pružalo Ženevsko jezero sa svojom ogromnom fontanom, kao malenim belim cvetom, daleko ispod njih. - Verujemo - reče glavni - da ste primili avans. Klajv klimnu glavom. Milion dolara. Ne samo mnogo novca već mnogo više novca nego što je zarađivao na Jejlu. Ovi ljudi su napravili dobar posao i znali su to. Nema veze. Dva miliona je bilo za rukopis. I dalje će morati da mu plaćaju prevod. Svakako da je sada bilo i drugih koji su mogli da prevedu drevno majansko pismo, ali je samo on mogao da se izbori s teškim prastarim dijalektom kojim je rukopis bio napisan. To jest, on i Sali. Još nisu razmotrili podrobnosti plaćanja prevoda. Korak po korak. Govorili su engleski, ali Klajv je odlučio da odgovara nemački, koji je tečno govorio, da bi im tako poremetio ravnotežu. - Učiniću sve što je potrebno da pomognem. U sivom zidu pojavi se neugodno komešanje, ali čovek nastavi da govori engleski.
    • - U Sjedinjenim Državama postoji farmaceutska kompanija po imenu Lemp-Denison. Da li znate za njih? Klajv nastavi na nemačkom. - Mislim da sam čuo za njih. Jedna od velikih. Ćovek klimnu glavom. - Priča se da nabavljaju majanski medicinski kodeks iz devetog veka koji ima dve hiljade stranica domorodačkih medicinskih recepata. - Ne postoje dva. To je nemoguće. - Tačno. Nemoguće je da postoje dva. Ali glasine ipak kruže. Deonice Lempa su skočile više od dvadeset posto poslednje nedelje kao rezultat tih glasina. Sedmorica sivih ljudi gledali su Klajva čekajući odgovor. Klajv se premesti u stolici, ukrsti noge, zatim ih ponovo prekrsti. U trenutku je osetio navalu straha. Šta ako su Brodbentovi napravili drugi dogovor za Kodeks? Ali nisu. Pre nego što je otišla, Sali mu je podnela podroban izveštaj o tome kako stvari stoje, a od tada su Brodbentovi nedostupni u džungli da bi pravili dogovore. Kodeks je bio čist. A on je imao veliko poverenje u Sali da će izvršiti njegov nalog. Bila je pametna, sposobna i vrlo pod njegovim uticajem. Slegnuo je ramenima. - Glasine su lažne. Ja kontrolišem Kodeks. Iz Hondurasa će stići pravo u moje ruke. Ponovo tišina. - Mi smo se promišljeno uzdržali od ispitivanja vaših poslova, profesore Klajv nastavi čovek. - Ali sada imate milion naših dolara. Što znači da brinemo. Možda glasine nisu tačne. Odlično. Ali ja želim objašnjenje za samo postojanje te informacije. - Ako nagoveštavate da sam bio nepažljiv, moram vam potvrditi da nisam razgovarao ni sa kim. - Ni sa kim? - Osim sa svojom koleginicom, Sali Kolorado, naravno. - A ona? - Ona je duboko u džunglama Hondurasa. Ne može da stupi u kontakt čak ni sa mnom. Kako bi onda bila u kontaktu s nekim drugim? Osim toga, ona je oličenje diskrecije.
    • Tišina oko stola rastegla se još jedan minut. Da li su ga zbog toga pozvali čak u Ženevu? Klajvu se to nije dopalo. Uopšte mu se nije dopalo. On nije bio njihov potrčko. Ustao je. - Uvređen sam vašom optužbom - reče. - Ja ću se držati svog dela dogovora i to je sve, gospodo, što vi treba da znate. Dobićete Kodeks i platiti mi drugi milion, a posle ćemo razgovarati o prevodilačkoj nadoknadi. Pozdravili su ga daljim ćutanjem. - Nadoknada za prevod? — ponovi čovek. - Osim ako ne nameravate da sami prevodite. Izgledali su kao da su upravo pojeli limun. Koja gomila morona! Klajv je prezirao takve biznismene — neobrazovane neznalice, s pohlepom skrivenom iza otmene fasade skupih šivenih odela. - Zbog vaše dobrobiti, profesore, nadamo se da ispuniti svoje obećanje. Nemojte mi pretiti. To je obećanje, ne pretnja. Klajv se nakloni. - Doviđenja, gospodo. hoćete
    • 61 Prošlo je sedam nedelja otkako su se Tom i njegova dva brata sastali na kapiji očevog imanja, ali delovalo je kao da je prošao čitav život. Konačno su uspeli. Konačno su dospeli do grobnice. - Da li znaš da je otvoriš? - upita Filip. - Ne. - Otac je sigurno dokučio kako, budući da ju je nekad opljačkao - primeti Vernon. Borabej postavi nekoliko zapaljenih baklji u niše u kamenim zidovima, pa su zajedno ispitali vrata grobnice. Bio je to čvrst kamen, postavljen na vrata uokvirena krečnjačkim stenama. Nije bilo ključaonice, ni ispupčenja, ni pomerljivih zidova, ni poluga. Ostale stene oko grobnice bile su netaknute, osim brojnih rupa izbušenih sa svake strane vrata. Tom postavi ruku iznad jedne rupe i oseti hladnu struju vazduha - očigledno su to bili ventilacioni otvori za grobnicu. Istočno nebo osvetli svitanje dok su ispitivali okolinu grobnice. Kucali su na vrata, vikali, lupali, pritiskali i probali sve drugo da ih otvore. Ništa nije uspevalo. Prošao je čitav sat, a vrata se nisu pomerila. Najzad Tom reče: - Ovako ne vredi. Moramo da nađe-mo novi pristup. Povukli su se na obližnju čistinu. Zvezde su nestale, a nebo se blistalo iza planina. Vidik je bio očaravajući i obuhvatao je neverovatnu divljinu nazubljenih belih vrhova, koji su se kao zubi izdizali iz zelene palate džungle. - Ako pogledamo jedna od ovih slomljenih vrata grobnica — reče Tom — možda ćemo shvatiti kako rade. Vratili su se unazad nekih četiri-pet grobnica i došli do slomljenih vrata. Pukla su na sredini i jedan deo je ispao napolje. Borabej upali još jednu baklju, a zatim zastade na vratima oklevajući.
    • Okrenuo se Filipu. - Ja kukavica - reče pružajući mu ba-klju. - Ti hrabriji od mene, mali brate. Ti ideš. Filip zagrli Borabeja i uze baklju. Uđe u grobnicu. Tom i Vernon su ga pratili. Prostor nije bio veliki, možda dva i po s tri metra. U sredini se uzdizala kamena ploča. Na njoj je stajao zavežljaj s mumijom, još uvek uspravnom, s nogama privučenim do brade, s rukama svijenim u krilu. Duga crna kosa je u pletenicama visila niz leđa, a sasušene usne bile su povučene, otkrivajući zube. Donja vilica je visila, a iz usta je ispao predmet. Kad ga je bolje pogledao Tom je video da je to žad izrezbaren kao čaura lutke. Jedna ruka mumije držala je uglačan drveni valjak dug oko četrdeset centimetara, ukrašen hijeroglifima. U okolini je bio mali izbor dobara za grob - figurice od terakote, slomljeni lonci, tablice od isklesanog kamena. Tom kleknu i poče da ispituje kako vrata rade. U kamenom podu je bio žleb; u žlebu su bili točkići od uglačanog kamena na kojima su stajala vrata. Bili su olabavljeni i Tom uze jedan i pruži ga Filipu. On ga je obrtao u šaci. - Ovo je jednostavan mehanizam - reče. - Moraš da zakotrljaš vrata i ona se sama otvaraju. Štos je u tome kako da zakotrljaš vrata. Ispitivali su ih sa svih strana, ali nije bilo očitog odgo-vora. Kad su izašli iz grobnice Borabej ih je čekao napetog izraza lica. - Šta našli? - Ništa - reče Filip. Vernon izroni iz grobnice držeći drveni cilindar koji je mumija stezala u ruci. - Šta je ovo, Borabeje? - Ključ za donji svet. Vernon se nasmeja. - Zanimljivo. - Poneo ga je do očeve grobnice. Zanimljivo kako savršeno ulazi u ove vazdušne otvore reče Vernon gurajući valjak u nekoliko rupa, gotovo ga izgubivši u jednom. - Možeš da osetiš kako vazduh dolazi iz ovih rupa. Vidiš? - Išao je od rupe do rupe,
    • proveravajući protok vazduha u svakoj od njih. Najzad stade. - Evo jedne rupe iz koje ne dolazi povetarac. Ubacio je valjak. Ušao je gotovo tridesetak centimetara i stao, ostavljajući desetak centimetara napolju. Vernon podiže težak, gladak kamen. Dade ga Filipu. - Imaš čast. Tresni kraj valjka. Filip uze kamen. - Zašto misliš da će da uspe? - Samo slutnja, ništa drugo. Filip snažno steže kamen, napnu se, povuče ruku i jako udari štrčeći kraj valjka postavljenog u rupu - i nastade tišina. Čuo se tras kad je ugurao valjak u rupu i potom tišina. Ništa se nije desilo. Filip ispita rupu. Drveni čavao je prošao do kraja i zaglavio se. - Dođavola! - dreknu Filip gubeći strpljenje. Pojuri do vrata grobnice i divlje ih udari. - Otvorite se, prokleta bila! Iznenadni meljući zvuk ispuni vazduh, zemlja se zatrese i kamena vrata skliznuše otvarajući se. Mračna pukotina se pojavi i postepeno se širila dok su se vrata kretala duž žleba, na točkićima. U jednom trenutku, uz dum, stadoše. Grobnica se otvorila. Čekali su, gledajući u razjapljeni crni četvorougao. Sunce se pojavljivalo iza dalekih planina prosipajući zlatno svetlo preko stena, previše iskošeno da bi osvetlilo unutrašnjost grobnice koja ostade u mrklom mraku. Stajali su nepokretni, oduzeti, isuviše uplašeni da bi progovorili ili pozvali. Kužan vazduh truleži - zadah smrti - besciljno doleprša iz grobnice. 62 Markus Aurelius Hauser čekao je u prijatnoj svetlosti zore, prstom lupkajući po zatupastom okidaču svog stejr AUG-a. Oružje je verovatno bilo najbliskiji predmet koji je poznavao, osim sopstvenog tela, i nikad se nije osećao
    • sasvim potpunim bez njega. Metalna cev ugrejana neprekidnim dodirom bila je skoro živa, a plastični držač glačan godinama njegovim rukama bio je svilen kao ženska butina. Hauser se ugodno ušuškao u nišu duž staze koja je vodila niz liticu. Iako nije zaista video Brodbentove sa svoje osmatračnice na gornjoj stazi, znao je da su dole i da će se vratiti istim putem. Učinili su tačno ono čemu se nadao. Odveli su ga do Maksovog groba. I ne samo do groba već do celog groblja. Neverovatno. I sam bi konačno pronašao ovu stazu, ali je to moglo da potraje. Brodbentovi su sad ispunili svoju svrhu. Nije bilo žurbe; sunce još nije bilo dovoljno visoko, a on je želeo da im da dovoljno vremena da se osete ugodno, da se opuste, da zaključe da su sigurni. A on, Hauser, hteo je da razradi ovu operaciju do kraja. Jedna od velikih lekcija koju je naučio u Vijetnamu bila je strpljenje. Tako su vijetkongovci dobili rat - bili su strpljiviji. Pomno je razgledao oko sebe. Groblje je bilo neverovatno, hiljade grobnica ispunjenih posmrtnim blagom - drvo otežalo od zrelog voća spremnog za branje. Da se i ne pominju vredni antikviteti, strele, kipovi, reljefi i druga blaga samog Belog grada. Povrh svega tu je bilo i pola milijarde dolara vrednosti u umetničkim delima i antikvitetima u Brodbentovom grobu. Poneće Kodeks s nekim lakšim stvarima kojima će finansirati svoj povratak da bi uzeo ostalo. Da, svakako će se vratiti. U Belom gradu su milijarde. Milijarde. Pošao je rukom u torbicu za duvan, pomilovao cigaru i s tugom je ostavio. Neće biti dobro da namirišu duvanski dim. Čovek je morao da podnese izvesne žrtve. 63 Četvorica braće stajali su kao ukopani zureći u mračni četvorougaonik. Nisu mogli da se pomere, nisu mogli da progovore. Sekunde su otkucavale u minute dok ih je struja smrdljivog vazduha plavila. Nijedan se ne pokrenu da uđe u grobnicu. Nijedan nije želeo da sazna kakav užas obitava unutra.
    • Tada se začu zvuk - kašalj. Potom još jedan - zvuk nogu koje su se vukle. Bili su oduzeti, zanemeli u iščekivanju. Još jedan korak. I Tom je tada znao - njihov otac je živ. Izlazio je iz grobnice. Pa ipak, nije mogao da se pokrene, a nisu mogli ni drugi. I baš kad je napetost postala nepodnošljiva, u sredini crnog četvorougla poče da se materijalizuje avetinjsko lice. Još jedan posrćući korak i u tami se pojavi prikaza. Još jedan korak uvede utvaru u stvarnost. Gotovo da je bio strašniji od leša. Obličje zastade ispred njih, nesigurno, žmirkajući očima. Bio je potpuno go, smežuran, poguren, prljav, mrtvački bled, sa zadahom same smrti. Sline su mu curele iz nosa, usta bila obešena kao u ludaka. Žmirkao je, šmrkao, ponovo žmirkao na svetlost zore; bezbojne oči bile su prazne, nerazumne. Maksvel Brodbent. Sekunde su otkucavale, a oni su i dalje bili ukopani, zanemeli. Brodbent je piljio u njih, jedno oko mu se grčilo. Ponovo je žmirnuo i uspravio se. Šuplje oči, potonule u mračni bazen tela, kretale su se od jednog do drugog lica. Dugo, duboko udahnu. Koliko god da je želeo, Tom nije mogao da se pokrene ili progovori. Zurio je dok se njihov otac još malo uspravljao. Njegove oči su švrljale od jednog do drugog lica, sve prodornije. Zakašljao se, usta se pokrenuše, ali nikakav drugi zvuk ne izađ e. Brodbent podiže drhtavu ruku, i najzad zakrklja. Nagnuše se unapred u pokušaju da ga razumeju. Brodbent pročisti grlo, zagrme i priđe korak bliže. Ponovo je udahnuo i najzad progovorio. - Zašto vam je, dođavola, trebalo toliko vremena? Glas je grmeo, zvečao u stenama, odjekivao u grobnici. Čarolija je nestala. To je bio njihov stari otac, ovaploćen. Tom i ostali pojuriše i zagrliše starca. Snažno ih je zagrlio, sve odjednom, a zatim svakog pojedinačno, neočekivano snažnim rukama.
