Your SlideShare is downloading. ×
Aleksandar lowen   radost
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×

Thanks for flagging this SlideShare!

Oops! An error has occurred.

×

Introducing the official SlideShare app

Stunning, full-screen experience for iPhone and Android

Text the download link to your phone

Standard text messaging rates apply

Aleksandar lowen radost

1,722
views

Published on


0 Comments
1 Like
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total Views
1,722
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
1
Actions
Shares
0
Downloads
48
Comments
0
Likes
1
Embeds 0
No embeds

Report content
Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
No notes for slide

Transcript

  • 1. mikrokosmos EDICIJA POPULARNE PSIHOLOGIJE
  • 2. Naslov originala: Alexander Lowen, M. D.: JOY, The Surrender to the Body and to Life © Copyright 1995, Alexander Lowen © Copyright za Srbiju i Crnu Goru: IP "ESOTHERIA" Beograd Sva prava prevoda i objavljivanja za Srbiju i Crnu Goru zadržava izdavač. Izdavač: IP ESOTHERIA, Beograd Maršala Birjuzova 13a tel: 011/3285-949; 631-820 web: www.esotheria.com e-mail: esother@EUnet.yu Glavni urednik: Vladimir Madić Art direktor i direktor produkcije: Bojana Gnjatović Lektura i korektura: Dragana Jovanović Kompjuterski slog: Mirjana Arsenović Dacić Dizajn korica: Ivana Flegar Štampa: Jovan Antić, Beograd tel.: 011/2509-364 Prvo izdanje Beograd, 2005. Tiraž: 1000 ISBN 86-7348-149-X
  • 3. Aleksandar Loven RAD0ST Predanost telu i životu Prevod s engleskog Jelena Nolan Miljević i Miloš Girić
  • 4. Ova knjiga je posvećena mojoj supruzi, Roufreti Lesli Loven, istinski religioznoj osobi Dugujem zahvalnost Dejvidu Randolfu, koji je pribavio reference iz Biblije i Majklu Konantu i Lesli Kejs, koji su pročitali rukopis i dali mi neke sugestije
  • 5. Sadršaj PREDGOVOR 1. RADOST Oslobođenje od krivice Osećati život tela 2. PREDATI SE TELU Predaja narcisoidnog ega Uzemljenje i realnost 3. PLAKANJE - EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA 4. OTPOR PLAKANJU Neću se slomiti Predaja volje: Očaj 5. LJUTNJA: EMOCIJA KOJA LEČI 6. LJUBAV: EMOCIJA KOJA ISPUNJAVA Predaja ljubavi Zrela ljubav 7. IZDAJA LJUBAVI 8. SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE 9. STRAH: EMOCIJA KOJA PARALIŠE 10. STRAH OD SMRTT 11. STRAST, SEKS I RADOST 12. STRAST I DUH Predati se Bogu Duh koji pleše
  • 6. 9 Predgovor Prošlo je četrdeset i osam godina otkako sam počeo da se bavim terapijom. Upravo sam bio priveo kraju svoju terapiju kod Rajha. Rajhov rad je postajao poznat i rasla je potražnja za tom vrstom terapeutskog pristupa. Pošto se jako malo ljudi time tada bavilo, pozvao me da mu se pridružim uprkos tome što nisam bio lekar. Pošto sam bio početnik, naplaćivao sam pacijentima dva dolara po satu, što je i tada bilo malo. Ali kada se osvrnem na to iskustvo, pitam se da li sam bio vredan i toliko. Tada nisam shvatio koliko duboki i ozbiljni mogu biti poremećaji sa kojima se suočavaju mnogi ljudi naše kulture, poremećaji kao što su: depresija, anksioznost, nesigurnost i nedostatak ljubavi i radosti u životu. Nakon skoro pola veka rada sa ljudima, tokom koga sam napisao jedanaest knjiga, verujem da sam uspeo da razumem probleme koji muče ljude i postavio sam principe efektivnog terapeutskog pristupa koji sam nazvao bioenergetska analiza. Ova knjiga opisuje tok te terapije i ilustruje njenu primenu kroz studije slučajeva mojih pacijenata. Dopustite samo