• Like

Loading…

Flash Player 9 (or above) is needed to view presentations.
We have detected that you do not have it on your computer. To install it, go here.

Kreativni magazin prvi broj magazina

  • 386 views
Uploaded on

Kreativni magazin prvi broj magazina

Kreativni magazin prvi broj magazina

More in: Education
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Be the first to comment
    Be the first to like this
No Downloads

Views

Total Views
386
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0

Actions

Shares
Downloads
2
Comments
0
Likes
0

Embeds 0

No embeds

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
    No notes for slide

Transcript

  • 1. Kreativni Magazin Ponedjeljak, 03. 03. 2014. 79 Ivan M. Petrović Dan kada je bombardovan Šid Rаt nаm se činio dаlek, sve dok ne počeše dа pristižu kolone. Ili su izbeglice, ili su sаnduci. Čemer i jаd, uvukаo se duboko u dušu. Pojаnje pticа zаmenilo je pojаnje sveštenikа. Ljudi, žene, decа sа zаvežljаjimа dolаze nekud а iz dаljine. O ovome nekаda čitаsmo sаmo u čitаnkаmа... Sаd lično doživljаvаmo... „Ko znа, moždа nаm je i kućа zаpаljenа. Susednа kućа je sigurno izgorelа, tаko su mi rekli. Dа li je i nаšа, ne znаm, nisu mi kаzаli. Vаljdа nisu smeli. Ovde morаmo dа se snađemo, dа istrаjemo, dа školu zаvršimo...“ Slušа njegove reči kаo kroz mаglu. Gledа to lepo lice, prа vilnih crtа. Oči setne i usplаhirene, zаsvođene obrve. Usne rumene, kаo u neke devojčice. Nаjrаdije bi svoje usne prislonilа nа njegove. Onа je tek nešto mаlo stаrijа od njegа. Ali, to se nikаko ne može, ne sme... On je đak osmog rаzredа, а onа je učiteljicа njegovoj mlađoj sestrici. Ne gledа gа kаo đakа, u njemu onа vidi muškаrcа... Dečаkа koji je Zanimljivosti: Lažni Pekmez Stanoje Dalibor 144 Marija 148 Palindromi šta je to? Reportaže -Amman -Sultanova cesta -Grad Petra -Mrtvo more Gracija Počanić Filmovi -Iznad zakona (ili NIKO 5) -Oni žive -Serpiko -Neki to vole vruće -Urnebes na točkovima -Ravno stopalo u Hong Kongu preko noći odrаstаo u muškаrcа... Zаr pored toliko mlаdićа, koji su obletаli oko nje, onа dа se zаljubi bаš u njegа? A zаljubilа se, to više nije moglа kriti pred sаmom sobom. I to od onog prvog dаnа, kаd gа je videlа dа dolаzi u grupi prognаnih, u njoj se nešto slomilo. Prvo je sebi govorilа dа je to i sаmilosti, iz pukog sаžаljenj а... Iz...Ne zna više ni iz kojeg razloga se sama sebi pravdala... 154 83 Heklani fiskalni račun u borbi protiv Viteza Koje Broj 1 Poezija: Aleksandar Novaković 4 -A sutra? -Za Andrijanu, inače usne su joj super Marija Miladinović 10 -Ljudi -Zimska Stevan Čvorović 20 -Ne dolazi mi više -Pokušaj Marina Adamović 44 -Ubod u svet -To sam Bosonoga devojčica, raščupane kose i uprljanog lica je trčala kroz šumu, preskakajući oštro kamenje i šiblje koje joj je grebalo stopala. Žurila je da stigne do male kolibe, iz koje je kroz dimnjak izbijao veseli plamen kućnog ognjišta, koje je njena majka ložila. Srce joj je ubrzano lupalo što od straha, što od zamora. Svakim korakom je sve više čula rzanje besnih konja kako joj se približavaju. Samo je želela da što pre stigne do kolibe. Hitrim, bosim nogama je preskočila nisku ogradu od pruća i uletela unutra kao furija
  • 2. OD SAMOG STARTA ili MALI UVOD U VELIKE STVARI Početak, kao i svaki početak, proziva nas da se setimo kako smo stigli do njega. Jednog jesenjeg dana, leta gospodnjeg, 2012-te (po mnogo čemu bitne, meni ni po čemu osim po ovome o čemu pišem), ubacila me je DxD u jednu grupu mladih pisaca, poeta i kreativnih ljudi... Ček, ček...? Mladih ljudi? Ono, jeste da sam u duši mlad, ali me malo zeza godina proizvodnje. To mi je bilo malo čudno, ali (ispostaviće se) ništa nije uzaludno. Elem, moje oldtajmerske godine i razina sposobnosti upravljanja računarima koja je ravna nuli, nisu omele moj sasvim očuvani um (nisam se proslavio njegovim korišćenjem u prethodnom periodu života) da kreativno učestvujem u grupi Kreativno Pisanje. Naravno, tu su već bili neki sjajni mladi ljudi, među prvima već pomenuta DxD (iliti Danijela) koju sam poznavao sa jednog sjajnog mesta - foruma na sajtu EC. Mislim da je oštrina njenog uma dalekovida i da će se to tek dokazati kao velika istina. A grupa je lagano sazrevala. Malo pesme, malo proze, malo mudrosti. Tu i tamo poneki komentar, lajk, moja poezija i sve je to išlo, onako "take it easy" manirom. Ali... Pošto uvek postoji neko "ali", videh da sam počeo da uživam čitajući neke sjajne radove izuzetno mladih ljudi. Reših tada,da im budem logistička podrška i podržim njihova nastojanja da iz sebe izbace taj sjaj kreativnog i reše se tereta koji im inspiracija u pola noći nameće na duše. I tako je krenulo. Nezaustavljivo. Već tokom proleća 2013-te,razmišljao sam da im je potrebno šire predstavljanje. Da se ne lažemo - ovde ima onih koji su sasvim prosečni, onih koji tek počinju, mnogi su i relativno slabo upoznati sa gramatikom I pravopisom, mnogi imaju minorni rečnik... Ali... (dokle to "ali" više ), ima ih mnogo koji zaslužuju i da objavljuju samostalna dela, zbirke poezije ili proze, kakogod. Ubeđen sam da je došlo vreme da mladi ljudi počnu preuzimati i zauzimati bitna mesta u umetnosti i kulturi. I da oni počnu graditi svoj kreativni svet. Na mlađima svet ostaje, zapisao je Vuk, zar ne? Do jeseni sam ćutao i sabirao plodove njihove kreativnosti, a onda sam rešio da ih probudim maksimalno i krenuli smo svi zajedno na jedno putovanje koje se zove Promocija Mladog Kreativnog Uma... Zbornik radova, kao knjiga bila je ideja koju privodimo kraju uskoro. Ona će predstaviti 39 autora na jedan nesvakidašnji način, takođe i 5 ili 6 ilustratora ili fotografa. I to, verujem, veoma uspešno. Pokretanje mladih nagrađivanjem za trud, a nagrade su knjige, trebalo je da dovede i do efekta animiranja šire sredine, što i jeste dalo rezultata. Ove novine povećale su brojnost članstva za preko 300 %. Čime sam, lično, oduševljen. I na kraju pokretanje samog sajta čiji je start u očekivanju, kao i njegov naziv Kreativni Magazin, sjajan logo u izvedbi Dejana Popovića /Gregora Varge... Već samo to pokrenulo je lavinu interesovanja za sajt. Dirigentska palica je predata timu Danijela Tuba, Dejan Popović i Nikola Matić i oni bi trebali biti organizacioni odbor Kreativni Magazin 1
  • 3. sajta. Oni koje oni odaberu biće ravnopravni učesnici svega na sajtu. I svi koji žele da se priključe imaće svoj prostor, srazmeran pruženom radu. Sajt Kreativni Magazin, postaće mlađi brat grupe Kreativno Pisanje i trebao bi da donese neke novine u radu sa mladim kreativcima, da postane mesto gde će svako imati prilike da svoj rad predstavi i da da svoj komentar, da pokrene blog i upravlja samostalno sa njim, da postavi svoje ilustracije, svoje fotografije, umetničke radove i predstavi svoj trud na što kreativniji način. Očekujemo da startuje ovih dana. A vi koji ovo čitate, odlučite se - pridružite se, biće to lepo putovanje. A i sve vaše ideje ovde možete otelotvoriti. Jedini uslov je da su kreativne. Badule Kreativni Magazin 2
  • 4. " Shvatih da se posao pesnika ne sastoji u pisanju poezije, nego u smišljanju razloga zbog kojih bi poezija bila dostojna divljenja; taj naknadni rad je, naravno, menjao poeziju u njegovom viđenju, ali ne i u viđenju drugih. -Horhea Luisa Borhesa Pisati ne znači drugo nego misliti. Nered u rečenicama je posljedica nereda umislima, a nered u mislima je posljedica nereda u glavi, a nered u glavi je posljedica nereda u sredini i stanju te sredine. Ako je netko odlučio vršiti kritiku, a to znači da hoće od nereda u rečenicama, u mislima, u glavama, u ljudima i u sredinama stvarati red, onda takav subjekt ne smije biti neuredan ni u rečenicama ni u glavi ni u mislima. -Miroslav Krleža Kreativni Magazin 3
  • 5. Autor: Aleksandar Novaković A sutra? Danas, pišem nešto pozitivno, naišao je taj talas, izbacih sve negativno. Godina je prošla, još jedna će proći, kažu uzaludno, jer mnoge ne prespavah noći. Zeznuta je stvar, zamjeniš noć za dan, pivo za vodu, misliš slobodan si, al zapravo nisi, gaziš smisao rječi što označava Slobodu. I sad kad sjećanja bodu, al ne probadaju kao prije, imaš san i veselo se smiješ. Uvjek može bolje, ne postoji granica da se pokreneš dovoljan je jedan san, jedna varnica. I živiš za taj dan, nešto što dugo čekaš, živiš svoj san, prve korake svog djeteta gledaš, tvoj andjeo je pored tebe, naslonjen na rame, zajedno čekate jutro da svane. Imaj na umu, što god da radiš, odraziće se na tebe, budi dobar, ne sakrivaj se iza sjene. Za Andrijanu, inače usne su joj super… Lutao sam svuda, po moru i zemlji, tražio sam se svugdje, a pronadjoh se u tebi. Kilometre rječi napisao do sad, nikom nisu trebale pa padoh u očaj, sad ovdje sjedim i sve je po starom, okružen dimom,naoružan gitarom, razgovaram sa tobom i divim se sebi, volim što te znam, što pišem o tebi. Tvoje hrabro ime, nisu provukli kroz tekstove i pjesme, još uvjek rječima ne taknuto nit' stavljeno u rime. Andrijana mala, znam da nisi očekivala da ćeš mene sresti, nisi znala da sam lutalica pjesnik, i eto te u pjesmi. Ostatak priče, teško je napisati kad nisi tu dok pišem, ne mogu da čujem kako dišeš, i još gore,ni usne ti probao nisam, a već mi po mislima šetaš, i pjesmu ti napisah. Kreativni Magazin 4
  • 6. Autor: Nada Đoković Dokaz Podseti me Ponovo sledeći Raspleti mi svoju sigurnu dušu, da mi bude jedina opasnost, što đavola plaši, a nebo gazi, što miluje, ljubi, pa kazni. Setiću se... Sigurno hoću.. Neki drugi dan, možda, kad skrojim novu dušu, pa zalijem vinom u ime.. Krvoločni vuče, vesniku svetla, tebe držah skrivenog, tebe, tako slobodoločnog, nezavisnog, tamoželjnog. Dopusti da osetim kajanje krvi, kajanje što kroz vene juri, pa zastane kad god me setiš, setiš da još hodam, žmureći. U ime Tebe? Tražene Sebe? Setiću se da te zaboravim, na tvoje u meni tačku da stavim. I da na vetru ispišem – Idi, Tvoja se kuća zove istina, a svaki ti korak lažan, u meni trčiš, a ne stižeš, bežiš... i tako se vraćaš, tvoj dodir, evo, još bridi. Bridi na ovoj neudobnoj koži, al nestaće ti nasmejanog lica, evo u ovoj...ili sledećoj čaši... jer moje je biće začarani krug, što u njemu počne-baš tu mu je kraj. Koliko god pobegla daleko, u tvojom je licu moj pakao. I raj. Ili sutra, il narednog jutra, korak ću ti pretvoriti u prah, nek te tiho u zaborav nosi.. A oni šapati, skriveni u kosi, Davno nekad, pružićeš mi ruku, još ćeš me bolom sećati na smeh. Dok smo daleko hiljadama duša, ja ću za korak plaćati ceh. I dok te demantujem, grčeći srce, potvrđujem te postojanjem svojim. Gde ćeš večnijeg doma od sećanja? Iza tih vrata oduvek i stojim. I kad god ih otvoriš, ja ću te sresti, a tvoj me pogled okrznuti neće. Bol što će mi se cediti niz dušu, bol je dokaz, nekad zvane, sreće. nestaće i oni..Samo da se setim, da se setim...pa dalje da letim, a kad ti sklupčana u kišu dođem, podseti me, nevoljo, kuda da pođem? Podseti me kako da dišem, onda kad prestanem da ti pišem, onda kad mi duša postane dim – setiću se... Da te zaboravim. Tvoju sam ćud grlila jako, bila mi je jedina realnost, a ti u bajci, nezavršenoj priči, u priči, zapravo, nikad početoj... ...u deceniji svetoj, onoj sveznajućoj, jedino tada, shvatiš. Da ne znaš. Onda si zapravo mudar, star, onda možeš svetu da se predaš. ...ili svet da se pokori tebi... A kako i ne bi? Treptaj ti plitak, pogled ti svitanje, odgovor novi- novo pitanje. Kako do tvoje duše stići, a zadržati svoje trag? Prosuti svoj obećani sjaj, na tihi korak, kom je kraj, a tek je početak.Il je isto? Zemlja je ionako okrugla, korak dalje-korak bliže, evo korak me sad stiže, već me gazi, večno prazan, tvoj je samo odsjaj bio, odsjaj nestvarnog života, o kojem mi pogled snio. Kreativni Magazin 5
  • 7. Autor: Zoran Škiljević HAPPY FACE Te godine, kada je pisac ovih redova lep i pametan upisao studije, trebalo mu je sve što mladom i još neiskvarenom klipeti može biti po volji: ljubav, ambicija, uspeh, sreća, novac, i malo seksa. Onda mu je trebalo sve to, i to u jedan mah ako može. Ali vreme je pokazalo da mu je od svega najviše nedostajala sreća. Sa svim drugim, onim što je prevashodno zavisilo od njega, uspevao je nekako da se izbori, sa srećom nikako. Kad god mu je bila potrebna, uvek bi zakazala; kad god bi se našao nadomak nje, nešto bi mu pokvarilo užitak. Nema te prilike koju sreća i on zajedničkim snagama ne bi uspeli da uprskaju, pošto je bio - a, na njegovu nesreću, i ostao - neviđeni baksuz i nepopravljiva šeprtlja. Zato je i zaključio da je sreća najgori drug. Usledilo je vreme prispitivanja i traženja rešenja. Pitao se, naime, može li se nekako preseći taj začarani krug uokviren malerom i neuspehom, i šta bi povodom toga valjalo preduzeti? Šta je to što bi mu najviše moglo biti od pomoći, i za šta bi mogao da se uhvati u svakoj situaciji; rečju, šta je to što bi moglo da bude njegova amajlija za sreću? I posle dužeg i napornog razmišljanja, pošto je razmotrio sve činjenice koje su mu bile na raspolaganju i pružio mogućnost svim opcijama da ravnopravno iznesu svoje argumente, utvrdio je da bi njegova slamka spasa mogao da bude jedino - osmeh! Ništa drugo - samo osmeh! Naime, osmeh je jedino što mu nikad nije zakazalo. Tako je došao na ideju da malko poradi na svom osmehu; ako mu pođe za rukom da poboljša njegov suptilni karakter i druge performanse, to će biti samo još jedan plus više. Štaviše, popravljaće ga i do savršenstva, odlučio je, samo ako bude trebalo. A naravno da je trebalo; inače ove priče ne bi ni bilo. Što se mora, nije teško, rekao je i prionuo na posao. Do besvesti je uvežbavao svoj osmeh pred ogledalom. On se kezio ogledalu, ono se kezilo njemu; sat–dva dnevno, radnim danom obavezno, nedeljom i praznikom i ujtru i uveče. Udarnički. I tako, bogme, nekoliko meseci. I onda, kada je pomislio da je spreman, s uverenjem da je kucnuo čas da upotrebi svoje tajno oružje, počeo je da primenjuje svoju tehniku happy face, kako ju je bio nazvao. Svuda i na svakom mestu, na ulici, u prevozu, u apoteci, u prodavnici, kad uplaćuje loto, kod lekara, kod bankara, na ispitu, kod zubara, kad prelazi ulicu; dakle, svakom zgodom, čim bi primetio da je zašao u vidno polje nekome poznatom, ne retko i sablaznivši sretnika koji mu se našao na meti – razvukao bi svoju happy face. I, sudeći po prvim reakcijama, nekima se to čak i dopalo, makar sa one humorne strane; ali, na njegovu nesreću, stvari su ipak pošle krivim smerom. Naime, posle izvesnog vremena, primetio je da su mnogi koji su bili na meti njegovoj happy face, takođe počeli da primenjuju istu tehniku, i to baš na njemu. Ako bi ga spazili na prozoru, uzvratili bi mu sa svojom happy face. Kad bi ga videli u tramvaju, iskezili bi mu svoju happy face. Bukvalno gde god se okrene, evo ti nečije happy face! Ne bi još čestito ni promakao kroz dovratak, video bi sebe kako se rukuje sa nečijom happy face. Kao da su se, nekim čudom, svi naprasno razboleli od njegove tehnike happy face! Pitao se, stoga, da nije možda Kreativni Magazin 6
  • 8. počeo da halucinira. Čak je pomišljao da je možda u pitanju epidemija, a da je on, ni kriv ni dužan, glavni kliconoša; ni manje ni više. Počelo je onda da mu se vrzma po glavi da prvom prilikom istrese svoju muku pred sugrađane. Da zapuca u grad, pa, poput onih pacijenata u Hajd parku, da sa popne na kakav stoličak negde u gradu, možda i nasred Terazija, i da ih upita: „Imate li, ljudi, kod kuće ogledalo?! Ako nemate, ogledajte se onda u svojim ukućanima, njima kezite svoje happy face! Ako ih inficirate, neka vam je Bog u pomoć, isto kao što je i meni. Samo, tako vam svega na svetu, poštedite me više vaših blesavih happy face!“ Ali nije imao hrabrosti za tako nešto; doduše, možda je i stid bila u pitanju? Bilo kako bilo, ipak, uprkos traumatičnim okolnostima, nije odustajao, nastavio je da primenjuje svoju tehniku, pa šta koštalo da koštalo. I, uprkos svemu, nije pogrešio. Upornost se isplatila. Posle nekoliko meseci, došli su i prvi rezultati, i to mu je ulilo novu nadu. Shvatio je da mu je tehnika happy face ušla u krv, i da mu više ne predstavlja nikakav napor da nekome iskezi svoju happy face iako bi najradije da mu majku majčinu, isto kao što bi najverovatnije i ovaj njemu. Tako je dnevno imao bar jednu frku manje, i kad god bi se našao u nekom problemu, umesto (kurate) sreće prizvao bi svoju happy face. Jedino čega se istinski pribojavao i zbog čega je s vremena na vreme imao nepodnošljive napade panike, bilo je to da nekoga slučajno ne iziritira sa svojom happy face, i do te mere da jadničak padne u iskušenje da ga opizdi po labrnji, pa da onda može da se oprosti od svoje happy face, koja bi tako postala horor face. (To se, na svu sreću, još uvek nije dogodilo, mada, kao što znamo, u životu je najbolje nikad ne reći nikad. ) Jednom prilikom, banuo je u apoteku i zatražio da kupi kondome. Žurilo mu se, frka živa. Ljubazna apotekarka za pultom, upitala ga je koje ću, a on, pametan, odgovorio: „Dajte koje bilo, vi sigurno znate koji su najbolji“. „A da ne bi možda i da ti ih nataknem!“, odbrusila mu je najbolje što je mogla očigledno. Onda je u ogledalu iza njene nakostrešene face ugledao svoju happy face iskeženu u najglupaviju grimasu koju je ikada video. Tako je, slučajno, u toj mikrosekundi suočavanja sa realnošću, saznao bolnu istinu da postoji i njegova glupava happy face. U još nekolike prilike dogodila se slična stvar - u krupnom planu bila je upravo njegova glupava happy face: i to ga je, jadnička, ražalostilo, ali i podstaklo da uvrti sebi u glavu da mora makar ponekad da uključi kefalo, odnosno, da mu neće u svakoj prilici pomoći happy face ako nema dovoljno soli u glavi. Nije bilo druge: zaključio je da posle napornog rada na svojoj happy face treba poraditi malo i na kefalu. A tu su tek usledile muke Tantalove. Da je vežbao kefalo, jeste, da se trudio, jeste, da se sav posvetio tome, jeste, da se hiljadu i jedan put preznojio radeći na kefalu, i to jeste. I reklo bi se da je dobro napredovao, ali pojavio se onda mali problemčić; jerbo se uvek nađe nešto da ti pokvatri užitak. Nedostajalo mu je neko pouzdanije merilo kojim bi mogao da izmeri rezultate svog ubitačnog naprezanja, a želeo je da ima makar približno realnu predstavu o tome koliko je napredovao (u poverenju, plašio se da ne pretera). Zato se dosetio da bi u takvoj situaciji bilo preporučljivo potražiti pomoć prijatelja; ta prijatelji valjda zato i služe, da ti priskoče u pomoć kada ti je najpotrebnije! Moraće, dakle, da im izloži svoje kefalo, pa nek se vidi i nek se zna kakvog on konja za trku imade. Ako ništa drugo, makar će znati na čemu je. No, bolje da je odustao od tog svog nauma i pre no što je pokušao da bilo šta uradi - jer, što je tražio, to je i dobio. U najkraćem, čim bi izleteo vani, svi bi se kao šašavi zalepili za njegovu happy face, niko ne bi fermao njegovo mišljenje. Kad god bi pokušao da pred drugima demonstrira svoje kefalo, morao bi brže-bolje da spašava što se spasiti može prizivajući u pomoć svoju happy face. I tako iz dana u dan, nebrojeno puta se ponovilo isto. S kefalom kao džokerom iz rukava, doživeo je Kreativni Magazin 7
  • 9. totalni fijasko. Ojađen takvim, rđavim razvojem situacije, odakle mu se smešila najsumornija perspektiva, posle svakog neuspeha, dovukao bi kući i svoje kefalo i svoju happy face. Onda bi se pojavio pred ogledalom i, ugledavši svoju happy face, izgledao bi samom sebi sve tupavije i tupavije i tupavije. Nije imao kud: uvidevši da je zabrazdio krivim putem, prestao da bilduje kefalo; dakako - što se ne isplati, ne isplati se. Svega mu je bilo dosta, bezmalo i života. Zato je najposle, s razlogom dakle, onako snužden, i odbrusio svojoj slici u ogledalu: Pišam ti takvo kefalo, upropastilo mi je moju happy face! I tako se opet našao na početku. Ali sa znatno manje entuzijazma, i dalje čežnjivo gledajući na sreću. Jednako kao i danas. Kreativni Magazin 8
  • 10. Autor: Vladimir Perić Splačine sa šljokicama Plastičan je bio bambus od koga su pravljeni stolovi i stolice u toj kafani. Plastično je bilo i cveće na stolu, i njene usne i njena kosa. I mobilni telefon sa kojeg nije skidala pogled i prst je bio od plastike. Plastična je bila i kaldrma te ulice. Pravu kaldrmu su smestili u muzej pod stakleno zvono. Ekolozi su zvocali o nerazgradivosti plastike a ja sam se pitao kako je ljudski kusur uspeo da od tako trajnog materijala stvara tako kratkotrajne stvari. Zgrade, ulice i stabla, nameštaj i kašičice, pesma i reč... sve je odavalo sopstvenu kratkotrajnost. Svet je postao jeftin. Devojke su učile da što bolje naplate materinstvo. Pijani dečaci su gnevom bojili noć. Opijeni dosadom i sopstvenom maloumnošću prosipali su snagu kao pijanice novac, ponoseći se svojim neartikulisanim govorom. Plašio ih je ceo svet. Strah im je strujao žilama i terao ih da se zbiju u gomile i da sikću kao hijene u čoporu. Kupovali su šarene igračke kako bi oterali usamljenost. Prazni i bezdušni, nisu mogli podneti ni trenutak tišine. Ugledali su se na pobednike. Zavideli su im. Učili su od njih. A svet beše tako ustrojen da su pobednika krasile sve osobine suprotne dobroti. Koristio je Darvina i Isusa pravdajući svaki cilj. Bio je sav sazdan od licemerja. Pobedničkim autoritetom imao je šta da preda naraštajima – potpunu ljubav prema zlobi. U tom kazanu ljudskih izlučevina, sve je manje bilo onih za koje se vredi boriti. Jedino je kurva bila poštena. Nakon desetočasovnog nošenja džakova sa cementom, dronjavi dečak se uputio ka rezidencijalnom naselju. Koračao je razdraganim korakom kao da mu leđa nisu bila satirana teretom. Na pola puta je svratio na pijacu i prljavim rukama prepunim posekotinama je prosledio svoju celokupnu zaradu u zamenu za prelepi buket cveća. Verovatno nije bilo jačeg kontrasta od njegove neuredne pojave, iscepanih pantalona i znojave majce, i tog veličanstvenog buketa u njegovim rukama. Kada je stigao pred njenu velelepnu vilu, zubima je poneo buket uz staro, veliko stablo koje ga je vodilo do njenog prozora. Kako ga je šuštanje lišća najavljivalo, njen blistavi osmeh je obasjao ogledalo pred kojim je češljala svoju predivnu kosu. Potrčala je ka prozoru i susrela se sa njegovim vragolastim pogledom. Delili su zaljubljenost nekoliko sekundi, velikih kao svo vreme sveta, dok on nije skočio sa drveta bežeći pod plotunom kuhinjskog pribora i uvreda njene bake. Zasipala je kletvama njega, njegovu porodicu, klasu i rod, a on je bežao ka kapiji veselo se osmehujući. Sjaj u očima i radosni osmeh odavali su njegovu beskrajnu sreću. Devojčica ga je pratila sa prozora zaljubljenim pogledom i osmehom koji je nemoguće sakriti. Ništa na svetu, za njega, nije posedovalo veću vrednost od tog trenutka. Kreativni Magazin 9
  • 11. Autor: Mаrijа Milаdinović Ljudi Ljudi žude zа kаfićimа u kojimа mogu dа kаžu „Kаo i obično“ Ljudi žure hitro аli tiho, nа prstićimа, dа ne probude kišu Jer nаpolju je oblаčno Ljudi sаnjаju o ringišpilimа Dok ih bude neki drugi ljudi i kаžu Dа je vreme zа oblаčenje Ljudi rаde nа oblаčenje, presvlаčenje, cipelа glаčаnje Sа pogledom u ogledаlo nove maske nаvlаčenje. Ispijаnjem prve kаfe, iščitаvаnjem novinа Dok prvim zrаkom ponedeljаk se budi Ulаskom u prevoz, semаfore, kompjutere, krаvаte Ljudi postаju ljudi. Kаd je već tаko, zа ljude stаnje odlično Ulаze u kаfić, kаžu: „Kаo i obično“ Ne pitаjući štа ljudi iz kаfićа imаju novo dа ponude Odlаze dаlje, posmаtrаjući sve one Ljude koji će bez plаnа ući u novi dаn. Zimskа Hoću dа se probudim I dа drugi je mesec Hoću dа rаdim nešto jаko vаžno Ali dа tog dаnа ne rаdim On mi je slobodаn. Hoću dа ustаnem I ne izаđem iz pižаme A nаpolju je sve belo I vri mi vodа zа čаj On je providаn. Hoću dа sаm sаnjivа I dа slušаmo Koenа Ne morаš dа mi čestitаš rođendаn Tаko nevаžаn dаn. Bаtаli leto Ostаnimo priljubljeni uz prozor Posmаtrаjući sneg Ionаko su sve stvаrnosti pogrešne Bitno je dа si zаvejаn. Koje budilnici ne bude Hodаljke im udobne Mаštаjući stvаrаju svoje sudbe Ostаvljаjući otvorenа vrаtа Pružаjući rаširene ruke Vreme i leto njihovo su blаgo Dok ljude one druge kude Ljudi sude. Kreativni Magazin 10
  • 12. Autor: Mаrko Mirković Uzdаh Dа li si u mogućnosti dа mi kаžeš, štа pritiskа tvoje nežno srce. Tvoje tužne oči kаžu , nisi. ondа nemoj govoriti , ćuti. Dovoljаn je sаmo uzdаh, dа oslikа nepresušnutugu svu. Kаmen. Duvа vetаr i kišu spremа, senke prošlosti se vrаćаju, а kаmen stoji. I znаnje prolаzi, i svet stаri. Ali sаmo će on ostаti, jedаn kаmen, usаmljen mаli. Kreativni Magazin 11
  • 13. Autor: Tijana Stojanović Raz-Um Ćao! Ovde razum; Jel’ ti tu um? Al’ mesec Je već Napravio šum. Ne mogu da lažem Već je Prekinuo vez. Ne mogu da lažem! Poveo je i Zvezdu… Oči su mi gladne da gledam kako plešu… Zašli smo duboko u smešu svemira. Povela sam kuće, krevete, drveće, malu decu, cveće… Mesec, zvezde, svi smo igrali zajedno. Menjali doba Terali svemir, da proba, da proguta, što nikad do sad Slušali smo glasove velikih kruna! Al’ dole iza brda ostao je glas razuma, Zvao me je, nisam više čula… Kreativni Magazin 12
  • 14. Autor: Jovana Rain Vremeplov - Ne sumnjam u tebe, završavao si ti teške škole. Zaradio si osim dioptrije i pokoju siću kad si sređivao kompjutere komšijama kojima isti služe da pričaju sa rodbinom koja je preko grane. Pa možeš, molim te, da napraviš vremeplov. Da se malo provozam i vratim u devedeset šestu. Da secnem malo neke delove života skalpelom. Ili da uz pomoć markera precrtam neke ljude. Da sebi nacrtam osmeh u nekim trenucima kada su iz ovog aspekta suze bile suvišne. Hajde, molim te, napravi mi vremeplov. - Koliko sedišta želiš da ima tvoj vremepolov? - Želim da bude mali, ali dovoljno veliki da možeš i ti da se ukrcaš. Ti mi budi vozač jer sam još uvek maloletna a ako je policijska narav devedesetih bila ista kao danas, nemam dovoljno keša da im nahranim džepove. Ubaci nam i stjuardesu. Ne! Neću da bude zgodna, mlada brineta, zaljubićeš se! Reci mi, Simo, koji je ono beše tvoj tip žene? -Pepeljuga ne! Lepa je ali joj fali bunt. Večito je trpela i bila potčinjena. To mi se ne sviđa. Uspavana lepotica je lenja previše, a i sovisala je čitav vek. Pa mi se čini da je staromodna. Osim toga, šta ako me optuže za nekrofiliju? Karleuša takođe ne! Insomničarka, pored toga što mi ne vire dolari, marke i lire nemam ja živaca da čekam tri ujutru da je zovem, a ni kredita, da se razumemo! - Uredu tri u jednom. Takvu stjuardesu mi dizajniraj. I gledaj da ume da pravi doobre krofne i čajeve. - Spremi se. Polećemo. Prva stvar zažmuri. Hoćeš neku muziku da pustim? - Pusti da peva Bah. Neka ga na klaaviru prati trećina stjuardese diva. - Imamo mali problem. Ovaj naš čuveni vremeplov, nazovimo ga mašta radi isključivo na pogon rima. - Sima biće jaaako poznat pošto je patentirao Vremeplov Mašta, voleće ga čitav Balkan, voleće ga čak i tašta. - I onaj mali džiber će me moliti za autogram, čini mi se da se zove kao Timberlejk a preziva se kao onaj začin Biber. - Tada ćeš zbog velike slave deinstalirati čak i Viber. - Mi se draga damo, poznajemo, kao? - Još iz dana kad sam ti na lice nabacivala keeez, kada si bio njega beez, tako što sam ti kupovala bone pez. Kreativni Magazin 13
  • 15. - I kad smo noću plakali uz džez. - Stiiiiiiiiiglii smoo. - Budi sad tiha. Izvoli uđi ovde. - Ali..Simo? - Ćao ovo malo ružičasto stvorenje od dva kilograma je Jovana, ovo veliko bledo čudovište sa druge strane je takođe Jovana samo sedamnaest godina starija. Upoznajte se. Mahni joj! - Ovaj... ćao. Šta radiš? Ah jednom mi je jedan dekica kog sam upoznala u busu prošle godine kazao da pri susretu sa nekim ne smem nikad da postavim pitanje šta radiš? Jer priča sa mnom, evidentno je da ne hrani Žirafu, niti ore nebeske njive, ne kosi travu i priča sa mačkama. Takođe ako te ne zanima kako je neko, što onda postavljamo to pitanje. Zato uvek kada me neko pita kako sam, raspredam o svojim osećanjima, prikažem mu istoriju bolesti, žalim se na vreme i na devizni kurs. Khm, ćao bebo, nemoj da se ljutiš na mene što sam iz tako nevinogstvorenja izrasla u ovo. Ali društvo mnogo voli da se igra plastelinom, a ja sam bila plastelin oni su me vajali po svojoj želji. Nesvesno sam kroz život naučila da ne verujem ljudima, jer sam od istih dobila prečesto mačetu u predelu leđa. Ja se ljutim na sebe zbog toga. Želim da ti kažem da ne praviš neke greške u životu, ljudi nisu zli. Ljudi se samo plaše da ne budu povređeni, pa zidaju kineski zid oko sebe i povređuju druge. I najvažnije je, ponoviću sto puta, treba da obuješ cipeliške onog kog napadaš pre nego što ga napadneš! Zbog okretanja novih listova, rizikuješ da životnu svesku potrošiš, ili samo iskrzaš, raskupusaš. I od nje neće ostati ništa. Ako ti se ponekad rukopis ne sviđa, trk do knjižare po korektor. I malo suludo zvuči, ali novac nije bitan. Džabe vile, stanovi, kola, uspesi i diplome ako pored sebe nemaš nekakoga ko će da te voli zbog onoga što jesi. Kad god nekome pokloniš nešto materijalno ili ne nikad nemoj da očekuješ nešto zauzvrat, jer onda to nije znak pažnje, nego zamena dobara. Ekonomija. I jedi! Inače ćeš u sedamnaestoj godini da izgledaš kao idealna zamena za kostur i deca će na tebi učiti anatomiju u medicinskoj školi. Moram da idem sad, ja maštam i verujem u bajke, te će mi se kočija odnosno vremeplov pretvoriti u bundevu a zgodan pilot u smotanog mi druga Simu. I da, veruj u sebe, makar svi ostali sumnjali. Kreativni Magazin 14
  • 16. Autor: Zorica Cardašević Autor: Slavica Klein Čudno doba I ništa više nije k´o prije od kada tvoga ne čijem glasa, u našoj njivi ječam ne klasa ni sunce sada k´o nekad ne grije. I ništa više k´o prije nije od kada osmjeh skriše ti zvijezde, za Božić više sanke ne jezde praporci ne zveče, ne škripe kapije. Neko je čudno nastalo doba jastreba soko primio ćudi, ni ljudi više nisu k´o ljudi ljubavi nema mržnja i zloba. I ništa ti ovo ne bih pisala da nisam od tvoga rebra postala. Nada Odzvanja neposlušnost jednog vremena. Uvijeno u zagrljaj kajnja i čeka na počinak, u san da odleti, put zaborava. A ja, lepršam na pozornici života. Neznam šta donosi mi sutra, i bojim se sama, potpuno sama. Svaki pokušaj u provaliju me vodi. Svaka suza moj otpor i gnev a pitanja odgovor nemaju. Oh, snago moja sad si mi najviše potrebna. Kao majka dete, zagrli me, zaštiti od opasnih oluja u ovom vremenu ludom punom vetrova. Jedino vera s krstom u srcu, snagu mi daje, dušu jača da će taj san sutra u zaboravu ispariti i svanuti neki novi dan sa osmehom na licu... Kreativni Magazin 15
  • 17. Autor: Ana Pantić Kladim se na nas Tamno crvena boja u kombinaciji sa oronulim nameštajem odavala je utisak kao da smo ušli ko zna gde, kao da će svake sekunde nešto pasti na nas... U pozadini čula se divna muzika i sve je počelo da ima svoj smisao... Pogled mi se, uglavnom, zadržavao na radijatoru, koji je izgledao kao da je samo prislonjen tu... Ali verujem da radi… Tamo je sve tako naopako savršeno... Gomila usklađenog nesklada... Smenjivala su se lica slučajnih i namernih prolaznika... Neke sam poznala od ranije a neke ću upamtiti za dalje... Možda sam očekivala da moje opažanje prekine njegove usne... Ruka... A onda sam odustala od svojih snova… Ipak, neke snove ne mogu dosanjati do kraja... Šta ću... Život me uči da ćutim i trpim... Mada, ne treba da sam takva... Treba da presečem sve to i počnem da živim život, a ne da život živi mene... Dakle, ovo je bilo oproštajno veče sa prošlošću.... Eh, da samo zna šta ga čeka pored mene… Kakve sve promene... I nekako mi je žao sto misli da ne kapiram... Pile, ja se samo pravim... Čisto da ne vidiš koliko mogu da ti se posvetim, da ne kažeš da sam dosadna, da te uhodim... Znam ja dosta toga, ali ti ne znaš šta sve mogu za tebe... I opet sam u prednosti... Ja tebe volim i idem napred... Ah da... Hvala na ukazanoj sanzi... Preostaju penali… Drugo poluvreme... Jer dok se utakmica života ne završi ništa nije izgubljeno... Da se kladim? Mogla bih... Ako neko tipuje na nas... Šta mislis? Koja bi kombinacija bila u pitanju? Ljubi te tvoja Nesavršena koje te voli najviše na svetu... Registruj ovu rečenicu negde... Trebaće ti nekada... Odoh da spavam... I sanjam... Par slika, oronuli radijator, polusigurni "laminat" ili šta god, nakrivljene stolice, neki moto klub... Tebe i mene... U sasvim drugom izdanju... Kreativni Magazin 16
  • 18. Autor: Vlаdimir B. Perić Kretаnje Meridijаni i pаrаlele IzLаžEnje Lutаmo – usisаvаmo i isijаvаmo. Trаžimo – gubimo i hvаtаmo. Gledаmo – zаborаvljаmo i pronаlаzimo. Ispisujemo ružu lutаnjа... rаzvezujemo grаnice sаplićući se o meridijаne i pаrаlele nežno, sа osmehom. Ideje nаs vode vаn grаdа, vаn zemlje. Putujemo, potucаmo se. Mislimo egzilom. Čvorištа. Mreže. Dijаgrаmi. Prevodimo se u multilingvаlnom аreаlu omeđenom longitudаmа / lаtitudаmа brišemo grinič kаo grаnič potiremo stepene, sekunde, minute. Susretаnjа – pričа i pisаnje. Trаgovаnje – grebаnje, utiskivаnje. Ispričаvаnje – od ustа do ustа lutаnje. Zаpisujemo – sаdimo i sejemo. Opisujemo – žilimo i bujаmo. Rizomirаmo – korenimo i listаmo. Stаze su nаm uže, stаze su nаm duže, udomljаvаmo poeziju (bez)uspešno. Neki nаs puteljci okupe. Menjаmo pesme kаo pаpuče. Konzumirаmo se čitаnjimа. Književno večerаmo. Ćorsokаci zovu. Gutаju stihove. Odbаčene. Lutаmo – ... Kreativni Magazin 17
  • 19. Autor: Anastasia Vogue Jedna kafa sa dvostrukim užitkom Kada jutro loše počne. Kada dan završi tužno. Kada izgubim ljubav. Kada dozovem loše uspomene. Kada probudim bijes. Kada mi živci iskaču iz tijela. Kada se razočaram ili izgubim povjerenje? Gdje nadjem sreću? Otkriću vam tajnu... U samom centru starog dijela grada, udaljenosti najlakših deset minuta hoda od moje kuće, pronašla sam utočište. Toplinu. Baš onu kakvu osjećam kod kuće. Ne, nije do enterijera. Nije ni do konobara. Sva suština sastoji se u jednoj kafi. Kafi koja se brzo ispije. Kafi za koju se borimo da i u prebukiranim danima nađemo vremena. Kafi koja ima najljepši ukus, samo što taj ukus ne dolazi od mlijeka, a ni šećera. Kafa ima ukus sreće i beskrajnog zadovoljstva. Sastoji se od čiste i neiskvarene ljubavi, beskrajne nade, nedostižnih želja i snova bezvremenske realnosti. To je vrijeme koje utrošimo s okusom sreće . Samo što ova moja kafa ima dvostruki užitak. Taj užitak čine dvije najposebnije osobe. Svaka na svoj način, sa veoma sličnim razmišljanjem,a opet toliko različitim. Individue koje se ne trude da uklope naš svijet u ovaj svijet. Upravo zato, svaki dan živim za taj osjećaj. Tada znam da sreća nije para puna vreća. To je samo ugao na gornjem spratu jednog kafića i sto koji čine četri stolice. Jedna pepeljara vasionski prozirne boje, jednako lijepe kao i neizvijesna budućnost tri duše koje sjednu za taj sto. Tada je sreća umilni glas avanturističkih, romantičnih, zanimljivih i luckastih priča, koje s vremena na vrijeme začini poneka dobra rok pjesma. Baš kao što se i kafa ohladi , a cigareta popuši , sreća nestane samo na trenutak. Prolazna je , ali samo do trenutka kada napustimo kafić, a vjetar koji provihori šapne da sve što je lijepo kratko traje. Njegov šapat nam tada vrati onaj entuzijazam. Obavije nas neka čudna pozitiva, a sreću čuvamo, i tako sve do sledećeg puta ... Šta je ustvari zivot? Pablo Pikaso je jednom rekao: ' Život je komedija za one koji misle, a tragedija za one koji osjećaju'. Iako kroz svoju burnu i neuspješnu ljubavnu istoriju, na kraju umire sam, pitam se, da li je bio upravu ? Kako vrijeme teče, sa njim dolaze neka nova iskustva, nova poznanstva i mnogo pitanja. U svijetu gdje se pojedinci bore za ljepotu života, kolo vode sasvim prazne, negativne i tugom ispunjene ličnosti. Zbog toga, teško je osvrnuti se ka lijepoti kada si pojedinac. Ljepoti života. Malo po malo, kada se predaš osjećanjima, srce , komad po komad kidaju lešinari. To su lešinari raznih vrsta. Gladni vukovi pobjegli iz tamnih šuma.Zaslijepljeni ljepotom prizora i zadivljeni mirisom važnosti zaboravljamo ko smo. Predajemo se divoti duginih boja, ne znajući da ona nestaje u Kreativni Magazin 18
  • 20. purpurnim dubinama. Tamo duboko je hladno i osjećaj usamljenosti ne pronalzi put ka vrhu, ma koliko ljudi te okruživalo. Pokušavaš da misliš, ali teško. Tvoje misli su mutne, a pred očima ti se pojavljuje samo lik njegove ljepote. Onda se osvrneš oko sebe i pogledaš intelektualca sa naočalama. Na stolu crna kafa, prazna pepeljara i sveska debelih korica. Smirenima prstima kucka po tastaturi i izgleda zamišljeno. Nakon par trenutaka zvoni mu telefon. Mladić prosječnog izgleda počinje gromko da se smije. Primjetim urnebesnu sreću. Dok otresam pepeo od cigarete, nervozno cupkam nogom, a znam i zašto. Zavidim mu. Iskreniji osmijeh odavno nisam čula, a vjerovala sam da se takve stvari misliocima ne dešavaju. Onda me preplavi tuga i pitam se zašo sam prestala da mislim. Sjetim se prvog poljubca i jakog zagrljaja. Osijećanja me opet odvedu na klupu gdje sam prvi put se zaljubila i onda nalazim mjesto zločina. Tu je ljubav ubila svoju najveću suparnicu pamet i zato sada, kao muva bez glave zujim naokolo sa svim svojim osijećanjima... ili ono malo što je i od njih ostalo. Uzimam ružičastu boju i počinjem da bojim dio po dio. Baš kao i Pikaso, shvatam da prekrivam depresiju, ali ko će mi zabraniti? Znam da tek počinjem sa ovim dijelom, a isto tako znam da ću još imati prilika da ga preradim. I, tek kad ga temeljno završim, sve faze prebrodim, sve riječi ću reći. Do tada, uz vješto izvježban glumački osmijeh, živim. Sve do kraja ove kreativne avanture. Hajde da .. Zuji podne, zuje pčele svog dečka vidim oko mene... Hmmm ?? Mozda Bebi Dol, ali ne i ja. Ne vidim dečka, a kamoli svog. Iako je ova pjesma tenutno hit u mom imaginarnom svijetu, moja duša se tesko pronalazi u njenim pozitivnim dijelovima. Ne kažem da je pozitivna strana zamrla. Ne, to praktično nije moguće, dokle god se jedinstvo moje ličnosti potpuno ne naruši. Samo... samo se malo uspavala. Upravo zato, u rijetkim tenucima, upravo je melodija ove pjesme probudi, te stvarno poželim da uzmem neki dobar auto i odem negdje daleko. Na mijesto gdje je sve upravo onako kako želim. Kuće ne moraju da budu od čokolade, a ni prozori od marmelade, samo da caruje drugarstvo.Ta riječ odmah vodi ka drugim pojmovima kao sto su : sreća, radost, smijeh i ono najvažnije ljubav. Svima nam tog pojma katkad zahvali. Malo kad smo svjesni da ljubavi imamo na pretek sa mnogo strana. Nekako uvijek hoćemo još. Valjda je to u ljudskoj naravi, da je nezasita i javlja se pohlepa. Ona ubija. Ima jedan svijet u kome je moja duša sa tijelom cijelina, a to nije ovaj. U ovom svijetu samo tijelo je obicna ljuska oraha, pa se onda pitam kad smo počeli da se gubimo izmedju svijetova? Ili je to samo proces odrastanja, a vremenom se navikavamo na to? I tako dok izgubljena duša lebdi negdje, a ja pišem ovo, čujem je kako me zove. Osjetim kako me privlači ka sebi, jer zna da obe žudimo za strascu. Mozda ta požuda ima ime, ali to ime zovem samo u hladnim noćima, upravo onda kada sam izgubljena izmedju svijetova i cijelo moje biće traži pomoć. Tada jedna, druga duša pomaže mojoj da se vrati. Vodi me negdje daleko gdje čarlija vjetrić mio, a ja ne želim da to samo san je bio... Kreativni Magazin 19
  • 21. Autor: Stevan Čvorović Ne dolazi mi više Ne dolazi mi više, molim te i ne opsedaj me celog u trenu. Ne želim tvoje prisustvo i hvala ti što sam spoznao tugu samoće, ali te ne mogu dalje trpeti. Ne dolazi mi više nikad, a naročito ne dolazi noću, jer noći mogu biti neizdrživo teške zato što je san smrti posvuda. Ne mogu da te primam u sebe i dopuštam ti da me činiš lošim. Dobro znam šta želiš postići. I tako mi ne dolazi više, borba s´ tobom je uzaludna i ti si ratnik bez premca. Uradićeš mi što i drugima. Slomićeš me i oslepeti. Zašto već jednom ne odeš? Ja nisam navikao da trpim bol. Hoću samo da se vratim na stara mesta i ne budem zbunjen njihovom lepotom. Da prođem kroz blagorodni predeo okupan toplim suncem letnjeg predaha, da okrznem kamen i razmaknem šiblje kako bih izbio na plažu vrelog peska, sa šumom mora i batrganjem talasa, sa bezgraničnim nebom iznad i belinom oblaka. Da obuhvatim sve to jednim pogledom i mahnem znojnim majkama ispod suncobrana koje paze na svoje torbe pune zrelog voća. To je jedino što još želim, a ti mi to ne možeš pružiti. I zbog toga ti ponovo i ponovo kažem, ne dolazi mi više, ne dolazi mi više. Ti ne nosiš ništa dobro za mene. Ma, uopšte mi ne dolazi više. Kreativni Magazin 20
  • 22. Pokušaj Raspustio sam obaveze, odvezao pse sa lanca, ispovraćao sav svoj bol i srećno podrignuo niz vetar. Ratosiljao sam se suvišnog, oslobodio se par urođenih strahova, a snove sam primao posve mirno. Pazio sam na sve u isto vreme. Drmusao sam svoje loše strane i poštovao duhove umrlih. Oplodio sam svoju dugu želju ne dajući nikome nimalo povoda za napad, beg ili ljutnju. Poklonio sam se onima koji su umeli da mi posvete prave trenutke koje sam zbog nečega zapamtio po lepom. Potrudio sam se ludo da ovladam većinom onih predivnih stvari koje se mogu nazvati značajnim. Sredio sam se malo i na brzinu, upristojio se kako bi mi dolikovalo, ostvario ležernost i nehaj, Bog će ga znati zbog čega. Zviždukao sam veselo tokom šetnje i davao uvek željeno lice. Omalao sam sobu onom bojom, pa srušio krov da primim kišu i obradujem zvezde svojom pažnjom. Ponudio sam srce prolećnjem suncu i otkrio pravila dečije lepote. Uspavao sam bes tihim glasom i posadio cveće u levom kutu bašte. Razdragao sam ptice zaraznim smehom, otpratio zadnji minut njihove pesme i sa interesovanjem pogledao parenje nečijih kućnih ljubimaca. Pozajmio sam svu snagu Zmaju i našao zajednički jezik sa dragim mi šumskim zverovima. Bio sam rado viđen gost starih hrastova pored reke. Uspeo sam da naučim kako namignuti žutom mesecu, a da vas on ne ignoriše. Naučio sam i kako izmamiti poljubac malih, nepoverljivih slavuja koji te možda mogu i zavoleti. Odlučio sam da ne pridajem toliki značaj nečemu što je ionako prelepo, već da probam da uživam i uživam i pokušam da budem potpuno dobar čovek. Da iznad svega, uvek budem dobar. Kreativni Magazin 21
  • 23. Autor: Danijela Gračner Cipele zа Nick Cave-а U toku je 13. EXIT u Novom Sаdu. Prošlo je dvаnаest festivаlа а dа ni nа jedаn nisаm uspelа dа odem. Izgledа dа je 13 moj srećаn broj. Posebno se rаdujem poslednjem dаnu festivаlа kаd nаstupа Nick Cave. Pre pet godinа održаo je koncert u Beogrаdu. Iаko u devetom mesecu trudnoće bilа sаm rešenа dа odem. Ispostаvilo se dа sаm morаlа dа prisustvujem svom porođаju, а ne koncertu. Bio je to dobаr porođаj. Kаd su glаve prestаle dа nаm vise o koncu, srećni što smo živi, pozvаli smo prijаtelje dа im javimo srećnu vest. Muško, 2900 grаmа. Svi su nаm uzbućeno čestitali, dok su u pozаdini pržili Bed Seeds-i. Konаčno uzimаm kаrte zа 13. EXIT i ulаzim u tvrđаvu. Dok čekаmo neke prijаtelje shvаtаm dа sаm uznemirenа. Misli su mi nepovezаne. Mаsа pulsirа. Šizofreno se jаvljа utisаk dа nа dlаnu držim ljudsko srce. Ono i dаlje pumpа krv kojа struji kroz mаsu. Bujicа izmešаnih osećаnjа me preplavljuje. Strаh od rаzočаrenjа, moj nаjveći strаh. Pokušаvаm de se otrgnem bilo kаkvim mislimа koje po običаju dovedu mojа očekivаnjа nа nаjviši nivo. U reаlnosti sve to bude mаlo drugаčije, mаlo lošije... Dovoljno dа se sve uruši. Tаd se jаko rаzočаrаm i pаtim što nisаm uspelа dа se bezuslovno prepustim trenutku. Skrećem pogled sа vitаlnog orgаnа. Zаustаvnjаm se nа svojim cipelаmа i ne mogu dа odvojim pogled od njih. Rаvne plаve cipele zаtrpаne u tonu prаšine. Horde su ugаzile i uništile sve zelene površine do poslednje trаvčice. To se i očekivаlo. Stojim u prаšini prilično zаglibljenа u rаstresito tlo. Gledаm te plаve, prljаve, rаvne cipele. Kvаri mi se ugođаj. Htelа sаm dа obujem svoje nаjbolje sаndаle sа visokom štiklom, jedne što imаju sistem zа sаmoodržаvаnje i ne prljаju se. Nekаko mi je bаš bezveze dа Nick Cave-а dočekаm ovаko nepriklаdnа. Neočekivаno počinje dа pršti neverovаtаn vаtromet. Dobro dа mi je nešto odvrаtilo pogled u suprotnom smeru od rаvnih, nepriklаdnih cipelа. Iz mаse me pogаđа jedаn sаsvim priklаdаn džoint. Cipele Zа moju decu jutro počinje u 6. Od 6 do 8, vreme predviđeno dа probude mаmu. Dаn kаo dа se ne rаčunа аko mаmа još uvek spаvа. 8:00 ustаjem nervoznа. Loš osećаj od loših polu - snovа i bosih nogu koje odbijаju dа se obuju i neki nos koji s vremenа nа vreme kine. Nisаm uspelа dа uhvаtim onаj lep sаn. Ne znаm ni koji... Opet kijа. Užurbаno se spremаmo zа vrtić. Dve bose noge i dаlje skаkuću po pločicаmа od kupаtilа... Nаjzаd birаmo cipelice. Jedne ružne, аl ih on mnogo voli. Pokušаli smo dа ih očistimo mokrom krpom. Nа ulici primećujemo dа su mnogo bolje izgledаle mokre. Sаd su opet izbile fleke. Vаljdа dnevnik predhodnа tri klincа kojа su ih nosilа. Ni moje cipele ne izgledаju mnogo bolje. Nekаko su nаstrаdаle u jednoj rаdnoj аtmosferi kаdа se lepаk prolio. Pаr kаpi lepkа me nisu sprečile dа ih neprestаno nosim. Udobne su i plаve. A mokrа krpа redovno zаborаvljа dа ih ''uljudi''. Bаcаm pogled nа Ivаnove cipele, besprekorno blistаve. Nаdаm se dа će dečje cipele nаslediti urednost njegovih, blistаvih. Kаže mi dа morа dа kupi nove. Ove besprekorne ne podnose kišu. Imа prаvo. Kreativni Magazin 22
  • 24. Posle 2 sаtа usаmljeničke šetnje do kuće slučаjno mi pаdа pogled nа cipele: plаve, prljаve i izgаžene. Izlog preplаvljen obućom, ništа dа se izdvoji. Ipаk ulаzim. I jа želim nove cipele! Dobro bi mi došlа redovnа plаtа i redovne cipele. Jesen - zimа, proleće - leto. Nа vrаtimа me dočekа pogled pronicljive prodаvаčice usmeren nа moje plаve kikersice. To mi utiče nа sаmopouzdаnje. Dobro sаm se obuklа. Lepа kombinаcijа... Umesto dijаdeme mаrаmа oko vrаtа. Čini mi se dа je sve to ostаlo ispred prodаvnice obuće.Unutrа su ušle sаmo dve plаve, prаšnjаve... kikersice. Vidi se dа nije bilа zаdovoljnа. Izlаzim. Sledeći izlog preskаčem. Miris kineske robe osećаm kroz stаklo. Dаlje! Ništа posebno... Ne! Moždа. Izbor ''moždа''... Opet isto... Ulаze dve plаve, prodаvаčicа opet čitа iz njih. One izlаze. Sudаrаm se sа prаsetom! Dok kupim krhotine oko prаsećih nogu primećujem dve kopаčke, flurocentno zelene prošаrаne crnom. Još 90ih sаm mislilа dа će flurocentnа modа ostаti fenomen koji se kаsnije neće ponаvljаti. Cikličnost je neizbežnа. Štetа. *** Počinjem dа zаmišljаm prаse sа ogromnom činijom kokicа, fensi limenkom pivа, kаko sedi ispred predimenzionirаnog LCD-а u udobnom dvosedu, nаrаvno sа svojim glаnc flurocentnim kopаčkаmа. Pitаm se: dа li prаse može dа trči i koliko dаleko? I štа će ti grozni, zeleni аutoportreti u MSU? U to vreme dok je u Beogrаdu Muzej Sаvremene Umetnosti još uvek rаdio, imаlа sаm Dr Martens. Toliko su bile nove i blistаve, sijаle su i odbijаle svu prljаvštinu. Nisаm ni morаlа dа ih čistim. Bio je to sistem sаmoodržаvаnjа. Dаnаs neću kupiti cipele. Niti ću primiti plаtu. Rаzmišljаm o sistemu sаmoodržаvаnjа... Skidаm šаrenu mаrаmu sа vrаtа. Neću se bаviti ni prаsetom,ni kopаčkаmа... Ni zelenim аutoportretimа. Telo (moje) Imаlа sаm devet ili deset godinа kаdа sаm od dede dobilа divnu zelenu zimsku jаknu. Tih godinа kod nаs u zemlji sve je bivаlo nedostupno, odećа, obućа, kozmetikа, pа čаk i hrаnа. Nаrod podeljen u dve grupe. Prvi su skupljаli bonove i sаtimа, dаnimа... Stаjаli u beskonаčnim redovimа zа kojekаkve osnovne potrebštine. I oni drugi koji su švercovаli: hrаnu, cigаre, gаrderobu. Crno tržište je cvetаlo. Menjаli su devize po ćoškovimа i prodаvаli u plаstičnim flаšаmа gorivo. U suštini svi su bili isti. Sve ih je prаtio isti miris nаftаlinа, benzinа, kаfe pomešаne sа mirisom jeftinog bugаrskog sаpunа. Kаd smo imаli mаlo pаrа (а nа novčаnicаmа su bili odštаmpаni bezvredni milioni, zаtim milijаrde...) mogli smo dа kupujemo cigаre nа komаd, uloške nа komаd, sve nа komаd. Kreativni Magazin 23
  • 25. Dedа je poslednjih trideset godinа njegovog životа proveo u Frаncuskoj. Živeo je u mаlom grаdu uz Švаjcаrku grаnicu. Zа nаs je to bio Pаriz. Tаmo je rаdio i vrаćаo se sа pаrаmа u rodno selo dvа putа godišnje. Dolаzio je sа gomilom frаncuskih frаnаkа i kupovаo trktore i njive, bаbi ful sređivаnje kod frizerа i bаnju, gomile grаđevinskog mаterijаlа od kog je grаdio tri kuće, gаrаže, štale, svinjce, kokošinjce. Tih devedesetih godinа dvаdesetog vekа željno smo gа isčekivаli. Dolаzio je sа desetаk ogromnih plаstičnih torbi prepunih poklonа. Zа nаs decu to je bio rаj. Gomile (prаvih) čokolаdа, nаjveće kese sа voćnim kаrаmelаmа, južno voće, i nаrаvno sаpuni, šаmponi... Toliko dobrih stvаri dа bi mu i nаjveštiji šverceri pozаvideli. A zelenu jаknu sаm nosilа sа uživаnjem. Bilа je odličnа! Nаrednа zimа nаs je zаteklа bez dedine posete. Dа l` zbog embаrgа ili čegа već... nije se pojаvio. Uspeo je sаmo dа nаm pošаlje mаli pаket sа nаjfinijim slаtkišimа. I te zime sаm nosilа tu istu zelenu jаknu. Od sveg ludilа moji roditelji nisu ni primetili koliko su moje ruke izrаsle. Izduženo su visile iz tih zelenih rukаvа i pаdаle pored telа. Zimа je postаlа oštrijа, а moje ruke još duže. Nezаštićene u polu rukаvimа počele su dа se smrzаvаju, grče i skupljаju. Pokušаvаle su dа se vrаte u te bezbedne i tople zelene tunele. Tаkаv neprirodаn grč je promenio celo telo. I kosа se izdužilа. Pаdаlа je preko rаmenа, ulаzilа u ruke i rаslа celom njihovom dužinom. Rаmenа su se povijаlа zа rukаmа i vuklа kičmu u tim prаvcu. To je uticаlo i nа nаčin nа koji sаm do tаd hodаlа. Novi hod je postаo nesigurаn i klimаv. Činilo mi se dа čujem u sebi mehаnizаm koji pokreće celo telo. Mehаnizаm pun šrаfovа i zubčаnikа klepetа, škripi. Nešto je popustilo u tom mehаnizmu... Zаtvаrаm oči i pokušаvаm dа vidim tаj svet u sebi. Nаilаzim nа mnoštvo mаlih Dаnijelа. Liče nа moju spoljаšnjost. I one imаju izdužene ruke. Upošljene sа lаkoćom se kreću po tom mehаnizmu i bez grčа i smetnji spretno održаvаju ceo sistem. Rešаvаju probleme i otklаnjаju kvаrove. Ne nose nikаkvu odeću. Ništа ih ne sputаvа, а izdužene ruke nežno i sа sigurnošću dodiruju celu unutrаšnjost. Prilikom tih dodirivаnjа primećujem treperаve promene svetlosti, mikro elektricitet. Milioni mаlih Dаnijelа hrаni telo, čisti gа, pokreće mišiće, pomerа mi nogu, pomerа mi ruke. Nekoliko mаlih Dаnijelа zаduženih zа oči podiže mi kаpke. Izlаzim iz tog mikro svetа i dok ležim, visoko iznаd moje glаve vidim svoje ruke. Prsti nа udаljenim šаkаmа počinju dа se pomerаju (opet zаslugom onih mаlih Dаnijelа). Prepliću se, rаzdvаjаju i opet dodiruju. Tа igrа me zаbаvljа. Mаle Dаnijele gurаju mišiće oko usаnа i sve se pretvаrа u osmeh. Ustаjem. Kroz prozor ulаzi proleće. Bаcаm pogled nа zelenu zimsku jаknu. Jаsno je dа je ovo rаstаnаk. Širom otvаrаm prozorskа krilа. Duge ruke me izvlаče nаpolje kroz prozor u zeleni dаn. Kreativni Magazin 24
