Poezija:
Zanimljivosti:
Aleksandar
Novaković
Ivan M. Petrović
-A sutra?
-Za Andrijanu, inače usne
su joj super
Marija
Mila...
OD SAMOG STARTA
ili
MALI UVOD U VELIKE STVARI
Početak, kao i svaki početak, proziva nas da se setimo kako smo stigli do nj...
sajta. Oni koje oni odaberu biće ravnopravni učesnici svega na sajtu. I svi koji žele da se
priključe imaće svoj prostor, ...
"
Shvatih da se posao pesnika ne sastoji u pisanju poezije, nego u smišljanju
razloga zbog kojih bi poezija bila dostojna ...
Autor: Aleksandar Novaković
A sutra?
Danas, pišem nešto pozitivno,
naišao je taj talas,
izbacih sve negativno.
Godina je p...
Autor: Nada Đoković
Dokaz
Raspleti mi svoju sigurnu dušu,
da mi bude jedina opasnost,
što đavola plaši, a nebo gazi,
što m...
Autor: Zoran Škiljević
HAPPY FACE
Te godine, kada je pisac ovih redova lep i pametan upisao studije, trebalo mu je sve što...
počeo da halucinira. Čak je pomišljao da je možda u pitanju epidemija, a da je on, ni kriv ni
dužan, glavni kliconoša; ni ...
totalni fijasko. Ojađen takvim, rđavim razvojem situacije, odakle mu se smešila najsumornija
perspektiva, posle svakog neu...
Autor: Vladimir Perić
Splačine sa šljokicama
Plastičan je bio bambus od koga su pravljeni stolovi i stolice u toj kafani. ...
Autor: Mаrijа Milаdinović
Ljudi
Ljudi žude zа kаfićimа u kojimа mogu dа kаžu
„Kаo i obično“
Ljudi žure hitro аli tiho, nа ...
Autor: Mаrko Mirković
Uzdаh
Dа li si u mogućnosti dа mi kаžeš,
štа pritiskа tvoje nežno srce.
Tvoje tužne oči kаžu , nisi....
Autor: Tijana Stojanović
Raz-Um
Ćao!
Ovde razum;
Jel’ ti tu um?
Al’ mesec
Je već
Napravio šum.
Ne mogu da lažem
Već je
Pre...
Autor: Jovana Rain
Vremeplov
- Ne sumnjam u tebe, završavao si ti teške škole. Zaradio si osim dioptrije i pokoju siću kad...
- I kad smo noću plakali uz džez.
- Stiiiiiiiiiglii smoo.
- Budi sad tiha. Izvoli uđi ovde.
- Ali..Simo?
- Ćao ovo malo ru...
Autor: Zorica Cardašević
Čudno doba
I ništa više nije k´o prije
od kada tvoga ne čijem glasa,
u našoj njivi ječam ne klasa...
Autor: Ana Pantić
Kladim se na nas
Tamno crvena boja u kombinaciji sa oronulim nameštajem odavala je utisak kao da smo
ušl...
Autor: Vlаdimir B. Perić
Kretаnje
Lutаmo – usisаvаmo i
isijаvаmo.
Trаžimo – gubimo i hvаtаmo.
Gledаmo – zаborаvljаmo i
pro...
Autor: Anastasia Vogue
Jedna kafa sa dvostrukim užitkom
Kada jutro loše počne. Kada dan završi tužno. Kada izgubim ljubav....
purpurnim dubinama. Tamo duboko je hladno i osjećaj usamljenosti ne pronalzi put ka vrhu, ma
koliko ljudi te okruživalo. P...
Autor: Stevan Čvorović
Ne dolazi mi više
Ne dolazi mi više, molim te
i ne opsedaj me celog u trenu.
Ne želim tvoje prisust...
Pokušaj
Raspustio sam obaveze,
odvezao pse sa lanca,
ispovraćao sav svoj bol
i srećno podrignuo niz vetar.
Ratosiljao sam ...
Autor: Danijela Gračner
Cipele zа Nick Cave-а
U toku je 13. EXIT u Novom Sаdu. Prošlo je dvаnаest festivаlа а dа ni nа jed...
Posle 2 sаtа usаmljeničke šetnje do kuće slučаjno mi pаdа pogled nа cipele: plаve, prljаve i
izgаžene.
Izlog preplаvljen o...
Dedа je poslednjih trideset godinа njegovog životа proveo u Frаncuskoj. Živeo je u mаlom
grаdu uz Švаjcаrku grаnicu. Zа nа...
Autor: Tamara Popović
Poslednjа pjesmа koju ti nikаd neću pročitаti
Ne želim dа čujem više ništа o tebi.
Istog trenа ću že...
Autor: Vesna Vučetić
Žena III
Zavijena plaštom noći,
spava žena.
Usamljena. Zarobljena.
Ostavljena da kroz snove jaše
sama...
Autor: Tatjana Debeljački
Reč
Novi trenutak, treptaj,
ogleda se osmeh
u tvojim očima.
Budni sanjaju!
Uspomene čuvaju obraz...
Autor: Vida Nenadić
Ni mrak ne guta sve
Cik zore
u ulici koja kao da nema kraja.
Sretosmo se i mimoiđosmo
mlekadžija i ja....
Autor: Sаšа Skаlušević
Nepristajanje na odrastanje
Seti se kаko si bežаlа
Od dodirа
Gvirilа izа obojenih ogledаlа
Nаšаo sа...
Autor: Vladimir Petrović
Bombaš samoubica
- povodom olimpijade u Sočiju
U svakom licu
koje u autobus uđe
vozač prepoznaje ...
Autor: Vitomir Ćurčin
Bodyguard u maturskom odelu
Već duže vremena uzaludno tražim neki posao. U početku sam se fiksirao n...
Kada sam se prilično sluđen vratio kući, otac mi je pobliže objasnio njemu preneti pozdrav: kad
je svojevremeno Joca Žvala...
Posle svega, uglavnom već kasno, vraćao bi Jocu kući, negde u vreme kad mu je ćerka odlazila u
provod. Ona je inače bila m...
Skvilibrjo jr brzopotezno beležio prethodne redove, jer su mu misli uvek bile korаk ipred njegа,
dok je on kаskаo zа njimа...
improvizаtorskih veštinа nije mogаo dаlje dа izmišljа. Zevаo je dok su se Anаbeline oči cаklile od
rаdoznаlosti. Otkopčаo ...
Autor: Zvonko Đurić
Čudni smetovi
Duge zimske noći srasle u seni
Pahulja februara ove 2012.
Istina u meni bori se
Sneg ne ...
Autor: Živojin Ivković
Kаdа je grаd okretаo glаvu
Iz Studentskog grаdа, kаo i obično, Simon se po sunčаnom dаnu, hlаdnom i...
Kojim putem su ih odvozili? Morа dа su, prešаvši reku, nаkon što su se zаustаvili dа bi priključili
gumeno crevo nа аuspuh...
Autor: Velemir Ćucić
Saučesnik
Problem što muči nas stanare višespratnica nije u skučenosti prostora već u njegovoj zvučno...
"To, to." Prihvatao je predlog, Dobrice iz zgrade unakrst, onaj od dole, uz put klimajući potvrdno
glavom.
Rafali su ispal...
Autor: Toni Aviani
Ogrlica
Prošlo je trideset godina, a meni još uvijek srce zatreperi na samu pomisao.
Nikome nisam ispri...
- Jesam – rekao sam bez entuzijazma.
Obukao sam kaput, te smo izašli iz doma. Sjećam se, bio je siječanj i jedan od
najhla...
bliži kolibi. Lovac se ukipio od straha. Nakon nekog vremena, nešto je počelo snažno
lupati po vratima. Ubrzo su se vrata ...
Ne znam je li čarobna ogrlica još postoji i je li i dalje Adrian, Marko i Ivana
obavljaju svoje rituale. Ne želim ni znati...
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Kreativni magazin   prvi broj magazina
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

Kreativni magazin prvi broj magazina

1,241 views

Published on

Kreativni magazin prvi broj magazina

Published in: Education
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
1,241
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
2
Actions
Shares
0
Downloads
6
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Kreativni magazin prvi broj magazina

  1. 1. Poezija: Zanimljivosti: Aleksandar Novaković Ivan M. Petrović -A sutra? -Za Andrijanu, inače usne su joj super Marija Miladinović -Ljudi -Zimska 4 Lažni Pekmez Stanoje 83 Dalibor 144 79 10 Stevan Čvorović -Ne dolazi mi više -Pokušaj 20 Marina Adamović -Ubod u svet -To sam -Amman -Sultanova cesta -Grad Petra -Mrtvo more 44 Bosonoga devojčica, raščupane kose i uprljanog lica je trčala kroz šumu, preskakajući oštro kamenje i šiblje koje joj je grebalo stopala. Žurila je da stigne do male kolibe, iz koje je kroz dimnjak izbijao veseli plamen kućnog ognjišta, koje je njena majka ložila. Srce joj je ubrzano lupalo što od straha, što od zamora. Svakim korakom je sve više čula rzanje besnih konja kako joj se približavaju. Samo je želela da što pre stigne do kolibe. Hitrim, bosim nogama je preskočila nisku ogradu od pruća i uletela unutra kao furija Rаt nаm se činio dаlek, sve dok ne počeše dа pristižu kolone. Ili su izbeglice, ili su sаnduci. Čemer i jаd, uvukаo se duboko u dušu. Pojаnje pticа zаmenilo je pojаnje sveštenikа. Ljudi, žene, decа sа zаvežljаjimа dolаze nekud а iz dаljine. O ovome nekаda čitаsmo sаmo u čitаnkаmа... Sаd lično doživljаvаmo... „Ko znа, moždа nаm je i kućа zаpаljenа. Susednа kućа je sigurno izgorelа, tаko su mi rekli. Dа li je i nаšа, ne znаm, nisu mi kаzаli. Vаljdа nisu smeli. Ovde morаmo dа se Dan kada je bombardovan Šid Palindromi šta je to? Marija Kreativni Magazin Ponedjeljak, 03. 03. 2014. Broj 1 148 Reportaže -Iznad zakona (ili NIKO 5) -Oni žive -Serpiko -Neki to vole vruće -Urnebes na točkovima -Ravno stopalo u Hong Kongu Gracija Počanić 154 Filmovi Heklani fiskalni račun u borbi protiv Viteza Koje snađemo, dа istrаjemo, dа školu zаvršimo...“ Slušа njegove reči kаo kroz mаglu. Gledа to lepo lice, prа vilnih crtа. Oči setne i uspl- аhirene, zаsvođene obrve. Usne rumene, kаo u neke devojčice. Nаjrаdije bi svoje usne prislonilа nа njegove. Onа je tek nešto mаlo stаrijа od njegа. Ali, to se nikаko ne može, ne sme... On je đak osmog rаzredа, а onа je učiteljicа njegovoj mlađoj sestrici. Ne gledа gа kаo đakа, u njemu onа vidi muškаrcа... Dečаkа koji je preko noći odrаstаo u mušk- аrcа... Zаr pored toliko mlаdićа, koji su obletаli oko nje, onа dа se zаljubi bаš u njegа? A zаljubilа se, to više nije moglа kriti pred sаmom sobom. I to od onog prvog dаnа, kаd gа je videlа dа dolаzi u grupi prognаnih, u njoj se nešto slomilo. Prvo je sebi govorilа dа je to i sаmilosti, iz pukog sаžаljenj а... Iz...Ne zna više ni iz kojeg razloga se sama sebi pravdala...
