Your SlideShare is downloading. ×

Izvornik 2011

185

Published on

by Tatjana Debeljacki

by Tatjana Debeljacki

Published in: Education
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total Views
185
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0
Actions
Shares
0
Downloads
1
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

Report content
Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
No notes for slide

Transcript

  • 1. Зборник „Књижевног клуба 21“ ИЗВОРНИК Смедеревска Паланка 2011 2
  • 2. Зборник „Књижевног клуба 21“ ИЗВОРНИК Издавачи Народна библиотека Књижевни клуб 21 Смедеревска Паланка За издаваче Добрила Здравковић Љиљана Милосављевић Уредници Славиша Крстић Милош Сакић Лектор Радмила Кованџић Корице Миомир јелић Технички уредник Љубивоје Миљковић Припрема за штампу Иван Петковић Штампа Старпринт Десигн Смедеревска паланка ИСБН 978-86-85005-45-9 Тираж: 300 примерака www.kk21palanka.blogspot.com 3
  • 3. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ПРЕДГОВОР Најпре, неколико редова о нечему што смо спознали после штампања првог ''Изворника''. Тек пошто је збирка текстова на којој смо пре годину дана радили постала књига, уреднички тим се сложио у закључку да се труд, после свих почетничких потешкоћа које су се појављивале успут, исплатио. Лепо је било чути и реакције читалаца, које нису долазиле само из нама блиске околине, било их је и изван граница наше земље, а које су јасно говориле да је зборник код њих оставио још бољи утисак. Ево сада и другог ''Изворника'', прилике да се провери да ли су те реакције биле претеране у жељи да се подржи рад новооснованог књижевног клуба ''21''. Већина аутора у овој збирци позната нам је из прошлогодишњег првенца. На испиту пред којим је други зборник једно од питања може се односити управо на природу тока који он неминовно почиње да формира. Још увек је рано за сагледавање целокупне приче о томе, али већ је јасно да су се аутори чији су радови у њему објављени писања латили из различитих побуда. Има ту оних који ће тренутно утолити нечију читалачку жеђ, и оних са амбицијом да не заврше ту, надомак извора, који се својски труде да не буду само кап у бари која се лако замути и испари на сунцу. Својим присуством, у други зборник су као пријатељи књижевног клуба ''21'' своје тежње унели и аутори који нису били заступљени у прошлогодишњем издању. У овој књизи објављујемо и стихове Ранислава Пурковића, који је део свог живота провео у Церовцу, писане на Солунском фронту. Поред њих се, на жалост у одељку ''Сећања'', налазе радови двојице аутора преминулих у периоду између првог и другог зборника. Иако понекад изгледа као да је нестао, ток неких речи из ''Изворника'' остаће да кружи међу нама. Као и сваки циклични ток, и овај је, прелазећи из мисли у изговорену и писану, прочитану и промишљену реч, веза између светова. 4
  • 4. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ СВАДБА Није то била претерано лоша свадба како се мени чинило; упарађени људи, балони, цвеће, сарме, кавурме, колачи, торте, па чашћавања, наздрављања, по која поломљена чаша и неколико занавек посвађаних рођака. Нашла сам необичну работу и потпуно се усредсредила на њу: одгуривала сам се ногама о под покушавајући леђима да пробијем зид иза себе. Упорност у овом случају није била добра стратегија па сам морала да се окренем нечем другом. Окренула сам се младићу који је седео крај мене. Плаво одело му је баш пристајало. Бела кошуља и прошарана плаво-бела кравата. Складно. Савршено мирно је седео. По његовој руци положеној на бели чаршав шетала је мушица. Хтела сам да је отерам. Изненадила ме је сопствена рука када ми је ушетала у видокруг. На њој се белела сатенска рукавица навучена до лактова. Нагнух се свом суседу и шапнух му: - Хеј, ја сам млада. - А ја младожења, – шеретски ми шапну младић у плавом оделу и врати се у првобитан положај. САХРАНА Имам шездесет и четири године. Отворио сам мали ресторан на периферији Париза и постао угледан и цењен господин. После много година опет сам у Србији, у њеном блату, истом оном које сам понекад сањао ни сам не знајући зашто, али које ме је једино дочекало са пута, непромењено, труло, мада у приметном изумирању. Само овог пута нисам био у дроњцима, него у кожним ципелама и скупом оделу. Крај мене пролази посмртна поворка, достојанствено или можда пркосно. Гледам у велики храстов крст који сићушни дечак једва носи. Нисам запазио ни име ни годину рођења, али знам да је то мој пријатељ из младости. После сахране улазимо у пространо двориште. Сењак на истом месту. Велики дуд на средини дворишта раширио је крошњу по целом дворишту. Ту смо некада проводили време у хладовини и безбрижним младићким плановима. Стара кућа у којој је живео више се не користи. Крај ње је нова, велика из које жене носе тањире да поставе велики дрвени сто под дудом. Мирис босиљка. Неко ме позва да седнем. Не опирем се, седам. Нас дванаесторо ћутећи испитујемо своје суседе за столом. - Био је добар човек, Бог да му душу опрости. – Чуо се глас испод црне мараме. 5
  • 5. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Жена крај мене навуче мараму као да се жели покрити. -Хоће ли овде сести неко, слободно је? - Упитах погледавши празно место на зачељу. Тајац. Жене се прекрстише. Мушкарци ме пресекоше погледима. - То је за покојника, – неко рече. Претрнух. Како сам то могао заборавити. - Ко си ти? Упита онај глас. - Ко сам ја, заиста? Ко сам, у ствари, ја? Устадох и одох с тим питањем у свести, а не знам ни да ли сам се прекрстио. 6
  • 6. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ДАНИЈЕЛА ГЛИШИЋ ПЛИВАЧИЦА Ломе се сребрни дворци око ватре. Даље, ка хоризонту пливачица се огледа у сутону. Наго тело напаја језеро и посматрач у тишини просипа дах. Напушта кораке безимене, излазећи из језера и приноси се посматрачу. ПОЉАРИЦА С пролећа прошета пољима растварајући бусење бритком фигуром. Стрништа услед њеног хода траже уточишта утапајући се у пренетост. Тако настају претапања. Под њеном цветном хаљином латице сусрећу босоноги ход и нагост бутина зарања у тренутак. Разуздани коњаници назиру топљивост док бере смиље. Роса се огледа по њеним прстима. Боје се нагну-ливаде окончају. Светлуцају из даљине њени увојци и коса приближавајући се, овлаш, додирује коњанике. Набравши цвеће одлази у непрегледност за коњанике, односећи капи росе по својим скутима. С јесени заигра коло са вилама невидљивим, њишући кораке и цветни јој шешир на глави сажима ветрове. ПРТИНОМ ДО ГРОБЉА Сметови високи. Непрегледни. Ослањајући се на пртине, дубодолине су обећавале пролаз. Прегледност бела, непрегледност такође. Снег веје. Завејано село дрема. Док дрва догоревају, на шпорету врућа ракија увире. Оџаци задимљени. Наоколо мирише снег. Крећем се ка дедином гробу, на четврт дана хода по оваквом невремену. Усмереним корацима одупире се ветар и мећава упире прсте. Студен је! Табанам правећи стазу у снегу. Иза мене не остају трагови, бржи је снег. Срећем чича Милована, дединог вршњака. Штапом млатара по снегу. Гуњ му завејан. „Помоз Бог“, рекох. „Куда дете ако Бога знаш?“ „Идем да почистим снег са дединог гроба“, потапшах га по рамену. „Зар по овом кијамету?“ „Не мари“, настављам. Гледао је дуго, дуго док сам одлазила. ...На гробљу ме дочека сувомразица. Мермер и дрво обелели, зима окопнила, земља навејана. Лане смо заједно кували врућу ракију и гледали пожутеле слике дединог деде. Када би човек знао када ће коме крај вероватно би све тренутке залуд проведене поделио са старином. Најбоље је по реду, говорио је 7
  • 7. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ деда. Можда би потомак чича Милована са руком под руку корачао кроз мећаву. Можда се дивио, пре сећања. Јер сећање може да боли, чак и када је вредно помена. БИО ЈЕ ТО НЕКО Ноћ је нестала у настали освит. Ораницом се пружао туђ корак. У махали лајали су пси. Непознат шешир и присебан ход Приближаваше се кући поред багремара. Зраци беху измигољени. Падаху на капију, на стубове поред ње, На лице и образе, на блатњаве кораке. Изишавши из куће би озарен и домаћин. Помоз Бог, рече туђинац. Бог ти помогао, рече мој деда, И поче плакати ОДМИЦАО ЈЕ ДАН Одмицао је дан. Кад су крошње ћутале, Далеко од улица и људи, Тишина је одвајала људе. Имагинарном сликом попут орхидеја Небеске силе звонише по ивичњацима, Обећавајући спокој. Усавршени погледи сакупљали су поене Разбацане по стварности. 8
  • 8. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ РАДОСЛАВ МИЋА ЂОРЂЕВИЋ ПЕХАР АМОРУ Амор винцит омнија. /Љубав све побеђује/ Љубав је од свега јача, Дарује се на оштрици мача! Аморове стреле не види око, Срце мора да трпи болно. Суза ако из ока не канеСрце тада није погођено! Срце утеху моли, да не свисне, Опијена глава, лута с облацимаСузу тражи-из срца побеглу, Што шапат однесе уцвељену! Амор винцит омнијаЉубав је од свега јача. Љубави ако нема, нек дође бол? Сунце сам не могу да молим! Још један осмех-подари ми! Витез бићу-без штита и мача, Тамо где срца беху у помами, Стопе су јој у каму остали! Амор винцит омнија. Љубав звездане кише носеЉубав се наша није умостила: Амор вапаје-звездама однесе! КАРАЂОРЂЕ ВОЈВОДЕ ЗОВЕ Достојанство, образ и част – Те златне свете јуначке речи Од живота му беху пречи, Сунчева жижа осветли храст! У судњем трену зла коб одлучи, Од братске љубави издају разлучи. 9
  • 9. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ И покида танане живота нити! Савет стараца, у страху одлучи: Дошао на побуњеније и упропашћеније, Лишити га жизњи Вожда – убити! Пирову победу однесе српска неслога. Радовањским лугом птице занемеше! Може ли Србин од Турчина бити гори? Звери гледаху из густе горе, Ока ужарена и белих очњака! Никола учини секиром и мржњом, Што турска сабља учинила није! Кликћу виле са Рудник планине, Нису биле бајковите виле – Биле јесу Србијанке миле, Све војводе Карађорђу зваше. Коекуде, на Опленац ми дођте! Да вас питам шта се сада ради: Десна руко Станоје Главашу – Кажи мени имадеш ли знака, Изнад главе име уклесано? Дели Марка, Ђушу и Ивана, Обрадицу из Велике Крсне? Дал Азања Ђуши бисту постави, Науму Крнари тикву код извора стави? О, Станоје, обезглављени небу смо отишли! Само ликом споменици вечно трају! Хајдук Вељко с Кушљом – да ли језди? Синђелићу Стеван на Чегру бакљу запали, Танаско Рајић на Љубићу топове не даје! На Опленцу ми смо на вечитој стражи Све војводе с устаницима својим – Ником зала не смеју чинити, коекуде, Србију мајку од туђина бранит – Од Лазара аманет Косова остаде, Од јуначке крви – црвени божури – Од имена Србин – само је јунаштво, За Србина и другог сваког. 10
  • 10. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ЈЕЛЕНА ЖИВАНОВИЋ ОТУЂЕНОСТ Овако више не могу, и жеље су ми троме, журим да све кажем Богу, јер немам другом коме. Шта нам ово раде? Сваки човек испрепадан. Наде руше, уместо да граде, а живот постаде врло јадан. Нико никог стварно не слуша, туђе боли исто звуче, има оног ко покуша, али зар и туђе муке да га муче? Не знам...Зашто све изгуби смисао? Зашто више ништа није вредно? Живот је некад лепше мирисао, а Земља постаде место неправедно. Отуђеност нам одлика постаде, у својим проблемима човек кличе, свима је свега доста, свако постаде жртва сопствене приче. СЛУТЊА И ви, војници ужаса плаши ме што знам да ка мени идете свом својом снагом, преплашена сам. Зато вас молим, да само још вечерас кажем шта хоћу, јер знам шта ме чека, препознала сам себи блиску самоћу. Чујем сопствени крик, 11