da kažem da to nije brz i lak lek, mada je efektivan. Međutim, ta efektivnost zavisi od iskustva i samorazumevanja terapeuta samog. Pošto su problemi sa kojima se ljudi bore godinama ugrađivani u njihovu ličnost, bilo bi nerealno očekivati bilo kakvo brzo ili lako izlečenje. Istinska čuda se retko dešavaju. Jedino čudo koje se svakodnevno dešava jeste čudo stvaranja novog života. Tom čudu je i posvećena ova knjiga. Teorija na koju se oslanja bioenergetska analiza je funkcionalni identitet i antiteza tela i uma - psiholoških i fizioloških procesa. 10
  • 7. Funkcionalnost se odnosi na činjenicu da telo i um rade kao jedno tokom upravljanja telom i oni jesu jedno na dubljem nivou energetskih procesa. Antitezu odražava činjenica da um može površinski uticati na telo i da telo, naravno, utiče na misljenje i na mentalne procese. Bionergetska analiza je bazirana na konceptu da je čovek jedininstveno biće i da se ono što se dešava unutar uma, događa i na nivou tela. Stoga, ako je osoba depresivna i mislima joj dominiraju osećanja očaja, bespomoći ili neuspeha, onda će i telo imati depresivan stav, koji se ogleda u smanjenoj proizvodnji impulsa, ograničenoj pokretljivosti i disanju. Sve telesne funkcije biće depresivne, uključujući i metabolizam, što će rezultovati smanjenom produkcijom energije. Naravno, um može uticati na telo isto kao što i telo može uticati na um. Ponekad je moguće putem promene mentalnog stava poboljšati funkcionisanje tela, ali svaka promena te vrste biće privremena ukoliko se telesni procesi, koji se nalaze ispod nje, značajno ne izmene. S druge strane, neposredno poboljšanje telesnih funkcija, kao što su: disanje, kretanje, osećanja ili samoiskazivanje, ima trenutan i trajan efekat na mentalni stav. U konačnoj analizi, povećanje energije osobe je fundamentalna promena do koje terapeutski proces
  • 8. Hijerarhija funkcija ličnosti 11 mora da dovede ako želimo postići cilj terapije, a to je oslobođenje te osobe od stega njene prošlosti i inhibicija sadašnjosti. Gornji dijagram prikazuje hijerarhiju funkcija ličnosti kao piramidu na čijem je vrhu ego. Te funkcije su međusobno povezane i zavise jedna od druge, a sve se oslanjaju na istu osnovu - proizvodnju i korišćenje energije. Cilj terapije jeste da pomogne osobi da ponovo uspostavi pun potencijal svog bića. Kod ljudi koji dolaze na terapiju kapacitet da žive i iskuse punoću života veoma je umanjen traumama iz njihovog detinjstva. To je osnovni poremećaj u ličnosti, koji je osnova svih simptoma koji se pojavljuju u sadašnjosti. Ti simptomi ukazuju na to koliko je osoba obogaljena dok je odgajana, a krajnji je rezultat gubitak jednog dela sebe. Svaki pacijent pati od nekih ograničenja u svojoj ličnosti: umanjene samosvesti, ograničenog samoiskazivanja ili smanjenog osećaja samoposedovanja. Te funkcije su stubovi-nosači hrama
  • 9. njihove ličnosti. Njihova slabost dovodi do nesigurnosti u ličnosti koja potkopava svaki pokušaj da se pronađu mir i radost, ono što životu daje punu satisfakciju i najdublji smisao. Prevazilaženje tih ograničenja predstavlja ambiciozni cilj za bilo koji terapeutski poduhvat i, kao što sam već rekao, nije ga lako dostići. Bez jasnog razumevanja cilja terapije možemo se izgubiti u lavirintu sukoba i ambivalentnosti koji može zbuniti i uplašiti većinu terapeutovih nastojanja. Ali, to je esencijalni poduhvat koji može suštinski pomoći većini ljudi u našoj kulturi koji život vide kao borbu za opstanak i retko kad imaju priliku da iskuse radost.