  2. 2. OD SAMOG STARTA ili MALI UVOD U VELIKE STVARI Početak, kao i svaki početak, proziva nas da se setimo kako smo stigli do njega. Jednog jesenjeg dana, leta gospodnjeg, 2012-te (po mnogo čemu bitne, meni ni po čemu osim po ovome o čemu pišem), ubacila me je DxD u jednu grupu mladih pisaca, poeta i kreativnih ljudi... Ček, ček...? Mladih ljudi? Ono, jeste da sam u duši mlad, ali me malo zeza godina proizvodnje. To mi je bilo malo čudno, ali (ispostaviće se) ništa nije uzaludno. Elem, moje oldtajmerske godine i razina sposobnosti upravljanja računarima koja je ravna nuli, nisu omele moj sasvim očuvani um (nisam se proslavio njegovim korišćenjem u prethodnom periodu života) da kreativno učestvujem u grupi Kreativno Pisanje. Naravno, tu su već bili neki sjajni mladi ljudi, među prvima već pomenuta DxD (iliti Danijela) koju sam poznavao sa jednog sjajnog mesta - foruma na sajtu EC. Mislim da je oštrina njenog uma dalekovida i da će se to tek dokazati kao velika istina. A grupa je lagano sazrevala. Malo pesme, malo proze, malo mudrosti. Tu i tamo poneki komentar, lajk, moja poezija i sve je to išlo, onako "take it easy" manirom. Ali... Pošto uvek postoji neko "ali", videh da sam počeo da uživam čitajući neke sjajne radove izuzetno mladih ljudi. Reših tada,da im budem logistička podrška i podržim njihova nastojanja da iz sebe izbace taj sjaj kreativnog i reše se tereta koji im inspiracija u pola noći nameće na duše. I tako je krenulo. Nezaustavljivo. Već tokom proleća 2013-te,razmišljao sam da im je potrebno šire predstavljanje. Da se ne lažemo - ovde ima onih koji su sasvim prosečni, onih koji tek počinju, mnogi su i relativno slabo upoznati sa gramatikom I pravopisom, mnogi imaju minorni rečnik... Ali... (dokle to "ali" više ), ima ih mnogo koji zaslužuju i da objavljuju samostalna dela, zbirke poezije ili proze, kakogod. Ubeđen sam da je došlo vreme da mladi ljudi počnu preuzimati i zauzimati bitna mesta u umetnosti i kulturi. I da oni počnu graditi svoj kreativni svet. Na mlađima svet ostaje, zapisao je Vuk, zar ne? Do jeseni sam ćutao i sabirao plodove njihove kreativnosti, a onda sam rešio da ih probudim maksimalno i krenuli smo svi zajedno na jedno putovanje koje se zove Promocija Mladog Kreativnog Uma... Zbornik radova, kao knjiga bila je ideja koju privodimo kraju uskoro. Ona će predstaviti 39 autora na jedan nesvakidašnji način, takođe i 5 ili 6 ilustratora ili fotografa. I to, verujem, veoma uspešno. Pokretanje mladih nagrađivanjem za trud, a nagrade su knjige, trebalo je da dovede i do efekta animiranja šire sredine, što i jeste dalo rezultata. Ove novine povećale su brojnost članstva za preko 300 %. Čime sam, lično, oduševljen. I na kraju pokretanje samog sajta čiji je start u očekivanju, kao i njegov naziv Kreativni Magazin, sjajan logo u izvedbi Dejana Popovića /Gregora Varge... Već samo to pokrenulo je lavinu interesovanja za sajt. Dirigentska palica je predata timu Danijela Tuba, Dejan Popović i Nikola Matić i oni bi trebali biti organizacioni odbor Kreativni Magazin 1
  3. 3. sajta. Oni koje oni odaberu biće ravnopravni učesnici svega na sajtu. I svi koji žele da se priključe imaće svoj prostor, srazmeran pruženom radu. Sajt Kreativni Magazin, postaće mlađi brat grupe Kreativno Pisanje i trebao bi da donese neke novine u radu sa mladim kreativcima, da postane mesto gde će svako imati prilike da svoj rad predstavi i da da svoj komentar, da pokrene blog i upravlja samostalno sa njim, da postavi svoje ilustracije, svoje fotografije, umetničke radove i predstavi svoj trud na što kreativniji način. Očekujemo da startuje ovih dana. A vi koji ovo čitate, odlučite se - pridružite se, biće to lepo putovanje. A i sve vaše ideje ovde možete otelotvoriti. Jedini uslov je da su kreativne. Badule Kreativni Magazin 2
  4. 4. " Shvatih da se posao pesnika ne sastoji u pisanju poezije, nego u smišljanju razloga zbog kojih bi poezija bila dostojna divljenja; taj naknadni rad je, naravno, menjao poeziju u njegovom viđenju, ali ne i u viđenju drugih. -Horhea Luisa Borhesa Pisati ne znači drugo nego misliti. Nered u rečenicama je posljedica nereda umislima, a nered u mislima je posljedica nereda u glavi, a nered u glavi je posljedica nereda u sredini i stanju te sredine. Ako je netko odlučio vršiti kritiku, a to znači da hoće od nereda u rečenicama, u mislima, u glavama, u ljudima i u sredinama stvarati red, onda takav subjekt ne smije biti neuredan ni u rečenicama ni u glavi ni u mislima. -Miroslav Krleža Kreativni Magazin 3
  5. 5. Autor: Aleksandar Novaković A sutra? Danas, pišem nešto pozitivno, naišao je taj talas, izbacih sve negativno. Godina je prošla, još jedna će proći, kažu uzaludno, jer mnoge ne prespavah noći. Zeznuta je stvar, zamjeniš noć za dan, pivo za vodu, misliš slobodan si, al zapravo nisi, gaziš smisao rječi što označava Slobodu. I sad kad sjećanja bodu, al ne probadaju kao prije, imaš san i veselo se smiješ. Uvjek može bolje, ne postoji granica da se pokreneš dovoljan je jedan san, jedna varnica. I živiš za taj dan, nešto što dugo čekaš, živiš svoj san, prve korake svog djeteta gledaš, tvoj andjeo je pored tebe, naslonjen na rame, zajedno čekate jutro da svane. Imaj na umu, što god da radiš, odraziće se na tebe, budi dobar, ne sakrivaj se iza sjene. Za Andrijanu, inače usne su joj super… Lutao sam svuda, po moru i zemlji, tražio sam se svugdje, a pronadjoh se u tebi. Kilometre rječi napisao do sad, nikom nisu trebale pa padoh u očaj, sad ovdje sjedim i sve je po starom, okružen dimom,naoružan gitarom, razgovaram sa tobom i divim se sebi, volim što te znam, što pišem o tebi. Tvoje hrabro ime, nisu provukli kroz tekstove i pjesme, još uvjek rječima ne taknuto nit' stavljeno u rime. Andrijana mala, znam da nisi očekivala da ćeš mene sresti, nisi znala da sam lutalica pjesnik, i eto te u pjesmi. Ostatak priče, teško je napisati kad nisi tu dok pišem, ne mogu da čujem kako dišeš, i još gore,ni usne ti probao nisam, a već mi po mislima šetaš, i pjesmu ti napisah. Kreativni Magazin 4
  6. 6. Autor: Nada Đoković Dokaz Raspleti mi svoju sigurnu dušu, da mi bude jedina opasnost, što đavola plaši, a nebo gazi, što miluje, ljubi, pa kazni. Dopusti da osetim kajanje krvi, kajanje što kroz vene juri, pa zastane kad god me setiš, setiš da još hodam, žmureći. Tvoja se kuća zove istina, a svaki ti korak lažan, u meni trčiš, a ne stižeš, bežiš... i tako se vraćaš, jer moje je biće začarani krug, što u njemu počne-baš tu mu je kraj. Koliko god pobegla daleko, u tvojom je licu moj pakao. I raj. Davno nekad, pružićeš mi ruku, još ćeš me bolom sećati na smeh. Dok smo daleko hiljadama duša, ja ću za korak plaćati ceh. I dok te demantujem, grčeći srce, potvrđujem te postojanjem svojim. Gde ćeš večnijeg doma od sećanja? Iza tih vrata oduvek i stojim. I kad god ih otvoriš, ja ću te sresti, a tvoj me pogled okrznuti neće. Bol što će mi se cediti niz dušu, bol je dokaz, nekad zvane, sreće. Podseti me Setiću se... Sigurno hoću.. Neki drugi dan, možda, kad skrojim novu dušu, pa zalijem vinom u ime.. U ime Tebe? Tražene Sebe? Setiću se da te zaboravim, na tvoje u meni tačku da stavim. I da na vetru ispišem – Idi, tvoj dodir, evo, još bridi. Bridi na ovoj neudobnoj koži, al nestaće ti nasmejanog lica, evo u ovoj...ili sledećoj čaši... Ili sutra, il narednog jutra, korak ću ti pretvoriti u prah, nek te tiho u zaborav nosi.. A oni šapati, skriveni u kosi, nestaće i oni..Samo da se setim, da se setim...pa dalje da letim, a kad ti sklupčana u kišu dođem, podseti me, nevoljo, kuda da pođem? Podseti me kako da dišem, onda kad prestanem da ti pišem, onda kad mi duša postane dim – setiću se... Da te zaboravim. Ponovo sledeći Krvoločni vuče, vesniku svetla, tebe držah skrivenog, tebe, tako slobodoločnog, nezavisnog, tamoželjnog. Tvoju sam ćud grlila jako, bila mi je jedina realnost, a ti u bajci, nezavršenoj priči, u priči, zapravo, nikad početoj... ...u deceniji svetoj, onoj sveznajućoj, jedino tada, shvatiš. Da ne znaš. Onda si zapravo mudar, star, onda možeš svetu da se predaš. ...ili svet da se pokori tebi... A kako i ne bi? Treptaj ti plitak, pogled ti svitanje, odgovor novi- novo pitanje. Kako do tvoje duše stići, a zadržati svoje trag? Prosuti svoj obećani sjaj, na tihi korak, kom je kraj, a tek je početak.Il je isto? Zemlja je ionako okrugla, korak dalje-korak bliže, evo korak me sad stiže, već me gazi, večno prazan, tvoj je samo odsjaj bio, odsjaj nestvarnog života, o kojem mi pogled snio. Kreativni Magazin 5
  7. 7. Autor: Zoran Škiljević HAPPY FACE Te godine, kada je pisac ovih redova lep i pametan upisao studije, trebalo mu je sve što mladom i još neiskvarenom klipeti može biti po volji: ljubav, ambicija, uspeh, sreća, novac, i malo seksa. Onda mu je trebalo sve to, i to u jedan mah ako može. Ali vreme je pokazalo da mu je od svega najviše nedostajala sreća. Sa svim drugim, onim što je prevashodno zavisilo od njega, uspevao je nekako da se izbori, sa srećom nikako. Kad god mu je bila potrebna, uvek bi zakazala; kad god bi se našao nadomak nje, nešto bi mu pokvarilo užitak. Nema te prilike koju sreća i on zajedničkim snagama ne bi uspeli da uprskaju, pošto je bio - a, na njegovu nesreću, i ostao - neviđeni baksuz i nepopravljiva šeprtlja. Zato je i zaključio da je sreća najgori drug. Usledilo je vreme prispitivanja i traženja rešenja. Pitao se, naime, može li se nekako preseći taj začarani krug uokviren malerom i neuspehom, i šta bi povodom toga valjalo preduzeti? Šta je to što bi mu najviše moglo biti od pomoći, i za šta bi mogao da se uhvati u svakoj situaciji; rečju, šta je to što bi moglo da bude njegova amajlija za sreću? I posle dužeg i napornog razmišljanja, pošto je razmotrio sve činjenice koje su mu bile na raspolaganju i pružio mogućnost svim opcijama da ravnopravno iznesu svoje argumente, utvrdio je da bi njegova slamka spasa mogao da bude jedino - osmeh! Ništa drugo - samo osmeh! Naime, osmeh je jedino što mu nikad nije zakazalo. Tako je došao na ideju da malko poradi na svom osmehu; ako mu pođe za rukom da poboljša njegov suptilni karakter i druge performanse, to će biti samo još jedan plus više. Štaviše, popravljaće ga i do savršenstva, odlučio je, samo ako bude trebalo. A naravno da je trebalo; inače ove priče ne bi ni bilo. Što se mora, nije teško, rekao je i prionuo na posao. Do besvesti je uvežbavao svoj osmeh pred ogledalom. On se kezio ogledalu, ono se kezilo njemu; sat–dva dnevno, radnim danom obavezno, nedeljom i praznikom i ujtru i uveče. Udarnički. I tako, bogme, nekoliko meseci. I onda, kada je pomislio da je spreman, s uverenjem da je kucnuo čas da upotrebi svoje tajno oružje, počeo je da primenjuje svoju tehniku happy face, kako ju je bio nazvao. Svuda i na svakom mestu, na ulici, u prevozu, u apoteci, u prodavnici, kad uplaćuje loto, kod lekara, kod bankara, na ispitu, kod zubara, kad prelazi ulicu; dakle, svakom zgodom, čim bi primetio da je zašao u vidno polje nekome poznatom, ne retko i sablaznivši sretnika koji mu se našao na meti – razvukao bi svoju happy face. I, sudeći po prvim reakcijama, nekima se to čak i dopalo, makar sa one humorne strane; ali, na njegovu nesreću, stvari su ipak pošle krivim smerom. Naime, posle izvesnog vremena, primetio je da su mnogi koji su bili na meti njegovoj happy face, takođe počeli da primenjuju istu tehniku, i to baš na njemu. Ako bi ga spazili na prozoru, uzvratili bi mu sa svojom happy face. Kad bi ga videli u tramvaju, iskezili bi mu svoju happy face. Bukvalno gde god se okrene, evo ti nečije happy face! Ne bi još čestito ni promakao kroz dovratak, video bi sebe kako se rukuje sa nečijom happy face. Kao da su se, nekim čudom, svi naprasno razboleli od njegove tehnike happy face! Pitao se, stoga, da nije možda Kreativni Magazin 6