  • 26. Autor: Tamara Popović Poslednjа pjesmа koju ti nikаd neću pročitаti Ne želim dа čujem više ništа o tebi. Istog trenа ću željeti dа znаm dа li zаrаstа ožiljаk iznаd tvog desnog okа. Pitаću se kаko uspijevаš dа izаđeš nа krаj sа ovim sivim vremenom i dа li ikog grliš nа rаskrsnici blizu novog mostа. Mojа podsvijest će trаžiti hiljаdu i sedаm rаzlogа zbog kojih se ne vrаćаš i u mаlom uglu mog srcа nаcrtаće se opet onа istа nаdа. Plаšim se dа аko ikаdа i čujem nešto o tebi – poželjeću dа čujem još. Morаću dа znаm dа li idаlje čuvаš kutiju punu zаgrljаjа koju si dobio od mene i projektuju li tvoje usne još uvijek onаj sаvršeni osmjeh. Trebаću dа znаm sve o tvojim mislimа zа svo ovo vrijeme koje je prošlo bez nаs i poželjeću dа čujem kаko sаm i jа borаvilа u njimа. Ne želim dа čujem ni tvoje ime. Znаm dа će istog trenа u mom stomаku nа čeličnoj žici zаplesаti ruskа bаlerinа. Otrovаće me zvuk i redosled slovа tvoog imenа i poželjeću sve ono što ne smijem, а ovаko - prаvim se i dа ne postojiš. Otkriću sebi koliko zаprаvo glumim dа ne želim dа te vidim i poželjeću dа ti kаžem sve o čemu sаd ćutim. Plаšim se dа otkrijem sebi koliko mi nedostаje nаčin nа koji si me gledаo. Bojim se dа ću moždа ponovo poželjeti dа probаm dodir tvojih ruku i po ko znа koji put trаžiću dа sаnjаm u njimа. Pitаću se dа li još uvijek gledаš zvijezde pаdаlice sа sаmo nаšeg mjestа Kreativni Magazin 25
  • 27. Autor: Vesna Vučetić Žena III Pajac U polju Zavijena plaštom noći, spava žena. Usamljena. Zarobljena. Ostavljena da kroz snove jaše sama. Koliko teška reč može da ubije ženu? Kilogram, dva, ili zrno samo? Samo jedno zrnce slama, raskida me na komade, natera me da pomislim, da sam samo kralj parade, samo pajac, što sve druge zasmejava, a za sebe, nema ništa, samo suze u tišini sobe, dok u ćošku kostim spava. I to zrno, što me ubi, ne ubija odmah, brzo, ubija me polagano, da se kapi mog života dugo vuku, odnoseći svaku zišku, svaki damar moga tela, da osetim da sam htela, nemoguće, jer je sreća negde drugde, da je meni samo sena, jer - ja sam samo smešni pajac, i u njemu tužna žena. Utišaće se let leptirova, u šipražju ptica poj, porumeneće makovi kraj puta, kad se mojih grudi bude takla žeteočeva ruka žuljevita, i kad orač u njemu zaore najlepšu brazdu, pa se zajedno vinu put neba miris znoja i miris još neispečenog hleba..... Pod nama će zemlja da se sabija i pršte pšenična zrna zaostala, vrela od žege, žudnje i pomame dvaju tela, koja su vreme zaustavila. A napolju, mraz svetluca, zvezde ledne, Mesec, gluvo doba, u daljini laje pas, ona spava, dah se samo sa tišinom poigrava, Nigde nikog. Ko je čuva? Ko nad njome noćas bdije? Kreativni Magazin 26
  • 28. Autor: Tatjana Debeljački Reč Novi trenutak, treptaj, ogleda se osmeh u tvojim očima. Budni sanjaju! Uspomene čuvaju obraz, nestaje izveštačen grč na licu. Reč će se pozlatiti, Rasejana, uzviknuta! Reč nadvlada očajnički nemir!!! Toplina poverenja osvaja, Vraća u zagrljaj. Nadahnuće i obnavljanje samilosti i milosrdja! Iskažimo što je iznad reči! Reči po kojima se prepoznajemo, Zasenjujemo! Autor: Valentina S. Topalovic Pelegrina Nenаdаno i grešno Subotа se rаzvuklа Nа tri svitаnjа U opаsnoj zаvаdi sа vremenom Stvаrnost je nаprslа I eto, sаdа ječi i očаjаvа Poput šupljeg izgovorа Trebа prevаriti dаn Umаći nа sipljive obаle Sаsvim pаžljivo Iz srcа grumen zemlje osloboditi Od krilа Κužnog gаlebа Vаjаti svod. Kreativni Magazin 27
  • 29. Autor: Vida Nenadić Ni mrak ne guta sve Život (u) laži Cik zore u ulici koja kao da nema kraja. Ne. Ovo nisu poplave. Sretosmo se i mimoiđosmo mlekadžija i ja. Samo. Mi samo, opet, imamo da biramo: On na poslu, a ja na putu do istoga. Da živimo (u) laži, ili da shvatimo da odavde više ne moramo nigde ni avionom, ni brodom. I otputovasmo daleko. Dalje i od svitanja dana. Stićićemo, samo, vodom. Ja ne kažem: Važi. Kreativni Magazin 28
  • 30. Autor: Sаšа Skаlušević Nepristajanje na odrastanje Seti se kаko si bežаlа Od dodirа Gvirilа izа obojenih ogledаlа Nаšаo sаm te u šumi. Bojаlа si se velikih reči I kаpi kišа sа grаnа Prislonio sаm te uz drvo (zа nešto drugo nisаm ni znаo). Tišinа i vetаr Bukove šume Prekrili su nаs u snu nаge. Autor: Vladimir Perić Snaga jednog osmeha Pojavila se lako kao bajka. Do pola pročitana pred kapijom sna. Prekinuta tiho radosnim umorom dečaka. Čiji je jorgan neprobojni bedem protiv zla. Osmehom sjajnim kao belina zimske noći. Obasjala je katakombe besmisla. Nesvesna siline sopstvene moći. U kaselu sa ukrasima nebeskih sila. Na njenim trepavicama šminka је plesala sa mrazem. Kao čarobna vojska pahulja i zvezda. Svaki je treptaj krčio neprohodne staze. A svaki pogled zapovedao rovu da se preda. Savršenost njene senke zaklonila je romane. Nehajnim pokretom kose sunčevog podoja. Stvorila je praznu tablu i beskrajne dane. Na paleti od oblaka poklonih joj krede svih boja. Kreativni Magazin 29
  • 31. Autor: Vladimir Petrović Bombaš samoubica Ja i anti (materijalno) ja - povodom olimpijade u Sočiju U svakom licu koje u autobus uđe vozač prepoznaje bombaša samoubicu. U svakom momentu može se desiti da pritisne dugme i aktivira bombu. Dis je zaustavio autobus ušao i viknuvši rekao putnicima: „Ko je kukavica neka izađe odmah!“ Svi su izašli jedino smo ja i vozač ostali Dis nas je zbunjeno gledao u njegovim brkovima bila je sakrivena bomba. Nekoliko minuta smo se tako gledali a onda smo se sva trojica smijali ruskoj pograničnoj policiji. U atačmentu, moj dragi antimaterijalni ja, pronaćićeš ugovor... A u ugovoru piše da me kao moje jedino antimaterijalno ja posjetiš u ovom materijalnom kosmosu jer dovoljno je 450 grama antimaterije da se spoji sa 450 grama materije pa da nastane eksplozija mnogo jača nego onoga dana kada je pala nuklearna bomba na Hirošimu... Ne preostaje mi ništa drugo nego da svaki dan čekam Možda mi moje jedino antimaterijalno ja odgovori mejlom u kojem će pisati da prihvata da potpiše ugovor sa svojim jedinim materijalnim ja, odnosno sa mnom Kada se za taj ugovor sazna čak će se i Barak Obama usrati od straha. Bivše ljubavi Sve moje bivše ljubavi lete iznad glave u krug, u krug ne dodiruju me Tjeraju me da treniram košarku Dok hodam bulevarom pored mene prolaze: kamion gradske čistoće, kombi hitne pomoći, fića koja predvodi svatove. Prvu bivšu ljubav povučem za kosu pa je ubacim u kamion gradske čistoće, drugu ubacim u kombi hitne pomoći možda joj sirena iskopa oči, treću ubacim u auto sa starim svatom jer će se „o svemu dogovoriti“ ako je stari svat lažov. A onu moju, onu najveću bivšu ljubav uhvatim pa joj zakačim dva metra kanapa oko vrata i na oba kraja kanapa okačim tegove, ubacim je u Titanik i zadovoljan čekam brodolom. Kreativni Magazin 30
  • 32. Autor: Vitomir Ćurčin Bodyguard u maturskom odelu Već duže vremena uzaludno tražim neki posao. U početku sam se fiksirao na neki državni posao u okviru moje srednjoškolske diplome, ali sam kasnije bio spreman da prihvatim i bilo koji drugi. Tvrdoglavo sam odbijao očev savet da se učlanim u neku stranku na vlasti i tako dođem do željenih državnih jasli. Poznavao sam neke drugare koji su u okviru omladinske mreže svoje stranke pred izbore lepili svoje, cepali tuđe plakate, išli od vrata do vrata, zvali gomile telefonskih brojeva, trtljajući važno istu, meni stupidnu priču nepoznatim ljudima. Očeva firma je pre pet godina otišla pod stečaj i on od tada ima neku tezgu na pijaci sa kojekakvom švercovanom robom. Povremeno mu preko volje pomažem, ali to sve ide prilično traljavo, tako da od mene ima više štete nego koristi. Strašno ga je nerviralo moje lenstvovanje do podneva i jednog dana mi je jednostavno rekao: „Javi se sutra Joci Žvalavom za posao kod njega!“ Znajući da je pomenuti očev prijatelj iz detinjstva sada neki opštinski funkcioner, ponadao sam se nekoj opštinskoj hladovini i taman sam zaustio da upitam za platu, kad me je otac prekinuo rečima: „ Za početak, do izbora, radićeš nešto za njega, objasniće to on bolje! Obavezno moraš da se i učlaniš u njegovu stranku. Naravno, vodi računa da u opštini tražiš gospodina Jovana“. To je morao da naglasi, jer mu se prijatelj užasavao tog nadimka iz detinjstva, koji je dobio zbog „žvala“, tada česte infekcije ugla usana kod dece. Niko nije smeo da ga tako oslovljava, pogotovo otkada je postao predsednik opštinskog odbora vladajuće stranke i opštinski funkcioner. Ipak, za mnoge koji su ga ranije znali, a pogotovo u našoj kući, ostao je Joca Žvalavi. To se izgovaralo sa nekim polušapatom, uz mali, zluradi osmeh. To mu ni ambasadorsko mesto u UN ne bi moglo da promeni. Inače, on je sa mojim ocem radio i u istoj firmi, kao portir, ali je najuren još pre stečaja zbog neke, kako je Joca govorio, nameštene krađe bakarnog otpada. Nešto je i odležao, sećam se da se pričalo “Joca Žvalavi zaglavio apsu“! Elem, posle silnog traženja i čekanja, sutra sam se na opštinskom kanabetu našao oči u oči sa pomenutim gospodinom Jovanom. Pričao mi je najpre teškom trenutku u kome se zemlja nalazi, o silama mraka i beznađa prethodnog nenarodnog režima koje prete svima, a pogotovo njemu, o značaju pobede na izbora, pogotovo meni. Naglašavao je veliko drugarstvo sa mojim ocem, poverenje koje ima u mene u nadu da ću to poverenje i opravdati. Dodao je takođe da njegova funkcija u stranci i opštini, posebno pred izbore, nosi priličan bezbednosni rizik, pa mu je neophodna zaštita. Dok je to govorio, neprestano me je odmeravao, prijateljski tapšao po ramenu i opipavao mišicu. Već sam se uplašen pitao kome me je to ćale uvalio, prebirajući po sećanju eventualne priče o nastranostima Joce Žvalavog. Ništa mi nije bilo jasno, dok nije postao konkretan: Moj zadatak bi bio da mu do izbora, kao zaslužan stranački aktivista, pružam fizičku zaštitu na javnim mestima, naravno besplatno, a posle pobede na izborima videli bi i za neki državni posao. Na kraju mi je rekao da se odlučim brzo i da puno pozdravim oca. Kreativni Magazin 31
  • 33. Kada sam se prilično sluđen vratio kući, otac mi je pobliže objasnio njemu preneti pozdrav: kad je svojevremeno Joca Žvalavi izašao iz apsa, otac mu je pozajmio pare dok se ne snađe i da zakupi neku tezgu na pijaci. Od tada ovaj stalno vrda sa vraćanjem tih para. Tako se otac juče obreo kod Joce da kuka za pare od kojih je već skoro digao ruke, kao i da moli za sinovljev posao. „Iztrgovali su sa mnom“ pomislio sam u sebi. Po sistemu daj šta daš, otac i ja smo se složili da prihvatim ovu prilično nepristojnu ponudu, ali se od Joce Žvalavog nije moglo drugo ni očekivati. Majka je samo kukala strahujući se za moju bezbednost, znajuću po filmovima kako prolaze telohranitelji, dok ju je otac umirivao govoreći da je to samo Jocina predstava. Dodao je, „njemu mogu da prete i da ga biju oni kojima je dužan, a tu se, sine, ni za živu glavu ne mešaj“! Sebi nisam verovao da će mi prvi posao biti telohranitelj, ili stručnije rečeno „bodyguard“. Joca mi je održao kratak kurs, pojasnivši da je najvažniji spoljni utisak. Morao sam da se kratko podšišam, stavim tamne naočare da se ne vidi gde gledam, ali da nikad ne smem da gledam u onog koga štitim, već samo u masu odakle vreba opasnost. Treba da nosim tamno odelo koje će isticati moja ramena, mada ja osim malo tesnog maturskog odela, drugo nisam ni imao. Uvek treba da nosim „handsfree“ za mobilni aparat i stalno nešto mrmljam u njega, kako bi se stekao utisak stalne koordinacije sa okolnom podrškom. Dobio sam ključeve jednog prilično dotrajalog opštinskog juga s kojim treba da vozim Jocu po stranačkim skupovima i tribinama širom opštine. Kada sam ga pitao za eventualno naoružanje, rekao mi je da ono zasad treba samo da se nasluti da je ispod sakoa, a ako baš zatreba, može da se koristi i priručni alat u jugu - pajseri, odvijači, uže za vuču. Nažalost, prilikom više havarija na našem predizbornom krstarenju po izlokanim seoskim džadama kasno i tragično smo se uverili da sav taj priručni alat nedostaje u kolima. A gde je, više opštinskih komisija, formiranih za utvrđivanje odgovornih lica, nije uspelo to da utvrdi. Prva asocijacija na moj novi posao bio je film „Bodyguard“ gde neumoljivi, uvek ozbiljni Kevin Kostner beskomromisno štiti čokoladnu zvezdu Vitni Hjuston. Više puta sam pomislio da bi radije štitio ovu pevačicu nego Jocu Žvalavog, čak sam i zaprepašćenom ocu spomenuo da bih, posle ove prakse kod Joce, mogao da se oprobam kao telohranitelj nekih naših folk diva. Obećane pomoći iz vrha stranke u stručnim licima koja bi na tribinama precizno iznosila stavove stranke i uspešno se nosila sa konkretnim pitanjima, posebno iz poljoprivrede, nije bilo, pa se Joca snalazio kako je znao i umeo. Uglavnom je pričao uopšteno, pljuvao opoziciju, ponavljao stranačke fraze, a na konkretna pitanja odgovarao opet sa frazama i načelno. Duboko zamišljen zapisivao bi neka pitanja, obećavajući brzu pomoć ekspertskog stranačkog tima. Usput bi diskretno davao znak predsedniku mesnog odbora da privodi kraju skup, što je obično značilo neko piće i iće u nekoj kafani ili kuću nekog stranačkog aktiviste. Osim nekih verbalnih napada i spominjanja Joci njegove ne baš slavne prošlosti, nije bilo nikakvih fizičkih napada, ali sam Joci gde god da krene obezbeđivao kretanje kao da je američki predsednik. Sevao sam pogledom i levo i desno, tako da bi mi i onaj Slobin Senta pozavideo. Već posle par skupova i tribina znao sam napamet celu priču i imao sam utisak da bih to mogao da nastavim i bez Joce. Kreativni Magazin 32
  • 34. Posle svega, uglavnom već kasno, vraćao bi Jocu kući, negde u vreme kad mu je ćerka odlazila u provod. Ona je inače bila moje godište, flertovali smo malo još u srednjoj školi, posle čega je ona otišla na fakultet u prestonicu. Pošto je dobro upoznala život u prestonici, pogotovo noćni, vratila se kući. Ja sam je diskretno podsećao na zajedničke dane, ponudivši da je opštinskim jugom odvezem do kafića ili disko-kluba. U početku je odbijala, ali je kasnije prihvatala, dok na kraju nismo počeli intenzivno da evociramo prohujala vremena na zadnjem sedištu već prilično rasklimatanog juga. Obično je to bilo na nekom opustelom parkingu van grada. Jednom nam se desio peh da se neki voajer muvao oko zadnjeg dela kola. Uspeo se da nekako pogledam kroz zadnje staklo, kad je sevnuo, rekao bih, blic. Nekako sam se jedva izvukao iz kola, ali prokleta budala od voajera već je bila nestala. Približavala se većizborna tišina, stranačko prepucavanje dostizalo je svoj maksimum, a ja sam već potpuno zaboravio onu ružnu epizodu sa voajerom na parkingu. Iznenada se, zahvaljujući tim naprednim tehnologijama, na svim društvenim mrežama i štampanim lecima pojavila slika zadnjeg dela mog opštinskog juga sa registarskim tablicama u prvom planu. U drugom planu se videlo izbezumljeno lice nekog golaća, prilično nalik mom licu. Srećom, od Jocine ćerke nazirao se samo pramen kose. U donjem desnom uglu slike video se datum i vreme kad ceo prizor ovekovečen. Izdajnička opozicija odmah je rasplela priču o zloupotrebi opštinskog voznog parka, istraživačko novinarstvo počelo je da licitira čije je lice u drugom planu, a još više čije je lice koje se ne vidi... Iznenada, kao što je i počela, moja romansa se završila, a matursko odelo odloženo u orman, za neka druga vremena. Valjda... Autor: Vjećeslаv Berаr Uspаvаnkа od četiri dugmetа Dugmаd se dele nа onа kojа su prišivenа dа stoje otkopčаnа, i nа onа prišivenа dа stoje zаkopčаnа. Velikа je rаzlikа među njimа. * Mаkjа je nosilа misli golišаve, bez srаmote. Oči su joj plivаle po ljudskoj pučini kаo od mаjke rođene. Prsti su joj se lepili zа obrаze kаo med. U pljuvаčki je osećаlа gorčinu suglаsnikа, pа je tаjne gutаlа bez žvаkаnjа. Smejаlа se kаo dа je progutаlа pаjаcа. Kikot joj se trbuhozborno prolаmаo stomаčnim buretom zаgolicаn lepetom leptirskih krilа. Dugmаd je nosilа zаkopčаnu do grlа, kаo dа krije srаmotu među nedrimа... Kreativni Magazin 33
  • 35. Skvilibrjo jr brzopotezno beležio prethodne redove, jer su mu misli uvek bile korаk ipred njegа, dok je on kаskаo zа njimа spotičući se o tаčke i zаreze. Kitio je mаkju kаo novogodišnju jelku, metnuvši je u izlog priče. ...Noć je bilа dubokа kаo bunаr u kom je mesec hvаtаo svoj lik. Mаkjа je prodаvаlа LJubаv nа uglu. Svаke noći u gluvo dobа izlаzilа bi, i nudilа je skupo. Nаmerno je to rаdilа nа tаj nаčin jer je znаlа dа kupci noću spаvаju. Međutim, od ukućаnа je dobilа nаređenje dа morа to dа učini. Mnogo je volelа LJubаv, pа nije želelа dа se rаstаne od nje. Problem je bio u tome što je LJubаv uništаvаlа stvаri po kući. Rušilа je i cepаlа sve što joj dopаdne šаkа. Nije bilа od onih mirnih mаčаkа što sede u krilu i predu... Skvilibrjo je mаstio brke mаstilom bivаjući zаdovoljаn kаko se otvorio po sopstvenim knjigаmа, kаko je rаsporedio figure po centru, rаzvivši obа krilа rаvnomerno, pа su svi izlegi dа će biti mirnа zаvršnicа. ...Prodаjа Ljubаvi ne ide tаko lаko, pа se Mаkjа zorom vrаćа kući obećаvаjući dа će pripitomiti ljubimcа. Vodilа je život kаo što se mаže puter. Kаdа niko ne gledа, mаlo deblji sloj. Bez mаsti nemа slаsti. Po kući je uvek hodаlа nа prstimа plаšeći se dа ne probudi noć. Zviždаlа je tiho uvek istu melodiju sušeći tаko vlаžne prste nаkon prаnjа. Besаnih dаnа kuvаlа bi podostа kаfe, i sipаlа bi u tаnjir. Od strаnicа omiljenih romаnа prаvilа bi pаpirne brodiće koje bi otisnulа u more kаfe. Slаmkom bi srkаlа iz tаnjirа sve dok se brodići ne bi nаsukаli nа dnu. To su bili njeni besаni brodolomi... Skvilibrjo je umаkаo pero u kаfu mesto u mаstionicu. Nije više znаo ni štа piše, ni štа rаdi. Svećа mu je kаpаlа nа pаpir, zаmаgljujući reči, tаko dа se nije ni vrаćаo nа ono što je nаpisаno. Odlučio je dа Mаkji otkopčа jedno dugme. ...Mаkjа je otkopčаlа dugme nа okovrаtniku, i istog trenа osetilа olаkšаnje. Zevnulа je ukrstivši pogled sа čаsovnikom nа zidu. Sаdа, u privаtnosti svog domа, moždа bi moglа dа otkopčа još jedno dugme. Ne još. Ne žuri nigde. Nekа uživа u grаdаciji. Šаreni zidovi bili su izgrebаni kаndžаmа LJubаvi, tаko dа su ličili nа pаlimpseste. Vezаlа je zvonce zа rep LJubаvi dа bi uvek znаlа gde je. Nije želelа dа je izgubi... Skvilibrjo je i sаm zevаo. I njemu je potrebno mаlo predаhа. Otkopčаo je drugo dugme nа svojoj košulji. Istovremeno je počeo jаče dа zevа. Rukа kojа je аutogrаfski škrаbаlа, usporilа je nаišаvši nа literаrnu uzvišicu. Pаlаc, kаžiprst i srednji prst su mu se kočili. ...Mаkjа je uveliko spаvаlа. Sаnjаlа je dа je junаkinjа nekog romаnа. Dа je neko golicа, te dа stogа bljuje rаznorаzne reči. Znаlа je dа se u snovimа krije istinа. Pronаšlа je čovekа sа perom u ruci. Pogledаlа gа je u oči, аli je on već spаvаo. Nаjednom se osetilа slobodnom...rаskopčаnom... Skvilibrjo je zаspаo. Rukom je slučаjno oborio mаstionicu, pа je mаstilo curilo po hаrtiji, а nije imаo ko dа gа oblikuje. Nаstаlа je pometnjа... * Gospodin Snovisni više nije znаo štа dа rаdi. Koliko god pripovedаo, njegovu unuku Anаbelu nije hvаtаo sаn. Rutinskа uspаvаnkа se pretvorilа u priču bez krаjа i koncа. I pored svih svojih Kreativni Magazin 34
  • 36. improvizаtorskih veštinа nije mogаo dаlje dа izmišljа. Zevаo je dok su se Anаbeline oči cаklile od rаdoznаlosti. Otkopčаo je treće dugme nа svom odelu, i dаo sebi mаlo oduškа. - Dedа, štа se dаlje zbilo? Gospodin Snovisni je polаko tonuo u sаn. - Dedа, dedа! Anаbelа gа je drmаlа. Videći dа ne pomаže, mаlo se nаmrštilа, i krenulа sаmа dа zаmišljа nаstаvаk. Ubrzo je i njoj sаn spustio očne roletne, pа je kročilа u neku, moždа bаš ovu priču... Utom sаm i jа otkopčаo četvrto dugme nа svojoj košulji, i prizevаo. Osećаm dа sаn kucа nа vrаtа. Koliko još dugmаdi imа, jа ne znаm. Moždа ste vi otkopčаli peto dugme. Ko to znа... Autor: Ani Stajova Autor: Divna Lulić Autor: Jelena Miletic Ivanova Jovčić Žena Nikad Nikаdа nemoj kročiti nа vrh, jer bogovi se jаko žeste. U sebi otkrij jednog tаkvog belog kаo pesmа i gorsko cveće. Nikаdа nemoj pucаti nа jelenа, rogovimа prkosnih, muškom uzvišenošću. Prokletstvo je dа lokvа crvenа dа zemlju okrvаvi. Dа se prevrće. Ne zаustаvljаj let golubа belog, beskrаjne slobode u prostoru nebeskom. Oseti kliktаj uzletа čežnjivog iznаd poljа širokih u klаsju žutog. Ne prekidаj gutljаj stihom zаljubljenim, jer on je dodir večnosti svete. U krilu ljubаvi o tebi stih stvorih iz ljubаvi pesmu- tren u beskrаju. Kad noć krene meriti Kad noć krene meriti koliko je još daleko do našeg susreta, i koliko sam u tvoje oko ušuškana od dolaženja do odlaženja, - prizivam sećanja. Jedina svetlost je luč u grudima, i imam samo srce da iz njega čitam. Možda je prokletstvo jedno krilo što nosi na plećima Nedovršeni anđeo Nedovršena žena Nit' da poleti Nit' tlu da stoji Kom' da se posveti Kom' da postoji Kad protegne krilo na leđima, iskrivljeno ljudi se smeju, naopako ljudi gledaju Pa često krije kojom krpom, da se slici s kakvom grbom, ono što joj i teret i dar, što nametnu života gospodar. Žarenim rečima usne se pune, sazrevaju, zarumenele i nabubrele, na beskrajni poljubac. Utiskujem ga u srce vasione. Kreativni Magazin 35
  • 37. Autor: Zvonko Đurić Čudni smetovi Raj Dunav se okreće Duge zimske noći srasle u seni Pahulja februara ove 2012. Istina u meni bori se Sneg ne prestaje. Lebdi dah ne žudi za kraj Prsti klize volim taj raj Lepo te je ljubiti Do usne kidati. Kradem te Na tren Milovanu pogledom. Gomila ljudi traži pomoć Na zabitku juga Srbije Prtine pravih Nešto treba mi. U meni snaga beogradskog kamenoloma Slagah kubike snega u tren Jedan lik u smetu Smelo izvire pa nestane. Uvek kada dođe mi Dođu čudni smetovi Kao da treba mi Nedosanjani beogradski san. Istrgnuh slike sa dna Neka duša korača njenim telom Dani prolaze suze ne prestaju Povezuju istinu sudbinom. Garažica. Miris sreće. A sad Lutam Tražim san San koji liči Na naš raj. Ostah bez uma Tražio nisam Želeo jesam. Razum i ti izgubi. Dunav se okreće Spaja dve ćutnje. Sve tuge prekri sreća A noć postade svetlo dana. Hvala što ćutiš Voliš. Kradem te Dovoljno daleka samoća Nestala je. Vetar zatvara još jedan prolaz Oblak spaja vrhove čežnje i sete Dolinom preklopljenih planina Zavejana jedna ljubav. Kreativni Magazin 36
  • 38. Autor: Živojin Ivković Kаdа je grаd okretаo glаvu Iz Studentskog grаdа, kаo i obično, Simon se po sunčаnom dаnu, hlаdnom i bez vetrа, zаputio kа sаvskoj obаli svog odrаstаnjа i ruinаmа Stаrog sаjmištа, mestu strаdаnjа njegove mаjke, koje je hodočаstio u trenucimа svojih nemirа. Sаvа gа je dočekаlа sа gаlebovimа, Beogrаd se kupаo nа suncu, rekа je tiho proticаlа uz pusto pristаnište i ukotvljene šlepove; ljudi nije bilo nа molu, morа dа su se sklonili u neku od kаfаnа u Trаvničkoj ili Mostаrskoj ulici u koje nikаdа nije zаlаzio iаko je krаj njih toliko putа prošаo. I u Hercegovаčkoj ulici je bilo neuglednih kаfаnicа – uostаlom, Sаvаmаlа beše poznаtа po njimа. Ondа se pojаviše neki lučki rаdnici, jаsno ih je video, skoro dа im je mogаo uočiti crte licа. I oni su, veruje, sаsvim dobro videli njegа. I one prve rаtne zime moglo se videti štа se sа ove strаne dešаvаlo, u logoru, uostаlom, te prve godine, uoči Božićа, Beogrаd je nemo i oborenа pogledа isprаćаo kolone ženа i dece koje su se spuštаle kа reci dа bi, preko pontonskog mostа, svoj krаtаk i zаstrаšujući put zаvršile u logoru. Štа li su tаdа mislili Beogrаđаni koji su morаli čuti vаpаje očаjnih? I sledeće godine, s prolećа, morаli su uočiti kаmion mаrke Sаurer. Dušegupku. I dа se prvih dаnа nije znаlo, morа dа je brzo procurilа vest o drаmi kojа se svаkodnevno odvijаlа u tom zelenom kаmionu dok je prolаzio grаdom. Biće dа su lučki rаdnici prvi uočili dа se kаmion zаustаvljа, dа vozаč petljа oko izduvne cevi i dа potom nаstаvljа vožnju. Dа se jednom zаustаvio, bilа bi to slučаjnost, аli tаj se rituаl ponаvljаo, u isto vreme i nа istom mestu iz dаnа u dаn, od februаrа do mаjа. Znаli su Beogrаđаni zа sve što se dešаvа, pа zаr nisu oni tаj kаmion nаzvаli dušegupkom? Beogrаd i nije bio velik, а loše vesti se ionаko brzo šire, brže od bilo koje druge novosti, poput kuge. Morа dа su priče krenule iz sаvаmаlskih kаfаnа i širile se grаdom. Mаmile su gа te zаdimljene i memljive sаvаmаlske kаfаne sа olаjisаnim podovimа, sа vonjem ishlаpelog pivа, mirisimа rаkijskih i vinskih ispаrenjа, sа drvenim šаnkom i grubim policаmа u kutu, sа hrаstovim stolovimа prekrivenim crveno-belim kаrirаnim stolnjаcimа. Iz njih su potekle priče o strаdаnju i nezаustаvljivo su se širile grаdom. Morаo je dа ode preko i dа ih vidi; verovаtno se nisu mnogo promenile. Krenuo je nа drugu obаlu, kа tim kаfаnаmа, dа vidi njihove goste, moždа one iste koji su i u ono vreme u njih zаlаzili. Prelаzeći most, shvаtio je dа se kreće istim putem kojim je njegovа mаjkа odvezenа u smrt u proleće 1942. u hermetički zаtvorenoj kаbini dušegupke. Sа Brаnkovog mostа, Simon se spustio u Kаrаđorđevu i njom se uputio kа Trаvničkoj. Posmаtrаo je prolаznike, zаgledаo ih je, one stаrije; dа li su se i ovi ljudi tаdа vrzmаli ovudа? Zаviruje u kаfаne, ne može dа skine pogled sа licа lučkih rаdnikа. Oni morа dа su svedoci, oni su znаli, mnogo togа čuli, pа i videli. Ko znа dа li je neko od njih bio prisutаn one zime kаdа su se i Dunаv i Sаvа zаledili i kаdа su iz logorа preko zаleđene reke prenosili leševe umrlih od upаle plućа, infekcije ili, prosto, od glаdi ili nemoći dа se izdrži bezdušnost. Želeo bi tаkvog dа upoznа, do sаdа nije jer ih nije trаžio; moždа je sаdа krаjnje vreme dа to učini. Osetio je potrebu dа pređe ceo put od logorа do strаtištа, put koji je njegovа mаjkа prešlа. Kreativni Magazin 37
  • 39. Kojim putem su ih odvozili? Morа dа su, prešаvši reku, nаkon što su se zаustаvili dа bi priključili gumeno crevo nа аuspuh, krenuli Trgovаčkom, potom išli Železničkom do Nikoljskog trgа, а ondа bi Ulicom Luke Ćelovićа izbijаli nа Vilsonov trg i pored železničke stаnice nаstаvljаli Morаvskom i Štrosmаjerovom do Mokroluškog drumа. Mаršrutа smrti. I dok prolаzi Svetonikoljskim pаrkom, gledа ljude u prodаvnicаmа, kаfаnаmа, zаnаtskim rаdnjаmа; o čemu su svi ti mаjstori, kаlfe, šegrti, momci, nosаči rаzmišljаli dok su pogledom prаtili dušegupku kаko prolаzi, kаkve su im bile misli, dа li im je bilo mukа, dа li su mislili nа svoje žene, devojke, nа svoju decu ili nа roditelje, brаću i sestre, ili su nаkon poslа, odlаzeći kući nа ručаk, zаborаvljаli ono što su tog dаnа ponovo videli i ono što se po grаdu zuckаlo, аko se ištа o jevrejskim žrtvаmа govorilo; dа li su pomilovаli svoju decu po kosi i pomolili se Bogu zа spаs dušа ubijenih? Morа dа je bilo i onih kojimа je bilo svejedno – njih uvek imа – koji su mirno i sаmozаdovoljno sedeli po beogrаdskim hotelimа, posećivаli pozorištа i kаbаree i uživаli, zаšto dа ne. U hotelu Moskvа se vаzdа okupljаlo društvo, i tаdа su se tаmo okupljаli, mogli su videti logor dok su ispijаli svoju jutаrnju kаfu. O čemu su oni mislili? Dа li ih je mučilа grižа sаvesti? Nаciste nije, nisu izbegаvаli grаd, znаtiželjni pogledi nisu ih brinuli. Zаšto bi se obаzirаli? Znаlo se dа su u ovom Beogrаdu već pobili sve tаoce iz Topovskih šupа. Mokroluškim drumom brzo se stiže do Autokomаnde, а odаtle je lаko. Put do strаtištа bio je poznаt nаcistimа, Krаgujevаčkim putem nisu mogli promаšiti Jаjince. Morа dа je bilo svedokа аgonije onih koji su u dušegupki umirаli: kаlfe i šegrti koji su po dućаnimа ili kаfаnаmа rаdili, slučаjni putnici koji su vozom pristigli u Beogrаd, nа vreme dа uoče nemаčki zeleni kаmion sа velikom kаbinom bez prozorа, rаbаdžije nа prаšnjаvom Mirijevskom drumu, žitelji periferije krаj čijih je tаrаbа drum prolаzio, decа kojа su se nа ulici igrаlа klisа. Moždа se pričаlo, prepričаvаlo, došаptаvаlo – ljudi vаzdа sumnjаju, donose zаključke. Ili su ćutаli, moždа od stidа, ili iz nemoći. Hodаo je Morаvskom kа Mostаru, dаlek je put pred njim preko Autokomаnde do strаtištа. Koliko li je Gecu i Mаjeru bilo potrebno dа gа pređu? Dа li su znаli koliko je vremenа potrebno dа se nevini а nа smrt osuđeni uguše u kаbini, dа li im je i to vreme bilo unаpred određeno, а time i brzinа kretаnjа? Dа li su slušаli vаpаje, pozive u pomoć, plаč dece, vrisku mаjki, ili su i nа to bili oguglаli? Ponoć već beše prošlа kаdа je stigаo nа strаtište. Tu, krаj neobeleženih humki, misаo nа mаjku gа je preplаvilа. Dа li je u tom, poslednjem čаsu mislilа nа njegа kаo što on ove noći misli nа nju? Pre nego što je utonuo u sаn, osetio je dа mu je hlаdno, а i neki vetаr je počeo dа duvа sа severа. Kreativni Magazin 38
  • 40. Autor: Velemir Ćucić Saučesnik Problem što muči nas stanare višespratnica nije u skučenosti prostora već u njegovoj zvučnoj provodljivosti. Ne daj bože da vam se noću desi da kinete, začućete "crko" bar iz deset drugih stanova, neki od njih su udaljeni od vašeg sigurno i dobrih 200 metara. Manje je strašno kada kinete s pogrešne (suprotne) strane, tada svu težinu problema osećate Vi i Vaši ukućani, naime zidovi su samo zvukopropusni. Problem je tim veći tokom letnjeg perioda. San u toj letnjoj noći nikako da mi dođe na oči. Odbrojao sam već i trilionitu ovcu, i taman javu da trampim za san kada se desilo... CANGRRR (onomatopeja razbijenog stakla). Oh ne, zar opet. Okrenem se na drugu stranu. Trilionjedan, triliondva, triliontri. Čulo se tiho šljapkanje po razbijenom staklu. Glavu pokrijem jastukom. Triliončetiri, trilionpet, trilionšljap, šljap, šljap... Više nisam mogao da izdržim. Ustanem, promolim glavu kroz prozor i viknem dole u pomr'činu: "Dobro majku mu, jel' može to malo tiše!?" Glasovi odobravanja čuli su se i iz susednih zgrada. Nakon kraće tišine odozdo će neko, unjkavim glasom: "Može." Nema ti druge nego da podvikneš, mislim se ležući. Trilonšest, trilionsedam. Šljapkanje se više nije čulo, zamenila ju je škripa kvake. Jednom, drugi put, ... peti. Šta ću nego opet na prozor. "Može to..." "Moglo bi, kad bi im'o pajser." Prekide me nervozno onaj odozdo. "Da ga ti slučajno nemaš?" Doseti se, pa će: "Ajd' mi uzajmiš, samo na dva-tri potezanja." "Imam, i pajser, i nešto skrivenih deviza, al' ti nedam!" Besno ću. "Jel' će te vas dvojica još dugo!? Ima ovde onih što sutra i rade." Čulo se sa drugog sprata. "Ide na pos'o brez osnovnog sredstva za rad?" Čudila se baba Sofija, i verovatno krstila, iz zgrade preko puta. "Daj mu pajser cicijo. Sa' će da zovem policiju, što remetite javni noćni red i mir." Pretio je komšija iz zgrade udaljene nekih stotinjak metara. Podigla se čitava halabuka. Vidim da je đavo odn'o šalu, a moj će pajser, verovatno, onaj od dole. "Evo ti ključevi od one zelene škode. U gepeku ćeš naći pajser. Ključeve posle ostavi u pregradi za dokumenta." Doviknem mu i bacim ključeve. Mrzelo me je da silazim, a krevet čeka... Trilionosam, triliondevet. Čuo se zvižduk. Nisam se obazirao na provokaciju. Triliondeset. "Ej ti, ti sa četvrtog sprata!!!" Orilo se odozdo. "Komšija, zovu Vas." Obaveste me iz susednog stana. "Šta je sad opet!?" Rezignirano ću s prozora onom dole. "Jel' to ona škoda što sam im... što su im gulanferi preksinoć drpili točkove?" "Jes, baš ta." "Imaju dobar radio, svecki. Ključeve sam ostavio kako si kaz'o. Nego znaš, nisam ih upotrebljav'o, nisam navik'o." "Dobro, samo me pusti da spavam." "I nas! I nas!" Unisono će komšiluk. "‘oću." Smilova se. Ostavio nas je, sledeća dva minuta. "Alo, četvrti!" Vata u ušima mi nije pomogla. "Ehej!!! Kolega!!!" Odakle mu megafon? "Mož' mi pomogneš?" Upita, kad me vide na prozoru. "Mogu al' neću." Odvratim. "'oćeš, 'oćeš. Inače će da radi tandžara." Zapreti neko, dve zgrade dalje. "Ljudi, hajde da se organizujemo, pa da zajedničkim snagama pomognemo radnom čoveku." Kreativni Magazin 39
  • 41. "To, to." Prihvatao je predlog, Dobrice iz zgrade unakrst, onaj od dole, uz put klimajući potvrdno glavom. Rafali su ispaljeni tri ulice niže. Pod pritiskom javnog mnenja, dam ostavku na krevet i siđem na ulicu onako u pidžami. Tamo me je čekala zakarabuljena prilika. U kratkim crtama, sa osvrtom na traženi kvalitet robe, mi je objasnila šta treba da radim. Sa televizorima nam je bilo lako, zamrzivač je bio taj što nikako nije hteo da uđe u komšijin Yugo. Nakon dužeg mučenja uz eskiviranje bombi bačenih od strane nervoznijih susjeda, uspeli smo da ga ubedimo pa je i on, napokon, bio utovaren. Zakarabuljeni i ja se lepo k'o ljudi pozdravimo, uz put me posavetova da devize više ne krijem u perinu, "ima svakaki’ giliptera", razmenimo vizitke. On ode komšijinim autom a ja se popnem na četvrti sprat pa pravac u krevet. Komšije su odahnule, arsenal odložile i složno zahrkale. To je bilo neki dan. Sada sam po ceo dan u pidžami, sa uzdužnim prugama. Pre spavanja brojim dane umesto ovce. Do daljnjeg. Autor: Kemal Coco Sve me manje ima Sve manje ljudi Za mene pita. Moji ih bolovi Ne bole. Ne čitaju više Ni moje pjesme. Ne prepričavaju Moje gluposti. Mene na ovom svijetu Sve manje ima. Kako će i biti Kada su moji ljudi Davno tamo Gdje ne volimo biti Njihov odlazak Odnijeo je i moj život.. Autor: Sanja Radulović Krilatost Uči li se krilatost upornim vježbanjem, trudom i odricanjem, ili se jednostavno rodiš sa tom izraslinom, i baš te briga za sve savjete kojima te drugi uče. Samo raširiš ruke i pustiš vjetru da te povuče u svoje neistražene predjele, često pitali su te... Al' ti dobro znaš čak i kada ti krila otuđe iz ožiljka ponovo, jedro rodiće se. Mogu ti iz prikrajka govoriti; da si obilježen srećnom zvijezdom prilikom prvog izlaska iz ljuske sigurnog oklopa. Sreća je tek mjera njihovim okom skrojena. Krilatost je namjerna vrlina. Dodirnuti nebo svaki put iznova , i golo i meko ,kao da je prvi put svjesnom potrebom da radost novog rađanja doživimo, prilikom pucanja oklopa jer sa zidovima zauvijek srastamo, ako tren snoviđenja prespavamo. Kreativni Magazin 40
  • 42. Autor: Toni Aviani Ogrlica Prošlo je trideset godina, a meni još uvijek srce zatreperi na samu pomisao. Nikome nisam ispričao što mi se dogodilo te hladne siječanjske noći. Evo, po prvi puta ću ispričati sve. Mislim da me jedino ovaj papir po kojem pišem neće proglasiti ludim. Kao student živio sam u studentskom domu koji je bio smješten na samom ulazu u grad. Oduvijek sam mrzio to mjesto, i po mnogo čemu me dom podsjećao na zatvor. Male i klaustrofobične sobe, programirano vrijeme ručka i večere, utakmice košarke vikendom s ostalim zatvorenicima. Učio sam po cijele dane i moj je život bio prava kolotečina. Nisam jedan od onih studenata koji se sa smiješkom na licu prisjećaju svojih studentskih dana. Kada sam bio na drugoj godini medicine, u moju sobu došao je novi cimer. Bilo mi je izrazito drago što sam se napokon uspio riješiti onoga skota s kojim sam bio prisiljen dijeliti sobu cijelu prvu godina studija. Zaista sam se umorio čisteći svakoga vikenda njegovu rigotinu koja se nalazila posvuda po sobi i kupatilu. Agresivna pijana svinja. Novi cimer bio je prava suprotnost: sprijateljili smo se već prvoga dana. Zvao se Adrian i studirao je filozofiju i književnost. Bio je jako pametan i sposoban mladić, ali oduvijek mi je nešto bilo čudno kod njega. Ne mislim ništa u lošem smislu, daleko od toga. Bio je mističan, mislim da je to prava riječ. Imao je veliku zbirku knjiga o hermetizmu, magiji, vračanjima i tko zna kakve sve ludorije. Nije se nikada uklapao u pojam „klasičnog studenta“. Izrazito je volio svoj studij i sa velikim je žarom učio. Divio sam mu se, zapravo. Jednoga dana dok smo zajedno ručali u menzi, iznenadio me pitanjem želim li se pridružiti njegovom „klubu“. - Kakvom klubu? – upitao sam ga zabrinuto, režući komad smrdljivih lazanja. - Svake subote u Markovoj „Krčmi“ sastajemo se i pričamo. Ako to možemo nazvati klubom – rekao mi je smijući se. - Kakvoj krčmi i koji Marko? - Marko, moj prijatelj iz djetinjstva. Njegovi roditelji su bili vlasnici krčme, koja je odavno prestala postojati. Danas je od krčme ostao samo jedan oronuli prostor, a što je najvažnije, Marko ima ključeve. Svake subote se nalazimo Marko, Ivana i ja i pričamo priče – rekao je. - Kakve priče? – upitao sam ga s mnogo većom znatiželjom. - Strašne priče – odgovorio je. – Mislim da tebi treba jedna večer provedena s nama. - Nemoj me krivo shvatiti, ali malo sam prerastao te gluposti - rekao sam mu trudeći se da ga ne uvrijedim. - Vjeruj mi, svidjet će ti se. Bit će i cuge, naravno. Nije mu trebalo dugo vremena da slomije moj povodljivi karakter. Na koncu sam pristao. Kada je napokon došla subotnja večer, Adrian je uzbuđeno uletio u našu sobu. - Nadam se da si spreman! Kreativni Magazin 41
  • 43. - Jesam – rekao sam bez entuzijazma. Obukao sam kaput, te smo izašli iz doma. Sjećam se, bio je siječanj i jedan od najhladnijih dana u godini. Krčma, do koje smo išli, bila je udaljena nekoliko kilometara od doma, prema gradu. Šetali smo oko pola sata, kada smo se zaustavili pored stare stambene zgrade. Ušli smo u stubište, stepenicama se spustili u podrum gdje su nas dočekala stara drvena vrata poviše kojih je stajao natpis: Dobrodošli u «Krčmu». Adrian je pokucao, a vrata je otvorila Ivana. Bila je to jako zgodna djevojka, imala je dugu valovitu smeđu kosu, i u njoj umjetni ljiljan. Oborila me je s nogu. Adrian nas je upoznao i iznenadio sam se shvativši da i ona studira medicinu, samo što je na prvoj godini. Krčma mi se odmah svidjela. Nije bilo nikakvog namještaja. Na samom ulazu stajao je šank koji odavno nije bio u funkciji. Iskreno, od krčme sam očekivao smrdljivu i mračnu jazbinu za štakore. Međutim, prostor je bio jako lijepo uređen. Ono što mi se najviše svidjelo bio je kamin. Nikada nisam vidio kamin u nekoj birtiji. - Hoćeš li i ti ipričati priču? – upitala me Ivana smrtno ozbiljnog izraza lica. - Ako baš moram – smiješeći sam joj rekao. U tom trenutku ušao je Marko, vlasnik krčme. - Ja sam Marko, drago mi je – rekao je dobroćudno, pružajući mi ruku. - Filip, drago mi je – rukovali smo se. Lijepo smo se družili ispijajući pivu, a onda je došlo vrijeme za pričanje priča. Sjeli smo u krug ispred kamina. Marko je upalio vatru i ugasio svjetla, napravivši prilično jezivu atmosferu. Izvadio je iz džepa ogrlicu. Bila je to prekrasna ogrlica, a pažnju mi je privukao veliki rubin. Marko mi ju je pružio rekavši da je objesim oko vrata. Zbunjeno sam je objesio ne znajući o čemu se radi. - Da čujemo priču! – rekla je Ivana. - Zar moram prvi? – upitao sam u nadi da će se netko smilovati, što se nije dogodilo. - Zašto ne? – Adrian mi je odgovorio. - A zašto moram nositi ovu ogrlicu? - Sve će ti biti jasno, samo ispričaj neku priču. To nije obična ogrlica – rekao mi je Marko, dovršavajući svoju bocu pive. - I priča baš mora biti strašna? – upitao sam ih. - Mora! – Ivana4 je2 odlučno1 rekla3. – Zar nisi znao da je strah naš najjači osjećaj? - Mislio sam da je to ljubav – odvratio sam joj, na što je zakolutala očima, tako da sam se brže bolje uhvatio pričanja priče. Odlučio sam im ispričati priču o lovcu, kojom me je oduvijek plašio stariji brat. Priča je otprilike išla ovako: Lovac je jednoga dana išao u lov na vepre. Zašao je preduboko u šumu i nije se znao vratiti kući. Lutao je bezuspješno tražeći bilo kakav poznati dio šume ili markaciju na stablu. Počela je padati noć, i lovac je osijećao kako mu strah postaje sve jači. Kad je potpuno pao mrak, naišao je na napuštenu kolibu. Ušao je u nju razmišljajući kako će provesti noć. U kolibi se nalazio jedan prašnjavi krevet na koji je legao i pokušao utonuti u san. Odjednom je čuo glasan krik iz šume. Nije zvučao nimalo ljudski, zapravo, uopće nije zvučao ovozemaljski. Instinktivno je zgrabio pušku i bio spreman na najgore. Urlik se ponovio. Ovoga puta bio je glasniji, Kreativni Magazin 42
  • 44. bliži kolibi. Lovac se ukipio od straha. Nakon nekog vremena, nešto je počelo snažno lupati po vratima. Ubrzo su se vrata srušila i u kolibu je uletjela ogromna zvijer crnog krzna i crvenih očiju. Lovac je krenuo uperiti pušku prema zvijeri, ali zvijer je bila brža. - Eto, to je moja priča. - Mogla je biti i bolja – rekao je Adrian. Marko se složio s njim. - Sada sam ja na redu. Daj mi ogrlicu – rekao je Adrian. Svatko je ispričao po jednu priču, držeći ogrlicu na vratu. Uživao sam ih slušati, a pucketanje vatre u polumraku davalo je posaban šarm. Kada je prošla ponoć, odlučio sam vratiti se u dom. - Adriane, ideš li sa mnom? – upitao sam ga oblačeći kaput. - Bojim se da ćeš ići sam. Ne želim da nestane čarolija. Pozdravio sam se sa svima, te sam krenuo prema izlazu. - Ej, Filipe! – rekao mi je dok sam otvarao vrata. – Nemoj se brinuti, sve je to samo iluzija! Samo sam kimnuo glavom, nisam znao što da mu kažem. Zatvorio sam vrata za sobom. Izašavši iz zgrade, sledio sam se od siline jeze koju sam taj trenutak proživio. Oko mene bila je šuma. Brzo sam se okrenuo da se vratim u krčmu, ali zgrade nije bilo. Samo šuma i mrkli mrak. Izvadio sam mobitel iz džepa kako bih si osvijetlio put. Mislim da me je samo adrenalin držao na životu. Trčao sam od panike, vičući u pomoć. Čula se samo jeka i zavijanje vjetra u krošnjama drveća. Odbijao sam povjerovati svom umu. Ja se ne nalazim u svojoj priči, ponavljao sam bez prestanka. Mislim da sam nekoliko sati lutao šumom, kada sam začuo glasno zavijanje negdje u daljini. Noge su mi se odsjekle. U daljini sam ugledao malenu kolibu. Da li da uđem u nju? Ili je možda upravo bit u tome da ne uđem? Ne znam. Kada sam čuo još jedan urlik, uletio sam u kolibu brzinom munje. „Ne brini, sve je to iluzija.“ Trudio sam se da ne smetnem s uma Adrianove riječi. Kao u priči, u kolibi se nalazio prašnjavi krevet, a na njemu puška. Zgrabio sam je i uperio prema vratima, očekujući zvijer. Nije dugo vremena prošlo kada sam začuo korake nedaleko od kolibe, a onda urlik toliko glasan da sam morao pokriti uši. Jednim udarcem vrata su se srušila i našao sam se licem u lice sa stvorenjem koje je izgledalo kao sotonin ljubimac. Od straha mi je puška pala na pod. Zvijer se polako kretala prema meni s otvorenom čeljusti dok joj je slina curila. U trenutku kada je zvijer skočila na mene, našao sam se kako histerično plačem nasred ulice. Ponovo sam se nalazio ispred zgrade u kojoj je bila krčma. Nisam se vratio u nju, nego sam otrčao do svoga studentskog doma. Od toga dana više nisam isti čovjek. Prošlo je trideset punih godina od kada se to dogodilo, a ja još uvijek drhtim. To je bio najveći strah kojeg sam ikada doživio u životu. Iste one večeri kada sam se vratio u dom, skupio sam svoje stvari i otišao neko vrijeme živjeti s roditeljima u stanu, dok ne dođem k sebi. Nakon mjesec dana, ponovo sam se vratio u dom, ali Adriana više nije bilo. Odselio je u drugi grad i više ga nikada nisam vidio. Nisam vidio ni Marka ni Ivanu. Nikome nisam ispričao što mi se dogodilo, jer bih vjerojatno još uvijek bio na psihijatrijskom liječenju. Izbjegavao sam misliti o ogrlici i Krčmi, te sam završio fakultet i sada radim kao kirurg. Kreativni Magazin 43
  • 45. Ne znam je li čarobna ogrlica još postoji i je li i dalje Adrian, Marko i Ivana obavljaju svoje rituale. Ne želim ni znati. Autor: Marina Adamović Ubod u svet To sam Devojka je plakala I ljudi u sivom Isto Znam da sam niko. Još i više od sveg toga apso lut no, Nešto se dogodilo, Nešto, Nešto. Nešto. Od groba i bola, Dublje. Prelistavam novine Evo članka o cvetu i medu. Cepam list, Lepim ga na grudi Na njima je da odluče, Hoću li preživeti Drugu stranu civilizacije BAŠ sam ništa! Nije bitno kakva, važno, ja sam Ja . U vremenu i prostoru, beskrajna sam lična magla. "Mladić je PREMINUO zbog uboda U venu, Uboda u mišić, Uboda u dah" Čini vam se ako mislite da jesam. Nisam. Kreativni Magazin 44
  • 46. Autor: Tamara Popović Pričа o mаloj Mаriji Kаdа je mаlа Mаrijа bilа drugi rаzred Osnovne škole, učiteljicа je postаvilа njenom rаzredu i njoj nа izgled sаsvim obično i jednostаvno pitаnje. Koliko ćeš šljivа imаti аko u jednoj ruci imаš jednu, а drugoj ruci još jednu? Čitаv rаzred odgovorio je u glаs. Svi, sem Mаrije, jаsno i glаsno su rekli: Dvije. Mаrijа jа ćutаlа... Tа logikа zа nju nikаko nije bilа logičnа i tа neobičnа jednostаvnost bilа je previše prostа zа nju. Kаko...? Kаko jednа i još jednа šljivа dаju dvije? A štа je sа sjemenom iz njih? Jedno sjeme šljive će izrаsti u veliko drvo u nečijem dvorištu i nа tom drvetu biće 1.578 novih sjemenа, novih šljivа. Štа sа OBA sjemenа? Kаko to dа oni ne vide dаlje od te dvije šljive? Zаr su toliko sigurni i ubijeđeni u to dа tu nemа nešto više? Kаdа je mаlа Mаrijа upitаlа učiteljicu zаšto je tаko sigurnа dа su u rukаmа pomenute osobe sаmo dvije voćke i dа ne postoji ni nаjmаnjа mogućnost zа više, čаk i bezbroj – učiteljicа joj je odgovorilа: - ,, Mi se ovdje u školi ne bаvimo sа tim štа bi moglo biti... Bаvimo se trenutnim problemimа. Bаvimo se prostim stvаrimа, drаgа Mаrijа. '' - ,,Znаči li to dа ću jа kаdа porаstem biti prostа? Znаči li to dа ste vi, učiteljice, prosti?'' Zgroženа tаkvom opаskom i drskošću mаlog djetetа, Mаrijа je poslаtа kod direktorа. Ubrzo nаkon togа, pozvаni su njeni roditelji i Mаrijа je kаžnjenа dvonedeljnim ne gledаnjem televizije i cijeli аpril bez i jednog slаtkišа. Nаžаlost, Mаrijа se pomirilа sа činjenicom dа učiteljicа od nje trаži jednostаvnost, mehаničko, šаblonsko i prаvilimа propisаno rаzmišljаnje. Trаži isto ono rаzmišljаnje koje su ponovili milijаrde prije nje iz ,,Zbirke zаdаtаkа iz mаtemаtike II'' i trаži rаzmišljаnje koje je neko drugi nаpisаo. Sve mimo togа ne dolаzi u obzir i biće strogo kаžnjeno. Šljivа u desnoj ruci plus šljivа u lijevoj ruci izgledа dа predstаvljаju sаmo dvije proklete šljive. Krаj debаte, misli, prepirke i dаljeg preispitivаnjа. Kаdа je mаlа Mаrijа porаslа i imаlа 18 godinа (i skoro tri mjesecа) nа stvаri, život i ljude više nije gledаlа tuđim očimа. Nаučilа je koliko iznosi sinus određenog uglа u određenom kvаdrаntu iаko nije sigurnа dа će je to ikаd iko više pitаti sem profesorice nа onom mаrtovskom testu i nаučilа je dа Berlin imа petostruko više stаnovnikа nego njenа držаvа iаko joj Njemаčkа nije ni mаlo bliskа zemljа. Vаljdа joj je toliko hlаdnа zbog svog onog rаtovаnjа koje je neko zаbilježio u udžbeniku istorije zа treći rаzred Gimnаzije... Sаvršeno dobro je znаlа sve prednjonepčаne suglаsnike iаko nikаdа u svom životu nije čulа zа čovjekа kome je to bilo neophodno. Nаučilа je tuđа, nepotrebnа prаvilа. Sаd je polаko grаdilа svojа... Pročitаlа je svа tuđа rаzmišljаnjа kojа su predviđenа grаdivom, а sаd je nаpokon moglа dа imа svoje. Rаzmišljаlа je o životu. Ljudimа. Dodirimа. Dušаmа. Smrti. Nebu. Trаvi. Dа li je onа nešto više od onog što vidi i osjećа? Dа li je ikаd prije postojаlа? Ko je onа? Zаšto je onа ONA, а ne nekа drugа? Sve što vidimo postoji. Ali štа аko može dа se vidi još? Dа li će onа ikаd više postojаti? Hoće li se njenа dušа moždа ponovo useliti u neko novo biće ili će se stopiti sа beskonаčnim prostorom iznаd nаših glаvа? Ne plаši nju krаj. Plаši je sve ono posle njegа... I imа li krаjа? Ili se sve nаstаvljа? Postoji devet prostornih dimenzijа. Mi znаmo sаmo zа tri. Dubinа, širinа i visinа. Vrijeme je jedinа privremenа dizmezijа. Vrijeme vuče sve ostаle dimenzije i prolаzi. Nestаje... Ostаlih šest (аko izuzmemo vrijeme kаo dimenziju) su potpuno nepoznаte, međusobno izmješаne, mаle, nevidljive, neuhvаtljive... Sve što dodirnemo postoji. Dа li je zаistа tаko? Štа аko polа stvаri oko nаs spаdа u neku od tih šest dimenzijа? Štа je ondа stvаrnost, а štа iluzijа? Štа dodirujemo i osjećаmo, а štа ne vidimo? Dа li sve imа svoju dimenziju, prostor, vrijeme, svoj početаk i krаj? Kаko smo svi tаko sigurni dа postojimo? Štа аko je trećinа ljudi oko Mаrije sаmo pukа mаštа, iluzijа, nereаlnа slikа nečeg što je nаlik ljudskom? Zаšto smo ubijeđeni u to dа smo živi, sаd? Zаto što dišemo? Zаto što volimo? Zаto što posle polа vijekа umiremo, dodirujemo zemlji i spаjаmo se sа njom, gledаmo crni beskrаj, ne čjemo ništа i nikаd više ne osjetimo ništа od onog zbog čegа smo mislili dа smo živi? Štа аko ovo nije život? Štа аko je ovo smrt? Štа аko smo umrli, negdje dаleko i dаvno, а nаstаvili dа živimo, ovdje i sаd? Kаdа je dvаdesetdvogodišnjа Mаrijа upoznаlа svijet ljubаvi, mаšte, snovа, iluzijа, sreće i dodirа - život je zа nju imаo nepojmljivo više smislа. Miris grаdа odisаo je njegovim, njenа stopаlа hodаlа su prаvcem sreće – kа njemu, svi snovi su nа dlаn poklаnjаni istoj osobi zbog koje je dodirivаlа Veneru svаki put kаdа je poljubi... Njegovi prsti crtаli su sаvršene dodire po plаtnu koje je predstаvljаlo njeno tijelo, nijаnsа njegovih očiju usklаđivаlа se sа njenim željаmа i njegovim mislimа, dodiri njegovih usаnа o njene predstаvljаli su sаvršenstvo koje je mjenjаlo kompoziciju njenog životа... Kreativni Magazin 45
  • 47. Voli gа. Voljenа je. Postoje riječi koje se pišu dodirimа, dаhom, pogledom, osmjehom i oboje su rаzgovаrаli tim jezikom sve do trenutkа njegove smrti. Nikаd nisu prestаli dа jаgodicаmа kаžiprstа crtаju osmjeh jedno drugom i brišu suze koje šetаju po obrаzimа, аli sаd njen Bаlšа mirno spаvа nа groblju nа periferiji grаdа u grobnici pored njegovih roditeljа i sestre. Ko će Mаriji dа nаpiše osmjeh svаki dаn? Kаko dа živi kаdа je sve zа štа je živjelа prestаlo dа živi? Želi dа vjeruje dа je još tu. Osjećа gа, аli ne može dа gа dodirne. Zove gа, аli ne može dа gа čuje. Svаkog 17-og novembrа odlаzi do njegа i šаpuće mu dа gа voli, аli ne može dа gа vidi. Nemа gа. Nemа ni nje. Onа je sve što je on postojаo. Onа je sаmo privid ljudskog, iluzijа živog i lаž sretnog. Nemа je. Jer nemа ni njegа. 17-og novembrа 1954. godine Mаrijа je poslednji put šаpnulа svom mužu dа gа voli. Njeno srce prestаlo je dа kucа istog momentа posle tаčke nа krаju te rečenice. Istog dаnа prestаli su dа postoje. Niko nije pаmtio njihovu ljubаv. Bilа je običnа, svаkodnevnа, neprimjećenа, klаsičnа, sve sаmo ne posebnа. Moždа... Ali ne zа njih. Oni pаmte. Kišа kojа uvijek pаdа nа tаj dаn sprаlа je svа pitаnjа kojа su joj mаrširаlа mislimа svih ovih godinа. Život. LJudi. Dodiri. Duše. Smrt. Nebo. Trаvа. Sve je to sаd negdje dаleko, negdje vаn domšаjа, а opet blizu, prokleto blizu... Sve je to zаrobljeno u kovčegu koji svаko od nаs morа dа otvori, sаm. Sve je to sаd stopljeno sа mokrom zemljom, crvimа i korjenjem. Kreativni Magazin 46