  • 10. 12 POGLAVLJE 1 RADOST Oslobođenje od krivice Većina mojih pacijenata će se nakon seanse osećati dobro. Neki će biti radosni. Međutim, takvo pozitivno osećanje, u principu, ne traje dugo. Ono je rezultat onoga što su iskusili na seansi čiji je cilj bio da postigne njihovo oslobođenje od napetosti koja ih je ograničavala i dublje shvatanje vlastite ličnosti i gde su se osetili više živim. To pozitivno osećanje uglavnom ne traje, jer je do proboja ograničenja došlo uz moju pomoć, a pacijenti nisu u stanju da sami održe taj stepen otvorenosti i slobode. Ali svako izbijanje osećanja, svako oslobođenje od napetosti jeste korak ka ozdravljenju sebe, čak i ako osoba ne može u potpunosti da oseti korist toga. Privremeno je i zato što će pacijent, dok u potrazi za oslobođenjem ide sve dublje u sebe, kako fizički tako i psihički, nailaziti na sve više bolnih uspomena i osećanja iz ranijeg perioda svog detinjstva - osećanja koja su bila dublje potisnuta u interesu opstanka. Ali kako ide dublje u sebe, tako i dobija više hrabrosti da se bori sa ranim strahovima i traumama i to na zreliji način, to jest, bez poricanja i potiskivanja. Negde duboko u svakom od nas živi dete koje je bilo nevino i slobodno i zna da je dar života bio dar radosti. Mala deca se, uglavnom, lakše prepuštaju radosti. Za njih se zna da bukvalno skaču od radosti. Mlade životinje rade to isto, skačući i trčeći u radosnom životnom zanosu. Retko vidimo odraslu ili stariju osobu da se tako oseća i ponaša. Ples je možda najdalje do
  • 11. čega dođu, i stoga je ples najprirodnija aktivnost ka radosnim događajima. Deci, međutim, nije potrebna posebna prilika da budu vesela. Dopustite im da budu u društvu druge dece i radosna aktiv- 13 nost će se ubrzo pojaviti. Sećam se, kada sam imao četiri ili pet godina, bio sam na ulici sa nekolicinom druge dece, a počeo je da pada sneg. Bili smo uzbuđeni i počeli smo da igramo oko bandere pevajući: "Prvi sneg, prvi sneg, pokrio je breg!" Uvek u sećanje mogu da prizovem radost koju sam tad osetio. Deca se često raduju i kada dobiju na poklon ono što su jako želela, što ih nagoni da skaču i ciče od oduševljenja. Odrasli su mnogo rezervisaniji nego deca kad pokazuju svoja osećanja, Što ograničava intenzitet njihovih pozitivnih osećanja. Uz to, opterećeni su brigama i odgovornostima i zakočeni krivicom, što utiče na njihovo uzbuđenje i čini da zaista retko iskuse pravu radost. Spoznavao sam radost u nekim zaista običnim situacijama. Nedavno, dok sam šetao prirodom, osetio sam kako mi se duh uzdigao. Bio je to poznati put, bez nekih posebnih karakteristika, ali kako sam zakoračio i osetio kako mi stopalo pritiska zemlju, osetio sam istovremeno i kretanje kroz moje telo i kao da sam porastao još pola metra. Nešto se u meni oslobodilo i osetio sam se radosno. Neki tragovi tog osećanja u meni su ostali do danas i mada je bilo nekih bolnih i uznemirujućih epizoda u mome životu od tada, većinu vremena se dobro se osećam u svome telu. Pripisujem to dobro osećanje terapiji koju sam prošao, počevši je 1942, i kontinuiranom radu na sebi tokom godina. Terapija mi je omogućila da se povežem sa detetom u sebi, koje je znalo za radost uprkos uglavnom nesrećnom detinjstvu i da integrišem u svoj odrasli