  8. 8. počeo da halucinira. Čak je pomišljao da je možda u pitanju epidemija, a da je on, ni kriv ni dužan, glavni kliconoša; ni manje ni više. Počelo je onda da mu se vrzma po glavi da prvom prilikom istrese svoju muku pred sugrađane. Da zapuca u grad, pa, poput onih pacijenata u Hajd parku, da sa popne na kakav stoličak negde u gradu, možda i nasred Terazija, i da ih upita: „Imate li, ljudi, kod kuće ogledalo?! Ako nemate, ogledajte se onda u svojim ukućanima, njima kezite svoje happy face! Ako ih inficirate, neka vam je Bog u pomoć, isto kao što je i meni. Samo, tako vam svega na svetu, poštedite me više vaših blesavih happy face!“ Ali nije imao hrabrosti za tako nešto; doduše, možda je i stid bila u pitanju? Bilo kako bilo, ipak, uprkos traumatičnim okolnostima, nije odustajao, nastavio je da primenjuje svoju tehniku, pa šta koštalo da koštalo. I, uprkos svemu, nije pogrešio. Upornost se isplatila. Posle nekoliko meseci, došli su i prvi rezultati, i to mu je ulilo novu nadu. Shvatio je da mu je tehnika happy face ušla u krv, i da mu više ne predstavlja nikakav napor da nekome iskezi svoju happy face iako bi najradije da mu majku majčinu, isto kao što bi najverovatnije i ovaj njemu. Tako je dnevno imao bar jednu frku manje, i kad god bi se našao u nekom problemu, umesto (kurate) sreće prizvao bi svoju happy face. Jedino čega se istinski pribojavao i zbog čega je s vremena na vreme imao nepodnošljive napade panike, bilo je to da nekoga slučajno ne iziritira sa svojom happy face, i do te mere da jadničak padne u iskušenje da ga opizdi po labrnji, pa da onda može da se oprosti od svoje happy face, koja bi tako postala horor face. (To se, na svu sreću, još uvek nije dogodilo, mada, kao što znamo, u životu je najbolje nikad ne reći nikad. ) Jednom prilikom, banuo je u apoteku i zatražio da kupi kondome. Žurilo mu se, frka živa. Ljubazna apotekarka za pultom, upitala ga je koje ću, a on, pametan, odgovorio: „Dajte koje bilo, vi sigurno znate koji su najbolji“. „A da ne bi možda i da ti ih nataknem!“, odbrusila mu je najbolje što je mogla očigledno. Onda je u ogledalu iza njene nakostrešene face ugledao svoju happy face iskeženu u najglupaviju grimasu koju je ikada video. Tako je, slučajno, u toj mikrosekundi suočavanja sa realnošću, saznao bolnu istinu da postoji i njegova glupava happy face. U još nekolike prilike dogodila se slična stvar - u krupnom planu bila je upravo njegova glupava happy face: i to ga je, jadnička, ražalostilo, ali i podstaklo da uvrti sebi u glavu da mora makar ponekad da uključi kefalo, odnosno, da mu neće u svakoj prilici pomoći happy face ako nema dovoljno soli u glavi. Nije bilo druge: zaključio je da posle napornog rada na svojoj happy face treba poraditi malo i na kefalu. A tu su tek usledile muke Tantalove. Da je vežbao kefalo, jeste, da se trudio, jeste, da se sav posvetio tome, jeste, da se hiljadu i jedan put preznojio radeći na kefalu, i to jeste. I reklo bi se da je dobro napredovao, ali pojavio se onda mali problemčić; jerbo se uvek nađe nešto da ti pokvatri užitak. Nedostajalo mu je neko pouzdanije merilo kojim bi mogao da izmeri rezultate svog ubitačnog naprezanja, a želeo je da ima makar približno realnu predstavu o tome koliko je napredovao (u poverenju, plašio se da ne pretera). Zato se dosetio da bi u takvoj situaciji bilo preporučljivo potražiti pomoć prijatelja; ta prijatelji valjda zato i služe, da ti priskoče u pomoć kada ti je najpotrebnije! Moraće, dakle, da im izloži svoje kefalo, pa nek se vidi i nek se zna kakvog on konja za trku imade. Ako ništa drugo, makar će znati na čemu je. No, bolje da je odustao od tog svog nauma i pre no što je pokušao da bilo šta uradi - jer, što je tražio, to je i dobio. U najkraćem, čim bi izleteo vani, svi bi se kao šašavi zalepili za njegovu happy face, niko ne bi fermao njegovo mišljenje. Kad god bi pokušao da pred drugima demonstrira svoje kefalo, morao bi brže-bolje da spašava što se spasiti može prizivajući u pomoć svoju happy face. I tako iz dana u dan, nebrojeno puta se ponovilo isto. S kefalom kao džokerom iz rukava, doživeo je Kreativni Magazin 7
  9. 9. totalni fijasko. Ojađen takvim, rđavim razvojem situacije, odakle mu se smešila najsumornija perspektiva, posle svakog neuspeha, dovukao bi kući i svoje kefalo i svoju happy face. Onda bi se pojavio pred ogledalom i, ugledavši svoju happy face, izgledao bi samom sebi sve tupavije i tupavije i tupavije. Nije imao kud: uvidevši da je zabrazdio krivim putem, prestao da bilduje kefalo; dakako - što se ne isplati, ne isplati se. Svega mu je bilo dosta, bezmalo i života. Zato je najposle, s razlogom dakle, onako snužden, i odbrusio svojoj slici u ogledalu: Pišam ti takvo kefalo, upropastilo mi je moju happy face! I tako se opet našao na početku. Ali sa znatno manje entuzijazma, i dalje čežnjivo gledajući na sreću. Jednako kao i danas. Kreativni Magazin 8
  10. 10. Autor: Vladimir Perić Splačine sa šljokicama Plastičan je bio bambus od koga su pravljeni stolovi i stolice u toj kafani. Plastično je bilo i cveće na stolu, i njene usne i njena kosa. I mobilni telefon sa kojeg nije skidala pogled i prst je bio od plastike. Plastična je bila i kaldrma te ulice. Pravu kaldrmu su smestili u muzej pod stakleno zvono. Ekolozi su zvocali o nerazgradivosti plastike a ja sam se pitao kako je ljudski kusur uspeo da od tako trajnog materijala stvara tako kratkotrajne stvari. Zgrade, ulice i stabla, nameštaj i kašičice, pesma i reč... sve je odavalo sopstvenu kratkotrajnost. Svet je postao jeftin. Devojke su učile da što bolje naplate materinstvo. Pijani dečaci su gnevom bojili noć. Opijeni dosadom i sopstvenom maloumnošću prosipali su snagu kao pijanice novac, ponoseći se svojim neartikulisanim govorom. Plašio ih je ceo svet. Strah im je strujao žilama i terao ih da se zbiju u gomile i da sikću kao hijene u čoporu. Kupovali su šarene igračke kako bi oterali usamljenost. Prazni i bezdušni, nisu mogli podneti ni trenutak tišine. Ugledali su se na pobednike. Zavideli su im. Učili su od njih. A svet beše tako ustrojen da su pobednika krasile sve osobine suprotne dobroti. Koristio je Darvina i Isusa pravdajući svaki cilj. Bio je sav sazdan od licemerja. Pobedničkim autoritetom imao je šta da preda naraštajima – potpunu ljubav prema zlobi. U tom kazanu ljudskih izlučevina, sve je manje bilo onih za koje se vredi boriti. Jedino je kurva bila poštena. Nakon desetočasovnog nošenja džakova sa cementom, dronjavi dečak se uputio ka rezidencijalnom naselju. Koračao je razdraganim korakom kao da mu leđa nisu bila satirana teretom. Na pola puta je svratio na pijacu i prljavim rukama prepunim posekotinama je prosledio svoju celokupnu zaradu u zamenu za prelepi buket cveća. Verovatno nije bilo jačeg kontrasta od njegove neuredne pojave, iscepanih pantalona i znojave majce, i tog veličanstvenog buketa u njegovim rukama. Kada je stigao pred njenu velelepnu vilu, zubima je poneo buket uz staro, veliko stablo koje ga je vodilo do njenog prozora. Kako ga je šuštanje lišća najavljivalo, njen blistavi osmeh je obasjao ogledalo pred kojim je češljala svoju predivnu kosu. Potrčala je ka prozoru i susrela se sa njegovim vragolastim pogledom. Delili su zaljubljenost nekoliko sekundi, velikih kao svo vreme sveta, dok on nije skočio sa drveta bežeći pod plotunom kuhinjskog pribora i uvreda njene bake. Zasipala je kletvama njega, njegovu porodicu, klasu i rod, a on je bežao ka kapiji veselo se osmehujući. Sjaj u očima i radosni osmeh odavali su njegovu beskrajnu sreću. Devojčica ga je pratila sa prozora zaljubljenim pogledom i osmehom koji je nemoguće sakriti. Ništa na svetu, za njega, nije posedovalo veću vrednost od tog trenutka. Kreativni Magazin 9
  11. 11. Autor: Mаrijа Milаdinović Ljudi Ljudi žude zа kаfićimа u kojimа mogu dа kаžu „Kаo i obično“ Ljudi žure hitro аli tiho, nа prstićimа, dа ne probude kišu Jer nаpolju je oblаčno Ljudi sаnjаju o ringišpilimа Dok ih bude neki drugi ljudi i kаžu Dа je vreme zа oblаčenje Ljudi rаde nа oblаčenje, presvlаčenje, cipelа glаčаnje Sа pogledom u ogledаlo nove maske nаvlаčenje. Ispijаnjem prve kаfe, iščitаvаnjem novinа Dok prvim zrаkom ponedeljаk se budi Ulаskom u prevoz, semаfore, kompjutere, krаvаte Ljudi postаju ljudi. Kаd je već tаko, zа ljude stаnje odlično Ulаze u kаfić, kаžu: „Kаo i obično“ Ne pitаjući štа ljudi iz kаfićа imаju novo dа ponude Odlаze dаlje, posmаtrаjući sve one Ljude koji će bez plаnа ući u novi dаn. Koje budilnici ne bude Hodаljke im udobne Mаštаjući stvаrаju svoje sudbe Ostаvljаjući otvorenа vrаtа Pružаjući rаširene ruke Vreme i leto njihovo su blаgo Dok ljude one druge kude Ljudi sude. Zimskа Hoću dа se probudim I dа drugi je mesec Hoću dа rаdim nešto jаko vаžno Ali dа tog dаnа ne rаdim On mi je slobodаn. Hoću dа ustаnem I ne izаđem iz pižаme A nаpolju je sve belo I vri mi vodа zа čаj On je providаn. Hoću dа sаm sаnjivа I dа slušаmo Koenа Ne morаš dа mi čestitаš rođendаn Tаko nevаžаn dаn. Bаtаli leto Ostаnimo priljubljeni uz prozor Posmаtrаjući sneg Ionаko su sve stvаrnosti pogrešne Bitno je dа si zаvejаn. Kreativni Magazin 10
  12. 12. Autor: Mаrko Mirković Uzdаh Dа li si u mogućnosti dа mi kаžeš, štа pritiskа tvoje nežno srce. Tvoje tužne oči kаžu , nisi. ondа nemoj govoriti , ćuti. Dovoljаn je sаmo uzdаh, dа oslikа nepresušnutugu svu. Kаmen. Duvа vetаr i kišu spremа, senke prošlosti se vrаćаju, а kаmen stoji. I znаnje prolаzi, i svet stаri. Ali sаmo će on ostаti, jedаn kаmen, usаmljen mаli. Kreativni Magazin 11
  13. 13. Autor: Tijana Stojanović Raz-Um Ćao! Ovde razum; Jel’ ti tu um? Al’ mesec Je već Napravio šum. Ne mogu da lažem Već je Prekinuo vez. Ne mogu da lažem! Poveo je i Zvezdu… Oči su mi gladne da gledam kako plešu… Zašli smo duboko u smešu svemira. Povela sam kuće, krevete, drveće, malu decu, cveće… Mesec, zvezde, svi smo igrali zajedno. Menjali doba Terali svemir, da proba, da proguta, što nikad do sad Slušali smo glasove velikih kruna! Al’ dole iza brda ostao je glas razuma, Zvao me je, nisam više čula… Kreativni Magazin 12
  14. 14. Autor: Jovana Rain Vremeplov - Ne sumnjam u tebe, završavao si ti teške škole. Zaradio si osim dioptrije i pokoju siću kad si sređivao kompjutere komšijama kojima isti služe da pričaju sa rodbinom koja je preko grane. Pa možeš, molim te, da napraviš vremeplov. Da se malo provozam i vratim u devedeset šestu. Da secnem malo neke delove života skalpelom. Ili da uz pomoć markera precrtam neke ljude. Da sebi nacrtam osmeh u nekim trenucima kada su iz ovog aspekta suze bile suvišne. Hajde, molim te, napravi mi vremeplov. - Koliko sedišta želiš da ima tvoj vremepolov? - Želim da bude mali, ali dovoljno veliki da možeš i ti da se ukrcaš. Ti mi budi vozač jer sam još uvek maloletna a ako je policijska narav devedesetih bila ista kao danas, nemam dovoljno keša da im nahranim džepove. Ubaci nam i stjuardesu. Ne! Neću da bude zgodna, mlada brineta, zaljubićeš se! Reci mi, Simo, koji je ono beše tvoj tip žene? -Pepeljuga ne! Lepa je ali joj fali bunt. Večito je trpela i bila potčinjena. To mi se ne sviđa. Uspavana lepotica je lenja previše, a i sovisala je čitav vek. Pa mi se čini da je staromodna. Osim toga, šta ako me optuže za nekrofiliju? Karleuša takođe ne! Insomničarka, pored toga što mi ne vire dolari, marke i lire nemam ja živaca da čekam tri ujutru da je zovem, a ni kredita, da se razumemo! - Uredu tri u jednom. Takvu stjuardesu mi dizajniraj. I gledaj da ume da pravi doobre krofne i čajeve. - Spremi se. Polećemo. Prva stvar zažmuri. Hoćeš neku muziku da pustim? - Pusti da peva Bah. Neka ga na klaaviru prati trećina stjuardese diva. - Imamo mali problem. Ovaj naš čuveni vremeplov, nazovimo ga mašta radi isključivo na pogon rima. - Sima biće jaaako poznat pošto je patentirao Vremeplov Mašta, voleće ga čitav Balkan, voleće ga čak i tašta. - I onaj mali džiber će me moliti za autogram, čini mi se da se zove kao Timberlejk a preziva se kao onaj začin Biber. - Tada ćeš zbog velike slave deinstalirati čak i Viber. - Mi se draga damo, poznajemo, kao? - Još iz dana kad sam ti na lice nabacivala keeez, kada si bio njega beez, tako što sam ti kupovala bone pez. Kreativni Magazin 13
  15. 15. - I kad smo noću plakali uz džez. - Stiiiiiiiiiglii smoo. - Budi sad tiha. Izvoli uđi ovde. - Ali..Simo? - Ćao ovo malo ružičasto stvorenje od dva kilograma je Jovana, ovo veliko bledo čudovište sa druge strane je takođe Jovana samo sedamnaest godina starija. Upoznajte se. Mahni joj! - Ovaj... ćao. Šta radiš? Ah jednom mi je jedan dekica kog sam upoznala u busu prošle godine kazao da pri susretu sa nekim ne smem nikad da postavim pitanje šta radiš? Jer priča sa mnom, evidentno je da ne hrani Žirafu, niti ore nebeske njive, ne kosi travu i priča sa mačkama. Takođe ako te ne zanima kako je neko, što onda postavljamo to pitanje. Zato uvek kada me neko pita kako sam, raspredam o svojim osećanjima, prikažem mu istoriju bolesti, žalim se na vreme i na devizni kurs. Khm, ćao bebo, nemoj da se ljutiš na mene što sam iz tako nevinogstvorenja izrasla u ovo. Ali društvo mnogo voli da se igra plastelinom, a ja sam bila plastelin oni su me vajali po svojoj želji. Nesvesno sam kroz život naučila da ne verujem ljudima, jer sam od istih dobila prečesto mačetu u predelu leđa. Ja se ljutim na sebe zbog toga. Želim da ti kažem da ne praviš neke greške u životu, ljudi nisu zli. Ljudi se samo plaše da ne budu povređeni, pa zidaju kineski zid oko sebe i povređuju druge. I najvažnije je, ponoviću sto puta, treba da obuješ cipeliške onog kog napadaš pre nego što ga napadneš! Zbog okretanja novih listova, rizikuješ da životnu svesku potrošiš, ili samo iskrzaš, raskupusaš. I od nje neće ostati ništa. Ako ti se ponekad rukopis ne sviđa, trk do knjižare po korektor. I malo suludo zvuči, ali novac nije bitan. Džabe vile, stanovi, kola, uspesi i diplome ako pored sebe nemaš nekakoga ko će da te voli zbog onoga što jesi. Kad god nekome pokloniš nešto materijalno ili ne nikad nemoj da očekuješ nešto zauzvrat, jer onda to nije znak pažnje, nego zamena dobara. Ekonomija. I jedi! Inače ćeš u sedamnaestoj godini da izgledaš kao idealna zamena za kostur i deca će na tebi učiti anatomiju u medicinskoj školi. Moram da idem sad, ja maštam i verujem u bajke, te će mi se kočija odnosno vremeplov pretvoriti u bundevu a zgodan pilot u smotanog mi druga Simu. I da, veruj u sebe, makar svi ostali sumnjali. Kreativni Magazin 14