  • 11. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ заробљен у мени, чекам – то ми једино остаје, чекам да ваш господар каже - ,,крени“. Растојена у беспомоћју, непријатељ ми порота, растројена јер знам како газите, Боже...каквог ли живота. Више пута устајем, али већ исувише рањена сада, малаксала и уморна, на коленима и мој понос пада! 12
  • 12. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ РАДМИЛА КОВАНЏИЋ Ом Његово величанство Ом Алфа и омега Свега што је било Мера свега што јесте И што би да буде Првом плачу човековом Опиру се карличне кости Даху спасоносном Ваздух се опире Трајемо снагом отпора Док не пресахне Ни смрт нас не би болела Када би душа добровољно У земљу обећану хтела ЕСЕЈИСТИЧКА МИНИЈАТУРА Малајско лудило – Слободан Селенић Својим првим романом Мемоари Пере богаља Слободан Селенић је освојио читалачку публику још 1968. године. За наредни роман Пријатељи добио је Нинову награду. Уследили су романи и драме: Писмо-глава, Очеви и оци, Timor mortis, Убиство с предумишљајем, Косанчићев венац 7, Ружење народа у два дела, Кнез Павле. Значајни су и Селенићеви радови из области драмске теорије и критике. На последњем, недовршеном роману могућег наслова Малајско лудило, аутор је радио и последњег дана свог живота 1995. године. Писац Милисав Савић, у својству уредника „Просвете“, допринео је да се књига Малајско лудило појави 2003. године. У „Напомени“, некој врсти предговора, Милисав Савић каже: „И у овом роману Селенића занима историја. И то историја која се буквално догађа. Лудило које је деведесетих година прошлог века захватило народе бивше Југославије, лудило које је довело до страшног и крвавог грађанског рата, до великих колективних и појединачних трагедија“. У тумачењу наслова једног сегмента у роману, Селенић користи одредницу из Енциклопедије лексикографског завода: „АМОК – код малајских народа нападај 13
  • 13. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ нарочите психичке надражености, који се завршава наступом лудила, кад наоружани болесник јури улицама, убијајући све особе, које му долазе на дохват“. Наслов романа Малајско лудило појављује се као метафора за стање духа на просторима Југославије, почев од сукоба (или договора) на линији МилошевићТуђман-Изетбеговић. Малајско лудило метафора је за националистичке и верске фанатизме који су морали резултирати бројним жртвама. Роман Малајско лудило сјајно нас води кроз време и простор. Замишљен је као спој књижевног, мемоарског и документарног материјала „по принципу сендвича на више спратова“. Оквир приче је сведочење рентијера Предрага Петровића, који је стицајем околности пријатељ и жртве и могућег убице. Бројним асоцијацијама сведока Петровића, али и другим методама, писац нас упознаје са ближом и даљом прошлошћу главних јунака, са занимљивим историјским ликовима и ситуацијама. Један од главних јунака у роману, Душан Вилотијевић, паметан, образован и амбициозан млад човек, у време владавине Слободана Милошевића постаје веома значајан функционер на телевизији. Човек њему близак, и службено и приватно, Мухарем Јусић, чији је уметнички лик писац најмање стигао да формира, такође је значајно лице на ТВ београдском „малом екрану“. Насупрот овој двојици сељачког порекла, налазе се потомци хрватске и српске аристократије – Тереза Амброз и Предраг Петровић. Дружење младих људи на Ластову протекло је у мушком надметању да се освоји лепа Тереза али и у сталном лаком сукобу поводом националне припадности. По повратку у Београд, Тереза и Душан постају брачни пар, друга двојица кумови на њиховом венчању. Убрзо, након рођења девојчице, уследиће развод и оштри сукоби на националном плану, како муђу супружницима тако и међу најбољим пријатељима. Блага национална нетрпељивост на Ластову 1985. године ескалираће деведесетих у малајско лудило. У епидемији малајског лудила, у солитеру на Новом Београду, настањеном људима различитих националности, убијен је један од главних јунака: Тереза или Душан или Мухарем. „Тим убиством где један припадник нације убија припадника друге нације“, каже Милисав Савић у предговору, „почиње у ствари и симболично убиство целе, велике Југославије“. Срроги суд и праведну пресуду за почињене злочине, Селенић очекује од неке будуће генерације на овим просторима. Могући датум праведне пресуде – 2068. година, стогодишњица значајних догађања – изазива у нама бројне асоцијације и тка фину симболику. На основу романа Малајско лудило, десет година после ауторове смрти, урађена је истоимена представа у Београдском драмском позоришту. 14
  • 14. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МАРИНА КРАГОВИЋ СУЗЕ УГАСЛИХ ОЧИЈУ Да ли је неко видео, можда осећаје јаче, од оних који се виде, онда кад слеп човек плаче. Кад сузе теку низ лице, из очију што су некад сјале, а сад су мирне и угашене, и не знају за радости мале. Шта би све дао тај несрећни човек, да бар једном види сунца залазак, да бар једном види то дете у наручју, ал' узалуд, узалуд, све је само мрак. Шта би све дао да бар једном види, како је снег бео ил' ватру што трне, да бар једном види људе насмејане, и да заборави на све дане црне. Да, дао би све, ал' се то не може, природа је од свих нас окрутнија и јача, а да ли и њу срце понекад заболи, и да ли задрхти од његовог плача. САМА У ТУЂЕМ ГРАДУ Као за инат падала је киша, плочници мокри, на тргу сат, улице нове, мртва тишина, све је отишло у неповрат. Непознати људи, сва нова лица, промицаху тихо поред мене, али ја ништа видела нисам, очи ми беху сузне и снене. Окренух се тромо на другу страну, сада већ покисла до голе коже, 15
  • 15. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ и пођох лагано у недра града, непознатог, новог, али шта се може. ДОК СПАВАМ ВЕЧИТИМ СНОМ Реци ми како изгледа јутро, кад иза брда провири сунце, реци ми како изгледа зора, кад ти сунце огреје срце. Реци ми како изгледа подне, кад сунце стоји на небу високо, реци ми како изгледа дан, када ти суза накваси око. Реци ми како изгледа вече, кад се и сунце на починак спрема, реци ми како изгледају ноћи, мислиш ли о мени – сад кад ме нема. Реци ми да ли лепе снове сањаш, док ја спавам вечитим сном, и док ме вечна тишина покрива, ћутиш ли или причаш о животу мом. ЋУТАО ЈЕ Весели дани к'о руком однешени, као да нису ни били никад, у трену се расуше као жеравице, зна ли неко где су сад? На лицу маска, тек неки покрет, уснама који личи на смех, није лагао, ћутао је само, није ли и то велики грех? И знам да биће дана после ових, и знам да биће дана после свих, ал' не знам дал' ће ова рука моћи, да опет напише љубавни стих. 16
  • 16. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ СЛАВИША КРСТИЋ на раскрсницама ноћи јеси ли икада стајао на раскрсницама ноћу замишљен над својим грешкама не знајући да ли да се вратиш и исправиш неку од њих над својим погрешним поступцима који су остали ту недалеко иза тебе да ли ти је изгледало лако исправити их или немогуће како је лако исправити их а како су страшно непоновљиви тренуци у којима се све могло решити у прави час како су непоновљиви сви протекли часови а како је сваки прави једног ће дана једне вечери једне далеке ноћи окупити се друштво без неког посебног повода и моћи ћеш им тада саопштити један од својих врхунаца мудрости уколико је то заиста један од врхунаца твоје мудрости да смо сви ми једни другима велике љубави и тада ће вредети онај стари осећај како је то било сувишно рећи али речено на најједноставнији начин престаје сметати истини уколико је то заиста начин на који живиш тако је близак сваком тренутку тај прави час тај дан или вече тако је блиска та далека ноћ 17
  • 17. Изворник 2011 ШИШКЕ Зборник „Књижевног клуба 21“ (Џонију) Падају ми шишке од липовог грања преко стола с којег кафа свеже мири; ветрић одозгоре низ улицу пири и тренутак мира на душу приања. Под богатим лишћем пролеће ме нађе к'о некаквог клинца који игра жмурке. Детињство се крије а фурало би фурке, на врхунцу пропланка никад да не зађе. Ритмови из туђих балавачких дана за леђима већ ми озвучење сипа; проређене шишке боја белих врана заденем за уши, дубоко удахнем, а густе на очи набаци ми липа. Трепнем. То јој тајно трепавицом махнем. * Једна бака је пажљиво чувала нешто у руци, није се видело шта. То нешто јој је вероватно било веома значајно, јер се трудила да га не повреди. Повредивост тога нечега што је с толико нежности држала у једној шаци састојала се у растреситости материје. Као да је предмет њене толике љубави могао исцурити кроз њене прсте попут најситнијих перлица из детињства, оних најфинијих какве је најтеже набавити а које док се просипају по патосу дочаравају мир кише, производе звук ..сссссссссссссс... што се крцкајући протеже у просторији и стишава после неколико секунди, звук који се може регулисати пропуштањем жељене количине перлица између прстију тако да хармонија потраје што дуже. Можда и не можемо сазнати шта је с толико љубави посматрала у својој шаци, али за утеху знамо да је у потрази за сигурним местом где би то могла сместити претурила кутијицу са комоде из које су се по паркету просули ситни бели бисери. 18
  • 18. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ О СВЕТЛОСТИ ТВОЈОЈ Оној коју виђам а не види је свако пожурила бих и потрчала могу ја то помислим а већ је нема посматра ме са висине Мисао игра непрестано у води се огледамо нико нас уловити неће занешено путујемо у нади да нешто знамо око поноћи неке а сви смо песма само ако нас неко чује СРЕЋА Три љуљашке на брезу окачене, на липи још две. У маленом дворишту, песак и дрангулије, откинут сваки цвет. Тонем, пењући се данима, кораком, као јесења киша. Месец, сребро сеје, на златно лишће и минуле дане. Твој и мој смех искричаво одзвањају 19
  • 19. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ у празним собама. Срећо љубим те, врата не отварај, то јесен звони. КОЛОСЕЦИ, ПЕРОНИ... Посећујем кутке прохујалих дана И минуте смеха са тобом И тренутке љубави искидане И питам се да ли сам на крају сама Од свих стаза којима сам табанала Да ли је мени најдража права Она кривудава у залазак Док миришу река и врбе И букете плавих звончића Које сам са љутићем брала Стопе у снегу ти препознавала И голуба писмоношу ти слала И погледом те испраћала, испраћала И сањала, сањала све плаветно А сад ми се само спава, спава И опет бих исту стазу изабрала ЗИМА Навлачим рукавице. Kада то чиним, скоро увек, помислим на тебе. Са смешком. - Када будеш решио да ме дарујеш, поклони ми рукавице. - заборављам да ти кажем. - Најобичније. Због смешка. Исплешћу ти вунене чарепе, као уздарје. Да ти ноге не зебу, док спаваш. РЕЧ ЈЕ РЕЧ Можда!? - Можда је близу Ништа! – рече ми дете. - А да ти нешто шапнем!? - Тајна је, када је знају само они који је знају! – додаје враголасто. 20
  • 20. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ - Кад бих себе прогутала, ја бих умрла. ЉУБАВНА ПРИЧА Кажу, љубавна прича, до две стране. - Каква је то љубавна прича на две стране. - Ја бих рекла, никаква. - Шта има ту да се прича? - Какав конкурс? Какав часопис? - Награда, миксер! - А тек порука ... волите и пишите о љубави. - Шта ће ту миксер? Питам се. ЛАЖОВИ - Само мене грде, кажу да сам лажов! А сви лажу! Жали ми се унучица. - А ко сме да лаже срећо! Тешим је. - Тата каже водићe нас на купање, после каже ружно је време. - Мама обећа да разгледамо поподне рођенданске поклоне, и радујем се, а кад дође време, мама каже, нека сутра. - Васпитачица обећа награду ономе ко први заспи. И ја заспим прва, па ништа. - И сви лажу, само мене грде. 21