  • 12. život kvalitete detinjstva koji omogućavaju radost. Detinjstvo - pretpostavljajući da je to zdravo, normalno detinjstvo - karakterišu dve stvari koje vode do radosti: sloboda i nevinost. Značaj slobode za osećanje radosti potrebno je malo bliže objasniti. Teško je zamisliti radosnog čoveka čije je kretanje ograničeno nekom spoljnom silom. Kada sam bio mali najstrašnija stvar kojom me majka mogla kazniti i koja je najviše uticala na mene je bilo da ostanem u kući dok su se druga deca igrala napolju. Jedan od razloga zbog kojih sam, kao i sva druga deca, bio toliko nestrpljiv da odrastem bilo je da zadobijem svoju slobodu. Kada sam dosegao punoletstvo oslobodio sam se roditeljske kontrole. U ovoj kulturi, sloboda znači pravo da se borite za svoju sreću ili radost. 14 Nažalost, spoljašnja sloboda nije dovoljna. Moramo imati i unutrašnju slobodu, to jest, slobodu da izrazimo otvoreno svoja osećanja. Ja tu slobodu nisam imao, kao ni mnogo ljudi iz ove kulture. Naše ponašanje i otvorenost kontroliše naš super ego, sa svojim listama dozvoljenih i nedozvoljenih stvari i postupaka, i moćju da kazni onoga ko ne poštuje njegove zapovesti. Superego je internalizacija diktatorski nastrojenog roditelja. Funkcioniše ispod nivoa svesnog tako da ne možemo videti ograničenja koja su postavljena na naša osećanja i to da naše ponašanje nije produkt slobodne volje. Oduzimanje vlasti superegu i obnova slobode da se izrazimo ne pretvara osobu u necivilizovano biće; to je pre uslov koji mu omogućava da bude odgovoran član društva, zaista moralna osoba. Samo osoba koja je slobodna poštuje prava i slobodu drugih. Bilo kako bilo, moramo prihvatiti da su za život u zajednici neophodna neka ograničenja našeg individualnog ponašanja kako bi postojala zajednička
  • 13. harmonija. Sva ljudska društva vode računa o ponašanju svojih članova, ali društvene norme govore o postupcima, ne o osećanjima. Neko može biti proglašen krivim ako se ne ponaša u skladu sa propisanim kodom ponašanja, ali je on onda osuđen samo za nepoštovanje koda, a ne zbog osećanja ili želje da ga ne poštuje. Civilizovana društva, bazirana na moći, proširuju koncept krivice kako bi obuhvatio i misli i osećanja kao dopunu postupcima. Ova promena je protumacena u biblijskoj priči o Evi i Adamu. Biblija kaže kako su, kušajući voće sa drva znanja, njih dvoje izgubili nevinost i radost. Pre nego što su probali zabranjeno voće oni su živeli u stanju blaženstva u rajskom vrtu, originalnom Raju, kao životinje među drugim životinjama, sledeći prirodne nagone tela. Kada su pojeli zabranjenu jabuku, počeli su da razlikuju lepo i ružno, dobro i zlo. Oči su im se otvorile i videli su da su goli. Pokrili su svoja tela jer su se stideli i sakrili su se od Boga jer su se osećali krivima. Nijedna životinja ne razlikuje dobro od zia, ne stidi se i ne oseća se krivom. Nijedna životinja ne sudi o svojim osećanjima, mislima i postupcima. Nijedna životinja ne sudi o sebi. Nijedna životinja ne dolazi do zaključka da je "dobra" ili "loša". Nijedna životinja nema superego niti samosvest, osim ako nije pas koji živi u potčinjenom odnosu u kući svojih vlasnika, skoro isto kao i dete. 15 Pse učimo da slede određene obrasce ponašanja u skladu s onim što mi smatramo dobrim ili lošim i kažnjavamo ih i ponižavamo kada nisu poslušni. Pas koji nije uspeo da se povinuje naređenju često biva nazivan "lošim psom" i većina pasa mora da nauči kako da se ponaša da bi zadovoljila svoje gospodare. Učiti