    • Posle dužeg vremena Maksvel Brodbent se odmaknu. Vratio se u svoju uobičajenu veličinu. - Isuse Hriste - reče brišući lice. - Isuse, Isuse Hriste. Svi su ga gledali ne znajući šta da odgovore. Starac odmahnu velikom sivom glavom. - Bože svemoćni, drago mi je što ste ovde. Gospode, mora da smrdim. Pogledajte me. Pravi svinjac. Go, prljav, odvratan! - Ni najmanje - reče Filip - hajde, uzmi ovo. - Skide svoju košulju. - Hvala ti, Filipe. - Maksvel obuče Filipovu košulju, zakopča je, pomalo trapavim prstima. - Ko ti pere veš? Ova košulja je sramna. - Pokušao je da se nasmeje, ali pokušaj se završi kašljanjem. Kad Filip poče da skida pantalone, Brodbent podiže veliku šaku. - Neću da ogolim svoje sinove. - Oče... - Sahranili su me golog. Navikao sam. Borabej posegnu rukom u svoj ranac od palminog lišća i izvuče veliko parče ukrašene tkanine. - Ti nosiš ovo. - Postajem domorodac, je li? - Brodbent nespretno obavi tkaninu oko struka. - Kako je vezujete? Borabej mu pomože da je zaveže oko struka pomoću grube uzice od konoplje. Starac je zaveza i ostade tako, ne govoreći. Niko nije znao šta sad da kaže. - Hvala bogu da si živ - reče Vernon. - Isprva nisam bio sasvim siguran - reče Brodbent. Neko vreme sam mislio da sam umro i stigao u pakao. - Ti, pomislio to? Stari ateista sad veruje u pakao? - upita Filip. Pogledao je u Filipa, nasmešio se i odmahnuo glavom. -Mnoge stvari su se promenile. - Nemoj mi reći da si pronašao boga. Brodbent klimnu glavom i stavi ruku na Filipovo rame. Srdačno ga prodrma. - Drago mi je da te vidim, sine. Okrenu se Vernonu.
    • - I tebe, Vernone. - Pogledao je naokolo, gledajući svakog od njih svojim zboranim plavim očima. - Tom, Vernon, Filip i Borabej... tronut sam. - Redom pomilova svakog po glavi. - Uspeli ste. Pronašli ste me. Hrana i voda su mi zamalo nestale. Istrajao bih još samo dan ili dva. Pružili ste mi drugu priliku. Ne zaslužujem je, ali ću je prihvatiti. Dugo sam razmišljao u toj mračnoj grobnici... Pogleda preko grimiznog mora planina i zlatnog neba, ispravi se i udahnu. - Jesi li dobro? - upita Vernon. - Ako me pitaš za rak, siguran sam da je još tu samo me još nije dokusurio. Imam još neki mesec. Đubre mi je ušlo u mozak- nikad vam to nisam rekao. Ali zasad je dobro, osećam se odlično. - Osvrnuo se. - Hajdemo, dođavola, odavde. Tom primeti: - Na nesreću, neće biti tako jednostavno. - Zašto? Tom baci pogled na braću. - Imamo problem, a on se zove Hauser. - Hauser? - zapanji se Brodbent. Tom klimnu glavom i ispriča ocu sve detalje njihovih pojedinačnih putovanja. - Hauser! - ponovi Brodbent gledajući u Filipa. Udružio si se s tom huljom? - Žao mi je - reče Filip. - Mislio sam... - Mislio si da će on znati kuda sam otišao. Moja greška. Trebalo je da predvidim tu mogućnost. Hauser je bezdušni sadista, jednom je zamalo ubio devojku. Najveća greška u mom životu je što sam se uortačio s njim. Brodbent sede na postolje napravljeno u steni i odmahnu svojom čupavom glavom. - Ne mogu da verujem koliko ste rizikovali da dođete ovde. Gospode, kakva greška. Poslednja od mnogih, ovog puta. - Ti naš otac - reče Borabej. Brodbent frknu.
    • - Baš neki otac. Da vas stavim na besmisleni test poput ovog. Izgledalo je kao dobra ideja. Ne znam šta me je spopalo. Kako sam glup, blesav stari magarac bio. - Baš i nismo bili Moja tri sina - reče Filip. - Četiri sina - primeti Borabej. - Ili... možda ima i više? - upita Vernon izvivši obrvu. Brodbent odmahnu glavom. - Ne da ja znam. Četiri divna sina, samo da sam imao mozga to da shvatim. - Čvrsto pogleda Vernona svojim plavim očima. - Izuzev te brade. Dobri bože, kad nameravaš da ukloniš taj bradati dodatak? Izgledaš kao mula. Vernon primeti: - Pa ni ti baš ne izgledaš sveže izbrijan. Brodbent odmahnu rukom i nasmeja se. - Zaboravi šta sam rekao. Stare navike sporo umiru. Zadrži svoju prokletu bradu. Nastade nelagodna tišina. Sunce se podizalo iznad planina, a svetlost je prelazila iz zlatne u belu. Jato brbljivih ptica ih nadlete, ponirući, dižući se i skrećući zajedno. Tom se okrenu Borabeju. - Moramo da smislimo plan za bekstvo. - Da, brate. Stalno mislim o tome. Ćekamo do mraka. Onda idemo nazad. - Baci pogled u čisto nebo. Pada kiša noćas, da nam zaklon. - A šta ćemo s Hauserom? - upita Brodbent. - On traži grobnicu u Belom gradu. On još ne misli da traži u litici. Ja mislim mi prođemo pored njega. On ne zna mi ovde. Brodbent pogleda po okolini. - Niste doneli nikakvu hranu sa sobom, makar slučajno? To što su mi ostavili nije vredelo ni koliko obrok u avionu. Borabej otpakova hranu iz svog ranca od palminog lišća i poče da postavlja. Brodbent se pomeri malo nesigurno. - Sveže voće, o bože. - Uze mango i zagrize ga, dok mu je sok cureo iz usta i kapao na košulju. - Ovo je raj. -
    • Sažvakao je mango, uzeo još jedan, a zatim navalio na kerva voće i sušene filete guštera. - Borabeje, možeš da otvoriš restoran. Tom je gledao oca kako jede. Jedva je mogao da veruje da je starac još živ. Bilo je nečeg nestvarnog u svemu. Sve se promenilo i ništa se nije promenilo. Brodbent završi s jelom i zagleda se u planine, oslonjen na kameni zid. - Oče - reče Filip - ako ti ne smeta, reci nam šta ti se desilo u toj grobnici? - Filipe, reći ću vam šta je bilo. Napravili smo veliku daću, sigurno vam je Borabej pričao o tome. Popio sam Kahov pakleni napitak. Sledeće čega sam bio svestan bilo je da se budim. Bio je mrkli mrak. Kao svaki dobar ateista kakav sam bio, mislio sam da je smrt kraj svesnosti. Da je to - to. Kad eto, ja sam i dalje bio svestan, iako siguran da sam mrtav. Nikad u životu se nisam tako prepao. I tada, dok sam bauljao u mraku, u potpunoj panici, odjednom sam pomislio - ne samo da sam mrtav, nego sam i upaklu! - Nisi valjda stvarno to pomislio! - reče Filip. On klimnu glavom. - Jesam. Nemaš pojma u kakvom užasnom strahu sam bio. Kukao sam i zavijao kao izgubljena duša. Molio sam se bogu, na kolenima, pokajao sam se, zakleo da ću biti dobar ako mi da još jednu priliku. Osećao sam se kao jedan od onih jadnika u Mikelanđelovom Poslednjem sudu koji cvile tražeći oproštaj dok ih demoni odvlače u ognjeno jezero. - I tada, umoran od kukanja i samosažaljenja, počeo sam da obnavljam razum. Puzeći po grobnici shvatio sam gde sam, i postalo mi je jasno da nisam mrtav, da me je Kah živog sahranio. Nikad mi nije oprostio ono što sam uradio njegovom ocu. Trebalo je da znam; Kah mi je oduvek delovao kao prevrtljivac. Kad sam pronašao hranu i vodu znao sam da mi sledi dugo mučenje. Ja sam planirao dobronamerni izazov za vas trojicu. A sad mi je, iznenada, život zavisio od vašeg uspeha. - Dobronamerni izazov? - skeptično ponovi Filip. - Želeo sam da vas protresem da biste učinili nešto važno sa svojim životima. Ono što nisam shvatao jeste da ste vi već radili nešto važno - da ste živeli onakav život kakav ste vi hteli. Ko sam ja da osuđujem? - Zastade, pročisti grlo, odmahnu glavom. - Bio sam zaključan s onim što sam smatrao svojim blagom, mojim životnim delom, a to je bilo čisto sranje. Bilo je beskorisno. Odjednom nije imalo nikakvu vrednost. U mraku ga
    • čak nisam ni video. Biti živ zakopan protreslo me je do srži. Gledao sam svoj život unazad s nekom vrstom gađenja. Bio sam loš otac, loš muž, gramziv i sebičan - i tako sam počeo da se molim. - Ne - reče Filip. Brodbent klimnu glavom. - Šta sam drugo mogao da radim? I tad sam čuo glasove, udaranje, lupanje, i svetlost je ušla, a vi ste bili tu! Na moje molitve je stigao odgovor. - Hoćeš da kažeš - upita Filip - da si našao veru? Da si postao vernik? - Potpuno si u pravu - našao sam veru! - Zaćutao je, gledajući u široki pejzaž koji se rastegnuo ispod, beskrajne planine i džunglu. Pomerio se, zakašljao. - Sašavo, ali ose-ćam se kao da sam umro i ponovo se rodio.
    • 64 Iz svog skrovišta Hauser je čuo njihovo mrmljanje nošeno vetrom. Nije mogao da razazna pojedinačne reči, ali nije sumnjao šta se dešava - divno se provode pljačkajući grobnicu svog oca. Nesumnjivo su planirali da ponesu manje stvari, uključujući Kodeks. Ta žena, Kolorado, znala je koliko vredi. To će biti prva stvar koju će uzeti. Hauser je u mislima prošao listu blaga u grobnici. Veliki deo zbirke Maksvela Brodbenta biće prenosiv, uključujući i neke od najvrednijih stvari. Neki vredni obrađeni dragulji, s Indijskog potkontinenta. Velike zbirke zlatnih rukotvorina Inka i Asteka, od kojih je većina bila mala; grčke zlatne kovanice. I dve beskrajno vredne etrurske bronzane statue, svaka visoka tridesetak centimetara, i lakša od desetak kilograma. Sve te stvari je mogao da nosi samo jedan čovek u svom rancu. Vrednost između deset i dvadeset miliona. Moći će da iznesu Lipija i Monea. Te dve slike su bile relativno male - Lipi sedamdeset s četrdeset pet, Mone devedeset sa šezdeset pet centimetara. Obe su bile spakovane bez rama. Lipi, naslikan na gipsanom drvetu, težak oko pet kilograma i Mone, težak oko četiri. Dve kutije u kojima bi bile slike težile bi najviše petnaest kilograma, svaka. Obe kutije bi mogle zajedno da se vežu trakama
    • preko tkanine u kojoj su upakovane i ponesu na leđima. Vrednost - preko stotinu miliona. Naravno, bilo je mnogo vrednih stvari koje nisu mogli da ponesu. Pontormo, vredan trideset do četrdeset miliona, bio je preveliki. Takođe i Boncinov portret. Majanske stele i Soderinijeve bronzane statue bile su preteške. Ali dva Braka su bila prenosiva. Manji je bio jedan od najranijih Brakovih kubističkih remekdela; mogao bi da donese pet do deset miliona. Bronzana figura dečaka u poluprirodnoj veličini, iz kasnog perioda Rimskog carstva, težio je pedesetak kilograma - verovatno preteško da se ponese. Zatim kambodžanske kamene figure iz hramova, dve kineske bronzane urne iz ranijeg perioda, neke majanske ploče s inkrustacijama od žada... Maks je imao dobro oko, i težio je kvalitetu, ne kvantitetu. Tokom godina, mnogo je umetničkih dela prošlo kroz njegove ruke, a on je za sebe zadržao samo najbolje. Da, mislio je Hauser, da nije bilo njega, ona četvorica ispod mogla bi na svojim leđima da prenesu blago u vrednosti od dve stotine miliona. Gotovo polovina ukupne vrednosti zbirke. Pomeri se, ispružajući nogu koja je počela da se grči. Sunce je bilo bleštavo i vrelo. Baci pogled na sat. Pet do deset. Odlučio se za pokret u deset. Vreme baš nije mnogo značilo ovde, ali navika da poštuje disciplinu pružala mu je zadovoljstvo. To je bilo, mislio je, više životna filozofija nego bilo šta drugo. Ustao je, protegnuo se i nekoliko puta duboko udahnuo. Brzo je proverio svoj stejr AUG. Kao i uvek, bio je u savršenom redu. Ponovo je zagladio kosu, zatim proverio nokte i zanoktice. Ispod jednog nokta bilo je prljavštine, očistio ju je krajem turpije za nokte i bacio. Zatim je pregledao nadlanice, bile su glatke, bez dlaka, bele i samo s naznakama vena. Ruke tridesetpetogodišnjaka, ne čoveka od šezdeset godina. Uvek je vodio računa o svojim rukama. Sunčevi zraci su se odbijali od reda prstenja na njegovim rukama, od zlata i dijamanata. Pet puta je savio šake, zatvarajući i otvarajući ih, izravnao
    • nabore na oker pantalonama, vrteo članke, pet puta okrenuo glavu, široko rastegnuo ruke i ponovo udahnuo. Izdahnuo. Proverio je svoju čistu, belu košulju. Ovu operaciju bi smatrao uspešnom ako na kraju ne bude nikakvih fleka na košulji. Baš je bila muka održavati odeću čistom u džungli. Hauser baci svoj stejr AUG na leđa i pođe naniže stazom.