  • 21. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МИОДРАГ МИЛУНОВИЋ ПУТЕВИ Моји су путеви непроходни урасли неброду ко` трн у кости далеки ломни излокани к`о нечастиви боже ме прости По миња колевке мртвородне расуте као стада на паши на рубу сећања безвреме ћуте к`о далеки преци крајпуташи Крваре истине заборавом к`о божур распет о поља кравља са којих јата страхова грамзиво разносе зрневља православља Распетим Косовом крилати вуци развлаче лешине испод бреза ту у сенику камене куле у предворјима славнога кнеза А када птичији лавеж утихне и кад се незвани мраконосци узверу на престо од порцелана што им на уздарје приносе просци Гореће векови и предања пастир и златно руно на овци пољима бешћута гасиће ватре васкрсли Нерони миротворци Са њима и хорде разузданих потомака крвника и убица оних што ножем од тамне свиле копаше очи с најлепшег лица А никог нема да стресе свице с паперја ситих уснулих врана што као бројанице расуте ћуте по гнездилиштима Газиместана 22
  • 22. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Моји су путеви к`о моја мати која истоком ка дому ходи доле где њена угашена свећа чека да се у тишини роди ЧЕКАЊА Као сказаљке на часовнику заробљене кружницом савршенства тумарамо невиделом својих хтења сакупљајући године које је појело време Некада тако далеки руку испружених ка недодиру новог ткања ослушкујемо испразну музику напуштених стопа страхујући да се не сусретнемо са самим собом А када нас игра сенки споји у вертикалу истородности ћутимо о нама Преповијемо изгубљене године у неко ново рухо и када слутња додирне праву реч време нас испрати на ново чекање ЈУЖНО ОД ИБРА Црно, црно, до ноктију црно, црне овце, црн пастир напаса. Црно звоно, црних богомоља, на јутрење призива, без гласа. 23
  • 23. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Ноћ притеже опуту од бола, јутро нам се у синору крије, Залуд јармиш волове у кола касно ти је стићи, Арсеније. Твоја стада разгонише вуци. Нож у оку, плаћа виду данак. Преци нам се у парлогу скрише ко затрављен сеоски опанак. Ћирилицу, српску словарицу, крстаче нам чувају, на гробљу. Што опадне не дочека зору, то гаврани двоглави позобљу. Црном ноћи, верном заручницом, венчава нас рука агарјана, па нам свадбе на тамјан миришу, на кандила и на тиховања. Свадбујемо као крајпуташи, крај кумова прекланих у јарку. На димњаку, роде устрељене, греју нејач, на мртвом угарку. Црне свеће, смерне монахиње, тумарају метохом, без вида. Разапету зору, о бездање, у очима скрива, Симонида. Зло је доба. Зна то нечастиви, док нам кости о заборав мрви, да досоли косовску вечеру, крсни колач, наш данак у крви. Као вода растаче се народ, што заграбиш, кроз прсте се слије. У наћвама пауци се легу касно ти је стићи, Арсеније. Колевке се њишу мртвородне, немаш кога да спасиш од зала. У огњишту гусле сагореле, светлост нам се у ноћ закључала. 24
  • 24. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ЈУЛИЈАНА МИРОВИЋ СЕЋАЊЕ НА ДРУГА (Посвећено трагично преминулом ученику Дарку Батинићу) Анђели нека другују с тобом од вечерас у вечности, небом. Оставио си другове трећег шест, и тугу као море, да се растаче уз плач. У мајску ноћ, занемео је и глас птица, пред болом твог одласка. Хладни додири туге и суза те ноћи путују у свод небеских сфера. Уз громогласни плач неба, последња молба за тебе, да пробудимо живот твој. Нема одговора. Твоју звездокосу главу те ноћи муња обасјала. У капцима твојим видех светлост звезда и њихову даљину. На земљи остаје твој траг, одлазиш заувек на пут небески. На првом часу математике једно празно место, незавршен задатак, тишина, бол... Празно место у фудбалској екипи, дечаци трећег шест носе мајице са твојим ликом. ПРЕД ИКОНОМ БОГОРОДИЦЕ ЛЕСЈАНСКЕ Сузна икона Богородице Лесјанске Велики петак као 25
  • 25. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ давни дан поподне кад беше шести час кад помраци се небо... кад завеса пуче на пола у тами небеса часа спасења, на крсту Исус опрости непријатељима Траг на образу Богородице Лесјанске Молитва да пратимо трептај срца да не страда душа. Суза у оку Богородице Лесјанске за непокретну руку дечака што дар остави на икони на белом крилу анђела. У дану првог звона пред иконом Богородице Лесјанске молим се и за оне који немају никога да се за њих моли. Мирише ванземаљски пролеће у пламену свећа нада трепери. Сузна молитва чека зору плавог пролећа. 26
  • 26. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ СЛАВКО МИТРОВИЋ ЈОШ ИМА ВРЕМЕНА Чекам да ми донесеш пролеће Са тобом јесен улази Пипци твоје мрзовоље У кости ми се увлаче Муња најављује непогоду Докле да се вртимо У бескрају слаткоречивости Кад нам се речи у пролазу За косе чупају Докле да чекамо сунце Да нам разгони облак Дођи Да од муње исплетемо Лампион наше љубави Зима је још далеко. ЦРНИ ПЕТАК Петак је лош дан Једног петка Пао сам са дрвета. Кад сам био студент Пао сам на испиту једног петка Петак је лош дан за мене црн. Онда сам срео тебе Једног петка И обесхрабрио се Али Био сам срећан целог тог дана И следећег петка И још једног Трећег петка Били смо на небу Нас двоје Срећан је био тај петак За мене и тебе Најсрећнији Па још један... Па још један... 27
  • 27. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ............... Онда је Освануо један петак без тебе Петак је лош дан НАЈЦРЊИ. - Сви они који кажу да су заборавили урадити оно што су обећали, признају да нису заборавили да не ураде. - Од лажи може да буде гора само истина, ако се каже погрешном човеку, на погрешном месту у погрешно време. - Права љубав је неограничена. И мржња такође. - Кад учинимо нешто добро, никада се сви не сложе у оцени. Кад учинимо нешто лоше, сви се брзо сложе у осуди. - Истине се многи боје, мада истина не може да буде опака, може само последица. - Дипломате и жене треба увек пажљиво саслушати, па онда потражити истину у ономе што су прећутали. - Жене себи лако праштају грехове, осим оног који нису учиниле. 28
  • 28. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ НАДЕЖДА МИХАЈЛОВИЋ ГРЛИЦА Данас сам те волела Тужно као грлица За тобом жудила и уздисала Данас сам плакала Због себе и тебе По неким путевима Посртала, које нисам Ни препознала Болели су ме знаци на њима Путокази врели У налетима чежње Грлила сам небо Таму уместо Сунца Данас сам спознала Љубав своју према теби Свој усуд и кајање Грлица постала Небо додирнула у Песми која још увек траје ЈУТРА ПЛАНИНСКА Одавно лежи тамо У планини где стадо пасе Ливаде миришу Виле се с косама играју И за људима уздишу Одавно лежи тамо Где цветови пчеле Медом хране И очи њене у измаглици Назиру и прете 29
  • 29. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Очи срне и детета Толико желе Да приповедају и постану Део ове приче Одавно лежи тако И цвет је постала и пчела Мисао њена клета О њубави планинској У зденац урања И жели да рука његова мије је Смиљем и бисиљем Копривом и дивљом наном Мајчином душицом У недрима дивним Док не зацвиле -Сва јутра њена Планинска Док лежи тамо У чежњи својој окована 30
  • 30. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ СЛАВИЦА НИКОЛИЋ УЛИЦЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ Када се, напокон, вратим тамо где сам пустила корене своје шта ли ћу затећи, о, Боже?! Живот је мој немирно море, па ветрови носе ме често с` места на место. Ал` душа и срце моје, заувек остаће тамо у градићу младости моје Вратићу се, знам, кад жуто лишће прекрије улице, паркове и дворишта, Кад зелени кестени опадну у мојој улици. Вратићу се у септембру. И где год да одем понећу у срцу познате улице и дворишта мог детињства. Никад заборавит нећу драге ми мирисе и звукове, ни поглед с прозора, ни стари црквени сат, што као сведок времена стоји, ни стазе камене, ни травке пролећне, ни куће мале, ни улицу поред пруге, ни поглед с моста на залазак сунца. МАГНОВЕЊА У магновењу Децембарске ноћи Грлим нека сећања давна 31
  • 31. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Суза се отима оку Стежем главу Да не чујем Како страшно звучи мук. Свећа се истопила Ватра се угасила Ја не осећам ни мрак, ни студ. Испловљавам напокон, На другу обалу стварности Тамо ме чека чека вечити вереник, Верни љубавник моје душе Са очима боје свемира Тамо, на другој обали стварности Не морам да се присећам Тамо могу да осећам. Не желим да ме буде, Да ми краду тренутке магновења Кад ми они значе све Не дам да ми узму Осећај твоје дуге косе И дах твој на рамену Ни глас твој Који је прешао векове И пространства да би ми рекао Да сам му све. Нико не зна за моје тајне И кога кријем у дну срца И у дубини ока И нико се не усуђује Да крене са мном На другу обалу стварности Мени је довољно Да те пожелим мислима Да се, вољени мој, Појавиш у мојим магновењима 32
  • 32. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МИЛОВАН – МИЋО ПЕТРОВИЋ СЕНКА На прозору Сенка! не то је она... Душа, где је њена душа? Њена лутања, снови, боли она је дала, да ли је знала? У сну је била мене је чекала срећу снивала... Будна! срећу, љубав убила У срцу мом сенка била и остала... ЗАГРЛИ МЕ ДАН Ноћна тама Грли ме сан. Мртва тишина На путу Од неба до земље Шаље ме У светлост дана... Летим кроз таму Без крила, Непозната путања... Падам, падам Да ли је то сан? Будим се... У наручју, загрли ме дан. СУЗНА РЕКА Шапуће суза Низ образе клизи На свом путу 33
  • 33. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Није стала. Љубав Странпутицом Отиче, тихо У неповрат. Срце, јеца Тишину буди Чујем речи Издалека... Суза моја Закаснила Рана раном Се опекла. Скрхана срца, довека Моја љубав, У неповрат односи Сузна река. 34
  • 34. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ СЛАВИЦА ПЕТРОВИЋ ДАН ЉУБАВИ (одломак из истоименог романа ) ...Мушкарац који је лежао на ниском дрвеном кревету био је у бунилу. Она клекну поред кревета и задиже му кошуљу. Успела је да га прегледа при светлости свеће, а онда узе комад газе наквашене у води и стави му на чело.Промешкољио се. Мрмљао је нешто неразумљиво. Шта сада да уради.? Требало га је пребацити до пећине, али то није могла сама да уради. Као да јој је прочитао мисли његов пас је легао поред врата и неко време је режући посматрао. Онда седе на под и наслони леђа уза зид. Кроз мали четвртасти отвор на зиду допирала је месечина и падала на средину собе. Све је било мирно. Скоро сабласно. Устала да промени облог и наставила да буљи у мрак. Веровала је да ће му бити боље ујутру и да ће његов велики хаски пустити да изађе. Мора да је била задремала, кад ју је пробудило његово окретање у кревету. Успео је да се усправи и седне. -Ко је ту?-упитао је на енглеском Она је показала лекарску торбу поред својих ногу. -Како се осећате?-упитала је. -Као да ме прегазио тенк. Да ли је то још ноћ? -Свиће-одговори она, пакујући торбу. -Зашто ја то не видим? Говорите ли истину?-почео је да се осврће око себе. -Мораћете са мном у склониште-била је сигурна да он не види.-Како сте доспели овде? -На камили-мушкарац поново леже. -Морам назад, до пећине. Позовите пса, а ја се убрзо враћам по вас. Мушкарац као да је није чуо. Лежао је главе окренуте према зиду. Она се сагну и узе торбу. Сунчеви зраци пробијали су се кроз отвор и пукотине и могла је да види милионе ситних честица прашине како се ковитлају према светлости. -Џеси, дођи!-нареди мушкарац промуклим гласом. Пас послуша и скочи на кревет поред њега. -Враћам се по вас-она отвори врата и изађе у праскозорје. Корачала је бојажљиво према склоништу а онда изненађено застала. Било је празно. По траговима точкова неког возила могла је да закључи да су рањеници евакуисани вероватно током ноћи. Очигледно им се журило помисли она, прилазећи лежају на поду, Њен мантил је још био ту, пребачен преко лежаја. Кутија са лековима, неколико боца воде и конзерве стајало је недирнуто у углу. Клекнула је и почела да пуни ранац. Било јој је јасно да су она и мушкарац били потпуно отсечени у овом напуштеном селу. Само није знала како да се извуку одавде. Угледала је његовог пса. Кренули су према колиби. -У пећини нема никога-рече она прилазећи кревету.-Остали смо само ви и ја. -Тешко да ћу вам бити од помоћи-рече мушкарац.-Имате ли нешто против болова. Глава ће ми експлодирати. Очи ми горе. 35