  • 14. psa ili dete kako da se ponaša u civilizovanoj okolini je nepohodno za život u društvu, i pas će, kao i dete, prirodno pokušati da se prilagodi očekivanom ako očekivano ponasanje ne povređuje njihov integritet. Međutim, taj integritet prečesto biva povređen, što tera dete ili životinju da se pobuni, a to vodi do borbe moći iz koje dete ili životinja ne može izaći kao pobednik. Tako se dete ili životinja odmah pokorava toj povredi, koja mu, ako je dovoljno efektna, slama duh. Taj slom može se videti na primeru psa koji savija rep među nogama pred vlasnikom, ali i u detetu čiji pogled postaje prazan, čije se telo poguri i čiji je stav pokoran. Takva deca odrastaju u neurotične odrasle ljude koji možda znaju kako da pobede, ali ne znaju kako da budu radosni. Ljudi koji dolaze na terapiju, bez obzira na to koliko su uspešni u svojim karijerama, jesu osobe čiji je duh bio slomljen do stepena u kome je radost sasvim strano osećanje. Određeni simptomi koje ispoljavaju uglavnom su spoljašnji pokazatelji njihovog nemira. Neki su se slomili i postali nemoćni da funkcionišu, dok drugi uspevaju da funkcionišu u društvu. Pogrešna je pretpostavka da je osoba, ako ne ide na terapiju ili ne smatra da mu joj potrebna, zdrava. Ja sam krenuo na terapiju kod Rajha u iluziji da je sa mnom sve u redu, ali mi nije trebalo mnogo vremena da otkrijem da sam u stvari nesiguran, uplašen i fizički hapet u telu. U svojoj prošloj knjizi, "Bioenergiji", neka od mojih iskustava povezao sam sa tom terapijom i saznanje o stepenu moje neuroze me šokiralo, ali mi je i pokazalo put ka oporavljanju mog integriteta i dalo mi hrabrosti da sledim put koji sam odabrao. Taj put je bila predaja mom telu. Ono što sam imao da predam bilo je poistovećenje sa mojim egom na račun poistovećenja sa mojim telom i njegovim
  • 15. osećanjima. Na nivou ega video sam sebe kao bistrog, inteligentnog i superiornog. Verovao sam da mogu mnogo, ali šta mogu to nisam znao. Želeo sam da budem slavan. Vodila me preterana ambicija koju je u mene usadila majka kako bi nadome- 16 stila nedostatak ambicije u mom ocu, ali, srećom, imao sam dovoljno podrške sa njegove strane jer je on sprečavao majku da dominira mnome. Predaja telu bi obuhvatila odustajanje od te slike koju je ego usadio u mene, koja je prikrila i kompenzovala osećanja inferiornosti, krivice i stida koja su se nalazila ispod. Da sam prihvatio ta osećanja, osećao bih se strašno poniženo - to je nešto što sam nesvesno pokušavao da izbegnem. Predaja telu uključuje i predaju seksualnosti, što sam ja osetio kao koren mojih najdubljih strahova od odbacivanja i poniženja. Dalje, ono što me je privuklo Rajhu i odvelo na terapiju kod njega bili su navala radosti i seksualna ekstaza. Na nivou svesti nisam se osećao krivim zbog moje seksualnosti. Kao sofisticiran, moderan odrastao čovek mogao sam da prihvatim seksualnost kao prirodnu i pozitivnu. Ali na nivou tela bio sam vođen željom koja nije nalazila nikakvu dublju satisfakciju. Bio sam tipičan narcisoidni pojedinac, naizgled slobodan u svom seksualnom ponašanju, ali čija je sloboda bila spoljašnja, ne unutrašnja; sloboda da se dela, ali ne i da se oseća. Poricao sam svako osećanje krivice u vezi sa seksualnošću, ali se nisam mogao u potpunosti predati nijednoj ženi i nisam dozvoljavao uzbuđenju da me totalno obuzme za vreme seksualnog čina. Kao i kod većine ljudi u našoj kulturi, karlica mi je bila zakočena hroničnim mišićnim napetostima i nemoćna da se pokreće spontano i slobodno na vrhuncu seksualnog čina. Kada sam se napokon oslobodio tih