    • 65 Četvorica braće su, zajedno sa svojim ocem, sedela u senci na kamenom sedištu bočno od vrata grobnice. Pojeli su najveći deo hrane i Tom je sad dodavao čuturicu s vodom. Tom je želeo da kaže ocu mnogo stvari, a nije sumnjao da mu se i braća tako osećaju, pa ipak, posle početnog izliva, svi su zaćutali. Činilo se da je dovoljno što su zajedno. Čuturica je kružila, praćena grgotanjem kad su pili vodu, i ponovo stigla do Toma. Zatvorio ju je i gurnuo nazad u mali ranac. Najzad, Maksvel Brodbent progovori. - Dakle, Markus Hauser je ovde s namerom da opljačka moju grobnicu. - Odmahnu glavom. - Čudnog li sveta. - Žao mi je - ponovi Filip. -To je bila moja greška - reče Brodbent. - Bez daljih izvinjavanja. Sve je bilo moja greška. Ovo je nešto novo, pomisli Tom, Maksvel Brodbent priznaje da greši. Izgledao je kao isti stari osorni namćor, ali se promenio. Definitivno se promenio. - Ima samo jedna stvar koju sad želim, a to je da se moja četvorica sinova spasu živa odavde. Ja ću vam biti teret. Ostavite me ovde, a ja ću se pobrinuti za sebe. Dočekaću Hausera tako da nikad neće zaboraviti. - Šta? - uzviknu Filip. - Posle svega što smo učinili da te spasemo? - Iskreno je pobesneo. - Hajde, hajde. Ionako ću biti mrtav za mesec, dva. Pusti me da se obračunam s Hauserom dok vi nestajete. Filip goropadno ustade. - Oče, nismo prešli ceo ovaj put da bismo te ostavili Hauseru. - Ja sam jadan razlog da biste reskirali svoje živote. - Bez tebe, mi ne ići - reče Borabej. - Vetar dođe s istoka, donese nevreme noćas. Brodbent izdahnu i obrisa lice. Filip pročisti grlo. - Oče? - Da, sine? - Ne želim sad da započinjem nezgodnu temu, ali šta ćemo da uradimo s tvojim stvarima u grobnici? Iste sekunde Tom pomisli na Kodeks. Mora da ga iznese, ne samo zbog sebe, nego i zbog Sali i čitavog sveta.
    • Brodbent je gledao netremice pre nego što je progovorio. - Nisam o tome razmišljao. Meni to više nije važno. Ali drago mi je da si to pomenuo, Filipe. Pretpostavljam da treba da ponesemo Lipija i sve drugo što je lako nositi. Na kraju krajeva, možemo da uklonimo nekoliko stvari iz ruku tog pohlepnog prostaka. Ubija me i sama pomisao da će on uzeti većinu stvari, ali pretpostavljam da tu nema pomoći. - Kad se izvučemo, prijavićemo FBI-ju, Interpolu... - Hauser će proći nekažnjeno, Filipe, i ti to znaš. Što me podseti... Bilo je nečeg čudnog u kutijama u grobnici, nešto što me je intrigiralo. Koliko god da mrzim povratak u grobnicu, ima nešto što želim da proverim. - Pomoći ću ti - reče Filip skačući na noge. - Ne. Moram sam da odem. Borabej, dodaj mi svetlo. Borabej zapali baklju i dade je ocu. Starac nestade kroz vrata, i Tom vide žuti oreol kako se kreće u grobnici, između sanduka i kutija. Glas Maksvela Brodbenta zagrme. - Bogzna zašto su mi ove vašljive stvari toliko značile nekad. Svetlost uđe dublje u tamu i nestade. Filip je stajao, hodao u krugovima, istezao noge. Zapalio je lulu. - Mrzim i da pomislim da će Hauser staviti svoje šape na Lipija. Glas, hladan ali veseo, stiže do njih. - Je l' to neko spomenuo moje ime? 66 Hauser je govorio meko, mirno, oružje mu je bilo podignuto i spremno za pucanje na najmanji pokret. Tri brata i Indijanac što su sedeli na drugom kraju otvorenih
    • vrata grobnice, okrenuše glave k njemu, sa zaslepljujućim strahom u očima. - Nemojte da se zamarate ustajanjem. Nemojte uopšte da se pokrećete. Smete samo da trepćete. Zastade. - Filipe, baš mi je drago što si se oporavio. Daleko si od onog usplahirenog jadnika koji je ušao u moju kancelariju pre dva meseca, s komičnom lulom od ružinog drveta. Hauser lako zakorači, napet, spreman da ih pokosi na najmanji pokret. - Kako je ljubazno od vas što ste me doveli do grobnice. Čak ste i vrata otvorili umesto mene! Vrlo smotreno. A sad slušajte pažljivo. Ako se pridržavate mojih uputstava niko neće biti povređen. Hauser zastade da ispita lica ispred sebe. Niko nije paničio, i niko nije nameravao da bude heroj. Bili su pametni ljudi. Zatim reče, onoliko meko i prijatno koliko je mogao: - Neka neko kaže Indijancu da spusti luk i strele. Polako i nežno, bez naglih pokreta, molim. Borabej skide luk i tobolac i pusti ih da padnu ispred njega. - Vidi, vidi, Indijanac razume engleski. Dobro. A sad ću zamoliti svakog od vas da izvadi i spusti svoju mačetu, jedan po jedan. Prvo ti, Filipe. Ostani da sediš. Filip izvadi sečivo i baci ga. - Vernone? I Vernon učini isto, potom i Tom. - Sada, Filipe, želim da odeš do mesta gde ste ostavili svoje rančeve i da ih doneseš. Polako. - Napravi mali pokret cevi svoje puške. Filip prikupi njihove rančeve i stavi ih ispred Hauserovih nogu. - Odlično! Sad ispraznite džepove. Izvrnite ih i ostavite izvrnute. Izbacite sve na zemlju ispred sebe. Povinovaše se. Hauser je bio iznenađen što nisu, kao što je mislio, natovarili blago iz grobnice. - A sad ćete ustati. Svi odjednom, istovremeno, polako. Dobro! Sada se odmaknite, pomerajte samo noge od kolena nadole, pravite sitne korake, držite ruke vrlo mirno. Ostanite zajedno. Tako. Korak po korak.
    • Dok su se povlačili na ovako smešan način, Hauser zakorači unapred. Skupili su se jedan uz drugog, nagonski, kao što čine ljudi u opasnosti, posebno članovi porodice pod pretnjom puške. Već je to video, i to je činilo da sve bude lakše. - Sve je u redu - reče nežno. - Ne želim nikog da povredim, sve što želim jeste blago iz Maksove grobnice. Ja sam profesionalac, i kao i većina profesionalaca ne volim ubijanje. - Baš. Njegov prst je nežno dodirivao glatku, plastičnu oblinu okidača, pronašao svoje mesto, i polako se povlačio prema automatskoj poziciji. Stajali su kako treba. Više ništa nisu mogli da urade. Praktično su već bili mrtvi. - Niko neće biti povređen. - Nije mogao da se uzdrži. - Niko ništa neće osetiti. - Sad je zaista pritisnuo, osetio jedva primetno popuštanje oroza što je tako dobro poznavao, taj milisekund opuštanja posle otpora. Istovremeno, Hauser primeti brz pokret na obodu vidnog polja, prasak varnica i plamen, i oseti, besomučno pucajući, kako se meci odbijaju od kamenog zida i, u zastrašujućem trenu, vide šta ga je pogodilo pre nego što je pao na kamenitu zemlju. Stvar je došla pravo iz grobnice, polugola, lica belog kao u vampira, upalih očiju, smrdeći od raspadanja, koščati udovi bili su sivi i šuplji kao u smrti i držali iznad glave zapaljenu baklju kojom ga je udario, a to se i dalje približavalo, raščepljenih usta punih smeđih zuba. Dođavola, da li je ta utvara Maksvel Brodbent?
    • 67 Hauser se zakotrljao u padu, još uvek stežući oružje. Izvio se u pokušaju da obnovi položaj za pucanje, ali je bilo prekasno, i otrcano priviđenje Maksvela Brodbenta se srušilo na njega, urlajući, ubadajući i udarajući ga po licu zapaljenom bakljom; kiša iskrica je pala na njega, a on je mirisao zapaljenu kosu dok je pokušavao da jednom rukom odbije udarce, a drugom stezao svoju pušku. Bilo mu je nemoguće da zapuca dokje napadač pokušavao da mu iskopa oči gorućom bakljom. Uspeo je da se oslobodi i zapucao naslepo, ležeći na leđima, divlje pokrećući cev naprednazad, u nadi da će pogoditi nešto, bilo šta. Priviđenje je nestalo. Prestao je da puca i oprezno se uspravio. Lice i desno oko su mu goreli. Izvadio je flašu s vodom iz ranca i polio se njom. Isuse kako je bolelo! Obrisao je vodu s lica. Vreli ostaci baklje i iskrice bili su mu u nosu, pod jednim kapkom, u kosi, na obrazu. Ta čudovišna stvar koja je izronila iz grobnice - da li je to stvarno bio duh? Bolno je otvorio desno oko. Dokga je nežno ispipavao vrhovima prstiju shvatio je da je šteta pričinjena samo kapku i obrvi. Rožnjača je bila netaknuta i nije izgubio vid. Sipao je vodu na maramicu, iscedio je i natapkao lice. Šta se, dođavola, desilo? Hauser, koji je uvek očekivao neočekivano, nikad u životu nije bio u takvom šoku. Pre-poznao je to lice čak i posle četrdeset godina; znao je svaku crtu, svaki izraz, svaki trzaj. Nije bilo sumnje: sam Brodbent je izašao iz te grobnice kao banši*( Duh iz irskog folklora. (Prim. prev.) ) - Brodbent, koji je trebalo da bude mrtav i sahranjen. Bled kao smrt, raščupane kose i brade, kost i koža, podivljao. Hauser opsova. Šta li je mislio? Brodbent je bio živ i upravo je bežao. Hauser odmahnu glavom u novonastaloj jarosti pokušavajući da je razbistri. Šta mu je, dođavola? Dozvolio je sebi da bude zaslepljen i sada, dok je sedeo, dao im je najmanje tri minuta prednosti. Brzo je bacio svoj stejr AUG na rame, zakoračio, pa zastao. Na zemlji je bilo krvi - privlačna mrlja veličine pola dolara. A malo dalje još jedna izdašna barica. Osetio je kako mu se vraća hladnokrvnost. Kao da mu je bila potrebna potvrda - takozvani Brodbentov duh je krvario pravom krvlju. Nekako je uspeo da ga pogodi, a možda i još nekog, a kad stejr AUG makar okrzne to nije šala. Za
    • trenutak je procenjivao obrazac prskanja krvi, količinu, pravac. Rana nije bila beznačajna. Sve u svemu, i dalje je bio u prednosti. Pogledao je kamenite stepenice i potrčao, preskačući po dve odjednom. Pronaći će stazu kojom su otišli, pratiće ih i na kraju će ih ubiti. 68 Trčali su uz izdubljeno stepenište, a zvuci pucnjeva su odjekivali izdaleka. Dospeli su do staze na vrhu litice i pojurili ka zelenom zidu lijana i puzavica koje su prekrivale ruševine Belog grada. Kad su dospeli do senovitog zaklona Tom vide da njegov otac posrće. Potoci krvi tekli su duž jedne od njegovih nogu. - Čekajte! Otac je pogođen!
    • - Nije to ništa. - Starac još jednom posrnu i zagunđa. Zastali su nakratko kod podnožja zidina. - Ostavi me na miru! - urlao je starac. Ne obraćajući pažnju na njega, Tom pregleda povredu, obrisa krv, odredi mesto ulazne i izlazne rane. Metak je prošao kroz desni donji deo trbuha pod uglom, pa kroz pravi mišić i izašao pozadi, promašujući bubreg. Bilo je nemoguće reći da li je trbušna šupljina bila povređena. Odbacio je tu mogućnost i ispipao oblast; otac je jaukao. Rana je bila ozbiljna i otac je gubio krv, ali barem nijedna arterija ili veća vena nisu bile pogođene. - Požuri! - viknu Borabej. Tom skide košulju i snažnim pokretima je iscepa na trake. Najbolje što je umeo zavi je oko dijafragme, pokušavajući da zaustavi gubitak krvi. - Stavi ruku preko mog ramena - reče Tom. - Ja ću s druge strane - reče Vernon. Tom oseti ruku preko ramena - bila je mršava i čvrsta kao čelično uže. Nagnu se unapred da prihvati malo očeve težine. Osećao je očevu toplu krv kako curi niz njegovu nogu. - Pođimo. - Ufff- reče Brodbent, posrćući kad su krenuli. Trčali su uz podnožje zidina, tražeći otvor. Borabej zaroni kroz vratnice okićene lijanama, i oni pretrčaše preko dvorišta, pa kroz još jedna vrata, i duž srušene galerije. Uz Tomovu i Vernonovu zajedničku podršku, Maksvel Brodbent se kretao dovoljno brzo, jaučući i stenjući od bola. Borabej krenu pravo u najobrasliji, najdublji deo srušenog grada. Trčali su kroz mračne galerije i polusrušene podzemne sobe sa snažnim korenjem koje se probijalo kroz ploče kamenih tavanica. Dok su bežali Tom je mislio na Kodeks i druge stvari koje su ostavili za sobom. Naizmenično su pomagali Brodbentu dok su se kretali, prolazeći kroz niz polumračnih hodnika. Borabej ih je vodio u oštrim zaokretima, udvostručujući napor da pobegnu progonitelju. Dospeli su do šume džinovskog drveća, s obe strane okružene masivnim kamenim zidinama. Jedva vidljivo zeleno svetlo se probijalo. Kamene stele, ukrašene majanskim hijeroglifima, bile su načičkane u šumi kao čuvari. Tom ču oca kako se bori za vazduh i prigušeno kune. - Žao mi je što te boli. - Ne brini za mene.