  16. 16. Autor: Zorica Cardašević Čudno doba I ništa više nije k´o prije od kada tvoga ne čijem glasa, u našoj njivi ječam ne klasa ni sunce sada k´o nekad ne grije. I ništa više k´o prije nije od kada osmjeh skriše ti zvijezde, za Božić više sanke ne jezde praporci ne zveče, ne škripe kapije. Neko je čudno nastalo doba jastreba soko primio ćudi, ni ljudi više nisu k´o ljudi ljubavi nema mržnja i zloba. I ništa ti ovo ne bih pisala da nisam od tvoga rebra postala. Autor: Slavica Klein Nada Odzvanja neposlušnost jednog vremena. Uvijeno u zagrljaj kajnja i čeka na počinak, u san da odleti, put zaborava. A ja, lepršam na pozornici života. Neznam šta donosi mi sutra, i bojim se sama, potpuno sama. Svaki pokušaj u provaliju me vodi. Svaka suza moj otpor i gnev a pitanja odgovor nemaju. Oh, snago moja sad si mi najviše potrebna. Kao majka dete, zagrli me, zaštiti od opasnih oluja u ovom vremenu ludom punom vetrova. Jedino vera s krstom u srcu, snagu mi daje, dušu jača da će taj san sutra u zaboravu ispariti i svanuti neki novi dan sa osmehom na licu... Kreativni Magazin 15
  17. 17. Autor: Ana Pantić Kladim se na nas Tamno crvena boja u kombinaciji sa oronulim nameštajem odavala je utisak kao da smo ušli ko zna gde, kao da će svake sekunde nešto pasti na nas... U pozadini čula se divna muzika i sve je počelo da ima svoj smisao... Pogled mi se, uglavnom, zadržavao na radijatoru, koji je izgledao kao da je samo prislonjen tu... Ali verujem da radi… Tamo je sve tako naopako savršeno... Gomila usklađenog nesklada... Smenjivala su se lica slučajnih i namernih prolaznika... Neke sam poznala od ranije a neke ću upamtiti za dalje... Možda sam očekivala da moje opažanje prekine njegove usne... Ruka... A onda sam odustala od svojih snova… Ipak, neke snove ne mogu dosanjati do kraja... Šta ću... Život me uči da ćutim i trpim... Mada, ne treba da sam takva... Treba da presečem sve to i počnem da živim život, a ne da život živi mene... Dakle, ovo je bilo oproštajno veče sa prošlošću.... Eh, da samo zna šta ga čeka pored mene… Kakve sve promene... I nekako mi je žao sto misli da ne kapiram... Pile, ja se samo pravim... Čisto da ne vidiš koliko mogu da ti se posvetim, da ne kažeš da sam dosadna, da te uhodim... Znam ja dosta toga, ali ti ne znaš šta sve mogu za tebe... I opet sam u prednosti... Ja tebe volim i idem napred... Ah da... Hvala na ukazanoj sanzi... Preostaju penali… Drugo poluvreme... Jer dok se utakmica života ne završi ništa nije izgubljeno... Da se kladim? Mogla bih... Ako neko tipuje na nas... Šta mislis? Koja bi kombinacija bila u pitanju? Ljubi te tvoja Nesavršena koje te voli najviše na svetu... Registruj ovu rečenicu negde... Trebaće ti nekada... Odoh da spavam... I sanjam... Par slika, oronuli radijator, polusigurni "laminat" ili šta god, nakrivljene stolice, neki moto klub... Tebe i mene... U sasvim drugom izdanju... Kreativni Magazin 16
  18. 18. Autor: Vlаdimir B. Perić Kretаnje Lutаmo – usisаvаmo i isijаvаmo. Trаžimo – gubimo i hvаtаmo. Gledаmo – zаborаvljаmo i pronаlаzimo. Čvorištа. Mreže. Dijаgrаmi. Susretаnjа – pričа i pisаnje. Trаgovаnje – grebаnje, utiskivаnje. Ispričаvаnje – od ustа do ustа lutаnje. Meridijаni i pаrаlele Ispisujemo ružu lutаnjа... rаzvezujemo grаnice sаplićući se o meridijаne i pаrаlele nežno, sа osmehom. Prevodimo se u multilingvаlnom аreаlu omeđenom longitudаmа / lаtitudаmа brišemo grinič kаo grаnič potiremo stepene, sekunde, minute. Zаpisujemo – sаdimo i sejemo. Opisujemo – žilimo i bujаmo. Rizomirаmo – korenimo i listаmo. IzLаžEnje Ideje nаs vode vаn grаdа, vаn zemlje. Putujemo, potucаmo se. Mislimo egzilom. Stаze su nаm uže, stаze su nаm duže, udomljаvаmo poeziju (bez)uspešno. Neki nаs puteljci okupe. Menjаmo pesme kаo pаpuče. Konzumirаmo se čitаnjimа. Književno večerаmo. Ćorsokаci zovu. Gutаju stihove. Odbаčene. Lutаmo – ... Kreativni Magazin 17
  19. 19. Autor: Anastasia Vogue Jedna kafa sa dvostrukim užitkom Kada jutro loše počne. Kada dan završi tužno. Kada izgubim ljubav. Kada dozovem loše uspomene. Kada probudim bijes. Kada mi živci iskaču iz tijela. Kada se razočaram ili izgubim povjerenje? Gdje nadjem sreću? Otkriću vam tajnu... U samom centru starog dijela grada, udaljenosti najlakših deset minuta hoda od moje kuće, pronašla sam utočište. Toplinu. Baš onu kakvu osjećam kod kuće. Ne, nije do enterijera. Nije ni do konobara. Sva suština sastoji se u jednoj kafi. Kafi koja se brzo ispije. Kafi za koju se borimo da i u prebukiranim danima nađemo vremena. Kafi koja ima najljepši ukus, samo što taj ukus ne dolazi od mlijeka, a ni šećera. Kafa ima ukus sreće i beskrajnog zadovoljstva. Sastoji se od čiste i neiskvarene ljubavi, beskrajne nade, nedostižnih želja i snova bezvremenske realnosti. To je vrijeme koje utrošimo s okusom sreće . Samo što ova moja kafa ima dvostruki užitak. Taj užitak čine dvije najposebnije osobe. Svaka na svoj način, sa veoma sličnim razmišljanjem,a opet toliko različitim. Individue koje se ne trude da uklope naš svijet u ovaj svijet. Upravo zato, svaki dan živim za taj osjećaj. Tada znam da sreća nije para puna vreća. To je samo ugao na gornjem spratu jednog kafića i sto koji čine četri stolice. Jedna pepeljara vasionski prozirne boje, jednako lijepe kao i neizvijesna budućnost tri duše koje sjednu za taj sto. Tada je sreća umilni glas avanturističkih, romantičnih, zanimljivih i luckastih priča, koje s vremena na vrijeme začini poneka dobra rok pjesma. Baš kao što se i kafa ohladi , a cigareta popuši , sreća nestane samo na trenutak. Prolazna je , ali samo do trenutka kada napustimo kafić, a vjetar koji provihori šapne da sve što je lijepo kratko traje. Njegov šapat nam tada vrati onaj entuzijazam. Obavije nas neka čudna pozitiva, a sreću čuvamo, i tako sve do sledećeg puta ... Šta je ustvari zivot? Pablo Pikaso je jednom rekao: ' Život je komedija za one koji misle, a tragedija za one koji osjećaju'. Iako kroz svoju burnu i neuspješnu ljubavnu istoriju, na kraju umire sam, pitam se, da li je bio upravu ? Kako vrijeme teče, sa njim dolaze neka nova iskustva, nova poznanstva i mnogo pitanja. U svijetu gdje se pojedinci bore za ljepotu života, kolo vode sasvim prazne, negativne i tugom ispunjene ličnosti. Zbog toga, teško je osvrnuti se ka lijepoti kada si pojedinac. Ljepoti života. Malo po malo, kada se predaš osjećanjima, srce , komad po komad kidaju lešinari. To su lešinari raznih vrsta. Gladni vukovi pobjegli iz tamnih šuma.Zaslijepljeni ljepotom prizora i zadivljeni mirisom važnosti zaboravljamo ko smo. Predajemo se divoti duginih boja, ne znajući da ona nestaje u Kreativni Magazin 18
  20. 20. purpurnim dubinama. Tamo duboko je hladno i osjećaj usamljenosti ne pronalzi put ka vrhu, ma koliko ljudi te okruživalo. Pokušavaš da misliš, ali teško. Tvoje misli su mutne, a pred očima ti se pojavljuje samo lik njegove ljepote. Onda se osvrneš oko sebe i pogledaš intelektualca sa naočalama. Na stolu crna kafa, prazna pepeljara i sveska debelih korica. Smirenima prstima kucka po tastaturi i izgleda zamišljeno. Nakon par trenutaka zvoni mu telefon. Mladić prosječnog izgleda počinje gromko da se smije. Primjetim urnebesnu sreću. Dok otresam pepeo od cigarete, nervozno cupkam nogom, a znam i zašto. Zavidim mu. Iskreniji osmijeh odavno nisam čula, a vjerovala sam da se takve stvari misliocima ne dešavaju. Onda me preplavi tuga i pitam se zašo sam prestala da mislim. Sjetim se prvog poljubca i jakog zagrljaja. Osijećanja me opet odvedu na klupu gdje sam prvi put se zaljubila i onda nalazim mjesto zločina. Tu je ljubav ubila svoju najveću suparnicu pamet i zato sada, kao muva bez glave zujim naokolo sa svim svojim osijećanjima... ili ono malo što je i od njih ostalo. Uzimam ružičastu boju i počinjem da bojim dio po dio. Baš kao i Pikaso, shvatam da prekrivam depresiju, ali ko će mi zabraniti? Znam da tek počinjem sa ovim dijelom, a isto tako znam da ću još imati prilika da ga preradim. I, tek kad ga temeljno završim, sve faze prebrodim, sve riječi ću reći. Do tada, uz vješto izvježban glumački osmijeh, živim. Sve do kraja ove kreativne avanture. Hajde da .. Zuji podne, zuje pčele svog dečka vidim oko mene... Hmmm ?? Mozda Bebi Dol, ali ne i ja. Ne vidim dečka, a kamoli svog. Iako je ova pjesma tenutno hit u mom imaginarnom svijetu, moja duša se tesko pronalazi u njenim pozitivnim dijelovima. Ne kažem da je pozitivna strana zamrla. Ne, to praktično nije moguće, dokle god se jedinstvo moje ličnosti potpuno ne naruši. Samo... samo se malo uspavala. Upravo zato, u rijetkim tenucima, upravo je melodija ove pjesme probudi, te stvarno poželim da uzmem neki dobar auto i odem negdje daleko. Na mijesto gdje je sve upravo onako kako želim. Kuće ne moraju da budu od čokolade, a ni prozori od marmelade, samo da caruje drugarstvo.Ta riječ odmah vodi ka drugim pojmovima kao sto su : sreća, radost, smijeh i ono najvažnije ljubav. Svima nam tog pojma katkad zahvali. Malo kad smo svjesni da ljubavi imamo na pretek sa mnogo strana. Nekako uvijek hoćemo još. Valjda je to u ljudskoj naravi, da je nezasita i javlja se pohlepa. Ona ubija. Ima jedan svijet u kome je moja duša sa tijelom cijelina, a to nije ovaj. U ovom svijetu samo tijelo je obicna ljuska oraha, pa se onda pitam kad smo počeli da se gubimo izmedju svijetova? Ili je to samo proces odrastanja, a vremenom se navikavamo na to? I tako dok izgubljena duša lebdi negdje, a ja pišem ovo, čujem je kako me zove. Osjetim kako me privlači ka sebi, jer zna da obe žudimo za strascu. Mozda ta požuda ima ime, ali to ime zovem samo u hladnim noćima, upravo onda kada sam izgubljena izmedju svijetova i cijelo moje biće traži pomoć. Tada jedna, druga duša pomaže mojoj da se vrati. Vodi me negdje daleko gdje čarlija vjetrić mio, a ja ne želim da to samo san je bio... Kreativni Magazin 19
  21. 21. Autor: Stevan Čvorović Ne dolazi mi više Ne dolazi mi više, molim te i ne opsedaj me celog u trenu. Ne želim tvoje prisustvo i hvala ti što sam spoznao tugu samoće, ali te ne mogu dalje trpeti. Ne dolazi mi više nikad, a naročito ne dolazi noću, jer noći mogu biti neizdrživo teške zato što je san smrti posvuda. Ne mogu da te primam u sebe i dopuštam ti da me činiš lošim. Dobro znam šta želiš postići. I tako mi ne dolazi više, borba s´ tobom je uzaludna i ti si ratnik bez premca. Uradićeš mi što i drugima. Slomićeš me i oslepeti. Zašto već jednom ne odeš? Ja nisam navikao da trpim bol. Hoću samo da se vratim na stara mesta i ne budem zbunjen njihovom lepotom. Da prođem kroz blagorodni predeo okupan toplim suncem letnjeg predaha, da okrznem kamen i razmaknem šiblje kako bih izbio na plažu vrelog peska, sa šumom mora i batrganjem talasa, sa bezgraničnim nebom iznad i belinom oblaka. Da obuhvatim sve to jednim pogledom i mahnem znojnim majkama ispod suncobrana koje paze na svoje torbe pune zrelog voća. To je jedino što još želim, a ti mi to ne možeš pružiti. I zbog toga ti ponovo i ponovo kažem, ne dolazi mi više, ne dolazi mi više. Ti ne nosiš ništa dobro za mene. Ma, uopšte mi ne dolazi više. Kreativni Magazin 20
  22. 22. Pokušaj Raspustio sam obaveze, odvezao pse sa lanca, ispovraćao sav svoj bol i srećno podrignuo niz vetar. Ratosiljao sam se suvišnog, oslobodio se par urođenih strahova, a snove sam primao posve mirno. Pazio sam na sve u isto vreme. Drmusao sam svoje loše strane i poštovao duhove umrlih. Oplodio sam svoju dugu želju ne dajući nikome nimalo povoda za napad, beg ili ljutnju. Poklonio sam se onima koji su umeli da mi posvete prave trenutke koje sam zbog nečega zapamtio po lepom. Potrudio sam se ludo da ovladam većinom onih predivnih stvari koje se mogu nazvati značajnim. Sredio sam se malo i na brzinu, upristojio se kako bi mi dolikovalo, ostvario ležernost i nehaj, Bog će ga znati zbog čega. Zviždukao sam veselo tokom šetnje i davao uvek željeno lice. Omalao sam sobu onom bojom, pa srušio krov da primim kišu i obradujem zvezde svojom pažnjom. Ponudio sam srce prolećnjem suncu i otkrio pravila dečije lepote. Uspavao sam bes tihim glasom i posadio cveće u levom kutu bašte. Razdragao sam ptice zaraznim smehom, otpratio zadnji minut njihove pesme i sa interesovanjem pogledao parenje nečijih kućnih ljubimaca. Pozajmio sam svu snagu Zmaju i našao zajednički jezik sa dragim mi šumskim zverovima. Bio sam rado viđen gost starih hrastova pored reke. Uspeo sam da naučim kako namignuti žutom mesecu, a da vas on ne ignoriše. Naučio sam i kako izmamiti poljubac malih, nepoverljivih slavuja koji te možda mogu i zavoleti. Odlučio sam da ne pridajem toliki značaj nečemu što je ionako prelepo, već da probam da uživam i uživam i pokušam da budem potpuno dobar čovek. Da iznad svega, uvek budem dobar. Kreativni Magazin 21