  • 35. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Она направи нови облог и стави га преко његових капака. Дала му је ињекцију против болова. Из ранца је извадила неколико танких режњева раженог тоста и отворила конзерву. -Како се зовете?-упитала је. -Давид-одговори он снажно притискајући слепоочнице. -Што вам се догодило? -Било је то приликом снимања...јака детонација. Последње што сам видео била је ватра. -Како сте дошли довде? -Пријатељ је платио неком човеку да ме изведе из града. Неко време сам путовао у групи, а онда су ме оставили испред ове куће. Имао сам грозницу. Када сам се пробудио, била је ноћ. Пратио сам Џесин лавеж, и пипајући около, ушао сам у кућу. Даље знате. -Можете ли нешто да поједете? -Дајте ми воде ако имате? Она му стави боцу у руке. -Ако будемо имали среће, наићи ће неко-рекла је. -Не морам да вам причам ко би све могао да наиђе-промрмља он уморним гласом. Знала је да су били изложени не само бомбардовању већ и лутајућим групама номада и побуњеника. -Можете ли да ми додате ранац? Она му пружи ранац. Тражио је нешто по њему. -Узмите ово-Давид јој пружи револвер. -Морам ли...? -Около тумарају гладни, избеглице...Можда ће вам требати. Она спусти револвер на под поред кревета. -Све ово је само једно велико...мерд-у његовом гласу је било озлојеђености и туге. -Новинар сте? – упита она. -Био сам-он показа на своје очи. -Били сте изложени дејству јаке светлости, али то не значи да је ваше слепило трајно. -Не верујем-рече он.-Шта је вас навело у ове крајеве? -Ја сам лекар-рече она. -Не иду сви лекари у ратна подручја-додаде он. -Као ни сви новинари-рече она. Посматрала је његово лице. Могао је имати тридесет пет година. неколико година старији од ње. -Одакле сте?-упита Давид. -Из Србије. из једног мањег града недалеко од Београда. Ви? -Из Париза-рече Давид и утону у своје мисли. 36
  • 36. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ НЕНА РАДУЛОВИЋ ТАЛАС КОЈИ КИПИ Ушао Бојан у собу сео на столицу па прича мами како је видео један талас мали, малецки онда је талас постао већи и хтео побећи. А то није било летос на мору, у ствари јесте. Био је и на мору један талас велики као џин, просуо се на песак и тако, није било ништа с њим. РОЗЕ ПЕСМА Распуко се бресквин цвет розе, розе, виолет, па мирисне кецељице, смејуљице задивиле читав свет розе, розе, виолет. Зима бежи, само шиша, за њом јури розе киша и мирише бресквин цвет розе, розе, виолет. УДВАРАЊЕ Гледа Весна школског пара 37
  • 37. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Бојана па Снежи нешто шапће, а он само звиждуће, звиждуће... Мења Весна машнице данас бела, плава јуче, а он само звиждуће, звиждуће... Игра Весна школице као лептир скакуће, а он само звиждуће, звиждуће... Расплела је кикице, да ли је то могуће?! он и даље звиждуће, звиждуће... Доби Весна новог пара не, то није варка, од тог дана не звиждуће Бојанова звиждаљка. НЕКИ ВРАГ МЕ СТЕЖЕ Каћу волим свеже само у њу бленем Ал’ неки враг стеже не могу да тренем. Док ме она гледа и поправља сокну враг ми мира не да у пете ми скокну. У глави ми дудњи уши се црвене и у час тај судњи села је крај мене. Сада ћу да дрекнем: Каћу волим свеже! Ал’ ја ни да бекнем врат ме опет стеже. 38
  • 38. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Чим попусти ја ћу да прикупим снагу кад пољубим Каћу послаћу га к’ врагу! ГОСПОДАР ЗИМЕ Покупила јесен златна и једра новембарске дане у своја недра па док их нежно и лако љуљушка паде са гране и последња крушка. А онда, гле лепоте, гле чудеса отворише се блистава небеса и снег поздрави Господара зиме Децембар је његово царско име. На царској глави шубарица бела фини рукави свиленог одела, а на рукама снежне рукавице из којих сипа лаке пахуљице. Облак, враголан, гледа па се смешка како се грудвају два бела Снешка а ви, дечице, хитајте по санке Децембар је месец снежне бајке. 39
  • 39. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МИЛОШ САКИЋ ЗАПАЉЕНИ ПЕЈСАЖИ (посвећено мом родном граду Карловцу) Овај град што злурадо тутњи, сваког дана испија снагу мога тела, и ја тако копним у прераној слутњи, да се ближи крај овога света. Овде ме често носталгија свлада за далеким мирисима мојих зелених вода, за тајновитим шумама и дивотом хлада, и за спором јесени што црвена хода. Онда тражим далеких гласова дубине, што ко бездан плави мирно сјаје. У њима су и реке, и шуме, и низине, вртови и куће, ко у далеком рају. Испред мене виде се лепоте врбика, под чијим великим сенама спавају дуге. Кроз њихово грање пролази силуета мога лика, Малко изгубљена са траговима бледе туге. Цела ова слика сунцем је запаљена, а по њој лете пожутеле птице неке. Лете ко делови неког света снена, према обалама које су за мене далеке. Све ово непрегледна визија бива где моје тело трне па сева. Онда све тоне, у заборав се скрива, док једно септембарско вече догорева. БУЂЕЊЕ Заспао сам у јаблановој полусени, Миран и спокојан у недрима високим, Желећи да се у сну оплемени Мој страх предубоки Нека се све моје стрепње слију, 40
  • 40. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ У реке незаборавних снова, Заједно са хтењима што се вију, На гранама зеленог јаблана. -Мисли што ти лете успаване, У стварност живота склони, И из себе истерај све накане, Јер срце ти ка зебњи рони! Не дај да те малодушност освоји, Пуна неке лелујаве наде, Што ће око ногу босих, Стопала твојих траг да украде. А кад око тебе све почне да пада; Из јабланова зелена грања, Проговориће твоја савест тада Речима људског разочарања. ВРАТА У овом глибу животном тражим врата, која ће уз шкрипу, да ме извуку из тмине, и одведу до неког мени блиског брата... Иза, чекам загрљај да ко муња сине. Тумарам, исцрпљен, скинут до гола, рањеног срца, са пелином у души, идем, и мирно проматрам како се руши, цела моја кула, саздана од животног бола. И нема ту дела, где бар сумње није, болних очекивања остављених криомице, у том телу лелујавом, са модрицама од прије, што пева гласом на умору птице. Мисао ми је песма, што одзвања храмом, на длану кобна ћутња, коју нудим себи, а иза врата немих, запечаћених тамом, нешто ме од преосталог живота пита: Где си? 41
  • 41. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ЖИВОМИР-МИЋА СТЕВАНОВИЋ ЉУБАВ И ВИНО Љубав и вино, нису само речи које изговарамо тек тако, љубав и вино су оно што лечи или што боли подједнако. Вино и љубав, нису речи само које се у стиху песме нађу, то је истина, за коју знамо кад нас туга ил срећа снађу. Љубав и вино, само речи нису, нису то слова неког слога, једно и друго кушали сви су, к`о дар ђавола, ил дар од Бога. ШТО ЈЕ БОЖЕ ТИ ПРЕЛЕПУ СТВОРИ Знам девојку згодну као Вила много лепа и превише фина, погледом ти срце узнемири благо оном, који са њом живи. Умиљатим гласом кад говори у уво се ко слуша претвори, свака реч јој ко мелем на рану и разбија сву мушку одбрану. Што је Боже ти прелепу створи па мушкарце много срце боли, дај им Бооже и вољу и снагу да освоје ту девојку драгу. У колко се не деси то чудо и изгубе ту прелепу жену, цео живот провешће улудо а имаће само успомену. 42
  • 42. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ УЧИНИ ТАКО ГОСПОДЕ БОЖЕ Кад би сви на Свету песничке душе имали, убеђен сам Господе Боже много би овој планети дали. Душу и срце своје би дали времена за љубав би имали, пажњу и срећу би нудили и наду за животом будили. Учини тако Господе Боже јер само то твоја снага може, да људи не мисле никоме зло драги Боже молим те само то. 43
  • 43. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ЖЕЛИМИР СТЕФАНОВИЋ 1. Ево како неки схватају ''Шведски пут у социјализам'': Прво се напијеш ко' летва, а потом те таксијем или фериботом одвезу кући. 2. Прођоше ''грађански'' ратови. Сељаци можете мирно спавати – све су то закували они из града. 3.) Хвала Богу, не постасмо грађанска држава, јер шта би са толиким сељацима. 4. Дарвине Дарвине, од мајмуна никако (још) не постадосмо људи. 5. ''Историју пишу победници!'' повикаше многи. ''Први мачићи се у воду бацају!'' шапћу они ређи. 6. Ако сте ради завирити у српску историју, понесите светиљку-мрачнa је. 7. РАДНИ ПОЗИВ ''Црногорци'' свих земаља, уједините се! 8. Народ више од деценије чека да оне из власти прође грозница; златна, или евросвеједно. 9. Ако је за вајду: доста нам је троструких хероја; у ред за признања пустимо троструке мајке. 10. РАВНОТЕЖА У РАЗЛИЦИ Мушкарце је страх да ''лану'' а жене да не ''лану''. 11. Ако је до враћања имовине, прво треба вратити Немањићима Србију, па ако шта остане, и другима. 12. Срби су вековима толико заузети прављењем Историје, да немају времена завирити у будућност и видети шта их тамо чека. 13. У Кини комунисти увели капитализам, у Русији такође, у Словенији исто; једино се у Србији још препиру ко да га уведе. 14. Ови Немци никако да нас поробе – пробајмо опет са Турцима... 15. Мањине су код нас дебело заштићене – пођимо од власти. 16. Родило не родило, с кризом се сродисмо. 17. Наши политичари, за разлику од Гебелса рачунају да ће народ за сто пута му изговорену глупост, помислити да је мудрост. 18. СРБИЈА – ДОМ ЗА СТАРЦЕ Влада, судећи по томе како брине о младима, полако претвара Србију у старачки дом. 19. У Србији процветале тикве – оне покондирене. 20. ЕУ титаник – куд плови овај брод? 21. Можда би помогло наталитету да девојке на трговима демонстративно поскидају панталоне и обуку сукње својих бака. 22. Прошлост се не учи да би се остало у њој, већ да би се спремније дочекала будућност. 23. Кажу: Биће боље – а коме? 44
  • 44. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ФИЛИП СТОЈАНОВИЋ ЈУРКЕ Сунце још увек спава, Моја јава се ретко сети сна Али сан се често сети јаве, Оно треће ми дозвољава да знам, А не да да му име дам. Будан сам, замишљам плаво небо И облак на коме пловим по њему. Ветар који се дружи са мојим једром Жмури да не види своју сенку. На великом огледалу страхова Мржња ме зове да се вратим, Свежину мојих ситних трагова Вечно и обазриво, нечујно прати. У даљини чујем шапат спокоја... И журим да побегнем. ЗАЛУД ПЕСМА А шта да се небо отвори И да Бог у кога сви Тако страшно верујете Каже да ће од сад бити Један језик, једна песма. Jeдан народ, једна земља. Jeно име, једна жеља. Шта бисте тада чували од заборава, Ужасних лопова и властољубива човека? Себе, зар не? Чувајте и сада себе, Јер сами сте вредност и мерило, Пропаст и спас у једном једином. Залуд језик, Кад га нема ко говорити. Залуд песма, Кад је нема ко испевати. Залуд народ, Кад га нема ко представљати. Залуд земља, Кад јој нема ко заставе носити. 45
  • 45. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Залуд име, Кад се нема коме наденути. Залуд жеља, Кад је нема ко остварити. Залуд, залуд речи... ЦЕНА САВРШЕНОСТИ Можда моје патике остављају прљав траг На белом мермеру по коме ходам, Али ја се већ дуго не осврћем за собом. Можда мој уздах и издах Боли друге и патњу им причињава, А ја онда не марим за њих. Можда мој поглед и осмех Зове друге и чежњу им буди, Али и мене многи погледи зову, Ипак не одговарам. Можда је мој корак несигуран, И можда ми рука дрхти, Али оловка у њој још увек ствара, А ноге ме носе напред ка сржи. 46