  • 48. Autor: Mаrko Pаrаmentić Zаborаvljenа strаnicа dnevnikа Pаdа mrаk... Prokletа sаmoćа. Ludim. Minuti kаo večnost. Hteo bih nešto reći, аli nemаm štа, ni kome. Sve reči su stаle. Tišinа. Toliko misli mi prolаze kroz glаvu, а sve mi se svodi nа jedno - tebe. Tа misаo prožimа celo moje biće, jаčа je od bilo čegа drugog. Nešto neopisivo u meni terа me dа izаđem iz mrаčne sobe i dа lutаm. Ne znаm gde, ni koliko. Sаmo verujem u to dа ću te negde sresti. Verujem... Znаm! Znаm dа ću te negde u grаdu sresti, nešto jаče od mene vuče me premа tebi! Noć. Ono što nosim u sebi je sve jаče i jаče. Ne mogu dа izdržim, izlаzim iz kuće. Kroz slаbo osvetljen pаrk idem premа grаdu. Nigde nikogа. Jezivo je. Po nekoj glupoj nаvici prolаzim pored nаše škole. Nа kаpiji je stаro, uobičаjeno društvo koje je pobeglo sа nаstаve – pušаči i po neki srećni, zаgrljeni pаr. Pored njih osećаm se neopisivo bedno i imаm želju dа što pre odem sа tog mestа. Strаh me je dа će me neko prepoznаti. Ne želim dа ih vidim, ne želim dа me vide... Već sаm utonuo u svoje misli, kаdа me neki glаs štrecnu. Dolаzim sebi i prepoznаjem tаj voljeni glаs. Znаo sаm – mislim u sebi – znаo sаm dа ću te sresti, to se morаlo desiti! Minuti su sаdа krаtki. Opet nešto hoću reći, аli nemаm prаvu reč. Reči sаdа nisu ni potrebne, dovoljno je što te vidim. Drаgа J. ti ni ne slutiš koliko mi znаče ovi trenuci, koliko sаmo dаješ svojim prisustvom... Hvаlа ti! Autor: Desja Lovorov Autor: Mislava Zuppa Rašić Gorim Mojim pogledom punim prezirа streljаću neljude nа čistini Umesto vode krvаvog gejzirа prepustiću ih lаkoj prаšini. Znаj, moje oruđe je pustinjа kаmenа pločа je odveć tаjnа kožа mi izgori kаo buktinjа telo iluminаcijа nestvаrnа. Ringišpil Tonem u tupilo, Tonem do dna. Tonem dok sjedim na ringišpilu zla. Tonem polako, brzo i brže. Tonem dok me misli o tebi potpune ne okruže. Tonula sam dugo sada je kraj. Ne tonem više već stigla sam u raj. Crvenilo prođe mi grudimа pečаtnjаk mi se kаpne nа šаke krаljujem rаnаmа kаo ljudimа jer kаd obećаš rаdosti svаke u pesmi što je svаki dаn pišeš po telu, srdžbu i kugu brišeš. Kreativni Magazin 47
  • 49. Autor: Nikola Šimić Tonin Divljaci Kloparajuća lokomotiva Jugoslovenske državne željeznice veselo pukće ponosno noseći na bokovima svoje žute oznake-JDŽ. Kratka se kompozicija izvija i trese sustižući i najbrže hate, koji su davno galopirali ovim posavskim prostorima. Raspjevano zveketanje kočopernog uskotračnog vlaka donosi putnicima iluziju velike brzine i optimističko predviđanje da će prije smiraja dana stići u glavni grad Banovine. U prvom kupeu prve klase, smjestilo se četvero putnika, zadovoljno udobnim, plišanim sjedištima. Do prozora, pravcem kretanja vlaka zavalio se „ pešadijski kapetan Kraljevske vojske “ Mihajlo Trgonja, a nasuprot njega mu gospođa Jelisija Alony. Kapetan je pod vratom raskopčao jedno dugme mundira, te su mu nabrekle vratne žile počele gubiti plavičastu boju. Njegov bi debeli vrat sad izgledao mnogo mlađahnije, da ga postranice nisu prošarale smeđikaste mrlje, izdajnički izvješćujući oštro oko nazočne gospođe o kritičnih natovarenih pedesetak godina, koje se stručnom pogledu teško mogu sakriti. Proćelavi kapetan zauzvrat pogledava masnu šiju gospođe Alony, kako se utegnuta i nabrekla od vrućine, preljeva preko čistog ovratnika snjiježno bijele, svilene bluze. Kapetanove se oči podugo zadržaše na gospođinom zlatnom križu, koji se povremeno zaklati, o debelom, zlatnom lancu. Do gospođe zasjeo mršavi fra Ivo Lopatić. Objeručke prihvatio crni Brevijar, te onako naklonjen izaziva dojam pozornog čitaća, koji se po prvi put dočepao te derutne knjižice. Nasuprot fratru ukipio se crnpurasti trideset godišnji, uredno obučen gospodin. Ispod ganjc-novog mu crvenog fesa izviruju i presijavaju se, ko ugljen crni krajičci kose. Da bi podigao svoje dostojanstvo, „pešadijski kapetan“stavi na glavu, do tada na krilo odloženu časničku šapku, diskretno se nakašlja, te objavi značajnim glasom u preostali prostor kupea: - Idemo, gospodo, idemo. Idemo vrlo točno! Kako izgleda, ova će nas naprava na vreme da dovede našem cilju… Fra Ivo i crnoputi gazda Ahmet se ne uključiše u ćaskanje, ali gospođa Jelisija kao da jedva dočeka nastavak razgovora, prekinutog na netom napuštenoj postaji: - Nemojte, molim vas, nemojte nas tješiti, gospodine pukovniče! Gdje poslije vožnje u onim divnim kolima normalnog kolosijeka i nakon onih brzina europskih željeznica… kako možete ovdje očekivati neku brzinu i točnost? - U pravu ste, cenjena gospođo, ali u odnosu na stanje koje smo zatekli Osamnaeste, ovo je nemerljiv napreda!- ne da se kapetan.Zadovoljno zataji previd gospođe Jelisije, o njegovom odavno željenom unapređenju, a onda s jezom zatamni prisjećanja slike svog ubogog sela, u kojem je ponikao, u djetinjstvu stoku čuvao. Potaknut pogledom na zlatno prstenje nazočne gospođe, nastavi: - Divljacima iz kućica po ovim brdima dati željeznicu, nije mala stvar! Fra Ivo se nakašlje, ali se uzdrža od komentara. Samo svoju smeđu kalotu popravi na glavi, pa okrenu drugi list Brevijara. Gazda Ahmet ničim ne pokaza da ga se razgovor dojmio.Tupo je zurio u neku sliku, učvršćenu iznad fratrova sjedišta. Gospođa Alony nije mogla ošutjeti.Ponovo, možda deseti put od kako su u Bosanskom Brodu počeli zajedničko putovanje, zbaci crni veo na crni šeširić, ukrašen sivim, platnenim ružama: - Nemojte tako, gospodine pukovniče! Nije ovaj, vani živalj ni tako loš. Imala sam prigodu sretati ovdašnje ljude tamo u Pešti i u Beču. Prije rata naravno. Znaju biti jako zabavni. - Verujem vam, gospođo, verujem. Ko vama da ne veruje! Ali, tu se radi samo o nekim pojedincima. Prisjetite se, molim vas onih tamo koje smo malo pre videli na stanici, onih što su nudili kuvana jaja na prodaju! Sad je tek proleće, ali da vidite taj bioskop leti, kad prodaju voće. Da vidite njihove crne, ispucale ruke i bose noge, a obučeni su u belu odeću kao da smo u Indiji… - To su bila djeca, gospodine pukovniče!- ne dopušta gđa. Jelisija da joj, ma i uglađeni časnik kalja sjećanje na onog mladog domobranca čije kestenjaste oči još često sniva pod bečkim perinama. Zna ona da mladić potječe odavde, od „ preko Save “… Kapetanove su uspomene manje lijepe. Onaj metak što je prije dvadesetak godina dofijukao iz austrijskog rova kod Soluna i ranio kapetana u ruku, ranjenik uporno pripisuje „nekome ludome Bosancu“, ne zlobeći Kreativni Magazin 48
  • 50. previše na neznanoga strijelca. _ „ Kako vojnik more da se srdi na drugog vojnika, moliću lepo“prostodušno će- „ kad čovečnost u njemu pobedi politika “… - Ja svejedno mislim da su oni divljaci! – ipak junačina suho odrubi, kad leđima pritisnu mekani naslon. Samo prisustvo dame pomože mu savladati protivljenje vlastitoj „ divljačkoj “ izjavi. Neslaganje je naviralo iz dna seljačke duše. - Možda, možda, gospodine, ali oni znaju biti pravi kavaliri!- odupre se gospođa, više da bi oponirala „pukovniku“, no što je bila čvrsto uvjerena u opće kavalirstvo. Presudilo je prisjećanje na mladića kestenjastih očiju. - More bit!- prokomentira veletrgovac šljivama gazda –Ahmet, a u sebi pomisli: „ Mogu oni bit divlji koliko oće, ali oni imaju najbolje šljive na svitu…! Od samog početka šupljih naklapanja, fra Ivo se trudio pobožne misli usmjeriti k svetim pitanjima, a ovi svoje, pa svoje… Posebno mu smeta što jedna poštena žena, „ ako je poštena “, sama sjedi s tri muškarca. Umjesto da smjerno šuti, možda gledajući kroz prozor ove divne brežuljke okićene kućicama tu i tamo, ona izaziva prepirku s „jednim vojničinom“! - Ovdašnje pučane izvrsno poznajem i pravoslavce i katolike i muslimane, pa iskreno tvrdim da su većinom svi dobri vjernici. Svatko po svom zakonu!- izjavi fratar ljutito.Kad se prisjeti ostalih detalja razgovora, nastavi pakosno:“ A ova pruga nije pravljena ni Osamnaeste, ni koje kasnije godine. Nju je gradio Franc Jozef u prošlom stoljeću. - Vi kao da simpatišete Švabe?- pređe i kapetan na svađalački ton._ Pripazite vi malo, jer nam Švabe opet će da pripreme neku zvrčku…Ne znam šta će biti od ovog što Cvetković i Maček poslaše našeg ministra u Berlin, jer Švabo je Švabo. Neće on lako zaboraviti bitku na Ceru! *** Seoski su čobani čuvali stoku kraj pruge, ne očekujući da će u vlaku „Švabe i Švabice “*, o njima voditi ljepše razgovore, no što ih upravo vode spomenuti putnici. Čobani se jednostavno pripremaju propratiti još jedan brzi vlak. Ovaj put malo veselije… Najstariji od njih, Ivan Nikolin skovao je čak i neki plan. Odavno nije potpuno zadovoljan svojom reputacijom među čobanima jer ga parosnik Jozo Barišin dostiže, pa je smislio nešto veliko: „ Svima ću danas nabaviti kape, obećate li da će te me i dalje slušati “… Dok je stoka mirno kraj pruge pasla mekanu proljetnu travu i dok se zvrndanje i škripanje dolazećega vlaka sve jasnije čulo, oko Ivana se okupila dječurlija odjevena u uobičajene bijele halje. Samo po neki je imao, duge, bijele, do gležanja gače… - Slušajte vas dvojica, ne pušćajte baka prije neg sobara** u Luku Mijatovu!- poče Ivan ponavljati ranije utvrđeni plan. - Stariji od dvojice prozvanih, osmogodišnji Mato, uzvrpolji se:“ Ja ne smim! Ko će baka odvezati kad se uzbuni?“ - Ma, šta ko će? Nemoj sada zadržavat. Jesmo li jutros sve isprobali? Sićate li se?Brizonja je ko mamen doletio i skočio na Peravu. Milina je bilo gledat… Sad će umisto Perave bit Šarulja. Ajd sad… Trk! I zapamti, čim mašina stigne u luku, pušćaj Brizonju. Samo potegni kraj privuze i mašna će se sama odrišiti!- Oćemo l' i mi dobit kape kad pustimo baka?- ne izdrža Ante. Matin parosnik. Njih će dva hrabro pustiti Brizonju. - Dobit će te po gujici! Dobit će te Švabske kape, da imate striju nad očima kad pada kiša. - Dobićemo da imamo u šta pišat!- doviknu Anto i s Matom zamače u šumu. Tamo se Brizonja već čitav sat „bode“ sa brijestom za koji je svezan i ljutito riče. - Sad svi u trnje, da vas Švabe i Švabice ne vide iz vagona! Neka gledaju kako Brizonja skače na Šarulju. Oni to vole gledat… Ja odo vidit šta je s onim liskovim štapom što sam ga zabo kraj štreke***- dobaci Ivan. Krenu kad reče, ali se vrati, jer je mašina već pućkala uz Luku Mijatovu.Rikanje Brizonje, koji je uzdignutih rogova i vidljiva libida žurio prema Šarulji, nasmija Ivana Kapetan je primijetio već prvi Brizonjin skok na Šarulju, a ukraj i Ivana, kako to iz blizine promatra kezeći se. - Rekao sam da su to divljaci! Onaj mali tamo šeta kraj jednog nedostojnog životinjskog para, kao da se to njega ništa ne tiće. Na spomen nečije nepristojnosti, gospođa Jelisija Alony skoči i nagnu se kroz prozor, kojeg je kapetan odmah otvorio da isturi svoju masnu ćelu, pokrivenu šapkom. Gazda Ahmet i fra Ivo zaboraviše Kreativni Magazin 49
  • 51. pređašnju ozbiljnost. Nekako i oni uguraše svoje glave u okvir premalenoga prozora. Da su samo oni! Čitava se minijaturna kompozicija brzog vlaka okiti glavama. Putnici su teškom mukom rukama zadržavali kape na glavama, ali prozore nisu napuštali.Brizonja je uporno nastavio započeti posao, a Šarulja nije pokazivala bilo kakvo protivljenje. U najuzbudljivijem trenutku, Ivanov lukavo uz prugu namješteni štap mlatnu po ruci gospođu Jelisiju. Dok se ona snađe, vjetar je već vitlao njen skupocjeni šeširić. Na sličan način i ostala tri putnika ovog kupea ostadoše bez svojih kapa. I još mnogi putnici sa ostalih prozora „ brzog voza JDŽ “ … Nasmijani je pastir zadovoljno gledao kako njegov zabodeni štap, kao neka nevidljiva ruka, sve po redu skida kape na pozdrav njegovom Brizonji… Akopren , pun bijesa prvi do daha dođe kapetan: - Sad ste mogli da se uverite, da su to divljaci. Stoka, ništa drugo! Ali, platiće mi to… Žandari će sve… promisli, pa sjede. - Oni nisu dobri!- uzmognu izgovoriti gospođa Jelisija Alony, a silno razočaranje joj se izli iz očiju. - Jazuk novog fesa!- zaključi gazda Ahmet Dervenčević, sjedajući na svoje mjesto, da mirno „ prokonta koliko je zijanio “… Fra Ivo lopatić ne reče ništa. Gubitak kalote prihvati više kao kaznu Božijuza onaj predugi pogled koji mu je izmakao u njedra jedne župljanke kada se saginjala pred fratrom tražeći blagoslov, ne znajući da joj se bašlija pod vratom otkopčala. Samo je po neki putnik, brzog vlaka, uspio zatomiti bijesi zaprepaštenje te sa posljednje okuke pred ulaskom u šumu, baciti još jedan pogled, niz vlak. Sjedao je odmah nazad, konačno dotučen neočekivanim prizorom, odnekud iz trnja, iskaču male aveti u bijelim haljama. Prikupljaju uz prugu razbacane kape, pa ih namještaju iznad koljena, kao da će u njih pišati. Najveći pastir s kapetanovom kapom na glavi, vojnički pozdravlja odlazeći vlak… Uz njega je Jozo Barišin. Na glavi mu do ušiju nabijen šešir gospođe Jelisije. ukrašen platnenim cvijetom.uz šešir je pričvršćen veo kojim je novi korisnik pokrio lice, dok oproštajno maše odlazećem „ vozu JDŽ “… Fratrovu kalotu nitko nije našao, a ni fes nije djecu zanimao „ jer “… nema strije! Vukovi Jezivio zavijanje vukova s Huma s Vlašića s Busovačke planine. Odnekuda dolazi sve više i više vukova svaku noć. Noć za noć, noćima, povećava se ta nadolazeća čoporenja čopora vukova. Opet se to nešto nadolazeće nadvija nad Busovaču, opkružujući je u stravi događanja iz dana u dan, iz noći u noć. Nagovještava to nešto u ciklusima vremena osvetu. Mijenjaju se oblici osvete, a to nevidljivo a vidno u promišljanjima, sveti se, vidno je, a i ne vidi se, tu je, a i ne čuje se... budi u ljudima ono životinjsko, zvjersko, to nešto što se čita iznutra, osjeća nekim do sad ne znanim osjetilima, da čovjek ih uopće i ima... osvjedočuje se njima, u ovome i ovakvim trenucima, tražeći ime toj spoznajnosti, neupoznat sa sobom, otkrivajući se u nadnaravnim spoznajama sebe, koristeći obamrle zakutke zamozga... Dugo u dugu gluhu i jezovitu noć, oglašava se jeza bezglasja. Zavijaju vukovi, koji dolaze i dolaze... dolaze... okupljaju se danima, popunjavaju šume. Već prvima vire njuške, provirujući iz šuma. Krenuše. Prvi napadoše najmoćniji, najsilniji, i najjači, predvodnici čopora...- Napadaji samo na djecu. Po vrtačama nalaze se zubima priklana djeca. Ugrizena za vrat. Ostavljena iskrvaviti. Ljudi se smjenjuju nad crkvenim zvonima. Zvone i sva okolna seoska zvona. Zvon zvona, doziva pomoć. Opet se podigla vojska. Sva raspoloživa pričuva. Alarmirane okolne susjedne zemlje. Vukovi se noću spuštaju u mjesto, nezaustavljivo krvoločno traže i napadaju samo djecu. Jeziva su jutra razdanjivala slike po zakutcima skrite priklane djece, ostavljene iskrvarene, bez kapi krvi, blijede. Onda u dan, kada se organizirano krene na njih, nestaju po planinskim vrtačama, špiljama, rukom dana odneseni, čineći dogođeno utvarom nestvarnosti viđenoga, kao nešto što i nije bilo, kao nešto čega nema, nešto s upitom mogućega, susret bez stvarnosti, dogođenoga... upit svijesti viđenoga, razlučivanje zapita, između jave i stvarnog... upita podsvijesti sna... Noć se navlači ko zastori na prozore, nad ovo malo mjesto Lašvanske doline. Suzne Doline, procjepnog korita, ukoritnog mjesta isušene kaljuže. S prvim utrnulim svjetlima dana, zazvone zvona. Na mjesto, krenuli čopori vukova, otimaju iz naručja majkama djecu. Kreativni Magazin 50
  • 52. Ljudi čine sve, i nadljudske napore, obraniti ih. Golim noževima ide se na vukove. Majke vlastitim tijelom štite djecu. Izmiješali se vukovi i ljudi. Urlici zavijanja... plač, cviljenja, zvon crkvenih zvona... Kruničanja... ZdravoMarije... Kotlina se trese... Podrhtava... pomiješana otječe krv, vukova i ljudi... Dočekan iskrvavi dan. Jedanaesti je po redu dan krvi, krvarenja vukova i ljudi. Jednoga ovećega vuka, osmjelivši se, prikla i dobri otac, župnik Ilija. Potporu dadoše i oveća djeca. Tek kakvo herojstvo u odbrani djece iskazaše majke. Iz drugih krajeva i gradova, pridošla pomoć i vojska. Opkoliše i zatvoriše čopore, zaustaviše daljnje pritjecanje vukova, razbijajući nadolazeće čopore... Dvadeset i sedmi dan... Nekako se stade u kraj toj pošasti... Na izmogu snaga, ruku krvavih do lakta, s dolinom prekrivenom vučjim lešinama, teško se nogom doticala gola nepokrivena, neokrvavljena Zemlja. Vojska nekako odbi vukove duboko u šume u još ljudskom nogom netaknute nutrine planine Vlašića, još ni jednom ljudskom nogom ne prođenom, neprohodnom i ne prohodanom s kraja na kraj planinom. Gdje je početak ako nema kraja nedokraju... Zatečeni dolazili su danima i danima svake fele i od sve fele bjelosvjetski (ne) namjernici, zlonamjernici, znanstvenici, mračnjaci, laici i senzacijonalisti ... toliki drugi znatiželjnici ... avanturisti... dolaze... Jedan od jednog dana, tamo nekoga od nekuda Vukovac, kako ga narod zazva, koji kao zaštitnik vukova, jedva živu sačuva glavu, ostade ni na nebu ni na zemlji, umalo živ nabijen na kolac, na vazi, ili na kolac ili omastiti uže za vješanje na Carici, busovačkome gradskome groblju... Neka je na ruku... Spoznaje tvrdnja... nakon dana i dana istraživanja, i propitivanja, tvrdnja... Donijevši iz neke špilje ugljenisane vučiće iz vučjeg okota, koje je spalio tamo neki nemarni poljar, ne vodeći računa ni o čem, računajući tek na malu trenutnu pripomoć pri suzbijanju korova, strnjike i drača... što je i izazvalo najezdu... osvetu vukova... krenulo vukove... ??? Kreativni Magazin 51
  • 53. Autor: Marina Stošić Zbogom mojih trideset godina Ponovo sam pročitala roman “Zbogom mojih petnaest godina”. Sigurno se sada smeješ i misliš u sebi: “Zašto li opet čita tu knjigu za klinke?”. Možda se sećaš kada sam je prvi put pročitala; to je bilo nešto pre mog petnaestog rodjendana. NATO bombardovanje, deca su uglavnom koristila za igru i druženje, a ja…, pa poznaješ me, ja sam čitala. Jedva si uspevao da me ponekad izvučeš iz kuće. Smejem se kad se toga setim. Znaš da sam ti sa oduševljenjem pričala o gore pomenutoj knjizi, a ti si se smejao. Ali, ta kniga je, ma koliko da je naivna, i vrlo poučna. Pored motiva prve nevine ljubavi, provlače se i mnogi drugi, kao npr. rat. Sada razumeš o čemu pričam. No, da ne okolišam previše. Odlučila sam da ti pišem, jer danas punim trideset godina i pravim bilans svog života, a ti si, bilo aktivno bilo pasivno, bio prisutan u njemu. Počeću ispočetka. Nismo se naročito dobro slagali kao deca. Stalno si se svadjao sa mnom, lomio mi igračke, a ponekad si me i tukao. Nisam tada bila luda za tobom. Štaviše, mrzela sam te ( koliko to može jedno dete ). Medjutim, kako smo bivali stariji, malo po malo smo sredjivali naše stare nesuglasice, one iz detinjstva. Mogli smo normalno da razgovaramo, bez svadje, bez zadirkivanja. I baš tada, nešto pre mog petnaestog rodjendana, prvi put sam pomislila da ću se udati za tebe ( kad za to dodje vreme, naravno ). Posle mog petnaestog rodjendana, odlučila sam ( kao što i svi rade ) da im kažem “zbogom” i okrenem se drugim stvarima. I drugim dečacima, momcima, kasnije muškarcima. Ni ti naravno nisi gubio vreme. U jednom trenutku si mi pokazao da osećaš nešto više od prijateljstva prema meni, ali to nisam shvatila ozbiljno. Kako god, očigledno ni ti, jer smo oboje brzo na to zaboravili. Ja se nikada nisam izjasnila; priznajem da ni sada ne znam razlog tome; jednostavno, nije mi se dalo. Ali uvek sam mislila na tebe. Ti si u mom bilansu bio osnovno sredstvo. Nisam imala puno ljubavnih veza u životu, ali u kojoj god da sam bila, uvek sam ponekad i pomalo mislila o tebi… O tome kako ću se na kraju, ipak, udati za tebe. Govorio si da, ako nijedno od nas ne bude u braku do tridesete, da ćemo se nas dvoje venčati i da će nam biti baš lepo. Sećaš li se toga? Ponekad su mi kroz glavu prolazili i dijalozi koji će se desiti uveče dok gledamo crno-bele filmove iz Zlatnog doba Holivuda, ili ujutro dok doručkujemo. A ti? Sada sigurno misliš da sam sišla s uma. Moram ti priznati da mi sada, kada vidim tvoju ženu, kroz glavu prodje misao kako bih bila srećna da sam na njenom mestu. Pomalo je mrzim zato što mi je pokvarila plan; ti znaš da ja ne volim kad mi neko kvari planove. Da ne dužim više. Želim odgovor od tebe. Hoću da znam da li si i ti mislio nekada na mene, šta si mislio, šta misliš, šta ti prolazi kroz glavu. Želim sve da znam kako bih mogla mirno da kažem “zbogom mojih trideset godina”. Potrebno mi je sve to zbog salda za izravnanje bilansa mog života. Kreativni Magazin 52
  • 54. Autor: Mihajlo Jonić D mol izloga Nikada nije umela da se pretvara. Predamnom naravno. Uvek bi se kao neki mali patuljak hvatao za neki korak koji je samo njen i ne bih se puštao sve dok ne bih izmamio njen tako redak osmeh. I tu više, na tom mestu sudara svetova, sumnja bi se slila niz horizont u nepovrat. Baš kao nekad njena suza od bisera. Jedne večeri izlazio sam iz mesta ofarbanog u D-mol. Ne, nije to tužno mesto samo se tako zove! Davno opalo lišće sevalo mi je pred očima. A januar se baš lepo potrudio da svojim ledenim ukrasima ističe svaki detalj, tako da se kroz pogled mogao osetiti i miris. I to onaj davno zaboravljen na ramenu, koje još uvek oseća zagrljaj njenih očiju bez milosti. Niko tad nije znao gde se ja nalazim. Ja sam znao samo da čekam jedan pokret, jedno razlivanje kose u izlogu preko puta. Bila je okrenuta leđima I obučena kao nikada pre. Pomislio sam: ˝Kako je samo mogla da pomisli da je neću prepoznati po načinu na koji otkriva vrat zabacivajući kosu niz put iza, koji miriše samo na nju.˝ Magla se spustila u stilu raščupanog pera davno otkidanog iz ruke pesnika. A ja sam se za tren isplakao u sebi, zalepivši pravo na srce reči: ˝Ne, nije pomislila...zato što se nije ni skrivala davno nepoznatog čoveka˝. Prešao sam ulicu samo da bih dokazao da to nije ona i da ima bar još jedna takva ista, samo bez mirisa i ukusa. To je bilo nemoguće iskopirati. I ništa nije bitno, samo da je sama ili srećna. Ali ipak sam gutao korake ponavljajući: ˝Ne, to nije ona. Ne smem da prođem pored nje a da me ni ne pogleda. Ne, ovo je neka...˝. Miris... Ne tako dalekog mora, zvuk peskasto broji vekove I onaj pravi, nikad uspešno kopirani pokret vrata potopi sve lađe i zaustavi mi pesak u grlu. Nije bilo bitno vreme a ni to što nisam mogao da udahnem. Disao sam nju očima bez nade da ću preživeti, ikada. Suza na mom obrazu slala je odsjaj meseca ka njenom oku. Ali beskorisno, poluzamagljeno staklo je samo upilo stihove, kako nikada ne bi stigli do nje. Prekasno sam se setio da se proderem u nebo moleći ga da mi pokloni samo jedan, onaj pogled. Ona je već bila predaleko... Doplivao sam kroz suze koje sam samo ja video do prestola na kom je sedela. Tražio sam početak razmotanog klupka kako bih krenuo za njom, kako bih je našao. Ali prvi dodir stolice je sve počistio i ostavio me u blatu da tražim dalje... I još uvek nestajem, dok januarska kiša briše svaki trag u beskraj... Ne verujem u tebe... Ne verujem u tebe... Ti postojiš samo kad uspem da ispustim iz sebe ono sa najdubljeg milimetra kraja srca. I ne vidim te dok sam opasan lancima svesti. Ti prođeš ponekad i javiš se i ja se ponekad javim i zaboravim da sam te sreo. I to je kraj svemira, ne sećam te se dok opet ne ostanem bespomoćan čuvar svog srca. Samo tada sijaš. I ne, nisam pijan! Samo tako ponekad stignem do kraja bola. Osetim kako me proždire dok ga mazim podsticajem da nastavi. I on ide, ne osvrće se kao ja, kad osetim tvoj obraz na mom dok proklinjem telo što je deformisalo trenutak pomerivši usne za koji centimetar od tvojih. I tako dok ih želim ponekad ti obično odsečno presušiš šta god bilo u čaši. Ni ne slutivši da sam svestan da ona čaša oseća tvoj dodir, da piješ iz nje. Kreativni Magazin 53
  • 55. Pa se pretvorim u prah i isparavam iz nje, do tebe. Dodirujem te a da ti ni ne znaš. Možda zbog toga i sušiš svaku kap do kraja, da mi ne ostane bilo šta, da kad odeš čuvam kao tajnu, kao nešto svoje. Ne znam šta osećam, oke, lutam. Ali poznajem letnju februarsku kišu ??? koja spira sa mojih očiju svaki tvoj trag. Svaku svetlost tvog oka. I sad te opet nema ni u željama, opet sam hladan od očaja. Ti nestaješ i stvaraš se ko utvara u kostimu anđela. Gaziš me dok se davim u teškim vremenima... Čuvaj se možda me nekad opet pored tebe zatekne taj osećaj da nemam gde... Idi bestraga, nije ni važno. Srešćemo se jednom koja god mislila da joj pripadam!!! Sanjaću te noćas makar ostao bez ponosa. Mada osećam da nekad sebi ne pripadam. Pismo jednoj devojci Noć je grickala svoje korake... Prohujali mraz je sa suncem nestao sa mora. Brodovi su se razišli, nema ni vetrova ni kompasa. Samo talasi, sami bogovi gađaju daljine svojim zadahom... Voda me je gušila, davio sam se sam u svom moru. I ti si bila tu.... Nisam te oterao, nisam umeo. To je bar lako. Gledala si me s mojih usana i lepa i daleka i senka i zaboravljena i sama i tama i ja... Svi zajedno pravo u noć bez kraja, ko more s ušćem što me u vir nosi! I tamo kada budem bio, kroz talase prazne vode gušiću svoje telo što se trese od traganja za tvojom kosom. Hiljde svitaca ću oterati neka budu tvoji fenjeri neka te nađu možda i samu, možda i već ostarelu i sedu bez igde ikoga, možda i srećnu, neka te prate. U duši smrt i na prazno platno sam sleteo kroz oblak ili vir, više i nije važno... Ali ipak nisam sam! Ništa od plača tek rođenog života, ništa od sreće i detinjeg igranja u blatu. Kroz daleki detinji smeh mi se javlja zov sudbine. Uspeo sam da kažem da ću pobeći od tebe i nestao sam ovde na dnu gde nikada ne želim da te vidim, stojiš uspravno na zidu uskog hodnika... Ne gledaš me, ti si moja senka! Ja moram dalje u beskraj, moram da odem gde nema svetla, da ne bi sijala parznom čoveku, moram da nestanem u tami praznog života bez tebe, kako bi ti vratio život i možda kako bi mi nekad oprostila... Kreativni Magazin 54
  • 56. Autor: Milena Stojanović Dedin medaljon Dragana je bila devojčica od 15 godina, koja je ostala da živi sa dedom u maloj trošnoj kući na samom kraju sela. Majka je napustila kada je bila veoma mala, a otac poginuo u ratu. Deda je pokušavao da joj pruži koliko je bio u mogućnosti. Imali su malo imanje iza kuće, i nekoliko ovaca i kokošaka. Dok je deda bio na njivi ona bi spremila ručak, i izvela ovce na obližnju livadu da ih napase. Jednog jesenjeg dana je, čuvajući svoje skromno stado zaspala ispod drveta i nekoliko ovaca se udaljilo od nje, prepuštajući je snu. Sanjala je svoju majku kako joj se okićena poljskim cvećem smeši i gleda je pogledom kako samo majka može da gleda svoje dete. Sanjala je i oca kako stoji pored njene majke i miluje joj kosu. Bili su srećni u svetu umrlih. Davali su joj snagu koja joj je bila potrebna da živi, i ako je veoma mlada napaćeno radila kako bi prehranila sebe i dedu. Dedu je neizmerno volela. Uprkos tome što su bili siromašni, sa njim bi podelila i najmanje parče hleba. Sanjala je kako će jednoga dana živeti bolje... Iz snova je probudi blejanje ovaca u daljini. Krenula je prema njima. Videla je da su krenule da se penju preko jedne stene koja se uzdizala nedaleko od mesta na kojem je do maločas spavala. Koračala je brzo ali oprezno jer se kamenje mešalo sa slabom vegetacijom, a od kiša koje su padale prethodnih dana bilo je još uvek mokro. Morala je da pazi da se ne oklizne. Ispred nje su ovce nemirno pasle, a ona je pokušavala da ih potera putem odakle su došle. Nisu se pomerile ni milimetar, već su samo nastavile da uživaju u skromnoj travi, koje je bilo samo mestimično. Nije joj bilo jasno šta ih je zadržavalo da tu pasu, kada je ispod njih bila livada, a ovde su nailazile na stene i kamenje. Oko stene sa tri strane je bio kanjn kroz koji je hučala nabujala reka. Pošto nije uspela da ih potera odatle, rešila je da siđe i pozove dedu u pomoć. Mrak je već padao i morala je da požuri. Kišni oblaci su opet preplavljivali nebo, a Perun je slao munje u znak upozorenja ne bi li sklonio svakog ko je na otvorenom. Draganin deda je sedeo na pragu kuće i ljuštio jabuku, kada je video da ona trči nizbrdo, hitajući kući bez ovaca. Pošao je prema njoj i ona mu je objasnila gde su ovce ostale. Umesto da krene za njima samo je zagrlio i nasmejao se onako starački ali iskreno, od srca i poveo u kuću. Postavio je sto i večerali su. Napolju je kiša uveliko padala. Dragana je brinula za ovce koje su ostale na steni. Deda je razumeo njenu zabrinutost više nego što je ona mogla i da zamisli. Ispričao joj je jednu priču... "Nekada davno kada su naši preci još uvek bili odani starim bogovima, na toj steni su se okupljale vile. Svako ko bi ih video, mogao je da poželi nešto i one bi mu to ispunile u znak zahvalnosti što ih ne teraju odatle. Jedne noći tamo zalutao čovek koji ih je primetio kako igraju u svom kolu, tako spretno i graciozno kao da ispod njih nema kamenja. Prišao im je i rekao da ne želi da ih povredi... One su mu se umiljato smejale, i igrale oko njega svojim zanosnim telima stvarajući toplinu i sigurnost. Rekle su mu da poželi želju, a on je omađijan njihovom zanosnom lepotom zaboravio da je zalutao pa je poželeo jednu od njih. Nekoliko vila se udaljilo i ostala je jedna ispred njega... Gledala ga je nebesko plavim očima, i osmehom koji je rastapao dušu. Duga sveloplava kosa joj je padala niz bujne grudi sve do struka. Bela prozračna haljina se na blagom povetarcu obavijala oko njenog tela kao da je miluje. Skinula je pojas koji je nosila oko struka. On je pružio ruke prema njoj i skinuo haljinu a vila je samo spustila glavu i zaplakala. Shvatio je njenu želju da bude sa čovekom, ali znao je da ona pripada nekom drugom svetu. Boljem, lepšem, punim magije i dobrote. Nije želeo da je povredi. Podigao je haljinu i pokrio to prekrasno telo koje je tako savršeno izvajala majka priroda. U njenim plavim očima se videlo more suza koje su klizile nezaustavljivo niz njeno prelepo lice. Vila podiže ruke oko vrata i skinu srebrni lanac sa medaljonom i dade neznancu u ruke. Ona je na taj način izražavala zahvalnost. Suze su prestale da kvase njeno lice, a stranac se laganim korakom udaljavao... Na tom mestu gde su padale njene suze uvek ima trave i sada naše ovde tamo pasu." – rekao je deda sa osmehom na usnama. Sigurne su, vile ih čuvaju. Ustao je i otišao do drvenog kredenca u kome su čuvali stvari i iz jednog starog kaputa, od medveđeg krzna, izvadio maramicu obmotanu oko nečega. Spustio je Dragani u ruke. Ona je polako razmotala maramicu i pogledala medaljon koji joj je zasijao u rukama. Pogledala je u svog dedu i zagrlila ga. Znala je da je on taj čovek, koji nije mogao da povredi jedno nežno biće kao što je bila vila koja mu je poklonila medaljon. Na prednjoj strani je imao ugravirano drvo života, a pozadi Svetovidov rog izobilja. Nije mogla da ga otvori. Zagrlila je dedu i pošla na spavanje. Spavala je mirnim snom, znajući da su joj ovce sigurne i da ih čuvaju vile... Kreativni Magazin 55
  • 57. U zoru je čula blejanje ovaca ispred kuće pa je ustala i krenula da ih otera u tor iza kuće. Deda je bio okrenut prema zidu. Kada se vratila u kuću i založila vatru, podgrejala je ostatke večere od sinoć i pozvala dedu da ustane. Nije se odazivao. Prišla je uz njegov krevet i noge su joj pretrnule, samo je klonula preko dedinog tela kada je shvatila da on više ne diše. Plakala je kao kiša, i ako je znala da je on sebi olakšao muke, i da neće morati više da se muči za njih dvoje. Spavao je ve;nim snom sa osmehom na usnama… Imala je medaljon i rešila je da ode da pokuša da nadje vilu, kako bi joj vratila medaljon i zatražila da joj vrate njega među žive. Mokoš je ispustila njegovo vreteno sudbine... Uputila se onim istim putem kojim je juče pošla za ovcama i popela se do stene. Sela je na jedan kamen i počela da se moli. Kada je prošlo neko vreme počela je mahnito da doziva, ni sama ne zna koga, ali verovala je da će se neko pojaviti. Njen glas je odjekivao kanjonom i ni glasna reka ispod nje nije mogla da je nadjača. Srce joj se cepalo što nikog nije bilo da joj pomogne. Noć se već uveliko spuštala i obavijala svojom tamom kuće u daljini i ovo magično mesto. Nije mogla da se vrati. Bilo je previše strmo za tumaranje noću. Mesec se skromno promolio iznad jednog malog oblaka, da bi ubrzo ponovo nestao kao da se krije. Zvezde su sijale svojim ustaljenim sjajem visoko iznad nje. Naslonila je leđa na stenu i zadremala, sa molitvom na usnama i medaljonom u ruci. Kada je svanulo vratila se kući a na pragu je dočekao deda sa jabukama u rukama i osmehom na licu. Potrčala je i bacila mu se u zagrljaj. Ali nešto je bilo drugačije. Nije mogla da se seti nekih stvari, ali bila je svesna da je neka velika tuga koja je obuzimala prošla. Sada je mesto ustupila sreći... Dragana je sa dedom sedela na pragu, jela jabuke i pokušavala da se seti šta je radila juče... Ali to je bilo zaključano duboko u njenom sećanju. Vile su se pobrinule za to... Tunel Bosonoga devojčica, raščupane kose i uprljanog lica je trčala kroz šumu, preskakajući oštro kamenje i šiblje koje joj je grebalo stopala. Žurila je da stigne do male kolibe, iz koje je kroz dimnjak izbijao veseli plamen kućnog ognjišta, koje je njena majka ložila. Srce joj je ubrzano lupalo što od straha, što od zamora. Svakim korakom je sve više čula rzanje besnih konja kako joj se približavaju. Samo je želela da što pre stigne do kolibe. Hitrim, bosim nogama je preskočila nisku ogradu od pruća i uletela unutra kao furija. Mama, mama, tamo su neki ljudi sa mačevima, na konjima. Idu prema nama. Pratili su me dovde. Stići će svakog trena. Majka bosonoge devojčice je pogledala kroz prozor, uzela sa stola pogače i sira, i bez reči je povela na zadnja vrata kolibe. Provukle su se ispod velike krošnje hrasta starog preko hiljadu godina. Njegove grane su se s godinama toliko raširile da su se povile do zemlje, dajući zaklon velikom bunaru koji je tu stajao, ali se godinama već nije koristio. Vodu su pili sa obližnjeg potoka. Sve je presušivalo poslednjih godina. Ptice su napuštale ovu šumu. Životinje su lovili ljudi za hranu i kožne materijale koje su kasnije prodavali za kovanice. Glas prirode je bivao sve tiši kao da umire... Spustile su se kroz bunar do velike prostorije nalik na pećinu. Miris zemlje im je ubrzo ispunio nozdrve. Težak vazduh ih je pritiskao stvarajuće teskobu u mrklom mraku u koji su zašle. Devojčica je pomogla majci da upali baklju napravljenu od suve brezove kore, premazane mašću. Plamen je osvetljavao uglačane kamene zidove, a nedaleko od njih prostorija se račvala na dva tunela. Moglo se primetiti da je ovaj prostor namenski prokopan. -Da li se plašiš? – upita majka svoju ćerku nežnim glasom. -Ne. – odgovori devojčica. -Onda ćemo ići ovim tunelom, - odgovori joj majka i rukom kojom je držala baklju pokaza na desni tunel. Hladnoća koja je šibala ovim tunelom je davala do znanja da ima prilično da se pešači do izlaza. Devojčica je već drhtala od hladnog vazduha koji je prodirao do kosti. Uprkos tome morale su da nastave da se kreću. Nisu smele da dozvole da ratnici pronađu ulaz u tunele. Vijugale su mračnim hodnicima podzemlja, baklja je sve slabije gorela, bilo im je sve teže da se kreću. Ali žena koja je išla ispred devojčice kao da je znala ove tunele kao svoj dlan. Zastala bi samo na trenutak da oslušne da li je tunel prazan i slobodno nastavila prema njemu. Kako su prodirali sve više u utrobu zemlje, baklja je dogorevala, ali je vazduh postajao topliji. Negde ispred se tunel sužavao. Moglo je da se prođe samo ako se legne na zemlju i puzi na dalje. Zemlja je bila suva i prašnjava, a ne vlažna kao do sada. Ukus suve zemlje samo je pojačavao žeđ. Tunel se potom širio i opet je moglo da se hoda uspravno, ali je umor preuzimao svoju ulogu, pa su noge posustajale. Kreativni Magazin 56
  • 58. Baklja se ugasila, ali je i dalje moglo da se ide po osećaju, jer su zidovi tunela prelazili u široke svodove pećine, a svetlucanje vode i stalagnita je odavalo počast ovom čudu prirode. Pećina u samoj utrobi zemlje, prepuna pećinskog nakita je dokazivala njeno postojanje od nekoliko hiljada godina. Stalagniti su sijali kao da su preliveni zlatom. Sve je svetlucalo. Majka i ćerka su prljave i mokre od znoja sele na jednu stenu koja je virila iz zemlje, bojeći se da ne uprljaju njenu blistavost. Umorne sklupčale su se jedna pored druge i osetile sigurnost. Bile su duboko u zemlji, i više nisu strepele da ih konjanici mogu pronaći. Zašto smo bežale mama? – upitala je devojčica, grickajući koru stare pogače i parče sira. Pre mnogo godina su počele da se rađaju žene sa određenim moćima. Žene koje su bile hrabre kao muškarci a opet nežne kao kakva latica najlepšeg cveta. Bile su lepe kao vile, a ratoborne kao aždaje. Takve žene su mogle da imaju decu, samo sa ljudima koji su bili potomci tih žena. Takvo dete bi obično ako je bilo muško raslo u budućeg usuda, ratnika koji će ubiti nekog velikog vladara, ili ako bi bilo žensko biti najmoćnija proročica. Od tada su muškarci počeli da ih se plaše i progone. Ti si jedno takvo dete. Zato sam i morala da te spasim. Kada odrasteš tvoje moći će narasti i bićeš slobodna da radiš šta želiš, a da ti niko ne stane na put. Zato moram još da pazim na tebe. Bar do ponoći. Nakon toga osetićeš promenu. Svet više nećeš gledati istim očima... -Posle ponoći punim trinaest godina. Da li to ima nekakve veze? – upita devojčica majku. -Da. Kod nas svaki broj ima svoje magijsko značenje. Broj trinaest označava prelazak u svet odraslih. Primanje moći. Sačekaj još malo, pa ćeš i sama videti. Prošlo je vreme a njih dve su zadremale zagrljene. Oko ponoći majka probudi svoju kćer. Stavi joj svoj lančić oko vrata i zagrli je onako kako samo majka grli ćerku na rastanku. Devojčici skliznuše dve suze niz obraze i oseti neku prazninu u srcu. Neizmerna tuga joj obuze telo. Osećala je da se nešto nekontrolisano dešava. Oko nje se podiže veliki oblak magle. Osećala je i sreću i tugu, nije znala šta da radi. Nekoliko trenutaka kasnije kada se magla proredila osvrtala se zbunjeno oko sebe i dozivala majku. Nje nije bilo... Za obe je počinjao novi svet... Za devojčicu svet magije, a za majku svet bez svog deteta... Želja Sunce je lagano razlivalo svoje jutarnje zrake na planine. Reka više nije bila tamna, poprimala je zlatni svetlucavi odsjaj, dok je tekla vijugavim koritom. Velelepni zamak se uzdizao u nebesa, i parao bele barsunaste oblake svojim ostrim vrhovima kula. Beli kamen od kog je zamak bio sagrađen je odavao utisak rakoši i bogatstva u ovim krajevima. Ali priroda je bila mrtva. Nije bilo cvrkuta ptica, koji se obično mogao čuti kada se zaputi u šumu. Nije bilo ni tragova životinja koje bi ovuda prošle. Trava je bila nekako žućkasta, a ne zelena kakva bi trebala da bude u proleće. Nešto se čudno dešavalo. Pomišljao sam da obiđem ovaj zamak, ali još samo par kilometara me delilo od njega, a bio je jedino mesto u okolini gde sam mogao da se odmorim i nađem hranu. Nedaleko od zamka, sa jednog drveta se uzdiže jato gavranova i prelete preko moje glave. Loš znak. Za sve moje godine putovanja po raznim šumama nije valjalo videti tu pticu, a jato je moglo najaviti samo veliku nesreću. Popio sam vode, ispraznivši čuturu koju sam nosio sa tobom, i već je bilo nemoguće disati od toplog vazduha, jer je sunce bilo visoko na nebu i pržilo kožu. Skinuo sam gunj, i spakovao ga u torbu koju sam nosio na leđima, a koja je svakim korakom bivala sve teža. Bližio sam se kapiji i razmišljao zašto se ne čuje rog kojim bi označili putnika blizu zamka. Delovao je napušteno, nije bilo ni straže, ni ljudi u dvorištu zamka. Uputio sam se pravo do bunara, koji se nalazio manje više po sredini dvorišta, ali kante nije bilo, tako da sam ostao bez vode. Produžih pravo prema vratima i uđoh unutar zamka. Nigde žive duše nije bilo. Na stolu su stajali ostaci hrane ko zna koliko dugo. Zaudaralo je na buđ. Produžih prema vratima kuhinje i ni tamo nikoga nisam zatekao. Izašao sam na zadnja vrata zamka, i stao začuđen. Ovo je bio prolaz u drugi svet. Sve je bilo živo, ljudi životinje, priroda, kao da je neko stavio ogledalo između. Neko me uhvati za ruku i povede do bunara, natoči mi hladne vode i posle toga pruži rakiju. Nakon par gutljaja rakije videh prelepu devojku na drugoj strani drga i krenuh prema njoj. Nisam znao zašto. Noge su same išle. Prelepe crvene kose, očiju boje divljeg kestenja, i lepo izvajanog tela opčarala me je jednim pogledom. Upitala me je da li želim da prošetam sa njom. Pristao sam da me povede u ovaj tajanstveni svet iza mog zamišljenog ogledala… Hodamo dolinom prepunom cveća, a oko nas ptice i životinje ne plaše se ničega. Mlade vile igraju i svojom lepotom čupaju srce iz grudi. Ne zna se koja je od koje lepša. Vilenjaci veselo zvižde pesme o Kreativni Magazin 57
  • 59. njihovom narodu starom hiljadama godina. Hrastova šuma pruža utočište svim ovim lepim stvorenjima. Cveće ispunjava ovaj predeo svojim mirisom i šarenilom. Crvenokosa žena mi pusti desnu ruku i pređe sa moje leve strane, i uhvati me nešno za levu i povede dalje. Zidine srušenih kuća i mostova, vatra koja kulja iz zapaljenih kuća i crn dim koji se diže do nebesa. Mrtvi koji leže ispred svojih domova, pali braneći ih. Ona u jednom trenutku zastade ispred mene i zaplaka, reče da ne može da gleda više ovu tugu i da me vodi na jedno mesto. Krenu ispred mene nakon kraćeg pešačenja stigosmo do jedne zapuštene kolibe. Ušli smo unutra. Bilo je veoma tiho, a mirisi bosiljka i ruzmarina su mi ispunili nozdrve. Sa kreveta se podiže žena od nekih pedeset godina i poželi nam dobar dan. Putniče ispuniću ti jednu želju, ali moram da čujem tvoju priču. – reče blagim glasom koji je odzvanjao prostorijom. Bio sam u ratu, odvojili su me od porodice, od žene i dece i vraćam se posle sedam godina. Svega sam se u nagledao i života i smrti, i dobrog i lošeg. Sada mi treba mir. Nešto da mi popuni prazninu koju sam osećao ovih sedam godina udaljen od svojih. Želim da se vratim kući. Da li si siguran da želiš da se vratiš kući, - upita me žena. Da. - odgovorih. Crvenokosa žena me izvede iz mračne kolibe i sunce mi na trenutak zamuti vid. Nalazio sam se par kilometara od zamka i želeo da što brže stignem kući, da vidim ženu i decu. Jato gavranova prelete preko moje glave, a meni se ovaj trenutak učini veoma poznatim, i neka zebnja mi pritisnu srce. Kako sam se približavao video sam dim koji se uzdiže iz dvorišta zamka. Popio sam vodu iz čuture i požurio prema zamku. Kapija je bila srušena. Straže nigde nije bilo, ni poznatog zvuka roga koji bi najavio pridošlice. Ušao sam u dvorište i ugledao prizor koji me je porazio. Mrtva tela su ležala u lokvama krvi, gavranovi su nadletali nebo iznad zamka. Zapaljene kuće su gorele do temelja. Ognjišta su se gasila, dok su muške glave ležale nabacane na gomilu odvojene od svojih tela. Produžio sam prema zamku. Bio je prazan. Trpeza je bila prepuna buđave hrane i mušica koje su je nadletale. Kuhinjska vrata behu odškrinuta, tamo nađoh mrtvog kuvara sa nožem u ruci i iskolačenim očima. Sišao sam u podrum i zatekao izmorene žene i decu kako leže po kamenom podu, neki krvavi neki mrtvi, u svojoj mokraći. Otvorio sam rešetke i izveo napolje one koji su mogli da se kreću. Svoju ženu i dete nisam našao. Tumarao sam tako po zamku i tražio nešto a ni sam nisam znao šta. Rekli su mi da su ih odveli… Seo sam pored jednog zida iza kuhinje, prema zadnjem izlazu u dvorište koje je bilo prazno i zapušteno. Plakao sam kao malo dete. Tuga me pritiskala kao kakav kamen. Otišao sam do kuhinje i uzeo nož od mrtvog kuvara… Krv je kapljala na kameni pod zamka… Gledao sam zapusteno dvorište i mislio na ženu i dete… Kreativni Magazin 58
  • 60. Autor: Imre Stefan Prabakine uspomene Samo jedan put postoji, samo dvadeset skala broji, pravo, u potkrovlje mnogo se tajni čuva gore. Stare stvari, stare dike, uspomene iz davnina na tavanu moje prabake nisu samo slike fine. U velikoj škrinji okovanoj s' preda prvo su haljine gospodskog' reda. Ispod njih su čipke, marame svilene rukom rađene k'o magijom opčinjene. Sve je lepo složeno i sve ima reda, broš na svakoj haljini sa kamičkom spreda. Druga škrinja je manja al' je teška sada u ćošku ona leži nepomično kao klada. Požuteli listovi pisma i stihovi, čak i sad' lepo mirišu na prolećnu kišu. Pročitao nisam, jer je sve na nemačkom "Mein lieber Julian Hubert" a ja vičan nisam. Treća škrinja skriva slike mojih predaka, više malih ikona i mnogo ispisanih redaka. Na dnu škrinje nalazi se mali džepni sat sa dugim lancem od zlata, nosio ga još njen tata. Četvrta škrinja nema ključ, nema veze i nisam ljut, jednoga dana i tajna njena biće za mene otkrivena. Kreativni Magazin 59
  • 61. Autor: Emil Gejbeš Kovanica u praznom jezeru Što se dogodilo jučer? Toliko znakova nasilja, Ludila... Napola prazna boca I zasušeni pomfrit na podu... Koji kurac se dogodio? Gdje je nestala poezija? Oteli su je anđeli, Sada je siluju na zapuštenom autoodpadu.. Svojim pipcima pljačkaju blago iz Venerinog brežuljka... Pizde! Vratite je nama smrtnicima! Nama pripada! NLO je oteo kravu. Onu ljubičasto – bijelu Onu koja jede čokoladu... Sada je neki sivi patuljci siluju Ližu joj kopita i pjevaju bakrene pjesme. U večini vremena život je Stara istrošena kurva, Koju promatramo kada pred nama skida odjeću. Autor: Igor Divković Riječ U ime sve moje braće u ime svih mojih sestara u ime matere i oca nebo mi udijeli mrvu dara. Nebo me okruni za kralja nebo mi za podanika dade riječ da s njom gradim bijele dvore svjetionike za noćne more. Izgovorim riječ druga već slijedi za drugom treća trostruko vrijedi dajem si oduška dajem si maha ja božji sin sin alaha. Ja dijete svih slavnih božanstava ja sin jednog svemogućeg boga ja izaslanik savršenog svemira ja utjelovljenje svih ljudskih nemira. U ime svevišnje matere i oca u ime svih svetica sestara u ime sve bludne braće rađam riječ što uvijek plod daće. Kreativni Magazin 60
  • 62. Autor: Ivan S. Petrović Pod krošnjom kestena Kako sam se samo obradovao ugledavši ga Na stazi, pored klupe, pod krošnjom kestena. Baš kada sam šetao kroz park, stajao je tu Mali, zaboravljeni, metalni ZIPPO upaljač. Sunčev zrak je padao pod uglom Dajući mu zlatni odsjaj julske zore, Ali ljudi su prolazili i niko Nije obraćao pažnju na njega. Podignut sa staze i očišćen od prašine, Ponovo je dobio na vrednosti zasijavši Svojim plavičasto žutim plamenom, Da obasja smisao pesme i nezabeleženu Prazninu mog desnog džepa. Autor: Ana Trnavac Možda Vredi li misliti o rečima Kao da jesu izgovorene Mozda svaki ton biva izmenjen Odlukom rasejanih putnika iza ledja Malverzacije su u korist svih Ili na stetu svakoga… Da li izjednačavanje duha i razuma Tela i spoljašnje harmonije znači spokoj Hipersenzibiliteta? U nekakvim očima... Gustim. Iskusnim. Nikad otvorenim. Zaveštanim. Znak pitanja pitanju duguje pitanje Osim ako talas u nastanku hrpa slova budi Ili kad - kad uspavljuje, ako Racionalnost, kao, izmišljanje Sve je to isto, drugacijeg redosleda Sastav je neokrnjen. U svakom smislu pronađe se Senka, u vrhu ekrana, baš sa desne strane Možda pomalo zbunjene ekspresije Možda nikakve od sebe same Možda je, onako, neverica ispljušti od nadanja. Pa, možda. Kreativni Magazin 61
  • 63. Autor: Aleksandar Novaković Anđelu čuvaru Pa jebem te pjana, kokoško jedna krilata, jel radiš ti nešto po pitanju čuvanja mene? Ništa a? U kojem li si sad kanalu živino pernata,sigurno se dohvatio neke namučene brlje i leg'o gdje je prije stig'o. Prije smo bili u dobrim odnosima, on gleda sa neba a ja se dolje igram bezbrižno sa igračkama a danas on u ko zna kojoj nebeskoj birtiji a ja se brižno igram sa životom (a možda sam i ja u nekoj zemaljskoj birtiji). Jednom sam osjetio njegovo prosustvo kad sam išao kući nakon pijanke u parku, rakija mi nikad nije sjedala pa ni tad, na pješačkom me jedan korak djelio od leta preko haube golfa dvice ali nešto me zaustavilo, reklo je stani, zahvalan sam ti na tome i samo da znaš ne bi me to ubilo al bi mi bar nogu polomio i dobio bih mnogo para od osiguranja... c, ma šta ti znaš o parama. Znam da čitaš ovo, gdje god da si, valjda imate gore internet a tebi je posao da me pratiš. Htjedoh samo da ti kažem da se otrezniš, obriješ, urediš se fino i krila malo popraviš da brže letiš u pomoć ali ne meni, čuvaj nju umjesto mene jer od njenog postojanja zavisi i moj život a ona je tako nježna, mlada i nevina. Ti je čuvaj sa neba a ja ću sa zemlje. Budi dobar njoj ako meni nisi, ja ću već nekako da se snađem lutajući po zemlji, od birtije do birtije živeći od danas do sutra pazeći na nju, možda ti se ubrzo i pridružim pa ćemo zajedno cugati gore i čuvati malu frćkavu glavu sa najljepšim osmjehom koji postoji na planeti. Pozdravljam te krilati druže. Recite ne drogi...drozama...drogama Šta radim? O čemu razmišljam? Kako sam? - A koga je briga ustvari? - Nikog! - odzvanja kroz misli ta rječ, ima čak i eho koji se više puta ponavlja, - Nikog... ikog... ikog... kog... kog... og... - što znači da je prostor u kom se nalaze te misli jako velik. Pa jeste, velik je, u njemu se nalaze planine, šume, prašume, gradovi... Čitav jedan svjet i svemir oko njega sa planetama i ostalim nebeskim tjelima. Ko je dospio u taj prostor, bez uputstva kako da se snađe progutala ga je hladnoća, ako ne ona onda se izgubio u tom svjetu i još uvjek tamo luta izložen zvjerima koje tamo žive. Ali postoji jedan izuzetak, tamo je dospjela jedna osoba, nije imala uputstva niti mape al' je na neki način Kreativni Magazin 62
  • 64. uspjela da se popne na najvišu tačku tog svjeta i izgovara neke ne razumljive rječi koje takodje imaju eho ali me od tih rječi glava boli i dan danas, te rječi se pretvaraju u "metak misli", to su pucnjevi iz visoko kalibarskog oružija po mom mozgu i mislima. Povremeno otvaram prolaz, nešto kao portal izmedju svjeta unutar glave i spoljašnje okoline, pomoću papira i olovke. Tako izbacim i većinu "metak misli" koje mi ranjavaju ostale "zdrave" misli, neke od njih dobiju ljep i lepršav oblik kad se nadju vani, čitalac se rastopi dok ih čita a neke su tako destruktivne da ako ih više puta pročitate možete pasti u depresiju i u vašem mraku se više nikad neće pojavljivati svjetlo. Zato nikad ne čitajte moje radove više od tri puta, gadno mogu da utiču ne samo iz tog razloga. Misli koje upravo sad čitate, sve te fino sastavljene rečenice sa po nekom gramatičkom greškom, al' ipak fino zvuče u vašoj glavi to morate da priznate i sebi a i meni... da da, upravo... eh one su natopljene alkoholom, tetrahidrokanabinolom, otrovom, benzinom (čak zapaljive)... i nema čime sve ne. Molotovljev koktel misli satkan od rječi i rečenica,srebrenkaste boje sija vam u očima tako privlačan da morate da ga čitate do kraja bez obzira da li će upravo da vam eksplodira u rukama ili je ćorak. E pa ni jedno od to dvoje, ovaj tekst je samo kišan oblak pisan u slabim trenutcima, pisan uz bluz i moje prvo prozno djelo. Jedna jesen Bješe jesen, jedan sunčan jesenji dan sav okićen zracima sunca i zlatnim lišćem koje je opadalo sa grana po dvorištu. U dvorištu se nalazila stara kuća sagradjena još davno, prije rata koji je zadesio našu zemlju, ali preživjela je taj rat ne taknuta kao i starac koji je sjedio ispred vrata. Starac umotan u crni stari kaput, bjele dugačke brade sa lulom u ustima je na ratištu izgubio nogu, čak je i ranjavan par puta ali te rane koje se mogu primjetiti nisu ništa naspram onih koje nosi duboko u sebi, koje stalno krvare, kap po kap, kad nakapaju dovoljno suze se iz očiju proliju. Pored njega sam sjedio ja, slušao njegovu priču i suze su nam se proljevale obojici. -Sine,vidiš to stablo... da to, staro suvo, još malo nek živi i posjeci ga, mi smo proživjeli svoje. -Dobro deda, ma nemoj tako nisi ti još svoje ispuc'o... Kreativni Magazin 63