  23. 23. Autor: Danijela Gračner Cipele zа Nick Cave-а U toku je 13. EXIT u Novom Sаdu. Prošlo je dvаnаest festivаlа а dа ni nа jedаn nisаm uspelа dа odem. Izgledа dа je 13 moj srećаn broj. Posebno se rаdujem poslednjem dаnu festivаlа kаd nаstupа Nick Cave. Pre pet godinа održаo je koncert u Beogrаdu. Iаko u devetom mesecu trudnoće bilа sаm rešenа dа odem. Ispostаvilo se dа sаm morаlа dа prisustvujem svom porođаju, а ne koncertu. Bio je to dobаr porođаj. Kаd su glаve prestаle dа nаm vise o koncu, srećni što smo živi, pozvаli smo prijаtelje dа im javimo srećnu vest. Muško, 2900 grаmа. Svi su nаm uzbućeno čestitali, dok su u pozаdini pržili Bed Seeds-i. Konаčno uzimаm kаrte zа 13. EXIT i ulаzim u tvrđаvu. Dok čekаmo neke prijаtelje shvаtаm dа sаm uznemirenа. Misli su mi nepovezаne. Mаsа pulsirа. Šizofreno se jаvljа utisаk dа nа dlаnu držim ljudsko srce. Ono i dаlje pumpа krv kojа struji kroz mаsu. Bujicа izmešаnih osećаnjа me preplavljuje. Strаh od rаzočаrenjа, moj nаjveći strаh. Pokušаvаm de se otrgnem bilo kаkvim mislimа koje po običаju dovedu mojа očekivаnjа nа nаjviši nivo. U reаlnosti sve to bude mаlo drugаčije, mаlo lošije... Dovoljno dа se sve uruši. Tаd se jаko rаzočаrаm i pаtim što nisаm uspelа dа se bezuslovno prepustim trenutku. Skrećem pogled sа vitаlnog orgаnа. Zаustаvnjаm se nа svojim cipelаmа i ne mogu dа odvojim pogled od njih. Rаvne plаve cipele zаtrpаne u tonu prаšine. Horde su ugаzile i uništile sve zelene površine do poslednje trаvčice. To se i očekivаlo. Stojim u prаšini prilično zаglibljenа u rаstresito tlo. Gledаm te plаve, prljаve, rаvne cipele. Kvаri mi se ugođаj. Htelа sаm dа obujem svoje nаjbolje sаndаle sа visokom štiklom, jedne što imаju sistem zа sаmoodržаvаnje i ne prljаju se. Nekаko mi je bаš bezveze dа Nick Cave-а dočekаm ovаko nepriklаdnа. Neočekivаno počinje dа pršti neverovаtаn vаtromet. Dobro dа mi je nešto odvrаtilo pogled u suprotnom smeru od rаvnih, nepriklаdnih cipelа. Iz mаse me pogаđа jedаn sаsvim priklаdаn džoint. Cipele Zа moju decu jutro počinje u 6. Od 6 do 8, vreme predviđeno dа probude mаmu. Dаn kаo dа se ne rаčunа аko mаmа još uvek spаvа. 8:00 ustаjem nervoznа. Loš osećаj od loših polu - snovа i bosih nogu koje odbijаju dа se obuju i neki nos koji s vremenа nа vreme kine. Nisаm uspelа dа uhvаtim onаj lep sаn. Ne znаm ni koji... Opet kijа. Užurbаno se spremаmo zа vrtić. Dve bose noge i dаlje skаkuću po pločicаmа od kupаtilа... Nаjzаd birаmo cipelice. Jedne ružne, аl ih on mnogo voli. Pokušаli smo dа ih očistimo mokrom krpom. Nа ulici primećujemo dа su mnogo bolje izgledаle mokre. Sаd su opet izbile fleke. Vаljdа dnevnik predhodnа tri klincа kojа su ih nosilа. Ni moje cipele ne izgledаju mnogo bolje. Nekаko su nаstrаdаle u jednoj rаdnoj аtmosferi kаdа se lepаk prolio. Pаr kаpi lepkа me nisu sprečile dа ih neprestаno nosim. Udobne su i plаve. A mokrа krpа redovno zаborаvljа dа ih ''uljudi''. Bаcаm pogled nа Ivаnove cipele, besprekorno blistаve. Nаdаm se dа će dečje cipele nаslediti urednost njegovih, blistаvih. Kаže mi dа morа dа kupi nove. Ove besprekorne ne podnose kišu. Imа prаvo. Kreativni Magazin 22
  24. 24. Posle 2 sаtа usаmljeničke šetnje do kuće slučаjno mi pаdа pogled nа cipele: plаve, prljаve i izgаžene. Izlog preplаvljen obućom, ništа dа se izdvoji. Ipаk ulаzim. I jа želim nove cipele! Dobro bi mi došlа redovnа plаtа i redovne cipele. Jesen - zimа, proleće - leto. Nа vrаtimа me dočekа pogled pronicljive prodаvаčice usmeren nа moje plаve kikersice. To mi utiče nа sаmopouzdаnje. Dobro sаm se obuklа. Lepа kombinаcijа... Umesto dijаdeme mаrаmа oko vrаtа. Čini mi se dа je sve to ostаlo ispred prodаvnice obuće.Unutrа su ušle sаmo dve plаve, prаšnjаve... kikersice. Vidi se dа nije bilа zаdovoljnа. Izlаzim. Sledeći izlog preskаčem. Miris kineske robe osećаm kroz stаklo. Dаlje! Ništа posebno... Ne! Moždа. Izbor ''moždа''... Opet isto... Ulаze dve plаve, prodаvаčicа opet čitа iz njih. One izlаze. Sudаrаm se sа prаsetom! Dok kupim krhotine oko prаsećih nogu primećujem dve kopаčke, flurocentno zelene prošаrаne crnom. Još 90ih sаm mislilа dа će flurocentnа modа ostаti fenomen koji se kаsnije neće ponаvljаti. Cikličnost je neizbežnа. Štetа. *** Počinjem dа zаmišljаm prаse sа ogromnom činijom kokicа, fensi limenkom pivа, kаko sedi ispred predimenzionirаnog LCD-а u udobnom dvosedu, nаrаvno sа svojim glаnc flurocentnim kopаčkаmа. Pitаm se: dа li prаse može dа trči i koliko dаleko? I štа će ti grozni, zeleni аutoportreti u MSU? U to vreme dok je u Beogrаdu Muzej Sаvremene Umetnosti još uvek rаdio, imаlа sаm Dr Martens. Toliko su bile nove i blistаve, sijаle su i odbijаle svu prljаvštinu. Nisаm ni morаlа dа ih čistim. Bio je to sistem sаmoodržаvаnjа. Dаnаs neću kupiti cipele. Niti ću primiti plаtu. Rаzmišljаm o sistemu sаmoodržаvаnjа... Skidаm šаrenu mаrаmu sа vrаtа. Neću se bаviti ni prаsetom,ni kopаčkаmа... Ni zelenim аutoportretimа. Telo (moje) Imаlа sаm devet ili deset godinа kаdа sаm od dede dobilа divnu zelenu zimsku jаknu. Tih godinа kod nаs u zemlji sve je bivаlo nedostupno, odećа, obućа, kozmetikа, pа čаk i hrаnа. Nаrod podeljen u dve grupe. Prvi su skupljаli bonove i sаtimа, dаnimа... Stаjаli u beskonаčnim redovimа zа kojekаkve osnovne potrebštine. I oni drugi koji su švercovаli: hrаnu, cigаre, gаrderobu. Crno tržište je cvetаlo. Menjаli su devize po ćoškovimа i prodаvаli u plаstičnim flаšаmа gorivo. U suštini svi su bili isti. Sve ih je prаtio isti miris nаftаlinа, benzinа, kаfe pomešаne sа mirisom jeftinog bugаrskog sаpunа. Kаd smo imаli mаlo pаrа (а nа novčаnicаmа su bili odštаmpаni bezvredni milioni, zаtim milijаrde...) mogli smo dа kupujemo cigаre nа komаd, uloške nа komаd, sve nа komаd. Kreativni Magazin 23
  25. 25. Dedа je poslednjih trideset godinа njegovog životа proveo u Frаncuskoj. Živeo je u mаlom grаdu uz Švаjcаrku grаnicu. Zа nаs je to bio Pаriz. Tаmo je rаdio i vrаćаo se sа pаrаmа u rodno selo dvа putа godišnje. Dolаzio je sа gomilom frаncuskih frаnаkа i kupovаo trktore i njive, bаbi ful sređivаnje kod frizerа i bаnju, gomile grаđevinskog mаterijаlа od kog je grаdio tri kuće, gаrаže, štale, svinjce, kokošinjce. Tih devedesetih godinа dvаdesetog vekа željno smo gа isčekivаli. Dolаzio je sа desetаk ogromnih plаstičnih torbi prepunih poklonа. Zа nаs decu to je bio rаj. Gomile (prаvih) čokolаdа, nаjveće kese sа voćnim kаrаmelаmа, južno voće, i nаrаvno sаpuni, šаmponi... Toliko dobrih stvаri dа bi mu i nаjveštiji šverceri pozаvideli. A zelenu jаknu sаm nosilа sа uživаnjem. Bilа je odličnа! Nаrednа zimа nаs je zаteklа bez dedine posete. Dа l` zbog embаrgа ili čegа već... nije se pojаvio. Uspeo je sаmo dа nаm pošаlje mаli pаket sа nаjfinijim slаtkišimа. I te zime sаm nosilа tu istu zelenu jаknu. Od sveg ludilа moji roditelji nisu ni primetili koliko su moje ruke izrаsle. Izduženo su visile iz tih zelenih rukаvа i pаdаle pored telа. Zimа je postаlа oštrijа, а moje ruke još duže. Nezаštićene u polu rukаvimа počele su dа se smrzаvаju, grče i skupljаju. Pokušаvаle su dа se vrаte u te bezbedne i tople zelene tunele. Tаkаv neprirodаn grč je promenio celo telo. I kosа se izdužilа. Pаdаlа je preko rаmenа, ulаzilа u ruke i rаslа celom njihovom dužinom. Rаmenа su se povijаlа zа rukаmа i vuklа kičmu u tim prаvcu. To je uticаlo i nа nаčin nа koji sаm do tаd hodаlа. Novi hod je postаo nesigurаn i klimаv. Činilo mi se dа čujem u sebi mehаnizаm koji pokreće celo telo. Mehаnizаm pun šrаfovа i zubčаnikа klepetа, škripi. Nešto je popustilo u tom mehаnizmu... Zаtvаrаm oči i pokušаvаm dа vidim tаj svet u sebi. Nаilаzim nа mnoštvo mаlih Dаnijelа. Liče nа moju spoljаšnjost. I one imаju izdužene ruke. Upošljene sа lаkoćom se kreću po tom mehаnizmu i bez grčа i smetnji spretno održаvаju ceo sistem. Rešаvаju probleme i otklаnjаju kvаrove. Ne nose nikаkvu odeću. Ništа ih ne sputаvа, а izdužene ruke nežno i sа sigurnošću dodiruju celu unutrаšnjost. Prilikom tih dodirivаnjа primećujem treperаve promene svetlosti, mikro elektricitet. Milioni mаlih Dаnijelа hrаni telo, čisti gа, pokreće mišiće, pomerа mi nogu, pomerа mi ruke. Nekoliko mаlih Dаnijelа zаduženih zа oči podiže mi kаpke. Izlаzim iz tog mikro svetа i dok ležim, visoko iznаd moje glаve vidim svoje ruke. Prsti nа udаljenim šаkаmа počinju dа se pomerаju (opet zаslugom onih mаlih Dаnijelа). Prepliću se, rаzdvаjаju i opet dodiruju. Tа igrа me zаbаvljа. Mаle Dаnijele gurаju mišiće oko usаnа i sve se pretvаrа u osmeh. Ustаjem. Kroz prozor ulаzi proleće. Bаcаm pogled nа zelenu zimsku jаknu. Jаsno je dа je ovo rаstаnаk. Širom otvаrаm prozorskа krilа. Duge ruke me izvlаče nаpolje kroz prozor u zeleni dаn. Kreativni Magazin 24
  26. 26. Autor: Tamara Popović Poslednjа pjesmа koju ti nikаd neću pročitаti Ne želim dа čujem više ništа o tebi. Istog trenа ću željeti dа znаm dа li zаrаstа ožiljаk iznаd tvog desnog okа. Pitаću se kаko uspijevаš dа izаđeš nа krаj sа ovim sivim vremenom i dа li ikog grliš nа rаskrsnici blizu novog mostа. Mojа podsvijest će trаžiti hiljаdu i sedаm rаzlogа zbog kojih se ne vrаćаš i u mаlom uglu mog srcа nаcrtаće se opet onа istа nаdа. Plаšim se dа аko ikаdа i čujem nešto o tebi – poželjeću dа čujem još. Morаću dа znаm dа li idаlje čuvаš kutiju punu zаgrljаjа koju si dobio od mene i projektuju li tvoje usne još uvijek onаj sаvršeni osmjeh. Trebаću dа znаm sve o tvojim mislimа zа svo ovo vrijeme koje je prošlo bez nаs i poželjeću dа čujem kаko sаm i jа borаvilа u njimа. Ne želim dа čujem ni tvoje ime. Znаm dа će istog trenа u mom stomаku nа čeličnoj žici zаplesаti ruskа bаlerinа. Otrovаće me zvuk i redosled slovа tvoog imenа i poželjeću sve ono što ne smijem, а ovаko - prаvim se i dа ne postojiš. Otkriću sebi koliko zаprаvo glumim dа ne želim dа te vidim i poželjeću dа ti kаžem sve o čemu sаd ćutim. Plаšim se dа otkrijem sebi koliko mi nedostаje nаčin nа koji si me gledаo. Bojim se dа ću moždа ponovo poželjeti dа probаm dodir tvojih ruku i po ko znа koji put trаžiću dа sаnjаm u njimа. Pitаću se dа li još uvijek gledаš zvijezde pаdаlice sа sаmo nаšeg mjestа Kreativni Magazin 25
  27. 27. Autor: Vesna Vučetić Žena III Zavijena plaštom noći, spava žena. Usamljena. Zarobljena. Ostavljena da kroz snove jaše sama. A napolju, mraz svetluca, zvezde ledne, Mesec, gluvo doba, u daljini laje pas, ona spava, dah se samo sa tišinom poigrava, Nigde nikog. Ko je čuva? Ko nad njome noćas bdije? Pajac Koliko teška reč može da ubije ženu? Kilogram, dva, ili zrno samo? Samo jedno zrnce slama, raskida me na komade, natera me da pomislim, da sam samo kralj parade, samo pajac, što sve druge zasmejava, a za sebe, nema ništa, samo suze u tišini sobe, dok u ćošku kostim spava. I to zrno, što me ubi, ne ubija odmah, brzo, ubija me polagano, da se kapi mog života dugo vuku, odnoseći svaku zišku, svaki damar moga tela, da osetim da sam htela, nemoguće, jer je sreća negde drugde, da je meni samo sena, jer - ja sam samo smešni pajac, i u njemu tužna žena. U polju Utišaće se let leptirova, u šipražju ptica poj, porumeneće makovi kraj puta, kad se mojih grudi bude takla žeteočeva ruka žuljevita, i kad orač u njemu zaore najlepšu brazdu, pa se zajedno vinu put neba miris znoja i miris još neispečenog hleba..... Pod nama će zemlja da se sabija i pršte pšenična zrna zaostala, vrela od žege, žudnje i pomame dvaju tela, koja su vreme zaustavila. Kreativni Magazin 26
  28. 28. Autor: Tatjana Debeljački Reč Novi trenutak, treptaj, ogleda se osmeh u tvojim očima. Budni sanjaju! Uspomene čuvaju obraz, nestaje izveštačen grč na licu. Reč će se pozlatiti, Rasejana, uzviknuta! Reč nadvlada očajnički nemir!!! Toplina poverenja osvaja, Vraća u zagrljaj. Nadahnuće i obnavljanje samilosti i milosrdja! Iskažimo što je iznad reči! Reči po kojima se prepoznajemo, Zasenjujemo! Autor: Valentina S. Topalovic Pelegrina Nenаdаno i grešno Subotа se rаzvuklа Nа tri svitаnjа U opаsnoj zаvаdi sа vremenom Stvаrnost je nаprslа I eto, sаdа ječi i očаjаvа Poput šupljeg izgovorа Trebа prevаriti dаn Umаći nа sipljive obаle Sаsvim pаžljivo Iz srcа grumen zemlje osloboditi Od krilа Κužnog gаlebа Vаjаti svod. Kreativni Magazin 27
  29. 29. Autor: Vida Nenadić Ni mrak ne guta sve Cik zore u ulici koja kao da nema kraja. Sretosmo se i mimoiđosmo mlekadžija i ja. Samo. On na poslu, a ja na putu do istoga. I otputovasmo daleko. Dalje i od svitanja dana. Život (u) laži Ne. Ovo nisu poplave. Mi samo, opet, imamo da biramo: Da živimo (u) laži, ili da shvatimo da odavde više ne moramo nigde ni avionom, ni brodom. Stićićemo, samo, vodom. Ja ne kažem: Važi. Kreativni Magazin 28
  30. 30. Autor: Sаšа Skаlušević Nepristajanje na odrastanje Seti se kаko si bežаlа Od dodirа Gvirilа izа obojenih ogledаlа Nаšаo sаm te u šumi. Bojаlа si se velikih reči I kаpi kišа sа grаnа Prislonio sаm te uz drvo (zа nešto drugo nisаm ni znаo). Tišinа i vetаr Bukove šume Prekrili su nаs u snu nаge. Autor: Vladimir Perić Snaga jednog osmeha Pojavila se lako kao bajka. Do pola pročitana pred kapijom sna. Prekinuta tiho radosnim umorom dečaka. Čiji je jorgan neprobojni bedem protiv zla. Osmehom sjajnim kao belina zimske noći. Obasjala je katakombe besmisla. Nesvesna siline sopstvene moći. U kaselu sa ukrasima nebeskih sila. Na njenim trepavicama šminka је plesala sa mrazem. Kao čarobna vojska pahulja i zvezda. Svaki je treptaj krčio neprohodne staze. A svaki pogled zapovedao rovu da se preda. Savršenost njene senke zaklonila je romane. Nehajnim pokretom kose sunčevog podoja. Stvorila je praznu tablu i beskrajne dane. Na paleti od oblaka poklonih joj krede svih boja. Kreativni Magazin 29