  • 46. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ТОМИСЛАВ ТАДИЋ ТУЖНА ПЕСМА Шта тражи буба у пешчаној плажи спора, занемарљиво мала и безначајна? Опија ли шум таласа или топлота меког песка у који сваког часа може бити затрпана? Шта тражи човек на бескрајном мору погледом тужним од очаја? Шта очекује, чему се нада, у трену којим располаже од ничега до бескраја? Тражи ли излаз из тескобе, из оклопа свог микросвета везан за место, за земљу, за живот краткотрајни везан уосталом као галаксија за маглину, сунце за галаксију, а за сунце свака планета Шта тражи дете скупљајући шкољке наивном дечјом радошћу обасјано Весело и лако изгледа живот, а циљ лепо и од суза далеко као јутро рано Шта тражи жена у мрачној кухињи са рукама мокрим од прљавог посуђа О чему мисли? О храни, о деци, о хаљинама, о сексу-можда Док пубертетски занос о величанственом животу бледи, нестаје и буђа у некој вијузи искључене мождане коре не тражи више смисао живота Преокупације: дете у школи а нема пара незадовољствоса годинама и неизлечива као на лицу боре. Шта тражи старац од седамдесет лета у чекаоници код лекара? Потврду да живот прошао није лекове да се доживи осамдесета? Тражи ли млађе а болесније 47
  • 47. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ он је здрав-само га мучи реума не може да спава и срце помало гуши Комшија јесте умро-он неће: уредно живи, не пије и не пуши Шта тражи старица набораних шака смиреног тужног погледа и забринутог лица? Шта тражи сама у далекој њиви на ивици шуме? Пати ли због грубости својих некадашњих дечака и девојчица дебелих грамзивих мушкараца и климактеричних жентурача? Шапуће, мрмља и сунце већ залази, мрак је а она да се врати не жели или не уме остаје тако у тами, можда је нашла заборав и сада је срећна и као да чујем њен шапат и знам? те речи само шума и трава разуме. 48
  • 48. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ РАДМИЛА ТАНАСИЈЕВИЋ *** По јаловој земљи птице нешто траже и као да налазе, не знам шта, ни како, а никога близу да ми макар каже варају ли себе не би ли тек тако протраћиле дан, ил` одиста нечег у тој земљи има А можда и има. Посејао неко варајући себе да ће једног дана да убере род. Лакше му је тако. Док мирише поље како да прихвати да јалова земља не дарује плод. И просу се киша. Бујна, топла, плодна. Ни она не знаде: Земља није родна. Сунце потом зрење поче да призива, на трен оста немо, „Зашто празна њива?“ „Можда мало касним.“, не оста без вере. „Сијаћу сад јаче, топлије и више и њиву ће ову јесен да убере. 49
  • 49. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ „Немогуће да су зрно спрале кише.“ Измамило само јату пут на југ. Открило ледину, на њој стари плуг спреман да засече нову бразду дубоку и родну. Нема више птица да јалове собом ову земљу плодну. *** Још је ноћ блудна, пуна црвеног вина, срче и дима. Умиру свеци. По плочницима крваре девичански снови. Замршене косе, преоране мисли, недосањану срећу ветрови носе по ћошковима што даље од бога. Има ли речи, неко мамурлуке да нам скрати, отвори врата и замоли госте у праскозорје цех да плати. ВИНСКА ПЕСМА Чудесна свита музику ствара у гроздове збране милујући дирке. Безброј артиста 50
  • 50. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ћилим шара плешући уз ноте божанске свирке. Завијори коло босоногих муза мешајући боје у ћилиме сткане. Кану једна, потом безброј суза, за срећу и тугу у будуће дане. То младост, црвену к`о крв, љубав точи да живот у њој кроз векове зри. То божија муза песму срочи: Наздрави љубави, за живот пи. 51
  • 51. ПРИЈАТЕЉИ КЛУБА 52
  • 52. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ВЛАДИМИР ЂУРЂЕВИЋ РЕЧИ КАО МАТЕРИЈАЛНА СИЛА - црвени памфлет са филозофском аромом Текст који следи је кратак. За дужи није било места на страницама овог зборника. Будући сажет, овај текст је, нужно, директан. Благодарећи томе, лишен је свих непотребних, ситнобуржоаских, стилских „улепшавања“ – која више замагљују него што откривају. Својом директношћу овај текст, у ствари, сам по себи, поентира оно што је његова тема. Утолико, аутор је захвалан на „скученом“ простору који му је стављен на располагање. Али, кренимо редом: Према првом моменту суда укуса, из Кантове последње Критике, допадање, односно суд да је нешто лепо, треба да буде изван сваког интереса. Морамо бити незаинтересовани за егзистенцију ствари о којој судимо, па је тако допадање, за разлику од логичког или етичког суда, овде увек само – субјективно. Послужимо се савременим примером: лепота луксузне виле допада нам се независно од тога што знамо да у њој живи неки буржуј, чија је разметљивост најдиректније повезана са екпсплоатацијом оних који за њега раде. Многи савремени уметници први момент суда укуса користе у циљу оправдања такозване аутономије уметничког стварања. Фуртвенглер, диригент о коме говори позната Харвудова драма, брани се пред Одбором за денацификацију, тврдећи да је он поклоник музике, која нема ништа са политиком; то што је био слављен и поштован чак и од самог Фирера, сведочи само о добром укусу нациста. Сама по себи, према томе, уметност нема политичку конотацију; вајарство и архитектура, сликарство и музика, каже Сартр, не служе се знаковима, већ стварима. Неки призор на слици, нека мелодија у музици – то су перцепције претворене у ствари, у боје, композиције или тонове. Чак и поезија, која израста на темељу језика – подразумева да се песник одрекне коришћења језика као оруђа; поезија слуша наговор језика. Другачије стоји са прозом. Писац приче или романа се, за разлику од песника, служи језиком. Језик је, дакле, у служби његове интенције, његовог хтења да нешто каже. А тај систем знакова остаје испразан и лишен садржаја уколико писац избегава да се суочи са сопственим временом. Па ипак, чак и ако писац пише историјске романе, или гради фантастичне светове, уколико се пошто-пото труди да оно о чему пише буде изван сучељавања са временом у коме живи – он је и даље уплетен у непосредан политички миље. Избегавање писаања о противречностима савремености, подразумева или пуку апологију владајућих прилика, или конформистичко пристајање на правила игре. Рецепција неког књижевног дела, утолико, није само субјективна: она подразумева и логичке и етичке судове. О прозном делу зато не треба говорити искључиво из угла естетике. Када је реч о 53
  • 53. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ прози, неизбежно се поставља питање ангажмана. Ништа јаловије од књижевне вечери, на којој будаласти критичар цитира реченицу или пасус неког писца, са патосом, као да рецитује – уз онај идиотски израз лица чије је значење неизбежно препознатљиво: „јао, што је лепо!“ Наравно, у ово наше време, у свету који бездушност поново уздиже на ниво космичког начела – питање ангажмана треба проширити, ако не на све уметности, онда на све ствараоце. Естетски судови о делу не аболирају сликаре, музичаре и песнике етичке одговорности, политичке кривице: стихови Езре Паунда нису оправдање за његов фашизам, а монтажерско умеће Лени Рифенштал не анулира њено подаништво Хитлеру. У заоштреној форми, то значи да имамо права да поставимо питање: сме ли уметност остати у обећаној земљи, глува, слепа и нема за најнепосредније ангажовање на извесним променама у друштву? Није ли то пребивање у свету лепоте заправо прихватање проглашавања патњи овога света за неминовност (које ће бити „докле је света и века“). Хоћу да кажем, цитирајући Мајаковског: „Носите торте, дајте хлебова кола: у наше време песник је само, песник маршева и парола“! Да се разумемо – ми не постављамо питање: Има ли смисла певати о стварима, у временима потлачености и понижења? Ми се не питамо: Зашто користити бледуњаву грађу сећања, зашто причати приче, сред крви и меса наших дана. Не. Ми, безобразно, упиремо прстом: Фарисеји и књижевници, прозаисти и поете, музичари и музиканти, ликовњаци и мазала, вечерњи песници и локални колумнисти, напосле – истински филозофи и провинцијски „филозофски писци“ – изађимо на ветрометину. Ангажована уметност није негација уметности, него негација оне друштвене збиље која уметност протерује на базар, излажући је погледима и захтевима похотних мецена. Нема смисла градити Лепо, ако његови перципијенти могу бити само они који негирају Добро; са друге стране, не може се волети Добро, ако се истовремено не мрзи Зло. А то значи да треба рећи, попу – поп, а бобу – боб: не само „мислити глобално, а деловати локално“ – већ у појединачним примерима препознавати светска настојања, а у обести неког локалног буржујчића, право лице планетарног неолиберализма. И, наравно, не остајати само на „анализи“ – догађаје треба мерити аршимом оног класног интереса који артикулише хтења ангажованог писца. Само у том случају, речи постају материјална сила, казујући оно што се битно тиче сваког човека. 54
  • 54. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ Гај Није увек то што јесте ГАЈ – предео у Башину, Ватошеву, Глибовцу, Кусатку, Малој Плани...Врло распрострањен назив, означава њиву, поље, по правилу на брежуљцима. ,,Гај“, међутим, значи и ,,шума“, код П. Кочића на пр. ,,Вуков гај“. Стога се може поставити питање шта је у ствари право и прво значење речи ,,гај“: шума или поље? У ствари право и прво значење речи ,,гај“ – мала шума, одгајена шума. Могуће је, дакле, да, кад су шуме искрчене и тај простор постао њива, задржао се стари назив ,,гај“. Из којег језика потиче ова реч? ,,Гај“ у словенским језицима значи шума, гл.гајити – неговати. У литванском gajá значи виталност, способност, а gaygus значи и разрађен, приходљив. У Библији ,,дрво гајево“ означава дрво паганско. Даничић је у Ријечник унео само два примера из старих српских споменика: ,,гаи Косамнук“ и у множини ,,с лугови, гаи, водами“. Вук уз ову реч пише значење ,,мала шума“. Код П.Скока налазимо да је ,,гај“ свесловенска реч, али да је нема у бугарском језику и ,,нема паралеле у балтичкој групи“. Од речи ,,гај“ потиче глагол ,,гајити“, а у приморским говорима ,,гојити“ у значењу ,,чувати“, у Хрватској ,,одгој“ – васпитање, док реч ,,гајен“ значи допадљив. У ст. руском: гај – шума (з гаими и з дубравами) и гајдук – хајдук. У белоруском: гајевник – шумар, гајек – мали гај, гајистиј – неплодно земљиште; гајеви суд – деобни одбор; гајдуки су међу послугом: жолнери, гајдуки, слуге војводскије. Властита имена у Дечанским хрисовуљама: Гоја (3x), Гојан (2x), Гојак (19x), Гојило (6x). У латинском, на подручју Хрватске: Гојко и Гојо, banus P.Cresimir regis (1059,1065,1069). Објашњење властитих имена Гај (људевит Гај, Гај Јулије Цезар) нема везе са шумом ни са њивом, не задовољава ни ослањање на глагол ,,гајити“. мора се респектовати пре свега грчки језик (П.Скок грчки овде не узима у обзир), и то дорска изведница од ,,геа“ (земља) ,,гаја“ и ,,гајхос“ – који земљу штити; ,,гајо“ – поносити се, дичити се. Код П.Скока се спомиње могућност да је ,,гај“ и ,,гајити“ из санскрита у значењу ,,пева“. Држим да се мора респектовати грчки, а затим: ст.индијски ,,гаја“ – имање, газдинство; авестијански (ирански) ,,гајо“ – живот; литвански ,,гајус“ – који лако оздрави (паралела у балтичкој групи, ипак, постоји!). Наша тема је топоним Гај, и одговор: поље или шума, препознавање на терену и према потреби конкретан опис. А из римског и из грчког иста реч Гај није увек то што јесте. 55