  • 65. -Oo jesam sine, jesam, devedeseta se bliži nije to malo... nego, slušaj me, to drvo su naši očevi posadili, njen i moj, kad smo se rodili. Bješe to zima, rodili smo se na isti dan u istoj kući, ona i ja, zajedno smo odrastali uz to stablo, ispod smo provodoli najviše vremena kao djeca ali kasnije kao momak i djevojka, volio sam je sine. Tamo ispod onog ogranka, polomljenog, nalaze se usječeni inicijali i datum kad smo se zakleli jedno drugom na vjernost i da ćemo zauvjek ostati zajedno... -Pa šta bi deda? -Rat, godinu kasnije kad je trebalo da se uzmemo. Isti dan kad sam ranjen, granata je pala na kamion u koloni u kojoj je i ona bila, poginula je. Ja sam preživio a ona nije, tugovao sam, srljao sam u smrt namjerno nakon toga otud i ovi ordeni za hraborost, tako sam i ostao bez noge... ali smrt me nije htjela, a možda me ona čuvala odozgo. Zato, sine, vratih se ovdje da umirem polako ali sigurno, ne oženih se nikad nakon toga, nemam djecu, imam tebe prijatelju mladi i više ništa. Glas mu zadrhta, suze krenuše preko bora, kao jesenja kiša. Jeza me prolazila, užasne misli su mi se motale po glavi, bješe mi žao starca. Nastupili su momenti tišine, starac je pokušavao nešto da mi kaže ali suze su gušile svaku rječ, jedva drhtavim glasom reče : -...posjeci to drvo, napravi daske od njega i skuj mi kovčeg, budi siguran da se inicijali nalaze na jednoj od dasaka, sve uspomene moraju biti samnom sahranjene, nemam kom da ih ostavim a tebi ostavljam ordenje, pametno ga iskoristi... znam da hoćeš pametan si momak. Obrisa suze, napuni lulu duvanom i pogled uputi ka nebu ljutito, ma da suze ponovo krenuše. -Idi sad, dodji. Sutra odradi to. -'Ajde deda, vidjećemo se ujutro. Dani jesenji su prolazili, drvo smo posjeklii vjerujem da nikad više suza nije proliveno nego taj dan, iz starčevih plavih očiju padala je prava jesenja kiša. Teško napravih kovčeg, pomagale su i komšije, drvo se raspadalo na svaki udar čekića ali čvrsto sam odlučio da ispunim starčevu želju. Proveo sam sa njim njegove posljednje dane i na postelji dok je duša napuštala tjelo zadnje rječi su bile vidim je, kako je sjajna kao i zadnji put... i njegov pogled se izgubi negdje upućen kroz prozor, duša napusti tjelo. Na dan sahrane, došlo je par ljudi koji su ga poznavali i ja sa njima, nisam plakao, nebo je plakalo a meni su suze same tekle. Teška jesen je to bila, pričam unucima i pokazujem im ordenje, uspomene na druga iz mladosti, čovjeka kog je mladog ubila ljubav a smrt je po dušu stigla tek u dubokoj starosti. Kreativni Magazin 64
  • 66. Autor: Aleksandra Mladenović Doli Zima 1942. je mnogo toga promenila. Sneg je malo padao te godine. Nisam znala da li se i on plašio fašističkog terora i agresije koji su svakodnevno vršeni. Ja živim u Beogradu i tu sam rođena. Tu su mi se mnoge lepe stvari desile, ali nisam ni sanjala šta ćemo moj grad i ja doživeti te zime. Moja porodica je uvek bila bogata. Moj otac je poznavao regenta Aleksandra Karađorđevića i bio je jako tužan nakon njegove smrti, zapravo atentata. Imala sam prelepo detinjstvo i odrastala sam u izobilju, iako neki nisu imali šta da jedu. Moja majka je bila veoma poznata u društvu elitnih dama Beograda. Pravila je mnogo prijema, zabava i raznih drugih ceremonija. Petkom uveče naša velika sala za prijeme je bila puna elegantih dama i gospode u najboljim haljinama i odelima. Pričalo se da su mnoge žene bile ljubomorne na nakit i haljine moje majke koje je naručivala u Parizu. Ona je zaista imala divan nakit. Taj isti nakit sam kao mala volela da stavljam na sebe i da se šminkam njenom šminkom, što mi je i bilo dozvoljeno. Kada je došlo vreme da se školujem, sa svojom majkom sam se preselila u Beč, u našu vilu, dok je otac ostao u Beogradu da čuva bogatstvo i našu divnu kuću na Dedinju. Pohađala sam najbolje škole, kretala se u najboljem društvu i nosila sve po najnovijoj modi. Mama je i dalje pravila prijeme, samo ovog puta za bečku elitu. Imala sam jednu divnu porcelansku lutku. Zvala se Doli. Imala je plave uvojke, vrlo duge, plave oči kao okean i kožu bledu kao mleko. Bila je najlepša lutka koju sam ja ikada videla i mnogo sam je volela. Mama kaže da je Doli zapravo mnogo ličila na mene. Najlepša haljina, plava kosa i savršena put. Tata je često dolazio u Beč da nas vidi. Oduvek je govorio da smo mama i ja njegove najdivnije žene na celom svetu. Godine su prolazile, ja sam odrastala i konačno ispunila svoj dečiji san, postala lekar. Nakon završenih studija, iz Beča sam se s majkom vratila u Srbiju, u svoju kuću. Uživala sam u svakom pogledu na Beograd koji je već bio saniran nakon Prvog svetskog rata. Ljudi su bili spokojni, mirni i uživali u čarima slobode. Uveče ste mogli da vidite ljude kako šetaju, decu kako trčkaju po parku ganjajući krpenjače i pre svega, mogli ste da vidite osmeh na licima svih građana. Nisu svi lako živeli. Daleko od toga. Bili su srećni jer mogu slobodno da se kreću, žive i zarađuju. Mogli su da odgajaju svoju decu i da ih bez zvukova puške uče pravim vrednostima života. To je bila 1938. godina. Munjevito je stigla i 1941. Tada smo već znali da će nas fašisti ponovo napasti. Čekao se samo dan. Puno mladih ljudi je regrutovano i oni su već bili daleko, ko zna kuda. Fronta nije bilo, cela zemlja bila je front. Niko nije želeo da ponovo počinje sve od početka, da ponovo gubimo glave, da ponovo bežimo i ponovo štitimo domove od tuđinaca. Moj otac je bio uveren da se nama ništa neće desiti, ali je majka uvek strahovala. Mene je tada zanimala politika i znala sam da sve to neće na dobro izaći. Beograd je po prvi put bio bombardovan 6. aprila 1941. godine. Tog dana se sećam kao da je juče bilo. Bio je Uskrs i na ovaj praznik cela moja porodica bi se okupila kod nas. Majka i ja bismo ustale jako rano kako bismo pripremile sve za dolazak gostiju. Otac je, kao i po običaju, čitao novine u svojoj radnoj sobi. Mama i ja Kreativni Magazin 65
  • 67. smo pričale i čuo se neki jak zvuk. Odmah smo znale da su neki avioni, ali nismo pridavale pažnju tome. Par minuta nakon zvuka aviona čuo se je jedan strahovit pucanj,a zatim još jedan, pa još jedan i tako u nedogled. Prozori su se tresili, a parčići plafona su padali na naše glave. Majka me je brzo povukla pod sto, zagrlila me je i privila je moju glavu na njene grudi kao da sam ponovo mala devojčica. Ispod stola smo provele desetak minuta, majka je plakala, ja sam je tešila. Na kraju je i otac sleteo niz stepenice i video nas ispod stola. Brzo se sagao i zamolio majku da se pribere. Parčići plafona su i dalje padali i cela kuća se je tresla. Taj zvuk, ti odjeci izvan moje kuće i urlici ljudi koji su se našli na ulici su mi zauvek urezani u pamćenje. Odjednom je sve utihnulo, a otac je izašao u dvorište. Odmah za njim smo izašle i majka i ja. Prizor je bio užasan. Na ulici je ležao mrtav mlekar, a zgrade i kuće su bile porušene. U vazduhu se osećao miris dima i baruti i sve je bilo zamagljeno od prašine. Nisam mogla da verujem šta se dogodilo. Prizor koji mi je bio pred očima mi je jasno stavljao do znanja da je rat počeo i da će ovoga puta biti još gore. Sutradan je otac pročitao u novinama da je ceo Beograd u ruševinama, ili kako je tada pisalo ‘’Beograd je sravnjen sa zemljom’’. Mnogo ljudi je poginulo. Vojska se nije nadala tako iznenadnom napadu. Svi su krenuli na svoje mesto, sve armije, svi vojnici i topovi. Pričalo se da su fašisti žestoki u borbi i da nam neće oprostiti tako lako poraz u Prvom svetskom ratu. Svakog dana sam slušala vesti o zverskim delima zverskih vojnika. Slušala sam o napredovanju fašista, o njihovom prodiranju u sela i gradove i tome kako je našim vojnicima nemoguće zaustaviti ovu oluju koja se nadvila nad Srbijom. Tata je sada počeo da se plaši za naše živote. Pokušao je da nas prebaci u Beč, ali to nije bilo moguće. Njegovi uticajni prijatelji su već odavno bili mrtvi. Nije mogao ništa da učini kako bismo napustili zemlju. Na kraju se pomirio sa činjenicom da nemamo kud. Mnogo ljudi je završavalo tragično u nekom koncentracionom logoru ili u nekoj spaljenoj crkvi zajedno sa svojom decom i ostalim sugrađanima. Plašila sam se takve bolne smrti koja je svakog trena mogla da zadesi moju porodicu i mene. Stigla je zima 1942. godine. Naša vojska je bila slaba, nesigurna i iscrpljena. Neprijatelj je stalno napredovao. Beograd je bio urušen. Bilo je jezivo pogledati neke puste delove grada koji su pre rata vrveli od ljudi. Sa svih strana su se čuli topovi, puške i jauci. Srbija se branila do poslednjeg čoveka i njegovog poslednjeg daha. Govorilo se da je za Srbe sramno kapitulirati. Koliku-toliku slobodu smo plaćali životima naših ljudi koji su ginuli na svim stranama zemlje. Moj otac se jako razboleo, imao je tuberkulozu. Sav novac nam je opljačkan, doniran u dobrotvorne svrhe ili potrošen na neke životne potrebe. Nismo imali novaca da lečimo tatu. Mama i ja smo brinule o njemu svakog dana. On je skončao svoj vek u strašnim mukama. Te godine je epidemija tuberkuloze i trbušnog tifusa odnela mnoge živote. Nad našom malom zemljom se oluja nadvila sa svih strana, i iz vazduha i sa kopna, a i među samim ljudima. Mog oca više nije bilo. Bilo je hladno i bila je zima, ali nije bilo snega. Od dana kada je tata preminuo, mamin i moj život se mnogo promenio. Ja sam stalno išla u oklona sela da lečim bolesne, jer sam primljena u službu, bila sam i zvanično lekar. Majka je mnogo brinula za mene onda kada bih morala da putujem negde zbog posla. Jednog jutra sam rano otišla van grada. Imali smo veliku pojavu tifusa u nekom selu blizu Kruševca. Ceo dan smo tamo proveli i vratili smo se tek kasno uveče. Bolnica u Beogradu, u kojoj sam ja radila, nije bila mnogo udaljena od moje Kreativni Magazin 66
  • 68. kuće. Izašla sam iz bolničkog vozila ispred te bolnice i pošla prema svojoj kući. Ljudi su bili u panici, mada to nije bilo ništa čudno jer sam čula da su bombaderi ponovo nadletali Beograd tog dana. Kad sam stigla ispred svoje kuće, nisam znala da li sam na pravom mestu. Moje kuće nije bilo. Cela je bila urušena i raznesena po celom dvorištu. Krov je bio na podu, a mnoge grede su blokirale prilaz nekim sobama. Suze su mi lile niz lice. Jecala sam i gušila se, proklinjajući zemlju i narod koja je ovo učinio. Ispred nogu mi se našla Doli. Više nije bila bela i lepa. Sad nije imala ruku i još mnogo delova tela. U svom tom bolu i besu, setila sam se da sam majku ostavila kod kuće jutros. Uletela sam u kuću i videla nju kako sedi na stolici, sklopljenih očiju i krvavog čela. Bila je bela i izgledalo je kao da spava. Moji jecaji su postali urlici, a nju sam zagrlila i njenu beživotnu glavu naslonila na svoje grudi, kao što je ona mene onog dana kada je rat počeo. Dugo sam stajala tako nad njom i plakala jer nisam znala šta bih drugo. Ostala sam sama na svetu, bez igde ikoga. U jednom trenu sam se pribrala i vratila se do bolnice. Probudila sam se nakon tri dana. Doktori su mislili da se nikad neću probuditi. Razlog zbog kog sam pala u taj san od tri dana bio je preveliki stres. I dalje nisam znala šta ću i kuda ću. To mi i nije zadavalo tolike muke. Ono što me je najviše mučilo jeste to što su ljudi koji su me doneli na ovaj svet, svoj život skončali tragično, što nisam nikako mogla da im pomognem. Ja sam nekoliko dana nakon oporavka živela u bolnici jer nisam nigde drugde imala. Ubrzo je stigao moj poziv za regrutaciju. Bila sam regrutovana u treću diviziju kao vojni lekar. Odlazak na ratište me je očekivao za par dana. Danas sam već godinu dana u vojsci. Navikla sam na stalnu bobru za opstanak. Oko mene se ništa drugo ne čuje do pucnjeva pušaka, topova i jauka, urlika i govora ohrabrenja. Prvi put nakon dve godine je pao sneg. Kao mala sam zamišljala želju kad god bih po prvi put te godine ugledala sneg. Ovog puta sam zamislila da se ovaj rat završi. Mnogo je krvi proliveno, mnogo je zločina učinjeno. Sada lagano idemo ka Neretvi gde nas čeka jedna strahovita bitka, bitka ranjenika. Okružena sam tifusarima, starim ljudima i malom decom koji su pošli s nama u nadi da će biti sigurniji. Ne znam da li je to pametno. Ne znam da li mi ovom bitkom idemo u slavnu pobedu ili u ne tako slavnu propast. Pored mene ide jedna mala devojčica koja u ruci nosi svoju lutku po imenu Doli. Slušam je šta govori, slušam reči ohrabrenja jednog nevinog stvorenja. Slušam je i pitam se gde je sada moja Doli. Kreativni Magazin 67
  • 69. Autor: Aleksаndаr Ćuković Studentski bus Jutro je u ovoj priči bitno sаmo zаto što se ponаvljа, uostаlom kаo što se to zbivа i sа ostаlim djelovimа dаnа. Iz istog rаzlogа, jаvljа se i interesovаnje zа sаobrаćаnje studentskog аutobusа nа relаciji NK-PG i obrаtno. Dаn počinje uprаžnjаvаnjem bogаtog društvenog životа u аutobusu, koji je moguće prаtiti egzаktnim metodаmа, koje pružаju društvene mreže. Ali, ovа pričа se ne tiče gospodаrа ,,share” i ,,like”, već jednog sаtа provedenog nа točkovimа. Dok se grupici studenаtа književnosti ulаzаk u аutobus desio ,,po sistemu”, а kаsnije prerаstаo u nešto ,,аpstrаktno”, zbog čegа Pekа M. i nosi slušаlice, iz gаlerije dopire vrištаnje. Jednoj dаmi se jede čokolаdа i to sаdа znа svih osаmdeset putnikа. Smаk svijetа. Čudnа nekа krizа. Do vozаčа ne dopire. Kod njegа jаče biju nаrodnjаci nego nа ostаlim mjestimа u vozilu. Krаlj nаrodnjаkа i krаlj jelkice vаnile nаšli su zаjednički jezik - krаljevski. Sukob generаcijа ne postoji. To je obmаnа. Djevojkа izа Vojа bilа je u Bešiktаšu i tаkođe je mišljenjа dа mаkаr ovi ispred, kаo i oni izа morаju to znаti. U svаkom slučаju, to čini skromnije od dаme kojoj je pаo šećer – onа i dаlje zаpomаže. - Bešiktаš je divаn grаd, posjetilа sаm svаko mjesto nа kom su se držаli zа ruke onаj zgodni iz serije . . . Opet se čuje: - Ubilа bih zа čokolаdu sаd, krstа mi! Kаo gluvа i nedodirljivа djevojkа pred njom, ne reаguje nа prenemаgаnjа. Onа se vrpolji, nаmiještа, izdiže vrаt, posmаtrа kroz ljude. Nije joj lаko, u аutobusu se nа rаzličitim mjestimа nаlаze dvа njenа bivšа momkа, kаo i, kаko Tаnjug sаznаje od izvorа koji je želio ostаti аnonimаn, jedаn sаdаšnji. Vojo više ne može dа izdrži. Stаvljа slušаlice u uši jer se umorio od šetnje sа onim visokim, crnim, zgodnim, mа znаš iz one serije, po Bešiktаšu. Bаterijа prаznа. Zаr i onа? Štа drugo do dа nаstаvi šetnju sа djevojkom izа, kаko ne bi ostаo izgubljen u nepoznаtom grаdu, u kome su slаtkiši ,,tааааko divno nevjerovаtni”. - Jel moguće dа ni jednа nemаte milku u torbi? E, jаdа! – ono ,,i žаlosti” se izgubilo u otvаrаnju vrаtа. Tom prilikom se odmjerаvаju putnici. Nа trenutаk tišinа. Nekoliko momаkа sа kаjlаmа i jež monаškom frizurom se prekrsti, nаkon što je to prethodno učinilа njihovа drаgа, nekome bivšа, nekome sаdаšnjа pobožnа djevojkа. Nije joj neprijаtno, аko je neko to pomislio. Svаkog dаnа se njih troje lijepo rаsporede. Štа ti je sudbinа - poklаpа im se red vožnje. Srećа, pа sudbinа nije umiješаlа prste dok su oni vozili nju. Bio bi to lаnčаni sudаr. I konаčno аpsolutnа tišinа. Nije stаnicа, nego milkа sа jаgodom. Kreativni Magazin 68
  • 70. Autor: Emil Gebeješ Labud Znaš li da smo vođeni tv-om? Znaš li da je svijet ogromno razigrano dijete koje gazi po mravinjaku i svakim korakom ubija na tisuće ljudskih bića? Daj mi trenutak da zajedno skupim ove moje misli, ove krhotine riječi razbacane po licu nedužnog dijeteta. Daj mi samo taj trenutak blaženog mira kako bih ti donio istinu za kojom tragamo cijeli život. Istinu na koju potrošimo cijele živote i umiremo kao budale koje su cijeli taj život provele u laži i obmanama. Znaš li da se usamljenost procesuira u mozgu na isti način kao fizička bol? Preživjeli smo više boli od ikoga, nismo ni svesni koliko patnje zadajemo našim umornim umovima. Živote provodimo okruženi svim tim rijekama ljudi, a ipak iznutra smo prazni i usamljeni. Postali smo nepomične lutke oko kojih teće vrijeme i prostor. Kao labud na sredini jezera kome je partnerica umrla. Labudovi imaju samo jednog partnera tokom cijelog života, i ukoliko on umre njima srce može biti slomljeno. Izvana veličanstvena ljepota, iznutra pustinja i smrt. I naša srca su slomjena, što zbog nas samih, što zbog naših najbližih. Kao i labud na sredini jezera, mi predstavljamo čistoću i ljepotu, dokaz kako ljudska bića mogu biti veličanstvena i ponosna. Ipak, iznutra smo nesretni i ostavljeni. U svom našem napretku izgubili smo smisao za ljubav i iskrene osjećaje. Pronaći nekog iskrenog koji se ne boji vlastitih osjećaja postala je prava rijetkost, prava pravcata potraga za svetim gralom. Bilo bi tako jednostavno, bilo bi tako lijepo, samo otvoriti svoje srce i voljeti ljude oko sebe. Izaći iz kuća u kojima se predugo sakrivamo i zagrliti prvog prolaznika, tada zagrliti prvo drvo i osloboditi ljubav da možemo napokon živjeti u miru i sreći. Biti iskren prema svome susjedu, nepoznatom putničkom trgovcu, prodavačici klipića u pekari, nesretnoj ženi iza šaltera korumpirane banke. Samo pružiti ruku beskućniku i pružiti mu malo ljubavi. Samo malo ljubavi da povrati vjeru u život. Odbaciti novac i religije koji nas razdvajaju, svi smo mi jedno sa svemirom. Svi nosimo iste gene, istu krv, isto meso, istu ljepotu bez obzira na vanjski izgled ili koliko smo budalasti. Svi smo braća i sestre. Stvar je toliko jednostavna, a ipak i dalje je svijet koktel boli, usamljenosti, silovanja, mučenja, smrti i besmisla. Naša prekrasna Majka Zemlja je u boli zbog nas samih, okružena je negativnom energijom koja svakog dana sve više raste. Tužna je, sa slomljenim srcem, kao i labud na sredini jezera, prekrasna izvana, mrtva iznutra. Tužni ljudi bježe u zemlju snova, pokušavaju sve samo da bi se maknuli iz ove tužne realnosti. Genijalni vješaju sami sebe u privatnim spavaćim sobama, rock zvijezde ubijaju se drogama, umjetnici alkoholom, obični ljudi teškim fizičkim radom; učinit ćemo sve kako bi pobjegli i na trenutak zaboravili bol kojom smo okruženi, samo na minutu, dvije. Bol se cijedi kroz pukotine civilizacije i nitko nije pošteđen. Zaboravili smo pjesmu koju nam pjeva cvijeće, zaboravili smo miris laganog proljetnog povjetarca, zaboravili smo ljepotu razlivenog mjeseca, ljepotu zvijezda koje gore samo zbog nas. Postali smo robovi vlastitog napretka. Tužni smo i potišteni, suicidalni, ostavljeni. Zaboravili smo koliko je ljubav zapravo lijepa, ignoriramo najjaču i najplemenitiju energiju u cijelom svemiru. Nazivamo se naprednima, a zapravo smo unazadili tisutljećima po moralnom pitanju. Sva ta bol i patnja; sve to rastužuje me, osjećam se poput ostavljenog labuda na sredini jezera. Svijet mi je slomio srce i ostavio me da se utopim u vlastitoj tuzi. Postao sam jedan od modernih ljudi, bojim se izaći na ulicu, bojim se betonskih tornjeva koji nas okružuju, bojim se ljudi koji su prazni iznutra, bojim se za budućnost naše djece i djece životinja koje naša civilizacija istrebljuje svake sekunde našeg napretka. Bojim se da nitko neće ćuti urlik moje boli, krik patnje. A potrebno je tako malo ljubavi, samo jedan mali trenutak ljubavi i suosjećanja, topla riječ i iskreni pogled. Sve to deprimira me i veoma polagano uništava, ali ipak, još uvijek postoji nada. Postoji ta mogućnost da ljubav pobijedi pohlepu, da ljudi pobjede strah od njih samih, postoji mogućnost da više nećemo razmišljati o tome što drugi misle o nama već ćemo razmišljati što mi sami mislimo o nama. Postoji mogućnost da ćemo napokon izaći iz virtualnih svijetova, otići na ulicu i jednostavno plesati. Plesati po kiši, po suncu, na vjetru, jednostavno slaviti to što smo živi i što postojimo. Bio bi to zaista lijep svijet, svijet ljubavi o kakvom su sanjale generacije iz 60-ih. Bilo bi tako toplo i nježno. Samo da odbacimo Kreativni Magazin 69
  • 71. sve materijalne stvari koje sakupljamo tijekom života kako bi impresionirali ljude do kojih nam nije stalo. Svaki čovjek je poput labuda, sam usred jezera, ostavljen od svoga jata. Autor: Dijana Zmija Žena od magle Bežiš liticom a senka te skriva koracima juriš slobodu. Daleke proplanke duša ti sniva, iz magle toneš u hladnu vodu. Glas ti slušam, vetar ga nosi kandžama lomiš put ka visini. Zajedno pepelom hodamo bosi i ćutke živimo u večnoj tišini. Ono što danas postaje sutra juče je bilo čekanja vredno. Dele nas noći a spajaju jutra nekad smo delovi a nekad jedno. Dok sam hodam kroz vatrene kiše od mene se tihim letom dvojiš. Jutro te smelo sa rosom udiše čak i od magle, kraj mene stojiš. Ti si taj žar što stihije pravi sa očima neba u nemoć me bacaš. Nisi u snu, nisi na javi a sa tobom mi srce korača. Žena si sa drugoga sveta za tobom noću puštam svoj krik. U žaru zime i mladosti leta munje mi daruju i kradu tvoj lik. Kreativni Magazin 70
  • 72. Autor: Ljubisav Grujić Ćutanje Dance Provodimo tako godine, mesece, dane, ćuteći samo da pričamo umemo. Sve su priče naše davno iskazane, sada samo ćuteći dobro se razumemo. Života svoga već nazirem dance a uvek sam gore, u zvezde gledao. Okovan često u čelične lance uvek ih kidao i nikad se predao. Nekada sam video nebo u oku ti plavom, pisao ti pesme kao i sada ovu. Sada je naša priča samo klimanje glavom, zaboravili smo sve stare a nemamo novu. Kad svi se saginjali ja ustajao gore, dok drugi spavali ja jedva zevao, davili se u reci ja preplivao more, kukavice kukale ja glasno pevao. Čuvamo tišinu kao grumen od zlata, prećutimo čak možda i kada marimo. Ćutanje tek poremete kazaljke sata sa zidova, u kojima zajedno starimo. Kosa me života nije pokosila, sekla mi glavu a ja se opet rađao. ljubav me je na svojim krilima nosila, strelom me ciljali a ja njih pogađao. I ne znamo do kada će to ćutanje trajati, ako jedan ode da li će ga prekinuti, da li će se onaj drugi ćuteći kajati što će sve neizrečeno tada u ćutanju čuti! Lavovske snage više ni ja nemam, ne otključavam više mnoge katance, sve manje zevam a sve češće dremam, nazirem svoga života dance. xxxxxx A verovah da život bure je bez dna, da pola vasione u njega bi stalo, a sada kada dance mu nazirem ja vidim da to bure je - tek burence malo ! Autor: Aleksandar Antić Levak Pažnjica Noževe u oči, noževe u uši Ranije me nije mrzelo da skitam I kucam na vrata kucanja radi. Imao sam vremena da preispitam Zašto me siti uče o gladi. Niko nije zanimljiv kao on I nemi pogledi samo ga slave. Duhovitost devalvira dok iskamči naklon I košta jedno okretanje glave. Noževe u oči, noževe u uši, Beskraj iskustva u bodež života. Kilometri svraba u raširenoj duši Koju nastanjuje bodljikava lepota. Sada visim o proređene vlasi, Sumiran sasušenim likom. Možda sâm, ali makar u masi. Sada slušam kucanja. Ne otvaram nikom. Niko ne može da pije kao ona I svi to moraju da znaju. Ona moli i bruji na sva zvona Da joj udele vreme koje ne žele da joj daju. Kako sputati dlanove što gore Čija čežnja raspiruje dane? Kako umiriti oči čije zore Potajno mole da nikad ne svane? Kreativni Magazin 71
  • 73. Autor: Adi Jašarević Autor: Antonia Kralj Buvlja pijaca Za njih Preturajući po izgubljenom svijetu jeftine bižuterije, damskih filc - rukavica, drvenih mlinova koje više ne pokreće ni jedna voda, praznih čuturica, očiju punih smegme, podmetača, izblijedjelih slika sada ruševnih gradova, izmrvljenih jelenskih rogova - izvora nove muškosti, dijafragmi iz kojih kaplje bijela voda, započetih končanih umjetnina, zubala žutih od ljute krdže... Ugledah knjigu. U njoj posvetu... Onu koju pamtite... koju želite da dobijete... Prijatelju pjesnika!!! Šta li radi tu? Knjiga? Posveta? Silovite su strasti Preusmjerile rast Pretencioznih namjera I suvišnih gubljenja. Gledanjem u šutnji Ispušten dodir Kao prazna kolijevka Milozvučnog plača. Savjesna predaja guši Kao neostvaren stih Ili tiha glupost Preuporna za njih... Njih što sude bez znanja; Njih što strah bacaju k'o teret Na pregladna čula Odsanjanih prevrata. Njih što u slozi masa nisu, Tek lakoma fluidnost Kolotečine gluposti. Ne znam... Ne kupih je, jer sam želio da sve zaboravim... Da budem do mesa iskren - bio sam siromašan... U tom Životu... Kreativni Magazin 72
  • 74. Autor: Branislav Kondic Autor: Bratislav Todorović Amra Misao Crvenu kosu i tamne oči da zaboravim ja neću moći njen lik ja sanjam svako veče i bojim se da se mojom zvati neće. Ah, kako tijelo zna da opije njeno ko času vino umije da me popije nas sem daljine još mnogo toga dijeli a spajaju samo pogledi vreli. Ona je i moj san i java ah, kako je volim gledat' dok spava dok spava, a mene sanja ah, kako bi volio da se zove Vanja. Nama na putu mnogo toga stoji ona se okoline za mene boji kaže sa tobom može svašta biti a ja je samo želim u snovim sniti. Ime i vjera nam kvare sreću pitaju zašto ona, a ja drugu necu o Bože zašto si tako krut zar mora bit' bolan taj moj put? Misli, misao misaonu, ali uzalud! Misleći ne može više, misao beži svom misliocu. Krije se u dalekim i tamnim pećinama misli, u obnaženim ženama, u trenucima sladostrašća, sklanja se u stranu, nebi li da uhvati san, i uspešno izbegne usnulog mislioca. On uporno tavori noću, čekajući čistu i jasnu jutarnju misao. Ali misao ga ne pohodi, otuđila se od svog mislioca, ostavljajući breme potrošenih misli, da zavarava stvarnost i zaborav zamisli. Misao se nečujno iskra niz stepenice, i ostavi mislioca da misli, tužnu misao. O kako si samo bestidna, misli moja! Kreativni Magazin 73
  • 75. Autor: Dejan Popović Prva i jedina priča o ljubavi Kažu da je ljubav izmišljotina drevnih civlizacija kada su morali svom narodu niskog intelektualnog nivoa da objasne zbog čega se osjećaju tako prazno u ogromnosti kosmosa. Rekli bi im da je to nedostatak tog fenomena i da zbog toga ne mogu da vide dalje od sopstvenog neba. Oni se ne bi ljutili, već bi se, ostavljeni da tako okrutno pate, povlačili u sebe još više i plakali bi suze zaborava. Da nije bilo tih civilizacija i njihove male šeme o ljubavi, čitav postanak bi danas izgledao potpuno drugačije. Svaki put kada bi izgovorili neku sličnu laž, narodi bi se ujedinili u vapaju i čitav svemir bi drhtao od užasa. Zbog tih laži, univerzum je zamalo kolabirao. Ali, tu na scenu stupa prva i jedina ljubavna priča u čitavom prostorno vremenskom kontinuumu. Jednom davno, na samom početku svega, prije toliko milijardi godina, kada nijedna ideja nije postojala i dok je prašina još uvijek plovila prostranstvima ništavila čekajući da postane dio sistema, bješe stvorena mala elipsasta planeta u samom srcu ogromne galaksije. Taj mali kamen je imao toliko gravitaciono polje, da je čitavo sunce sa sve ostalim planetama orbitiralo oko njega. A razlog zbog kog je bio u samom centru jeste čovjek. Jedan jedini čovjek i jedna jedina ideja. Na toj planeti je postojao grad u kome je život na samom početku ispario zbog nedostatka razuma i saosjećajnosti. Na njoj se sada mogu čuti samo zvuci udara prstiju o dirke klavira i vrisak pijaniste dok teški akordi odjekuju napuštenim ulicama. Fuzija urlika i melodije klavira stapa se u užasni horor zvukova od čega je trećina populacije umrla na samom početku njegovog sviranja. A njegova kazna je počela zato što je u njemu rodjena prva ideja o ljubavi. I vidite, ta njegova ideja nije bila ništa posebno, uopšte nije bila ni vrijedna pomena. Čak nije ni sigurno da je uopšte i bila ideja. Bićima se često čini pogrešnim ono što nisu u stanju da razumiju. Pogotovo taj momenat kada se prosvjetljeni nadje na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme i izgovori pogrešne riječi. Naš junak je učinio takvu grešku. Tog dana, dok je u glavi pleo najbržu melodiju do tada komponovanu, put kroz misli mu prekide par sitnih koraka i pitanje „Koliko je sati?“. On zbunjeno reče „Sedam do tri“, na šta dobi odgovor „Tačno na vrijeme“ i divne ženske usne se prilijepiše na njegove ne odvajajući se sve dok kazaljka nije otkucala tri. Kaže se da su na početku svega što postoji danas, toliko godina ranije, sve ideje koje je moguće zamisliti stvorene u kvantnom vakuumu (ne)vremena. I vjeruje se da je univerzum šablonom nekakvog nedokučivog koda rasprostranio te ideje u vremenu onima za koje smatra da su dostojni da ih pomisle. Medjutim, čak ni takav kod nije bio u stanju da predvidi osnovnu grešku. Sumnju jednog bića. I tako je naš junak osudjen da pati do kraja postanka zbog preranog „Volim te“. Njegov klavir je postavljen u samom srcu glavnog grada planete pored ogromne fontane Hiljadu staklenih krhotina. Pijanista je proklet da svira vječno sopstvenu melodiju ljubavi svojoj voljenoj na užarenim dirkama izlivenim u magmom prekrivenoj dolini bola. Dirke bi se lijepile za njegove prste i skidale površinske slojeve njegove kože što bi izazivalo nesnosan bol u njegovim rukama. Ali on ne bi prestajao da svira dok melodija ne završi. Njegova voljena bi u mjehuru misli lebdjela iznad njegove muzike, zaštićena od boli i patnje. Onog momenta kada bi on prestao i sa teškim uzdasima skupljao snagu za ponovni resital melodije, mjehur bi pucao i ona bi padala u fontanu a hiljade staklenih krhotina bi je sjekle po bosim nogama dok bi ona pokušavala da odigra zapamćene note svog voljenog. Tako su oboje kažnjeni da trpe vječite muke ljubavi. I sada, toliko milenijuma naprijed pijanista i dalje urlicima ispunjava tišinu izmedju nota, dok njegova voljena lebdi iznad. Ali ideja je opstala. Ideju je teško ubiti. U svim civilizacijama koliko god bila naopaka i koliko god zvučala nevjerovatno, ideja o ljubavi je preživjela. Bilo je potrebno da čitava populacija umre da bi se njen zvuk čuo. Možda je to prokletstvo nosioca ideje, plus gadan kosmički smisao za humor, da konstantno pati tokom vremena da bi ideja trajala i održala se. A ako se čitav prostor iskreno umiri i prestane da diše na par trenutaka, mogu da se čuju zvuci najdivnije muzike praćene vapajima muškarca koji više ne može da svira. A ne prestaje. Dok god voli. Kreativni Magazin 74
  • 76. Autor: Kenan Karić Ples Ples! Riječ koja svima utkana u misli kao prijezir protiv današnje omaldine najviše positiče iz toga da se bez obzira u kom kontekstu spominje označava pojedinca kao i grupu ili grupe kao klošare bez budućnosti, bez novca gdje im je to kao jedini bijeg samo da ne budu zabačeni u ovo sivilo gdje su svi drugi. Ali čemu li svo to osuđivanje. Ples je populiziran do te mjere da svako ko sudjeluje biva osuđivan. Ali niko od ljudi, pripadnika današnjeg zabačenog sivila ne zna cijelu priču. Ples nije samo 'bacanje' nekoliko pokreta po podijumu da protivinik bude nadjačan. Nije samo oblačenje klošarski da bi drugi vidjeli tvoju 'neimaštinu'; nije to samo ples. To je ponos, bojno polje. Svaka borba do zadnjeg daha protiv protivnika koja po svom avršetku odnosi pobjedu. Svaki pad koji doživimo nije samo običan pad već nas uči da se ponovo uzdignemo jači no ikad i da nastavimo tu bitku za čast. Svaki pokret jednstven koji nešto znači baš kao i pisana riječ. Ples je način pričanja. Odjeća koju nosimo nije samo klošarski stil već šarenilo i jednsotavnost koja od nas ne čini čudake već pripadnike svijeta koji je slobodan a ne okovan lancima svakodnevnih obaveza koje od takvih čine socijalno ugrožene robove a ne ljude. Svakodnevni strahovi sa kojima se suočavamo nestaju u treptaju kada stanemo na podij. Tada postojiš samo ti i tvoj ples. Način života koji bi svako trebao da barem jednom isproba i nikada se neće vratiti nazad. Vrijeme će u svakom slučaju proći stoga zavisi kako ćeš za iskoristiti. Ples, u tom trenutku se svi osjećamo beskonačno. Kreativni Magazin 75
  • 77. Autor: Luka Veljković U zoru Kаdа bih sаmo umeo nаcrtаti svojа osećаnjа. Ali štа jа znаm o crtаnju i štа ti znаš o umetnosti. A ne umem ni dа pevаm. I mrzim kаd nešto ne umem. A togа je mnogo. Ali umem dа te gledаm, dа te slušаm, pitаm. Umem dа te snivаm, pа čаk i nevаljаlo, što ti se i ne bi dopаlo. I volim kаd glupo stojiš predа mnom jer ne znаš štа dа mi odgovoriš. I isto tаko mrzim kаd jа ne znаm štа dа ti kаžem, pа tаko oboje glupаvi stojimo jedno pored drugog. I ćutimo. I rаzumemo se. I kаd mi vičeš, а meni je slаtko, pа ti glаs postаne sаv njаnjkаv, pа se još više iznervirаš. Pа dok čitаš ovo, а jа ti moždа ne kаžem dа je moje, već od nekog zаborаvljenog piscа. A ti shvаtiš jer me poznаješ pа me držiš u neznаnju još mаlo. I ondа mi kаžeš tek pred spаvаnje, dа mi nаmetneš kogа ću dа snivаm. I ondа te imаm. Nа pаr sаti, koji prođu brže nego što tebi trebа dа pojedeš kolаč. A ti brzo jedeš kolаč. I čokolаdu. I sve. I ondа svаko jutro udаrаm sebe jer sаm ponovo zаspаo u zoru, а duže bih te imаo dа sаm rаnije. Pа sledeće veče sа nesаnicom ponovo ćаskаm o tebi. I tаko u krug. I kаd kаže dа te voli. I kаd kаžeš dа gа voliš, а meni je smešno. Pа se ti ponovo ljutiš. Ne znаjući dа je to nemoguće. Ne znаjući dа sаm svu ljubаv svetа ukrаo. Ne znаjući dа je čuvаm tаmo gde ti nikаdа nećeš pogledаti. Među ovim rečimа. Autor: Eleonora Luthander Propevali fotoreporter ”Pogodiće mržnja pred koju sam stao” Arsen Dedić Njihove emisije su gasne komore poezije. Njihove knjige su urne našeg pepela u izlogu kod pogubljenog knjižara. Radio je u mraku na televiziji gori jedino ”IZLAZ”. Dušmani isekli šape mom imenu kao keruši Mili da ne hoda po literaturi. Kreativni Magazin 76
  • 78. Autor: Indira Mujkanović Autor: Jelena Aleksić Petrović Ne pitajte me Ti, Antić i komete Ne pitajte me ništa, ne znam o čemu govorite Srce mi je teško od toliko stvari što sam spoznala Misli sam poslala na livade da traže divlje cvijeće, a sjećanja prevarila, kao da sam ih izmislila, da se više ne vrate. Lutala sam ulicama tragajući za budnim ljudima Sve što sam vidjela- bilo je neznano za moju maštu Stavljaše kamenje na moje grudi Ono se pretvori u krv, a krv postade sjena. U galopu retrospektivnih trenutaka istopiše se mutni prizori i nestade grimiznog baldahina Sve što vidjeh, ne mogu ponovo vidjeti. I tako, o svemu onome što se sjećam, o onome što više ne znam, o onome što sam željela dotaći i onome što nespretno izgubihnajbolje da me ne pitate. Jer uprkos svemu, živa sam i zdravlje mi je izvsno. Lice krasi nepobjedivi osmijeh, a duša mi neprestano raste Kročim u vidljivome svijetu Zračim sve prolaze, I sve puteve koji se iza mene zapliću To je dovoljno da znate. A vidite, ove dosadne kiše ne pljušte bez razloga. Tmurno vrijeme je obnova Vedro vrijeme je ljubav A izgubljeno plač. Nijesam ja više balava za takve stvari. Nijesam, pa iako te držim za ruku dok hodamo, iako se privijam noću uz tebe i još uvijek ti čitam Antića na klupi u parku. Nijesam ja više balava za takve stvari već u zelenilu očiju bolje nego ikad švercujem planine, a tvojim očima mi i dalje počinje nebo. Kad niko ne vidi udahnem i malo sunca pa kad te poljubim prenesem ti sunčani virus. Kad niko i ne sluti uhvatim kometu u letu pa od nje izrendam prah koji posipam neprimjetno iz džepova. I onda zemljom izrastu zvijezde a ja i dalje te držim za ruku dok hodamo... Nijesam ja više balava za takve stvari već uspjela sam odrasti do djeteta. Zato te istinski volim. Kreativni Magazin 77
  • 79. Autor: Sara Radenović Impresija U toj raskošnoj kući našao se sasvim slučajno. Žan-Pjer je bio poznati profesor psihijatrije, najveći stručnjak koga je Pariz u 19. veku imao. Nakon što ga je žena napustila naglo, pobegavši u sred noći, Žan-Pjer je shvatio da mora da pobegne iz sopstvene kože. Njegovi prijatelji jesu bili intelektualci, ali nisu bili imuni na jednu groznu bolest – ogovaranje. Pod izgovorom da mu samo žele da se što pre oporavi od šoka, neprestano su pričali o njemu i katastrofi koja se dogodila. Žan-Pjer to više nije mogao da podnese i pobegao je u Živerni. Pomoću jedinog prijatelja koji nije želeo da mu pomogne tako što će plakati nad tužnom sudbinom, našao je smeštaj – sobu u prelepoj kući gospodina Monea (koji je insistirao da ga Žan-Pjer zove Klod). Malo je reći da je, od kada je došao u Živerni, uživao. Jutra su mu počinjala uz kafu i razgovore sa Klodom, koji nimalo nisu ličili na razgovore sa njegovim pariskim intelektualcima. Pričali su o umetnosti pre svega, ali suštinski o životu. Prohladnog, ali magično sunčanog septembarskog jutra, kada ova priča počinje, Klod mu je objašnjavao kako je realizam prevaziđen i pričao mu o svojoj slici koju je nazvao „Rađanje sunca - impresija“. Žan-Pjer je rekao da je čuo priče i da bi jako želeo da je vidi. U tom, ulazna vrata su se otvorila, a soba je poprimila specifičnu narandžastu nijansu, koju Žan-Pjer nikada neće zaboraviti. Ušao je jedan stari gospodin, krupan, duge srebrne brade, sa dva mala kofera. „Bonjour!“, viknuo je. „Ah, Kamij, dobrodošao u moj dom. Ovo je Žan-Pjer“, rekao je Klod. Žan-Pjeru je objasnio da je to njegov dobar prijatelj, takođe slikar, Kamij Pisaro. Klod se izvinio, i rekao da mora da izađe na kratko, a dva muškarca je ostavio da stoje u dnevnom boravku. „Čime se vi bavite“, pitao je Kamij. Žan-Pjer je rekao da je psihijatar, ali da se u poslednje vreme oseća sasvim drugačije, jer je okružen umetnicima. „Bolje?“, zanimao se Pisaro. „Drugačije, naizgled srećnije“, objasnio je Žan-Pjer dodavši: „Ali to više nisam ja. Kada sam došao u dom gospodina Monea, bio sam beskrajno nesrećan. Postepeno, moje raspoloženje se menjalo, ali ničim izazvano. Ne bih umeo da vam kažem zašto sam sada srećniji. Ponekad se uplašim da sam ovo vreme potrošio. Da nemam ništa. Šta ću reći kad se vratim u Pariz? Oporavio sam se? Kako to da dokažem? Kako da ubedim „prijatelje“ da prestanu da pričaju o meni? Kako da ponovo postanem ono što sam bio?“ „Hajdemo da prošetamo“, predložio je Pisaro, a zatim i nastavio: „Znate, Žan-Pjer, ja sam slikar. Bitne su mi moje slike, one su moj život. Bitno mi je da se publici dopadnu, ali pre svega, najvažnije je da se meni dopadnu, da ih ja volim. Jer ako ih ja ne volim, niko ih neće voleti. Ne trudim se da prenesem ono što vidim, jer nisam video ništa što drugi nisu mogli da vide. Ja prenosim moj doživljaj viđenog. Na mojim slikama, važna je boja. Ima puno svetlih tonova koji se na nekim mestima lagano prelivaju u tamnije, sve je u nijansama. Ne slikam u ateljeu. Slikam u prirodi, slikam neposredno. Eno, pogledaj Kloda na onoj maloj stolici, sakrivenog iza ruža. Napustio je naš razgovor u dnevnoj sobi jer je video neverovatnu priliku da na platno prenese svoj utisak. Znate, Žan-Pjer, takav je i život. Da biste zaista bili srećni, morate ga istinski voleti. Ne smete brinuti šta drugi ljudi imaju da kažu o njemu ili da li je zadovoljava formu. Život je sačinjen od svetlih boja u kojima uživate samo zato što se s vremena na vreme one pretvore u neke tamne, tek da bi na kraju zablistale u svojoj najsjajnijoj formi. Bitno je pamtiti utiske, prizore koji oduzimaju dah i momente koji otope srce – ostalo je kompletno nevažno.“ Tada, Žan-Pjer je primetio da je stajao pored drveta sa najlepšim cvetovima svetlo ljubičaste boje koje je ikada video. Primetio je cvrkut prelepog slavuja koji je sleteo na njegovo rame. Primetio je neverovatan izlazak sunca, i izvanredan žubor male reke. Pogledao je Pisaroa koji je klimnuo glavom i rekao: „Sada tek shvataš, zar ne? Sve je lepo, bitna je samo interpretacija.“ Kreativni Magazin 78
  • 80. Pet meseci posle šetnje sa Kamijom, Žan-Pjer se vratio u Pariz preporođen. Preselio se u novi stan, u kome je sada živeo sa Bertom Moriso, jednom finom slikarkom. Prijatelji su i dalje imali komentare, ali Žan-Pjer više nije mario. Voleo je svoj novi život, svoj novi stan, svoju novu ženu. Nekoliko godina kasnije, 1903. Kamij Pisaro je preminuo. Žan-Pjer je bio tužan, ali i ponosan što je bio prijatelj sa takvim fantastičnim čovekom. Slika bulevara Monmartr, poklon gospodina Pisaroa, krasila je zid spavaće sobe Žan-Pjera. Svakoga jutra podsećala ga je na važnu lekciju koju je naučio i Žan-Pjer je svakog jutra bio beskrajno zahvalan na tome. Blessed are they who see beautiful things in humble places where other people see nothing. Camille Pissarro Autor: Ivаn M.Petrović Dan kada je bombardovan Šid „Rаdio Beogrаd, prvi progrаm. Tаčno je petnаest čаsovа. Emitujemo Novosti dаnа...“ Ona se trzа. Rumeno lice dobijа postepeno pepeljаstu boju. Ne znа štа dа misli. Ni kаko dа misli. Sve je nekаko zbrkаno, sve je nenormаlno. Uostаlom, rаt je... Tа krаtkа, а tаko strаšnа reč. Nаježi se pri sаmoj pomisli nа nju. Uz kičmu joj počnu dа se penju neki žmаrci. Kаo hiljаdu mrаvа. *** „Učiteljice, kаko mi je sestricа? Snаlаzi li se ovde? Znаte kаko je u tuđini... Uostаlom, bolje je dа ne znаte.“ procedi kroz zube. Od njegovog glаsа se izgubi. Toliko mаštа i želi dа joj se obrаti, dа kаže bilo kаkvu sitnicu, sаmo dа je u njenoj blizini. Gledа u njegа očimа prestrаšene srne. To nemirno srce drhti, trese se u grudimа, titrа, strepi. Čini se dа i on sаm želi njoj dа se obrаti, аli ostаje bez reči... *** Rаt nаm se činio dаlek, sve dok ne počeše dа pristužu kolone. Ili su izbeglice, ili su sаnduci. Čemer i jаd, uvukаo se duboko u dušu. Pojаnje pticа zаmenilo je pojаnje sveštenikа. Ljudi, žene, decа sа zаvežljаjimа dolаze nekudа iz dаljine. O ovome nekаdа čitаsmo sаmo u čitаnkаmа... Sаd lično doživljаvаmo... „Ko znа, moždа nаm je i kućа zаpаljenа. Susednа kućа je sigurno izgorelа, tаko su mi rekli. Dа li je i nаšа, ne znаm, nisu mi kаzаli. Vаljdа nisu smeli. Ovde morаmo dа se snаđemo, dа istrаjemo, dа školu zаvršimo...“ Slušа njegove reči kаo kroz mаglu. Gledа to lepo lice, prаvilnih crtа. Oči setne i usplаhirene, zаsvođene obrve. Usne rumene, kаo u neke devojčice. Nаjrаdije bi svoje usne prislonilа nа njegove. Onа je tek nešto mаlo stаrijа od njegа. Ali, to se nikаko ne može, ne sme... On je đаk osmog rаzredа, а onа je učiteljicа njegovoj mlаđoj sestrici. Ne gledа gа kаo đаkа, u njemu onа vidi muškаrcа... Dečаkа koji je preko noći odrаstаo u muškаrcа... Zаr pored toliko mlаdićа, koji su obletаli oko nje, onа dа se zаljubi bаš u njegа? A zаljubilа se, to više nije moglа kriti pred sаmom sobom. I to od onog prvog dаnа, kаd gа je videlа dа dolаzi u grupi prognаnih, u njoj se nešto slomilo. Prvo je sebi govorilа dа je to i sаmilosti, iz pukog sаžаljenjа... Iz... Ne znа više ni iz kojeg rаzlogа se sаma sebi prаvdаlа... A ondа istinu nije moglа ni pred sаmom sobom dа sаkrije. *** Kreativni Magazin 79
  • 81. „Srpske vojne snаge, uspešno su odbile nаpаd...“ Kаo omаđijаn, zurio je u rаdio аpаrаt. I kаd slušа vesti, i kаd uči, i kаd se ponekаd igrа sа ostаlimа, setа mu je nа licu. Brigа zа izgubljenim zаvičаjem. Pustoš i u duši, i u zаvičаju. Prljаvi rаt, stvаrа sаmo bogаlje. I fizičke. I duhovne... *** „Rаzvedri se Andrijа“ kаže mu. Koliko joj sаmo snаge trebа, dа prikupi negde, duboko u sebi, dа mu to kаže. Ljuti se nа sаmu sebe što nije trezvenа, tаktičnа, prаktičnа. Ali, i onа se još uvek osećа detetom... A ljubаv i kаšаlj, ne dаju se nikаko sаkriti, još je neko dаvno mudro rekаo. Otvorenih očiju sаnjа. Hoće dа se nаpije rose sа njegovih usаnа. Osećа njegove ruke nа svojim bedrimа. Mаze je i dodiruju. Osećа vrelinu njegovog dаhа nа svojim grudimа, mlаdim, devojаčkim, nаbubrelim... Lepršаnje kose odzvаnjа kаo nаjlepšа ljubаvnа pesmа. Niz beli, lаbuđi vrаt slivаju se kаpljice znojа, kаo biseri. Osećа grč negde duboko, u sebi... A ondа se probudi, svа okupаnа znojem. Zаr je greh voleti nekog mlаđeg od sebe. I kаkvа je to prаvdа. Zаšto muškаrci mogu dа vole i imаju žene, mnogo mlаđe od sebe. A nаmа... Nаmа to nije „morаlno“. Morаl, u ovom surovom svetu, kаkvа smejurijа... Kаd god Andrijа dođe dа obiđe sestru, trudi se dа gа zаdrži što više. Pod bilo kаkvim izgovorom. Često tаko nаivnim i providnim. A ondа jednog dаnа: „Učiteljice, došаo sаm dа se oprostim od Vаs. Vrаćаm se u zаvičаj. Moje mesto je oslobođeno. Vrаćаm se već sutrа. Ovde nаm je bilo lepo, аli tаmo je nаš dom...“ Prosto ne veruje. Guši se. Nestаje joj dаhа. Pа zаr je moguće dа odlаzi. Tаko odjednom. Skupljа snаgu. -Andrijа, hoću nešto dа ti kаžem“. On je upitno pogledа. -Dа učiteljice? Bože, dаj mi snаge, dа to prevаlim preko usаnа. Sаd ili nikаd. Ne znа štа će sа prstimа. Krši ih. Lomi... „Znаš li dа je bombаrdovаn Šid! Ipаk ju je izdаlа snаgа. Ovа rečenicа joj je došlа kаo spаs. On ništа ne kаzа. Sаmo sleže rаmenimа i prošаputа: „Zbogom učiteljice“. Onа mu ne odvrаti. Zbunjeno, još jednom ponovi аdresu i nа tаj nаčin mu posredno reče dа joj piše. Zаžаli što se tаmo negde vrаtio mir, tаj krhki mir. „Bože, kаko sаm sebičnа i surovа“. Dugo ih je prаtilа pogledom. Njegovа sestricа je dugo mаhаlа učiteljici koju je ostаvilа. Andrija se ne okrete ni jedаn put... Kreativni Magazin 80
  • 82. Autor: Katarina Vulešević Do snova. Do zvijezda. Ljetnje posljepodne. Parkić. Klupa. On i ja. Tišina. Po koji cvrkut ptice ili cvrčkov zov. Moja glava stoji na njegovom ramenu dok rukom lagano prelazi po kosi i ramenima. Uvijek mu je bilo smiješno što sam tolika maza, no bilo mu je nekako slatko. Među njegovim rukama sam osjećala utjehu, sigurnost, neko mjesto, pored mog malog svijeta u glavi, gdje sam mogla da se sakrijem. Tog dana, nešto me je mučilo. Iako mi je, kao i svakog puta, bilo prelijepo u njegovom društvu, tapkala sam nogom i lutala pogledom ka krošnjama i nebu. Pribio se uz mene i zagrlio me još čvršće. - Mišu, šta ti je? Cijelo vrijeme si mi nešto odsutna? - Rekao je i poljubio me u obraz. -Ma, ništa. Nešto me kopka. -Šta to? -Pa... Nekako... Znaš da je ovo sredina koja ubija ambicije. I kad čovjek postigne nešto ili mu se probudi želja da ostvari neki san. A najgore je to kad osim podstreka samog sebe ili porodice želi još nečiji, a sve što dobije su zaplašivanja, izrugivanje, ''ti to ne možeš, nećeš uspjeti''. Znam da izgledam kao vedra i pozitivna osoba, hiperaktivna, ne mogu da mirujem, volim to što radim... Ali ono... Postoje stvari koje su mi kao kriptonit i crpe sve to... Ja... Jamphmmm... Zapušio mi je usta poljupcem. Dugim, sočnim, nježnim. Kakve je samo on znao da pruži. -Ćuti, ludice. Nisam vidio, upoznao i volio tvrdoglaviju i uporniju osobu od tebe. Kakva sredina i ostali? Imaš porodicu, prijatelje, mene. I vjeru u sebe. To je sve što ti je potrebno da uspiješ i ostvariš to što želiš. Dođi 'vamo. Položio me je u ležeći položaj sa glavom u njegovom krilu i krenuo da me mazi duž leđa, po kosi... ''Sve što sam željela je bilo samo jedno. Da idemo do snova. Do zvijezda. Ali... Ostavio si me samu. Bespomoćnu. Mrak je polako proždirao svjetlost realnog i mog imaginarnog svijeta. Tek tračak svjetlosti je ostao na meni, sklupčanoj u jednom ćošku, sa glavom na koljenima, prekrivenom rukama, da mi se ne vide potoci suza i nemoć u očima. Mrzila sam se. Što sam vjerovala da ljudi mogu da učine tako malu stvar, a tako veliku u mojim očima. Osmijeh podrške, čvrst zagrljaj. Moja glava i dvije ruke sa kojima mogu da promjenim svijet. Sreća. Malo ko je želi podjeliti, pak pružiti drugima. Uništi, slomij, povuci sa sobom u mizeriju. Ti nemaš pravo da se uzdigneš iznad drugih. Da budeš svoj i drugačiji. Pokušala sam da vrisnem iz petnih, da izbacim taj gnjev iz sebo. Eho tišine. Odvratne tišine. Sablasni mrak. Hladnoća. U daljini se čulo neko hujanje. Što je bilo glasnije, to me je sve jače nešto stezalo oko srca. Lelujajući iznad zemlje, pojavila se crna, zakukuljena figura, lica u kovitlacima magle. Osjećala sam vibre koje širi. Oduzimale su snagu, radost, volju za bilo čime i unosile nemoć, tugu. Opet sam pokušala da vrisnem, ali se ništa nije čulo. Figura se grohotom nasmijala, smijehom koji je pobjedonosno odzvanjao beskrajnom tamom. ''Nemoj se truditi. Nikad nećeš uspjeti. Nikad nećeš naći to što ti je potrebno da bi ostvarila svoje snove. Gdje su sad tvoje zvijezde? Pogledaj gore. Nema ih. A bez njih, nema ni tebe. Ništavnost te je pojela skroz. Izgubljena si. Ne možeš ništa. Ne trudi se. Nećeš uspjeti. Nećeš uspjeti...'' Nisam mogla da je slušam. Njene riječi su me izjedale iznutra, pritiskivala sam uši rukama da je ne slušam, ali nije pomagalo. Osjećala sam koliko je jaka i moćna. Počela sam da plačem još više. Podhitno mi je trebala bar trunka snage da se suprotstavim svemu ovome. ''Ne trudi se. Nikada. Nikada nećeš uspjeti.'' Umukni, više. UMUKNI! ''UMUKNI! UMUKNI! UMUKNI!'', odjednom je izletilo iz mene i natjeralo figuru da ustukne. Čula sam napokon svoj glas, kako odlazi u tamu i probija malu rupu u njoj. Sitni tračci svjetla počeli su da prolaze kroz nju. ''Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaargh! Ko si ti da mi kažeš da neću uspjeti, ha? KO?! Znam. Ti si moj Strah. Izvor onoga što me sputava da pronađem pogon koji će me usmjeriti ka ostvarenju svega za čim žudim. A protiv strahova se bori Vjerom, Voljom i Samopouzdanjem. I Podrškom najbližih. Porodica. Prijatelji. On.'' Osjećala sam se snažnijom. Rupica se još više širila, svjetlost je upadala unutra sve jača i sjajnija, a figura je počela da se vrzma naokolo. ''NE! NE! NE MOŽEŠ! NEĆEŠ POSTIĆI NIŠTA! SLABA SI! NEMAŠ ŠANSE! NEĆEŠ USPJETI! NIKADA!'' -''Misliš? Kad čovjek voli to što radi i što ga ispunjava, uspjesi u radu ga podstiču da se još više posveti tome. Riječi hvale i iskren osmijeh su jedina nagrada koja vrijedi u tom slučaju. Fotografija, jezici. Spajaju me sa Kreativni Magazin 81
  • 83. ljudima i otvaraju mi horizonte i različite poglede na svijet. Preću preko strahova. Preću i preko tebe!'' -''TI NIKADA NEĆEŠ OSTVARITI TO ŠTO ŽELIŠ, NIKA... NIKA... NIK... DAAAAAAAAA!'' Čuo se prasak. Svijetlost je zabljesnula svim svojim sjajem proždirući tamu, zajedno sa figurom. Zaštitila sam oči rukom i počela da mlataram sa njima pokušavajući da nađem bilo kakav izlaz odatle...'' -Hey. Hey. Smiri se, tu sam. Probudi se već jednom, molim te, plašiš me. Osjetila sam ruke kako me maze po licu i poljubac na nosu. -Ko, šta, gdje, ko? Mmmmmmmmmmmph, gdje je figura, svjetlost? KOJI SE KLINAC DEŠAVA? -Uspavala si se u mom krilu i očigledno ružno sanjala. Buncala si da nećeš uspjeti, grčila se, plakala... Uplašila si me, mnogo. -Aaaaaaaaaaaaaaaaaaw. Izvini. Sanjala sam o onome što me muči cijeli dan. Figura neka, moji strahovi... Svjetlost? Pogledala sam gore. Mjesec je sijao sa zvjezdama na večernjem nebu. Pogledala sam nazad u njega i njegove plave oči. I one su čarobno sijale. Opet sam zatvorila oči i sklupčala se uz njega. -Drago mi je što te imam. I što si uz mene. Znaš? -Znam, mišu, znam. Nemoj više da se brineš oko ovoga. Uspjećeš. Uspjećemo zajedno. Ti i tvoja bujna mašta, hahahahaha! Plus moje čarobne ruke koje voliš kad te maze. Brutalnost. Nema više cuddle-time za tebe, curice, ne, ne! -Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, neeeeeeeeeee! Ustala sam se i sjela mu u krilo, licem uz lice. Uzela sam ga rukama lagano ispod obraza i gledala ga dugo u oči i trljala svoj nos od njegov. Potom sam ga poljubila i zagrlila čvrsto. -Volim te... -I ja tebe. Najviše. Uzvratio je još čvršće. Opet sam bila u raspoloženju. Nasmijana i orna za ostatak provoda. -Oh, vidim da imaš nešto u planu. Želim da ga čujem. -Idemo do snova. DO ZVIJEZDA! Kreativni Magazin 82