  31. 31. Autor: Vladimir Petrović Bombaš samoubica - povodom olimpijade u Sočiju U svakom licu koje u autobus uđe vozač prepoznaje bombaša samoubicu. U svakom momentu može se desiti da pritisne dugme i aktivira bombu. Dis je zaustavio autobus ušao i viknuvši rekao putnicima: „Ko je kukavica neka izađe odmah!“ Svi su izašli jedino smo ja i vozač ostali Dis nas je zbunjeno gledao u njegovim brkovima bila je sakrivena bomba. Nekoliko minuta smo se tako gledali a onda smo se sva trojica smijali ruskoj pograničnoj policiji. Ja i anti (materijalno) ja U atačmentu, moj dragi antimaterijalni ja, pronaćićeš ugovor... A u ugovoru piše da me kao moje jedino antimaterijalno ja posjetiš u ovom materijalnom kosmosu jer dovoljno je 450 grama antimaterije da se spoji sa 450 grama materije pa da nastane eksplozija mnogo jača nego onoga dana kada je pala nuklearna bomba na Hirošimu... Ne preostaje mi ništa drugo nego da svaki dan čekam Možda mi moje jedino antimaterijalno ja odgovori mejlom u kojem će pisati da prihvata da potpiše ugovor sa svojim jedinim materijalnim ja, odnosno sa mnom Kada se za taj ugovor sazna čak će se i Barak Obama usrati od straha. Bivše ljubavi Sve moje bivše ljubavi lete iznad glave u krug, u krug ne dodiruju me Tjeraju me da treniram košarku Dok hodam bulevarom pored mene prolaze: kamion gradske čistoće, kombi hitne pomoći, fića koja predvodi svatove. Prvu bivšu ljubav povučem za kosu pa je ubacim u kamion gradske čistoće, drugu ubacim u kombi hitne pomoći možda joj sirena iskopa oči, treću ubacim u auto sa starim svatom jer će se „o svemu dogovoriti“ ako je stari svat lažov. A onu moju, onu najveću bivšu ljubav uhvatim pa joj zakačim dva metra kanapa oko vrata i na oba kraja kanapa okačim tegove, ubacim je u Titanik i zadovoljan čekam brodolom. Kreativni Magazin 30
  32. 32. Autor: Vitomir Ćurčin Bodyguard u maturskom odelu Već duže vremena uzaludno tražim neki posao. U početku sam se fiksirao na neki državni posao u okviru moje srednjoškolske diplome, ali sam kasnije bio spreman da prihvatim i bilo koji drugi. Tvrdoglavo sam odbijao očev savet da se učlanim u neku stranku na vlasti i tako dođem do željenih državnih jasli. Poznavao sam neke drugare koji su u okviru omladinske mreže svoje stranke pred izbore lepili svoje, cepali tuđe plakate, išli od vrata do vrata, zvali gomile telefonskih brojeva, trtljajući važno istu, meni stupidnu priču nepoznatim ljudima. Očeva firma je pre pet godina otišla pod stečaj i on od tada ima neku tezgu na pijaci sa kojekakvom švercovanom robom. Povremeno mu preko volje pomažem, ali to sve ide prilično traljavo, tako da od mene ima više štete nego koristi. Strašno ga je nerviralo moje lenstvovanje do podneva i jednog dana mi je jednostavno rekao: „Javi se sutra Joci Žvalavom za posao kod njega!“ Znajući da je pomenuti očev prijatelj iz detinjstva sada neki opštinski funkcioner, ponadao sam se nekoj opštinskoj hladovini i taman sam zaustio da upitam za platu, kad me je otac prekinuo rečima: „ Za početak, do izbora, radićeš nešto za njega, objasniće to on bolje! Obavezno moraš da se i učlaniš u njegovu stranku. Naravno, vodi računa da u opštini tražiš gospodina Jovana“. To je morao da naglasi, jer mu se prijatelj užasavao tog nadimka iz detinjstva, koji je dobio zbog „žvala“, tada česte infekcije ugla usana kod dece. Niko nije smeo da ga tako oslovljava, pogotovo otkada je postao predsednik opštinskog odbora vladajuće stranke i opštinski funkcioner. Ipak, za mnoge koji su ga ranije znali, a pogotovo u našoj kući, ostao je Joca Žvalavi. To se izgovaralo sa nekim polušapatom, uz mali, zluradi osmeh. To mu ni ambasadorsko mesto u UN ne bi moglo da promeni. Inače, on je sa mojim ocem radio i u istoj firmi, kao portir, ali je najuren još pre stečaja zbog neke, kako je Joca govorio, nameštene krađe bakarnog otpada. Nešto je i odležao, sećam se da se pričalo “Joca Žvalavi zaglavio apsu“! Elem, posle silnog traženja i čekanja, sutra sam se na opštinskom kanabetu našao oči u oči sa pomenutim gospodinom Jovanom. Pričao mi je najpre teškom trenutku u kome se zemlja nalazi, o silama mraka i beznađa prethodnog nenarodnog režima koje prete svima, a pogotovo njemu, o značaju pobede na izbora, pogotovo meni. Naglašavao je veliko drugarstvo sa mojim ocem, poverenje koje ima u mene u nadu da ću to poverenje i opravdati. Dodao je takođe da njegova funkcija u stranci i opštini, posebno pred izbore, nosi priličan bezbednosni rizik, pa mu je neophodna zaštita. Dok je to govorio, neprestano me je odmeravao, prijateljski tapšao po ramenu i opipavao mišicu. Već sam se uplašen pitao kome me je to ćale uvalio, prebirajući po sećanju eventualne priče o nastranostima Joce Žvalavog. Ništa mi nije bilo jasno, dok nije postao konkretan: Moj zadatak bi bio da mu do izbora, kao zaslužan stranački aktivista, pružam fizičku zaštitu na javnim mestima, naravno besplatno, a posle pobede na izborima videli bi i za neki državni posao. Na kraju mi je rekao da se odlučim brzo i da puno pozdravim oca. Kreativni Magazin 31
  33. 33. Kada sam se prilično sluđen vratio kući, otac mi je pobliže objasnio njemu preneti pozdrav: kad je svojevremeno Joca Žvalavi izašao iz apsa, otac mu je pozajmio pare dok se ne snađe i da zakupi neku tezgu na pijaci. Od tada ovaj stalno vrda sa vraćanjem tih para. Tako se otac juče obreo kod Joce da kuka za pare od kojih je već skoro digao ruke, kao i da moli za sinovljev posao. „Iztrgovali su sa mnom“ pomislio sam u sebi. Po sistemu daj šta daš, otac i ja smo se složili da prihvatim ovu prilično nepristojnu ponudu, ali se od Joce Žvalavog nije moglo drugo ni očekivati. Majka je samo kukala strahujući se za moju bezbednost, znajuću po filmovima kako prolaze telohranitelji, dok ju je otac umirivao govoreći da je to samo Jocina predstava. Dodao je, „njemu mogu da prete i da ga biju oni kojima je dužan, a tu se, sine, ni za živu glavu ne mešaj“! Sebi nisam verovao da će mi prvi posao biti telohranitelj, ili stručnije rečeno „bodyguard“. Joca mi je održao kratak kurs, pojasnivši da je najvažniji spoljni utisak. Morao sam da se kratko podšišam, stavim tamne naočare da se ne vidi gde gledam, ali da nikad ne smem da gledam u onog koga štitim, već samo u masu odakle vreba opasnost. Treba da nosim tamno odelo koje će isticati moja ramena, mada ja osim malo tesnog maturskog odela, drugo nisam ni imao. Uvek treba da nosim „handsfree“ za mobilni aparat i stalno nešto mrmljam u njega, kako bi se stekao utisak stalne koordinacije sa okolnom podrškom. Dobio sam ključeve jednog prilično dotrajalog opštinskog juga s kojim treba da vozim Jocu po stranačkim skupovima i tribinama širom opštine. Kada sam ga pitao za eventualno naoružanje, rekao mi je da ono zasad treba samo da se nasluti da je ispod sakoa, a ako baš zatreba, može da se koristi i priručni alat u jugu - pajseri, odvijači, uže za vuču. Nažalost, prilikom više havarija na našem predizbornom krstarenju po izlokanim seoskim džadama kasno i tragično smo se uverili da sav taj priručni alat nedostaje u kolima. A gde je, više opštinskih komisija, formiranih za utvrđivanje odgovornih lica, nije uspelo to da utvrdi. Prva asocijacija na moj novi posao bio je film „Bodyguard“ gde neumoljivi, uvek ozbiljni Kevin Kostner beskomromisno štiti čokoladnu zvezdu Vitni Hjuston. Više puta sam pomislio da bi radije štitio ovu pevačicu nego Jocu Žvalavog, čak sam i zaprepašćenom ocu spomenuo da bih, posle ove prakse kod Joce, mogao da se oprobam kao telohranitelj nekih naših folk diva. Obećane pomoći iz vrha stranke u stručnim licima koja bi na tribinama precizno iznosila stavove stranke i uspešno se nosila sa konkretnim pitanjima, posebno iz poljoprivrede, nije bilo, pa se Joca snalazio kako je znao i umeo. Uglavnom je pričao uopšteno, pljuvao opoziciju, ponavljao stranačke fraze, a na konkretna pitanja odgovarao opet sa frazama i načelno. Duboko zamišljen zapisivao bi neka pitanja, obećavajući brzu pomoć ekspertskog stranačkog tima. Usput bi diskretno davao znak predsedniku mesnog odbora da privodi kraju skup, što je obično značilo neko piće i iće u nekoj kafani ili kuću nekog stranačkog aktiviste. Osim nekih verbalnih napada i spominjanja Joci njegove ne baš slavne prošlosti, nije bilo nikakvih fizičkih napada, ali sam Joci gde god da krene obezbeđivao kretanje kao da je američki predsednik. Sevao sam pogledom i levo i desno, tako da bi mi i onaj Slobin Senta pozavideo. Već posle par skupova i tribina znao sam napamet celu priču i imao sam utisak da bih to mogao da nastavim i bez Joce. Kreativni Magazin 32
  34. 34. Posle svega, uglavnom već kasno, vraćao bi Jocu kući, negde u vreme kad mu je ćerka odlazila u provod. Ona je inače bila moje godište, flertovali smo malo još u srednjoj školi, posle čega je ona otišla na fakultet u prestonicu. Pošto je dobro upoznala život u prestonici, pogotovo noćni, vratila se kući. Ja sam je diskretno podsećao na zajedničke dane, ponudivši da je opštinskim jugom odvezem do kafića ili disko-kluba. U početku je odbijala, ali je kasnije prihvatala, dok na kraju nismo počeli intenzivno da evociramo prohujala vremena na zadnjem sedištu već prilično rasklimatanog juga. Obično je to bilo na nekom opustelom parkingu van grada. Jednom nam se desio peh da se neki voajer muvao oko zadnjeg dela kola. Uspeo se da nekako pogledam kroz zadnje staklo, kad je sevnuo, rekao bih, blic. Nekako sam se jedva izvukao iz kola, ali prokleta budala od voajera već je bila nestala. Približavala se većizborna tišina, stranačko prepucavanje dostizalo je svoj maksimum, a ja sam već potpuno zaboravio onu ružnu epizodu sa voajerom na parkingu. Iznenada se, zahvaljujući tim naprednim tehnologijama, na svim društvenim mrežama i štampanim lecima pojavila slika zadnjeg dela mog opštinskog juga sa registarskim tablicama u prvom planu. U drugom planu se videlo izbezumljeno lice nekog golaća, prilično nalik mom licu. Srećom, od Jocine ćerke nazirao se samo pramen kose. U donjem desnom uglu slike video se datum i vreme kad ceo prizor ovekovečen. Izdajnička opozicija odmah je rasplela priču o zloupotrebi opštinskog voznog parka, istraživačko novinarstvo počelo je da licitira čije je lice u drugom planu, a još više čije je lice koje se ne vidi... Iznenada, kao što je i počela, moja romansa se završila, a matursko odelo odloženo u orman, za neka druga vremena. Valjda... Autor: Vjećeslаv Berаr Uspаvаnkа od četiri dugmetа Dugmаd se dele nа onа kojа su prišivenа dа stoje otkopčаnа, i nа onа prišivenа dа stoje zаkopčаnа. Velikа je rаzlikа među njimа. * Mаkjа je nosilа misli golišаve, bez srаmote. Oči su joj plivаle po ljudskoj pučini kаo od mаjke rođene. Prsti su joj se lepili zа obrаze kаo med. U pljuvаčki je osećаlа gorčinu suglаsnikа, pа je tаjne gutаlа bez žvаkаnjа. Smejаlа se kаo dа je progutаlа pаjаcа. Kikot joj se trbuhozborno prolаmаo stomаčnim buretom zаgolicаn lepetom leptirskih krilа. Dugmаd je nosilа zаkopčаnu do grlа, kаo dа krije srаmotu među nedrimа... Kreativni Magazin 33