  • 55. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МИЛОШ РАДОВИЋ ТЕШКЕ РЕЧИ Све теже успостављам контакт са а комуникација се своди a komunikacija se svodi на приче о фудбалу и кладионици, разним болестима које вребају неопрезне конзументе лажних ракија, женама, парама и последњим поскупљењима бензина и струје. И разговори телефоном нису више вредни новца који, на крају месеца, морам да издвојим за утрошене импулсе. Моје речи постале су теже од крда слонова који покушавају да пређу трули, висећи мост и све чешће завршавају у понору не успевајући да стигну на другу страну! РОЂЕНДАНСКИ ПОКЛОН Ја сам, у ствари, рођендански поклон. Тата није имао довољно маште а паре је потрошио на пиће па је крајем, те давне 1972. године одлучио да мојој мајци поклони љубав. СТРАХ Једини прави страх је страх од времена. Свега ће нам донети и свега што је већ донело. Њега се плаше и бесмртно смртни председници и живе легенде. Плаше га се и сајџије у швајцарским фабрикама сатова као и водитељи јутарњег програма локалне ТВ станице. Плаше га се и родитељи детета које пребрзо расте, радници док откуцавају своје картице као и навијачи на полупразним стадионима чекајући да потплаћени судија одсвира крај. 56
  • 56. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Плаше га се и разноразни Богови, Саи Бабе и Мухамеди, пророчници који за утеху, као у неком телешопу, нуде реинкарнацију за мале паре. Њега се плаше и хероји којима лагано одузима тешком муком стечене привилегије... Времена се једино не плаше лудаци. Њима, више нема шта да узме! Они су, све своје већ одавно дали! СРЕЋНИЈА ВРЕМЕНА У ретко којем стану који бих изнајмио могао сам гласно да слушам музику. И не само то. Нисам смео да долазим касно, улазим прљавим ципелама, ненајављено доводим пријатеље и девојке, остављам длаке на сапуну или дозвољавам будилнику да звони дуже него што је потребно. А морао сам да пазим и на мали бојлер у кухињи како се не би прегрејао а да у њему ипак буде довољно воде за прање судова... Једноставно, био сам припитомљен. Газде су ме навикле на такве ситнице које у почетку изгледају као компромис а тек касније покажу своје право лице и суоче те са још комплекса које ћеш вући целога живота. Тако сам, мада ни сам нисам приметио, постао опрезнији од возача камиона на ауто-путу Београд-Солун из неких срећнијих времена. 57
  • 57. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ НЕБОЈША ЋОСИЋ ЖЕЉА Како су ми описали то место његово обитавалиште није далеко одавде. Виљем Шекспир из драме Тимон Атињанин Хоћу у Еден! Са том жељом корачам кроз пределе јаве. Жеља за Еденом прожима сутоне и ноћи огрезле у изгужвану и од зноја мокру постељину, интиму спаваће собе сачињену од зрнаца прашине и замагљених огледала, према средишту урешених бисерима и белуцима. Желим да прођем, ако их има, кроз капије еденске! О Едену не знам много. Могу само да нагађам и претпостављам, да се препуштам маштарским сластима. Више је питања од поузданости. Она би ме можда лишила жеље. Мада, сумњам! Не верујем сликарима који су сликали и сликарима који још сликају Еден. Њихове слике само представљају визије Едена. Визија није што и стварност, у овом случају рајска. Не верујем писцима који пишу о Едену. Писцима који су до појединости опевали Еден. Опевањем се под земљу и надгробну плочу, ако се нађе, испраћају покојници. Шта је дакле, опевање Раја, ако није посмртна плотунска почаст речима. Током векова, за сто лета која чине један век редовно се нађе неколико десетина списатеља који понешто од својих дела, песму, химну, роман, есеј или причу, драму, посвете упокојењу Раја. Често та посвета постане списатељева лабудова песма. Ништа чудно! Међу толиким темама има ли провокативније од оностране. Не верујем онима који тврде да Едена нема. Зашто бих желео да одем у нешто чега нема? Претпоставимо да сам и емотивно и интелектуално, свакојако ограничен. Те чињенице не мењају ствар. Убеђен сам да моја жеља не плута далеким фантомским ни ближим, видљивијим, нефантомским просторима бескраја, већ је прецизно одређена уравнотеженим циљем. Као што рекох, циљ је одлазак у Еден! Због чега баш Еден? Зашто не Доњи свет, зашто не лед и ватра вртоглавих дубина Тартара? Пре одговора следи дубока концентрација, дуга и дубока контемплација. ............................................................................................ ? Својој жељи не налазим објашњења. Једино што поводом Тартара могу рећи, као и у случају Едена, не верујем његовим сликарскосписатељским ни музичким 58
  • 58. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ отелотворењима. Уметници рекох, предочавају само визије. Оне су одсуство стварности, да будем строжији, одсуство и њеног привида, можда само претпоставка, да будем блажи. Шта очекујем од живота у Едену? Рајске пејзаже, рајске воде и ливаде засејане детелином са четири и више листова, умилни пој птица и рој медоносних пчела, принцезу и поред ње принца на белом коњу са соколом на рамену, одмор у хладовини оног дрвета? Можда! Али, никако само то! Пре свега, очекујем узбудљив живот! Његово обиље које сасвим поништава разорност монотоније. Истински драматичне ситуације! Горим од жеље за самодоказивањем кроз низ подвига. Спасавање људи из запаљене рајске зграде! Транспорт становника из поплављених делова Раја до сувих и безбедних станишта. Очекујем динамичне тајанствене ноћи које буде запретене чежње, ноћи тамне и ноћи пуног месеца када необјашњиви страхови шире зенице. Дисперзивне хоризонте музичких посленика рајског царства. У Едену очекујем алармантне послепоноћне и ране јутарње аларме. Позив да се што пре како знам и умем нађем на аеродрому. Рајски авион само што се није одвојио од тла. Због неколицине расејаних путника пилот прекраћује време кривудајући пистом тамо-амо. Неопозиво: очекујем динамику: крик рајског пауна и кукурикање оностраних петлова, залеђена степеништа, вишедневни лов на зеленосафирног шарана импресивне тежине, чишћење голубарника рајских високолетача, учешће у изградњи бране неколико пута веће од највеће овде, учешће у насипању тла за изградњу новог рајског лифта, прављење трасе за кочије у дужини непојмљивој за наше земаљске представе, реконструкцију рајског врта, ангажовање у области еденске екологије, решавање укрштених речи током расправа на локалним и глобалнијим еденским скуштинама: глобалнијим, рецимо, како поступати поводом Луциферове побуне која је занела готово две трећине рајских гласача, и низ, низ других опасности које због опште монотоније технолошке цивилизације ишчезавају из земаљских речника. Овде све полако ишчезава, тамо се расцветава садржајан живот. Тамо ме чека атрактивно пробијање кроз еденске пустиње и прашуме, незабораван лов са принцом и принцезом на јелена капиталца са златним роговима и плавичастим увојцима око њих, умни разговор са змијом у хладовини оног дрвета. Сусрет очи у очи са горилом! Очи у очи са изгладнелим лавом! Лав је и поред изгладнелости наоружан брзином и плаштом царског рајског достојанства оличеног у титански јаким чељустима. Ја, пламеном доказивања! Иза мене су рушевине. Под њиховим громадама несрећници. Ах, зашто и у Рају, они несрећници? Када их будем извукао на светлост еденског дана ублажићу Апокалипсу. Само су заувек мртви коначне и неповратне жртве. Изгладнело царско достојанство, титански лав, смртна је претња не само мени већ и несрећницима над чијим се јауцима уздижу облаци дима, пепела и прашине, ватромет сирена спасилачких возила. Као што се види, много је разлога за мој пут. Моја жеља није хир, није обест, понајмање размаженост. 59
  • 59. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Поред свега, у Рају очекујем исцрпне разговоре (не само са змијом, лавовима, горилама) са новим саговорницима, раније пристиглим и одомаћеним становницима рајских простора. Ти ће ми разговори сигурно, осим акционих и пејзажних, проширити и друге хоризонте. Не каже случајно да онај који нема хоризонт „прецењује оно што му је блиско“. Проширивањем хоризонта нећу дакле бити ограничен „само-на најближе“ већ прозирати даље од тога. И земаљску дружбеницу ћу извести из интиме спаваће собе уколико пристане на пут до обитавалишта које није далеко одавде. Ето, бројним визијама Раја прикључујем своју. Увиђам, нимало инвентивнију од других. Где постоји вера, постоји и сумња. А шта ако је рајско обитавалиште само једна уобразиља која се од постанка човека наслеђује с колена на колена? Тада ме моја жеља води у – ништа. А од тог ништа боља је и спаваћа соба. 60
  • 60. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ БОРИВОЈЕ АНДРИЋ ОПТУЖБА „Дуго ме већ верно служиш“, рече краљ свом личном чистачу ципела. „Како би волео да те наградим?“ „Ваше Величанство“, скрушено одговори старац, „никада се са Вама нисам поздравио. Ето, то би ми била најбоља награда“. „Скромно, нема шта“, помисли краљ. „Али шта ако то и није скромност? Шта ако нас неко види да се здравимо? Он ће себи дати важност коју не заслужује, а још када се ту умешају и моји непријатељи, којих сигурно има на двору. Може ту бити свашта!“ Сутрадан је стари чистач ципела висио на вешалима испред двора. оптужба је била да је против краља ковао заверу. - Афористичари не добијају ордење-не знају да ћуте. - Касно је схватио да је светлост на крају тунела била полицијска лампа. - Нема сагињања. Већ бауљамо! - Како раде, довешће нас у ред. Пред народну кухињу! - Како да се саберемо кад смо вечито испод црте? - Политичари нам причају да нас чека боља будућност. А шта ћемо са садашњошћу? - СФРЈ је била као латино серија. Испало је да браћа и нису била браћа?! - Нећу више да радим, решио сам да створим новац. - Иронија је да и привезани за стуб срама стоје усправно! - Тако је храбро погинуо да је за собом оставио сумњу у самоубиство. 61
  • 61. СЕЋАЊА 62
  • 62. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011) ЈАБЛАНОВИ НА ПУТУ ЗА НЕБО POPLAR TREES STREAMING TO THE SKY Остају врбе далеко иза мене непољубљене. Willows remaining far behind my back with no kisses. Носи ветар свенуло лишће.Гле, колико лептира. Withered leaves blown by the wind. Oh, look! How many butterflies! Мирисни венац дивљих малина покрај пастирског стада. Aromatic wild raspberry wreath blooming by the shepherd’s herd. Отвара се цвет локвања. И птице су гласније. Water lilly’s head opening. Birds are singing louder. Иза летње кише никли плави цветови. Миришу њиве. Behind summer rain 63
  • 63. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ blue flowers rose. Smelling meadows. Летња оморина. Само зрикавци славе смирај вечери. Summer heat. Only crickets celebrating evening approach. Река носи цветове беле раде. Навиру младе пастрмке. River bringing little daisies. Young trouts approaching. У лету птица спектар дугиних боја. Осмехну се дан. Birds flight hiding rainbow colours spectrum. Smile of the day. У разбијеном огледалу види се пролећно небо. Spring skies pictured in the broken window. Около шкољке леже. Обале скупљене у сјај месечине. Shells laying all around. Banks collected in Moonlight beam. 64
  • 64. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Јасике тужне. Испод њихових грана оборено гнездо. Crying aspen trees. Those broken nests are fallen just beneath their heads. Пада киша: латице трешње имају прво купање. It is raining: cheri petals are having the first bath. Старим путељком сад замиче зечић, и моји погледи. Little rabbit and my look fading out down the old path. Чапља надлеће бистро језеро. И бућ. Разби огледалце. Heron flies over clear lake water. And splash! Breaks the mirror. 65
  • 65. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ МИЛУТИН АЛИМПИЈЕВИЋ (1927-2010) МАТИ Бисенији Тако изненада Банем код моје Матере Очи јој овлаже од радости Она се снебива за јело Немам ништа каже Али сад ћу ја Кафа за трен готова И већ се пуши У малим шољицама Поред њих Чашица комоваче Здрава је рече И изгуби се И док дланом о длан Кафу још нисам попио Замамни мирис погаче Ево ње У руци врела погача Струже је старом кустуром Пршти изгорела кора Погача као лимун Очима бих је појео Мати сија од среће Мајке више нема Умрла је погача ТУГА Твоје су руке славолук А ја сам света вода У мојој матици почивају ти очи Звезде се огледају у њима 66