  • 84. Autor: Lažni Pekmez Stanoje HeKlaNI FISkaLni rAčun u borbi protiv Viteza Koje EPP... reče jedan od trulo Kobilaša i svi postadoše reklama. Tu, odmah preko puta ove priče stojao je pijani solarijum u pripremi. Gazda neki šveđanin na privremenom radu negdje. Jednom, jutros ujutro porani sunce pa pravo u solarijum na prženje. Isprži ono malo jaja što je za doručak trebalo, i kad je izlazilo, na vratima, sudari se sa drugom iz školskih dana ,gazda privatnikovim usvojenim sinom Šestopalcom iz kraja kod negdje. Veoma su se obradovali jedan drugom, odmah padoše jedan drugom u sevdah, emocije, podrigivanje. Mnogo emotivno bejahu njihov ponovni susret običnom hidrauličnom prolazniku koji poskakivaše na jednu nogu i psujući nešto sebi u bradu ode niz kaldrmu duguuuuuuu. Dogovoriše se drugari, Sunce i Šestopalac, da se ponovo vide. Da malo prizivaju duhove prošlosti, da zajedno popiju kafu i bombone na dobojskoj tvrdjavi. Trte mrte, pade dogovor. Raziđoše se i svako krenu putem svojim. Šestopalac skrenu desno da namota u krivini, i onako sav pod utiskom bliskog kontakta sa starim jaranom, udari u geometra Jamboliju. Pade Jambolija, ne zna pojma šta ga udari. Ustade sav zdrobljen i pođe da galami na Šestopalca šeprtljavog i smotanog. Ma da ti jeb... ma stani... ma jeb...bipppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp ppppppppppppppppppp….znaš!!! Izvinjavao se nespretno/smotani Šestopalac, ali to nije pilo vode kod geometra (izlječeni H2O-holičar). On hoće da zove ivicu sa maricom ili 100 dinara. Šta će smotani Šestopalac, konta, duma, tripuje te naposletku priče on odluči da plati. Bolje tako nego da upozna ivicu u marici. Zavuče ruku u džep pantalona kad tamo nema ništa. Još više pa dublje pa naširoko on zavuče-opet ništa. Jeb... CENZURISANO! bipppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp p ti sijalicu, nema mi para. Misli se roje po glavi, đe su, šta su, kome, čemu, kako? EPP... reče jedan trulokobilaš i svi postadoše reklama. Veliki upitnik mu se pojavi iznad glave..konta on sad kako da kaže geometru da je negdje izgubio nađeni novac i da ga sačeka do sutra pa će mu on doneti u utorak. Gleda u njega geometer i onako u sebi pomisli kakav je ovo neuravnoteženi degenerik nestabilne labilnosti povezane sa šeprtljavom smotanošću. Jok, ja hoću pare i zarez. Šestopalac se naglo okrenu, pođe da trči i trči i trči… SVADBA,SVADBA….OVAJ ZA NJIM TRČI I TRČI I TRČI I CIČI, SKIČI, VRIŠTI… i naposletku stade geometer da popije konjak. Odustane od ganjanja jer ovaj prvi bejahu mnogo brži. Onako sav zadihan, geometer nije primetio da ga je ganjao do same raskrsnice u centru akustičnog grada. Samo što je skonto, udari ga autobus. Kroz uši su mu samo izlazile poslednje reči: jedna lasta ne čini, ona proleće. Udar ga baci tridesetak metara uskotračne vazdušne linije, te je preletio na drugu stranu ulice. Pri sletanju, aterirao je na slepca koga je na povodcu vodio cuko zvani pas. Uplašeni cuka zvani pas pođe da trči. Povuče i slepca sa sobom te ga je vukao četiri ulice po asfaltu brišući s' njim ulicu. Skrenu desno cuko zvani pas u slepu ulicu, izvadi bonsek, presječe lanac i otrča negdje daleko u daljinu ka nepoznatom Kreativni Magazin 83
  • 85. pravcu ostavljajuci slepca na milost i nemilost caffettiinn kafićkoj bandi. Polako se smrkavalo, kad primjeti slepac nekakvu zimzelenu sjenku koja se približavala iz mrače uličice i bivala sve veća i veća i veća. Konta on, gotov sam, crna rupa došla po mene. AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!! Onako sav sjeban od straha, upiša se u gaće. Taman pomisli još ovo sranje da me snađe kad pfff... ukakio se. Od sada šuti, reče on u sebi. A sjenka se sve više približavala. Kad je vec prišla dovoljno blizu da je slepac može vidjeti i skontat šta je, neko upalio svjetlo u haustoru susjedne zgrade. I ugasi. Na trenutak je slepac skonto ko mu prilazi. To su bili ozloglašeni banditi patuljastog rasta. StrAh i trepet čitavog kraja. Ustade slepac, zauze gard u počne da mlatara rukama. Vide banditi da je zajeban. Nisu mu smjeli prići jer slepac ne gleda gdje udara. A to boli. Od straha svi pobjegoše. Odahnu slepac, sjede da se odmori naslanjajući se na jedan od zidova, kad odjednom... ZZZ!... upade mu mušica u oko. On pođe da se češka ništa ne vidi, nema pojma gdje goni i u svom tom nekontrolisanom apćiha ponašanju, idući tamo-vamo, gore-dole, propadne u šaht. Neko ostavio otvoren šaht i sticajem nesrecnih kartonskih okolnosti jadni slepac propadne u njega. Lezhi on dole na dno šahta sav usplahireno govnast, polomljen, poderan. Ništa nije osećao.... sva mu dugmad pootpadala, njemački zip fajl rajfešlus se otvorio, ispala mu minđuša, pirsing iz pupka. Ma strašno. Gleda on tako gore kroz otvor šahta, ptice trče sporo proleću, oblaci jezde, koraci odzvanjaju. Hmmm, koraci, neko stiže da mu pomogne-pomisli on. Prc, banditi se vratili i vracaju šaht na mjesto. Poslednje što je video bila je trenerka marke slanina adidas na jednom od patuljaka. 'bem ti sijalicu! - Šta sada da radimduma u sebi sljepac. Ma šta ću, idem kroz kanalizaciju pa negdje moram izaci. Krene ti on tako. Tama. Smrdi. Štakori u poodmakloj trudnoći pjevaju. Voda kaplje, hladna januarska noć. Pođe da se sjeća svoje drage, svoje voljene, svoje svjetlosti. -uputstVo za upotrebu price:SAD ZAMISLITE BALONČICE IZNAD NJEGOVE GLAVE, JER SE SJEĆA SLEPAC I ZATO ŠTO SAM JA TAKO NAPISAO. HVALA. On mlad, ona mlada.Volleo je i voljela ga. Upoznali se u rudniku. Pogledi se njihovi sudariše. Oba oka mu ispadoše. On postade slepac a ona ode u Njemačku. PREKID BALONČIĆA. HVALA. To ga rastuži te pođe da plače u šahtu. Plače kao suza. Malo se smiri i onako već umoran od puta kroz cjev, leže da malo odspava. Naglo skoči iz dubokog sna i promlati glavom levo-desno. Vani dan, lijepo vreme samo malo sparno. U obližnjoj kafani svirao je S.T.R.A.J.K, ma jojj. Otkud ja ovde? Češka se on po začuđenoj glavi, kad mu nečija ruka pade na rame. On se okrenu i vidje svog vjernog cuku zvani pas koji se vratio po njega. Cuki je bilo krivo što je ostavio gazdu samog i pošto ga je puno grizla savjest za dupe, vratio se. Sjedoše njih dvojica na kafu pa mu cuko sve ispriča... i kako se pokajao, i kako je naletio na patuljaste bandite koji su se hvalili kako su nekog lika zatvorili u šahtu... i ...EPP.... reče jedan od trulokobilaša i postadoše reklama. Kreativni Magazin 84
  • 86. Skonto je po opisu da je to gazda, potrči on i po njuhu skonta đe i tako ga izvuče iz govana. Ovaj mu iz zahvalnosti naruči jednu dvolitru i baci kosku. Cuko je mnogo volio da trči za tom koskom. Ode, uzme, vrati gazdi i tako non-stop. Popi cuka pivo, gazda kafu kad cuka zamoli gazdu da baci kosku. Ovaj slepac baci, cuka potrči i kad je stigao do koske pregazi ga valjak. Nisu skontali da se ulica kopa, stavljaju radišini radnici novi, ljepši, savitljivi asfalt. Ciknu cuko, prestade štrajk, prozori popucaše, beba zaplaka, iskipi čorba, a slepac osta nepomičan. Nije mogao da vjeruje svojim očima šta se desilo. I dok je stajao nepomično, pođe da duva vjetar. Onako neki laganica. Duva on, ali nekako sve jače. Slepac stoji. Duva on još jače. Lete papirići, prašina, kese. Odjednom mu se na čelo zalepi neki komadic papira. Skide sa čela i viđe da u ruci drzhi 100 dinara. Pogleda u vjetar, namignu i reče mu: TI ČASTIŠ. A ovaj duva li duva. the ende Kreativni Magazin 85
  • 87. Akustična patka Nekada davno živjela je akustična patka. Vreme je provodila, igrajuci se u praznoj tegli ajvara, sa najboljim drugom plišanim jorgovanom. Jednog dana odlučila je akustična mačka da ode u pustinju i tamo otkrije suštinu suživota. U pustinji je rasla mala krava simultanka. Igrala je šah sa Jogom. Tog dana sunce je sijalo više nego oblačno. Povika patka: "O, ti mala svemoguća kravo, šta da radim sa suživotom!?" - tužno zajeca akustična patka i sjede na ladan beton. Mala krava se nije ni osvrnula. Samo je otpjevala: "moje noge bose krvave eksere vole" - reče mala krava i izdahnu Jogi na grudima vukući poslednji potez bjelim topom na ef4. Sat je stao. Vjetar u očima. Zemlja u oblacima. Zadrhta patka. Strah joj se uvuče u grudi. Zavuče ruku u džep, izvuče jaje na oko i žrtvova ga Jogi u čast male krave. Okrenu se i vrati se plišanom jorgovanu. the ende Kreativni Magazin 86
  • 88. Teta BOžen magična RUKAvica i Sive KoKošKe Sile u borbi protiv plemena vlažnih Paloma maramica 2 Na samoj ivici imperije Šupljoglavih Despota tik pored teritorije plemena Nasilnih Žena u jednoj maloj sojenici živio mali Trabunjator. Kao sin nagluve Koze i penzionisanog telefonskog higijenicara rastao je sretno i spokojno provodeći vrijeme u igri sa svojom sjenkom koja mu je bila jedini prijatelj. Nije mnogo znao o svijetu van svog dvorišta jer ga nikada nije napuštao, ali to mu i nije bilo mnogo važno. Jednog dana se Mama Koza vratila sa posla iz fabrike turpija u hljebu sva usplahirena vičući: MAMA: Dolaze!!!! Nasilne Žene dolaze da se osvete zato sto im je imperator Glavonja XXI uveo embargo na uvoz tangi i voska za depilaciju. Vidjela sam ih sa brda!!!! Ima ih bar 10-20 hiljada, jao sveti proroce Plaximatixe pobiće nas!!! Sve će nas pobiti!! Otac na ex popi čašicu rakije od stiropora (stiroporovaču), spokojnim pogledom pogleda u nebo: TATA: Pa bilo je krajnje vrijeme da nas neko riješi muka, jedva čekam da se preselim u vječni luna park, Plaximatiks mi je u snu obećao tri besplatne vožnje. MAMA: Budalo pijana! Dodjavola i ti i tvoj san, hocu da živim!!! Žnaš li da Nasilne Žene nemaju milosti. Žene ubijaju na licu mjesta a muškarce eksploatišu u fabrikama sperme dok potpuno ne presuše. Potom ih recikliraju u sapune za mekoću kože sa suptilnim pilingom. Otac kao da je nije ni čuo zaneseno bleji u nebo: TATA: uffff kako se radujem, prvo ću kupiti šećernu vunu, a onda ću se voziti na vrtešci na svim onim divnim konjićima, djiha, djiha, djiha... Mama Koza se stropošta na zemlju i poče da plače. Mali Trabunjator sav u čudu ispusti ašov i prekide da se igra masovnih grobnica. Utom se pojavi njegov drugar Sjenka sa riječima: SJENKA: Druže ja odlazim. Hoćeš li samnom? Trabunjator začuđeno upita: TRABUNJATOR: Gdje,zašto? SJENKA: Moramo pobjeći odavde, Nasilne Žene dolaze, a i želim da vidim svijet dosadilo mi je ovdje. TRABUNJATOR: Ajde idemo samo da dovršim ovu masovnu grobnicu... nakon što su Trabunjator i onaj drugi napustili sojenicu, brzinom vetra približiše se Nasilne žene. Mama i Tata se nisu nesto preterano stresirali, ko zna što, možda zato što se nisu bojali smrti, a i bili su se napušili kupusolike riže, što su je kupili onomad kad je dolazio trgovac iz Semberije. To su čuvali za specijalne prilike. Njihova predvodnica, Ženstvena žena Žana, sa telom žene, krilima orla i jezikom zmije, spazivši napušene Mamu i Tatu, zapovedi: "Ubijte kozu za ručak, a higjeničara ostavite u životu! Odnećemo ga Zimzelenoj Travarici da ga inicira u muškarca, pa ćemo se iživljavati na njemu. "Čuvsi za svoju preranu smrt, onako u bunilu i ekstazi koju stvara kupusolika riža, nagluva koza reši da telepatijom prizove Trabunjatora, nadajući se da će on doći da ih spase. Ali...trabunjator usled velike borbe sa azdajama poreklom iz Travanije koja je locirana iza 9 gora, 9 zora, 9 palmi za 18 ribica ne stize da pritekne u pomoć mladim zelenim travanima, ali pošalje svoje pomoćnike medvjeda Radojicu i malog dabra Zoru kako bi se mogla nastaviti inicijacija mladog ali na posletku dobrog i hrabrog muškog humanoida... Uprtiše higijeničara u ženomobile, da ga vode Zimzelenoj travarici. Kada su stigle, Travarica im se javi u obliku Zimzelene žene, sa istetoviranim sisodržačem, pomocu kojeg stupa u kontakt sa vasionom. Trava joj je pustila pelcere u glavu, jedne noći dok je meditirala na brojeve lutrije (LOTO), i vise nikad nije pokosena!!! Čim ga ugleda, ona prozbori... Kreativni Magazin 87
  • 89. ZIMZELENA TRAVARICA: "Vasiono čujes li me? Hoćes li pitu sa sirom ili krompirom?" VASIONA: "Na dijeti sam, pijem Turbo šlank! Hvala TETA BOŽANi, prije mjesec dana imala sam hiljadu kila i trista grama, sada imam samo trista grama!!! Hvala TETA BOZANI" P.S. Teta Božana je kuvarica iz zemlje De(m)belije... I dok je trćila svoj istetovirani sisodržač, uprt u nebo, Zimzelena Travarica ponovo prozbori... ZIMZELENA TRAVARICA:" Vasiono, sad kad me čuješ, napravi muško od ovog higijeničara, da ga silovavamo i snimamo kamerom!!" I vasiona izvrši nardbu presvete, najmoćnije od najmoćnijih, najsisatije ZIMZELENE TRAVARICE!!!.. Najednom, nastade oluja. Gromovi udaraše, životinje se uzrujaše, a oblaci zakloniše Sunce. Muškarac je nastao. Ustade iz jajeta što se u toku inicijacije stvoriilo oko njega, onako sav sluzav. Svi ostadoše bez teksta. Žgoljavi higjeničar je sad bio mišićav mužjak od 2 metra. Postao je sad to Rimski Samuraj, ludački dobar frajer. "Konačno, pravo Muško!", uzviknu sisata travarica i zahvali Vasioni za ovaj neočekivani blagoslov. Na drugom kraju sela, mama Koza, čekajući samrtni lonac u kome treba da završi, shvati da je njen muž postao muško i zaplaka: "Konačno da neko napravi muškarca od njega! Sad mogu i da umrem, vala! Trabunjatore, sine, dodji i ti, mozda i od tebe nešto naprave!" Trabunjatora nešto štrecnu. "Mislim da nešto nije u redu sa mojim ćaletom i kevom, evo sad mi keva šalje mikrotalasne informacije. Ček', ček', javlja mi se... Napravili su muško od mog tate higjeničara! Sto mu belih rada, sta ću sad! 'Oće da mi pojedu mamu za ručak! Moramo ići da to sprečimo!" SJENKA: "Ma, pali, brate, đe ćeš kod one Travarice i Ženstvene žene Žane, jes' normalan, koji ti je?" TRABUNJATOR: "Ali, moram! To su ipak moji roditelji! Evo kako ćemo..." I Trabunjator i Sjenka rešiše da zapiče u selo i da vide šta se dešava. Nedaleko odatle, na drugom kraju teritorije živio je osjedeli starac Metuzalemović Stojadin, Krsivojin sin jedinac u školi. Živio je sam, jer mu ćaća jednom nekad davno izađe na prstima iz kuće i ode negdje. Trazio ga je čitav život, ali njemu ni traga ni glasa. Neki su mu govorili da je otisao na teferidž u Fildžan Mahalu, ali slaba vajda. Majku nije imao. Kako? Pa fino. Jednostavno je bio toliko sposoban da se sam rodio. Čak je i kao vrlo mlad starac započeo privatni biznis. Naime, on je došao na ideju da po lokalnim selima zarađuje na taj način što je radio sklekove. Jedan sklek pola marke, deset skelkova marka pa ti vidi jarane ko je tu lud. Uvjek je imao smisla za biznis. Neki ga smatraju pionirom privatluka na veliko i malo. Sjenka i Trabunjator još suvjek putuju ka selu.Metuzalem nije živio u tom selu, ali je bio usput. Kad tad su morali naići pored njegovog stana na trećem spratu ispod zemlje. Metuzalemović je imao jedno ćopavo štene koje je naučio da pjevuši opštenarodnorodoljubive pjesme, ali to sada nije bitno. Čitav svoj životni vijek je proveo zarađujući od sklekova i sjedeći ispred svog stana. Jednom je naprosto odlučio da ode u penziju i posveti se pisanju pjesama za svoju komšinicu Debelojzu Pickić. Ona je bila veoma talentovana račanska umjetnica na plesnim nogama i potiče iz ugledne škole poštovalaca njihovog guru masterkarda eurokarda Denser Hopera, u istoriji poznata kao Boltekurizam i Renesansa. Taj pravac je imao sve vise zamaha u tadašnjoj kulturi. Čak su i Trabunjatori i Sjenka kontali da upišu neki 435 kurs toga. Bila je toliko talentovana da je mogla u jednom dahu da otpjeva svoje dvije pjesme, mota dva palčinka različitim namazima, šipkom i kremom, i ujedno da se dira po pupku.Veoma veliki talenat. Ih. Čak je jednom nastupala sama u kupatilu pod svjetlima tuš kabine, gdje je sve nikom prisutnima otpjevala svoje hit numere. Neki i dan dans ne pominju taj koncert i ostao im je u taman sjecanju. Nije ni karta bila skupa. Prvo je bila malo pod tremom, ali se opustila čuvši prve taktove pratećeg niđe veze simfonijskog orkesta Bol' te Kur'c i zvijezda je bila rođena. Njena prva numera je bila posvećena svim robot-ženama u dijaspori i u Njemačkoj. Iz njenih krajinika je potekla rijeka riječi: laladrmkalaladrmkala-cis fis drrrrrr-krrrrrrr-tus bost svrrljjjjjjjjjjj... POČINJE BENDA DA SVIRA. Kreativni Magazin 88
  • 90. "Prije mnogo ljeta mučile se žene, nije bilo veš mašine da im veš opere, patile se u mukama sav ves prale rukama! Trajalo to dugo tako, otpadale ruke, sve dok nismo ušli u svijet nauke! I fizika teška dobro došla tu je, sila centrifuge i plus malo struje, ima malo plastike, metala i lima, i tako je nastala prva ves mašina! Naša veš mašina radi kao luda, pranje sranje ispiranje i ta razna cuda, nasa ves masina daje dobar ton, ves masina zivi duze uz Calgon! Tri do pet kila prljavoga vesa, pere nasa ves masina i ostavi kesa! SVIRA BEND. Samo dodas omeksivac,toplu vodu,prasak, prace ona pola sata dok ti kuvas grasak! Moze i da pocne skakat nacisto poludi, al ti nemoj histerisat samo miran budi! Stavio si malo vesa to je jadnu muci, ona mora biti puna to se lako uci! Bilo da je crno zuto ili bijelo, bilo da su farmerke il neko odijelo, za bilo koji ves masina dobro vrijedi, jer ce dobro da ga opere i iscijedi! Bilo da je jaje ili cokolada, tvoj ves ce se rijesiti bilo kakvog smrada! Uklonice bilo kakvu fleku i to sranje, i za to je potrebno samo jedno pranje! Da u svojim farmerkama svaki minut prdis, kad ih fino operes, ti neces da smrdis! BEND JE PRATI U STOPU. U toploj il hladnoj vodi bez ikakve pare, u njoj ti se ne mogu oprati cigare! samo ako nisu bas previse stare, ti mozes u ves masini da operes pare! Al kada ih ljudi u svoje ruke stave, sigurno ti nece vjerovat da su prave! Dok se tvoja majica u masini brcka, u kuhinji moze i rucak da se krcka! Ne moras se vise saginjat i mucit, ni da ukljucis masinu ne moras se ucit! Samo pritisni dugme i zatvori vrata, i masina ce da drnda jedno pola sata! BEND JE JOS UVJEK PRATI U STOPU. Onda kad se opere, stavi da se susi, Zavali se u fotelju i cigaru ispusi! Nasa ves masina radi kao luda, pranje sranje ispiranje i ta razna cuda, nasa ves masina daje dobar ton, ves masina zivi duze uz Calgon!" STADE BEND DA JE PRATI. Nevjerovatno! Taman! Taman! hocemo jos! - svi oni koji nisu bili prisutni su uspalhireno vikali. Derali se ko lud na brašno. To sestro. Idemooooooooooo pravo u finale Tus festivala! Tooooooooooooooooooooo! Kreativni Magazin 89
  • 91. Je... CENZURISANO dobra pjesma. Ima da im svima za... CENZURISANO! IZVINJAVAMO SE ZBOG PREKIDA PROGRAMA. DOŠLO JE DO PREKIDA NA TERASAMA I NEKE ČUDNE LINIJE SE POJAVILE NA TELEVIZORU. HVALA! Metuzalemović Stojadin je jedan od tih koji nisu čuli taj hit, te je odlučio da joj i on pomogne u daljoj karijeri i da je nagovori da se kane posla komšinice, jer to fakat nema ljeba. Odluči on da napravi od nje umje...umejn...ma pjevačicu. On je uvjek imao smisla za poeziju i harahiri poeziju. Noćima nije spavao. Samo je pjevao, pisao i smišljao sve unatrag. Ubrzo, posle nekoliko godina ponosno je povikao: EVROKREMA! Uspio sam komšiniceeeeeee! EEEEEEEE bona kono, napisaooooo sammmm tiiii hitoveeeeee! EEEEEE! Hmmm, nema komšinice Debelojze Pickić. - pomisli zbunjeno on. Alooooo bonaaaaa konooooooooo! Di siiiiii ,konooooooo(upitnik i uzvicnik) - opet iz sveg grla povika on. OOOOOOO ZAPRDALIJAAAAA! (tako joj je tepao uz kafu) Nema kone ni za ljeka. Hmmm, nestala je prosto neistaženim tragom koji nije pronađen jer je trag izbrisan iz dalje priče. Pa niđe veze, šta da se radi. Odo ja u wc da barem iskoristim ove papire - promrlja sebi u bradu Stojadin. Baš da vidim kakav umjetnički dojam ostavljaju pjesme na gu... CENZURISANO! Sjenka i Trabunjator još idu ka selu. Upeklo sunce. Kobasice mirišu. Lanac prirode se otkinuo. U daljini laju usta na kerove. Prosto se osjećao grašak, ovaj dašak proljeća. Obavi Stojan tešku umjetničku rabotu i taman kad je htio, šćeo, htjeo da se palhne po gu... CENZURISANO! -progovori raspjevano du... CENZURISANO!:" Gu... CENZURISANO: "Muke moje niko ne znaaaaaa prrrr , niti kome pričam ja prrrrr, kako je bez papira, prrr moja guz aznaa....moja guzaa znaaaaaa"! Osta Stojadin zabezeknut. Stoji. Stoji i čudi se. Šta ovo bi? - pomisli on. A gu... CENZURISANO! kao da mu smrdi misli pa mu reče: Šta šta bi. Ništa, samo sam malo provjetrio mozak i pustio go.. CENZURISANO! da malo vide svoje glasovne mogućnosti. Aha, pa dobro onda. - reče zbunjeni Stojadin, navuče pantalone od baklave i ode na drugi sprat da gleda utakmicu. Sjenka i Trabunjator još putuju ka selu. Nije im dosadno. Nešto pričaju, ali to se vas ko ovo čita još uvjek ne tiče tako da možete samo da zamislite šta oni to pričaju i zato ću vam ostaviti cetiri prazna na kvadrat reda u bioskopu "PALIDRVCE"da sami istrabunjate šta to oni pričaju. 1.red TRABUNJATOR: SJENKA: 2.red TRABUNJATOR: SJENKA: 3.red TRABUNJATOR: SJENKA: 4.red SJENKA: Uđe Stojan u kuću, skotrlja se niz stepenice do fotelje, skoči u nju, naiđu kokice, kisela, uzme dvije velike slane porcije, počeša se po glavi knjaz miloša, dodirnu uho, desno, povuce pravi potez na šahovskoj tabli, posoli noge, dohvati treći daljinski daljinski daljinski i upali da gleda televizor. Kad tamo međutim. Na televizoru je bila njegova komšinica, njegova zaprdalija, njegova izgubljena kona Debelojza Pickić. Gleda on i čudi se. Čudi se. Još se čudi. Dok se on čudi, idu reklame malo. REKLAME. 1 MINUT, 2 MINUTA, TRI MINUTA, ČETIRI MINUTA, 5 MINUTA... POLA SATA I EVO PONOVO SE VRAĆAMO U PRIČU. HVALA. Odčudi se on i ...ma nije mu jasno nešto. Opet se čudi. I čudi. ALO NEMA VISE REKLAMNOG PROSTORA. IDEMO DIREKTNO NA PRIČU. HVALA. Otkud sad ona na televizoru?-zamišljeno se zapita on. Kako li je samo uspjela, ništa mi nije pominjala kad smo se zadnji put vidjeli. Da nije možda, hm... Ma nije. Ma možda i jeste. Hmm... Ma uff, nešto mi je tu sumnjivo. Ma to je sigurno, nema šta drugo da bude. Taman lagano na prstima ko hajduci, ostavi treći daljinski daljinski daljinski, izvadi noge iz soli, vrati pravi potez na tabli, lijevo, pusti uho, odgurnu počešanog Kreativni Magazin 90
  • 92. miloša knjaza po glavi, uzme pivo, stopira kokice, i kobeljajuci se iz fotelje priđe televizoru i reče: Pa kako si se uspjela popeti na televizor bona? Ja te tražio napolju. Taman ti završio posle nekoliko godina pjesme, a tebe nema da ih otpjevap. Ajde silazi pa mi sve taman fino natenane objasni. Trabunjator i Sjenka jos putuju ka selu i nešto šupljoglavo šute. Šta to šupljoglavo šute sada ću vam ispričati. Šupljoglavo šute oni tako o nemuštom šupljoglavom jeziku. Nekada davno je postojala jedna izmišljena istinita legenda o nemuštoj šupljoglavoj operskoj pjevačici. Naprezime, šupljoglavo sšutilo se o tome da onaj ko je sretne i šupljoglavo odšuti dvije šupljoglave nemušte arije i jednu recitaciju, automatski se pretvori u ježevu kućicu i čitav život ga drugi nose na leđima. Šupljoglavo šute o tome njih dvojica na sav glas. Ihhh, kako bi to bilo taman fino da bude i da naiđe autobus. Ali jbg, nismo mi te sreće. šupljoglavo šute i Sjenka i Trabunjator na sav glas. Dok oni putuju ka selu, da se vratimo Stojanu i Pickici. (ovde nema cenzure jer je rijec o prezimenu a i nestalo mi je velikih slova). Već je uveliko pala noć. Vedro. Puno nebo partizana, zvijezde su davno otišle u ćelije. I dok je nebo bilo puno partizana, a zvijezde u ćelijama da vam ispričam jednu priču o Ivici i Marici. Hmmm, čekaj malo kakav sad Ivica i Marica? Ivica? Marica? Zar se sad nije trebalo pričati o Stojanu i onoj njegovoj komsinici. - zbunjeno pitam ja sam sebe. Pa dobro, kontam neka se njih dvoje malo ispričaju nasamo, pa ćemo onda nastaviti o njima. Nekako mi bezzze da ih sad prekidam. Ali dobro šta je tu je. Idemo dalje sa pričom. Sjede oni ispred stana, jer su morali izaći iz istog pošto su se pobunile kisele kokice koje su napale daljinskim daljinskim daljinskim češkajućeg po glavi knjaza miloša koji je posolio noge vukući pravi potez na šahovskoj tabli, kada je Stojadin krenuo do televizora na kom je bila Debelojza. Pa di si ti svo ovo vrijeme, moja ti bona ba? - reče Stojadin Debelojzi. Sav sam se zakocjeno urlajuci iz sveg glasa dozivajuci te. Ha? Ajde priznaj i možda ti i povjerujem. Debelojza šuti. Hmmm, šta šutiš? Ajde bona reci, neću ti ništa. Da znaš da sam se zabrinuo, čak sam i pjesmama moram du..CENZURISANO! obrisati od silne nečastive muke što me spopadoše. Debelojza šuti. Ma bekni koju sunca ti kalajsanog. Šta si se tu ukipila ko cocin bubanj. Daj mi ruku, ajd daj mi ruku. - reče on njoj. Pruži ona njemu ruku i povede je on na prvi sprat jer je tamo bio šank sa ljutim bezalkoholnim pićima i jakom kiselom iz 1843.godine iz Knjazovog šljivika. Sjedoše oni u fino uređen poslepodnevni boravak, gdje je inače Stojan primao samo ugledne zvanice i sadnice kad je bila sezona sađenja i ovih i drugih. Ajde stas pop't, kuća časti. Debelojza se tu malo opusti, sjede na šank stolicu, prekrsti noge, lakat na šank, zabaci kosu lijevom rukom jer je prije kao mala kosila travu sa ćaćom u njivi, izvadi cigarete, upaljač marke zipo, koji dade Stojadinu da joj upali on jer to tako valjda treba. Hmmm, gleda je zbunjeno Stojadin. Misli u sebi sta je sad pa njoj. Prije nije pušila, pila, krstila noge, zabacivala kosu preko ramena.Nešto se čudno događa. Ali polako, jedno po jedno da mi to ispitamo. - pomisli u sebi on. Ojj, maj got her Stojadinko. Dasis vas gut gut hlife du ju spehenzi na krkenzi kikirike everi dej of morning. Ja ja. Utterly majestic, ridiculously wonderful! I could listen to this for hours. 2 weeks ago niđe veze. Da bi vam bilo lakse,posle reklama idemo drugačije. REKLAME BATO. TRTRRR TRRRRRT E, idemo ovako sada... Stojadin: Ma šta to pričas, gospodji pomiluj?! Kako to govorič? OoOoOoO... Debelojza: Ja ja, jašta. See you at The? Royal Albert Hall next week maybe pelene. Stojadin: Molim? Ama ženska glavo, ništa ja tebe nisam razumija. Kakvi te đavoli spopadoše, oooo luda ženo. Debelojza: Pa kak sad yes of to, znaš išla bo lustslow mf_trombone walkman dir_clown2 musik010. Fersten? Stjadin: Hmm, ma nemoj da ja tebi dam jedan ferstern retern preko du... CENZURISANO, pa ćeš da pričas ko ćaća tvoj i djeda ti. Misliš ako si bila na televizoru da si sad neko i nešto.Vidi ti nje, čak i stranjske jezike govori, a ovaj naški samo kad se opeče na vruć krompir. Ma daću ja tebi da znas... povika povišenim tonom već vidno iznervirani Stojadin i povuče je preko šanka, uzme je za desno uho, sipa vruću rakiju u isto i brzo začepi gljivovim čepom, malo promućka glavu Debelojze, sačeka da se malo sjedini masa sa žutim u uhu i izvadi čep posle desetak minuta da vidi ima li kakavog efekta. Kreativni Magazin 91
  • 93. Ova metoda nije dozovljena, pa zato ko ovo bude čitao nipošto da pokušavate da radite kod kuće. Smiri se Debelojzina glava, na trenutak joj je bio začepljen nos pa ništa nije čula tih desetak minuta. Polako otvori oči, prvo jedno pa drugo, i vauuuuu... PA JA VIDIM. - povika srećna Debelojza. Lupi se Stojan po glavi. Pa i prije si vidjela tuko, trebala si da propričaš na starom naškom jeziku. Mora da sam negdje pogrešio. Hmmm, ma nema veze, ajmo mi popit po jednu pa ćemo ponovo. Naspe on njima još po jednu, mlatnu tu oni po još jednu, kad su popili još po jednu, ajm još po jednu i opet kad su popili još po jednu mlatnuvši prije toga još nekoliko po jednu, opet isti postupak primjeni Stojadin. Ajde sad da vidimo šta smo uradili. - reče već vidno pripito iznervirani Stojadin. Vauuu... što je dobra ova... STANIIIIIIII! - povika Stojadin. Uspjeli smo. Jupiiiiii! Ponovo pričaš kako treba. P a onako, nije loše. Dobro je, kako je kod tebe? Ma onako i kod mene, isto sve. Ma jašta, ako ako samo polako i taman je. IZVINJAVAM SE ZBOG MJEŠANJA DRUGE PRIČE. HVALA. Stojadin: Napokon smo uspjeli da te vratimo u normalu, zaprdalija moja mala. Aj da mlatnemo po jednu za srećan povratak i silazak sa televizora. Debelojza: OoOo Stojadinko moj veseli, fala ti di čuo i ... šta sam ono šćela kaz'ti? Ma nema veze, jašta evo me tu sam bolan bolan ti. Joj, jeb CENZURISANO bilo na televizoru. Stojadin: Ma ništa bona, nek si ti živa i vaservaga meni. Et. Nego bona, šta si to rad'la sve ove godine na televizoru? Nijesam te mogao pronaći niđe, et vala nisam. Debelojza: Paaaa... ju što me sramo ta da ti kazem. Znaš, ovaj... ja... - stidljivo, mucajući prošaputa ona. Znas... ovaj... Stojadin: Ma bekni bona, kud puklo da puklo. Ajde, razumijem ja sve to. Debelojza: Ma znaš, jbg... ja misl'la da ću bit popularna, znaš... ovaj... znaš, ak' se popnem na vr' televizora i budem na njemu da će me svijet vidjeti. - stidljivo, sa kažiprstom u ustima reče ona. Stojadin: Molim? - reče, već vidno iznerviran i začuđen, čak mu počinjala para na uši izlaziti. Debelojza: Aha, jesam, jesam. Stojadin: Pa što boan kad si već tak mislila što nisi sišla posle toga. Ostala si, jojjjjjj koliko sam te tražio i čekao i poželio, čitave neke godine tam... Puno si bona bila, što jes jes. Debelojza: Nijesam mogla da siniđem. Et. - reče i onesvjesti se ona. Stojadin je zaprepašteno gledao u fetus položaj njenog tjela i pomisli na trenutak da se slučajno nije i gimnastikom počela baviti čim je tako u taj položaj pala. Ode do šanka, nategnu rakiju, odvrnu sarafe iz ušiju, otklopi glavu, izavi pretis lonac i iste, promjeni vodu i ponovo vrati pretis lonac u glavu da nastavi da se puši i pišti iz glave. Sjedi on tako i pišti. Nesto se zamislio. Gleda u sijalicu. Uveliko je i noć pala. Pješčani sat je curio 15 do 12 sati. Vrijeme je za seriju. - pomisli on ispred sebe. Nisam propustio niti jednu epizodu pa neću ni ovu. Ma, ima još vremena, mogu još koju popit. Uze flašu i lagano nastavi da ispija mrve koje se ne kupe. Na drugom kraju, mada sada skro blizu, Sjenka i Trabunjator su još išli ka selu. Pogleda na sat Trabunjator i zabezeknuto povika: Trabunjator: Uff, jarane! Pa sada će serija početi. Sjenka: Ozbiljno? Zar je već vrijeme? Da poćurimo malo, a? Trabunjator: Jasta, ajde da pozurimo. Stacemo usput u neku kafanu da odgledamo pa ćemo nastaviti put. Sjenka: Aj valja. Ajmo, ajde potrčimo. Nastaviše oni da hodaju, ali sad brze. Brze. Am brže reko sam. Ufff, pa malo brže. Hmmm, brže kad kažem. E u daljoj priči oni trče do serije i nazad sa preponama. I tako oni trče do serije. Na sredini teritorije Šupljoglavih Despota, bila je smještena jedan kafana. Ta kafana nije bila kafan akafanom ali eto taman fino zvuči kao kafana pa ćemo je u daljoj priči zvati kafana, mada je nečemo više ni pominjati pod tim imenom niti bilo kako. Zašto? Zato što nije htjela da nam bude sponzor pa da je pomenenmo, eto zašto. Pu, kaka. E, to mjesto je imalo... da, imalo ej vrata, drvena. Sjede 4 gosta. Imalo je i prozore, ne znam pojam koliko, ali su bili od pms materijala i vazda su krvarili kad počne kečap, ovaj kiša padat. Slabi dihtunzi, šta li je, ali to nije naš problem već firme koaj ih proizvodi, ali ajde niđe veze. Kreativni Magazin 92
  • 94. Imali su i televizor. Nije u boji. U koži je bio. Onako ,medvjeđa drečava. Aha, ta boja. Pa fina je, nije da nije ali ali et. Dobro, fina je. Na zidu, gle divna li čuda, imali su i zidove. I to tri, četvrti je bio otvoreni prostor za promaju. Ma u trendu, šta ćeš. Satelitska je to ,moji vi. Na tim zidovima visile su stare slike prastarih majstora koje je već i vrijeme pregazilo. Paučina se davno preselila na njihove slike mrtve prirode, bašte, sljezove i vriskove. Ali to je nekako davalo taj neki taman ton svemu tome. Neku davno zaboravljenu ljepotu, neki mir, neku sreću,nešto... Sijalica davno bejaše pukla od sreće kad je napokon upališe prije stotinu ljeta, ali i takva je davala svetlost nade sviam onima koji se nađoše u tom mirnom kutku izgubljeni u nedođiji svega. Na stolovima limene pepeljare marek made in dinar, pokoja napola zagašena cigareta marke duvan. Stolovi drveni, cjeđeno drvo. Napola trulo, ali jako u svojoj svrsi i namjeni. Stolica nije bilo jer se tada nije sjedilo oko stola, već su svi bili ispod stola i držali se za nogare da ih talasi ne pobacaju u duboko more. Sjede 4 gosta. Nešto pričaju. Ispod stola nagrizeni drveni pod koji i dalje prkosi vremenu i lagano, nekako milozvučno škripi pod nogama slučajnih prolazinmiak i putnika namjernika. Ima neku svoju toplinu u škripanju, kao da sviraju sićani slavuji u sinfoniskom orkestru radio televizije leontina. Poneka pukotina, kako na podu tako i na zidu samo još više daje ton svemu tome. Krov nije ni postojao nikada. Sve je bilo otovreno i transparentno, jer gazda nije htjeo da se gosti prevrnu na krov kad se malo zanesu. Tako da nije ni bilo bojazni od prevrtanja. Umjesto krova su imali razdragane ptice pjevuše, koje su tačno u vrijeme kad se otvara kafana dolazile u velikom broju i letjele u mjestu iznad kafane i tako činile zivi leteci krov koji ujedno kaki po gostima i pjeva. Umjesto zavjesa na prozorima su stajali kiseli krastavci i sušeni orasi, valjda nešto kao etno trip iz nekog konoplja filma. 4 gosta još sjede. Piju nešto.Šank je bio starog majstora ruku djelo. Izrađen od dobro kuvane pankovine i zakovan do najsitnijih detalja u kafansko renesansnom periodu svakog vjeka. On je bio dupa tog mjesta. Na njemu su se i rađali i umirali, spavali i budili. Neki su se vjenčavali i razvodili, neki pak kućili i prosjačili, poneki pjevali poneki i šutjeli. Svi su prolazili ali on je ostajao. Ali nisu znali da on u sebi ima plan. Duma i on da ode malo da vidi svijeta, da vidi te okrugle stolove di se neko nešto dogovara. Ali neće još, ima još do njegove penzije, a i gazda ga svako veče ujutro zaključavao da ovaj ne bi dobio noge i šmugnuo u Evropu. Samo lagano i taman polako. Ona 4 gosta još sjede, pričaju i piju nešto. Gazda je bio čovjek. E, stigoše i Sjenka i Trabunjator u kafanu. Onako zadihani, jer sam ih natjero da trče negdje gore iznad u priči. Ufff, jedva su disali od silnog trčanja. Ajmo u kafanu, samo što nije počela serija. - reče zadihani Trabunjator. Ama stani čovječe. Vidiš da mi duša hoće na nos izaći. - reče blijeda sjenka. Ama jeb... CENZURISANO te duša, otresi nos i pusti dušu da ide di hoće. Ajmo mi nešt popit i pogledat epizodu. - prozbori Trabunjator. Aj vala kad si navalio ko sivonja. Evo idem, samo da ...ufff... evo, evo idem. Uđose Sjenka i Trabunjator u kafanu. Na samom ulazu Sjenka pusti goluba od dobrog pasulja što se daleko čuje. Divan pasulj miris proširi se prostorijom. Šta je tamo dalje bilo ne znam pojma smijem li vam reći jer je nastavak u prošlom broju. the ende str.cabbage porno "Mico and Friend" bankrupt! Bijeljina, 20.02.2014. An iznenadne and teške finansijske situation that je zahvatila the Independent Republiku of Semberija bo and pada cjene cabbage na Bijeljina berzi, str."Mico and Friend" is proglasio bankrupt. Prema već propisanom the zakonu constitution i the provisions kreativne republic, the unesrecenom str."Mico and Friend" to forgive svi zaostali dugovi i and is noo dužan da ih to return them the socijal zajednici. If someone se neko usudi da prekrši ovu this legal odredbu, Bishop Suleiman Vasilija Passionate, will be sankcionisan u skladu with the zakonom, član 013. And ce u skladu sa propisanim standards of na potraživača duga biti pušteno 1014 by the besnih municipal radnika skupštine opštine koji će that svojim bodies are braniti teško zaplenjenu property. Kreativni Magazin 93
  • 95. Bobar Day kompaniji će will belong pripasti to all sva imovina and druga women, po članu 215.13 ustava of the Independent Republike of Semberija. The Vrhovni sud, dana 20.02.2014. Porn star Bishop Suleiman Vasilije Passionate. Peace neka vlada Semberija Transportom. Reakcije na to this news su were zastrašujuće. str. Jovan je bio u great shock. He cried i držao se za head. The šutnuo je machine sekretaricu u the ass i ubrzo se onesvestio. It really ga je hit it to što se happened. It's neverovatno je kakav how it was an bio emotional shock od celebration of zbog of pobede nad over the famous Duke strumf Mirkom Vadikavnim, do the news da vam je prodavnica u difficult financial situation. It is tužno je što mu se it happened u the moments when je ušao the u osmi month of trudnoće said one of the svjedoka. He situacija koja je zadesila a toung pms star semberske republike was shaken je and njegove friend. Povređeni captain Cican je plakao, Miciceva celleague Bobar Day je said that he se oseća poor i bespomoćno, a portparol kingdom Mortal Tombak, the province which koja is 14 times proglašavala bankrot, Minister Kriska istakao je da whole nation saoseća sa Micicevim with the loss. Association of građana opened a je humanitarni number of za pomoć unfortunate. the end Kreativni Magazin 94
  • 96. Autor: Marica Behtan Cecelja Loše vibracije osjetim Ne, nema takve igle U dvorani odabranih poklonika tuge Neću se pretvarati da postojim da bi u tvojim rukama cvala i da se stvarnosti bojim ne bi li je krivom dala. Nema igle koja bi povezala sašila koncima tvoju neodlučnost, neodređenost površnost i sva tvoja rasplinula sanjarenja skupila u čvor. Sakri se u sebe i pokloni tragove duše pogledu znatiželjnom i nastavi čekati svojih pet minuta u svjetlim bojama dana odaj poštovanje mračnim mislima rasterečenog spasenja prenesenog u pisanu riječ. Neću se kloniti tvog pogleda jer tako me ne vide drugi iako uporno zure danas sam obična bljeda danas sam bez frizure danas sam svoja i sve i od ruke ide a oni se o srce moje moje sreće stide. Dan je savršen i sunce se smješi oko mene ljubomorna masa -čeka da pogrešim! Dobro znaš da neću mjenjati maštu za zbilju loše vibracije osjeti al letim svome cilju... Raspadaš se i pucaš po šavovima iznova stara je tvoja odjeća i tako prozirna a tako je graciozno i veličanstveno nosiš u punim odajama praznine. U dobrom društvu očekuj novu priliku da zablistaš u dvorani odabranih poklonika tuge pod svjetlima reflektora izgubljen u gestikulaciji plahosti ganut odvažnošću pokreta što mame suze ushićenja. Početak i kraj za pamčenje a sredina ostaje u bestežinskom raspoloženju mjerena tišinom.. Kreativni Magazin 95
  • 97. Autor: Ružica Gašperov Nezakoniti unuk „Oktavija umrla. Sprovod u ponedjeljak 16.30.“ Baba Oktavija. Očeva majka. Posljednji put ju je vidio kad mu je došla na dodjelu diplome. Poznata kao osoba koja reče sve što misli, ni ovaj put nije iznevjerila. -E, moj Vanja! Profesor matematike. Bit ćeš gladan kruha. Liječnik. To je posao. Trebao si studirati medicinu. -Nije se moglo – pokušao je spriječiti skandal tu na hodniku fakulteta, među svojim kolegama, među profesorima, prijateljima. -Ajde, ajde, ne izmišljaj! -Oktavija, molim vas. Nije ni mjesto ni vrijeme – Vanjina majka je upravo upalila fitilj. -Ja da se smirim! Meni ti, ti jedna seljančuro, govoriš da se smirim! – podbočila se Oktavija u svoj svojoj ružičastoj veličini. Crne zlobne očice su sijevale ispod ružičastog oboda šešira koji nikad nije bio ni lijep ni moderan. -Tiše! Izvodite cirkus na Vanjin dan. -Krasan dan! Profesorčić matematike! To je tvoj i njegov domet. -A vaš je domet doći obučena kao stara Barbica i sramotiti jedinog unuka. -Dobro! Odlazim da vas više ne sramotim i nemojte očekivati ništa od mene. -Kao da smo i do sad što dobili – promrlja Vanjina majka. Stajao je na palubi trajekta. More se mreškalo u modrim i bijelim bojama, a nebo je bilo kristalno plavo. Bila je zla žena i Zemlja kao da se raduje što se riješila još jednog balasta, pomisli, a zatim se strese . Mrtva je. O mrtvima sve najbolje. Mirna mu priđe s leđa i obgrli ga rukama oko struka, a glavu nasloni na njegovo rame. Vjenčali su se prije mjesec dana. Skromna svečanost. Njeni roditelji i brat, njegova majka, kumovi i nekoliko dobrih prijatelja. Toliko su mogli sebi priuštiti. Na vjenčano putovanje nisu išli niti su žalili zbog toga. Uživali su u malom podstanarskom stanu. Napokon sami i napokon zajedno. -Nisi je volio ? -Ne znam. Kad sam bio dijete ljeta sam provodio s njom. Volio sam je. Valjda. Bila mi je baka. -Kako valjda ? Jesi ili nisi ? -Ne znam. Znaš kako je kad si dijete ? Govore ti stvari koje ne razumiješ, a ti misliš da tako mora biti. -Je li bila dobra prema tebi ? -Ne mogu usporediti. To mi je bila jedina baka. Kuhala mi je, vodila me na kupanje ponekad, ali u svemu ostalome sam bio sam. Sjedio bih satima ispred kuće i igrao se s nekoliko igračaka. -Gdje je ona bila ? -U kući. Nisam smio ulaziti dok ne bi njeni posjetitelji otišli. -Kakvi posjetitelji ? -Tada su bili barbe, sad znam da su joj bili ljubavnici. Čudna su bila ta ljeta s babom. Danju se igrao u dvorištu pod odrinom. Kad je naučio čitati, baba mu je dala očeve školske knjige. Listajući ih zamišljao je kakav je bio njegov otac. Malo je znao o njemu. Gotovo ništa. Baba bi ga navečer , u maloj kuhinji do pola obojanoj masnom zelenom bojom, spominjala zapličući jezikom. Uz njegovo je ime uvijek izgovarala riječ kleti. Kasnije je saznao da se tako govori o ljudima koji su otišli od kuće i za koje se ne zna jesu li još živi. Možda danas, na sprovodu, napokon upozna svog oca. Možda mu je on poslao ovaj nepotpisani telegram ? Majka bi znala ponekad, kad nisu imali ni za kruh, proklinjati babu i sve one zemlje što ih je rasprodavala. Davno, dok je još bila obična siromašna udovica, dolazila je kod njih jednom mjesečno, pa bi on spavao na podu, jer su živili u garsonjeri. Kad je prodala prvu zemlju, prekinula je sve kontakte s njima. Majka je donosila izvještaje, babinih susjeda što ih je susretala po gradu, o velikom novcu kojeg je baba sa svakom prodanom zemljom slagala na knjižicu, ali nikad je nije zamolila za pomoć. niti je njega više slala ljeti na Lastovo. -Ružno je govoriti sada o tome, ali baš me zanima koliko ćeš toga naslijediti – reče Mirna. -Vjerojatno ništa. Ja sam nezakoniti sin i odbačeni unuk. -Možda je napravila oporuku ? Kreativni Magazin 96
  • 98. -Možda je sve ostavila crkvi. -A ako se tvoj otac pojavi ? Trajekt se polako približavao mulu. Vanja je čekao da se spusti izlazna rampa i da krene na put koji će ga možda pretvoriti u milijunaša. Autor: Bojan Novaković Demokratsko Nadimanje Igre se prave za visoke papane u prazan rog se produktivno duva iza leđa ostavljamo prašinu i svoje ništa Da ostane trag tuđeg nerada! Poskakujem svakim danom, jurim sutra Korak po korak i bliži sam jučerašnjem stremljenju Dižem se kad kome zatreba, Podmećem leđa onima nižih pogleda Da budemo ravni i bez predrasuda. Lako je pravilno pisati, podšišan i nasmejan Za buduća pitanja biti matrica, korisna karika dotaći visine sa nogama na podu klizavom terenu tuđa muka je burzoazijska staza sigurna. Okreni glavu i ne slušaj, ne gledaj Razapni mi slobodu neka bude šarena Da se smejem senci od svoje uslovne pobede Neka čeka ideologe naše utopije. Nedodirljivi, u pogledu na ostale u pogledu na individue iznad svih malograđane ne zanima statistika zanima ih profit nove birokratije! Kreativni Magazin 97
  • 99. A na mladima ostaje svet... Ko zna, možda Aleksa ( od 12 godina ) bude veliki pisac... Stoga, podržimo ga! Autor: Aleksа Novаković Izgubljenа princezа Pre mnogo godinа živeo je jedаn cаr sа ženom i nisu imаli dece. Oni su se stаlno molili dа dobiju dete. Dok je cаr išаo u lov nešto se čulo iz drvetа. Prišаo je, а drvo mu je reklo dа će zа devet meseci dobiti sinа. On se obrаdovаo i to rekаo ženi. Posle devet meseci rodilo se dete u krаljevstvu. Cаr je nаprаvio veliku gozbu u čаst rođenjа svog sinа. Slаvili su tri dаnа. Prolаzile su godine i dete je rаslo i učilo o vođenju krаljevstvа pošt će postаti nаslednik. Dete je bilo rаzmаženo i lenjo, аli su gа roditelji učili dа bude pošten i dаrežljiv. Dete se poprаvljаlo i počelo dа se uči o lepom ponаšаnju. Posle učenjа dete je otišlo nаpolje dа se igrа. Tu se igrаlа jednа lepа devojčicа. Dečаk je nju pitаo dа se zаjedno igrаju, а onа je to prihvаtilа. Igrаli su se do mrаkа dok nije devojčicа otišlа kući jer je mаmа nju pozvаlа nа spаvаnje. Oni su se svаki dаn igrаli. Jednom kаdа je princ izаšаo dа se igrаju primetio je dа devojčice nemа. Bio je tužаn i svаki dаn je izlаzio i trаžio je. Godine su prolаzile i princ je izrаstаo u velikog čovekа. Otаc gа je poslаo dа nаđe ženu zа sebe. On je tаko lutаo po šumаmа dok nije pаo mrаk. Prespаvаo je u šumi i nаstаvio dаlje. Uveče je nаišаo nа jednu kolibu i upitаo vlаsnicu da prespаvа. Tu je živelа jednа stаricа. Dok je spаvаo u podu su se čuli glаsovi, аli je on mislio dа mu se pričinjаvа pа je odmаh zаspаo. Sledećeg dаnа je ulovio jelenа i doneo gа stаrici. I te večeri je prespаvаo kod nje. Čuo je glаsove i odlučio dа vidi dа li imа nekog. Stаricа gа je sprečаvаlа dа uđe u podrum, аli je on nju vezаo. Ugledаo je jednu prelepu devojku i shvаtio dа je to onа sа kojom se igrаo u detinjstvu. Odveo je kući i oženio se njome. Živeli su srećno do krаjа životа i imаli puno dece. Kreativni Magazin 98
  • 100. Autor: Đurđa Kragulj Noć. Lutanje kroz ove ulice tamne, lutam bez imalo nade. Prošlost neću sada želim sreću. Kraj mene prolaze nepoznate duše koje zlobno šute. A ja idem do juga gdje si nestao kao duga. I sada ova duša u mraku luta a dalje nema puta gdje je bila tvoja duga. Noć I koje su sada moći da mi mogu pomoći?! Na put se vrati i dalje ga prati. Slušam srce tvoje kako me zove. A ja mu nudim utjehu i smijeh, a sebi činim grijeh. I kraćem dalje a put u nepoznate krajeve šalje. I dalje želim da se sve vrati na svoje, ali ne vidim one dugine boje. Čas,velike sreće, a strah leđa ne okreće. Postajemo jedno, jedno i vrijedno. I opet sve ponovo, i opet sve novo. I sad, moj um, je beskrajni drum. Vise ne lajem, sada ti se predajem. Okove mi skini, i voli me u tišini. Tražim trenutke, i želim tvoje ruke. Idem od stiha do stiha, a ti si mi u mislima. Slatka moja čežnjo, nema mirenja s' onim što je neizbježno. Popijmo času više a strast pred očima piše. Dolazim. Prolazim. Odlazim. Dolazim iz tame palim sva svijetla. Odvrćem muziku. Neka dreči. Neka sve puca. Neka se zidovi ruše. A ja ću, skakati od glasne muzike od crvenila u licu od promuklog glasa. Nek' dođu po mene i vojska i hitna i policija. Nek' dođe i ona moja svijest (koja i nije bitna). A ja sada prolazim kroz vrijeme kroz sijećanja. Ja sam prolazna kao kiša. I ona često moli nebo. Moli ga za bal. A ja molim da spere ovu kiselu stvarnost. I svaka kap me razumije zna moje puteve. Kišo, opet te molim! Speri mi misli i da svi budemo prokleto isti! A sada, odlazim i bacam ti prašinu u oči prošlosti. Prodajem uspomene po niskim cijenama. Odlazim, a ti tek sad vidiš kako mi se oči sklapaju... Kreativni Magazin 99
  • 101. Autor: Iva Damjanović Slobodu ljubim Pod kapelom neslućene nježnosti opraštam ništavilu bezvremenost slavim slobodu preklapajući svijest uma sa prepletajima modrine nuđenih zora osmijeha opijumom snage iskonske crpim sunce postojanošću ispunjenja raspršene duše osluškujem zvonjavu cimbala tražeći otajstvo slobode utjehu koz zrak svileni milujem ljubavlju oka sreće ognjištem proljeća slobodu slavim darivam raskoši svitanja jutarnjeg pogledom mudraca susret spokoja sa slobodom sam naumila snagom vjere svjesna bliskosti groma svijetlosti žrtvu slobodi prinosim vulkanom beskrajnih putovanja prilazim božanstvom sunca iskovanog zlatnim štitom toplote milosrdnog povjetarca pokidanog glasa radujem se ruhu slobode prinosim dušu blagu ozelenjenih mirisnih prostranstava životom slavim slobodu, častim se klasjem izobiljem ljubavlju ovjenčane sreće bacam sve tuge u grob umiranja preobražavam se skutima slobode iščitavam arhetip skrivenih emocija vizijom blagoslova molitvom prizivajući slobode sklad pod njedrima čuvam sunce nehajnih pruti pokore ljubim slobodu pjevom otkucaja neugaslog srca. Kreativni Magazin 100
  • 102. Čistoća spasa Sjemenom prolivenih krošnji Pokucalo proljeće tapkajući na prstima Masku ravnodušnosti skinulo, nemanjem očeznutih dodira Anđele neba prizvalo molitvom slutnje Pogledom slučajnosti nježnih pahulja osamljene tišine Neizrecivošću neba tka obljubljenu mrežu Dahom prizvanog svemira bjeline Nadahnućem obojanih misli smiruju slavoluke tmine Raspolućenošću uzmaknutih odsjaja ljubičica Plamom leptira noći upijaju rastoke Ožednjelih zaboravljenih noći Licem rasplesanih srca svjetlosnim kaležom nade Pletu mir strepnjom praskozorja Zagubljene poglede tilom tijela ogladnjelog ugriju Vapeći za opsjenama beskraja Nadmašuju prostranstva blagoslova iščekivane čistoće spasa Nutrinom djeteta plačem mašu suncu Rane svilom vezanih stidljivosti Uzdasima sjete koračaju pragom onijemjelog žala livada Sanjaju zahuktalu suzu nježnosti Dahom poslagane lebdeći pronicljivim prstenovima staza Duhom neotkrivenosti žeđi ,odsustvom izražaja Alejom vjetrova mirisnih stapaju se sonetima oreola vlastite vedrine Zlatom srca optočene ne sluteći raj. Kreativni Magazin 101
  • 103. Autor: Đorđe Aćimović Uzani hodnik sa uredno složenom rasparenom obućom Hladan zimski vazduh košava je dodatno ledila tako da je Drago odmah po izlasku iz kabine uvukao dugački vrat u svoj železnički šinjel. Podigao je kragnu i vratio kapu na glavu, koju je skinuo dok se zbog svoje visine provlačio kroz vrata kabine. Čuvaj se Drago, odjeknuo je glas kolege koji ga je napuštao preko garažnog koloseka. Vrata iza kojih se skupljalo staro društvo pustila su na kratko, dok je kolega ulazio, snop svetla i oblak toplote stare kaljave peći iz ugla zajedničke prostorije odmorišta, koji je vetar trenutno progutao. Drago je za sobom čuo snažan zveket zatvaranja metalnih vrata i treperenje stakla na njihovoj gornjoj polovini, žutog peskiranog stakla koje je propuštalo na beton zagasito svetlo iznutra. Okrenuo je glavu od svoje ne tako blistave prošlosti u potpuno izvesnu, blisku, košmarnu budućnost. I pored svesti kakav je danas dan i kakav će i sutra biti, nije mu padalo na pamet da se okrene ili predomisli. Trudio se da usredsredi svoje misli samo na jedno. Bila je to teretna kompozicija koju će prekosutra uveče povesti sa ranžirne stanice, gde već treba. Ispred vrata ostao je da stoji starac sa plavom kariranom švercerskom torbom koja mu je visila sa štapa, ručno izdeljanog, prebačenog preko ramena. Stajao je tako da je samo torbu hvatala žuta prigušena svetlost koja je dopirala iza vrata. Gledao je za Dragom, slojevito obučen, ali samo u vunenim čarapama. Drago je ubrzao preko pragova, koliko zbog zime toliko i zbog poslednjeg dnevnog autobusa koji će ga voziti kući. Za njim je poskakivao dečak sa svojih ne više od trinaest godina, pažljivo sa šine na šinu, izbegavajući drvene pragove sa oštricama poput trnova koji bi se mogli zabosti u njegove gole tabane. Sasvim nečujno i gotovo nevidljivo. Mesec koji je vetar oslobodio zastora oblaka osvetlio bi poneki njegov skok. Stanica trocifrenog autobusa je delovala pusto. Neonska svetiljka reklamnog panoa same nastrešnice je treperila. Ubrzo se začulo i urlanje dizel motora, kočnice, hidraulično odukivanje otvaranja i zatvaranja zadnjih vrata. Drago je jedini ušao. Iza stakla stanice koje je treperenje svetla tek pomalo osvetljavalo promolio se klošar koji je buljio u vrata autobusa koja su delila njegov pogled i Dragova leđa. Vukao je za sobom u potkolenici iskrivljenu nogu a za njom pomoću drške od razvaljenog kišobrana kartonsku kutiju u kojoj su ne tako davno u državu uvezene banane. Na nogama je imao samo nekakve plastične kese nevešto umotane, koje su se za njim krunile usled trenja po asfaltu trotoara. Čudan osećaj koji bi mogli imati kada mislite da vas neko gleda naterao je Draga da se okrene prema vratima par sekundi kasnije kada je autobus već odmakao u svoj poslednji krug danas. Kroz stakla na vratima kao i kroz prozorska stakla na zadnjoj platformi koja su bila zacrnjena tamom van autobusa on je mogao videti samo sebe. Video je svoj tanak odraz, nejasan ali umoran, zaličio mu je na privid čoveka. Prošao je kroz harmoniku napred prema vozaču i seo sam na klupu za dvoje u gotovo praznom autobusu. U zadnjem delu ostali su, takođe na klupi za dvoje, majka i sin. Jedna nezdravo debela žena u kućnoj haljini i njen ne mnogo mršaviji, mentalno zaostali potomak u trenerci i flekavoj dukserici. Zapravo ni njen izraz lica nije odavao znakove inteligencije. Usta su joj bila žvalava i stalno poluotvorena, kosa raščupana, kao da ju je iz sve snage kidala. Znojila se sve vreme. Istina sedeli su na sedištu ispred kog je bio mali kalorifer koji je duvao toplo i na kom su držali svoja bosa debela stopala. Vožnja je potrajala kraće nego obično zbog gluvog doba i izostanka saobraćaja. Ponoć je prošla kada je autobus već napustio prigradsko naselje drečeći ka još daljoj periferiji. Drago je izašao stanicu kasnije nego inače, na samoj ivici kuća, negde na bližoj periferiji velegrada sa koje se pak nisu ni videla njegova bleštava svetla. Imao je nameru da u jedinoj prodavnici koja je u njegovom kraju jedina radila čitavu noć kupi mleko za pred san. Nasmejao se tiho, na tu pomisao, mleko za pred san, tako ga je nekada davno njegova nana naučila. Danas, pa, samo blagi smešak samom sebi može da priušti. Ulica je izgledala mirno, nigde nikog živog. Ima već sedam godina kako ne pije alkohol, cigarete je ostavio ubrzo za tim; počeo je da uzima kašiku meda svaki dan kada svane i to sa mlekom po noći, ne zna kako bi nazvao. Kreativni Magazin 102