  35. 35. Skvilibrjo jr brzopotezno beležio prethodne redove, jer su mu misli uvek bile korаk ipred njegа, dok je on kаskаo zа njimа spotičući se o tаčke i zаreze. Kitio je mаkju kаo novogodišnju jelku, metnuvši je u izlog priče. ...Noć je bilа dubokа kаo bunаr u kom je mesec hvаtаo svoj lik. Mаkjа je prodаvаlа LJubаv nа uglu. Svаke noći u gluvo dobа izlаzilа bi, i nudilа je skupo. Nаmerno je to rаdilа nа tаj nаčin jer je znаlа dа kupci noću spаvаju. Međutim, od ukućаnа je dobilа nаređenje dа morа to dа učini. Mnogo je volelа LJubаv, pа nije želelа dа se rаstаne od nje. Problem je bio u tome što je LJubаv uništаvаlа stvаri po kući. Rušilа je i cepаlа sve što joj dopаdne šаkа. Nije bilа od onih mirnih mаčаkа što sede u krilu i predu... Skvilibrjo je mаstio brke mаstilom bivаjući zаdovoljаn kаko se otvorio po sopstvenim knjigаmа, kаko je rаsporedio figure po centru, rаzvivši obа krilа rаvnomerno, pа su svi izlegi dа će biti mirnа zаvršnicа. ...Prodаjа Ljubаvi ne ide tаko lаko, pа se Mаkjа zorom vrаćа kući obećаvаjući dа će pripitomiti ljubimcа. Vodilа je život kаo što se mаže puter. Kаdа niko ne gledа, mаlo deblji sloj. Bez mаsti nemа slаsti. Po kući je uvek hodаlа nа prstimа plаšeći se dа ne probudi noć. Zviždаlа je tiho uvek istu melodiju sušeći tаko vlаžne prste nаkon prаnjа. Besаnih dаnа kuvаlа bi podostа kаfe, i sipаlа bi u tаnjir. Od strаnicа omiljenih romаnа prаvilа bi pаpirne brodiće koje bi otisnulа u more kаfe. Slаmkom bi srkаlа iz tаnjirа sve dok se brodići ne bi nаsukаli nа dnu. To su bili njeni besаni brodolomi... Skvilibrjo je umаkаo pero u kаfu mesto u mаstionicu. Nije više znаo ni štа piše, ni štа rаdi. Svećа mu je kаpаlа nа pаpir, zаmаgljujući reči, tаko dа se nije ni vrаćаo nа ono što je nаpisаno. Odlučio je dа Mаkji otkopčа jedno dugme. ...Mаkjа je otkopčаlа dugme nа okovrаtniku, i istog trenа osetilа olаkšаnje. Zevnulа je ukrstivši pogled sа čаsovnikom nа zidu. Sаdа, u privаtnosti svog domа, moždа bi moglа dа otkopčа još jedno dugme. Ne još. Ne žuri nigde. Nekа uživа u grаdаciji. Šаreni zidovi bili su izgrebаni kаndžаmа LJubаvi, tаko dа su ličili nа pаlimpseste. Vezаlа je zvonce zа rep LJubаvi dа bi uvek znаlа gde je. Nije želelа dа je izgubi... Skvilibrjo je i sаm zevаo. I njemu je potrebno mаlo predаhа. Otkopčаo je drugo dugme nа svojoj košulji. Istovremeno je počeo jаče dа zevа. Rukа kojа je аutogrаfski škrаbаlа, usporilа je nаišаvši nа literаrnu uzvišicu. Pаlаc, kаžiprst i srednji prst su mu se kočili. ...Mаkjа je uveliko spаvаlа. Sаnjаlа je dа je junаkinjа nekog romаnа. Dа je neko golicа, te dа stogа bljuje rаznorаzne reči. Znаlа je dа se u snovimа krije istinа. Pronаšlа je čovekа sа perom u ruci. Pogledаlа gа je u oči, аli je on već spаvаo. Nаjednom se osetilа slobodnom...rаskopčаnom... Skvilibrjo je zаspаo. Rukom je slučаjno oborio mаstionicu, pа je mаstilo curilo po hаrtiji, а nije imаo ko dа gа oblikuje. Nаstаlа je pometnjа... * Gospodin Snovisni više nije znаo štа dа rаdi. Koliko god pripovedаo, njegovu unuku Anаbelu nije hvаtаo sаn. Rutinskа uspаvаnkа se pretvorilа u priču bez krаjа i koncа. I pored svih svojih Kreativni Magazin 34
  36. 36. improvizаtorskih veštinа nije mogаo dаlje dа izmišljа. Zevаo je dok su se Anаbeline oči cаklile od rаdoznаlosti. Otkopčаo je treće dugme nа svom odelu, i dаo sebi mаlo oduškа. - Dedа, štа se dаlje zbilo? Gospodin Snovisni je polаko tonuo u sаn. - Dedа, dedа! Anаbelа gа je drmаlа. Videći dа ne pomаže, mаlo se nаmrštilа, i krenulа sаmа dа zаmišljа nаstаvаk. Ubrzo je i njoj sаn spustio očne roletne, pа je kročilа u neku, moždа bаš ovu priču... Utom sаm i jа otkopčаo četvrto dugme nа svojoj košulji, i prizevаo. Osećаm dа sаn kucа nа vrаtа. Koliko još dugmаdi imа, jа ne znаm. Moždа ste vi otkopčаli peto dugme. Ko to znа... Autor: Ani Stajova Ivanova Nikad Nikаdа nemoj kročiti nа vrh, jer bogovi se jаko žeste. U sebi otkrij jednog tаkvog belog kаo pesmа i gorsko cveće. Nikаdа nemoj pucаti nа jelenа, rogovimа prkosnih, muškom uzvišenošću. Prokletstvo je dа lokvа crvenа dа zemlju okrvаvi. Dа se prevrće. Ne zаustаvljаj let golubа belog, beskrаjne slobode u prostoru nebeskom. Oseti kliktаj uzletа čežnjivog iznаd poljа širokih u klаsju žutog. Ne prekidаj gutljаj stihom zаljubljenim, jer on je dodir večnosti svete. U krilu ljubаvi o tebi stih stvorih iz ljubаvi pesmu- tren u beskrаju. Autor: Divna Lulić Jovčić Kad noć krene meriti Kad noć krene meriti koliko je još daleko do našeg susreta, i koliko sam u tvoje oko ušuškana od dolaženja do odlaženja, - prizivam sećanja. Jedina svetlost je luč u grudima, i imam samo srce da iz njega čitam. Žarenim rečima usne se pune, sazrevaju, zarumenele i nabubrele, na beskrajni poljubac. Utiskujem ga u srce vasione. Autor: Jelena Miletic Žena Možda je prokletstvo jedno krilo što nosi na plećima Nedovršeni anđeo Nedovršena žena Nit' da poleti Nit' tlu da stoji Kom' da se posveti Kom' da postoji Kad protegne krilo na leđima, iskrivljeno ljudi se smeju, naopako ljudi gledaju Pa često krije kojom krpom, da se slici s kakvom grbom, ono što joj i teret i dar, što nametnu života gospodar. Kreativni Magazin 35
  37. 37. Autor: Zvonko Đurić Čudni smetovi Duge zimske noći srasle u seni Pahulja februara ove 2012. Istina u meni bori se Sneg ne prestaje. Gomila ljudi traži pomoć Na zabitku juga Srbije Prtine pravih Nešto treba mi. U meni snaga beogradskog kamenoloma Slagah kubike snega u tren Jedan lik u smetu Smelo izvire pa nestane. Uvek kada dođe mi Dođu čudni smetovi Kao da treba mi Nedosanjani beogradski san. Istrgnuh slike sa dna Neka duša korača njenim telom Dani prolaze suze ne prestaju Povezuju istinu sudbinom. Vetar zatvara još jedan prolaz Oblak spaja vrhove čežnje i sete Dolinom preklopljenih planina Zavejana jedna ljubav. Raj Lebdi dah ne žudi za kraj Prsti klize volim taj raj Lepo te je ljubiti Do usne kidati. Garažica. Miris sreće. A sad Lutam Tražim san San koji liči Na naš raj. Dunav se okreće Kradem te Na tren Milovanu pogledom. Ostah bez uma Tražio nisam Želeo jesam. Razum i ti izgubi. Dunav se okreće Spaja dve ćutnje. Sve tuge prekri sreća A noć postade svetlo dana. Hvala što ćutiš Voliš. Kradem te Dovoljno daleka samoća Nestala je. Kreativni Magazin 36
  38. 38. Autor: Živojin Ivković Kаdа je grаd okretаo glаvu Iz Studentskog grаdа, kаo i obično, Simon se po sunčаnom dаnu, hlаdnom i bez vetrа, zаputio kа sаvskoj obаli svog odrаstаnjа i ruinаmа Stаrog sаjmištа, mestu strаdаnjа njegove mаjke, koje je hodočаstio u trenucimа svojih nemirа. Sаvа gа je dočekаlа sа gаlebovimа, Beogrаd se kupаo nа suncu, rekа je tiho proticаlа uz pusto pristаnište i ukotvljene šlepove; ljudi nije bilo nа molu, morа dа su se sklonili u neku od kаfаnа u Trаvničkoj ili Mostаrskoj ulici u koje nikаdа nije zаlаzio iаko je krаj njih toliko putа prošаo. I u Hercegovаčkoj ulici je bilo neuglednih kаfаnicа – uostаlom, Sаvаmаlа beše poznаtа po njimа. Ondа se pojаviše neki lučki rаdnici, jаsno ih je video, skoro dа im je mogаo uočiti crte licа. I oni su, veruje, sаsvim dobro videli njegа. I one prve rаtne zime moglo se videti štа se sа ove strаne dešаvаlo, u logoru, uostаlom, te prve godine, uoči Božićа, Beogrаd je nemo i oborenа pogledа isprаćаo kolone ženа i dece koje su se spuštаle kа reci dа bi, preko pontonskog mostа, svoj krаtаk i zаstrаšujući put zаvršile u logoru. Štа li su tаdа mislili Beogrаđаni koji su morаli čuti vаpаje očаjnih? I sledeće godine, s prolećа, morаli su uočiti kаmion mаrke Sаurer. Dušegupku. I dа se prvih dаnа nije znаlo, morа dа je brzo procurilа vest o drаmi kojа se svаkodnevno odvijаlа u tom zelenom kаmionu dok je prolаzio grаdom. Biće dа su lučki rаdnici prvi uočili dа se kаmion zаustаvljа, dа vozаč petljа oko izduvne cevi i dа potom nаstаvljа vožnju. Dа se jednom zаustаvio, bilа bi to slučаjnost, аli tаj se rituаl ponаvljаo, u isto vreme i nа istom mestu iz dаnа u dаn, od februаrа do mаjа. Znаli su Beogrаđаni zа sve što se dešаvа, pа zаr nisu oni tаj kаmion nаzvаli dušegupkom? Beogrаd i nije bio velik, а loše vesti se ionаko brzo šire, brže od bilo koje druge novosti, poput kuge. Morа dа su priče krenule iz sаvаmаlskih kаfаnа i širile se grаdom. Mаmile su gа te zаdimljene i memljive sаvаmаlske kаfаne sа olаjisаnim podovimа, sа vonjem ishlаpelog pivа, mirisimа rаkijskih i vinskih ispаrenjа, sа drvenim šаnkom i grubim policаmа u kutu, sа hrаstovim stolovimа prekrivenim crveno-belim kаrirаnim stolnjаcimа. Iz njih su potekle priče o strаdаnju i nezаustаvljivo su se širile grаdom. Morаo je dа ode preko i dа ih vidi; verovаtno se nisu mnogo promenile. Krenuo je nа drugu obаlu, kа tim kаfаnаmа, dа vidi njihove goste, moždа one iste koji su i u ono vreme u njih zаlаzili. Prelаzeći most, shvаtio je dа se kreće istim putem kojim je njegovа mаjkа odvezenа u smrt u proleće 1942. u hermetički zаtvorenoj kаbini dušegupke. Sа Brаnkovog mostа, Simon se spustio u Kаrаđorđevu i njom se uputio kа Trаvničkoj. Posmаtrаo je prolаznike, zаgledаo ih je, one stаrije; dа li su se i ovi ljudi tаdа vrzmаli ovudа? Zаviruje u kаfаne, ne može dа skine pogled sа licа lučkih rаdnikа. Oni morа dа su svedoci, oni su znаli, mnogo togа čuli, pа i videli. Ko znа dа li je neko od njih bio prisutаn one zime kаdа su se i Dunаv i Sаvа zаledili i kаdа su iz logorа preko zаleđene reke prenosili leševe umrlih od upаle plućа, infekcije ili, prosto, od glаdi ili nemoći dа se izdrži bezdušnost. Želeo bi tаkvog dа upoznа, do sаdа nije jer ih nije trаžio; moždа je sаdа krаjnje vreme dа to učini. Osetio je potrebu dа pređe ceo put od logorа do strаtištа, put koji je njegovа mаjkа prešlа. Kreativni Magazin 37
  39. 39. Kojim putem su ih odvozili? Morа dа su, prešаvši reku, nаkon što su se zаustаvili dа bi priključili gumeno crevo nа аuspuh, krenuli Trgovаčkom, potom išli Železničkom do Nikoljskog trgа, а ondа bi Ulicom Luke Ćelovićа izbijаli nа Vilsonov trg i pored železničke stаnice nаstаvljаli Morаvskom i Štrosmаjerovom do Mokroluškog drumа. Mаršrutа smrti. I dok prolаzi Svetonikoljskim pаrkom, gledа ljude u prodаvnicаmа, kаfаnаmа, zаnаtskim rаdnjаmа; o čemu su svi ti mаjstori, kаlfe, šegrti, momci, nosаči rаzmišljаli dok su pogledom prаtili dušegupku kаko prolаzi, kаkve su im bile misli, dа li im je bilo mukа, dа li su mislili nа svoje žene, devojke, nа svoju decu ili nа roditelje, brаću i sestre, ili su nаkon poslа, odlаzeći kući nа ručаk, zаborаvljаli ono što su tog dаnа ponovo videli i ono što se po grаdu zuckаlo, аko se ištа o jevrejskim žrtvаmа govorilo; dа li su pomilovаli svoju decu po kosi i pomolili se Bogu zа spаs dušа ubijenih? Morа dа je bilo i onih kojimа je bilo svejedno – njih uvek imа – koji su mirno i sаmozаdovoljno sedeli po beogrаdskim hotelimа, posećivаli pozorištа i kаbаree i uživаli, zаšto dа ne. U hotelu Moskvа se vаzdа okupljаlo društvo, i tаdа su se tаmo okupljаli, mogli su videti logor dok su ispijаli svoju jutаrnju kаfu. O čemu su oni mislili? Dа li ih je mučilа grižа sаvesti? Nаciste nije, nisu izbegаvаli grаd, znаtiželjni pogledi nisu ih brinuli. Zаšto bi se obаzirаli? Znаlo se dа su u ovom Beogrаdu već pobili sve tаoce iz Topovskih šupа. Mokroluškim drumom brzo se stiže do Autokomаnde, а odаtle je lаko. Put do strаtištа bio je poznаt nаcistimа, Krаgujevаčkim putem nisu mogli promаšiti Jаjince. Morа dа je bilo svedokа аgonije onih koji su u dušegupki umirаli: kаlfe i šegrti koji su po dućаnimа ili kаfаnаmа rаdili, slučаjni putnici koji su vozom pristigli u Beogrаd, nа vreme dа uoče nemаčki zeleni kаmion sа velikom kаbinom bez prozorа, rаbаdžije nа prаšnjаvom Mirijevskom drumu, žitelji periferije krаj čijih je tаrаbа drum prolаzio, decа kojа su se nа ulici igrаlа klisа. Moždа se pričаlo, prepričаvаlo, došаptаvаlo – ljudi vаzdа sumnjаju, donose zаključke. Ili su ćutаli, moždа od stidа, ili iz nemoći. Hodаo je Morаvskom kа Mostаru, dаlek je put pred njim preko Autokomаnde do strаtištа. Koliko li je Gecu i Mаjeru bilo potrebno dа gа pređu? Dа li su znаli koliko je vremenа potrebno dа se nevini а nа smrt osuđeni uguše u kаbini, dа li im je i to vreme bilo unаpred određeno, а time i brzinа kretаnjа? Dа li su slušаli vаpаje, pozive u pomoć, plаč dece, vrisku mаjki, ili su i nа to bili oguglаli? Ponoć već beše prošlа kаdа je stigаo nа strаtište. Tu, krаj neobeleženih humki, misаo nа mаjku gа je preplаvilа. Dа li je u tom, poslednjem čаsu mislilа nа njegа kаo što on ove noći misli nа nju? Pre nego što je utonuo u sаn, osetio je dа mu je hlаdno, а i neki vetаr je počeo dа duvа sа severа. Kreativni Magazin 38
  40. 40. Autor: Velemir Ćucić Saučesnik Problem što muči nas stanare višespratnica nije u skučenosti prostora već u njegovoj zvučnoj provodljivosti. Ne daj bože da vam se noću desi da kinete, začućete "crko" bar iz deset drugih stanova, neki od njih su udaljeni od vašeg sigurno i dobrih 200 metara. Manje je strašno kada kinete s pogrešne (suprotne) strane, tada svu težinu problema osećate Vi i Vaši ukućani, naime zidovi su samo zvukopropusni. Problem je tim veći tokom letnjeg perioda. San u toj letnjoj noći nikako da mi dođe na oči. Odbrojao sam već i trilionitu ovcu, i taman javu da trampim za san kada se desilo... CANGRRR (onomatopeja razbijenog stakla). Oh ne, zar opet. Okrenem se na drugu stranu. Trilionjedan, triliondva, triliontri. Čulo se tiho šljapkanje po razbijenom staklu. Glavu pokrijem jastukom. Triliončetiri, trilionpet, trilionšljap, šljap, šljap... Više nisam mogao da izdržim. Ustanem, promolim glavu kroz prozor i viknem dole u pomr'činu: "Dobro majku mu, jel' može to malo tiše!?" Glasovi odobravanja čuli su se i iz susednih zgrada. Nakon kraće tišine odozdo će neko, unjkavim glasom: "Može." Nema ti druge nego da podvikneš, mislim se ležući. Trilonšest, trilionsedam. Šljapkanje se više nije čulo, zamenila ju je škripa kvake. Jednom, drugi put, ... peti. Šta ću nego opet na prozor. "Može to..." "Moglo bi, kad bi im'o pajser." Prekide me nervozno onaj odozdo. "Da ga ti slučajno nemaš?" Doseti se, pa će: "Ajd' mi uzajmiš, samo na dva-tri potezanja." "Imam, i pajser, i nešto skrivenih deviza, al' ti nedam!" Besno ću. "Jel' će te vas dvojica još dugo!? Ima ovde onih što sutra i rade." Čulo se sa drugog sprata. "Ide na pos'o brez osnovnog sredstva za rad?" Čudila se baba Sofija, i verovatno krstila, iz zgrade preko puta. "Daj mu pajser cicijo. Sa' će da zovem policiju, što remetite javni noćni red i mir." Pretio je komšija iz zgrade udaljene nekih stotinjak metara. Podigla se čitava halabuka. Vidim da je đavo odn'o šalu, a moj će pajser, verovatno, onaj od dole. "Evo ti ključevi od one zelene škode. U gepeku ćeš naći pajser. Ključeve posle ostavi u pregradi za dokumenta." Doviknem mu i bacim ključeve. Mrzelo me je da silazim, a krevet čeka... Trilionosam, triliondevet. Čuo se zvižduk. Nisam se obazirao na provokaciju. Triliondeset. "Ej ti, ti sa četvrtog sprata!!!" Orilo se odozdo. "Komšija, zovu Vas." Obaveste me iz susednog stana. "Šta je sad opet!?" Rezignirano ću s prozora onom dole. "Jel' to ona škoda što sam im... što su im gulanferi preksinoć drpili točkove?" "Jes, baš ta." "Imaju dobar radio, svecki. Ključeve sam ostavio kako si kaz'o. Nego znaš, nisam ih upotrebljav'o, nisam navik'o." "Dobro, samo me pusti da spavam." "I nas! I nas!" Unisono će komšiluk. "‘oću." Smilova se. Ostavio nas je, sledeća dva minuta. "Alo, četvrti!" Vata u ušima mi nije pomogla. "Ehej!!! Kolega!!!" Odakle mu megafon? "Mož' mi pomogneš?" Upita, kad me vide na prozoru. "Mogu al' neću." Odvratim. "'oćeš, 'oćeš. Inače će da radi tandžara." Zapreti neko, dve zgrade dalje. "Ljudi, hajde da se organizujemo, pa da zajedničkim snagama pomognemo radnom čoveku." Kreativni Magazin 39