    • Trčali su još dvadesetak minuta i dospeli do mesta gde je džungla bila raskalašno raskošna i gusta. Puzavice i loza su gušili drveće dajući mu izgled ogromnih, zagušenih aveti. Na vrhu svakog drveta, hvatalice loze su tražile novo mesto, štrčale kao bodljikava kosa. Teški cvetovi su visili na sve strane. Voda je kapala neprekidno. Borabej zastade i pogleda oko sebe. - Ovim putem - reče, pokazujući na najgušći deo. - Kako? - upita Filip gledajući u neprobojni zid rastinja. Borabej pade na kolena i poče da upuzava u mali otvor. Oni postupiše isto, Maks je stenjao od bola. Tom vide, skrivenu ispod asure lozica, čitavu mrežu životinjskih staza, tunele koji su išli na sve strane kroz čestar. Upuzali su u najgušći deo, probijajući se kroz tunele koje su napravile životinje. Bilo je mračno i vlažno. Puzali su, činilo im se čitavu večnost, mada verovatno samo dvadesetak minuta, kroz nestvarni lavirint razgranatih staza. Dospeli su do čistine, pećine u vegetaciji, ispod drveta zagušenog lozom, čije su donje grane pravile nešto nalik šatoru, neprobojnom sa svih strana. - Mi stanemo ovde - reče Borabej. - Mi čekamo pad-ne noć. Brodbent se osloni leđima na stablo jaučući. Tom se nagnu iznad oca, skide krvlju natopljene trake, i pregleda ranu. Bila je gadna. Borabej kleknu do njega pa je i sam pažljivo pregleda. Zatim uze nekoliko listova koje je ubrao tokom bekstva, zdrobi ih i protrlja između dlanova, i napravi dve obloge. - Čemu to služi? - prošapta Tom. - To zaustavi krv, smanji bol. Staviše obloge preko ulazne i izlazne rane. Vernon dade svoju košulju i Tom je iscepa na trake i njima pričvrsti obloge na rane. - Ufff - zaječa Brodbent. - Žao mi je, oče. - Prestani da govoriš da ti je žao, i svi vi. Hoću da kukam, a da ne slušam izvinjavanja. Filip reče: - Oče, spasao si nam život. Živote koje sam za početak ja doveo u opasnost. Bili bismo mrtvi da nisi skočio na Hausera. Gresi moje mladosti vratili su se da me progone. -Ustuknu. Borabej čučnu oslonjen na pete i pogledom zaokruži po njima.
    • - Ja sad idem. Ja vratim za pola sata. Ako ja ne vratim, kad dođe noć vi čekate da počne kiša i pređete most bez mene. U redu? - Kuda ideš? - upita Vernon. - Da se domognem Hausera. Skoči na noge i ode. Tom je oklevao. Ako je nameravao da se vrati po Kodeks trebalo je da to uradi sad il' nikad. - I ja moram nešto da uradim. - Šta? - Filip i Vernon su ga gledali s nevericom. Tom odmahnu glavom. Nije mogao da nađe reči ni vremena da sada brani svoju odluku. A možda i nije mogla da se odbrani. - Ne čekajte me. Naći ćemo se kod mosta noćas, kad počne oluja. - Tome, jesi li poludeo? - grunu Maks. Tom nije odgovorio. Okrenuo se i skliznuo u džunglu. Za dvadeset minuta je otpuzao i izašao iz lavirinta loze. Uspravi se da se orijentiše. Groblje je bilo na istoku, toliko je znao. Ovako blizu ekvatoru kasno jutarnje sunce još uvek je bilo na istoku i to mu je dalo osnovni pravac. Nije želeo da razmišlja o odluci koju je upravo doneo - da li je ispravno ili ne da ostavi braću i oca, da li je sumanuto, da li je preopasno. Sve je to bilo nebitno - morao je da dođe do Kodeksa.
    • 69 Hauserove oči pregledale su okolinu čitajući je kao knjigu - seme utisnuto u zemlju, zgužvana vlat trave, rosa obrisana s lista. Naučio je da čita tragove u Vijetnamu, i sada mu je svaki detalj govorio kuda su tačno otišli Brodbentovi, tako jasno kao da su ostavili hlebne mrvice. Pratio ih je brzo i metodično, sa spremnim stejr AUG-om. Već se bolje osećao, ako i nije bio smiren. Hauser je uvek smatrao da je lov nagonska radnja. I nije bilo ničeg što se moglo porediti s lovom na životinju zvanu čovek. To je, zaista, bila najopasnija igra. Njegovi bezvredni vojnici su i dalje kopali i rasturali drugi kraj grada. Dobro. To će ih držati zaposlenima. Praćenje i ubijanje Brodbenta i njegovih sinova bio je posao za usamljenog lovca što nevidljiv klizi kroz džunglu, a ne za bandu nesposobnih vojnika. Hauser je bio u prednosti. Znao je da su Brodbentovi nenaoružani, i da će morati da pređu preko mosta. Bilo je samo pitanje vremena kad će ih stići. Sad, kad su otišli, mogao je natenane da opljačka grobnicu, uzme Kodeks i prenosive umetnine, a ostalo da ostavi za kasnije. Sad, kad je smekšao Skibu, bio je prilično siguran da može da iznudi i više od pedeset miliona, možda mnogo više. Švajcarska je zgodno mesto odakle bi vodio posao. Tako je i sam Brodbent nekad radio, prao problematične antikvitete preko Švajcarske, tvrdeći da potiču iz stare švajcarske zbirke - remekdela nisu mogla biti prodata na javnom tržištu - bila su previše čuvena, znalo se da su Brodbentovo vlasništvo - ali mogla su biti plasirana tu i tamo. Uvek je postojao neki šeik iz Saudijske Arabije ili japanski industrijalac ili američki milijarder koji su želeli da poseduju prelepu sliku i nisu bili naročito naporni oko njenog porekla. Hauser napusti ove prijatne sanjarije i obrati pažnju na tlo. Još rosnih kapi skinutih s lišća; tačkica krvi na tlu.
    • Pratio je tragove do napola srušene galerije i upali svoju svetiljku. Mahovina otrgnuta s kamena, otisak u mekoj zemlji - svaki nesposobnjaković je mogao da prati ove tragove. Pratio je znake što je brže mogao, pritiskajući, kako se to govorilo, tragove na stazi što više. Kad je izronio iz velike šume spazi određeni jasni trag, mesto na kome su poremetili trulo lišće u borbi da napreduju. Suviše jasno. Smrznu se, oslušnu, a zatim se sagnu i pomno pregleda zemlju pred sobom. Amaterski. Vijetkongovci bi se nasmejali - savijena mladica, petlja lozice skrivena ispod lišća, gotovo nevidljiva potezna zamka. Pažljivo se odmaknu za korak, podiže štap koji se zgodno zatekao u blizini i baci ga na zamku. Ču se prasak, mladica poskoči, petlja se trznu. Hauser oseti iznenadni dah vetra i povlačenje pantalona. Pogleda dole. U naboru njegovih pantalona smestio se mali džilit, vrha ojačanog vatrom, a s njega je kapala crna tečnost. Zatrovani džilit promašio ga je za centimetar. Nekoliko minuta je bio oduzet. Pomno je pregledao svaki kvadratni centimetar tla oko sebe, svako drvo, svaku granu. Zadovoljan što nema druge zamke, nagnu se i taman je hteo da izvuče džilit iz pantalona, i stade - u poslednji čas. Na svakom boku džilita bila su dva, gotovo nevidljiva, šiljka vlažna od otrova, spremna da ubodu prst onog ko je hteo da ih uhvati. Uze grančicu i brzim udarom skide džilit sa svojih pantalona. Vrlo mudro. Tri nivoa zamke u jednoj. Jednostavno i delotvorno. Ovo je bio indijanski rad, bez ikakve sumnje. Hauser krenu dalje, sporije nego do tada, s novopronađenim poštovanjem.
    • 70 Tom je jurio kroz džunglu pretpostavljajući brzinu nečujnosti, široko skrećući s njihove ranije staze da izbegne Hausera. Put ga je vodio kroz lavirint srušenih hramova zakopanih pod debelim slojevima loze. Nije imao baklju i povremeno je morao da opipava put kroz mračne prolaze ili da puzi ispod stena. Ubrzo je stigao do istočne strane platoa. Zastao je hvatajući dah, a potom je mileo do litice i pogledao nadole u pokušaju da se orijentiše. Činilo mu se da bi groblje trebalo da bude negde na jugu, pa krenu pravo prateći stazu koja je išla oko litice. U sledećih desetak minuta prepoznao je terasu i zidine iznad groblja i pronašao skrivenu stazu. Pohitao je dole, osluškujući pri svakom zaokretu u slučaju da je Hauser još uvek tu, ali je on odavno bio otišao. Njihovi ranci su još uvek stajali zgomilani na zemlji gde su ih bacili. Tom podiže svoju mačetu i izvadi je iz korica, a zatim je kleknuo i preturao kroz prtljag da bi uzeo baklje i šibice. Zapalio je jednu baklju i ušao u grobnicu. Vazduh je bio kužan. Disao je kroz nos i produžio dublje unutra. Zmarci jeze mu pođoše duž kičme kad je shvatio da je tu njegov otac proveo poslednjih mesec dana, zakopan u mrklom mraku. Nepostojana svetlost je obasjavala pogrebnu ploču od tamnog kamena izrezbarenu lobanjama, čudovištima i drugim čudnim motivima. Oko nje su bile kutije i sanduci uvezani sajlama od nerđajućeg čelika, zabravljeni katancima. Ovo nije bila Tutankamonova grobnica. Više je ličila na zakrčeni, prljavi magacin. Tom se približio savlađujući osećaj odvratnosti. Njegov otac je iza kutija improvizovao grub životni prostor. Skupio je malo suve slame i prašine i napravio nekakav ležaj. Duž zadnjeg zida je stajao niz glinenih posuda u kojima su očigledno bili voda i hrana; iz njih se dizao zadah truleži. Iz posuda su iskakali pacovi bežeći pred svetlom. Prosto bolestan od sažaljenja Tom je zavirio u jednu od njih i našao ostatke
    • osušenih banana na dnu; hrana je bila prekrivena masnim crnim bubašvabama koje su skakale i ispuštale čudne uspaničene zvuke pod svetlošću baklje. Mrtvi pacovi i miševi plutali su u vrčevima s vodom. Na jednom zidu je bila gomila mrtvih pacova koje je njegov otac ubio u svakodnevnoj borbi za hranu. U zadnjem delu grobnice Tom je video blistave oči pacova koji su čekali da ode. Šta je sve njegov otac ovde preživeo čekajući u mraku na sinove koji su mogli nikad da ne dođu... Bilo je mnogo strašnije nego što je mogao da zamisli. To šta je Maksvel Brodbent izdržao i preživeo — čak se i nadao — reklo je Tomu nešto o njegovom ocu što pre nije znao. Obrisao je lice. Morao je da pronađe Kodeks i nestane odatle. Kutije su bile obojene i označene i trebalo mu je svega nekoliko minuta da pronađe u kom sanduku je Kodeks. Izvukao je teški sanduk napolje na svetlost, odmorio se, prosto gutao svež planinski vazduh. Sama kutija je imala oko četrdeset kilograma i u njoj su bile i druge knjige osim Kodeksa. Tom je ispitao lance i navrtke koji su držali na okupu čelične sajle pritegnute oko drvene kutije presvučene fiberglasom. Navrtke su bile čvrsto stegnute i jake. Bila su mu potrebna klešta da ih odvrne. Pronašao je kamen i snažno udario jednu od navrtki razlabavljujući je. Ponavljao je postupak i posle nekoliko minuta sve ih uklonio. Povukao je čelične sajle. Još nekoliko snažnih udaraca i fiberglas je pukao, a Tom je mogao da ga se oslobodi. Nekoliko dragocenih knjiga je ispalo, svaka pažljivo umotana u zaštitni papir Gutembergova Biblija, prosvetljujući rukopisi, knjiga o satima. Odgurnuo je knjige, gurnuo ruku unutra, zgrabio Kodeks u kožnom povezu i izvukao ga. Za trenutak ga je gledao netremice. Jasno se sećao da je stajao u maloj staklenoj vitrini u dnevnoj sobi. Otac je imao običaj da otvara vitrinu skoro svakog meseca i prelistava ga. Na stranicama su bile lepe sličice biljki, cvetova, insekata, sve okruženo hijeroglifima. Sećao se kako je piljio u te čudne majanske hijeroglife, tačkice i debele crte i široko osmehnuta lica, sve obmotano i zapetljano jedno oko drugog. Nije ni shvatao da je to neka vrsta pisma. Tom isprazni jedan od odbačenih ranaca i gurnu knjigu u njega. Baci ga na rame i pođe nazad stazom. Odlučio je da ide jugoistočnim pravcem, pomno pazeći na Hausera. Ušao je u srušeni grad.
    • 71 Hauser je sad mnogo pažljivije pratio stazu, svih čula napetih. Osećao je žmarce uzbuđenja i straha. Indijanac je uspeo da sklepa - i to kakvu - zamku za manje od petnaest minuta. Zadivljujuće. I dalje je bio negde u okolini nesumnjivo pripremajući novu klopku za njega. Hauser se čudio prilično zanimljivoj odanosti koju je taj Indijanac pokazivao prema Brodbentovima. Hauser nikad nije potcenjivao domorodačke veštine u šumi, u zasedama i ubijanju. Vijetkongovci su ga naučili poštovanju. Dok je pratio trag Brodbentovih preduzeo je svaku meru protivzasede koračajući jednom stranom i zastajkujući
    • svakih nekoliko minuta da ispita tlo i čestar ispred sebe, i omiriše vazduh tražeći miris ljudi. Nikakav Indijanac skriven u granju neće ga iznenaditi otrovnim džilitom. Video je da Brodbentovi idu prema središtu platoa gde je džungla bila najgušća. Nema sumnje da su nameravali da se udenu u neki gustiš i tu sačekaju noć. Neće uspeti; Hauser gotovo nikad nije naišao na trag koji nije mogao da prati, pogotovo onaj koji pravi grupa uspaničenih ljudi od kojih jedan ozbiljno krvari. A on i njegovi ljudi već su pomno ispitali ceo plato. Uskoro je kišna šuma ispred njega bila zagušena nabujalim puzavicama i lijanama. Na prvi pogled je izgledala neprolazna. Oprezno se približio i pogledao tlo. Na sve strane su bili tragovi malih životinja koje su trčale na sve strane - većinom tragovi koatija. Velike viseće kapi vode ljuljale su se sa svakog lista, loze i cveta, čekajući najmanji drhtaj da padnu. Niko nije mogao da prođe kroz ovakvo minsko polje a da ne ostavi trag o svom prolasku u obliku lišća oslobođenog rose. Hauser je tačno video kuda su otišli. Pratio je trag u gustiš, i on je tu naizgled nestao. Hauser je podrobno pretražio tlo. Tu, u vlažnom đubrištu šumskog poda bila su dva, gotovo nevidljiva, ulegnuća koje su napravila ljudska kolena. Zanimljivo. Upuzali su u srce tkanja puzavica duž životinjske staze. Čučnuo je i pogledao u zelenu tamu. Omirisao je vazduh. Ispitao je zemlju. Kojim putem su otišli? Tamo, na pola metra, bila je mala zgnječena pečurka, ne veća od petoparca, kao i zgaženi list. Sakrili su se u ovoj masi vegetacije čekajući noć. Bez ikakve sumnje, Hauser pomisli, Indijanac mu je ovde pripremio zamku. Mesto je bilo savršeno. Ustao je i razgledao slojeve kišne šume. Da, Indijanac će se kriti ovde, na nekoj grani iznad ovog poprišta tragova, sa spremnim otrovnim džilitom, čekajući da on počne da puzi unutra. Sad je trebalo da on postavi klopku onom ko ju je postavio njemu.