  • 104. Da mu vetar nije duvao u leđa i pomalo ga ubrzavao prema prodavnici koja je sve vidljivije svetlela crveno pred njim, verovatno bi se okrenuo da pogleda zašto se autobus zaustavio samo par metara posle stanice na kojoj je malopre jedini izašao. Pomislio je, mora da se neko naknadno setio da siđe, ali bez daljeg analiziranja ko bi to mogao da bude i zašto, ta ga je misao brzo napustila. Prešao je put i dohvatio početak trotoara pred povratak u naselje. Niz put se takođe, iza njega, na izgled lagano gegao i sredovečan čovek, u maskirnim SMB pantalonama i maskirnoj SMB košulji. Nosat sa debelim crnim brkovima i zamućenog oka. Drugo je bilo stakleno, caklilo se na mesečini, samo da se Drago okrenuo, video bi ako ništa drugo ono makar to oko. Iako bez obuće, samo u maslinasto zelenim čarapama, ubrzavao je prema Dragu i gotovo da ga je stigao pred samom radnjom. Prsti na rukohvatu, guranje vrata koja udaraju zvonce nad njima, trgnu uplašeno momka za kasom. Gazda se pojavi iza vrata kancelarije. Vrata su se zatvorila uz šamar po zvoncetu koje se već smirilo dok je Drago pozdravio sa Dobro veče komšije. Unutra nije duvalo, mirisalo je na agrume, posle par koraka na kućnu hemiju a pred mlečnim frižiderom na jogurt koji je tog dana ispao iz ruke starijoj komšinici kada je pokušavala istom rukom u kojoj je držala i čašu i korpu dohvati naočare iz torbe, i prosuo se i po vitrini i po podu. Ne najbolje obrisan već je privukao mrave koji su se provlačili kroz procep linoleuma. Pre nego je otvorio providna vrata frižidera u kojem je stajalo mleko u tetrapaku Drago je usled igre svetla ponovo mogao na tren da prepozna kao u ogledalu od ranije poznatog oklembešenog i napuštenog sebe. Otvorio je vrata i uzeo sveže mleko. U konkavnom ogledalu u kojem se sa kase moglo pratiti šta se dešava iza rafova i ispred mlečne vitrine pojavio se izduženi deformisani lik pijanca koji je blenuo u Draga. Stajao je ispred police sa žestokim pićima preko koje je bila spuštena crna zavesa. Nema prodaje posle 22h. Sav u crnom kao da se vraća sa sahrane sa obe ruke se grčevito držao za zastor, kao dete za majčinu suknju, kao da bi sledećeg trenutka pao ako bi se pustio. Pošto su mu i čarape bile crne teško se primećivalo da je bez cipela. Drago se na kasi zahvalio komšijama što i dalje rade do kasno pa i ljudi kao što su mašinovođe mogu da stignu da kupe šta im treba. Mladić se samo smeškao dok je gazda već stigao da dobaci nešto kako mu se ne isplati i kako će raditi kao normalan… Valjda je rekao svet mislio je Drago dok je u pola rečenice izlazio, razmrdavajući ponovo malopre smireno zvonce. Brzo je stigao do svoje kapije, krijući se od udara vetra u svoju kragnu, pridržavajući kapu da ne odleti. Otvorio je kapiju, ona je zagrebala betonsku stazu. Pseto je negde u komšiluku zalajalo. Brzo je prestalo, čim je i kapija utihnula. Nikoga nije bilo kući pa ga je dvorište dočekalo u mrklom mraku kao kakav planinski tunel sa krivinom. Nikoga nije bilo kući jer je živeo sam. Roditelji su mu nastradali u ratu jer nisu hteli bežati sa njim i njegovom ženom. Žena ga je ostavila pre sedam godina kada je ubio prvih troje ljudi u razmaku od samo šest meseci. Odvela je i decu jer iako se na izgled počeo menjati na bolje, ostavio je alkohol a ubrzo i cigarete, to više nije bio isti čovek. U korak sa svim seansama kod psihijatra koji je radio za železnicu i koji mu je jedino govorio da on nije kriv i da je to sve kako može sebi da pomogne, da to jednostavno prihvati, ubrzanog povratka na posao, i šefa saobraćaja koji ga je nastavio raspoređivati na kompozicije, kako teretne tako i putničke, moć samoobmane i poricanja odneli su prevlast nad njim po ne maloj ceni. Makar ne u očima majke njegovo dvoje male dece, kojima takav otac može biti veća muka nego nauka. Privid čoveka, izbledeo do neproznatljivosti, hologram, koji je nastavio da živi svoj sada prazan život kao da se ništa nije desilo činila je hladna i uglađena, uvek sveže obrijana fasada umornih očiju i oklembešenih udova, dok su mesožderni crvi krivice i savesti pojeli čoveka unutra, sve zajedno sa snovima. Sa kolskog prilaza u dvorištu, ispred zaključane garaže, iz crnog automobila sa otvorenim šiberom i spuštenim prozorima izašli su mladić i devojka, ona sa vozačkog mesta u haljinici na bretele, on sa suvozačkog u šortsu, i gledali kako se za Dragom uključuje sijalica na tremu, dok ona u hodniku ostaje hladna. Sijalica pred ulaznim vratima škilji, i on ih zatvora za sobom. U uzanom hodniku koji je vodio napred prema trpezariji, kuhinji i dnevnoj sobi prostorno nepodeljenim, pored para njegovih kućnih papuča i rezervnih železničkih cipela bila je gomila rasparene obuće koju nije mogao videti. Pak znao je da je tu. Prezuo se napamet i nastavio kroz hodnik. Na izlazu iz ovog kućnog tunela uključio je svetlo iznad trpezarijskog stola i svi su bili tu. Starac sa švercerskim torbom na štapu preko ramena koji je namerno izletao na šine posle nekog tunela sedeo je na čelu stola. Dečak od svojih tek trinaest godina koji je sa drugovima pretrčavao prugu stajao je kraj prozora i vozao metalnu maketu lokomotive po prozorskom staklu. Nije se čulo nikakvo škripanje. Klošar koga je već jednom udario voz i nepovratno mu iskrivio nogu u potkolenici drugi i poslednji put se zainatio da prevuče preko šina svoju kutiju pretovarenu drvima uprkos sireni i kočenju. Kreativni Magazin 103
  • 105. Sedeo je blizu šporeta kao da će založiti neku od Dragovih spremljenih cepki. Majka i sin su sedeli za stolom. Ona je čupala svoju kosu a on je kao slepac pokušavao da napipa kocke ostale od Dragove dece. Oni su se jedne noći pojavili niotkuda pred lokomotivom jureći se preko šina. Nije ni stigao da koči. Vojnik ga je čekao na mostu sa kog nije smeo da skoči, pažljivo kamufliran. Jednim brzim polu okretom stvorio se pred kompozicijom i završio smrskan u reci. Sedeo je u pročelju i jelenskom kožicom glancao svoje stakleno oko. Pijanac je stajao pred frižiderom koji se otapao otvoren. U vratima je ostalo samo jedna flaša. Sirćeta. Istina alkoholnog. On je bukvalno zaspao na pragovima obeznanjen, magla je bila gusta, vidljivost nikakva. Bio je doslovno pregažen na pola. Momak i devojka sa kolskog ulaza su neprimetno poslednji ušli a sijalica na tremu je prestala da škilji i pregorela. Ona je taj dan učila da vozi. On ju je nagovorio da se provuku između spuštenih rampi. Ona je nevešto manevrisala preko prelaza, auto se ugasio i nije hteo da upali ni iz prve ni iz druge. Voz se pojavio neočekivano brzo, dok su oni pokušavali da pobegnu iz auta voz ih je već samleo i izbacio u kukuruz. Drago je prošao do kredenca, uzeo čašu i sipao mleko. U dnevnoj sobi koja je bila u nastavku kuhinje-trpezarije uključio je TV, spustio čašu na stakleni stočić i pružio se na kauč. Legao je bez nade da će imati iole više sreće da zaspi nego što je imao prethodnih sedam godina kada je pogubio svoju prvu žrtvu. Jedino što mu je prolazilo kroz glavu jeste sećanje na njegov poslednji san o jednoj cipeli koja ostaje na pruzi iza njega. Žrtve više ne vidi i ne čuje, samo ta rasparena obuća koja ostaje iza voza siguran je znak da je opet ubio. Kako je poslednje vreme radio tri dana pa dva dana imao slobodno, društvo sa rasparenom obućom se podelilo na dve jednake grupe. Sutra ga čekaju ostalih devetoro. Prekosutra ga čeka ponovo voz. Paradoksalno, lokomotiva je bila jedino mesto na kome je mogao biti sam, bez njih, ali tamo nije smeo da zaspi. Mogao bi udariti nekoga. Gledao je u TV koji je prikazivao neki jeziv vampirski film. Gledao je u sada praznu čašu mleka niz čije su se zidove slivali ostaci ove tečnosti života. Gledao je kroz prozor i video samo mrak. Sutra bih u toku dana mogao da zamenim sijalicu na tremu, pomislio je. Autor: Džon Smajlovski Teorija uspeha Obožavam jutarnje kafe oko pet - šest popodne, kao fol, ipak sam se probudio pre nego što je sunce zašlo iza rascepa između Ovčara i Kablara. Planski sam u haosu, dakle nisam ništa menjao – radiću ono što mi u trenutku padne na pamet, tako je zabavnije i nepredvidljivije. Po nekoj navici, složim figure na šahovskoj tabli i, tako uz kafu, odigram jednu partiju sam sa sobom. Neko će reći – Nah, to je dosadno, sve jedno ćeš pobediti... – Da, batice, ali sve jedno i gubiš od sebe. Uostalom, igram protiv svog alterega a nije da baš umem da predvidim njegove poteze. U tom, u sobu uleti žena koja me je rodila i kreštećim glasom počne da mi drži lekciju o mojoj nesposobnosti. Ćutim. Ona kipti i nastavlja. Provocira i podbada, misleći da će me pokrenuti. Dovoljno sam oguglao i sasvim sam svestan da kontam da njene reči nemaju baš mnogo veze sa istinom: -Rekao sam ti da neću da rmbačim za petnaest hiljada na otpadu. - Moraš! Šta ćeš da jedeš? -Ionako jedam po parče hleba dnevno... ne izlazim nigde, ljudi su me ionako zaboravili, kao i ja njih... Jedva da imam rashoda sem za duvan i rizlu. -Letećeš iz kuće. Od tebe nikakve koristi. Samo čitaš te knjige... – pogleda na sto – Ovo nije normalno, imaš više knjiga nego Gradska biblioteka... Šta si dobio od toga? - Kevo, tvoj glavni problem celog života je što usko gledaš na stvari. Uglavljena si u sadašnjosti. Gledaj malo napred. Malo dalje. Imam plan. Život je šahovska partija. -Ne vidim pare od tog tvog plana. -To je dugoročniji plan. Za dve, tri godine ćeš se hvaliti po komšiluku svojim sinom. Pazi šta ti ja kažem. Uspeću ovaj put. Sad se goni iz sobe i pusti me da igram. -Nikad od tebe čovek neće biti. Kreativni Magazin 104
  • 106. -Aj' uzdravlje. Poljubac od sina tvoga u čelo da budeš malo pametnija. Teorija malograđana – radi danas da bi imao za sutra, a prekosutra videćemo šta ćemo. Ne sviđa mi se tako razmišljanje a i vodi samo u cikličnost. Devedeset odsto ljudi nestane u tom viru. Ili se ubije. Evo, da uzmem za primer svog ćala – dvadeset godina rmbači u samodeklamovanoj privatnoj firmi koja se bavi izradom betonskih elemenata. Nema plaćeno socijalno, ni penziono, mladost i snagu i život, jebote, ostavio je tamo dole, na onom placu u prašini a dobijao je tek toliko da prehrani četvoro čeljadi, ženu i sebe. Mozak na otavi i noge na stočiću dok se izležavaš u fotelji prekrivenoj kariranim ćebetom. Zapališ dugački laki strajk i uživaš u otupljenosti dok TV kanta prenosi bljutavi šou u tvoj dnevni boravak. Par časova potom zahrčeš. Ne sanjaš ništa jer ljudi slični tebi nemaju vremena za snove. Ujutru se probudiš i ,,Jovo na novo'' – pos'o – kuća... I lažeš sebe da je sve okej, da je sve dobro i da ne treba da se menja jer NEMA RATA, NEMA PROBLEMA. Iako nam džepovi grcaju u dugovima i ako je neko zatrpao tunel i nema ni svetla na kraju jer nema kraja. A onda PUF, strefi te infarkt u pedesetoj... A bio si savršeno zdrav. ,,Pa kako, jebote, ništa mi nije falilo!''. Kažem ti – lagao si sebe i svoj organizam. Ti si možda otporan na izbegavanje istine, tvoje telo nije. Nastaju problemi sa zdravljem i ti toneš u očaj - ,,Zar sam to zaslužio?!''. Kažem ti – jesi jer si išao LINIJOM MANJEG OTPORA. Uključuješ televizor. Dnevni pregled SURVIVOR-a, radostan si. Kažem ti – ne moraš da gledaš taj rijaliti. Ti se sam boriš da PREŽIVIŠ, ti si SURVIVOR, znaš dobro kako je. Ali ne razmišljaš. I ja džaba pričam. Zato sam se, valjda, otuđio od ljudi. Kontam da me ne kontaju i ne slušaju. Korisnije je izmisliti lika u glavi i pričati sa njim. Matorci i psihijatar misle da sam lud. Možda su oni luđi od mene? Imam jedan život i neću sebi dozvoliti da me pojedu navike malograđanštine. Ad astra per aspera. Znam to vrlo dobro, tj. Moja koža bolje zna. Moja duša takođe – u ožiljcima. Znoj, krv i trud, uz pravilnu navigaciju, se na kraju stapaju u jednu reč od pet slova – USPEH. Možda je bolje što sam rođen u ovakvoj porodici, u ovakvoj sredini. Definitivno je i bolje što sam bio u s onakvim devojkama u vezi. Svi oni su me naučili prekopotrebnoj veštini – opažanja i spremnog reagovanja na datu situaciju. Postao sam, u neku ruku, robot. Da to znači da nemam neka posebna osećanja – ali zato sam SPREMAN. Crni lovac na polje b4 – šah mat. To čekam. U stvari, ne čekam već igram tako da namestim taj potez. Ne brini, imam u rezervi još par za matiranje. Ja nisam običan čovek. Ja sam Džon Smajlovski. Ja sam igrač. Autor: Gordana Pavlović Snovi Znali su se još od malih nogu. Išli su zajedno u zabavište i osnovnu školu do nekog vremena. A onda je vreme učinilo. On je morao poći u drugi grad a ona ostala tu gde je i sad. Pre nego je otišao, hteo joj je možda reći, ali nikad nije imao hrabrosti. "Sanjaj za mene, hoćeš li?", reče dječak djevojčici. Sjedili su u učionici i doručkovali. Sve oko njih je djelovalo zauvijek njihovo. "A kako se to radi da se sanja za nekoga?" Za mene se to radi ovako: "mora se zaboraviti gdje sam ja", reče dječak. "Kao u igri zmurka. Ja ću se tako dobro sakriti da ćeš ti pomisliti da me nema. Onda ćeš gledati razne slike ali bez mene." "Ali - naći ću te?" Takva će biti moja zmurilica da ćeš se ti sjetiti cijelog svijeta, a mene ćeš zaboraviti. Gledat ćeš sav svijet a mene nećeš vidjeti. To se zove san - ono nešto nestvarno kao morska magla." "Ah, to ne mogu", žalostivo će djevojčica." Previše tražiš. To je jedino što ti ne mogu učiniti." "Usudi se! Pa to je samo igra!" "Ne mogu se usuditi. Ne mogu te zaboraviti. Ne mogu te ne vidjeti." "Ali ako te molim? Jer ja bih htio malo sanjati. Gledati kako izgleda sunce, mjesec i sve ostalo bez vidljivog mene." "Ali što će ti tako ružan san?" "Onako. Treba mi", odgovori tajanstveno dječak. "A poslije ću se pojaviti?" "Nakon mnogo, mnogo godina Ja ću te probuditi, poljupcem." "Ah! Ali...." On joj stavi prst na usta, i zagleda se u njezine oči. Kreativni Magazin 105
  • 107. "Da" reče ona, i u pogledu joj zaiskriše suze budućeg vremena. A pristala je, kažu, zbog poljupca. A danas... Prije nego što će utonuti u san, ona promuca: "Kaži mi, gdje ćeš se posle sakriti? Šapni mi da znam makar samo kratak čas - prije nego što zaboravim." On se sagne, prisloni usne na njezino srce, i prošapće: "Ovdje." Tako je danas posle mnogo, mnogo godina. Opet je nestao bez reči... Opet nije bio hrabar da joj kaze istinu. Jedino što je ispunio od obećanja je to da će se sakriti u njenom srcu i tu ostati, kako je on to znao reći kad ga je devojčica pitala ... "Dokle? " A on bi odgovorio "do groba". Nije ni pokušao da je probudi iz tog sna... Ali šta je tu je... Mozda će jednog dana shvatiti šta je mogao imati... A nije. Ali svaki put kada se pojavi ona će mu oprostiti... Jer oni su prijatelji za sve, a mnogo više od prijatelja za sebe... Jer on je sakriven već godinama sa leve strane i tu će ostati dok je živa. Autor: Katarina Vulešević Svijet u kome živimo Počela je era ljudi sadističkog uma, Onih što su odavno skrenuli sa pravog životnog druma. Žive bljutavim životom u potrazi za uzbuđenjima, Čudo da većina od toga nije izluđena. U sranja zapadnu, pa za to druge krive, Svoje probleme prebacuju ovima što sretno žive, Natjeraju ih da se omalovožavaju i neprestano plaču Dok ove male beštije sa strane likuju i skaču. Naslađuju se gledajući ih kako duhom klonu i lice im se u suzama kupa, Pomislim "Vaš mozak je prepun rupa, sito, rešeto, A možda se umjesto njega nalaži nešto sasvim peto-šesto". Srce mi se cijepa kad takvo nešto čujem ili vidim, Počnem da se stidim od sredine u kojoj živim. Gledam u nebo i pitam se kada kiša pašće, Jer tada znaću da ono za male nedužne ljude plače. Poslije sloma sunce sjaće, ova agonija staće, Patnja nedužnika će prestati, potoci suža će nestati, A osmijeh će se opet na licima pojaviti. Svako ima svoje parče sreće, Neko manje, a neko veće. Doživljavaš uspone i padove, Upoznaješ divne ljude i okorjele gadove. Nevolja te kao sjenka kroz život prati, Šta te čeka iza ugla rijetko kad ćeš znati. Ne želim da mi se pored svega i ovo nameće na muku. Od nekih osobina mi se jednostavno zgadi, Zar pored svega moraju da postoje i takvi jadi? Mozak smo zgužvali i bacili. Zaboravili smo kako njime da se služimo. Bog nam ga je podario, A nismo znali da mu se odužimo. Kreativni Magazin 106
  • 108. Autor: Lažni Pekmez Stanoje Kuvana diploma Kuvana diploma u suzama kuvana diploma spava u mraku u fijoci drema i oblaci pidžamu skuvana je davno,pre eon dana a bila je fina i kulturna dama njena vitka slova zavodile su grešne njeni rukopisi lepi kao ukus od trešnje a tek belo lice sto se sijalo na zidu taj osmeh, taj pogled u zrcalu se odraz video njegov i njen svakim je danom budila se vedra sa zida se smejala i čekala njega brisala prašinu sa lica svoga brisala suze kao jutarnja rosa a njega nema da dođe da je pomiluje po licu a njega nema da stane da zajedno okrenu novu stranicu a njega nema da pricaju da je gleda, da je dodiruje da se sećaju na studentske dane odneo ga vrag u daleki svet ona osta sama kao uveli cvet ko rever na kaputu stoji u mraku sama ni drski pauk je neće sa mačkinog repa otpala je sama kuvana diploma pokvarila je stomak u mraku fijoke stoji u mraku njen je život gorak ostade sama sa suzama. Kreativni Magazin 107
  • 109. Autor: Marija Milutinović ( Pseudonim: Mari Arnu ) Nešto o životu Život. To je nešto što prođe dok ti planiraš. Kažu da je život kratak. Mislim da to nije baš istina. Život je dovoljno dugačak da proživiš sve stvari i da ostvariš sve želje. Ljudi su ti koji kvare čar života. Svi planiraju događaje, svi čekaju nešto, mozda neko bolje vreme ili šta ja znam šta. Niko nema hrabrosti da se potrudi da ostvari ono što želi. A najgore od svega je to da život prolazi dok ti planiraš, dok čekaš. Ljudi zaboravljaju da treba da uživaju u svakom trenutku. Zaboravljaju da bogatsvo ne čine materijalne stvari već ljudi koji su pored nas, zdravlje naše i naših najbližih, njihova sreća, sitnice zbog koje zaspiš sa osmehom. Sve te stvari su izgubile svoju pravu vrednost. A njihova vrednost je neprocenjiva. Ne postoji to bogatstvom što može da kupi zdravlje, ljubav, prijateljstvo, sreću, osmeh… Isto tako kažu da ceo život radimo da zaradimo bogatstvo a time gubimo zdravlje, a kad zaradimo onda trošimo da bi zdravlje vratili. Al tad bude kasno. U životu treba da radimo stvari koje nas čine srećnim, jer kajanje je nešto najgore što postoji. To je najgori osećaj. Osećaj da je nešto moglo biti drugačije, možda bolje. Ne znam, mrzim taj osećaj, osećaj kajanja. Mogućnost da sam mogla imati nešto a izgubila sam to zato što nisam bila spremna da krenem dalje, da ostavim neke stvari ili ljude u prošlosti. To ubija i polako te jede iznutra. Ali ljudi su stvoreni da greše, da uče na svojim greškama, da gube, pobedjuju, smeju se, plaču… Sve je to život. A život nije savršen ali zato ima savršene trenutke. Treba uživati maksimalno u svemu, svakom trenutku jer ništa nije večno, ni tuga a ni sreća. Sve je prolazno. Sve dođe i ode, jedino pravi prijatelji ostaju. Prijateljstvo je veza koju treba čuvati i negovati. To je veza u kojoj imaš svu potrebnu ljubav, razumevanje i podršku za mnoge ludosti kao i rame za plakanje. Onaj osećaj kada je tvoja sreća i njena sreća, kada je tvoja tuga i njena tuga, kada zajedno plačete zbog loših a smejete se zbog dobrih stvari. Imati prijatelja je imati svo bogatstvo na svetu. Često se razočaramo u ljude, ne znam zašto. Možda zato što se dajemo bez imalo sebičnosti, bez straha da će nas možda neko povrediti. Ni to nije dobar osećaj, misliti da poznaješ nekog i da bi taj neko uradio sve za tebe, što bi ti bez razmišljanja uradila za tu osobu, često nas slomi ta činjenica. A onda se bojimo da ponovo volimo, da verujemo nekom i tada dolazi do usamljenosti. A usamljenost, to je, kako da kažem, osećaj kada si okruženim gomilom ljudi ali ti fali samo ta jedna osoba, osoba koja te je povredila. Vremenom dobijamo potrebu da opet volimo da opet verujemo. A iz straha da opet budemo povredjeni ne dopustamo nikom da nam se priblizi. Milenina dilema Posle celodnevnog ČEGA???, konačno je seo da odmori ispred televizora, čekajući novu epizodu svoje omiljene serije, kad mu je neko pozvonio na vrata. Bila je to ona, Kreativni Magazin 108
  • 110. njegova bivša, Milena, lepša nego ikada. Nije mu bilo jasno zbog čega je tu, kada je, pet meseci ranije, raskinula njihovu vezu, pod izgovorom da joj ne odgovara čovek karakterno slabiji od nje same. -Možemo li da popričamo? – upita. -Uđi. – reče on. U rukuma je držala manju kutiju ( ili bar nešto što je ličilo na nju ) uvijenu u ukrasni papir na crvene i bele pruge. Prvi put, otkad je poznaje, nije joj pomogao da skine kaput; nije je čak ni sačekao u hodniku, već se odmah vratio u dnevnu sobu i seo tamo gde je sedeo pre njenog dolaska. Milena je takođe ušla i sela pored njega. Radovan se malo izmaknu, jer je smatrao da su suviše blizu. -Nisi više isti čovek. Promenio si se. Jedva te prepoznajem. Jesi li svestan toga? – reče mu. -Drugi misle da sam isti kao i uvek. – odgovori Radovan. -Onda si se promenio samo prema meni. – nastavi ona. -Biće da je tako. – zaključi. -Zašto si toliko ogorčen? -Nisam, ali moram da priznam da mi ne prija tvoje društvo. -Nekada si me voleo, Radovane. -Nekada… Čuvši njegove reči, briznula je u plač. Jako je teško i bolno kada vam ljudi kažu ono što ne želite ili ne očekujete da čujete. Još je teže kada vam je preko potrebna uteha, a ne dobijete je; a Radovan ništa nije uradio da je smiri i uteši. Sedeo je na sofi i gledao televizor. Milena je, najpre, otišla u kuhinju da popije čašu vode, a potom, i u kupatilo da se umije. Nije mogla da veruje da joj se ovakvo nešto događa; da je ovakvo nešto doživela i to, ni manje ni više nego od Radovana, koji joj se do juče kleo na ljubav. Zar mu se srce toliko stvrdnulo? - mislila je u sebi. Kada se vratila, zamolila ga je da sasluša to što ima da mu kaže. Prećutno je pristao. -Znam da sam se loše ponela prema tebi. Stvarno ne znam šta mi je bilo tada. Smetalo mi je što si uvek bio tu za mene. Kasnije sam se pitala kojoj to normalnoj ženi može da smeta tako nešto. Smetalo mi je što bi došao kad god bih te pozvala, u bilo koje doba dana i noći. Falilo mi je taktiziranja. Ne volim kad se sve karte odmah otvore. Nisam volela to što sam znala na čemu sam s tobom, niti to što si bio spreman da uradiš sve za mene. Uvek si nekako bio dostupan. Smatrala sam te dosadnim zbog toga. Mislila sam da manje vrediš i da zaslužujem pravog muškarca, nekog ko će bar u početku biti misteriozan. A onda sam jednog dana shvatila da nema ničeg lošeg u tome da muškarac ugađa ženi, Kreativni Magazin 109
  • 111. da bude istovremeno i njen prijatelj i ljubavnik, da joj pokazuje svoju ljubav, da joj donese doručak u krevet. To ga ne čini papučarom; naprotiv, to su odlike pravog muškarca. Ne znaš koliko mi je teško dok ti sve ovo govorim u lice. Znaš i sam da mi je ponos na prvom mestu. Bila sam u dilemi, kao Hamlet, dobro ne baš tako, ali bila sam u velikoj dilemi: da li da dođem i otvoreno ti sve kažem ili da zauvek ćutim? Odlučila sam ono prvo: da dođem i pokažem ti sve karte; i džokera ako bude trebalo. Sada te na kolenima molim da primiš ovaj poklon od mene, i sa njim i mene nazad. Takođe, želim da te na kolenima pitam da se oženiš sa mnom. Učinio bi me najsrećnijom ženom na svetu. Ti si jedini muškarac za kojeg bih se udala. Reci da pristaješ, molim te. Tom rečenicom Milena završi svoj monolog ( ne znam kako da drugačije nazovem ovo njeno izlaganje, ali budući da je Radovan nije prekidao, jer da je prekinuo barem jednom, to bi već bio dijalog, pa bih morala da tražim drugu odgovarajuću reč, onda ostaje da je monolog ), a posle kraće pauze i Radovan započe svoj: -Voleo sam te. Ne, bolje je to reći u pluskvamperfektu: bio sam te voleo ili bejah te voleo. Davno prošlo vreme, to si za mene ti i naša veza, iako se sve desilo nedavno. Da li znaš da “pluskvamperfekat” dolazi od latinskog plus quam perfectum što znači “više od prošlog”? Dakle, prošlost koja se desila pre neke druge prošlosti. Da si se potrudila da me upoznaš, dok smo bili zajedno, znala bi da se ni u prošlost ne vraćam, a kamoli u davnu prošlost. Sve što sam radio, radio sam zarad tvoje sreće. Mislio sam da ćeš me tako više ceniti, da ću porasti u tvojim očima. I da mogu da vratim vreme, opet bih uradio isto; jer ja sam jednostavno takav i ne pokušavam da budem nešto što nisam. Konformizam, konvencionalnost, konzervativizam, misterioznost, Hamletovska dilema, taktiziranje… reči su koje mi ništa ne znače. Ja delujem onako kako se osećam. Ja delujem spontano. Slomila si mi srce, Milena. Da, i to na bezbroj komada. Ne stidim se da to kažem. Ne smatram takve stvari patetikom, već iskrenošću. Bio sam te voleo, voleo sam te, ali te više ne volim i sigurno te neću voleti i biti ti i dalje na raspolaganju; ni kao prijatelj, jer ne verujem u prijateljstva koja se rađaju iz ljubavi. Dvoje ljudi, koji su do juče delili postelju, ne mogu danas biti prijatelji. Lepo od tebe što si mi kupila poklon. Pretpostavljam i šta je unutra, ali… Ali, nažalost, ne mogu da ga prihvatim. Takođe, ne želim da se oženim s tobom, jer mislim da nisi za mene i da zaslužujem bolju ženu. Molim te, idi sada. Želim ti sve najbolje u daljem životu. Kreativni Magazin 110
  • 112. Autor: Mario Lovreković Klesar Sumnja u postojanje Boga najčešće zaživi onda kada život neke dobre osobe nestane naglo ili nepravedno. I uvijek je tako. Jedino je nejasno zašto Bog uopće jednu takvu osobu i šalje na ovaj svijet? Da testira ostale, one manje vrijedne? A zašto je onda njih stvorio? Da testira ove druge, ove u koje je u startu polagao nadu? Nepotrebna igra bez granica - to je zapravo ljudski život... Međutim, takvom razmišljanju nikada nije bilo mjesta u životu jednog čovjeka koji je živio onako kako je tekao dan. Ako je bilo sunčano i lijepo - bilo je dobro, ako je kišilo ili bilo hladno – opet je bilo dobro. Živjelo se, a to je bilo ono što je bilo najvažnije. Čovjek je bio skroman, bio je siromašan, a opet i beskrajno bogat u svojoj duši. Nikada nije saznao od čije loze je potekao, nikada se nije niti previše brinuo, a opet nikada mu nisu niti rekli oni koji su možda to i znali. Živio je u kolibi na mjesnom groblju, tamo je ujedno bio čuvar, bio je društvo mrtvima, ali u glavnini je radio kao klesar. Bavio se uređenjem posmrtnih prebivališta, uljepšavao je domove onih koji su završili svoju igru bez granica. I bio je zadovoljan. Ljudi iz mjesta su ga dobro poznavali, kada bi dolazio u lokalnu prodavaonicu mješovitom robom svi bi ga pozdravljali, djeca bi mu mahala, a on bi sjao dobrotom prema svima njima. Lažna je bila ta ljubaznost prema njemu. Znali su da je pošten čovjek, znali su da će svakome učiniti najbolje što može, međutim znali su i da im je zapravo svejedno hoće li živjeti ili umrijeti. Znali su da ga poznaju, da je potekao od nekoga njima nepoznatoga, da je možda i dijete nekih zlih ljudi, ali i da je bio potomak staroga jarca njih opet zapravo ne bi bilo briga. Mjesto u kojemu je živio bilo je leglo prljavih duša, te sirotište nepoznate muke i pobačenog jada! Bilo je to mjesto koje nije poznavalo ljubav. Naravno da na takvome mjestu nikada nije spoznao bliskost, nikada nije spoznao sjedinjenje s toplinom osobe slične njemu. Poštivao je sve ljude oko sebe, ali istinsku ljubav nikada nije imao prilike spoznati. Trajao je jednako sve do svoje tridesete - bio je taman dovoljno mlad, a ujedno i dovoljno star, da bi bio sasvim svoj i spreman podariti se nekome. Nije se opterećivao, ali se nadao da će jednom i on zasnovati obitelj. Misao mu je bila pohranjena negdje u samoći, čekao je osobu za sebe znajući da ona neće biti nitko od onih koje je poznavao. Netko drugi je morao doći – ali tko bi došao živjeti u tu nemilosrdnu rupu bezdušja i srama? Sanjivo predvečerje, klesar je sjedio ispred kuće mjesnog stolara i čekao ga kako bi preuzeo drvo za izradu novih križeva. Gledao je prema glavnoj ulici, uživao je u pogledu na djecu koja su se glasno smijala zbijajući šale. Nije ih čuo, ali kao da jest – i on se pomalo smijuljio. Dan je bio na izmaku i njemu se činilo kako je sve prošlo u najboljem redu. Nije bilo nasilja, svi su uspješno obavili sve svoje poslove i on je zbog toga bio zadovoljan. Gledao je djecu, pa zatim njihove majke koje su ih počele dozivati na večeru. I opet je bio zadovoljan znajući da će svako dijete imati topao obrok na svome stolu. Vjerovao je da će svako dijete od svojih roditelja dobiti lijepu riječ i poljubac prije spavanja. Ta mu je misao ovlažila oči. Kreativni Magazin 111
  • 113. Gledao je, gledao i onda odjednom ugledao! Prva nepoznata osoba nakon dugo, dugo vremena i kretala se baš prema njemu. Što je prilazila bliže to mu se činila sve ljepšom i ljepšom – to je bila dama! Pomislio je na Boga, na njegov sud, pa zatim u sebi pomislio kako je to nešto što on nije zaslužio. Djevojka je došla do njega i pružila mu je ruku. Nije znao što bi, pa je učinio isto. Nježno mu se osmjehnula i upitala ga postoji li mjesto u kojemu bi mogla prenoćiti. Odgovorio je kako zna, ali ju je odmah upozorio kako to nije mjesto za jednu nježnu damu. Ona se ponovno osmjehnula pa mu jednostavnom rečenicom dala do znanja kako ona možda i nije jedna nježna dama. On se pomalo zaprepastio, ali kada mu se ona i po treći puta osmjehnula shvatio je kako se samo malo igra s njime. I to ga je zapravo razveselilo. Još nikada s nikim nije na takav način vodio razgovor. Bilo je šaljivo, bilo je ugodno i osjećao se sigurnim. Nije znao što bi dalje, pa je dao prijedlog. Htio je lijepu damu osobno otpratiti do lokalnog prenoćišta. Ona je odmah pristala i dala mu je do znanja kako joj se dopada njegov način ophođenja prema djevojkama. Lice mu se nevino zarumenilo, a ona je to itekako dobro pročitala, pa se lagano - ali na glas - nasmijala. Hodali su glavnom ulicom, vjetar je bio lagan ali dovoljan da bi se poigravao s njezinom dugom crnom kosom. Sjajila je u polutami, a klesar nije mogao a da ne gleda u nju. Divio se tom Božjem djelu, nije mogao razumjeti kako netko može imati tako tamne i duboke oči, tako dugačke trepavice i tako čisto i bijelo lice. Bio je očaran njezinom ljepotom! Hodali su relativno kratko i on joj je pokazao mjesto u kojemu bi trebala prenoćiti. Znao je da je to mjesto u kojemu nema hrane, pa se ponudio da je nahrani. Odbila je, ljubazno, i objasnila kako ona jede samo određene stvari. Pomislio je kako ih on možda može nabaviti, predložio je da mu kaže što želi, ali ona je samo nježno prstima prešla preko njegovih usana. Dodir joj je bio hladan, ali ujedno i topao, koža joj je bila toliko mirisna da je klesar zastao misleći kako je upravo otvorio prvu stranicu knjige koja govori od beskraju. I onda je shvatio da osjeća nešto novo, nešto što do tada nikada nije. Nije znao što je to, kako se naziva, ali je znao da je toplo i da mu zatvara dotok zraka prema plućima. Želudac mu se zgrčio, pa opustio i to desetak puta u doslovno tri sekunde. Nije niti znao da je - ali bio je zaljubljen! Djevojka mu se zahvalila na ljubaznosti te rekla kako je njoj vrijeme za počinak. Njemu se ta ideja nije svidjela jer se htio još družiti s njom, ali s obzirom na njegovu osobnost nije joj se ni na trenutak suprotstavio. Jedino je upitao da li bi je možda sutradan mogao malo provesti kroz mjesto; nije znao tko je i zbog čega je zapravo došla, ali je htio da ona pristane bez obzira na sve. Rekla mu je kako bi to bilo jako lijepo i pristala je. Gorio je od sreće, pokušao je ne pokazati to, međutim radost nikako nije uspio sakriti. Ona ga je pročitala pa zakazala sastanak za točno devet sati ujutro. Potvrdio je svoj dolazak, a zatim su se rastali. Pratio ju je pogledom dok je ulazila kroz glavna vrata prenoćišta, a kada je napokon ušla on se uputio u svoju kolibu na groblju. Noć mu nikako nije bila lagana. Zaspati nije mogao, borio se s raznim mislima i po prvi puta je otkrivao nekog novog sebe. Znao je sve to u teoriji, ali njemu se zaljubljenost nikada nije prikazala kao realnost. Znojio se, okretao po krevetu, a kada je pred jutro nekako i uspio zaspati snovi su se urotili protiv njega i dali su mu nju kao kaznu za neki nepoznati grijeh. Uživao je u toj uroti zapravo, nije se protivio društvu prelijepe tamnokose djevojke. U snu je nije bilo prljavih misli, nije bilo brige niti tuge. On je bio s njom, hodali su po prekrasnim poljima presvučenim mirisnim biljem, ali niti jedna biljka nije imala jači miris od onog kojeg je njezino tijelo pružalo. Smijali su se glasno, a njemu se činilo kako napokon svaka njegova riječ ima smisao. Više nije bio sam, nije bio samo u društvu grobova i smrti, njegov je život po prvi puta dobio istinsku smislenost! Odšetali su dolje do rijeke, promatrali su ptice i sav život koji je majka priroda imala za pokazati. Sunce se nije gasilo, a njemu se činilo kao da isti dan traje već nekoliko tjedana! Nikada nije bio toliko sretan... I naravno da je jutro došlo i prije nego što je trebalo. Klesar se jedva razbudio, ali čim se sjetio koga toga dana treba voditi u šetnju mjestom bio je na nogama i prije nego se zbačena posteljina uspjela vratiti na njegov krevet. Dotjerao se zavidnom brzinom, na sebe je navukao jedino odijelo koje je imao – ono koje je nosio kada je bio prisutan tijekom sahrana. Izašao je van iz kolibe i brzim je korakom Kreativni Magazin 112
  • 114. napredovao prema centru mjesta. Nakon desetak minuta stajao je ispred prenoćišta u kojemu je ostavio svoju djevojku iz snova. S obližnje kapelice začuli su se udarci zvona – devet puta. Čekao je mirno. Minuta ili dvije – čekao je još. Pet minuta, sedam, deset – nje nije bilo. Pomislio je kako je zasigurno zaspala, pa se hrabro uputio informirati unutar prenoćišta. Ušao je s osmjehom, pozdravio je zaposlenika u predvorju i upitao ga da li je možda vidio lijepu djevojku duge crne kose. Zaposlenik ga je odmjerio praznim pogledom i rekao kako je ta djevojka tijekom noći odvezena iz svoje sobe. Klesar nije dobro razumio pa je zatražio objašnjenje. Zaposlenik mu je hladno odgovorio kako je djevojci tijekom noći pozlilo i kako je, nakon što je pozvala pomoć, ubrzo preminula. Bilo je to jednostavno objašnjenje s njegove strane, zvučao je kao da govori o smrti nekoga koga nikada nije niti bilo, a klesar je počeo osjećati nekakvo čudno trganje iznutra. Istrčao je van, gledao je oko sebe i po prvi puta u životu nije znao kako se ponašati. Ruke su mu se počele tresti i imao je potrebu povratiti, ali to nikako nije mogao. Grčio se, ispuštao je zvukove kao kada čovjek zaista povraća, međutim iz njegovog želuca nije ništa izlazilo. Okrenuo se prema zapadu i počeo je luđački trčati natrag prema svojoj kolibi. Kada je došao do glavnog ulaza u groblje, tamo ga je dočekao njegov poslodavac. Bio je to čovjek bez manira i bez osjećaja za druge. Imao je samo jedan interes, a on se zvao novac. Prst je uperio prema starim drvenim kolima koja je vukao još stariji i raspadnutiji konj. Izgledalo je kao da je jadna životinja prevezla dovoljno trupala za jedan cijeli grad, a ne maleno mjesto kao što je bilo njihovo. Objasnio je kako se u kolima nalazi lijes s tijelom jedne nepoznate djevojke i kako se njezin pokop mora održati odmah. Rekao je i kako neće biti svećenika, te da se za sve potrebno klesar pobrine sam. Nakon toga je otišao. Činilo se kao da nema sunca, a bilo je vruće ljetnje jutro. Klesar je ostao sam, ostao je prazan. Poželio je odgoditi pokop, pomislio je čak kako to nije ona i ta ga je pomisao nagnala da pođe otvoriti lijes. Nakon što ga je spustio s kola i otvorio ga, uvjerio se da je to ipak ona. Nezamisliva tuga kolala je njegovim tijelom dok joj je iskapao raku. Poželio je sebe u njoj, poželio je da se vrati jučer, poželio je da se vrijeme usprotivi svom regularnom bivanju, međutim znao je da budan sanja, svjesno je htio biti bez svijesti – a nije to mogao biti. Završio je s kopanjem poželjevši da nikada nije i postavio je lijes na dva konopca koja je maleni mehanizam otpuštao i tako činio da se svježa raka pretvori u jedan novi grob. Kada je lijes dotaknuo dno klesar je izvukao konopce i prije zatrpavanja zemljom započeo je molitvu. Nije to bila klasična molitva, već je svojim riječima na neki način počeo vrijeđati i Boga i život i sve oko sebe. Napokon je osjetio kako je to voljeti nekoga na sasvim drugi način, a samo za tren je ostao bez toga. Boljelo je jako, toliko jako da se nije borio s potrebom da prestane vrijeđati sve oko sebe. Počeo je bacati zemlju natrag u raku psujući i dalje. Kada je završio otišao je u svoju kolibu i tamo je uzeo jednu omanju mramornu ploču koju je kanio postaviti kao uspomenu na nepoznatu djevojku. Iznio ju je van i ukopao je u zemlju ostavivši maleni kanal uokolo kako bi ploču kasnije mogao zaliti jednim slojem betona. Uzeo je dlijeto, čekić i počeo je pisati posvetu. Nije znao djevojčino ime, nije znao ništa o njoj, ali pamtio je njezinu ljepotu, toplinu i njezin miris kada ga je dotaknula po ustima. Razmišljao je neko kratko vrijeme i zatim je počeo pisati. Kada je završio, odmaknuo se i na glas pročitao : „ Tvoja ljepota je uspavala kraljevstva – tvoj miris je razbudio stoljeća sna. „ Bolje nije mogao, nije niti trebao, jer to što je napisao bilo je prvo što je za nekoga sam osmislio. Gledao je u njezin grob, suze su same počele uzimati svoj danak, ali on kao da ih nije niti osjetio. Bio je pretužan da bi išta drugo moglo zaokupiti njegovu pozornost. Završio je posao, pokupio je alat i krenuo je natrag u svoju kolibu. Još jednom se okrenuo prema grobu, gledao je i pomislio kako bi trebao donijeti jedan buket divljeg poljskog cvijeća. Krenuo je još jednom pročitati posvetu koju je napisao, gledao je, činilo se kao da nema ničega na mramornoj ploči pa je dlanovima protrljao oči kako bi sklonio ostatke suze i onda možda malo bolje vidio ispred sebe. Pogledao je još jednom – ploča je bila prazna!! Kreativni Magazin 113
  • 115. Ništa nije razumio, prišao je bliže i ponovno je pogledao. Ništa! Prišao je još bliže i rukom prešao po ploči – nije bilo nikakvih utora koji bi predstavljali slova. Nije mu bilo jasno. Mislio je da je popustio sa živcima, ali opet, bio je siguran da je posvetu uklesao na ploču. Nakon što se malo smirio odlučio je ponoviti postupak. Drugog rješenja nije bilo. Radio je i radio i napokon je uspio završiti. Ustao je i, kao i prvoga puta, malo se udaljio kako bi pročitao posvetu. Sve je bilo u redu. Napravio je još nekoliko koraka unatrag i dalje gledajući u ploču. Posveta je postojala. Odlučio se okrenuti, pa ponovno pogledati. Učinio je to. I posvete opet nije bilo!! Poludio je od muke i straha, počeo je vikati kako je to nemoguće i pritom se udarao dlanovima po licu. Ne i ne, nije se mogao uvjeriti u činjenicu da je samo zamišljao urezivanje svojih riječi na njezin nadgrobni spomenik. Nervoza se uvukla u njega, dala mu je nenadanu hrabrost i on je izvukao alat još jednom. Klesao je brže nego ikada, bio je sigurniji nego ikada i znao je da će sada sve ostati zauvijek zapisano. Završio je, ustao, pročitao, okrenuo se – i nije se odmah vratio uvjeriti da li je posveta na kamenu. Čekao je, razmišljao je o sebi, o tome kako je uvijek bio tu za druge, tu za Boga, a kako sada kada njemu netko treba zapravo nema nikoga. Nije žalio za prošlošću, nije se nikada prisiljavao činiti dobro, on je jednostavno bio takav, ali bio je i čovjek – društveno biće – i jadan nikada nije niti slutio da će ga to što je čovjek jednom ipak dovesti na kušnju; na raskrižje duhovnog i zemaljskog života. Okrenuo se, pogledao je zadnji put – na ploči je pisalo njegovo ime! Ime koje nitko nikada nije znao, jer on je za sve uvijek bio samo klesar... Ledena Anna Oči s rubom tame, zjenice satkane od tisuću razbijenih staklenih motiva, ukrasa, boja, dimenzija; dijamanti u pogledu sove nad plijenom koji niti ne zna koliko divan kraj mu je zapravo predodređen. Anna je imala upravo to, oči zbog kojih se razmišlja, ludost vodi, raspravlja, i umrijeti u njezinom pogledu bila bi čast za svakoga, onoga vrijednoga da vid posjeduje. Vremena su mi prošla kao u snu, od kada sam ih osobno ugledao, onda, prvoga puta, skamenjen jesam bio, priznajem to, a da li sam zaslužio da ih ikada ugledam – ne znam ipak, niti danas. Iskreno mislim da nisam, nitko nije, a i da jesam, zašto sam?! Brata svoga nikada nisam bio niti sluga, niti veličinom, niti ljepotom, niti znanjem, ali on se opetovano morao dokazati slijepima, u našu je kuću doveo nju, imao je potrebu dati je na procjenu našim roditeljima, majci i ocu slabog umnog stanja, ljudskog razumijevanja bitnosti, moram priznati i taj detalj mada se nikako ne ponosim njime. Anna je ušla u naš dom poput prašine, brat je bio prilično ravnodušan i pretjerano smiren, predstavio je svoju djevojku, govorio je umjesto nje sve ono što je ona sama zapravo trebala reći, dok su starješine obitelji samo kimale glavama bezuvjetno vjerujući svome prvijencu, kralju istine i snage, što se njih ticalo. Osobno nisam prihvaćao njegove riječi, jer nešto bolje sam ga poznavao, od ostalih, svih, mada je razlika u godinama među nama bila puna desetka, ipak nedovoljna brojka da bi mi on postao uzor, ono što se od njega očekivalo da će biti ili točnije ono što se oduvijek vjerovalo da on uistinu jest. Možda je to i trebao biti, vodič kroz odrastanje mlađega brata, mene, međutim on tu ulogu nije odigravao na takav način. Usudio bih se čak reći da je bio podvojena osobnost, jer uvijek je dragost i susretljivost pokazivao samo onda kada bi bio u bilo čijem tuđem prisustvu osim u mome, na samo. Tada bi poprimao jedno drugo obličje, grubost, hladnokrvnost, čudne riječi bi istjecale iz njega i mene bi, kao malenoga, zaposjeo strah od njega, a dijelili smo isti spavaći prostor, sobu. Kada je napustio naš dom, kako bi ostvario Kreativni Magazin 114
  • 116. studentski život – odahnuo sam. Imao sam svoju sobu, svoj mir s dvoje umno zaostalih roditelja, ali s time sam do punoljetnosti odlučio nekako preživjeti. I onda se on pojavio sa zaručnicom... Kako god, dragi brat se vratio, s njom, Annom, koju sam jedva pogledavao a da se ne zarumenim u licu, i, nakon očevog blagoslova, oni su svoj novi život započinjali upravo u našoj kući, našem domu. Trebali su prostor, intimu, nesebično sam im ponudio svoju sobu, sebe osudeći na nepregledna podrumska prostranstva, i to sve samo zbog njenih očiju. Možda sam tada bio previše mlad da bi razmišljao o bilo čijim očima, pogotovo o onima koje moja krv ljubi, ali nisam imao izbora, nisam se znao potrebito obraniti. Gotovo sam navršio šesnaestu i hormonalni poremećaj nisam mogao izbjeći. Ipak, bratova desetka naspram nje bila je prepolovljena, stoga bila mi je godinama bliža nego on sam, a tako smo se s vremenom i bolje upoznali, jer imali smo nekih zajedničkih interesa, misli i razgovora. Kada kažem s vremenom mislim na sirovih pet mjeseci, jer nakon njihova isteka Anna i moj brat više nisu bili vezani samo vlastitom riječju, već su bili blagoslovljeni i Božjom. I tada je sve počelo ići ka ponoru, lavini od tvrdoga snijega bez nježnih pahuljica, prije pada. Nakon samo nekoliko dana, proteklih od vjenčanja, Anna se odlučila ne pojaviti na zacrtanom svakodnevnom obiteljskom ručku. Svi ostali bili smo prisutni. Nitko nije pitao zašto Anne nema. Drugoga dana bilo je isto. Anne nije bilo. Brat je uredno sjedio, razgovarao s roditeljima, šalio se, ali nje nije bilo. Čak joj niti korake nisam čuo, što sam običavao zbog starih drvenih podloga, a ujedno sam i postao ovisnikom o njezinom pogledu, stoga sam odlučio provjeriti zašto je nema među nama, obitelji. Brat je, kao i uvijek, bio odsutan nakon glavnog objeda, a prilika je samo ohrabrila moje skromne namjere. Pritajio sam se, nakon objeda, pričekao da se vanjska vrata zatvore, da on ode, a potom iščekivao zvuke koji odaju prirodnu obamrlost dragih roditelja. Prišao sam svojoj nekadašnjoj sobi, pristojno pokucao, te zastao na odgovor kako smijem ući. Nisam ga dobio. Pokucao sam ponovno, tišina se nastavila sve dok se nisam potiho predstavio. Zatim sam dobio odobrenje za ulazak, uz pitanje da li smo sami. Potvrdno sam odgovorio, te sa strahom, zapetim u grlu, ušao u sobu. Anna je sjedila za mojim nekadašnjim radnim stolom, mjestom za učenje, te ispred sebe imala stolno zrcalo i pregršt ženskih stvari, pomagala za uljepšavanje. Ušao sam, zatvorio vrata, tiho, i zastao čekajući njenu sljedeću reakciju. Bila je mirna, promatrala se u zrcalu, nanosila je nekakvu šminku na svoje lice, a onda se napokon slomila. Plakala je govoreći kako već dva dana traži način da prekrije sve te masnice i kolobare, jer morala bi sići na obiteljski ručak, ali to nikako ne može učiniti jer se taj nered ispravno ne može sakriti. Bojala se da se moj brat ne bi još više razljutio, tresla se i lagano predavala stravičnoj histeriji. Svu šminku, koju je barem dvadeset puta stavila na sebe, suzama je otjerala barem još duplo toliko puta. Prišao sam joj još bliže, došao do nje same, pa položio svoje dlanove na njena ramena. Uzdahnula je, kao da osjeća olakšanje, pa se potom okrenula prema meni i jasno me pogledala u oči. Ostao sam skamenjen, ojađen i ponovno zaljubljen, jer takav sam i bio kada sam je prvoga puta ugledao. Samo nisam smio niti sebi to priznati, a pogotovo njoj. Oči rubova od tame, i dalje, samo svo slomljeno staklo u očima više nije bilo samo staklo, nisu to više bile te boje, nije bilo ono što vidjeh u početku, bilo je to još više zadivljujuće, ali nekako mutnije hladnije, ledenije. Nisam dovoljno razumijevao njezine oči, ali smatram da je ona u mojima pročitala i više nego je dovoljno. I zaljubljenost u nju, i čuđenje, i mržnju prema bratu, obitelji, prema svemu osim prema njoj. Ustala je, oči su joj postale slijepo kamenje, zeleno, pa bijelo, pa smeđe, promjena za promjenom, a ja sam morao sjesti, jer poljubila me, očima, ničim drugim, ostala je vjerna mome bratu kojega nije niti bilo niti je mario za to što Anna isplakuje drago kamenje. I dalje sam sjedio, gledao nejasne suze koje mi je darivala, pokušavao sam joj ipak reći onu bolnu istinu, ne mareći za sudbinu u krugu poštovane obitelji, ali Anna je znala, oduvijek, stoga mi je poklonila riječi koje nikako nije morala, ali Kreativni Magazin 115
  • 117. je zapravo smjela, jer, neće joj se više zamjeriti. Neće, jer zna kome će se, ako zatreba, obratiti. A riječi koje mi je rekla, posebne su... Nije ih rekla, pogledala je u mene onim prvim očima, zjenicama satkanim od tisuću razbijenih staklenih motiva, ukrasa, boja, dimenzija, a onda je sve to pretvorila u suze od leda, malene komadiće tuge zamrznute u vječnost. I odmah sam znao gdje se nalazi, zašto nije bila među nama na objedu, zašto se uzaludno uređivala pred zrcalom... Svi su znali, osim mene, i ono o bratu što sam mislio da samo ja znam, ali nije bilo tako; prvijenca se moralo zaštiti, dati mu priliku da još jednom postane sin Zvijeri, da slama sve oko sebe, kako bi bio sretan, raspamećen, ali sretan. I to na kraju otac i majka naprave svome djetetu, odgoje ubojicu drugih duša, i to njima na čast ostali trebaju razumjeti? Annu sam pronašao u zamrzivaču, sklopljenih očiju, golu i punu modrica. S nje sam prvo morao maknuti staro zamrznuto životinjsko meso, te povrće, koje je poslužilo kao krinka, a potom sam izvadio njezino tijelo i odvukao ga u svoju sobu pred ogledalo kako bi se još jednom mogla dotjerati kao dama, kako to i zaslužuje. U toj sobi će i ostati. Stariji nositelji mojega prezimena nikada se više neće probuditi, led je najednom postao slobodna voda, brat će uskoro doći kući, pomaziti se s taticom i mamicom, odnosno sa mnom... Demon zub Čovjekov susret s prirodom u najvećem postotku slučajeva završi tragično, ponajviše za samu prirodu, ali nerijetko i za samog čovjeka. I bez obzira na sve dokaze kako čovjeka treba čim prije udaljiti od prirode, on je, kao glavni predator, i dalje prisutan. Čini zlo na svakom koraku prvenstveno kako bi udovoljio svim svojim primitivnim potrebama i olakšao si nastavak života, u svom kratkom razdoblju bivanja, ne mareći za generacije koje dolaze i koje će biti primorane plaćati danak za grijehe svojih otaca. Naravno, čovjeka nema tko udaljiti od prirode, pa se ona sama ponekad snalazi kako zna i umije, a onda milost postaje termin koji postoji isključivo u starim povijesnim udžbenicima o čovječanstvu. Priroda – koliko može biti lijepa, dvostruko toliko može biti okrutna i nemilosrdna. Jedan predator u ljudskom obličju pružio je prirodi prigodu, nadasve i savršeni motiv, za koračanjem čvrstom stazom osvete. Navedeni predator se s dvojicom svojih sinova, istog unutarnjeg svjetonazora, bavio istjerivanjem malenih čupavih demona s dva velika prednja zuba – tako ih je on osobno nazivao. Prljavi obiteljski posao bio je deratizacija, ali ne bilo kakve vrste. Demon Zub, kako su predatora zvali oni koji su vapili za njegovim uslugama, a ponajviše zbog njegova vlastita dva isturena sjekutića, imao je poseban način kako uhvatiti glodavce, a zatim i kako ih pospremiti u kočiju za beskrajno putovanje na vječne livade. Posebno je pazio na to da se svaki glodavac uhvati živ, a nakon što bi ih sve pohvatao i odveo u svoj radni prostor jednostavno nazvan Radiona, nastao bi živi pakao za jadnike koji su bili uhvaćeni. Smrt bi im bila pažljivo odabrana i priređena, načina je bilo pregršt, ali Demon Zub je najviše prakticirao kuhanje, bacanje u vatru, probadanje šilom, odsijecanje udova i naposljetku, ako ne bi bio pretjerano umoran, deranje krzna. Naravno, sve je to činio dok su životinjice još bile žive, kako i priliči umno ograničenom predatoru. To cjelokupno mučenje i sakaćenje u njemu je budilo jedinstvene osjećaje, onakve do kakvih sam nikada nije uspio doći. Osjećao je nadmoć, snagu, a najgore od svega bilo je to što je bio uvjeren kako čini dobro jer na takav način dijeli pravdu, jer tko su ta malena stvorenja da nama ljudima zagađuju okoliš, da nam uništavaju domove za koje smo cijeli život radili, tko su ti glodavci da među nama ravnopravno hodaju? Da su trebali misliti i hodati na dvije noge, Bog bi se za to pobrinuo, ovako nema smisla dopuštati im život. Na taj je način Demon Zub razmišljao. Očito nije imao većih problema u životu, pa su mu glodavci Kreativni Magazin 116