  • 66. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Понирем под твојим веђама Ја сам река без ушћа Твоје су очи језера Ја путник на пучини Тражим извор надања Да се умијем животом Твоје мисли да нађем Да их зачарам тугом биљке која не може У семе да се врати Ја чујем капље време Моје се године туле Реци неку реч Музика времена ће стати Уставиће се воде Твоја моћ границе нема ЖИВОТ У оку ми заиграла змија У трави је око изгубила Очи су јој у ноћ процветале Ноћ је ватром живот окрилила Звезда тугу на ђердану снује Време платно година оснива Ничег нема у животу празном Пуста душа мисао је сива Искошена трава у очима У лудилу време космос крије То се живот поиграва с нама Време наше шежње оплакује 67
  • 67. ТРАГОМ СУНЦА (Део из романа) Лето споро пролази. Чобанујем, као и деда. Овце и козу терам у планину, а понекад и говеда. Деда Петар крене из Слатине са стадом оваца и коза. Чим избије на пут поред наше куће, зачује се мали оркестар звона са оваца и коза. Деда много воли стоку. Већини оваца и коза дао је имена, зове их успут, тепа им и даје лишће и траву. Када се у Кременцу стадо растури по шуми, он га налази по звуку различитих звона. Увек носи дугачак штап са кожном огрлицом на рукохвату, торбу са храном и тикву са водом. У торби има и крупицу соли, па током дана окупи стадо око себе да лиже крупицу из књегове руке. Носи ситан алат и предмет од дрвета на којем ради. Прави разне врсте штапова, јармове за вучу, крстове и крстиће од црног глога, плете батаре, а једини је мајстор у Шумадији за израду „слова“. То су дрвени „печати“ на којима су исписана слова ИС ХС НИ КА, што значи Исус Христос побеђује. „Слово“ се утискује на славски колач, погаче и на хлебне колачиће зване „бабице“, које се на Задушницама деле на гробљу за покој душе. Деда однесе крстиће и слова у манастир да их поп освешта, и тада имају већу цену. Он је више делио своје производе него што је продавао, па се могло рећи да деда и нема тако лошу душу као што је то понекад изгледало. Некад ме зовне с пута да идемо заједно на пашу. Обично тада понесе неку књигу народних песама да му гласно читам током целог боговетног дана. Деда има десетак књига народних прича и песама и чува их у сандуку са одећом као највећу драгоценост. За време дугих зима, док шпорет пуцкета, седнем на троношку и читам гласно народне песме: „Зидање Скадра на Бојани“, „Косовку девојку“ или „Женидбу Душанову“. Мама и стрина Маца греју се поред шпорета, слушају песме и уживљавају се у догађаје. Понекад се огласе са: „Види, види“, и „Куку, црна...“ Захваљујући дединим књигама заволео сам народну књижевност, а и сам сам понешто почео да пишем. Али до дединих књига нисам увек могао доћи. Кад се наљути не говори ни са ким. Тада ми помаже бака. Нађе књигу. Моја бака Милева је најлепша прича на свету. Као мајка. Ситна крхка, нежна, бледа у лицу, као сенка. Није могао да преболи сукобе и деобу својих синова, окривљујући деду за све. Када смо се одселили на Старац, само што није пресвиснула од бола и туге. Деди није смела да каже ништа. Опасан и прек у бесу, могао је да је згази као трулу јабуку. Не знам зашто, али је највише волела тату. Био је најмлађи син, тих и неприметан, а у грудима је носио њено велико срце. После деобе, разболела се и месецима је лежала у кревету, молећи Бога да умре. Са њеног уплаканог лица зрачио је неспокој и бол прикривен пером велике плаве мараме. Ретко, у свечаним приликама, носила је коњгу и сиву мараму. Мало је говорила, а њене крупне смеђе очи исијавале су анђелску светлост осенчену ауром вечите туге. Била је смерна, побожна, и имала је светачки лик. Много је бринула за нас. Увек се трудила да нам на неки начин помогне, било чиме. У доњем делу велике окућнице имали смо парче воћњака ограђено плотом. Поред њега, свињац покривен 68
  • 68. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Увек се трудила да нам на неки начин помогне, било чиме. У доњем делу велике окућнице имали смо парче воћњака ограђено плотом. Поред њега, свињац покривен сламом. У тој слами се налазило тајно скровиште које је открила моја бака. То чаробно склониште доносило ми је велике радости. Ту је бака остављала за нас прве трешње, јабуке, крушке, мушмуле, диње, лубенице, јаја, удове сувог меса, заструге сира и кајмака, а понекад и тањир гибанице или колача. Све је то радила кришом, у први сумрак, или кад никога није било код куће. Нађено сам стављао у кофу за помије и није могло ништа да се види. Лети ме бака често одводила у млекар на скоруп и млеко. Седнем на степенице, тањир са кајмаком ставим у крила и прстима једем. Она, радосна, пита ме за Буду, тату и маму. Спреми понекад и кришку сира да понесем. Пољуби ме и у страху каже: „Пожури, да неко не наиђе... Дођи опет...“ 69
  • 69. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ РАНИСЛАВ ПУРКОВИЋ (1889-1939) НОЋ НА ПЛАЖИ Широкога мора смирили се вали с околином Бизерт спава цео а с истока месец кандиона пали поноћне тишине подижући вео Посребљене палме месецу се пуном својом сенком побожно клањају докле звезде над плаветним чуном над пучином дна неба сањају А када поноћ у санова крила већ уљуљка, Европљана дражи кад зашуште шалваре и свила бедуинки на широкој плажи И док море у криновој пени ко у чежњи уздиже се плимом назиру се као свете сени лепа тела са вилиним костимом Играјући се по дебелом хладу и лежећи стразно на топлоти песка па ка стази нечујно се краду стидећи се месечевог бљеска. Док у сенци покрај самог пута на коњицу који фркће, дува, видиш једног Арапина љута који невиђено благо чува. ЧЕЖЊА (у Албанији) Где су сада очи њене, Где погледа једног плам, Да загреје ове стене 70
  • 70. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Свом драгану хладан стан Над постељом росне траве Кад у зори роси студ Да расплете косе плаве И заклони болну груд О ви дивне слатке моме, У љубави тако страсне, Где сте сада срцу моме Кад ми млађан живот гасне. На Васјату 1915. ЦВЕТИЋУ Овај татин цветак и мамина срећа Иако малена, од већих је већа Још не збори нит несташно скаче Али зато неће ко друге да плаче Та тек јој је два месеца дана Још мамино млеко једина јој храна Нити жели воће нит бомбоне иште Татино јој крило цело шеталиште А у путу уз Боже помози На маминој руци једино се вози Н.Сад, 2.јула 19. РАЊЕНИК Под афричким сунцем децембарских дана Лежим у присенку биберових грана Са животом последњега даха У болници Сиди – Абдалаха Богатство помајке у свој нези сјаји Рањене и болне подиже и гаји Ох, ал мени заман живот слади Чежња моја једрилице гради 71
  • 71. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ И из земље што болнику годи Мисао ми ка северу броди Љубећ снежне ал рођене студи И Мораве залеђене груди Сиди Абдалах, 1917. НА КОСОВУ 1912. О свете жртве пропасти славне Ви падосте за свете снове Отворте своје гробнице травне И примите ове јунаке нове Са овог поља крви тек згусле Што њине младе пролише груди С новом су славом поникле гусле Којим вас ово потомство буди Цареви силни, краљеви свети, Слободе крвца над вама се пени Немојте ово колено клети Оно је ваше достојно сени Оно је своје сејало кости Да ваше крви плодове врати О царе свети, грех клетве прости, Косово твоје слобода злати Тулбе М. 1914. на Ђурђевдан 72
  • 72. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ, рођена 1976. године у Голобоку. Живи и ради у Смедеревској Паланци. Пише песме и кратке приче. Заступљена у зборницима, учесник неколико песничких манифестација. ДАНИЈЕЛА ГЛИШИЋ, рођена 1976. године у Смедереву. Пише поезију и прозу од 1991. Заступљена у часописима и зборницима. Објавила је књигу поезије BACKGROUND NOISE (Beograd-Caligraph-2004) и књигу кратких прича САЊАЛО МИ СЕ (Ваљево 2009 - Матична библиотека ,,Љубомир Ненадовић“). РАДОСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ, рођен 1932. године у Азањи. По занимању ВКВ столар. Радио као службеник и контролор, а у пензији је од 1989. године. Пише поезију и прозу. Објављивао приче, коментаре, чланке и др. ЈЕЛЕНА ЖИВАНОВИЋ, рођена 1994. године у Смед. Паланци. Ученица Паланачке гимназије. Пише поезију. На конкурсу поезије за децу награђена Витезовом наградом (2005). Добитник је и прве награде на литерарном конкурсу „Дани Пере Тодоровића“ 2011. године. РАДМИЛА КОВАНЏИЋ, рођена 1947. г. у селу Рудовци (код Лазаревца). Професор српског језика и књижевности. Радила у Машинско-електротехничкој школи „Гоша“ до пензионисања 2006. г. Објављује песме и есеје у зборницима и часописима. МАРИНА КРАГОВИЋ, рођена 1963. г. у Косовској Митровици. Основну школу завршила у селу Жупче, а средњу у Зубином Потоку и Косовској Митровици. Од 1988. године живи у Смед. Паланци, где ради у ОБ "Стефан Високи“ као медицинска сестра на хемодијализи. Писањем се бави од раног детињства, али до сада није објављивала своје радове. СЛАВИША КРСТИЋ, рођен 1970. године у Београду, живи и ради у Смед. Паланци. Око деведесет рукописа објавио у разним зборницима и часописима. Добитник десетак награда за песме, приче и есеје, а једна прича је извођена на Првом програму Радио Београда. Самосталне збирке песама: "Гонет" (Самостално издање, Смед. Паланка, 1997), "Путоплет" (Српска књига, Рума, 2005), "Свество" (Књижевни клуб "Бранко Миљковић, Књажевац, 2007) "Језик жеђи", заједно са збирком "Тренутак цвета" Саше Угринића (Дом културе Ивањица, 2007.) ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ (Београд, 1952) Живи и ради у Смед. Паланци. Поезију и кратке приче објављивала у зборницима и на сајтовима у Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ 73
  • 73. земљи и иностранству: „Хоризонти“ и Nadwislocsze (Пољска), „Ирин Пирин“ (Бугарска), Poezija.com. Pl (Пољска), Indianwriters.org (Индија). Објављена књига љубавне поезије: „Постојбина срца“, Библиотека „Светислав Вуловић“, Ивањица – прва награда на конкурсу за најлепшу љубавну песму 2003. године. МИОДРАГ МИЛУНОВИЋ, рођен 1955. године у Приштини. Од 1999. године као расељено лице живи у Смед. Паланци. Пише поезију и прозу. Заступљен у многим зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник је многих вредних награда. До сада објавио две збирке песама: „Месечева невеста“ (2006) и „Очи мога оца (2008). ЈУЛИЈАНА МИРОВИЋ, рођена 1967. године у Смед. Паланци. По занимању је медицинска сестра. Члан је удружења писаца и уметника „Нeкудим“ у Смед. Паланци. Заступљена је у више домаћих и страних песничких зборника. Објавила збирку песама „Молитва срца“ 2008. године. СЛАВКО МИТРОВИЋ, рођен 1942. године у Влашком Долу. Средњу индустријску школу завршио је у Смед. Паланци, у „Гоши“ радио две године, да би потом завршио и Вишу педагошку школу. Затим је радио као наставник историје и географије по сеоским школама. Од 1969. године па до пензионисања био је запослен у општинској управи у Смед. Паланци. До сада је објавио четири књиге афоризама: „ПРОПАС“(2007), „ЗАВРЗЛАМЕ“ (2009), „СПЛЕТОВИ“ (2010), „ДРАНГУЛИЈЕ“ (2011), једну збирку песама „САН ИЛ` ЈАВА“ (2010) и један роман „ДЕСЕТА ПЛАНЕТА“ (2010). НАДЕЖДА МИХАЈЛОВИЋ, Рођена 1955. године. По занимању учитељваспитач, ради у Дечјој установи у Смед. Паланци. Објављује песме на сајтовима и блоговима. СЛАВИЦА НИКОЛИЋ, рођена 1970. године у Смед. Паланци. Завршила средњу трговачку школу. Иако пише песме још од средње школе, учествује на конкурсима и објављује у зборницима тек 2009. године. Активна је у удружењу "Фемина" као обучени консултант за пружање подршке жртвама насиља. МИЛОВАН - МИЋО ПЕТРОВИЋ, рођен 1951. године у селу Горобиљу, општина Пожега. Завршио средњу школу унутрашњих послова, службеник МУП-а у пензији. Живи у Смед. Паланци. Пише поезију, кратке приче и афоризме. Заступљен у зборницима поезије и кратких прича. СЛАВИЦА ПЕТРОВИЋ, рођена 1953. г. у Великој Плани. По занимању правник. Бави се писањем љубавних романа. Објављује песме у зборницима. 74