    • Hauser se zamisli na trenutak. Indijanac je bio mudar. Već je pretpostavio ovakav razvoj. Znao je da će Hauser očekivati zamku na ovoj stazi. Prema tome, Indijanac nije bio u zasedi na ovoj stazi. Ne. Pre će biti da je očekivao da Hauser zaobiđe i priđe s druge strane. Dakle, Indijanac ga je čekao u zasedi na drugoj strani ogromne mase rastinja. Hauser je počeo polako da obilazi oko ivice gustih puzavica, krećući se tiho i glatko kao i sam Indijanac. Ako je dobro pretpostavio, Indijanac će biti na daljoj strani, verovatno na visini, čekajući da on prođe ispod njega. Prvo će završiti s Indijancem - koji je neosporno bio najveća opasnost - a posle će završiti s drugima. Oteraće ih prema mostu gde će lako upasti u zamku i biti ubijeni. Hauser je izdaleka kružio, zastajkujući na svakih nekoliko trenutaka da osmotri srednji sloj džungle. Ako je Indijanac postupio po njegovim pretpostavkama biće negde s njegove desne strane. Kretao se s velikom pozornošću. Trebalo mu je vremena, ali vreme je bilo na njegovoj strani. Imao je barem sedam sati do mraka. Pokrenu se unapred ispitujući i dalje. Nešto je bilo na drvetu. Zastao je, malo se pokrenuo, ponovo pogledao. Video je samo delić Indijančeve crvene košulje na grani udaljenoj pedesetak metara udesno, i tamo — video je - bio je vrh male trščane duvaljke naciljan nadole spreman da pogodi Hausera kad prode tuda. Hauser se pomerao bočno sve dok nije video dovoljno od Indijančeve crvene košulje da bi imao dobru metu. Podigao je pušku, pažljivo nanišanio i ispalio samo jedan metak. Ništa. A ipak je zasigurno znao da je pogodio. Odjednom ga preplavi panika - to je bila još jedna zamka. U istom trenutku kad je Indijanac skočio na njega kao mačka, sa zašiljenim štapom, on se bacio u stranu. Koristeći džiudžicu pokret Hauser se baci unapred i bočno, koristeći Indijančevu silu protiv njega, odbacujući ga - i
    • već je bio na nogama i prebacivao pušku na automatsko pucanje prema mestu gde je Indijanac bio. Indijanac je nestao, ispario. Razmislio je. Indijanac je i dalje bio korak ispred njega. Bacio je pogled nagore i video drvo s krpicom crvenog materijala, vrh duvaljke, sve je i dalje bilo na mestu gde ih je Indijanac postavio. Hauser proguta pljuvačku. Nije bio trenutak za strah ili bes. Imao je posao. Više se neće igrati mačke i miša s Indijancem. Hauser je sad shvatio da će tu igru izgubiti. Vreme je da se obračuna s Brodbentovima grubom silom. Okrenuo se i zakoračio duž ivice puzavica, ukopao se i naciljao svojim stejr AUG-om. Jedan prasak, pa drugi, a zatim je nastavio da hoda bljujući vatru u gusto rastinje. Tačno je proizveo efekat kakav je nameravao - isterao je Brodbentove. Čuo je njihov panični beg, lepet kao kod jarebica. Sad je znao gde su. Pojurio je kroz tkanje rastinja da im preseče put kad izrone i satera ih kao krdo prema mostu. Iznenada se ču zvuk iza njegovih leđa i on se okrenu prema većoj opasnosti, stiskajući oroz i sipajući vatru u gusti pokrivač iz koga je došao zvuk. Lišće, loze, grančice zadrhtaše na granama i razleteše se u svim pravcima, a on je čuo tras i bum metaka koji prodiru svuda u šumu. Video je pokret i ponovo zasuo vatrom rastinje - i tad je čuo cik i kako se nešto obrušava. Koati, dođavola! Pogodio je koatija! Okrenuo se, usredsredio svoju pažnju unapred, spustio pušku i opalio u pravcu Brodbentovih koji su bežali. Čuo je kako koati cvili od bola iza njega, kako grančice pucketaju, i u poslednji čas je shvatio da nije u pitanju ranjeni koati - nego Indijanac. Bacio se na zemlju, zakotrljao, pucao - ne da ubije jer je Indijanac nestao u lozi, već da ga natera na svoju desnu stranu, ka otvorenom prostoru ispred mosta. Hteo je da ga otera u istom pravcu kao i Brodbentove. Indijanac je sad bežao, a on ga je terao prema ostalima. Štos je bio u tome
    • da ih natera da stalno trče; pucao je neprekidno sprečavajući ih da se razdvoje i dođu mu s leđa. Trčao je, saginjao se, ispaljivao kratke rafale levo i desno, onemogućavao im da pobegnu nazad u srušeni grad. Nadirući im s leve strane terao ih je sve bliže ka ponoru, u gomilu, ka čistini. Magazin za metke se ispraznio i on zastade da ubaci novi. Dok je trčao čuo je, kroz šumsko lišće ispred sebe, kako Brodbentovi prave buku bežeći tačno u pravcu koji je želeo. Sad ih je imao.
    • 72 Tom se vraćao i zatekao se na pola platoa kad je čuo isprekidano pucanje Hauserove puške. Nagonski je potrčao prema zvuku, uplašen od mogućeg značenja, gurajući paprat i lozu u stranu, preskačući pale panjeve, grabeći preko trošnih zidina. Čuo je drugi i treći prasak puške bliže njemu i više zdesna. Potrčao je u tom pravcu s nadom da će nekako odbraniti braću i oca. Imao je mačetu, ubio je jaguara i anakondu njom - zašto ne i Hausera? Neočekivano je izleteo iz lišća na svetlost; na pedesetak metara od njega bila je ivica ponora - samo korak do kilometarskog pada u mrak magle i senke. Bio je na ivici velikog bezdana. Pogledao je udesno i video blagoslovene verige visećeg mosta kako se klate nad kanjonom, njišući se nagore. Čuo je još pucnjeva iza sebe i na trenutak video pokret. Vernon i Filip se pojaviše iz drveća ispod mosta, pomažući ocu, trčeći najbrže što su mogli. Trenutak kasnije pojavi se i Borabej, malo dalje i pozadi, polako ih stižući. Rafalni pucnji prođoše pored njih, strižući vrhove paprati iza, i, prekasno, Tom uvide da je i on u zamci. On potrča prema njima dok je još jedan rafal stizao iz drveća. Tom je video da je Hauser stotinak metara iza, da puca u njihovu levu stranu i da ih tako tera prema ivici ponora i mostu. Potrča prema početku mosta i stiže u isto vreme kad i ostali. Zastali su, sagnuli se. Tom je video vojnike na drugoj strani mosta; upozoreni pucanjem već su zauzeli zaklonjene položaje i blokirali njihov beg. - Hauser pokušava da nas natera na most - viknu Filip. Još jedan prasak iz puške pocepa lišće s grana iznad njih. - Nemamo izbora! - odviknu mu Tom. Već sledećeg trenutka trčali su preko mosta koji se ljuljao, napola noseći, a napola vukući oca. Vojnici na drugoj strani kleknuše, blokirajući im silazak, s uperenim puškama. - Samo nastavite - vikao je Tom. Bili su na trećini puta preko mosta kad vojnici ispališe upozoravajući plotun iznad njihovih glava. Istovremeno javi se glas iza njih. Tom se okrenu. Hauser je, s još nekoliko vojnika, na drugoj strani mosta, blokirao njihovo povlačenje. Sva petorica su bili u klopci. Vojnici ispališe i drugi plotun, sad niže. Tom je čuo tanad kako zuji kao pčele pokraj njihovih glava. Stigli su
    • do sredine mosta, a on se ljuljao i tresao od njihovog kretanja. Tom pogleda unazad, pa unapred. Stadoše. Više ništa nisu mogli da učine. Bilo je završeno. - Ne mrdajte - viknu im Hauser, koračajući preko mosta s puškom uperenom u njih. Gledali su ga kako se približava. Tom baci pogled na oca. Gledao je u Hausera sa strahom i mržnjom. Izraz njegovog lica uplaši ga više nego situacija u kojoj su bili. Hauser stade na stotinu metara od njih, umiri se na drhtavom mostu. - Gle, gle - reče. - Ako to nije stari Maks i njegova tri sina. Kakav ljupki porodični skup.
    • 73 Za onih dvanaest sati koliko je ležala iza debla, Sali je, iz nekog razloga, razmišljala o svom ocu. Poslednjeg leta svog života učio ju je da puca. Posle njegove smrti nastavila je da ide do litice da vežba pucanje na jabukama i pomorandžama, a kasnije na petoparcima i desetoparcima. Postala je izvanredan strelac, no to je bila beskorisna veština - nije je zanimalo ni takmičenje, ni lov. Samo je uživala u tome. Neki ljudi su voleli kuglanje, neki pingpong, a ona je volela pucanje. U Nju Hejvenu, međutim, bila je to politički najnekorektnija veština od svih zamislivih. Džulijan je bio užasnut kad je otkrio. Naterao ju je da obeća da će odustati od streljane i da će tu veštinu držati u tajnosti - ne zato što je on bio protiv oružja, već zato što je bilo declasse*( Fr.: neprihvatljivo, bez otmenosti. (Prim. prev.)) Džulijan. Oterala ga je iz misli. Pomerila je zgrčene butine i savijala prste na nogama, pokušavajući da opusti ukočene mišiće. Dala je još jednu šaku koštunjavih plodova Dlakavom Momčiću, koji se i dalje durio u svom kavezu od loze. Bilo joj je drago što je bio tu proteklih sati da joj pravi društvo, iako je bio lošeg raspoloženja. Jadničak je voleo svoju slobodu. Momčić ciknu u znak upozorenja i Sali istog trenutka usredsredi svoju pažnju. Zatim je čula - udaljene pucnje u Belom gradu, jedva čujno praštanje automatskog oružja, zatim još jedno. Pomoću dvogleda je pregledala šumu s druge strane klisure. Čulo se još pucnjeva, pa još; postajali su sve jači!. Prošlo je nekoliko trenutaka i tad je videla pokret. To je bio Tom. Trčao je ivicom litice. Filip i Vernon iz-roniše iz džungle ispred njega, pomažući ranjenom čoveku između sebe - neki starac u dronjcima, Brodbent. Borabej se poslednji pojavio, najbliži mostu. Čulo se još pucnjeva, i ona ugleda Hausera kako dolazi iz šume iza njih, terajući ih i goneći kao lovinu prema mostu. Spustila je dvogled i podigla pušku, gledajući dramu kroz nišan springfilda. Situacija nije mogla biti gora. Brodbentovi i Borabej samo što nisu upali u klopku na
    • mostu. Ali nisu imali drugi izbor, s Hauserom iza sebe i ponorom na drugoj strani. Oklevali su na prilazu mostu, zatim pojurili na čistinu. Hauser je izlazio iz šume i dovikivao vojnicima na drugoj strani mosta. Oni kleknuše i ispališe plotun upozorenja. U trenutku, sva petorica Brodbentovih, uključujući i Borabeja, bili su uhvaćeni u zamku na sredini mosta. Hauser i petorica vojnika na jednom i četvorica vojnika na drugom kraju. Potpuno u zamci. Pucanje je zamrlo i nastala je tišina. Hauser, s grimasom na licu, poče da hoda duž nesigurnog mosta prema njima, s poravnatim oružjem. Sali je osećala srce kako joj udara u grudima. Došao je njen trenutak. Ruke su joj se tresle i znojile. Setila se svog oca. Smiri disanje. Zaustavi dah. Oseti srce. Pucaj izmedu toga. Sali nanišani Hausera dok je hodao mostom. Most se ljuljao, ali je ona procenila da je njena šansa da ga pogodi pola-pola. Biće i veća kad prestane da hoda. Hauser je prišao Brodbentovima na tridesetak metara razdaljine i stao. Mogla je da ga ubije - ubiće ga. Uhvatila je njegov torzo u sredinu optičkog nišana ali nije pritisnula okidač. Umesto toga se zapitala - šta će se desiti pošto ubijem Hausera? Odgovor nije bio težak. Ovo, ipak, nije bio Čarobnjak iz Oza, a honduraski vojnici s obe strane mosta neće polo-žiti svoje puške i reći: - Zivela, Doroti! - Oni su bili surovi plaćenici. Ako pogodi Hausera bilo je gotovo sigurno da će otvoriti vatru i pobiti sve Brodbentove na mostu. Bilo je de-vet vojnika - četvorica na njenoj i petorica na drugoj strani - a ona nije mogla da se nada da će ih sve pogoditi, posebno petoricu na drugom kraju koji su, praktično, bili van domašaja. Komora springfilda imala je samo pet metaka, i kad njih ispali, moraće da je otvori i ručno postavi pet novih, a to je trajalo. A ionako je imala samo pet metaka. Šta god da je nameravala da uradi morala je to da postigne s pet metaka. Osetila je paniku. Morala je da smisli plan, način da dovede do ishoda u kome će svi preživeti. Hauser je kočoperno hodao k njima, s puškom, i očigledno je nameravao da ih pobije. Da, moraće da ga ubije, a onda će biti gotovo i s Brodbentovima. Um joj se radio ludačkom brzinom. Nema pogrešnog koraka, nema druge prilike. Mora da uradi ispravno. Razmotrila je svaku šansu, ali sve su se završavale na isti način -
    • Brodbentovi mrtvi. Ruka joj je zadrhtala; Hauser je podrhtavao u nišanu. Ako ubijem Hausera, mrtvi su. Ako ne ubijem Hausera, mrtvi su. Bespomoćno je gledala dok je Hauser nišanio. Smešio se. Izgledao je kao čovek koji sebi sprema zadovoljstvo. 74 Tom je gledao Hausera kako prelazi most, s osionim osmehom pobede na licu. Zastao je na tridesetak metara od njih. Okrenuo je cev puške k Tomu. - Skini ranac i spusti ga na zemlju. Tom pažljivo skinu ranac, ali umesto da ga položi na zemlju nadnese ga nad ponor držeći ga za ručke. - Unutra je Kodeks. Hauser zapuca i metak otkinu parče bambusa s držača, na manje od pola metra od Toma. - Spusti ga na zemlju. Tom se ne pomeri. I dalje je držao knjigu iznad ponora.