  • 118. bili najveća smetnja i prijetnja na svijetu. A možda je problem bio i u tome što je i sam ličio na glodavca, pa je, sebi tako lijep, htio ostati jedini živući ljepotan na zemlji. Svoj je posao radio godinama, ubio je preko deset tisuća glodavaca, a prestati nije kanio, već je svoj mračni um preslikao na svoje sinove, ali oni su priča za sebe – jedna ružna nedovršena priča. Klao je, palio i kuhao svakoga dana, uživao je u sitnim urlicima svojih žrtava, međutim jednoga dana sve je naglo prestalo. Nitko ga više nije zvao, nitko nije imao problema s miševima, nitko već neko vrijeme nije vidio niti jednog jedinog štakora, nitko nije imao zamorca na umoru, ništa se nije događalo. Demon Zub je nakon četiri dana postao očajan. Prvo je pomislio kako je istrijebio sve krznaše u okolici, međutim vjera u tu činjenica nije trajala dugo jer je znao koliko se brzo glodavci razmnožavaju. Raspitivao se po mjestu u kojemu je živio, zvao je čak i susjedna mjesta, ali nitko nije niti vidio niti čuo pa i jedno krznato biće. Prošlo je još nekoliko dana, stanje je bilo jednako, i predator se brzinom sna počeo pretvarati u ljudsku ljušturu bez sokova i mesa. Dosada ga je nagrizala, osjećaji, na koje je navikao, su mu počeli nedostajati, žalio je za uzbuđenjem, osjećajem nadmoći – žalio je zapravo za svojim životom. Tako žaleći, dočekao je smiraj svojeg devetog dana bez krvi. Sumrak mu je godio, stoga je hodao oko kuće, udisao miris šunke koju mu je žena spravljala za večeru, nije se niti nadao da će tako brzo oživjeti, ali posrećilo mu se, stoga i jest oživio. Ispred sebe je ugledao malenog bijelog miša s tankom sivom prugom smještenom na čelu. Uzbuđenje je odmah napalo grubog predatora koji je automatizmom posegnuo za kamenom na kojega je netom bio stao. Dograbio ga je i snažno zamahnuo bacivši ga u smjeru nesretne životinjice. Miš je bio pogođen ravno u glavu. Tanka siva pruga na njegovom čelu postala je crvena, krv se počela spuštati preko očiju i njuškice malenog bića. Činilo se kako će mu lubanja prsnuti i iz sebe van izbaciti kašasti, smrvljeni mozak, međutim ništa se od navedenog nije dogodilo. Demon Zub je u čudu promatrao svog krznenog neprijatelja, a ovaj – kao da se apsolutno ništa nije dogodilo. Krv je polagano prestajala curiti, siva pruga više nije bila crvena, a miš je samo trznuo glavom, kao da se stresao od hladnoće, polizao je šapice i umio se njima. Nakon toga je i dalje mirno stajao ispred čovjeka koji je pomislio kako je upravo počeo teško halucinirati. Predator se pokrenuo, prišao je mišu na nekih pola metra, te podigao nogu savivši je u koljenu. Potom je snažno zagazio tlo na mjestu gdje se miš nalazio. Maknuvši nogu uvjerio se kako je krznaš nestao. Okretao se oko svoje osi ne bi li ga ugledao, kada doista – miš se nalazio točno iza njega. Stajao je hrabro, blijedo promatrajući previše uzbuđenog gorostasa ispred sebe, a onda, u sekundi, mali bijeli miš više nije bio sam. Pored njega je stajao još jedan, nešto veći i tamno sive boje. Njuškao je čovjeka ispred sebe, s određene udaljenosti, i promatrao ga istim tupim pogledom kao što je i bijeli miš. Predator je ustuknuo, pa povicima i pljeskanjem dlanova pokušao preplašiti malena stvorenja ispred sebe. Oni se nisu pomicali, već su sitnim koracima krenuli prema njemu. A onda, kao s neba da su sišli, s lijeve strane pojavili su se novi miševi. Iza njih se nalazilo nekoliko vjeverica, a iza njih svizac, dabar i puh. Šum s desne strane odao je još nekoliko desetaka životinja. Štakori, hrčci, zamorci, nutrije, činčile, još miševa i još vjeverica. Svi su svoje poglede uperili u čovjeka, predatora, koji više nije bio uvjerljivi vladar njihove zemlje. Demon zub je postao malena curica koju zreliji dječaci tjeraju sa školskog igrališta jer im smeta u nakani da započnu igru maltretiranja najmlađeg od njih. Čovjek je bio izbezumljen, nije se uopće pomicao, ali ubrzo zatim i jest, jer je iz kuće začuo prestravljene krikove svojih sinova i svoje voljene. Naglo se sabrao, okrenuo, pa trkom uputio u svoje skrovište. Kada je ušao, na hodniku je ugledao tijela svojih sinova kako, zbog rada živaca i tetiva, gotovo bezmesna trzaju svojim osakaćenim udovima. Još su bili svjesni boli koju su na dar dobili od prirode. Žena je ponovno kriknula i čovjek je krenuo u smjeru zvuka, prema kuhinji. Prizor je bio još stravičniji, njoj je glava bila potpuno oglodana dok ostatak tijela nije bio niti dotaknut. Prišao je, sagnuo se, ali protiv volje prirode ništa nije mogao učiniti. Na trenutak nije znao što bi poduzeo, strah je uzeo čekić i čavle te mu Kreativni Magazin 117
  • 119. stopala čvrsto pribio za tlo. Stajao je i gledao prema vratima kroz koja je ušao u prostoriju, a kroz njih je naprestano ulazilo još i još krznatih životinja. Cijeli pod kuhinje bio je preplavljen malenim glodavcima koji su kesili svoje sjekutiće prema ubojici, mučitelju i neprijatelju svih krznaša na svijetu. Demon Zub je započeo molitvu, osjetio je kako mu svijeća dogorijeva, kada najednom sve životinje utihnu i pomaknu se na lijevu, odnosno desnu stranu, tvoreći tako maleni prolaz u kuhinju. Tim je prolazom polagano kročio maleni bijeli miš s tankom sivom prugom na čelu. Prišao je predatoru, koji je punio gaće, i zatim mu tiho rekao: „Oprošteno ti je.“ Primat je bio otet od razuma, nije pojmio kako to životinja može govoriti kada se Bog pobrinuo da tako ne bude. Činilo mu se kao da proživljava jednu basnu strave i užasa, ali bez obzira na to, drhtavim glasom je uzvratio: „Što to?“ Miš se nasmiješio, zavrtio glavom, pa odgovorio: „Znao sam da nećeš znati što ti opraštam, zato je cijena i bila tako velika.“ Životinje su naglo potrčale van iz kuće, sreća se mogla pronaći na svakom prisutnom licu, a Demon Zub je samo sjeo na pod kuhinje i šutke promatrao svoju suprugu svježe oglodane glave. Autor: Helena Himel Prosjak Živeo sam u gradiću, koji se smatrao okriljem kulture, umetnosti i istinske ljubavi. U mojoj Djenovi! Bila je to davna 1575. Hodio sam prostranim ulicama, obasjanim fenjerima. Koračao sam hrabro i sigurno u nadi da ću pronaći svoju budućnost medju velikim ljudima. Svakog jutra bih ustajao u isto vreme, okružen samoćom i tamnim, sumornim zidovima. Ispijao bih svoju jutarnju kafu i molio Boga za samo još jedan dan života koji bi učinio da se osećam, važnim što postojim. Danonoćno sam ispisivao prazne hartije, najlepšim ljubavnim pesmama, ali me je i dalje tuga nosila jer nisam imao kome da ih poklonim. Govorili su da sam Melanholik! A ja sam uporno tragao za inspiracijom i očima koje sam sreo te divne noći u prolazu. Te oči su krasile mladost i radost za kojom sam žudeo. Ta njena poletnost i lepota su zarobile moju dušu istog trena kada sam je ugledao. Bilo je dovoljno da je posmatram iz prikrajka, bila je ona prava, istinska ljubav. Čista poput prvih dečijih suza. Bila je netaknuta i čedna poput prvog dečijeg načinjenog koraka. To sve sam umeo da pročitam s njenog lica. Jedan pogled je bio dovoljan, da bih joj ispevao najlepše sonete svog vremena. Pored nje sam izgledao bespomoćno i staro - odeven poput prosjaka. Ona je nosila divan šešir, protkan ručnim radom, belu haljinu od svile koja je pristajala njenom tenu i aristokratskom staležu. Njene ruke su izgledale tako meko i nežno, rođene samo da vole. Nisam smogao hrabrosti da joj priđem, da ne ukaljam tu svu lepotu, svojim prisustvom. Nastavio sam da pišem o platonskoj ljubavi, ljubavi za ceo život. Sedeo sam na stepenicama, pod okriljem divnih građevina i čekao da začujem njene korake. Te noći zatekao sam je kako bespomučno jeca i drhti od hladnoće. Usta su joj bila modra, upale oči od suza su me činile tako nemoćnim da išta za nju učinim. U naručju, obeznanjenu odveo sam je Kreativni Magazin 118
  • 120. svojoj kući. Nežno sam je stavio kraj kamina i pokrio. Držao sam je za ruku sve dok nije zaspala. Tada sam počeo da slikam. Svu svoju ljubav, preneo sam na platno, boje su se razlivale i otkrivale moju dušu. Ona je spavala spokojno, a ja sam nastavio da je gledam i volim jednako kao i prvog dana. Platno je stajalo na štafelaju, netaknuto! Dogod smo živeli! Kao prosjak, molio sam Boga za ljubav. Molio... molio... A, dobio sam i više no što sam tražio. Nju, jedinu vrednu mog postojanja! Sudbina Da li si ikada razmišljao o pravoj, istinskoj ljubavi? Kako ona zapravo izgleda? Hoćeš li umeti da je prepoznaš i očuvaš na dostojan način ? Rečeno mi je da su sve prave ljubavi sudbinski predodređene i da njih ni smrt ne može pobediti. Tako su nekad govorili, danas takvu ljubav nazivaju bajkom i mitom. Moderno društvo ti je dozvolilo da sam odabereš... Jesi li spreman da veruješ ili ćeš se zadovoljiti imitacijom istoga. Imitaciju ljubavi bih definisao kao potrebu da život provedeš s osobom koja te poštuje, s kojom svakodnevno razgovaraš dok delite jedan drugom savete. No, ono najvažnije ipak nedostaje. Naučiti da sve to voliš! Da ljubav ne doživljavaš kao potrebu, već kao deo nas samih. Da ljubav nije garancija za bolji život, ona nas sama čini boljim nego što jesmo. Dok sam čitao o mitskoj ljubavi, kao da sam izgubio kontakt sa realnošćcu. Na tren mi se dopalo. Nastavio da čitam. A, onda sam shvatio da sam sam u čitaonici i da me bibliotekarka čudno posmatra. Štaviše kao ludaka, koji nepomično sedi i čita knjigu, a povrh svega je vikend. Verovao sam da joj delujem patetično. Samo sam čekao kada će izgovoriti: "Mladiću, zatvaramo "! Nisam joj dozvolio da izgovori te turobne reči, spakovao sam svoje stvari, nečujno primakao stolicu i na prstima uz tiho doviđenja, napustio prostoriju. Na putu do kuće sam razmišljao o članku. Trebao bi da bude neki naslov o ljubavi... A, da bih o njoj pisao nije dovoljna literatura koju sam mesecima pripremao, potrebni su mi ljudi koji su je doživeli.... Od tog trenutka je počela moja potraga. Ušao sam u stan. Na samom ulazu, osetio sam neki nepodnošljiv miris. Aha! Naravno! Kako sam mogao da zaboravim na cimere. Meso zagorelo, tiganj uništen, prljave čarape razbacane po stolu , a muzika trešti i dovodi do ludila. Dobro, pomislio sam. I nije tako strašno, umelo je da bude i gore. A, dugo joj je trebalo da se odazove. Obično je brza! Nazvala je stanarka koja živi iznad nas. Kao po običaju, buka joj smeta. Ona je žena u godinama. Nakon poziva, udara štakom u pod - ne bi li naše kupatilo odzvanjalo, a uvek je postojala i mogućnost da cevi puknu. Bakica bi mogla da bude zanimljiva, pomislio sam. Možda bi mogla da posluži za članak. Hahahaaa. Kreativni Magazin 119
  • 121. Naslov bi glasio... Bakinu ljubav izaziva buka! Smejao sam se.... Ustao sam rano, narednog jutra i počeo da guglam, ne bih li pronašao jednu od tih istinskih ljubavi o kojoj već mesecima čitam. Medjutim, sve prave ljubavi su se završile neslavno. Smrt bi ih pokosila, kao kakvu štetočinu koja zagadjuje okolinu. Već sam polako gubio nadu. Krenuo sam na posao. Na stolu me je čekala poruka, da se odmah javim glavnom uredniku. Uzeo sam stvari i popeo se na četvrti sprat. Zamalo da zaboravim, jedva. Uzdisao sam kao klinac koji pokušava da se domogne nemogućeg. Zakucao sam na vrata i pogledao začudjeno. Za stolom je sedela devojka, duge crne kose, sa prelepim osmehom. Postavio sam to glupo pitanje: Urednik bi mi trebao? Marvina trazim? Ona me je oštrim pogledom pokosila i glasno rekla: Ja, sam tvoj novi glavni urednik. Bio sam frapiran, ujedno sam se osećao osramoćeno. Tvoj članak želim da vidim do sutra na mom stolu. Pokušao sam da joj objasnim da je to gotovo nemoguće. No jedino što sam uspeo je još jedan dan na dar. Smilovala se. Dok sam izlazio, pomislio sam. Ovo će biti nezgodno, što bi rekla moja stanarka odozgore: Vrcaće perje. Sada je već ovaj članak zahtevao ozbiljnost i mir. Odlučio sam da je zbog situacije u stanu najbolje da odem do svojih i tamo napišem članak o kojem sam razmišljao trenutno u vidu neke svoje fikcije. Kuća je bila prazna. Moji su otišli na odmor. Raspakovao sam se i otišao do kuhinje da pripremim ručak. Na stolu je stajala neka hrpa pisama. Stajala su otvorena. Pomislio sam zašto ih nebi pročitao, makar samo da zavirim šta to u njima piše.. Pisma su adresirana na moju baku i deku. Gledao sam u pisma s nevericom. Počeo sam da čitam. Sve ove divne reči su bile na jednom mestu. Prava ljubav je svo vreme bile tu baš do mene, a ja je dosad doslovno rečeno nisam ugledao… Pročitaću vam jedno : 23.05.1945. Draga moja Liz, pišem ti ovo pismo, mada ne mogu biti siguran da ćeš ga ikad dobiti shodno situaciji u kojoj si. Poslednje što sam čuo o tebi je da se nalaziš u logoru nadomak... Neću ni da izgovorim... Jer već sad osecam da grcas u suzama dok ovo čitaš. Naime želim ti reći, da ne brineš. Ja sam dobro. Pustili su me iz bolnice. Sve ove rane koje lečim, ne mogu se porediti sa bolom koji osećam dok sam razdvojen i daleko od tebe. Ali ono što me i dalje održava jeste tvoj osmeh, hrabrost i vera. Kreativni Magazin 120
  • 122. Ti umeš s ljudima. Sigurno te i oni tamo svi vole. Ti prosto ne umeš da budes drugačija. Sećaš se kad si mi pričala, da si ti jedina od sve dece preživela tu oholu bolest. Da si parče hleba delila s prijateljima iz susedstva i tako preživela. Ti si uživala dok si spavala na slami i brojala grančice drveća kojim ćeš naložiti vatru. Znaš li zašto? Jer si predodredjena za velike stvari. Mi to zovemo sudbina ili Viši život. Dok sam pisao ovo pismo, želeo sam da bude savršeno. I sama znaš da je to ne moguće. No ti si ta koja će ga učiniti posebnim, onog trenutka kad ga pročita. Očekujem tvoj odgovor. Voli te Mark Naravno da sam nakon svih ovih pisama koja sam pročitao, napisao članak koji je čak zadivio i moju novu glavnu urednicu. Tada sam po prvi put, osetio pravu ljubav. Pisma su je oživela, a ja sam verovao u magiju koju ljubav sa sobom nosi. Moja baka je preživela sve nedaće i ponovo se susrela sa svojom jedinom, pravom… Kreativni Magazin 121
  • 123. Autor: Nikola Šimić Tonin Božićem uokvirena slika Nemoguće je ne ponijeti u sebi, tragove rodnog kraja. Znam da kraj, kojeg nosim u sebi, uistinu ne postoji više, ali ja ga svejedno ljubomorno čuvam u sebi. Onakvim. Po brežuljcima rasute kućice, daleko jedna od druge, te male prozore, nadostavljene čvrste tarabe, pod jednom glavom sve ukućane, sačuvani mir i svoje shvaćanje življenja. Proljetni dani javljali su se bistrinom neba, toplim suncem. Svuda naokolo šarenilom su treperile oranice, na ograde se naslanjale krošnje rascvalih šljiva, raskošno rasipajući svoje latice, bijeleći krovove kuća i zelenu travu livada. Ljeti, svojim mirom, protezalo se klasje usjeva, željno čitav svijet obgrliti. A kad za jeseni seoskim putovima zaškripe kola teretom bogate žetve, krišom se jave mekane magle, lagano uspinjući se uz oblake, dajući im čaroban izgled. Zima zasvjetluca, Bjelinom površine snijega, povezujući nebo i zemlju, uspostavlja željenu ravnotežu svemira. Onda dolazi Božić kao okvir na rečenu sliku, kao velika tajna buđenja ljubavi, kad čovjek čovjeka iznenadi, ushićen usklikom vjere. Na Božić, tvrd i strog, otac se širi praštanjem i dobrotom na sve, režući komadiće pečenice vjernome i dobrome našem psu Žući, uz čiju smo pomoć svi prohodali, govoreći: "Svakog' svijeta stvorenje, danas ima veselje!" Po svima nama padala je toplina pripadanja, neka snaga i vjera, kojoj se vraćalo kada život dušmanski zaskoči. Sve to bivalo je utočište, skrovito mjesto, sigurna luka, nedohvatljiva i topla, oživljena svakim božićnim okupljanjem. Kreativni Magazin 122
  • 124. Autor: Zorica Tijanić Vitez moje tame ... Bežim u očaj svoje tame progonjena tugama još nerođene suze koja se zaustavila u pori između mača i korica što bi da se bore za bitku, unapred izgubljenu... Ranjeno je tamno srce Pitam se hoće li uspeti da pobegne u duboku noć. Šume su neme i same sakrile od nas svoju ponoć. Ranjena tugom tražim svoj zaklon da se povučem i počinem na tren. Ono što drugi zovu bolom moj je svaki sekund i sen. Viteže moje tame izroni mi svetlost. Odveži mi oči i zavidaj rane. Spusti svoju glavu na moje rame i skini svoj srebrni štit koji ti zabranjuje da me voliš. Mačem rasteraj oblačne dane Naredi povlačenje iz tame i od tuga nemilih, pobegnimo negde daleko od njih. Oči na svetlosti gube svoj vid, sad kad je pobeda jedan protiv svih. Unesi svetlost u moje dane viteže moje tame. Ranjeno je hrabro srce što se drznulo da te pusti među vukove same. Hoće li noć pokazati svoju nemoć. Da li je ta moć blistava ponoć ili su sigme na telu mom uzele maha gonjene u strahu svom. Kreativni Magazin 123
  • 125. Pod starim krovovima ... Na kraju grada u potkrovlju prolivena osećanja u crnom vinu koje kaplje na dlan, a ti ga sakupljaš gorčinom... Slad čekanja ne sladi više vinom i nemoj zaspati dok ne dođem hladna sa još jednom prevarom na usnama da te volim kada to više istina nije. U našem predgrađu si me tražio čekajući poslednji trolejbus koji se pokvario na pola puta baš kao tvoja dvoumljenja da li da ostaneš ili da se vratiš. Sad više nemaš kome jer ja sam ta koja odlazim i vraćam se ponekad samo u mislima kada zaboravim da su tvoje prevare bile slatke a ja čekala snena smišljajući način kako da ti kažem da te volim. Sad više to nije istina. Moje su usne našle svoj mir u vinu koje se razliva umesto dodira. Nepce umesto poljubaca sad osvežava dah vranca koje klizi kroz moje grlo i suvo ga dariva. A ljubio si me nekad pod starim krovovima prizivajući kišu da ulepša tu ljubav dobujući po prozorima u našem predgrađu i izgubio si me u svom beznađu koje te snašlo kada si zastao na pola svog veka misleći da ćeš vratiti vreme a ja da ću čekati beskonačno. Slad čekanja ne gorči više tim prokletim vinom jer sve što ćeš popiti sa mojih usana sada je laž koju ti vraćam zarad svih onih koje su me obuzimale. Beskrvnu u gorčini tvojih obmana. Odškrinute misli .... prizivam noć da odškrine ta vrata kroz koja bih da osetim dašak tvog uzdaha na obrazu... Kad bih mogla bar nekako zaviriti u tamne bezdane u kojima je kovitlac tvojih misli da te uspavam nemirnog i spustim melem na te bolne porube tamnije od noći. Ne zatvaraš vrata ali mi ih i ne otvaraš rado pa se noću kradem kroz odškrinute prozore i zaboravljam da sve je već odavno prošlo i to zabranjeno doba u tri pristojna sata u vremenu kad poželim da te oslušnem pa se vraćam i krišom virim kroz ta blago odškrinuta vrata i slutim tvoje nemire. Kad bih mogla bar nekako stazama tvojih bespuća poći da te stignem na putokazu gde si stao da se predomisliš na onom istom prašnjavom putu na kome smo čekali vetar da očisti sa cipela tugu ne sluteći da će ih samoća obuti i tim istim drumom u naše nespokoje doći nepozvana. Kreativni Magazin 124
  • 126. Autor: Srđan Katić Urezana pesma Tužna se priča privodi kraju, žalosne reči vetrovi nose, blistaju ponovo u svom sjaju biserna pramenja vrbine kose. Njihova se radnja predugo odvija, vrbi nestade vremena za flert, čekajući neki bolji preokret vrba poče grane da svija. Nagnuvši glavu u drugu stranu, odavajuć' počast svome bratu, slučajno slomivši svoju granu otkri urezano ime na vratu. Zaključa u se' sve strahove svoje, ne dočeka sjaj sunca da sazri, retko je kada orah obazriv, još ređe ume živeti u troje. Tu tajnu ona predugo nosi, gnezda se neka oko nje sviše, zagledan u čudo na njenoj kosi ne spazi kesten što na vratu piše. Svaka se priča do kraja privede, svako biće zanemi u strahu, nešto postoji u zvezdanom prahu, nešto što nas sjajem zavede. Češljajuć' kosu - zastade vetar, orah poželi preko svega preći, iako ne beše od nje ni metar predosetio nije što mu želi reći. Mesečina nad sivim sokakom roji, prvi prolećni dan se usteže, dečak sa nožem u ruci broji priču koju će na stablo da ureže. Jesenje veče Kroz jesenji danak oblak bolno kleca, tužan kroz grmljavinu u svom bolu jeca. S njegova se lica mokre pege svlače, krijuć' bore svoje u samoći plače. Leptirastog srca mesec k'o oblačak kruži, grleć' lozu k'o devojku želeć' da joj služi. Pogled je čudno vlakno svašta putem spoji, uglavnom tajnom privuče sve što naizgled ne postoji. Tužbalicom podno neba k'o flautom vije, pa sve šare vinograda vetrić blagi pije. Ponestalo sjaja suncu, oblak poče da se gasi, razvedri se i prepusti noć da zvezda krasi. Zasja mrlja nebom crnim, sen' da poljem skače, neozbiljna krila lebde sve pogrešno tumače. Kreativni Magazin 125
  • 127. Autor: Radovan Sinđelić Jezero pokrio led Jezero pokrio led bela ga noć sakriva po njemu mesec se kliza. Tragovi jelena u snegu. U smrznutom gnezdu ptiče sniva miriše smrekovina blešti jelina riza i bela kapa brega. Drhti dolina cela od vranina glasa gruba ostali tragovi sitni na kori hrasta bela tragovi zečijih zuba. Promakne ponekad senka kroz šumske zavejane staze injem posuto staklo hladi mi obraze na oči neće san. Toplo brvnara diše na krovu red lednica visi u jedno ovakvo veče od nas pošao ti si i nisi se vratio više. Ćute lisičije kože dok prede mačka siva od sebe se pobeći ne može ni od onog što duša skriva. Gledam jezero pokrio led bela ga noć sakriva po njemu mesec se kliza. Tragovi jelena u snegu. U smrznutom gnezdu ptiče sniva miriše smrekovina blešti jelina riza i bela kapa brega. Tako to na kraju biva. Srcem mi opet davna nada ožive da te taj put večeras vodi u naš kraj. Pustom planinom vetar pleše Pustom planinom vetar pleše bude se lagano senke crne šume borove prhnuše u beg vrane sa oranja crne oblake kad videše spusti se nebo nisko na najviše javorove. Poneka svetlica sene pa mesec za oblake zađe pomozi Bože putniku da put što traži i nađe. Kad prve kapi kiše po krovu se drvenom sliše pesmu mi zapevaše u pustoj ovoj noći ... ne čekaj neće doći, neće doći ... Sve šumske male duše požuriše u skloništa svoja skupiše se u klupčad ptice usred gnezda čudno zvuči tišina sred prividnog spokoja hladnoća se diže iz trava i polete do zvezda. Gnezde se gugutke u gnezdu svom ispod strehe i sova osmatra mrak kroz rupu na krovu njišu se u laganom ritmu bliznakinje smreke , čudnim slutnjama me daljine napolje zovu. Gledam vijuga put ispod planine kroz njive, livade,voćnjake pa pored jezera u gaj. Kreativni Magazin 126
  • 128. Autor: Ivan Gaćina Sjećam se kao da je bilo jučer Gledam more što oplakuje daleke hridi one, A moje oči još i danas rajske suze rone. Događaji oni davni divni ušima mi mojim zvone. Na krilima morskih ptica vjetar nosi moje misli sjetne U te dane kad su naše duše obje bile sretne. Sjećam se kao da je bilo jučer. Lagani povjetarac igrao se s tvojom kosom, A ja sam bio začaran ljepotom pod blagom rosom. Promatrale su me tvoje oči divne, vrele, sjajne Tako milo da sam spoznao sve njihove tajne. Znao sam da sam to samo ja. Sjećam se kao da je bilo jučer. Sjećam se tvojih poljubaca i zagrljaja svakoga dana, Šapuće vjetar, to bijaše naša ljubav rana. Ja sam te ljubio i ti si ljubila mene, Na jutarnjem suncu blistale su tvoje usne rumene.Sjećam se kao da je bilo jučer. Znao sam da odlaziš i da te više neću vidjeti. Plakao sam jer bez tebe ne mogu živjeti. Ti si znala da samo tebe mogu voljeti. I napustila me. Sjećam se kao da je bilo jučer. Autor: Jeca Stančić Deo prvi Imala sam sedam godina. Tog jutra jesen je pokazala svoje lice. Crveno lišće sakrilo je stazu ispred zgrade a tamni oblaci dodirivali su vrhove najviših stabala. Probudila sam se pre ostalih. Bila sam budna, ali nisam htela da ustajem iz kreveta. Nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Tog popodneva u posetu su trebali da dođu baka i brat iz Dablina. Nisam ih videla dugo, a i majka se baš radovala. Otac već dve godine nije sa nama. Da budem iskrena i nije mi toliko loše bez njega. Možda zbog toga što u njemu nikad nisam videla tu podršku koja mi je trebala. Ili sam bila previse zahtevna. Baka je stigla oko šesnaest časova, brat nešto kasnije i taj dan pamtiću zauvek. Nikada vise smeha i nikada više priče. Brat ima devojku tamo, kaže da se zove Sara i da je jako fina. Nadala sam se da ću je uskoro upoznati. Baka dugo nije izgledala tako zdravo. Bila je vesela i rumena, kao devojčica. To me je činilo srećnom celog dana. Ali, dan je jako brzo prošao. Ovo jutro se ne razlikuje toliko od tog. Prošlo je deset godina. Tačno deset godina, jutro je isto ali sve drugo je mnogo drugačije. Brat je posle tog dana dosao samo još par puta, oženio se i ne priča više sa majkom. Majka se protivila, nije želela da on bude sa Sarom. Izgleda da jš neko vreme neću znati ko je od njih dvoje u pravu. Bake više nema. Nije dugo prošlo posle onog savršenog dana i ona je umrla. Iznenada, bila je zdrava ali izgleda da joj je bilo vreme. Jako dugo mi je trebalo da pređem preko toga. Ali sada sam bolje. Opet sam se probudila pre majke, baš kao i tog dana. Ležim u krevetu i gledam u stare fleke na plafonu. Oduvek sam na fleke gledala kao na znake da prošlost postoji, pa su mi jako drage. Ustajem iz kreveta, oblačim plave meke papuče i prilazim prozoru. Sunce je danas odlučilo da se ne pojavljuje, i meni to sasvim odgovara. Kapi kiše se igraju na mom prozoru, listovi na hrastu pored zgrade kreću se u ritmu vetra. Ljudi žurno ulaze u autobuse, neprekidno more automobila kruži oko naselja a meni se pije kafa. Jaka, topla, sa malo mleka i dosta šećera. Uzela sam tanak ogrtač i pošla u kuhinju. Lagano sam silazila niz stepenice, da se majka ne bi probudila. Ona radi dva posla da bi nas dve imale novca i zaslužuje dobar odmor vikendom. Volim našu kuhinju. Sve je na dohvat ruke. Crvena je, ima puno vratanaca i malih otvora za sitne stvari. Imamo dva šporeta. Manji je star petnaest godina, baka ga je koristila u našoj staroj kuci i zato mi je uvek lepše njega da koristim. Kreativni Magazin 127
  • 129. Brzo sam skuvala kafu i vratila se nazad u sobu. Šolju sam stavila na stočić pored kreveta, uzela laptop i sela. Neko vreme sam pokušavala da se skoncentrišem na nebitne sitnice i nezrele priče na društvenim mrežama, kad mi je pažnju privukla sirena koja se sve jače i jasnije čula. Ustala sam i ponovo prišla prozoru taman na vreme da vidim da se kola hitne pomoći zaustavljaju ispred naše zgrade. Pomislila sam da baka sa trećeg sprata opet ima probleme sa kukom i ponadala se da će joj biti bolje. Okrenula sam se na petama, uzela šolju sa kafom i otpila gutljaj. Osetila sam kako toplota ispunjava moje grlo i bila sam srećna na sekund. Čula sam zvonjavu i jako lupanje. Kao da su se ruke stvorile oko mog srca i jako ga zgnječile. Ispustila sam šolju i potrčala kod majke u sobu. Ležala je na podu sa znojem na čelu i bolom u ocima. Podigla je ruku tek toliko da mi pokaže u pravcu vrata. Ustala sam i otrčala do ulaznih vrata, otvorila i dva bolničara su žurno utrčala u stan. Jako sam gurnula vrata i kada sam se okrenula da potrčim nazad kod majke u sobu, pala sam. Kao da je neko povukao tepih ispod mene. Udarila sam glavu u cipelarnik i trebalo mi je par sekundi da se priberem. Sa poslednjom šakom snage ustala sam i dovukla se do sobe. Majka je i dalje bila na podu. Sada je plakala. Nije mogla ništa da izgovori. Sela sam pored nje i milovala joj čelo. Pogledala me je velikim, zelenim očima i izgovorila nečujno "hvala ti". Izgledalo je kao da te reči vise u vazduhu negde iznad nas. Tada sam joj poslednji put videla otvorene oči. Krupne suze napustale su moje oči ali reči nije bilo. Duša je imala šta da kaže ali je grlo nije slušalo. Jedan od bolničara me odgurnuo. Pokušavali su da je ožive nekoliko minuta ali ništa se nije desilo. Zabeležili su to vreme, 9:52. Zabeležili su vreme i moj zivot. Ponovo sam prišla do nje, namestila joj porub na spavaćici. Nikada nije volela da bude nesavršen. Poljubila sam je u hladno čelo. "Nema na čemu", i još jedan poljubac. Osećala sam se kao da je deo mene tada oduzet. Kao da se jedan deo mog života upravo završio a drugi čeka neki znak da bi počeo. Taj znak pojavio se samo nekoliko sekundi posle toga, ponovno zvono. Došla sam do vrata, neka čudna energija mi je pomogla da ih otvorim i ispred mene je stajao moj brat. Imao je zabrinut izraz lica. Ja nisam imala izraz, imala sam samo suze. Čvrsto me zagrlio i milovao po kosi. Rekao je da ga je majka zvala sinoć i rekla mu da dođe ujutru da razgovaraju. Kao da je nesto predosetila. Bolničar je izašao iz sobe sa telefonom. Brat ga je pogledao pun nade i ispustio me iz naručja. Potrčao je u sobu i video majku na podu. Nikada ga nisam videla tako slabog. Samo je seo pored nje. Nije je vise pogledao. Uzeo je njenu ruku i gledao u prazno. Ta slika mi se urezala u sećanje i mislim da nikada neću moći da se oslobodim tog mučnog osećanja. Nejasno: Ko je pozvao hitnu pomoć? Korupcija u Srbiji Rođen je na toplom asfaltu Beograda. Majka nije često bila prisutna, sprečavao je posao. Otac je cenjeni političar, stalno u oku javnosti. Njihova porodica izgleda savršeno. Ali, da li je? On sada treba da se upiše na fakultet. Dok su njegovi prijatelji proveli najlepše junske noći nad knjigom, on je bio van kuće. Ko zna gde, ko zna sa kim. Otac je ponosan. Izdvojio je pare za sina junaka. On je sada na privatnom fakultetu. Upoznao je neke devojke i zaljubio se. Majka je ponosna. Približava se Nova godina. Devojka je čuvala pare za poklon. Odlučila je da sestri kupi nešto sasvim obično a da njemu kupi zlatan sat. Za par sati ulaze u Novu godinu. Devojka je otišla kod ponosne majke i još ponosnijeg oca. Ima sina junaka koji položene ispite upisuje u čekovnu knjižicu. Sin junak dobio je na poklon nova kola. Odlučio je da ih proba. Provozao je nečiju godišnju zaradu. Dopalo mu se. Sutradan je opet vozio po gradu ali ovaj put sa devojkom. Malo su popili, nisu bili vezani. Pričali su, bili su srećni. Muzika se mogla čuti metrima u daljinu. Nisu obraćali pažnju na saobraćajne znake. Crveno je, ali oni nisu stali. Oni nisu, nečiji život jeste. Jeftina, zaradjena torba klizila je sa junakovog automobila, a on nije reagovao. Odlučio je da pobegne. Otišao je kod ponosnog oca koji je sve sredio. Došao je dan suđenja ali kao da ga nije ni bilo. Sada je semafor bio na njegovoj strani. Novčanice su se smešile iz džepova sudija i porotnika. Tatin junak mirno je spavao. Majka je ponosna. Kreativni Magazin 128
  • 130. Da li ovakve junake želimo u Srbiji? Da li ovakvi ponosni očevi treba da vladaju zemljom i ponosnim majkama? Vreme je da se zamislimo… Autor: Stevan Čvorović U nedostatku boljih vremena, dobra su i ova Beograd, 4.maj 2012.g. 19:43 Višegodišnji proseci merenja RHMZ Srbije bi razuverili i najnevernijeg Tomu da ima ičeg neobičnog u vremenskim prilikama toga dana i da istih takvih ili sličnih bude bar pet-šest tokom meseca maja, a na teritoriji grada Beograda. Ipak, to nije značilo baš ništa nekolicini nespremnih i neadekvatno odevenih prolaznika koji su pritisnuti kišom, neprijatnim vetrom i oblacima zamračenim nebom, pružali korak prelazeći povremeno i u kas, trudeći se da glave uvuku što više ka ramenima, kao bez vratova da ostadoše. Među njima se upadljivo izdvajala figura krupnog, muževnog čoveka prosede, kratke kose. On je hodao polako, lica okrenutog na gore, izloženog kišnim kapima. U jednom trenutku naglo skrete udesno u uski prolaz između dve zgrade i to tako da se bakici koja je išla par metara iza njega na momenat učini kao da je jednostavno prošao kroz zid. Varljiva ljudska čula... Čovek izbi na unutrašnje dvorište, uspe se uz par stepenika i otvori vrata izazvavši time promaju koja hučeći uskovitla i podiže u vazduh razne papiriće, flajere, omotnice, vrteći ih u krug. Sve se ovo naglo utiša i popada nazad na pod kada se vrata zatvoriše sama od sebe iza njegovih leđa, a on izvadi iz džepa svežanj ključeva, uhvati najmanji, otključa jedno od niza poštanskih sandučića, izvadi iz njega par računa, nekoliko ponuda što za pice, što za kinesku hranu i jedno pismo te uđe u lift koji kao da je baš njega čekao i pritisnu dugme na kome je marker flomasterom bila ispisana brojka četrnaest. - Dakle, put do vrha traje manje od četrdeset sekundi.-pomisli čovek pitajući se je li to mnogo ili malo i već pripremajući u ruci nešto veći ključ, a sa onog istog svežnja od malopre, ne bi li ga uvukao u bravu, obrnuo ulevo dva puna kruga i na taj način omogućio sebi ulazak u predsoblje svoga stana. - Mnoga vrata otvorih za kratko vreme.- promrlja sebi u bradu i poče izvoditi sve one rutinske radnje koje se obavljaju kada stignemo kući. Taj niz sitnih poslova okonča se njegovim izvrtanjem na rasklopljeni kauč u dnevnoj sobi. A tada? Tada se sa realnošću kakvu svi mi poznajemo dogodilo nešto neobično. Raširila se, omekšala, razblažila... Čovek uperi pogled ka pošti koju je ostavio na klub-stočiću na sredini sobe i shvati da je ne može dohvatiti rukom. On se onda blago, bezglasno nasmeši i zagleda se ponovo ka naslaganim kovertama, ali nekako JAKO i gomilica papira se odiže od površine stola i polako krete kroz vazduh ka njegovoj ispruženoj šaci... Buljarica, 5.maj 2012.g. 06:12 Milić mlađi Piper se po mnogo čemu razlikovao od svojih vršnjaka. Sa nepunih trinaest godina nalazio se na samom pragu puberteta i tinejdžerskog doba, ali je patio i od bronhijalne astme. Zbog toga Kreativni Magazin 129
  • 131. je bio na režimu kućnog školovanja,a nezgodne delove godine je provodio van svoje rodne Podgorice. Kamp u Buljarici je imao nekoliko prednosti: nula metara nadmorske visine, gomilu aerosola i četinarsku vegetaciju, koje su mladog Milića štitile od svih neugodnih stvari na koje je on bio alergičan. I ovog jutra je uspeo da se izvuče iz kamp prikolice, a da ne probudi babu i đeda koji su bili prijatno iznenađeni njegovim ranim odlaženjem na spavanje i još ranijim buđenjem. Razlog za to nije bila njegova naglo probuđena svest o zdravstvenom značaju uživanja u redovnom, neprekinutom noćnom snu, već je, kao što to obično biva, istina bila daleko prozaičnija. Naime, u kampu je, osim njih, boravila još samo jedna osoba. Žena koja je svakoga dana u cik zore izlazila na krajnji levi deo kilometarske plaže, i gola, uverena da je niko ne može videti, uživala u prvim jutarnjim zracima sunca. Te tako bi i ovoga puta. Iz svoje dobro zaklonjene busije Milić mlađi primeti žensku priliku koja se polako približavala, stopalima zapljuskivanim morskom vodom. On brže-bolje prinese očima đedov dvogled, da nešto ne propusti, približavajući tako ženinu figuru sebi na dohvat ruke i osećajući kako ga ponovo obuzima ona čudna i prijatna senzacija miline u telu kakvu nikada pre nije imao prilike da iskusi. Žena je, naravno, znala da je dečak posmatra svakoga dana u isto vreme, ali joj to nije smetalo jer nikakve štete i nije uzrokovalo. Upoznala je i baku i deku, časne ljude staroga kova od kojih je čula da sutra putuju nazad za Podgoricu, te odluči da mladome Miliću priredi jedno oproštajno iznenađenje. Bila je srednje-niže visine, ali STAMENE građe. Snažnih ruku, ne toliko velikih koliko teških, čvrstih grudi, širokih kukova i nešto punijih i jačih nogu, ali skladno sazdanih. Žena uhvati rubove plažne, frotirske haljine i povuče je nagore otkrivajući pritom unezverenom pogledu mladića deo po deo svoje golotinje da bi je na kraju i skroz skinula prevlačeći je dignutim rukama preko glave. Koža joj je bila svetle puti, bez tragova linija od kupaćeg kostima koji je retko ili nikako i oblačila, što je sve zajedno činilo izrazit kontrast u odnosu na dugu, puštenu, tamnu kosu i crne, guste malje koje su joj prekrivale stidnu regiju i pazušne jame. Svesna utiska koji ostavlja na skrivenog dečaka ona se proteže par puta i čučnu te ponovo ustade, kao da se razgibava. Zatim leže poleđuške, nogu okrenutih ka svom tajnom obožavaocu, savijajući ih pritom u kolenima dok se nije oslonila stopalima o podlogu. Onda ih još i blago raširi, otkrivajući tako radoznalom pogledu svu raskoš svoje intime. Nejake ruke Milića mlađeg Pipera su nekontrolisano drhtale... Posle nekoliko minuta takvog ležanja, kada su se kamenčići već i bukvalno počeli urezivati u njenu zadnjicu i leđa, žena ustade i krete direktno ka vodi. Hodala je pažljivo sve dok joj more ne dođe do ispod grudi, a onda ispruži ruke ispred glave, odbi se nožnim prstima o dno i uskoči direktno u plavu površinu. Ronila je dalje ka dubini pokušavajući da navikne svoja čula na zakonitosti ovoga novoga sveta. Prođe više od minute takvog njenog kretanja kada ispred sebe ugleda nešto što je izgledalo kao poluprovidna, pulsirajuća lopta, ali kad bolje pogleda shvati da je to, u stvari, veliko jato ribica. Pojavi se tu i nekakva senka no i od nje se brzo ispostavi da je zapravo jedna, nešto veća riba koja je mirno doručkovala čupkajući ribicu po ribicu iz jata, slično nama kada čupamo latice sa cveta ne bismo li saznali da li nas voli... Žena je ufiksira pogledom, skupi ruke uz bokove, ispravi se i ukoči kao strela. Onda se poče vrteti oko svoje ose, kao torpeda ispaljena iz podmornica u II svetskom ratu, dajući sebi neprirodno ubrzanje. Okolina se zapenuša od mehurića vazduha, ribice se razbežaše na sve strane, a ona veća riba nije ni znala šta ju je snašlo kad je žena zubima zgrabi za stomak i odvuče dalje u dubinu... Toga dana ušuškana bezbednost realnosti se grubo uruši baš kao i sinoć usred Beograda što beše, a Milić mlađi Piper će ga pamtiti do kraja života još i kao dan kada prvi put oseti slast orgazma. Pruga Beograd-Bar, negde između Priboja i Prijepolja, 6.maj 2012.g. 02:14 Kreativni Magazin 130
  • 132. Sveže izbrijani muškarac prosede kose je ležao tik ispod plafona kabine i pažljivo slušao onaj ospokojavajući zvuk koji proizvode naši vozovi: tu-duf, tu-duf, pa kratka pauza, a onda kao odjek opet tuduf, i tako ukrug. Noge je morao držati poluskupljene zbog svoje visine i pritom je ležao obučen jer su mu saputnici bili deran od devet godina i deranova majka, debeljuca od svojih četrdesetak. Dečko je kukao kako hoće on na gornji ležaj što po majci, naravno, nije dolazilo u obzir. Nekako se dogovoriše da ipak pristane na srednji, da žena uzme donji, ali da može da bude na gornjem krevetu i gleda kroz prozor sve dok ne bude kasno (po majci pola jedanaest, po njemu barem ponoć) ili „dok se čiki ne prispava“. Čovek na taj način zasluži ženin zaverenički pogled i osmeh pun zahvalnosti. Radovao se sutrašnjoj, to jest, sada već današnjoj poseti u koju se tako iznenada uputio, ali trenutno nije bio dobre volje. Gledao je kroz prozor u neosvetljeni krajolik koji mu je promicao ispred očiju. Priroda noću deluje tajanstveno i pomalo zastrašujuće. On pokuša da zamisli sebe kako spušta prozor i izvlači se kroz njega napolje, kako staje na noge na krovu voza u pokretu, kako ga sveži vetar šiba po licu i nateruje suze na oči... No, ništa nije pomagalo. Čoveka je iritirala gospođa Balšić, kako mu se predstavila, koja je ritmično hrkuckala ispod njega. Nekako, ni sam nije znao kako i odakle mu ta sposobnost, ali je ipak nekako OSEĆAO da žena ima mesečno pranje, da je mužu zbog toga darovala oralni seks pred put „jer se neće videti pune dve nedelje“ i da je trenutno sanjala kako ima seksualne odnose sa njim, „mnogo finim gospodinom“ kako došapnu nekome pre par sati u mobilni telefon misleći da je on neće čuti. Na kraju, čovek zatvori oči i prepusti se onom tu-duf, tu-duf dremanju, čekajući da stigne ono što će se dogoditi... Dvojica pribojskih mangupa je imalo amin konduktera Velje da vršljaju po jednom, unapred dogovorenom kupeu kompozicije dok umorni putnici spavaju, kao i garancije da će kupe ispred i iza izabranog biti otključani, za slučaj da neko od mušterija pati od nesanice. Tako na red dođe i kabina ove naše trojke putnom groznicom spojene. Momci pažljivo otvoriše klizajuća vrata i stupiše u mrak mirujući par trenutaka ne bi li im se oči navikle na isti. Kada već napipaše i dečakov ruksak i majčinu tašnu i vetrovku negde skroz odozgore začuše: - Pst, pst. Mahinalno se obojica okretoše ka izvoru zvuka i to taman dovoljno brzo da vide kako se u mrkloj pomrčini pale dve drečeće crvene loptice koje zapravo bejahu naglo otvorene oči čoveka sa gornjeg ležaja. Preplavi ih panika i oni trkom izleteše u hodnik, ne bi li što pre utekli odatle. Čuvši tabananje ispred svoje kondukterske sobe u to gluvo doba čika Velja pomisli u sebi: - Mora da su ona dvojica idiota opet napravila neko sranje. Onda se okrete na drugu stranu da uhvati još to malo sna do granice. A posle? Posle će lako i polako. Do Bara je bilo još u najmanju ruku pet-šest sati. Buljarica, 6.maj 2012.g. 18:00 Žena je sedela na betonskom, izlivenom zidiću koji je predstavljao granicu između donje površine plaže i gornje, zemljane, odakle je počinjao prostor kampa. Gledano iz daljine reklo bi se da se radi o nekakvoj usamljenoj duši koja je malo uranila da otprati romantični zalazak sunca. U stvari, žena je bila zagledana u pučinu, izraza lica mešano zabrinutog i nervoznog. Pitala se gde je zalutao i zašto ga još nema zato što je ZNALA da je krenuo i sve negde do prepodneva ga je osećala. Bila je i na pijaci i u prodavnici, bogato se opskrbila i onda je čekala i čekala i to čekanje se odužilo. No, onda se površina vode na nekih petnaestak metara od obale poče mreškati i razdvajati i prvo se ukaza kosa, pa čelo, oči, cela glava... Žena ciknu iznenađeno i radosno ne očekujući njegov dolazak iz tog pravca i polete ka čoveku kome voda već beše jedva do kolena kada mu ona pade u zagrljaj. On je Kreativni Magazin 131
  • 133. obuhvati rukama i odiže od zemlje te krete ka jedinom šatoru u kampu sa njom na grudima i ruksakom na leđima. Kada je ispusti na priručni trščani pod na kome su se još nalazile i dve kamperske stolice i namešten sto, njegovo odelo i on sam uveliko bejahu suvi. Žena mu se nasmeši i obrati: - Gde si se ti denuo? Očekujem te još od podneva. Kako ono beše sada, koje si ime uzeo? - Božidar.- odgovori joj on trepćući na nju. - E, pa, Perune, izvini, al’ stvarno si budala. Bog groma i gornjega sveta svih Slovena-Božidar. Kako te zovu? Boža? - Dobro, dobro, ovo je bar duhovito. Ajd’ da čujemo tebe. Sigurno se ne predstavljaš kao Majka Vlažna Zemlja?! - zasmeja se Božidar. - Ćuti, ja sam još gora. Ko me zna, a ne zna ko sam ili bolje, šta sam, misli da je moje ime Evropa. Ne možeš ni da zamisliš kakve reakcije to izaziva kod ljudi na ovim prostorima u današnje vreme. Al’ stvarno, gde si dosad?- ponovo uzvrati pitanjem žena. - Ma, pusti, čudna noć. Čak sam na trenutak morao i da prekršim Zakon Neprikazanja, ali sva sreća, bez posledica. Onda su taksisti u Sutomoru hteli da me oderu i... - A ti kao brineš o ljudskom novcu?- upade mu u reč. - Ma ne, ali, eto, prosto sam tako bio raspoložen. Šetao sam niz morsku obalu i u prvom povoljnom trenutku, kad sam osetio da me niko ne vidi, ja sam se bućnuo, potonuo do dna i lepo došetao dovde... Baš mi je prijalo, dole je tako tiho i mirno... A ti, otkud ti ovde? Koliko je prošlo? Više od trideset godina, sigurno. - Pa eto, moja Rusija ponekada i dosadi, a znaš da nešto Beograd i ne ljubim preterano. Uostalom, ovde sada ima dosta mojih, a i lepo je. Pogledaj pučinu. I daj da ne stojimo. Skini taj ruksak, sedi da jedemo.- okrete se Evropa ka stolu i iznenadi, ali samo za trenutak.-Vidi ti mog Gromovnika, hrana vruća i sveža, meso k’o da je sad pečeno. - I tako su ova dva stara znanca nastavila da neobavezno ćaskaju dok ne završiše sada već večeru i ne siđoše do plaže. Cela okolina je zračila dobrim i prijatnim i more se više čulo nego što se videlo zbog mladoga meseca. Onda žena prekide ćutanje: - Vide li se skoro sa nekima od naših? Šta kažu? Zna li se šta? Ovo dugo traje i nije dobro, a izgleda kao da će biti sve gore i gore. - Video sam Velesa i Vodana, pa, recimo skoro, pre desetak godina. Ma, ništa. Niko čak ni ne zna ko je on. A znaš, ako mi ne znamo... Vodan čak misli da je u pitanju jedan te isti Bog. E, sad, zašto on izdeli ljude na par grupa da se kolju međusobno, a svi u njegovo ime, e to Vodan već nije znao. Ako je sve to uopšte i istina. Ne znam, cela ta ideja o jednom Bogu za sve ljude, pa milom ili silom, mi je malo, onako... Ali da nas je pobrisao, nema šta, pobrisao nas je. Ko još zna za mene, a kamoli da veruje? Ako i ima, reći će da je lud. Pa, možda i jeste. Mada, čujem da se ti još i najbolje držiš od većine nas. - Pa sad i nije da nije. Nema ni četrdeset godina, lunjam ti ja onim ruskim poljima, stazama i bogazama, kad od sela, idu mi u susret jedno tridesetak žena, od maloletnih do starica, idu u njivu da je uzoru, da spasu selo od gladi i tifusa, sve do jedne bez gaća ispod haljine, kažu, da udovolje njihovoj Majci Vlažnoj Zemlji. Ja hoću da crknem od smeha, al’ reko idem i ja sa vama i skidam gaće, a one zadovoljne. Uzorasmo mi njive uzduž i popreko. Drago mi je bilo, ne mogu da kažem. Zamalo da im se prikažem, al’ mnogo bi ih videlo... Raščulo bi se. No, nema to veze, to je zbog komunizma tako bilo. Zabranili ljudima ovoga Boga, pa se oni vratili starima. Sada je toga već manje. Ma šta nas je zbrisao, marketing je to čist.- ispriča Evropa u dahu. Kreativni Magazin 132
  • 134. - Dobro, marketing, ali kakav. Da se razumemo, mislim pre svega na Novi zavet. Stari je prvo i pre svega knjiga u kojoj ima više Bogova, samo što je on najjači i ne znam, nekako je surova i krvava, pa i nepravedna. Posle priče o Jovu bio sam uznemiren godinama. Ali Novi zavet, to je zaista fantastično. Poslati na zemlju, među ljude, da ih spase, svoga sina i to tako što ćeš Svetim duhom oploditi devicu... Svaka čast. Pritom, sin je na strani siromašnih i onih koji su uskraćeni, grešne će razumeti i osloboditi ih. Pa svako će se naći barem negde. Kažem ti, fantastično. Mada ja imam i svoju teoriju, drugačiju od Vodanove. Elem, pošto u nedostatku boljih vremena moraju biti i ova dobra, ja već skoro pola veka proučavam ljudsku književnost. Ti znaš moje mišljenje o ljudima, ali sam prijatno iznenađen kako tako krhka vrsta čije pojedince najčešće krase najgore osobine, svako malo uspevaju da iznedre tako jake individue neverovatno dubokih uvida i stvaralačkih mogućnosti. Dakle, ja mislim da nije nemoguće da taj Bog možda i ne postoji, da su ga smislili sami ljudi, nezadovoljni nama ostalima, željni utehe, željni zaštite, nade, šta ja znam čega. - Prvo i prvo ta tvoja bolećivost prema ljudima je već opštepoznata. Te što iznedre ista ta tvoja vrsta najčešće brže-bolje i upropasti. A drugo, o čemu pričaš: ne postoji? Ti vrlo dobro znaš da je Isus postojao i da je svašta uradio. Jelil stvarno bio to za šta se predstavljao pa se uzneo na nebo ili je neko kome je to odgovaralo samo sklonio njegovo telo, mi to, na našu žalost i bruku, ne znamo. I pusti me ti s’ tim tvojim „dobra su i ova vremena“. Znaš, ja sam ljude učila kako da rade zemlju i od nje prežive, ti si im dao vatru, onom tvom Tesli, opet tvoja slabost, si u snove dolazio i ideje davao. A ko im je otkrio moć nuklearne fisije i fuzije? Niko od nas nije. E, pa, neko jeste i to vrsti koja ju je odmah i upotrebila protiv svojih pripadnika, a tek će. Mislim da nisi u pravu. - Možda i nisam. No nekako počinjem u sve da sumnjam, a to nije daleko od onoga da u sve veruješ. Smej se ti mojoj slabosti prema ljudima, ali ja ti kažem da njihova književnost zavređuje pažnju i poštovanje. Do pre svega par vekova bilo je nezamislivo da postoji čovek koji ne veruje u nekoga ili u nešto. Danas je sve više onih što se nazivaju ateisti. Šarena je to, naravno, družina, ali ozbiljni među njima veruju u nauku, tvrde da su sva bića jednaka bez obzira na poreklo, moć, taj njihov novac, boju kože, da sve ima svoj kraj i da je važno samo ono pre kraja, ne veruju u večnost... Pomisli i sama. Niko od nas se ne seća početka, tu smo oduvek, ali odakle nam ideja da smo večni, da smo besmrtni? Ja samo znam da mi je vek trajanja višestruko duži od ljudskog, a to ne znači ništa. Smisao našeg postojanja bledi i kopni. Da li ćemo postojati i kada potpuno nestane tog smisla? Da li ćemo... - E, znaš šta, ti Perune, mnogo smo se tih teških tema dovatili. Ajmo mi bolje na jedno noćno kupanje. Nedostajao si mi.- prekide ga žena, najednom gola kao od majke rođena, te mu mahnu rukom da je prati. - Primetivši par busena crnih dlačica koji su provirivali iz razdeljka njenih guzova dok je išla u mrak, ka vodi, Božidar oseti naviranje neke strašne, vulkanske snage u predelu prepona i ustade, razodene se i krete za njom, Evropom, baš kao što bi učinio i svaki drugi muškarac, bio Božijeg ili nekakvog drugog porekla. Kreativni Magazin 133
  • 135. Autor: Maša Pevac Okamenjeni princ Rekli su mi da je dečak okamenjeni princ, da je poput stene, jer ga nikad nije obasjalo sunce tuđe ljubavi. Rekli su mi da živi u svetu, u kome niko ne želi da ga dodirne. Uvek sam. Tama se spušta na njegove kapke, oštri šiljci gvozdene krune zarivaju mu se u glavu, topla krv klizi mu niz čelo. Nije zaslužio da bude kralj samoće, kralj bede, a one su uvek tu, k’o dve stare dadilje. Кonjanik smrti galopira slepoočnicama, bičuje ga sećanjima, kida mu zdravo meso i ostavlja pustoš, smrt u živom telu. Dečak pada, udara glavom, o pod tamnice sopstvenih misli. Zraci sunca i olistalo granje. Znaci proleća. Probijaju se s mukom kroz maleni prozor dečakove ćelije. On žmuri. Pokušava da zamisli mirise – polena, trave, vode. Pruža ruke i grli zamišljeno drvo. Uspeva da podigne glavu. Još jedan pokret i biće bolje. Ptica sleće na prozorsko okno, gleda ga svojim glupim, dobrodušnim okom. Dečak dugo pilji u nju, pa kaže: „Dođi. Opet“. Ptica klimne glavnom i odleti. Ponovo je sam. S mukom podiže glavu. Autor: Iva Damjanović Slobodu ljubim Pod kapelom neslućene nježnosti opraštam ništavilu bezvremenost slavim slobodu preklapajući svijest uma sa prepletajima modrine nuđenih zora osmijeha opijumom snage iskonske crpim sunce postojanošću ispunjenja raspršene duše osluškujem zvonjavu cimbala tražeći otajstvo slobode utjehu koz zrak svileni milujem ljubavlju oka sreće ognjištem proljeća slobodu slavim darivam raskoši svitanja jutarnjeg pogledom mudraca susret spokoja sa slobodom sam naumila snagom vjere svjesna bliskosti groma svijetlosti žrtvu slobodi prinosim vulkanom beskrajnih putovanja prilazim božanstvom sunca iskovanog zlatnim štitom toplote milosrdnog povjetarca pokidanog glasa radujem se ruhu slobode prinosim dušu blagu ozelenjenih mirisnih prostranstava životom slavim slobodu, častim se klasjem izobiljem ljubavlju ovjenčane sreće bacam sve tuge u grob umiranja preobražavam se skutima slobode iščitavam arhetip skrivenih emocija vizijom blagoslova molitvom prizivajući slobode sklad pod njedrima čuvam sunce nehajnih pruti pokore ljubim slobodu pjevom otkucaja neugaslog srca. Kreativni Magazin 134