  • 74. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ НЕНА РАДУЛОВИЋ, рођена 1931. године у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985) и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998). Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда. Члан је Књижевне заједнице Југославије и Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво. МИЛОШ САКИЋ, рођен 1970. године у Карловцу ( Република Хрватска), где је завршио основну и средњу школу и живео до 1991. године. Дипломирао 1994. године на Факултету одбране и заштите у Београду. У Смедеревској Паланци живи и ради од 1995. године. До сада објавио једну збирку песама „Животни колосеум“ (2010), као награду на конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци за „Прву књигу“. ЖИВОМИР-МИЋА СТЕВАНОВИЋ, рођен 1937. године у Глибовцу, општина Смед. Паланка. По занимању комерцијалиста, сада пензионер. Пише љубавне и родољубиве песме. Заступљен у зборницима књижевних клубова Србије, магазину "Стрељаштво" и у књизи "Спорт – брана пороцима". Живи у Смед. Паланци. 2011. године објавио збирку песама „Књига љубавних и других песама“. ЖЕЛИМИР Н. СТЕФАНОВИЋ, машински инжењер, рођен 1945. године у Миланџи код Ивањице. Од 1964. до 2003. године радио у "ГОША-ШВ", у Смед. Паланци. Од 2001. године пише путописе, есеје, колумне и афоризме за часописе ("Светосавац", "Мале новине", "Богољубље"). На конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци за 2006. годину, добитник је прве награде за књигу "По(п)уке за уке и неуке" (збирка прича, есеја и песми). ФИЛИП СТОЈАНОВИЋ, рођен 1991. године – ученик средње школе. На конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци 2008. године, за прву књигу ушао у најужи избор. ТОМИСЛАВ ТАДИЋ, рођен 1940. године, у Јошеви, код Уба. Гимназију (8 година) учио у Обреновцу, где је у литерарној секцији писао песме и хумореске. Медицински факултет завршио 1967. године, специјализирао гинекологију и акушерство 1976. Сада, у пензији, пише углавном аутобиографска сећања. Објавио књигу успомена на ђачке дане у Обреновцу под насловом "Одјеци школског звона"(2008). 75
  • 75. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ РАДМИЛА ТАНАСИЈЕВИЋ, рођена у Смед. Паланци 1967. Поезију пише још од раних школских дана. У време постојања књижевног клуба ``МАСУКА`` В. Плана била активни члан. Тренутно живи и тражи посао у Смед.Паланци користећи сваки слободан тренутак за поезију и оне који је стварају. 1966.). ВЛАДИМИР ЂУРЂЕВИЋ, филозофски писац (Смедеревска Паланка, Оснивач и дугогодишњи секретар Савета Филозофских сусрета (редовних, годишњих, међународних семинара филозофа). Секретар удружења филозофа Филозофска комуна (Београд). Члан редакције међународног филозофског часописа Искуства. Објавио десетак радова из области филозофије у стручним часописима и зборницима, и преко 100 чланака и есеја. Аутор 286 телевизијских емисија о култури, под називом Облици, и пет дугометражних документарних филмова. Од 2008. године је управник Градског позоришта Културног центра у Смедеревској Паланци. МИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ, рођен 1931. године у Ратару (заселак Ватошево). Радио као професор књижевности и новинар. Живи у Смедеревској Паланци. Члан је Удружења књижевника Србије. Објавио је књигу о шаху ,,Екипни шампионат Југославије 1946 – 1979“. У коауторству ,,Три силе притисле Србијицу“ и ,,Србијицо, душо горка“. После књига ,,Пчелари Доње Јасенице“ и ,,Монографија села Ратара“, уследила је ,,Професор Гргур Миловановић“. ,,Пророштво деспота Стефана Лазаревића“(2004); ,,Реч у другим речима“ (2007) и ,,Споредовање беспобедно“ (2010). МИЛОШ РАДОВИЋ, рођен у Смедеревској Паланци 1973. године. Учесник је многих фестивала, а свакако најзапаженије наступе бележи на „Ратковићевим вечерима поезије“ (Бијело Поље), „YU Поет фестивалу“ (Врбас) и „Данима Гордане Тодоровић“ (Сврљиг). До сада је објавио две збирке песама, До врха пирамиде (1995) и О чему је реч (1998), а трећа збирка песама Обичне песме о обичним стварима, иако је настала пре десетак година, још увек није угледала светлост дана. НЕБОЈША ЋОСИЋ ,рођен 1958. године у Ивањици. Основну школу завршио у Куманову, а средњу у Смедеревској Паланци. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Пише прозу и књижевну критику. Књиге прича: Приче о смрти (Књижевна омладина Србије, Београд,1987), Туђе небо (БИГЗ, Београд,1991), Несаница (Центар за културу Смедеревска Паланка, библиофилско издање,1993), Утопије и пијавице (Књижевно друштво Свети Сава, Београд,1994), Деца велеграда (Књижевна омладина Србије, Београд, 2005) Романи: Лула (Стубови културе, Београд,1999), Месечево насеље (Нолит, Београд, 2002), Бумеранг (Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2006) 76
  • 76. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ Заступљен у више зборника, панорама и антологија савремене српске прозе. Проза му је превођена на словачки, словеначки и румунски језик. Коаутор зборника Свети Сава - легенде и приче (1993) са Томиславом Тошићем и хрестоматије Књига о Светом Сави (1996) са Јованом Пејчићем и Станишом Нешићем. Живи у Београду као слободни уметник. БОРИВОЈЕ АНДРИЋ, рођен 1949. године у Београду. Пише кратке приче и афоризме. На конкурсу Народне библиотеке у Смедеревској Паланци „За прву књигу“ 2011. године награђен првом наградом за књигу кратких прича. ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011), Правни факултет завршио у Београду. Објавио збирке песама: Покушај бекства (1982), Пропадање земље (1989), Јабланови на путу за небо (2000), Друга страна живота (2008), као и књигу афоризама (Афоризми за неписмене, 1998). Заступљен је у бројним зборницима и антологијама поезије. Био је члан је Удружења књижевника Србије. МИЛУТИН АЛИМПИЈЕВИЋ (1927-2010), рођен 17. јуна 1927. године у селу Драча код Крагујевца. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Приредио збирку одабраних песама (десет песника из Јасенице) Стихом речено, 1971, алманах поезије и прозе стваралаца из Немачке Уснуле звезде, 1989, књигу поезије ван домовине Капи живота, 1992, заједничку збирку одабраних песника Разгледница из Немачке, 1992, алманах поезије и прозе Октобарски сусрети писаца из дијаспоре 1995, 1996, зборник поезије и прозе Језик нам је Отаџбина, 1997 и годишњак поезије и прозе Језик рода, 1998. Један је од аутора књиге афоризама Жали се Марксу – са Слободаном Стефановићем Драшком Антонов, 1989). Објавио збирку песама Некуд се мора, 1974, роман Војишта, 1981, књигу песама Реч као нада, 1993, књигу прозе Тече Мајна, 1995, за коју је добио награду Растко Петровић за 1998, роман Око у трави, 1999, који добија награду Кочићево перо 1999, роман Трагом сунца, 2005. На немачком језику поезију објављивао у листу „Augsburgerb Allgemeine“ и часописима „Augsburger Journal“, „Hessischer Literatur Bote“ (Франкфурт). Оснивач Југословенске књижевне радионице 1987. године у Франкфурту на Мајни. Основао удружење писаца 7 (Секција Удружења књижевника Србије) Франкфурт на Мајни 1995, године. Укључен у лексикон „КО ЈЕ КО – писци из Југославије“ (Београд, 1994, аутор: Милисав Савић). Био је председник Удружења писаца 7 Франфурт на Мајни и члан Удружења књижевника Србије. Радни и животни век провео у Фракфурту на Мајни. 77
  • 77. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ РАНИСЛАВ ПУРКОВИЋ (1889-1939), у Церовцу, у Бркићима, живео је као зет укућник Ранислав Пурковић. Ранислав је рођен 1889. године, син Омира и Драгиње Пурковић у селу Бачину – Арадац код Зрењанина. Оженио се Церовчанком Василијом Бркић, венчани су у Цркви церовачкој октобра месеца 1921. године. Порода нису имали (Василија је рођена фебруара 1902). Ранислав је умро 1939 године, у протоколу пише ,,од јефтике“. У заоставштини Ранисављевог и Василијиног домаћинства правник Драган Милић нашао је две свеске исписане мастилом и оловком руком Ранисављевом, у свескама донетим са Солунског фронта. 78
  • 78. Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“ САДРЖАЈ Предговор………………………………………………………………4 Данијела Васиљевић ..............................................................................5 Данијела Глишић....................................................................................7 Радослав Мића Ђорђевић.......................................................................9 Јелена Живановић..................................................................................11 Радмила Кованџић.................................................................................13 Марина Краговић...................................................................................15 Славиша Крстић.....................................................................................17 Љиљана Милосављевић........................................................................19 Миодраг Милуновић.............................................................................22 Јулијана Мировић..................................................................................25 Славко Митровић..................................................................................27 Надежда Михајловић............................................................................29 Славица Николић..................................................................................31 Милован - Мићо Петровић..................................................................33 Славица Петровић................................................................................35 Нена Радуловић....................................................................................37 Милош Сакић.......................................................................................40 Живомир-Мића Стевановић...............................................................42 Желимир Стефановић.........................................................................44 Филип Стојановић...............................................................................45 Томислав Тадић...................................................................................47 Радмила Танасијевић..........................................................................49 ПРИЈАТЕЉИ КЛУБА Владимир Ђурђевић...........................................................................53 Милија Ђорђевић...............................................................................55 Милош Радовић..................................................................................56 Небојша Ћосић....................................................................................58 Боривоје Андрић.................................................................................61 СЕЋАЊА Ђорђе Р. Радовић................................................................................63 Милутин Алимпијевић......................................................................66 Ранислав Пурковић............................................................................70 79
  • 79. Објављивање зборника помогли: 80
  • 80. CIP-Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1(082.2) 821.163.41-3(082.2) ИЗВОРНИК: зборник „Књижевног клуба 21“ (2011)/(уредници Славиша Крстић, Милош Сакић).-Смедеревска Паланка: Народна библиотека: Књижевни клуб 21, 2011 (Смедеревска Паланка: Старпринт Десигн).118 стр. ; 21 цм Тираж 300. – Биобиблиографске белешке о ауторима уз текст. ISBN 978-86-85005-45-9 (НБ) Књижевни клуб 21 Смедеревска Паланка COBISS.SR-ID 186202636 81

×