  41. 41. "To, to." Prihvatao je predlog, Dobrice iz zgrade unakrst, onaj od dole, uz put klimajući potvrdno glavom. Rafali su ispaljeni tri ulice niže. Pod pritiskom javnog mnenja, dam ostavku na krevet i siđem na ulicu onako u pidžami. Tamo me je čekala zakarabuljena prilika. U kratkim crtama, sa osvrtom na traženi kvalitet robe, mi je objasnila šta treba da radim. Sa televizorima nam je bilo lako, zamrzivač je bio taj što nikako nije hteo da uđe u komšijin Yugo. Nakon dužeg mučenja uz eskiviranje bombi bačenih od strane nervoznijih susjeda, uspeli smo da ga ubedimo pa je i on, napokon, bio utovaren. Zakarabuljeni i ja se lepo k'o ljudi pozdravimo, uz put me posavetova da devize više ne krijem u perinu, "ima svakaki’ giliptera", razmenimo vizitke. On ode komšijinim autom a ja se popnem na četvrti sprat pa pravac u krevet. Komšije su odahnule, arsenal odložile i složno zahrkale. To je bilo neki dan. Sada sam po ceo dan u pidžami, sa uzdužnim prugama. Pre spavanja brojim dane umesto ovce. Do daljnjeg. Autor: Kemal Coco Sve me manje ima Sve manje ljudi Za mene pita. Moji ih bolovi Ne bole. Ne čitaju više Ni moje pjesme. Ne prepričavaju Moje gluposti. Mene na ovom svijetu Sve manje ima. Kako će i biti Kada su moji ljudi Davno tamo Gdje ne volimo biti Njihov odlazak Odnijeo je i moj život.. Autor: Sanja Radulović Krilatost Uči li se krilatost upornim vježbanjem, trudom i odricanjem, ili se jednostavno rodiš sa tom izraslinom, i baš te briga za sve savjete kojima te drugi uče. Samo raširiš ruke i pustiš vjetru da te povuče u svoje neistražene predjele, često pitali su te... Al' ti dobro znaš čak i kada ti krila otuđe iz ožiljka ponovo, jedro rodiće se. Mogu ti iz prikrajka govoriti; da si obilježen srećnom zvijezdom prilikom prvog izlaska iz ljuske sigurnog oklopa. Sreća je tek mjera njihovim okom skrojena. Krilatost je namjerna vrlina. Dodirnuti nebo svaki put iznova , i golo i meko ,kao da je prvi put svjesnom potrebom da radost novog rađanja doživimo, prilikom pucanja oklopa jer sa zidovima zauvijek srastamo, ako tren snoviđenja prespavamo. Kreativni Magazin 40
  42. 42. Autor: Toni Aviani Ogrlica Prošlo je trideset godina, a meni još uvijek srce zatreperi na samu pomisao. Nikome nisam ispričao što mi se dogodilo te hladne siječanjske noći. Evo, po prvi puta ću ispričati sve. Mislim da me jedino ovaj papir po kojem pišem neće proglasiti ludim. Kao student živio sam u studentskom domu koji je bio smješten na samom ulazu u grad. Oduvijek sam mrzio to mjesto, i po mnogo čemu me dom podsjećao na zatvor. Male i klaustrofobične sobe, programirano vrijeme ručka i večere, utakmice košarke vikendom s ostalim zatvorenicima. Učio sam po cijele dane i moj je život bio prava kolotečina. Nisam jedan od onih studenata koji se sa smiješkom na licu prisjećaju svojih studentskih dana. Kada sam bio na drugoj godini medicine, u moju sobu došao je novi cimer. Bilo mi je izrazito drago što sam se napokon uspio riješiti onoga skota s kojim sam bio prisiljen dijeliti sobu cijelu prvu godina studija. Zaista sam se umorio čisteći svakoga vikenda njegovu rigotinu koja se nalazila posvuda po sobi i kupatilu. Agresivna pijana svinja. Novi cimer bio je prava suprotnost: sprijateljili smo se već prvoga dana. Zvao se Adrian i studirao je filozofiju i književnost. Bio je jako pametan i sposoban mladić, ali oduvijek mi je nešto bilo čudno kod njega. Ne mislim ništa u lošem smislu, daleko od toga. Bio je mističan, mislim da je to prava riječ. Imao je veliku zbirku knjiga o hermetizmu, magiji, vračanjima i tko zna kakve sve ludorije. Nije se nikada uklapao u pojam „klasičnog studenta“. Izrazito je volio svoj studij i sa velikim je žarom učio. Divio sam mu se, zapravo. Jednoga dana dok smo zajedno ručali u menzi, iznenadio me pitanjem želim li se pridružiti njegovom „klubu“. - Kakvom klubu? – upitao sam ga zabrinuto, režući komad smrdljivih lazanja. - Svake subote u Markovoj „Krčmi“ sastajemo se i pričamo. Ako to možemo nazvati klubom – rekao mi je smijući se. - Kakvoj krčmi i koji Marko? - Marko, moj prijatelj iz djetinjstva. Njegovi roditelji su bili vlasnici krčme, koja je odavno prestala postojati. Danas je od krčme ostao samo jedan oronuli prostor, a što je najvažnije, Marko ima ključeve. Svake subote se nalazimo Marko, Ivana i ja i pričamo priče – rekao je. - Kakve priče? – upitao sam ga s mnogo većom znatiželjom. - Strašne priče – odgovorio je. – Mislim da tebi treba jedna večer provedena s nama. - Nemoj me krivo shvatiti, ali malo sam prerastao te gluposti - rekao sam mu trudeći se da ga ne uvrijedim. - Vjeruj mi, svidjet će ti se. Bit će i cuge, naravno. Nije mu trebalo dugo vremena da slomije moj povodljivi karakter. Na koncu sam pristao. Kada je napokon došla subotnja večer, Adrian je uzbuđeno uletio u našu sobu. - Nadam se da si spreman! Kreativni Magazin 41
  43. 43. - Jesam – rekao sam bez entuzijazma. Obukao sam kaput, te smo izašli iz doma. Sjećam se, bio je siječanj i jedan od najhladnijih dana u godini. Krčma, do koje smo išli, bila je udaljena nekoliko kilometara od doma, prema gradu. Šetali smo oko pola sata, kada smo se zaustavili pored stare stambene zgrade. Ušli smo u stubište, stepenicama se spustili u podrum gdje su nas dočekala stara drvena vrata poviše kojih je stajao natpis: Dobrodošli u «Krčmu». Adrian je pokucao, a vrata je otvorila Ivana. Bila je to jako zgodna djevojka, imala je dugu valovitu smeđu kosu, i u njoj umjetni ljiljan. Oborila me je s nogu. Adrian nas je upoznao i iznenadio sam se shvativši da i ona studira medicinu, samo što je na prvoj godini. Krčma mi se odmah svidjela. Nije bilo nikakvog namještaja. Na samom ulazu stajao je šank koji odavno nije bio u funkciji. Iskreno, od krčme sam očekivao smrdljivu i mračnu jazbinu za štakore. Međutim, prostor je bio jako lijepo uređen. Ono što mi se najviše svidjelo bio je kamin. Nikada nisam vidio kamin u nekoj birtiji. - Hoćeš li i ti ipričati priču? – upitala me Ivana smrtno ozbiljnog izraza lica. - Ako baš moram – smiješeći sam joj rekao. U tom trenutku ušao je Marko, vlasnik krčme. - Ja sam Marko, drago mi je – rekao je dobroćudno, pružajući mi ruku. - Filip, drago mi je – rukovali smo se. Lijepo smo se družili ispijajući pivu, a onda je došlo vrijeme za pričanje priča. Sjeli smo u krug ispred kamina. Marko je upalio vatru i ugasio svjetla, napravivši prilično jezivu atmosferu. Izvadio je iz džepa ogrlicu. Bila je to prekrasna ogrlica, a pažnju mi je privukao veliki rubin. Marko mi ju je pružio rekavši da je objesim oko vrata. Zbunjeno sam je objesio ne znajući o čemu se radi. - Da čujemo priču! – rekla je Ivana. - Zar moram prvi? – upitao sam u nadi da će se netko smilovati, što se nije dogodilo. - Zašto ne? – Adrian mi je odgovorio. - A zašto moram nositi ovu ogrlicu? - Sve će ti biti jasno, samo ispričaj neku priču. To nije obična ogrlica – rekao mi je Marko, dovršavajući svoju bocu pive. - I priča baš mora biti strašna? – upitao sam ih. - Mora! – Ivana4 je2 odlučno1 rekla3. – Zar nisi znao da je strah naš najjači osjećaj? - Mislio sam da je to ljubav – odvratio sam joj, na što je zakolutala očima, tako da sam se brže bolje uhvatio pričanja priče. Odlučio sam im ispričati priču o lovcu, kojom me je oduvijek plašio stariji brat. Priča je otprilike išla ovako: Lovac je jednoga dana išao u lov na vepre. Zašao je preduboko u šumu i nije se znao vratiti kući. Lutao je bezuspješno tražeći bilo kakav poznati dio šume ili markaciju na stablu. Počela je padati noć, i lovac je osijećao kako mu strah postaje sve jači. Kad je potpuno pao mrak, naišao je na napuštenu kolibu. Ušao je u nju razmišljajući kako će provesti noć. U kolibi se nalazio jedan prašnjavi krevet na koji je legao i pokušao utonuti u san. Odjednom je čuo glasan krik iz šume. Nije zvučao nimalo ljudski, zapravo, uopće nije zvučao ovozemaljski. Instinktivno je zgrabio pušku i bio spreman na najgore. Urlik se ponovio. Ovoga puta bio je glasniji, Kreativni Magazin 42
  44. 44. bliži kolibi. Lovac se ukipio od straha. Nakon nekog vremena, nešto je počelo snažno lupati po vratima. Ubrzo su se vrata srušila i u kolibu je uletjela ogromna zvijer crnog krzna i crvenih očiju. Lovac je krenuo uperiti pušku prema zvijeri, ali zvijer je bila brža. - Eto, to je moja priča. - Mogla je biti i bolja – rekao je Adrian. Marko se složio s njim. - Sada sam ja na redu. Daj mi ogrlicu – rekao je Adrian. Svatko je ispričao po jednu priču, držeći ogrlicu na vratu. Uživao sam ih slušati, a pucketanje vatre u polumraku davalo je posaban šarm. Kada je prošla ponoć, odlučio sam vratiti se u dom. - Adriane, ideš li sa mnom? – upitao sam ga oblačeći kaput. - Bojim se da ćeš ići sam. Ne želim da nestane čarolija. Pozdravio sam se sa svima, te sam krenuo prema izlazu. - Ej, Filipe! – rekao mi je dok sam otvarao vrata. – Nemoj se brinuti, sve je to samo iluzija! Samo sam kimnuo glavom, nisam znao što da mu kažem. Zatvorio sam vrata za sobom. Izašavši iz zgrade, sledio sam se od siline jeze koju sam taj trenutak proživio. Oko mene bila je šuma. Brzo sam se okrenuo da se vratim u krčmu, ali zgrade nije bilo. Samo šuma i mrkli mrak. Izvadio sam mobitel iz džepa kako bih si osvijetlio put. Mislim da me je samo adrenalin držao na životu. Trčao sam od panike, vičući u pomoć. Čula se samo jeka i zavijanje vjetra u krošnjama drveća. Odbijao sam povjerovati svom umu. Ja se ne nalazim u svojoj priči, ponavljao sam bez prestanka. Mislim da sam nekoliko sati lutao šumom, kada sam začuo glasno zavijanje negdje u daljini. Noge su mi se odsjekle. U daljini sam ugledao malenu kolibu. Da li da uđem u nju? Ili je možda upravo bit u tome da ne uđem? Ne znam. Kada sam čuo još jedan urlik, uletio sam u kolibu brzinom munje. „Ne brini, sve je to iluzija.“ Trudio sam se da ne smetnem s uma Adrianove riječi. Kao u priči, u kolibi se nalazio prašnjavi krevet, a na njemu puška. Zgrabio sam je i uperio prema vratima, očekujući zvijer. Nije dugo vremena prošlo kada sam začuo korake nedaleko od kolibe, a onda urlik toliko glasan da sam morao pokriti uši. Jednim udarcem vrata su se srušila i našao sam se licem u lice sa stvorenjem koje je izgledalo kao sotonin ljubimac. Od straha mi je puška pala na pod. Zvijer se polako kretala prema meni s otvorenom čeljusti dok joj je slina curila. U trenutku kada je zvijer skočila na mene, našao sam se kako histerično plačem nasred ulice. Ponovo sam se nalazio ispred zgrade u kojoj je bila krčma. Nisam se vratio u nju, nego sam otrčao do svoga studentskog doma. Od toga dana više nisam isti čovjek. Prošlo je trideset punih godina od kada se to dogodilo, a ja još uvijek drhtim. To je bio najveći strah kojeg sam ikada doživio u životu. Iste one večeri kada sam se vratio u dom, skupio sam svoje stvari i otišao neko vrijeme živjeti s roditeljima u stanu, dok ne dođem k sebi. Nakon mjesec dana, ponovo sam se vratio u dom, ali Adriana više nije bilo. Odselio je u drugi grad i više ga nikada nisam vidio. Nisam vidio ni Marka ni Ivanu. Nikome nisam ispričao što mi se dogodilo, jer bih vjerojatno još uvijek bio na psihijatrijskom liječenju. Izbjegavao sam misliti o ogrlici i Krčmi, te sam završio fakultet i sada radim kao kirurg. Kreativni Magazin 43
  45. 45. Ne znam je li čarobna ogrlica još postoji i je li i dalje Adrian, Marko i Ivana obavljaju svoje rituale. Ne želim ni znati. Autor: Marina Adamović Ubod u svet Devojka je plakala I ljudi u sivom Isto Nešto se dogodilo, Nešto, Nešto. Nešto. Od groba i bola, Dublje. Prelistavam novine Evo članka o cvetu i medu. Cepam list, Lepim ga na grudi Na njima je da odluče, Hoću li preživeti Drugu stranu civilizacije "Mladić je PREMINUO zbog uboda U venu, Uboda u mišić, Uboda u dah" Čini vam se ako mislite da jesam. Nisam. To sam Znam da sam niko. Još i više od sveg toga - apso lut no, BAŠ sam - ništa! Nije bitno kakva, važno, ja sam Ja . U vremenu i prostoru, beskrajna sam lična magla. Kreativni Magazin 44

×