    • - Pucaj i Kodeks leti dole. Nastade tišina. Hauser pomeri cev puške ka Brodben-tu. - U redu. Spusti ga ili tatica umire. Poslednja opomena. - Neka me ubije - zabrunda Brodbent. - A posle tate, tu su i tvoja dva brata. Ne budi glup i spusti ga. Posle kratkog oklevanja Tom ga spusti. Nije imao izbora. - Sad mačetu. Tom izvadi mačetu iz korica i baci je. - Gle, gle - reče Hauser dok mu se lice opuštalo. Okrenuo je pogled ka njihovom ocu. - Maks. Nađosmo se opet. Starac, oslanjajući se na sinove da bi mogao da stoji, podiže glavu i progovori. - Ti si u svađi sa mnom. Pusti momke da odu. Osmeh na Hauserovom licu se smrznu. - Baš naprotiv, imaćeš zadovoljstvo da ih gledaš kako prvi umiru. Brodbentova glava se trznu malo. Tom steže stisak. Most se blago zanese, hladna magla se podizala. Borabej krenu korak unapred, ali ga Filip zadrža. - Dakle, ko će prvi? Indijanac? Ne, njega ćemo ostaviti za kraj. Ići ćemo po starosti. Filipe? Odmakni se od ostalih da ne bih morao sve odjednom da vas ubijem. Posle kratkog oklevanja Filip se odmaknu ustranu. Vernon pruži ruku k njemu, zgrabi ga i pokuša da ga povuče nazad. Filip otrese ruku i napravi još jedan korak. - Gorećeš u paklu, Hausere - zaurla Brodbent. Hauser se ljubazno nasmeši i podiže otvor cevi. Tom otkloni pogled.
    • 75 Ali pucnja ne beše. Tom podiže pogled. Nešto iza njega je iznenada privuklo Hauserovu pažnju. Tom se osvrnu i vide crni blesak - životinja je skakutala duž jedne sajle mosta k njima; majmun je trčkao s podignutim repom Dlakavi Momčić. S vriskom radosti Momčić je skočio Tomu u naručje i on vide posudu, veliku gotovo kao majmunče, privezanu oko njegovog struka. Njihova plinska boca iz pribora za kuvanje. Nešto je bilo naškrabano na njoj: MOGU DA POGODIM OVO S. Tom se pitao šta to, dođavola, znači, šta je Sali imala na umu. Hauser podiže pušku. - Sad se svi primirite. Ne pomerajte se. Pokažite mi šta vam je to majmun doneo. Polako. I tog trenutka Tomu bi jasan Salin plan. Odvezao je bocu. - Drži je za rukohvat. Da vidim. Tom ispruži bocu. Ovo je litar plina. - Baci je preko držača. Tom mirno progovori. - Na našoj strani je odličan strelac koji ima na nišanu ovu bocu, ovog trenutka. Kao što znaš, vrlo je eksplozivan i zapaljiv. Hauserovo lice nije pokazivalo ni trag emocionalne reakcije. Samo je podigao pušku. - Hausere, ako pogodi konzervu most će otići u vazduh. Bićeš odsečen i zauvek ćeš ostati u Belom gradu. Deset naelektrisanih sekundi prođe, pa Hauser progovori. - Ako most ode u vazduh i ti ćeš umreti. - Ionako ćeš nas ubiti. Hauser odgovori. - Blefiraš. Tom ništa ne reče. Sekunde su otkucavale. Hauserovo lice nije pokazivalo ništa.
    • Tom reče: - Hausere, ona može da pogodi tebe. Hauser podiže pušku i tog trenutka metak fijuknu i pogodi bambus na površini mosta, dva koraka ispred Hauserovih čizama. Bambusovo iverje mu zakači lice. Sekund kasnije odjek se zakotrlja preko ponora. Hauser hitro spusti cev puške. - Sad kad smo se složili da ovo nije prazna priča, reci svojim vojnicima da nas puste da prođemo. - I? - upita Hauser. - Sve je tvoje — i most, i grobnica, i Kodeks. Mi samo želimo svoje živote. Hauser okači pušku na rame. - Svaka vam čast - reče. Tom sporim pokretima uze bocu i koristeći olabavljenu lozu s mosta priveza je za glavnu sajlu. - Reci svojim ljudima da nas propuste. Ti ostani gde si. Ako nam se išta loše desi, naš strelac će pogoditi bocu i tvoj dragoceni most će zajedno s tobom otići u vazduh. Shvatio? Hauser klimnu glavom. - Nisam čuo naredbu, Hausere. Hauser skupi ruke oko usta. - Ljudi! - viknu na špan-skom. - Pustite ih da odu! Ne dirajte ih dok prolaze! Oslobađam ih! Tišina. Hauser zaurla: - Želim odgovor na naredbu! - Si, senjor - stiže odgovor. Brodbentovi podoše preko mosta.
    • 76 Hauser je stajao na mostu, a um mu se mirio sa činjenicom da ga strelac - verovatno ona plavuša što je došla s Tomom Brodbentom - drži na nišanu. Nekorisna stara lovačka puška, rekli su mu vojnici. Baš. Na trista pedeset metara razdaljine pogodila je ispred njegovih nogu. Pomisao da ga ima na nišanu bila je vrlo neprijatna, pa ipak nesvakidašnje uzbudljiva. Pogledao je bocu privezanu za sajlu. Razdaljina između njega i boce bila je manja od tri metra. Strelac je gađao s razdaljine veće od tri stotine metara. Gornji držači mosta su se ljuljali. Biće teško pogoditi metu koja se kreće kroz sve tri dimenzije. Gotovo nemoguć pogodak, zapravo. Za deset sekundi je mogao da dohvati bocu, otkine je sa sajle i baci u ambis. Ako bi se tad okrenuo i potrčao unazad, ka daljem kraju mosta, postao bi pokretna meta koja ubrzano izlazi iz domašaja. Koliko je verovatno da bi mogla da ga pogodi? Trčaće brzo preko mosta koji se ljulja - u tri dimenzije u odnosu na mesto s kog se puca. Neće moći da ga pogodi. Osim toga, bila je žensko. Očigledno ume da puca, ali nijedna žena ne ume da puca baš toliko dobro. Da, to može brzo da se obavi, brže nego što Brodbentovi mogu da pobegnu, a ona nikada neće pogoditi ni njega, ni bocu. Nikada. Pognuo se i skočio prema plinskoj boci. Gotovo istog trenutka čuo je fijuk metka ispred sebe i odjek. Nastavio je da hoda i dospeo do boce baš kad je čuo odjek. Još jedan promašaj. Bilo je previše lako. Taman je stavio ruku na bocu kad se opet čuo cak i on vide blistavu svetlost kako izbija ispred njega s jednim šššššššš praćenu pržećom vrelinom. Zatetura se unazad, mašući rukom, zapanjen plavim plamenovima koji su lizali preko njega, njegove ruke, njegovih grudi, njegovih nogu. Pao je i zakotrljao se, uništavao oko sebe, udarao rukom, ali bio je kao plameni Mida i sve što je dotakao postajalo je vatra. Udarao je, vrištao, prevrtao se - i odjednom je bio anđeo koji se svojim krilima vinuo u vazduh; sklopio je oči i prepustio se dugom, hladećem, divotnom padu.
    • 77 Tom se okrenuo tačno na vreme da vidi ljudski gorući meteor od Hausera kako hita prema bezdanom ponoru,
    • svetlucajući prigušeno i tiho dok je padao kroz slojeve magle pre nego što je iščeznuo, ne ostavljajući za sobom ništa sem bledog traga dima. Sredina mosta gde je Hauser stajao bila je u plamenu. - Sklanjajte se s mosta! - vikao je Tom. - Bežite! Trčali su najbrže što su mogli, pomažući ocu, napredujući prema četvorici vojnika koji su se brzo povukli na siguran teren, ali nastavili da blokiraju drugi kraj mosta. Delovali su zbunjeno, nesigurno; podigli su puške spremni na sve. Hauserova poslednja naredba je bila da ih puste da prođu - hoće li? Vođa grupe, poručnik, podiže pušku i viknu: - Stoj! - Pusti nas da prođemo! - viknu Tom na španskom. - Neću. Povucite se. - Hauser je naredio da nas propustiš! - Tom je osećao kako most podrhtava. Goreća sajla će da popusti svaki čas. - Hauser je mrtav- reče poručnik. - Sad ja zapovedam. - Most gori, za ime boga! Osmeh se prikrao na tienenteovo lice. - Tačno. Kao na znak most se trže, a Tom, i njegov otac, i njegova braća padoše na kolena. Jedna sajla se odvojila uz tuš iskrica koje su padale u ponor, dok se most raspadao oslobođen napetosti. Tom se uspravi i pomože ocu i braći da ustanu. - Moraš da nas pustiš da prođemo! Vojnik odgovori u trenutku kad vatra buknu iznad njihovih glava. - Umrećete zajedno s mostom. To je moja naredba. Beli grad je sad naš! Tom se osvrnu; dim i vatra su suknuli sa sredine mosta dodatno razbuktavani donjim delovima. Tom vide da se i druga sajla raspada, dok su zapaljeni delovi vlakana leteli u vazduh. - Držite se — vikao je, hvatajući oca. Sajla se otkinu s divljim šibanjem i cela platforma mosta pade kao kad pada zavesa. Prionuli su na dve preostale sajle boreći se da drže svog nemoćnog oca. Most se razigrao pomerajući se napred-nazad. - Bilo - ne bilo vojnika - reče Tom - gubimo se s ovog mosta.
    • Počeli su da mile duž dve preostale sajle, stopalima na donjoj, držeći se rukama za gornju, pomažući Brodbentu. Teniente i njegova tri vojnika napraviše dva koraka. - Spremite se za pucanje! - Kleknuše da osiguraju stav i naciljaše. Tom i njegova porodica bili su samo sedam metara od čvrste zemlje i vojnici će pucati na njih izbliza. Znao je da nemaju šanse nego da nastave da hodaju prema ljudima koji su se spremali da ih ubiju. Treća sajla puče kao opruga, most se trznu i oni zamalo popadaše s njega. Ostaci mosta sad su visili na jedinoj preostaloj sajli, ljuljajući se napred-nazad. Teniente uperi pušku u njih. - Vi sad umirete - reče na engleskom. Ču se šupalj udarac, ali ne iz njegove puške. Na tenienteovom licu se pojavi iznenađeni izraz, i on kao da im se pokloni, a dugačka strela je virila iz njegovog potiljka. Ovaj pogodak izazva trenutnu zbunjenost preostala tri vojnika. Sa ivice šume ču se vrisak od koga se krv ledila, a za njim stuže pljusak strela. Tara ratnici navališe iz džungle. Trčali su preko čistine, skakali i vrištali, usput bacajući strele. Preostali vojnici, potpuno zatečeni napadom s boka, na otvorenom, baciše puške i u panici počeše da beže. Desetine strela koje su ih istovremeno pogađale pretvoriše ih u ljudsko jastuče za igle. Divlje su se teturali kao pijani bodljikavi prasići pre nego što su padali na zemlju. Zakratko, Tom i njegova braća najzad dospeše do čvrstog tla - baš u trenutku u kome se i poslednja sajla otkačila u velikom oblaku iskrica. Dva goruća kraja mosta lenjo se zanjihaše prema zidovima ponora i razbiše o njih uz trzaj i slapove plamenih ostataka. Bilo je gotovo. Most nestade. Tom pogleda ispred sebe i vide Sali kako ustaje iz žbunja i trči prema njemu. Krenuli su prema njoj, pomažući ocu, a svima su pomagali Tara ratnici. U tren su stigli do nje. Tom je zagrli, a Dlakavi Momčić, ponovo siguran u Tomovom džepu, kričao je nezadovoljno stisnut u sredini. Tom pogleda unazad. Dva kraja mosta visila su iznad ponora, još uvek u plamenu. Petorica ljudi bili su zaroblje-
    • ni u Belom gradu. Stajali su na ivici ponora zureći u njišuće ostatke. Magla se dizala i, malo-pomalo, neme zapanjene figure nestaše.