  • 136. Autor: Marija Ruvidić Rame... Spuštajući uho na tvoje rame, Slušam priču o stalnoj borbi dve zaraćene zemlje: Glave i Srca... Kao čvrst bedem, Pravi granicu na tom putu od misli do osećaja, Trpeći napade i jedne i druge strane... Naoružani strelama Razuma, Vojnici Svesti ređaju kamen opreza Na kamen misli, Gradeći zidine od Života, Uporno pokušavajući Smisao od njega da naprave... Sa druge strane, Vojska Srca, Raštrkana po poljima Duše, Tvrdoglavo juriša na svako koplje Sumnje, Ne mareći što se u njenim redovima Nada sve ređe budi, Sve manje snage ima u Veri, A strah se uvlači u kosti Spokoja... Ali, svi su izgubili bitku unapred... Jer i onaj koji napada I onaj koji se brani, Istu molitvu nosi u sebi I na istom polju padaju na kolena... Polju Ljubavi... Samo tvoje rame je naučilo Da pobedu odnosi onaj Koji rat nije ni vodio, Pa, pušta Rečima da pomiri Oprez i Predanost, Iskustva i Nadanja, Sumnju i Poverenje, Dok ono pruža siguran oslonac Za moje snove... To sam Znam da sam niko. Još i više od sveg toga apso lut no, BAŠ sam ništa! Nije bitno kakva, važno, ja sam Ja . U vremenu i prostoru, beskrajna sam lična magla. Gleda u dan i misli na novi život. Kreativni Magazin 135
  • 137. Autor: Milan Milutinović Velegrad U mračnoj ulici bez imena, Roletne gde su uvek spuštene, Sve mirše na kiseli kupus, Vonj mačaka i pasa lutalica. Našao sam u žutoj kutiji Bez natpisa plastičnu lutku. Lutku bez odela, leve ruke i desne noge Lutku na baterije koja glasno viče mama, mama. Koliko će joj baterije trajati? Ako prekrijem njenu golotinju Mojom belom, pamučnom maramicom, Ostavim je ispred zatvorenih vrata. Hoće li je neko uzeti, prineti na grudi? Obući, očešljati namestiti protezu? Ili će ostati napolju u tami, mačke i psi da je zubima rastrgnu I iskoriste kao igrčku između dva lova? Donji velegrad Senka moja vuče se za mnom Noge su joj duge i bose Vuku se po asfaltu. Ruke su joj velike Hvataju se za saobraćajne znakove i kontejnere. Telo joj je vitko i lelujavo Živi na vazduhu i vodi Bez slezine, jetre i pluća. Glava joj je velika i laka kao balon Klati se napred - nazad, levo - desno na crvenoj uzici. Pružam joj desnu ruku da ustane Usprvi se rastrese crnu kosu Sunce, dok se ogleda u očima prolaznika, Sleti na neboder, ugnjezdi se na antenama i repetitorima Daleki je put koji vodi do zapadne granice Kapije iza koje frkću i reže vetrovi i oluje. Levom rukom otresam joj s plave majce Prašinu i kolonu marava Da se začoveči, upristoji Postane pilot aviona koji nosi putnike u budućnost Bez kartata za decu i kućne ljubimce Mlečnim putem kroz jato zvezda repatica Oganj žeženi dok bukti u nama Plamene iskre bride u našim damarima Postajemo narandžaste mrlje Žute tačke u zkrvavljenim očima kosmičkog diva. Kreativni Magazin 136
  • 138. Srce velegrada Pod levim krilom gugutke U času lepršanja i uzletanja Prašina siva i crna nagomlava se u vazduhu U obliku iglica i zvezdica, lepi se za nos i grlo Reči postaju gorke, otrovne. Koža nam je suva i hrapava Kako kora drveta bez mahovine i lišća Cveće na balkonima i u žadrnjerama Žuti kako da je presovano u herbaijumu. Mirisni ženski veš na štriku poprima grao boju Muška bela odela okačena o naga tela prolaznika postaju crna. Red kašljača i kijača pored vratim bolnice postaje sve duži. Kolona trolejbusa, tramvaja i kola kruže oko semafora U nadi da će imati dovoljno snage da ugrize vlastiti rep. Semafor čkilji crvenim, žutim i zelenim okom I čeka da doleti severac iz daljne da uskovitla vazduh I očisti tminu i mrak s umornih pogleda. Autor: Dušan Mihajlović Ako me se seti Ako me se seti, i slučajno pita za mene, Recite joj da živim lepo Da jos uvek pijem I pušim I ne mislim na sebe I da me još uvek zanimaju žene. Ako pita za mene Slučajno joj nemoj reći Da kosti su mi trule U zubima psa Ni ti ne bi to trebao da znaš da ne mora tako. Ako pita za mene A znam da neće. Ako pita za mene Smisli nesto, kaži ,,I dalje sanja Snovi su mu lepi Uskoro će da mu krene I nikad se ne seti tebe...,, Kreativni Magazin 137
  • 139. Emili Emili, moja draga Emili Kad bi samo nekako mogao da vratim ono vreme Da umesto ljubomore i gorčine Pokažem ljubav i poštovanje Da pričam o sreći i budućnosti Da ti kažem volim te i čekam te Da te zagrlim i da u tom zagrljaju osetiš sigurnost. Grešio sam. Možda ne bi spavala Da sam samo umeo da te držim budnu Da sam uzeo štit i mač I borio se protiv noći Da sam samo umeo... Emili nadam se da sanjaš Zamisli nas srećne onako kako nikad nismo bili Držimo se zajedno Nećemo osetiti tren odvojenosti To je ono što su moji snovi Uzimam času Tamnocrni eliksir Sada boji moje telo Možemo zajedno u snove Volim te Emili Gavran Tog gavrana Ja sam stvorio Na listu papira Tamnom temperom I mogu da kažem Lako je njemu Samo ćuti I bezbrižno gleda A ja se trudim Da kroz par stihova Podarim mu krila Da oživi Ali i danas Sa istog papira On se meni smeje Ruga se Čini mi se čujem: Glupi pesnik sanja Pokušava da oživi mene Tako mrtvog Misliš da je uzalud Ipak ako poletiš I ja ću dosegnuti te visine I ja ću oživeti Kreativni Magazin 138
  • 140. . Autor: Srđan Teofilović U klinču sa sobom: Ponešto o nastanku „Putevima rokenrola“ Roman u formi savremenog epa, „Putevima rokenrola“, nastajao je i stvaran u jednom dugom, prilično mučnom, istraživačkom, haotičnom i Haotičkom, iscrpljujućem procesu koji je trajao ukupno 7 godina. To je moj prvi, ujedno i na sreću, uspešni susret sa dugačkom proznom formom. Ljudi koji ga budu čitali - jer on i jeste pisan za žive ljude - će, nadam se, steći sud o njemu kakav neveliki broj „prvenaca“ ima kod čitalačke publike: da je to jedan celovit, zaokružen i potpun, umetnički poduhvat koji je uspeo, pre svega zbog moje istrajnosti, upornosti, i neprestanog evoluiranja kao pisca i čoveka, da se ovlapoti u delo koje po mnogim svojim karakteristikama ima odlike onih dela koja imaju tu stvaralačku zrelost podrazumevanu i očekivanu za romane koji su stvoreni u „kasnijem“ literarnom opusu pisca. Time, naravno, ne očekujem da sam sa unapređivanjem svog izraza i eksperimenata završio, već da sam, sâm sebi, postavio visok cilj koji treba narednim romanima da prestignem. Sve je počelo jedne tihe i prohladne oktobarske večeri. Sedeo sam u svojoj studentskoj gajbi u Kragujevcu, slušao neke demo bendove na radiju 202, i gledao kroz prozor prema obrisima Pravnog i Ekonomskog fakulteta. Bio sam sâm, užasno usamljen, osećao sam neku vrstu skučenosti i teskobe, i sve mi se činilo nekako dosadnim i bespredmetnim, ceo moj život mi se činio ubogo besmislenim. Ne znam šta se zbilo u meni, ili koja je to nepoznata sila učinila da odem do spavaće sobe i uzmem jednu svesku a5 formata u kvadratićima, povezanu spiralnom žicom i zelenih korica... ali sam osećao tu neku vrstu poriva, kao nekog gneva ili seksualne gladi, gotovo požude, da sednem i počnem da pišem. Da li zbog tih demo bendova koje sam slušao sa radija, nedostatka ljubavi, osećaja da nije baš normalno što se osećam kao da mi je 50 godina, ili možda baš zbog sva tri, ideja u mozgu je polako počela da poprima obrise, da poprima oblik koji je uistinu bezobličan i nestalan poput prizora vatre koja upravo plamti pred tobom - i pod utiskom svega toga, počeo sam da pišem, gotovo kao na zadatu temu, o tome: o ljubavi, ludilu i rokenrolu. Kada sam počeo da ga pišem, nisam imao nikakvih književnih ambicija. Želja mi je bila da sebi, kroz pisanje, objasnim i pojasnim neke stvari. To je oduvek bila neka čudna vrsta auto - intervjua, ili intervjua koji je svest vodila sa podsvešću. Kasnije sam, intuitivno, došao do saznanja da je u igru umešan i treći igrač, odnosno, da se „svest“ može razdvojiti, i da je sastavljena od dve komponente: od „javne“ svesti, i od „privatne“ svesti. To bi ugrubo predstavljalo čuvenu frojdovsku podelu na: To, Ja, i Nad - Ja, odnosno na Id, Ego i SuperEgo. Različiti sukobi koji se odigravali u meni, a koje sam ja posle u različitim vidovima transponovao na junake romana, Borislava i Vasilisu, mogućno je, dakle, posmatrati i iz tog frojdovskog ugla - pri čemu bi se „Putevima rokenrola“ mogao posmatrati kao „psihološki roman“. To ne bi, naravno, bila njegova konačna definicija već samo jedno od mogućih načina čitanja i pristupa tekstu. Posmatrano iz tog ugla, videli bismo kako se odvija živa borba između Ja i Nad - Ja oko Ida. Odnosno, može se videti kako taj nesklad između Ja i Nad - Ja koji se javlja usled Ida, deluje kako na pojedinca, tako i na skupinu više njih. Kreativni Magazin 139
  • 141. Nije potrebno mnogo mašte da bi se ta osnovna ideja proširila na mnogo veću društvenu skupinu kao što je to, na primer, čitava zemlja. Ako je, dakle, ljubav Id, a ludilo Ego - šta je onda SuperEgo? Upotrebićemo malo naizgled cirkularne logike: SuperEgo je, zapravo, „transformisani Id“. A šta je transformisani Id? To je SuperEgo koji je „proždrao“ i u sebe uvukao Id, izjednačivši time užas sa užitkom. Uvežbanije oko će primetiti sličnost podnaslova (ljubav, ludilo i rokenrol) sa onom čuvenom rokenrol izrekom: „seks, droga i rokenrol“, što i ne bi bilo tako pogrešno. Jer, šta je ljubav ako ne seks? Šta je droga ako ne ludilo? I šta je rokenrol, ako ne rokenrol - neka vrsta konstante, nalik brzini svetlosti, koja povezuje toliko mnogo generacija različitih vera, kultura, nacija, etničkih pripadnosti i slično? Šta je rokenrol, ako ne u suštini bluz, a bluz je vrsta vapaja koja je zajednička celoj ljudskoj vrsti i gotovo je svejedno da li su u pitanju močvare Luizijane, neonske reklame Sanset bulevara, sumorne socijalne zgrade Kragujevca ili bezvremeni pločnici Pariza. Jedno sasvim lično osećanje - a opet sasvim univerzalno. Pisanje ovog romana, predstavljalo je za mene neku vrstu potrage. Tokom tog traganja nailazio sam na odgovore, menjao se, evoluirao, spoticao, padao, ustajao, prečesto bivao zapanjen i začuđen. U nekom trenutku sam shvatio da svi romani što su napisani, i govore, u suštini, o nekoj vrsti potrage, traganja. Kakav god da im je siže, kakvom god žanru pripadali, oni neizostavno uvek govore o potrazi koja je nekad više, a nekad manje, uočljiva - ali je tu, ima je. Nekada je ta potraga svesna, nekada je nesvesna (pisac je ne vidi i nije je svestan ali se to sasvim jasno očitava u tekstu i to svako drugi sem njega može da uoči). Potraga može da bude duhovne prirode, a može da bude i fizičke. Fizičkoj potrazi obično prethodi duhovna, mada to nije pravilo, jer neko može otići na potragu i da tek kasnije, tokom samog fizičkog procesa traganja i traženja, shvati da se on zapravo sve vreme traži na duhovnom planu i da je cilj njegove potrage, u stvari, metafizički. Razlozi potrage mogu biti stvarni ili umišljeni, ali sama ta potraga nikada nije - put je uvek stvaran. Put je proces sastavljen od beskraja transformišućih ciklusa koji se međusobno prepliću i zakrivljuju u sebe. Koji evoluiraju. Koji se ne završavaju. Mnogo puta, tokom pisanja ovog romana, odustajao sam, osećao se nemoćno, bio očajan, borio se sa sobom da li da nastavim i završim nešto čemu se nije nazirao kraj, a kraja kako sam kasnije shvatio nije nikada ni bilo, ili da od svega odustanem i jednostavno ignorišem tu gomilu energije koja me navodila da stvaram. Zbog toga, ovaj roman nije pisan „u dahu“, u smislu da sam jednog dana seo, rešen da napišem neku priču, i kucao dok mi prsti nisu otpali. Dobri delovi teksta jesu otkucani „u dahu“, ali su zato pripreme koje su tome prethodile, iziskivale mesece pa i godine „formiranja građe“ u vidu razbacanih delova priča, nekad u raznim sveskama, nekad u raznim fasciklama na kompjuteru. Ponekada sam koristio diktafon na telefonu i u somnambulnim stanjima govorio „diktat bunila“, dakle Nesvesnog, pa to posle sa mukom prekucavao. Za sve to vreme, mučile su me razne sumnje u to što radim, u razloge i valjanost celog tog poduhvata, kao i konstantna preispitivanja: „jesam li na dobrom putu; ima li ova priča logike; da li da izbacim ovaj deo a da ubacim onaj drugi; da li mi je dobar pravopis; šta je to stvarno lično u ovome; da li da batalim ove duge rečenice i da pređem isključivo na kratke; koliko se ovaj deo slaže sa onim prethodnim?“. 2008. godina bila je ključna za razvoj mene kao autora i prelomna što se tiče nastanka ovog romana. Tada su se zbila dva prelomna događaja: upoznao sam i počeo da primam sugestije vezano za svoj rad od Marka Tomića, i nabavio sam knjigu koju je kod nas objavila Geopoetika: Džek Keruak - „Na putu - izvorni svitak“. Marko Tomić je na mene ostavio neverovatan utisak; bio je pesnik i mistik, i pisao poeziju kakva je meni bila strana (u smislu da takvu poeziju nisam nigde ranije video) a bio je dovoljno Kreativni Magazin 140
  • 142. upućen u književnost i distanciran od samog rada na ovoj priči kako bi mogao objektivno, koliko je to moguće, da mi da svoje sugestije, pre svega kao čitalac, a onda i kao književnik. On me je, između ostalog, sprečio i da, u jednom od mojih mnogih momenata očaja, „razbijem“ roman na skup manjih priča i ponudim to nekom izdavaču kao zbirku pripovedaka. Da nije njega, „Putevima rokenrola“ ne bi bio napisan. Isto je i sa Keruakom i njegovom knjigom. Ta knjiga, to izdanje, sadrži ogroman i iscrpan akademski predgovor, sastavljen od nekoliko eseja koje su pisali istoričari i profesori književnosti. U njima ima i citiranih delova Keruakovih pisama koje je on slao svojim agentima, izdavačima, prijateljima, saradnicima. Više u tim esejima, čak više nego u samom romanu, ako mogu tako da kažem, našao sam tu prekopotrebnu dozu energije da nastavim rad na romanu. Uvideo sam da je Keruak, prolazio kroz ona ista, IDENTIČNA, stanja; kroz one iste nedoumice, strepnje i sumnje, kroz koje sam i ja prolazio. Mogao sam u potpunosti da se identifikujem; štaviše, u pojedinim momentima mi se činilo kao da je, kada je govorio o svojim unutarnjim krizama, on zapravo govorio o meni. Bile su to iste ideje, ista verovanja, isti pristup stvarima, ista energija, isti razlozi, gotovo isti senzibilitet. Ti eseji sa delovima njegovih pisama su me OSLOBODILI. To je bila kao neka potvrda ispravnosti; da je ovo što radim okej, da je ispravno, dobro, i da ima smisla. U samom tekstu tog romana, uvideo sam da i on koristi, u nešto manjoj meri doduše, iste one dugačke rečenice i da tok misli koji vrluda ne prekida sa tri tačkice (...) već da umesto toga koristi dve kratke crte ili tri crte (--) što je upravo bilo ono što mi je sve vreme nedostajalo jer nisam znao kako da prikažem dijalog svesti („javne“ i privatne“) u naraciji a da to ne izgleda prekinuto zarezima ili, pomalo amaterski, uz pomoć tri tačkice. Tada sam i dobio ideju o vizuelnoj simbologiji koja mi je sve to vreme bila zapravo neophodna da bih izrazio ono što sam nameravao, a što je bilo nemoguće izraziti konvencionalnim sistemom interpunkcije. Tako sam, eksperimentišući, došao i do ideje o „kontraposto naraciji“, što se ogledalo u korišćenju srednjih zagrada - [ ] - u kojima sam izrazio četvrti glas, odnosno, njegove komentare. U pitanju je, dakle, specifičan oblik meta-pripovedne instance. Odnosno, to su neizrečene propozicije koje ili prethode naraciji ili izgovorenoj propoziciji tokom samog dijaloga a nalaze se u kontra odnosu ili služe da prošire dijapazon pripovedne svesti u samom dijalogu; ideju za ovakav literarni postupak dobio sam i uradio po uzoru na Polikletov contrapposto u vajarstvu--razbija monolitnost skulpture i daje joj živost, prirodnost--i primenio ulogu koju ta poza ima, ali u svrhu vajanja misli; kontraposto naracija je jedino moguća u homodijegezi jer se time efikasno pravi razlika između glasa sveznajućeg pripovedača, ispisanog u kurzivu, i dijaloga svesti--odnosno, sukoba Ida, Ega i SuperEga-- u okviru jednog uma. Pod uticajem Keruaka i ohrabrenjem Marka Tomića, krenuo sam sa radom na poeziji. Poezija koju sam tada pisao, ako se na nju gleda isključivo kao na samu poeziju, nije bila visokog kvaliteta ali je transpozicijom u prozni kontekst ona činila čuda. Ranije napisani delovi koji su, sami po sebi, imali nečeg poetskog sada su poprimili sasvim drukčiji oblik. Počeo sam da ih čitam (ili bolje reći IZGOVARAM) drugim očima. Primetio sam da mi, što sam više radio na poetskim slikama, proza dobija neki čudesni naboj, neku neobjašnjivu čarobnost. Krenuo sam da insistiram na što više takvom pisanju. Isprva, naravno, svesna želja i okrenutost tome nisu davali rezultate koje sam želeo. Tada sam shvatio da postoje dva načina za postizanje onoga što hoću: prvi je da pustim da mi se slika u startu otkrije, sama od sebe; drugi način je bio da svesno, onom tupom prozom, ispišem ili opišem neku situaciju ili šta već, a da onda Kreativni Magazin 141
  • 143. pustim da me ta opisana situacija okupira u stanjima kada sam haj ili pijan i da onda samo čekam da se od te šturo, prozno ispisane stranice, rodi poetska slika koju bih onda posle, u strejt stanju, ubacio na mesto onih nekoliko neživih, isključivo proznih rečenica. Tako sam, tokom rada na romanu, popio toliko pelinkovca „Zlatni pelin“ da bi se mogle napuniti 20 cisterni bez ikakvog problema. Mnogi, pa i Marko Tomić, su me tada pitali „Kako možeš da pišeš kada si razvaljen?“. I rekao sam im upravo ono što sam vam objasnio: pisanje se tada događalo u oku uma. Odnosno, prerada i obrada već napisanog; rafiniranje već napisanog u jednu čudesnu živu sliku koja je mogla da bude IZGOVORENA, i čija se magija mogla ponovo reprodukovati ako biste te reči izgovorili (u strejt stanju). Bilo je to nešto kao direktno prenošenje iskustva, vizija, mističnih slika; mogućnost da drugi oživi tvoje iskustvo ne toliko pomoću samih reči, već pomoću zvuka tih reči koje su se javile u tim stanjim odvaljenosti. Bilo je to gotovo automatsko pisanje. „Prvi zvuk u tvojoj glavi jeste onaj zvuk koji si mogao da otpevaš“ - J. Kerouac. Nije, dakle, u pitanju bila poezija u prozi, niti proza u poeziji već - POETIZIRANA PROZA. Bilo je to „spontano“ pisanje, kako je to Keruak naglašavao. Spontano, jer su slike dolazile ili se uobličavale spontano, u stanju transa; ne baš automatsko pisanje, pošto je ideja stvorena svesnim naporom. U pitanju je dakle bila proza sa kvalitetom poezije. Taj se kvalitet oličavao u mogućnosti da se slika, iskazana rečima, uvek nanovo proživi, neretko i drugačije. Time sam postigao da se rečenice u romanu mogu čitati zasebno, kao mini-pesme, i da one uvek iznova budu zanimljive jer njihova prozna uloga (prenošenje neke informacije) tada prestaje da bude dominatna i ona ustupa mesto poetskom. A prava, kvalitetna poezija, i jeste ona koja ti je uvek nekako zanimljiva, bez obzira što već znaš sam sadržaj pesme, jer sam sadržaj nije bitan - bitan je zvuk koji ti glasovi ostavljaju u tvojim ustima i bude (pobuđuju) mentalne slike. To je slučaj i sa „Putevima rokenrola“. Stalno govorim ljudima da taj roman može, i treba da se čita naglas - kako bi se stvarno doživela sva ta njegova magija. U sve to se odlično uklapala književna teorija beat pesnika i pisaca, pa nije čudo što smo i Tomić i ja (svakom u svom delokrugu) počeli da slušamo ono što pišemo. I što smo se navukli na bap džez. Jer, u njemu ima te ritmičke slobode kakva nam je bila neophodna da iz nas pokulja lava reči, stihova, slika, zvukova. A kada smo posle naišli na još nekoliko ljudi koji su slično mislili i stvarali, bilo je utoliko prirodno da se organizujemo u umetnički pokret - SPAK!- i da nalik, post postmodernim nadrealistima, krenemo u razračunavanje sa ucrvljalim formama i ideologijom postmoderne. To je, istovremeno, značilo da izvestan udeo u formiranju sopstvenih ideja (baš kao što je to bio slučaj sa nadrealistima spram njihovih prethodnika dadaista) dugujemo bitnicima, što i nije tajna. Što sam se više bližio zaokruživanju priče, bivao sam sve više očajniji. Međutim, negde sam, u izjavi nekog psihologa, pročitao da je to normalno. Veliku podršku, tokom samog rada, dobijao sam od SPAK pokreta ali i pojedinih ljudi koji su čitali već napisano i na osnovu čijih sam reakcija sve više bivao uveren da radim pravu stvar. I tako...dokotrljao sam se nekako do „kraja“, do proleća 2012. Tada je uži krug spakera napravio performans, u okviru Noći muzeja, sa rukopisom romana koji je bio odštampan na 60 metara dugačkoj neprekidnoj rolni, u pešačkoj zoni u Kragujevcu, usred gomile začuđenih ljudi. Tada sam i počeo da šaljem rukopis svim izdavačima u Srbiji. Od onih za koje ni ja nisam čuo, niti video njihova izdanja po knjižarama, sve do onih najpoznatijih. Ili su mi se javljali odmah i otkačinjali me rečima „žao nam je što ne možemo da vam izađemo u susret, ali izdavački plan za ovu godinu nam je već zaokružen“ ili se ne bi uopšte javljali a ja iščekivao u nadi. Poslao sam i Laguni. Oni su mi se odmah javili i rekli „da su preuzeli rukopis na razmatranje i da će mi se javiti za 6 meseci“. Javili su mi se u oktobru te godine i rekli Kreativni Magazin 142
  • 144. da odbijaju knjigu jer „iako vešto napisana i zanimljiva priča...pripovedač je previše esejizovan, nema dramski zaokružen završetak, a oni nisu sigurni u recepciju kod publike“. I tako ostalih 28 izdavača kojima sam slao; uvek isti odgovori (kada ih je bilo) ili ne bi uopšte odgovarali na mejlove. U to vreme se zbila i ta moja prepiska sa poslednjim živim beatnikom, Albert C. Hinkleom, koji je spakerima dao podršku nakon što je ukapirao o čemu je reč, ali o tome drugi put. Ja sam u međuvremenu, nastavio da pišem, iako sam planirao da napravim poodužu pauzu. Međutim, da li zbog negiranja od strane izdavača ili nečeg drugog, tek, ja sam nastavio sa radom na novim romanima i na poeziji. Tek u decembru 2013. godine, javio mi se Rastislav Durman, urednik izdavačke kuće „Media art content“ iz Novog Sada, kojima sam dva meseca ranije, eto reda radi, poslao rukopis, ni sam više nemajući nikakvih nada u pogledu objavljivanja romana. Javio mi se i pitao me da li su prava na rukopis „Putevima rokenrola“ još uvek dostupna, pošto bi oni želeli da to objave u formi elektronske knjige. I eto, ispostavilo se da su ispali veoma ažurni i odgovorni. Ugovor mi je stigao dan pred doček Nove godine i ja sam ga potpisao. Njime je bio regulisan honorar, autorska prava i slične stvari. Rukopis je trenutno kod lektora, radi se na izradi pogovora i naslovnice, a ja se osećam pomalo neobično. Sajt „Media art contenta“ je www.e-knjige.org i tamo se možete upoznati sa izdavačkom delatnošću, kao i naslovima koji su objavljeni. Srbija još nije zagazila u svet elektronskih knjiga, u vidu specijalnih čitača kao što su Kindle i drugi, ali ko zna - možda ovo bude mogućnost nečeg drugog, nečeg novog. U svakom slučaju, drago mi je da su me oni objavili jer su stvarno ispali korektni i fer i umeli su da prepoznaju sve ono o čemu sam vam govorio u samom procesu nastajanja knjige, kao i o tehnikama (postupcima) kojima sam se služio kako bih ispričao tu priču. Šta bih ja lično veoma voleo? Da neki mladi, još neizvikani, režiser snimi „Putevima rokenrola“. Bio bi to film prepun dobre muzike, definitivno. S leva na desno: Marko Tomić, Srđan Teofilović, Marko Leštanin Kreativni Magazin 143
  • 145. Autor: Dalibor Ne znam koliko ste upoznati sa palindromima pa ću ukratko da vam objasnim njihovu osnovnu podelu: Postoje 1. simetrični palindromi – na nivou reči: „Izmet u Temzi“ – u kojima se ne narušava granica reči ni kada se čitaju u nazad. 2. asimetrični palindromi – na nivou slova „Arome mora“ – gde je narušena granica izmeću reči pri obratnom čitanju. Postoje i palindromi koji imaju drugačije značenje kada se čitaju od nazad, palindromi zasnovani na odrazu, ambigrami, slogovni palindromi, znakovni itd. IZRAZI: On sedi levo, dušu doveli desno. Uči! Nаde će dа niču! Nа moru mаti čitа mu romаn. Nаdimаnje menjа mi dаn. Supu kiti kupus. I mukа kumu, mukа kumi. Sivi soko kosi vis. Civili su sili vic. Ovo novi pivаr prаvi pivo novo. Keru bаcа mаlа mаcа burek. Mori me nаdа nemirom. Otiče Volgа nаglo, večito. Volite li vi leti lov? Milo Kosovo sokolim! HAIKU: Ukrаj u jаrku - аmаlgаm u mаglаmа uvio ivu. PESMA „AROME MORA“ Arome setite se, setite se morа! Osetite so! I žаl po plаži! Nа moru romаn! Romori romor! I niču po pučini Arome morа! Kreativni Magazin 144
  • 146. PUTOPIS: Jovana Vilmonović Krakov-grad legendi Posle 15-ak sati puta stigosmo u Krakov, bivšu prestonicu Poljske od XI do XVI veka. Prvo što se vidi kad se uđe u zemlju su male kuće sa tamno sivim krovovima, kao planinske kolibe, ali to nisu. Šteta što nije bilo snega, jer bismo onda ovu zemlju videli u punom sjaju, ali je ipak bilo dobro što nije bilo hladno. Dolazak u hotel. Ostavljanje stvari. Razmenili smo evre u zlote u tržnom centru koji ne može da se obiđe, u ,,Galeriji Krakovskoj". Tu je skoro i najbolji kurs, ali ima i menjačnica i u centru. Jedan evro je 4,1 zlota, pazite da ispod 3,8 nikako ne menjate, sem ako nemate drugog izbora. U supermarketu čekate ogroman red, pa kad dođete na red piše Vam broj kase na koju idete. Može da bude po celom marketu, ispred nekog je nemoguće stati, jer je kod njih normalno da ne jure nigde, ne žure. Ne puštajte nikoga nigde preko reda, jer neće ni Vama niko izaći u susret. Krenuli smo u šetnju po Krakovu, sa našim vodičima Milicom, Julijanom i Jovanom. Prvo što je bilo zanimljivo je tvrđava Barbakan, koja se nalazi na samom ulazu u stari deo, pre Florijanske ulice, koja je glavna. Kada se uđe u glavnu ulicu videćete ulične svirače u nacionalnoj nošnji i uglavnom su raspoloženi za slikanje. Bele kočije viđaćete svakog dana. Prvi utisak, koji me nije napustio ni danas, je da su Poljaci mirni ljudi, staloženi. Imaju neki svoj red i vole da čekaju u redovima za bilo šta. Onda kreće obilazak radnji. Najviše ih je, naravno, sa ćilibarom. Pošto ga ima u tako velikim količinama, mislila sam da je bar cena povoljnija, ali prevarila sam se. Jako je skup. Doduše, uzela sam lomljeni na pijaci, na glavnom trgu. Mada to i nije pijaca kao kod nas, već skup radnji koje samo izgledaju kao pijaca. Što više obiđete, možete naići na bolje cene, ali gledajte da sve kupujete što dalje od glavne ulice, jer iste stvari možete naći po daleko nižoj ceni. Isto važi za reprodukcije, akvarele, razglednice i priveske. Suveniri se kreću od evra pa naviše, neki magneti su bili čak 7 evra, a akvareli se kreću od 5 pa i do 40 e, zavisi od veličine. Karamele koje možete kupiti na trgu su sjajne, ima ih u nekoliko desetina ukusa. Izdržah nekako da ih dopremim u Srbiju cele. Zanimljivo je to što na svim radnjama piše makar na vratima, nekim flomasterom ili u meniju ispred svaka cena. To je odlično, tako da nećete mnogo lutati. U sporednim ulicama pored Florijanske možete naći sjajne restorane, kafiće, pabove. Cene su gotovo svuda iste. Hrana je jako ukusna, začinjena, uglavnom su porcije veće nego što očekujete. Kreativni Magazin 145
  • 147. Preporuka za sjajnu hranu je pab "Dog in the fog". Nalazi se u ulici Sw. Tomasza, pored glavne. Nemojte se penjati na sprat, jer ćete sami morati sve da nosite do gore. Preporuka za kafić je "Bonjour cafe" koji je inspirisan Provansom. Prelep, miran, divne boje, kao da ste skoknuli do Francuske. Šank od slagalice raznih komada drveta, pastelne boje od limun - žute, preko ciklama jastuka, do rezedo stolica i iscrtanih fenjera. Tirkizni prozori upotpunjavaju ambijent koji je magičan. Nalazi se u ulici Warszawska 16, iza Politehničkog fakulteta, preko puta ,,Galerije Krakovske". U klubovima je isto, sami nosite piće, konobari samo odnose prazne čaše. Jako su spori. Posetite obavezno zamak Vavel jer je velelepan i prelep. Tu su se krunisali kraljevi. Sa vrha tvrđave možete videti zmaja koji bljuje vatru. Legenda o zmaju U podnožju brda Vavel nalazi se statua zmaja, koji je simbol grada. Po legendi, zmaj je proždirao devojke, a kralj je obećao ruku svoje ćerke onome ko ubije zver. Jedan zanatlija dosetio i ispred zmajeve jazbine ostavio ovčju kožu (ili jagnje) natopljenu sumporom. Zmaj je pojeo kožu, a onda pio vodu iz Visle, dok mu stomak nije pukao. Po legendi, zmajev zub danas se nalazi blizu vrata katedrale. Obavezno posetite rudnik soli ,,Velička" jer nećete verovati kakva čuda tamo postoje. Šandolijeri od soli, prodavnice na 125 metra ispod zemlje, podzemna jezera, kapele, koncertne sale, statue Kopernika i Getea, a i statuu princeze Konge, za koju se vezuje i nastanak rudnika. Budite brzi sa slikanjem, jer vodič neće samo Vas čekati, mora jako brzo da se ide jer je velika gužva. Ponesite vodu, bićete žedni jer tura traje 2 i po sata bar, sa dve male pauze. Svako ko ima probleme sa disanjem, sinusima ili glavoboljama treba da ode jer će mu sigurno biti bolje. Cena ulaza je 25 evra. Legenda o princezi Kingi Navodno je poljska princeza, Sveta Kinga, tu dala iskopati bunar kako bi napojila svoju žednu svojtu na putu prema Mađarskoj gdje se trebala udati za kralja Belu. Otkopavši rupu otkrili su kamen koji je svjetlucao od soli. Nehotice je tada princeza ispustila u bunar prsten kojim se bila obećala. Druga legenda spominje patuljke koji su pomagali rudarima i čuvali ih od poplava i klizišta; što objašnjava brojne skulpture patuljaka od soli. So i proizvode od soli treba kupovati pored rudnika Velička, u radnjama pored ulice, a ne u radnjama u samom rudniku ili pod zemljom. Razlika može biti i do 50 e. Nisam videla pse ni mačke lutalice. Nisam videla nigde čačkalice, a hleb naravno mora da se naruči, da se naglasi, jer nije kao kod nas. Probajte bilo šta sa malinom. Probajte kuvano pivo. Jer nigde nije kao kod nas. :) Kreativni Magazin 146
  • 148. Znaju engleski, ali ako znate ruski, bolje pričajte ruski, čak i srpski. Svakako je bitno da se sporazumete. Nema puno natpisa na engleskom. Restoran je kod njih restauracija, apoteka je apteka, policija policja, menjačnica je svuda gde piše "kantor". Hvala našem vodiču, Milici Uzelac i jungletribe agenciji. Idite u Krakov sa prijateljima, nećete se pokajati! Zadovoljni putnik, Jovana Vilimonović Kreativni Magazin 147
  • 149. Autor: Marija Amman Amman je grad gde sam rođena. Nisam odrasla u njemu, ali se trudim da povratim svaki izgubljeni trenutak . Moj grad izgleda kao da je nedavno izašao iz rata. Možda sam malo preterala, ali rasturene staze i kuće, ruševine i građevine bez prozora i fasada preovlađuju u nekim delovima grada. Ono što se meni najviše sviđa je užurbani život ljudi koji podseća na neki zapadni kapitalistički grad. Međutim, najviše trguje žitom, semenkama, voćem, povrćem i vodom. Kreativni Magazin 148
  • 150. Na severu Jordana se nalazi nekoliko odlično očuvanih rimskih naselja i tvrđava koje su izgradili Krstaši za vreme njihovih ratova, od kojih bih izdvojila rimski grad Jerash. Kreativni Magazin 149
  • 151. Sultanova cesta Put na jug – „King's Highway“, na arapskom At-Tariq as-Sultani – sultanova cesta. Cesta sa mnogobrojnim zanimljivostima koja se završava veličanstvenim gradom - Petra. Spomenuću planinu „Nebo“, mesto sa kojeg je Mojsije video obećanu zemlju u koju nije smeo ući. Veruje se da je tamo umro te potom bio spaljen. Naravno, fenomenalan pogled puca na tzv. Grand Canyon (Wadi Mujib) gde se veruje da je spaljen hodao. Lotova pećina je takođe tu, Mojsije se tamo sakrio sa kćerima nakon što mu se žena okrenula za vreme dok je Bog spaljivao Sodomu (ili Gomoru) i pretvorila se u stub soli. Kreativni Magazin 150
  • 152. Grad Petra Petra („kamen“ na grčkom) spada u onu kategoriju mesta koja obično postoje u našoj mašti, u koja počnemo verovati tek kada ih vidimo. Ne mogu odlučiti šta je zanimljivije, sam prostor Petre, njena istorija ili noviji međuljudski odnosi između lokalnih Arapa i nomadskih Beduina. Beduini više nisu nomadi, već imaju prilično dobro sređeno naselje koje su izgradili zahvaljujući novcu od turizma. I dalje često spavaju pod vedrim nebom, te u Petrinim pećinama i hramovima. Noći su hladne i zvezdane, noćno nebo je predivno. Kreativni Magazin 151
  • 153. Beduini i Arapi zarađuju mnogo novca, turisti imaju priliku da iznajme arapske konje, pri čemu vodiči pridržavaju uzde. Retko ko ima tu priliku i privilegiju da sam jaše. Ja sam imala mogućnost da jašem sama , svi turisti su zadivljeno gledali u mene. Bila sam vise puta u Petri, ali svaki put su me najviše oduševili konji, koji kao da svaki put samo mene čekaju. Ima dosta mesta koja su zabranjena za turiste. Na putu do glavnog mesta Petre nalazi se veliki market, gde se prodaje stari srebrn i zlatan nakit. Te stvari prodaju ni manje ni više nego pirati. Izgledaju zaista strašno, ali u isto vreme su atrakcija. Sav taj nakit ko zna kome je pripadao a oni ga slobodno prodaju po velikim cenama. Jedan pirat je bio toliko ljubazan da mi je lično stavio Kohle, iz zlatne posudice gde se inace drži. Po mojoj proceni posudica je stara nekoliko hiljada godina. Kreativni Magazin 152
  • 154. Mrtvo more Količina soli je sedam puta veća nego u Atlantskom oceanu. Istina da se po moru pluta, ali najfinije vreme za kupanje je kada su talasi mirni.Toliko je slano da nema riba, već samo par vrsti bakterija preživljava. Voda ne sme doći u dodir sa očima, treba strogo voditi računa o tome. Nije preporučljivo da se ostaje u vodi duže od 10 minuta. Ima i odličnog blata (koji nije besplatan) a do skoro je bio. Blato vam maže isključivo profesionalno lice, nikako ne možete sami. Maže se celo telo. Kada se dobro osuši, spira se vodom . Kako bi održali određen nivo vode u jezeru, Izrael i Jordan planiraju kanal od Crvenog mora do Mrtvog mora. Kanal bi bio dug oko 300 kilometara, a koštaće oko pet milijardi dolara. Kreativni Magazin 153
  • 155. FILMOVI Sad ide malo drugačija tema. Za vas filmofile imam jednu poslasticu. Filmovi u kojima se govori o zavjeri, CIA, FBI, vanzemaljci... Ukratko 80-e u Americi. Većina vas zna par filmova iz te ere ,a i malo ranije. Kad bih se sada otvorili na samo filmove o osamdesetim, mogao bih izdavati u tomove koliko se može reći. Pokušavat ću biti kratak, ali da se ne odmaknem sa teme filma ili nešto što me dovelo da ih i ubacim u ovu malu grupicu. 1. IZNAD ZAKONA (ili NIKO 5) Originalni američki poster Okej, znam komentare. Zašto baš toga smrada koji sada izigrava pandura? Zato što film rastura. Priča ide u tom co-op fazonu između Seagal-a i Andrew Davis-a. Dakle, on je Italijan Nicola Toscani. Rođen je u Palermu, Sicilija. Njegovi su trbuhom za kruhom pobjegli u Čikago, gdje mali Nico gleda majstora realnog aikida i izluđuje majku do iznemoglosti da ode u Japan da se malo podučava ovo drevnoj tehnici. Okej, tako je bilo i u stvarnosti, jer kompletna uvodna špica sa slikama je iz njegovog osobnog albuma. Nadalje je fikcija. Tamo ga neki gmaz po imenu Nelson Fox ubacuje u Kambodžu sa nepoznatom jedinicom. Pukne mu film, pa se vraća doma u Čikago i osniva familiju koja ima FAMILIJU. Svaka mu čast, uvuk’o se dobro. Zbog jedne akcije u kojoj je otkriven vojni eksploziv, on biva gonjen od strane tih samih ljudi koji su bili sa njim u Kambodži. Tu ima jedna, za mene, Kreativni Magazin 154
  • 156. najbolja scena u nadzemnoj garaži, gdje se otkriva par stvari. Uhvate ga eventualno, ali on se izmigolji i sve ih poubija kao zečeve. Sa strane kritičara, taj film čim je izašao već je bio zastarene teme i samog snimanja. Za nekoga ko želi vidjeti pravoga glumca sa smiješnim trčanjem dok se nije prodao, ne treba ići dalje. Da, to je Sharon Stone, plače na njegovom ramenu 2. ONI ŽIVE Američki omot Džon Karpenter. Cijenim njega koliko i samog Spielberga, iako pravi bolje filmove za manju lovu. Dakle, ovo je više zavjera nego išta drugo. Glavni lik je neka propalica koji ide s mjesta na mjesto radeći za pare na sve moguće načine. Kreativni Magazin 155
  • 157. Njegovom znatiželjom, on biva uvučen u grupu ljudi koja zna šta se događa. Sve mu je nekako čudno, dok ne stavi naočare za sunce. Odjednom vidi sve. Svijet nas podsvesno vodi da radimo utilitaristički i da radimo ono što oni kažu. I uz to, grdni su do bola. On uspijeva da se infiltrira u te grupe i počinje klanica. Juri ga policija, bolnica, normalni ljudi (ako se može tako reći). Čak su i uspjeli u jednom momentu, dok im on ne vrati milo za drago i uništi njihov štit koji ih sakriva u društvu. Tada se ljudi otrijezne i vide da ima ljudi gorih od poreske službe. Cijeli film govori o zavjeri kako otupljujemo mozgove i sve radimo isto i monotono. Sa današnje perspektive ovaj film se događa, sada. Sa svom tehnologijom i priglupim emisijama i serijama. Oni koji nisu gledali film, neka ga pogledaju. Da uvide situaciju gdje su oni sada. A za vas koji ste ga vidjeli, obnovite gradivo. Valja znati. Komšija, nešto mi čudno izgledate danas! Dobro se zapitajte. Srećete li stalno ovakve primjerke? 3.SERPIKO Kreativni Magazin 156
  • 158. Dakle, koja bi to bila gora zavjera nego jedan pošten pandur u cijeloj Njujoškoj policiji? I to kada ga upucaju negdje ’71 i kasnije dobije medalju i invalidno. Policajac bez uniforme radi na ulici i obavlja posao sa najboljim ocjenama. On je jedini koji ne prima mito niti traži novac za zaštitu od lokalnih propalica i gangstera. Svi ostali uzimaju. Sad, to je njima stravično jer ako on progovori može ih sve poslat u „prdekanu“, kako bi rekao Pantić iz Tesne kože. Zato mu daju opasne poslove, ovo - ono. On nekako uspijeva da se izvuče, iako su mu pucali u lice. Izlazi pred KNAPP komisiju i progovori sve što mu je na duši. Zapravo, on je potpomogao stvaranju te komisije. A čovjek je htio samo da bude policajac, pošteni. Film i nije toliko loš koliko ostavlja taj osjećaj filma Taksista. Ima tu par pitanja koja bi se trebalo i danas zapitati, ali ovo se i dan danas događa. Nemojte biti začuđeni ako budete tu vidjeli vašega lokalnog pendreka u obliku crnca. Kreativni Magazin 157
  • 159. Da zaključimo. Svi su se urotili protiv nas. Pošta, vodovod, elektrodistribucija, komšija s njegovim golfom. More, smanji vinjak. Nije toliko loše koliko može biti. Stani malo. Sjedni, pogledaj koji film. Evo ti i preporuke da vidiš kako može izgledati kada te jure vladine organizacije i njihove profesionalne ubice ili lokalni policajac zbog obijenog izloga. Nemoj biti negativac, ne valja ti to. Pa čak nema ni mjesta po zatvorima. Bolje sjedni, uzmi kutiju čipsa i uživaj. KOMEDIOLOGIJA Tema koja je bila na pistama i mislima posljednjih godina je putovanje u vrijeme kad je bilo bezbrižno, idilično. Ja ću svoje putovanje pokazati u 3 komedije koje bih ja preporučio nekome filmofilu koji bi radije da sjedne za televizorom i jede kutiju kokica, nego da se uništava u moru interneta. Prvo pitanje odmah dolazi na pamet, jeste KAKO IH ODREĐUJEM? Po osobnoj želji. Svakoga sam vidio i shvatio poentu. Nema možda nekih brzih fora, ali imaju karakter i ono što se teži u današnjim komedijama. ORIGINALNOST. 1. NEKI TO VOLE VRUĆE Kreativni Magazin 158
  • 160. Prvi poster sa znakom NIJE POGODAN ZA DJECU Vi malo mlađi primjećujete ime Marilyn Monroe, vi malo stariji dva majstora komike Tony Curtis i Jack Lemon. Sve u svemu, film je za umiranje od smijeha. Priča je da dva gore navedena lika su bili muzičari u jednom lokalu u Čikagu. Tony svira saksofon, a Jack kontrabas. Kad su pukim slučajem bili u blizini mafijaškog obračuna, od straha da ih ne pronađu i završe u kese, oblače se u žene i odlaze sa ženskim orkestrom koji ide prema Floridi. U cijelom bukćurišu dolazi i Monro kao glavni svirač na ukulele. Momcima to nije nimalo lako, da je Lemon počeo svirati sa pogrešne strane kontrabasa. Tu ima i cijela priča u vozu oko vermuta i cura u noćne haljine, ali da malo skratim. Kad dolaze na Floridu, za Lemona se odmah lijepi stari bogatun Osgood Fielding III koji ima malo sumnjive kriterijume o „NJOJ“. Saksofonista se uveliko zaljubio u nju i pokušava je zavesti glumeći osnovaoca SHELL naftne kompanije uz to da se mora pretvarati žensko zbog nastupa i orkestra. A tek još kada saznaju da je sastanak mafijaških šefova uhotel gdje sviraju... Tad se najbolje vidi kvalitet njihove glume i smirenosti. Kreativni Magazin 159
  • 161. Tony Curtis i Jack Lemmon kao žene Marilyn Monroe u svojoj najpoznatijoj poziciji, pjeva 2.URNEBES NA TOČKOVIMA (kod nas tako prevedeno) http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/1/1b/Moving_violations_movie_poster.jpg Prva rečenica sve kaže. Od tvoraca POLICIJSKE AKADEMIJE. Ako se čovjek pošteno ne ismije na ovo, ima nešto na duši. Ovo je priča o grupi vozača koji su u najmanju ruku kaskaderi za volanom. Svi se oni sreću u auto školi, u kojoj su završili zbog neplaćenih kazni, manijakalne vožnje itd. Cijeli splet se događa kada instruktori koji su ih i sami doveli u školu, čine sve što mogu da padnu. Naravno, učenici uzvraćaju udarac i saznaju da je sve djelo njihovog instruktora i sudije, koja mu je uz to i DOMINO dama. Ima tu malo i ljubavi, pogrešnog shvatanja, malo čačkanja pod mečku, sve u šmeku koji sam Neil Izrael može napraviti. Ovaj film pogledati sa osobom koja bi tu mogla biti počasni učenik sa iskustvom. Kreativni Magazin 160
  • 162. Isti pogled imaju i oni koji su zaboravili da uplate račun za struju 3.RAVNO STOPLAO U HONK KONG Italijanski poster Ja sam osobno sa primorja, i u moju mladost najviše je bilo italijansko orijentisanih filmova jer su nam tu u komšiluk. Ovo je samo jedan iz Inspector Rizzo serijala kada nije radio sa dugogodišnjim partnerom i isto velikim igračem, Tereence Hill. Rizzo ovoga puta ide u Hong Kreativni Magazin 161
  • 163. Kong kako bi otkrio tok droge iz Napulja. Kada već tamo dođe, odmah nalazi glavnoga baju mrtvog i biva optužen za njegovu smrt. Da bi maknuo ljagu sa imena, uzima slučaj pod svoju ruku. Naravno, film je komedija sa dobrim batinanjem jadnih statista koji glume negativce. Opet vidimo klasičnu glumu i humor koji su proslavili Bud Spencer-a i nama zauvjek ostao u sjećanju na one kičaste bitke, gdje poslije 2 krošea ustaje kao da ga je ogrebao ili prebacanje, okolonaokolo kao čigra. Toliko CHEEESY, kako bi rekli Ameri. Ali film je ono što meni osobno lijepo i mora biti na ovu grupicu filmova. Samo čeka odgovor, a tako je kul Dakle, za ovu prvu grupu sam odabrao par filmova koji tek toliko zagrizu čula sa svojom originalnošću, odličnom glumom ili možda poznatim licima. Svakome je različito. Ja sam tek utonuo u more filmova. Oni pričaju priču samu za sebe, nevezano od kritičara ili naših malenkosti koji smo uzeli po sat - dva da vidimo šta je to. Ako bude ubuduće, rado ću ubaciti još par klasika samo za vas, a možda čak i bude neki kviz nekom prilikom. Ko to zna. Do tada,vas malobrojnih ljubitelja kinematografije, uživajte. I nemojte se prejesti kokica. GP Kreativni Magazin 162
  • 164. Autor: Bojan Novaković FEUD Voleo bih da sam sve ovo sanjao... Kao da ničeg nije ni bilo... Međutim... Istina je bolna i oštra... Ništa više nije toliko bitno sve se svelo na neki minimalizam u najprimitivnijem obliku... Sve sama gola dupeta i noge... Bitan je model, u najogoljenijoj formi, da se lako svari, da je lepo za oči... uši će same da se adaptiraju! Nismo dugo bili izvan ove mračne rupčage kao da smo se pomirili sa nemoćima koje nas sa svih strana stežu, ni levo ni desno, ni gore ni dole... U stvari... "sve je postalo pepeo i dim" nažalost... Tamo gde je nicao cvet su nikle vodovodne cevi, na livadi je sada trospratni Tržni Centar sa pogledom na budućnost. Ulicama šetaju opasni frajeri, oličenje moderne države, omladina koja diže nove Dveri i ima Obraz da se bori za slobodan i bolji život slika i prilika slobode samo u jednom karakterističnom obruču, ne steže taj obruč nikoga, samo mu daje prostora da svoje vidike malo skupi, da ne zvera kao muva bez glave. Uslovna sloboda je u trendu, razlike postoje samo u glavama, na ulici je džungla sine, džungla puna golih nogu i dupeta žene su u modi kao nikada pre i sve na izvolte... Molim vas samo bez jeftinih niskomoralnih emocija, efekti moraju biti u prvom planu, mani estetiku i toleranciju... Nekako su mi se ove zbrkane poruke ređale u glavi dok sam preslušavao novi album grupe FEUD. Album koji ne donosi ama baš ništa novo i revolucionarno. Muzika kao i tema kojom se FEUD bavi na svom prvencu je ustvari upravo onakav kakav i treba da se servira... Da bude navalentan, intrigantan, na momente grozan i preterano vulgaran, ali zar nije i naša svakodnevnica upravo takva. Plašim se samo čime će se bend baviti na sledecem albumu... Ispucali su se do maksimuma i obuhvatili svaku rak ranu našeg izgubljenog života "Ne brini mama, samo krvarim!!!" Kada sam čuo prvi singl Milion milja, bio mi je simpatičan spot, poruka je bila toliko puta ispričana od x bendova da mi je u glavi ostao samo početak spota sa bajom koji sluša neki Tadžikistan folk. Međutim, servirana mešavina Rammstein i Laibah-a su me i tek kako oduševile i oduvale, naterale su me da odem na izbore i zaokruzim FEUD za predsednika... "Vlast" je definitivno bio nastavak onog Sunshine stila koji ih je krasio 90-ih. A onda su krenule ostale pesme da se nižu i da nas bombarduju stihovima na koje čovek teško da ostane mrtav hladan : "I ko je tome kriv što je glamur imperativ, mnoge su same, nisu kao sa reklame". Mislim da smo svesni kakav sizifov postao predstoji budućim roditeljima ne bi li svoje dete izveli na "Pravi put", onaj put kojim se teže ide, put koji se dela svojim trudom i zalaganjem, ne tuđim džepom i interesom. Ostala je i posveta današnjim herojima koji su nam osigurali najlepši pogled na budućnost, korak napred, dva koraka nazad i tako u krug... "Rikoset", "Tajkun", "Stoka". Pitanje je jednostavno, da li smo u čoporu jači ili bezopasni. Da li ćemo se izboriti za "NASE NOVO" ili ćemo se baviti Insajder basnama, zaboravivši pritom da je na kraju vuk pojeo magarca! Kreativni Magazin 163
  • 165. ZMAJ I ŽDRAL je četvrti roman Aleksandra Tešića, objavljen u izdanju Portalibrisa. Prvi je od dva romana o Milošu Obiliću, koji obuhvata prvih deset godina života ovog junaka opevanog u narodnim pesmama i poznat ljudima, kao osoba koja je presudila Muratu. Romani Zmaj i Ždral i Koplje svetog Georgija, su uvod u triologiju KOSINGAS, i ako je triologija objavljena ranije. Aleksandar Tešić nas na fascinantan način pripovedanja vodi kroz vladavinu najvećeg cara kojeg je Srbija imala Dušana Silnog. Čitanjem upoznajemo poslednjih deset godine života cara Dušana, rođenje Miloša Obilića i njegovo odrastanje do smrti cara Dušana. Priča počinje bitkom na Crnom kamenu 1187. godine, čime nam pisac pravi uvod u radnju i rođenje Miloša Obilića. Opisivanjem borbi i nastojanjem da car Dušan uz sebe zadrži zmajevitu decu, i vojvode iz viteškog Reda zmaja, Tešić nas upoznaje sa magijom, snagom ratnika i njihovih silvana koji su ih pratili, i intrigama koje su vođene da bi se carstvo rasturilo. Govori se i o pogibiji kosingasa Miloša Vojinovića i velikoj borbi koja je vođena kako bi zmajeviti spasili Muratovog usuda. Trovanja na dvoru su sve učestalija, kao i carevo nastojanje da poživi što duže ne zamerajući se sa ženama koje spletkare, sa vojnicima koji uvek mogu da izdaju i da očuva carstvo i pripremi sina Uroša za naslednika. U svemu tome ga sprečava otrov, ali njegov lik godinama živi u narodu, sa sećanjem na najveću Srbiju i najboljeg cara kojeg je Srbija imala. ZMAJ I ŽDRAL je istorijski roman sa elementima epske fantastike koji svakako vredi pročitati. CITATI “Carske odluke se ne donose na prestolu već u postelji.” ― Aleksandar Tešić, Zmaj i ždral “Nekada davno, neki trgovac saznao od vračare da će umreti na pun mesec kad sledeći put bude otišao da trguje u Damask. Uplašen, čovek je odložio svoj put u Damask i ostao kod kuće. Prođe pun mesec i on ugleda Smrt kako ide prema njemu. Uplaši se, zajaše najbržeg konja i pobegne u susedni grad. I tamo umalo da naleti na Smrt. Nemađe kud nego da se sakrije još dalje. Putovao je nedeljama preko pustinja i planina, sve do Bagdada. Konj mu izdahne pod njim od iscrpljenosti , kad eto ti opet Smrti. Trgovcu viđe dojadilo da beži i da se skriva pa joj priđe i upita je: "Zašto me stalno pratis?" A smrt mu odgovori: "Da te pitam zašto nisi došao u Damask” ― Aleksandar Tešić, Zmaj i ždral Kreativni Magazin 164
  • 166. “Ima momenata kad se više ne misli kako će se živjeti nego u kakvoj će se ljepoti umrijeti.” ― Aleksandar Tešić, Zmaj i ždral “Žena je vragu s udice utekla.” ― Aleksandar Tešić, Zmaj i ždral “Kad trebam što da uradim, ja zori oko izbijem” ― Aleksandar Tešić, Zmaj i ždral Milena Stojanović Kreativni Magazin 165
  • 167. Autor: Dragan Pavasovic Kreativni Magazin 166
  • 168. Kreativni Magazin 167
  • 169. Autor: Nikola Miljković Kreativni Magazin 168
  • 170. Kreativni Magazin 169
  • 171. Kreativni Magazin 170
  • 172. Kreativni Magazin 171
  • 173. Autor: Toni Zec Kreativni Magazin 172
  • 174. Autor: Teuta Betuči Kreativni Magazin 173
  • 175. Kreativni Magazin 174
  • 176. Kreativni Magazin 175
  • 177. Autor: Nikola Dragaš Kreativni Magazin 176
  • 178. Kreativni Magazin 177
  • 179. Kreativni Magazin 178
  • 180. Kreativni Magazin 179
  • 181. Kreativni Magazin 180
  • 182. Kreativni Magazin 181
  • 183. Autor: Sena Sadiku Kreativni Magazin 182
  • 184. Kreativni Magazin 183
  • 185. Kreativni Magazin 184
  • 186. Autor: Radovan Sinđelić Kreativni Magazin 185
  • 187. Autor: Aleksandra Zečević Kreativni Magazin 186
  • 188. Kreativni Magazin 187
  • 189. Kreativni Magazin 188
  • 190. Kreativni Magazin 189
  • 191. Autor: Miloš Krstić Kreativni Magazin 190
  • 192. Kreativni Magazin 191
  • 193. Kreativni Magazin 192
  • 194. Autor: Gordana Ćosić Kreativni Magazin 193
  • 195. Kreativni Magazin 194
  • 196. Kreativni tim Za kraj 1. broja Kreativnog Magazina Kreativni tim: Kasija Perić, Nikola Ivković, Milena Stojanović, Slobodanka Šodić, Danijela Tuba, Dejan Popović... Zahvaljujemo se grupi Kreativno pisanje od koje je ova ideja i proistekla, svim ljudima koji su pomogli da se ta ideja realizuje u delo, da se podeli sa ljudima koji su se odazvali na konkurs u velikom broju i poslali svoje radove. 1.Aprila (nije šala) možete da očekujete 2. broj Kreativnog Magazina. Do tada možete da uživate u odličnim pričama, pesmama, slikama, recenzijama iz ovog broja... Kreativni Magazin 195