    • 78 Koliba je bila topla i blago zamirisana dimom medicinskog bilja. Tom je ušao, praćen Vernonom, Filipom i Sali. Maksvel Brodbent je ležao u visećoj mreži, zatvorenih očiju. Napolju su kreketale žabe, u mirnoj noći. Mladi Tara iscelitelj tucao je biljke u jednom uglu kolibe, pod pažljivim Borabejevim okom. Tom stavi šaku na očevo čelo. Temperatura mu je rasla. Dodir natera njegovog oca da otvori oči. Lice mu je bilo upalo, oči se caklile od groznice i svetlosti vatre. Starac natera sebe da se nasmeši. - Čim mi bude bolje, Borabej će mi pokazati kako Tare pecaju pomoću koplja. Borabej klimnu glavom u znak slaganja. Brodbentove nemirne oči preleteše preko njih tražeći potvrdu. - Je li, Tome, šta kažeš? Tom pokuša da nešto kaže, ali nije mogao da progovori. Mladi iscelitelj ustade i ponudi Borabeju glineni vrč napunjen mutnom smeđom tečnošću. - Ne još jedan - progunđa Brodbent. - Ovo je gore nego riblje ulje od bakalara koje me je majka prisiljavala da pijem svako jutro. - Pij, oče - reče Borabej. - Dobro za tebe. - Šta je to? - upita Brodbent. - Lek. - To znam, ali koji lek? Ne možeš da očekuješ da progutam nešto, a da ne znam šta je to. Maksvel Brodbent je bio naporan pacijent. Sali progovori: - To je una degavilan, uncaria tomentosa* ( Mačji nokti. (Prim. prev.)) Sušeni koren je antibiotik. - Pretpostavljam da ne može da škodi. - Brodbent uze vrč i popi tečnost naiskap. - Čini mi se da ovde imamo višak lekara. Sali, Tom, Borabej, a sad i ovaj mladi vrač. Čovek bi pomislio da sam ozbiljno bolestan. Tom baci pogled na Sali.
    • - Šta ćemo sve raditi kad budem bolje! - reče Brodbent. Tom proguta pljuvačku. Njegov otac, videvši da mu je neprijatno, nikad mu ništa nije izmicalo, okrenu se prema njemu. - Pa, Tome? Ti si jedini pravi doktor ovde. Kakva je prognoza? Tom je terao sebe da se nasmeši. Njegov otac ga je gledao dugo, a zatim se zavalio uz uzdah. - Koga ja zezam? Nastade duga tišina. - Tome? Već umirem od raka. Ne možeš mi reći ništa što je gore od toga. - Dakle - poče Tom - metak ti je probušio trbušnu du-plju. Imaš infekciju i zato imaš groznicu. - A prognoza? Tom opet proguta pljuvačku. Njegova tri brata i Sali pomno su ga gledali. Tom je znao da se njegov otac neće smiriti dok ne čuje čistu, neulepšanu istinu. - Nije dobra. - Nastavi. Tom nije mogao sebe da natera da izrekne. - Tako loša? Tom potvrdi glavom. - A šta je s ovim antibioticima koje mi daje ovaj iscelitelj? I šta je sa svim tim čudesnim lekovima u tom zborniku koji ste upravo spasli? - Oče, vrstu infekcije koju ti imaš, sepsu, ne može da izleči nijedan antibiotik. Može da je izleči samo hirurgija, a verovatno je prekasno i za to. Lekovi ne mogu sve da poprave. Ponovo nastade muk. Borabej se okrenu i pogleda u ta-vanicu i najzad reče: - Dođavola! - Pogođen si umesto nas - reče Filip. - Spasao si nam život. - Najbolja stvar koju sam ikad učinio. Tom položi šaku na očevu ruku. Kao da je dodirnuo vrelu polugu. - Žao mi je. - I koliko još imam? - Dva ili tri dana. - Isuse. Tako malo? Tom potvrdi. Ponovo leže s uzdahom.
    • - Rak će me dotući za nekoliko meseci u svakom slučaju. Bilo bi tako lepo da te mesece provedem sa svojim sinovima. Ili makar nedelju dana. Borabej priđe i stavi ruku na očeve grudi. - Ja žao, otac. Brodbent pokri njegovu šaku svojom. - Ja žao takođe. - Okrenuo se i pogledao sinove. - A ne mogu da vidim Lipijevu Madonu još jednom. Dok sam bio u toj grobnici neprekidno sam mislio da bi sve bilo u redu ako bih samo još jednom video Madonu. Noć su proveli u kolibi pazeći svog umirućeg oca. Bio je nemiran, ali su antibiotici, barem privremeno, držali infekciju pod kontrolom. Kad je svanulo starac je još uvek bio pri svesti. - Žedan sam - reče hrapavim glasom. Tom napusti kolibu noseći vrč i pođe ka obližnjem potoku. Selo Tara se upravo budilo. Vatre za kuvanje su bile potpaljene, lepi francuski bakarni i poniklovani lonci i tiganji i činije iznete. Dim se u spirali dizao k jutarnjem nebu. Pilići su trčkarali po zemljanom trgu, a mnogi psi špartali naokolo, tražeći ostatke. Dečkić od dve godine nesigurnim hodom izađe iz kolibe, obučen u majicu s likom Harija Potera i poče da piški. Svet je dospevao čak i u ovako daleko mesto, pomisli Tom. Koliko će još vremena biti potrebno da Beli grad preda svoje blago i tajne svetu? Dok se Tom vraćao noseći vodu ču oštar glas. Matora Kahova žena, izašla je iz svoje kolibe i kriveći ruke nešto mu objašnjavala. Wakha! - gestikulirala je. Tom zastade oprezno. Wakha! Pažljivo zakorači prema njoj, napola očekujući da mu počupa kosu ili zgnječi mošnice. Umesto toga ona ga uze za ruku i povuče u svoju kolibu. Wakha!
    • Nevoljno je pratio njeno povijeno telo u zadimljenu baraku. A tamo, u prigušenoj svetlosti, oslonjena na zid, stajala je Madona od grožđa fra Filipa Lipija. Tom je piljio u renesansno remek-delo i nesigurno zakoračio prema njemu, opčinjen, u neverici da je to stvarno. Suprotnost između otrcane kolibe i slike bila je ogromna. Č ak i u mraku, slika je blistala svojim unutrašnjim svetlom, zlatokosa Madona, jedva devojčica, držeći svoju bebu koja je gurala zrna grožđa u usta s dva ružičasta prstića. Golubica je lebdela iznad njihovih glava, zračeći zlatni list. Zapanjeno se okrenuo ka starici. Gledala ga je sa osmehom razlivenim preko celog njenog zboranog lica, ružičaste desni su joj sijale. Otišla je do slike, uzela je i gurnula mu u ruke. Wakha! Gestikuliranjem mu je pokazala da je odnese u očevu kolibu. Išla je iza njega, gurkajući ga rukom. - Teh! Teh! Tom je hodao hladnom čistinom sa slikom u naručju. Kah je sigurno zadržao sliku za sebe. To je bilo pravo čudo. Ušao je u kolibu i podigao sliku. Filip baci pogled, kriknu i preseče se. Brodbent je zurio u nju, a zenice su mu se širile. Najpre nije ništa rekao, a zatim se zavali u svoju mrežu, s izrazom straha na licu. - Dođavola, Tome! Počela su priviđenja! - Ne, oče. - Približio mu je sliku. - Prava je. Dotakni je. - Ne, ne dotiči je! - vrisnu Filip. Brodbent ispruži drhtavu ruku i dotače površinu slike. - Zdravo - promrmlja. Okrenu se ka Tomu. - Ne sanjam. - Ne, ne sanjaš. - Za ime sveta, gde si je pronašao? - Bila je kod nje. - Okrenuo se prema starici koja je stajala na vratima, s bezubim osmehom na licu. Borabej poče da je ispituje, a ona je opširno odgovarala. Borabej je slušao, klimao glavom. Potom se okrenuo svom ocu.
    • - Ona kaže njen muž gramziv, zadržao mnoge stvari iz grobnice. Sakrio u pećini iza sela. - Koje stvari? - oštro upita Brodbent. - Ona ne zna. Ona kaže Kah ukrao skoro sve blago iz grobnice. Napunio kutije kamenjem. On kazao neće da stavi blago od beli čovek u Tara grobnicu. - Zamisli ti to - reče Brodbent. - Dok sam bio u grobnici činilo mi se da su neki sanduci lakši nego što treba da budu, gotovo sasvim prazni. Nisam mogao da ih otvorim u mraku. To sam radio u grobnici pre nego što se Hauser pojavio; pokušavao sam da rešim misteriju. Taj prokleti matori prevarant Kah. Trebalo je da znam. Od početka je to planirao. Isuse, bio je gramziv koliko i ja! Brodbent ponovo pogleda sliku. Odbijala je svetlost vatre, plamičci su poigravali na Devičinom mladalačkom licu. Dok ju je gledao vladala je duga tišina. Zatim je sklopio oči i rekao: - Dajte mi olovku i papir. Sad kad imam nešto da vam ostavim hoću da napišem novo zaveštanje. 79 Doneli su mu olovku i svitak papira od kore. - Da odemo? - upita Vernon. - Ne. Potrebni ste mi ovde. I ti, Sali. Dođite. Okupite se oko mene. Prišli su i stali oko njegove viseće mreže. Pročistio je grlo. - Pa, sinovi moji. I - pogleda u Sali - moja buduća snaho. Evo nas. Zastao je. - Kakve divne sinove imam. Žalosno je što mi je trebalo tako dugo da to shvatim. - Opet je pročistio grlo.
    • - Nemam još mnogo vremena, a i glava mi je kao merica, tako da ću da skratim. Njegove oči, još uvek bistre, šetale su po prostoriji. - Čestitam. Uspeli ste. Zaradili ste svoje nasledstvo i spasli mi život. Pokazali ste mi kakva sam neviđena budala od oca bio... - Oče... - Ne prekidajte me! Imam nekakve savete na rastanku. - Zahripao je. - Evo me na samrtnoj postelji, kako da odolim? - Duboko je udahnuo. - Filipe, od svih mojih sinova ti najviše ličiš na mene. Video sam, poslednjih nekoliko godina, kako očekivanje velikog nasledstva baca senku na tvoj život. Ti nisi pohlepan po prirodi, ali očekivanje pola milijarde dolara imalo je izjedajuće dejstvo. Video sam da živiš iznad svojih mogućnosti, da izigravaš bogatog, prefinjenog poznavaoca u svom krugu u Njujorku. Oboleo si od iste bolesti kao i ja - potrebe da poseduješ lepotu. Zaboravi! Tome služe muzeji. Živi jednostavnim životom. Ti duboko ceniš umetnost, i to treba samo po sebi da ti bude nagrada, ne priznanje i slava. A čujem i da si neverovatan predavač. Filip klimnu glavom kratko, ne preterano zadovoljan. Brodbent je isprekidano disao. - Vernone. Ti si tragalac, i ja sad, konačno, shvatam koliko je to za tebe važno. Problem je što te varaju. Ti si čedan. Ključni zakon za tebe glasi - ako ti traže novac, ta religija je sranje. Ništa ne košta da se moliš u crkvi. Vernon potvrdi glavom. - A sad Tom. Od svih mojih sinova ti se najviše razlikuješ od mene. Nikad te nisam razumeo u potpunosti. Odbacio si me odavno, možda s pravom. - Oče... - Tišina! Za razliku od mene, ti svoj život živiš discipli-novano. Znam da ti je najveća želja bila da budeš paleontolog i da tražiš fosile dinosaurusa. Ja sam te, kao budala, gurnuo na medicinu. Znam da si dobar veterinar, ali nikako ne razumem zašto traćiš svoje ogromne talente da bi lečio rage u rezervatu Navaho Indijanaca. Ali sam na kraju shvatio da moram da poštujem i prihvatim tvoj
    • životni izbor. Dinosaurusi, konji, svejedno. Radi svoj posao s mojim blagoslovom. Ono što sam takođe spoznao to je tvoja čestitost. Čestitost je nešto što ja nikad nisam imao, i pomalo me uzrujava da je vidim tako snažno izraženu u jednom od svojih sinova. Ne znam šta bi uradio s velikim nasledstvom, a verujem da ni ti ne znaš. Tebi novac nije potreban i ne želiš ga, zaista. - Da, oče. - A sad, Borabeje... ti si moj najstariji, a ipak najskorije stečeni sin. Poznajem te vrlo kratko, ali na čudan način osećam da te poznajem bolje od svih. Posmatrao sam te, i shvatio da si i ti pomalo gramziv kao i ja. Ne možeš da dočekaš da odeš odavde, u Ameriku, da uživaš u dobrom životu. Ti ne pripadaš Tarama u potpunosti. To je u redu. Brzo ćeš učiti. Tvoja je prednost što si imao dobru majku, a mene nije bilo tu da te, kao otac, poremetim. Borabej je hteo nešto da kaže, ali Brodbent podiže ruku. - Zar čovek ne može da održi govor na samrtnoj postelji a da ga uporno ne prekidaju? Borabeje, tvoja braća će ti pomoći da dođeš u Ameriku i dobiješ državljanstvo. Kad budeš tamo postaćeš veći Amerikanac nego njeni građani, ne sumnjam. - Da, oče. Brodbent uzdahnu i baci pogled na Sali. - Tome, ovu ženu nikad nisam sreo, a voleo bih da jesam. Bićeš budala ako pustiš da ti isklizne. - Nisam ja riba - reče Sali oštro. - Ah! Upravo sam na to mislio! Pomalo drčna, ali neverovatna žena. - U pravu si, oče. Brodbent zastade, teško dišući. Bio mu je napor da govori; čelo mu se oznojilo. - Sad nameravam da napišem svoje zaveštanje. Želim da svaki od vas izabere jednu stvar iz zbirke u pećini. Ostalo, ako možete da iznesete iz zemlje, želim da poklonim bilo kom muzeju ili muzejima koje vi izaberete. Počećemo od najstarijeg do najmlađeg. Borabeje, ti si prvi. Borabej reče: - Ja biram poslednji. Ono što ja želim nije u pećini. Brodbent klimnu glavom. - U redu. Filipe? Kao da ne bih i sam mogao da pogodim. - Njegove oči odlutaše do Madone. - Lipi je tvoj. Filip pokuša da nešto kaže, ali nije uspeo.
    • - A sad, Vernone? Nastade tišina, pa Vernon reče: - Ja bih želeo Monea. - I mislio sam da ćeš to da kažeš. Pretpostavljam da možeš da dobiješ oko pedeset miliona, možda i više za njega. Iskreno se nadam da ćeš ga prodati. Ali, Vernone, molim te, nikakve zadužbine. Ne daj nikome novac. Kad konačno pronađeš ono što tražiš, možda ćeš tada imati dovoljno mudrosti da daš mali deo svog novca, sasvim mali deo. - Hvala ti, oče. - Takođe ću poslati torbu punu dragog kamenja i kovanog novca da možete da platite ujka Semu. - Dobro. - A sad je red na tebe, Tome. Šta ti želiš? Tom baci pogled na Sali. - Mi bismo hteli Kodeks. Brodbent opet klimnu. - Zanimljiv izbor. Vaš je. A sad, Borabeje, kao poslednji, ali ne i najmanje bitan. Koja je ta tajanstvena stvar koju ti želiš, a nije u pećini? Borabej priđe do kreveta i nešto prošapta u Brodbentovo uho. Starac klimnu glavom. - Odlično. Smatraj da je urađeno. - Beležio je nešto. Lice mu se orosilo znojem, disao je ubrzano i plitko. Tom je shvatio da nema još mnogo vremena pre nego što izgubi svest. I znao je kakva je smrt od sepse. - A sada - reče - dajte mi desetak minuta nasamo da napišem svoju poslednju volju i zaveštanje, a onda ćemo pozvati svedoke i ozakoniti je.
    • 80 Tom je stajao sa svojom braćom i Sali u šumarku koji je ličio na katedralu od drveća i gledao veliku pogrebnu povorku kako krivuda stazom prema grobnici, sveže isklesanoj u krečnjačkim stenama daleko iznad sela. Vidik je bio zadivljujući. Telo Maksvela Brodbenta bilo je na početku kolone. Nosila su ga četiri ratnika na nosilima. Balsamovali su ga postupkom starih Maja. Tokom obreda sahrane novi seoski poglavica je preobrazio njegov leš u El Dorada, Pozlaćenog iz indijanskih legendi, onako kako su Maje nekad sahranjivale svoje careve. Namazali su telo medom i posuli ga zlatnim prahom, prekrivajući ga potpuno, da bi ga preobrazili u besmrtni oblik koji će preuzeti u zagrobnom životu. Iza nosila s njihovim ocem išla je duga povorka Indijanaca koji su nosili dobra potrebna u grobnici - korpe sa sušenim voćem, povrćem i koštunjavim plodovima, testije s uljem i vodom, mnoštvo majanskih rukotvorina kao što su kipovi od žada, oslikani glineni lonci, kovane zlatne posude i vrčevi, oružje, toboci puni strela, mreže, koplja - sve što je Maksvelu Brodbentu moglo da zatreba u zagrobnom životu.
    • Posle njih, zavijajući za okuku, stizali su Indijanci s Pikasovom slikom gole žene s tri oka, četvrtastom glavom i rogovima, iza nje je bila velika Pontormova scena Blagovesti, koju su nosila dva oznojena Indijanca, potom Bronzinov portret Bie de Mediči, par rimskih kipova, još nekoliko Pikasa, Brak, dva Modiljanija, Sezan, još kipova blago dvadesetog veka. Neobična povorka pođe uzbrdo, u šumarak. Na kraju je išao orkestar — ako tako može da se nazove grupa ljudi koji su svirali na frulama od tikve, duvali u dugačke drvene trube i udarali štapovima. Na kraju je išao dečak koji je iz sve snage udarao u otrcani zapadnjački bas bubanj. Tom je osećao čudnu mešavinu tuge i pročišćenja. Jedna era je bila završena. Njegov otac je umro. I to je bio poslednji pozdrav njegovom detinjstvu. Ispred očiju su mu prolazile stvari koje je znao i voleo, stvari s kojima je odrastao. To su bile stvari koje je i njegov otac voleo. Kad je povorka ušla u grobnicu, progutao ju je mrak - i ljude i stvari jednako - a zatim su ljudi izašli trepćući, praznih ruku. Očeva zbirka će tu biti zatvorena, sigurna, suva, čuvana do dana kad se on i njegova braća ne vrate da zatraže svoje. Majansko blago će, naravno, zauvek ostati u grobnici da bi osiguralo prijatan i srećan zagrobni život Maksvelu Brodbentu. Ali zapadnjačke stvari su pripadale njima, ostavljene na čuvanje plemenu Tara. To je bila sahrana nad sahranama. Samo su majanski carevi bili tako sahranjivani, i to poslednji put pre najmanje hiljadu godina. Tri dana pošto je potpisao svoju poslednju volju i zaveštanje, Maksvel Brodbent je preminuo. Bio je bistar još samo jedan dan pre nego što je pao u delirijum, komu i umro. Nijedna smrt nije lepa, mislio je Tom, ali je ova imala izvesnu otmenost, ako se tako može reći. Tom nikad neće zaboraviti, ne toliko smrt, koliko dane bistrine svog oca. Četvorica sinova su bili uz njega. Nisu mnogo razgovarali, a i kad jesu bilo je to o sitnicama
    • - uspomene, priče, zaboravljena mesta, radosti koje su delili, ljudi koji su davno nestali iz njihovih života. Pa ipak, taj jedan dan čavrljanja bio je značajniji od decenija važnih razgovora o velikim stvarima, pridika, očevih bodrenja, saveta, fllozofiranja i ozbiljnih diskusija za ručkom. Posle celog života nesporazuma Maksvel ih je najzad razumeo, a i oni njega. I mogli su da ćeretaju samo zbog zadovoljstva. Bilo je tako jednostavno i duboko. Tom se nasmeši. Ocu bi se dopala sahrana. Bio bi oduševljen da vidi veliku povorku koja korača kroz šumu, velike drvene trube koje trešte, bubnjeve koji odzvanjaju, frule od bambusa koje sviraju, žene i muškarci koji se smenjuju u pevanju i tapšanju. Velika grobnica je bila sveže isklesana u stenama; postala je začetak novog groblja plemena Tara. Beli grad je bio odsečen kad je most izgoreo ostavljajući petoricu Hauserovih plaćenika za sobom. Tokom šest nedelja za koje je nova grobnica bila građena, selo je žamorilo od vesti o vojnicima uhvaćenim u zamku. S vremena na vreme su dolazili do početka mesta, pucali, vikali, molili, pretili. Kako su dani i nedelje prolazili petorica je spala na trojicu, pa na dvojicu. Sad je ostao još samo jedan, ali on nije vikao, niti mahao, niti pucao iz puške. Samo je stajao tamo, sitna usukana figura, ne govoreći ništa, čekajući smrt. Tom je pokušao da ubedi Tare da ga spasu, ali su oni ostali nepokolebljivi - samo bogovi mogu ponovo da sagrade most. Ako bogovi žele da ga spasu, spašće ga. Ali, naravno, bogovi to nisu hteli. Udarac u bas bubanj trže Toma iz misli i vrati ga u trenutnu paradu. Sva posmrtna dobra su bila nagomilana u grobnicu i došlo je vreme da se ona zatvori. Muškarci i žene su stajali u šumi, i pevali tužnu, opsedajuću melodiju dok je sveštenik mahao zavežljajem sa svetim travama, a mirisavi dim je lebdeo pored njih. Obred se nastavljao sve dok sunce nije dotaklo zapadno obzorje; tad je završen. Poglavica je okrenuo veliki drveni ključ, a ogromna
    • kamena vrata grobnice zatvorila su se sa zvučnim buuum, u trenutku kad su poslednji zraci nestali. Sve je prekrila tišina. Dok su se vraćali u selo, Tom primeti: - Baš bih voleo da je otac mogao sve ovo da vidi. Vernon ga zagrli. - Video je, Tome. Zasigurno je video.
    • 81 Luis Skiba je sedeo u stolici za ljuljanje na naherenoj verandi izubijane kolibe i gledao preko jezera. Brda su bila obučena u jesenji sjaj, voda je bila zatamnjeno ogledalo koje je odbijalo obline večernjeg neba. Tačno je izgledalo kako se on sećao. Nakrivljeni dok je ulazio u vodu, a za njega su bili privezani kanui. Miris ugrejanih četa borovine lebdeo je u vazduhu. Gnjurac se oglašavao s drugog kraja jezera, njegov jednolični krik je odumirao među brdima, a drugi mu je odgovarao iz beskrajne daljine, glasom krhkim kao zvezdani sjaj. Skiba uze gutljaj sveže izvorske vode i nastavi polako da se ljulja, a stolica i veranda su škripale u znak protesta. Sve je izgubio. Video je propast devet najvećih farmaceutskih kompanija na svetu. Gledao je kako deonice padaju na pedeset centi pre nego što je trgovina zauvek prekinuta. Morao je da se prihvati Člana 11, i dvadeset hiljada zaposlenih izgubilo je penzije i životnu ušteđevinu. Uprava ga je otpustila, akcionari i kongresni komiteti ocrnili; postao je tema u noćnim televizijskim emisijama. Bio je pod kriminalnom istragom zbog računovodstvene prevare, manipulacije deonicama, trgovine unutrašnjim podacima, samovolje. Skiba je izgubio dom i ženu, a advokati su gotovo do kraja pojeli svu njegovu imovinu. Niko ga nije voleo osim njegove dece. Pa, ipak, Skiba je bio srećan čovek. Niko nije razumeo njegovu sreću. Mislili su da je izgubio razum, da ima nervni slom. Nisu znali kako je to biti spasen iz vatre pakla. Šta je to zadržalo njegovu ruku, pre tri meseca, u onoj mračnoj kancelariji? Ili u tri sledeća meseca? Tri meseca u kojima se Hauser nije oglašavao bila su tri najcrnja meseca Skibinog života. I baš kad se učinilo da se košmar nikad neće završiti pojavile su se iznenadne vesti. Njujork tajms je objavio neupadljiv članak, u drugom delu novina, o osnivanju Zadužbine Alfonsa Bosuasa, neprofitne organizacije posvećene prevođenju i izdavanju izvesnog majanskog kodeksa iz devetog veka, pronađenog u zbirci pokojnog Maksvela Brodbenta. Prema direktoru zadužbine, dr Sali Kolorado, Kodeks je bio majanska knjiga o isceliteljstvu, neprocenjivo korisna u traženju novih lekova. Zadužbinu su osnovala i finansirala četvorica
    • sinova pokojnog Maksvela Brodbenta. U članku je objavljeno i da je on neočekivano umro dok je s porodicom bio na odmoru u Srednjoj Americi. To je bilo sve. Nije bilo pomena o Hauseru, o Belom gradu, izgubljenoj grobnici, ludom ocu koji se zakopao sa svojim novcem - ni o čemu. Skiba je osećao kao da je teret celog sveta pao s njegovih ramena. Brodbentovi su bili živi. Nisu bili ubijeni. Hauser nije uspeo da dođe do Kodeksa, i, što je bilo važnije, nije uspeo da ih ubije. Skiba nikad neće znati šta se desilo, a bilo bi opasno da istražuje. Jedino što je znao bilo je da nije bio kriv zbog ubistva. Tačno, bio je kriv zbog užasnih zločina i trebalo je još mnogo da se iskupljuje, ali nepopravljiva stvar oduzimanja ljudskog života - čak i njegovog - nije bila na tom spisku. Desilo se još nešto. Kad mu je sve oduzeto - novac, imovina, ugled - najzad je progledao. Koprena s očiju je pala. Jasno je video kao da je opet dete - sve grozne stvari koje je uradio, zločini koje je počinio, svoju sebičnost i gramzivost. Sa savršenom jasnoćom je pratio trag spirale svog moralnog pada tokom uspešne poslovne karijere. Tako je bilo lako biti zbunjen, brkati ugled s poštenjem, moć s odgovornošću, podlost s odanošću, korist s vrednošću. Trebalo je biti čovek izuzetno bistrog uma da bi zadržao sopstvenu čestitost u takvom poretku. Skiba se nasmeši gledajući u površinu jezera koje je odbleskivalo kao ogledalo, posmatrajući kako sve to nestaje u sumraku - sve za šta je radio, sve što mu je jednom bilo tako važno. Na kraju će izgubiti i staru kolibu i nikad više neće zuriti u ovo jezero. Nije bilo važno. Umro je i ponovo se rodio. Sad može da započne novi život.
    • 82 Policajac Čarli Ernandes iz policijske stanice u Santa Feu sedeo je na svojoj stolici. Upravo je spustio telefonsku
    • slušalicu. Lišće na stablima pamuka koje je video kroz prozor postajalo je bogate, zlatnožute boje, a hladan vetar je duvao s planina. Bacio je pogled na svog partnera, Vilsona. - Opet Brodbentova vila? - upita Vilson. Ernandes klimnu glavom. - Da. Pomislio bi da su se komšije već navikle dosad. - Ti bogataši - ko će da ih shvati? Ernandes frknu u znak slaganja. - Šta misliš, ko je taj lik? Jesi li ikad video nešto slično? Tetovirani Indijanac iz Srednje Amerike hoda naokolo u odelima onog starca, puši njegovu lulu, jaše njegove konje po ranču od hiljadu ari, naređuje posluzi, izigrava seosku gospodu, insistira da ga zovu gospodin! - On je vlasnik - reče Ernandes. - Sve je po zakonu. - Naravno da je vlasnik! Ali ja pitam - kako je postao vlasnik? Imanje vredi dvadeset, trideset miliona. A da se održava treba barem dva miliona godišnje. Je l ' ti stvarno misliš da takav tip ima tolike pare? Ernandes se nasmeja. - Da. - Ša misiš, da? Čarli, tip ima ostrugane zube. On je jebeni divljak. - Ne, nije. On je Brodbent. - Jesi li poludeo? Misliš da je taj Indijanac s ušima koje vise do zemlje Brodbent? Ma, ajde, Čarli, na čemu si? - Izgleda baš kao i oni. - Jesi li ih ikad sreo? - Sreo sam dvojicu sinova. Kažem ti, on je još jedan sin onog starca. Vilson se zagleda u njega, zaprepašćen. - Starca je pratio takav glas. Ostali sinovi su dobili umetnine, on je dobio kuću i naramke para. Prosto. - Brodbentov indijanski sin? - Svakako. Kladim se da je starac čuknuo neku ženu u Srednjoj Americi na nekoj od svojih ekspedicija. Vilson se zavali u svoju stolicu duboko impresioniran. - Postaćeš detektiv-poručnik jednog dana, znaš li, Čarli? Ernandes smerno klimnu glavom. - Znam.
    • Beleška o autoru Daglas Preston, redovni saradnik Njujorkera, radio je za Američki prirodnjački muzej i predavao engleski na Univerzitetu Prinston. Često je sarađivao s Linkolnom Čajldom i napisao je nekoliko bestselera u žanru trilera kao što su: Kabinet čudesa i Relikvija, koji je postao veliki holivudski filmski hit. Scan i OCR: GiltterBaby Ispravka: BABAC