  • 16. napetosti tokom terapije s Rajhom i kad mi je karlica počela da se pokreće spontano i slobodno u skladu sa mojim disanjem, osetio sam takvu navalu radosti koja bi se mogla porediti sa onom koju zatvorenik oseća neposredno po puštanju iz zatvora. Hronična napetost mišića u različitim delovima tela predstavlja zatvor koji ograničava slobodan izraz duha pojedinca. Čovek može osetiti te napetosti u vilici, vratu, ramenima, grudnom košu, gornjem i donjem delu leđa i u nogama. One su pokazatelji inhibicije onih impulsa koje osoba ne sme da izrazi iz straha od kazne, verbalne ili fizičke. Na pretnju da će biti odbačeno ili neiskazivanje roditeljske ljubavi dete gleda kao na životnu opasnost i takve metode kažnjavanja često probude mnogo više straha nego fizička kazna. Dete koje živi u strahu je napeto, anksiozno i zgrčeno. To je 17 stanje puno boli i dete će omlitaveti i postati neosetljivo kako ne bi trpelo bol lli strah. Mlitavost tela eliminiše bol i strah zato što su "opasni" impulsi pod dobrim ključem. Opstanak time biva osiguran, ali potiskivanje postaje način života te osobe. Zadovoljstvo se podređuje opstanku, a ego, čija je prvobitna funkcija bila da vodi telo u njegovom traganju za zadovoljstvom, sada kontroliše telo u interesu bezbednosti. Nastaje razdor između ega i tela. Taj razdor je pod kontrolom napetosti u dnu lobanje, koje prekidaju energetsku vezu između glave i tela - između misli i osećanja. Obezbeđivanje opstanka jedna je od funkcija ega kao zastupnika nagona za samoodržanjem. Ego to radi koristeći se svojom sposobnošću da nadgleda načine na koje telo odgovara na spoljašnju stvarnost. Kroz kontrolu voljnih pokreta, preuzima komandu nad svim telesnim funkcijama koje bi mogle omesti opstanak. Ali,
  • 17. isto kao i general koji postane diktator nakon što je okusio moć, ego postaje nemoćan da se odrekne vlasti. Bez obzira na činjenicu da je opasnost prošla - da je uplašeno dete sada nezavisna odrasla osoba - ego sebi ne može dozvoliti da prihvati novo stanje stvari i prepusti kontrolu, te postaje superego koji mora da ostane kontrolor plašeći se da bi, ako se odrekne tog položaja, nastala anarhija. Imao sam mnogo pacijenata koji su se i kao nezavisne odrasle osobe još plašili svojih roditelja, čak i toga da sa njima otvoreno razgovaraju. Licem u lice sa roditeljima ponašali su se nalik uplašenim psima. Kada su posle terapije stekli hrabrosti da progovore otvoreno sa roditeljem, bili su zaprepašćeni činjenicom da osoba koja im je toliko dugo delovala preteće više nije ono čudovište koga su se plašili. Razlika između ega i superega je u tome što ego poseduje sposobnost da se odrekne kontrole kada to situacija dopušta. To se za kontrolu superega ne može reći. Skoro niko ne može svesno da opusti stegnutu vilicu, napete mišiće vrata, zgrčene mišiće leđa ili ukočene noge. U većini slučajeva ljudi nisu ni svesni te napetosti i nesvesne kontrole koja stoji iza toga. Mnogi ljudi napetost u svojim telima osećaju zbog boli koju ona stvara, ali ne znaju da su i napetost i bol rezultat načina na koji oni sami funkcionišu i njihovog držanja. Neki to smatraju znakom snage, dokazom da mogu da se nose sa nesrećama, da se neće slomiti pod stresom, da mogu podneti neudobnost, čak i nevolju. Verujem da smo postali narod koji ži- 18 vi kako bi preživeo, u tolikoj meri uplašen od bolesti i smrti da smo nesposobni da živimo kao slobodni ljudi. Taj strah od predaje kontrole superega jeste osnovni izvor naše bede i nesklada. Međutim, i dalje
  • 18. većina ljudi nije svesna koliko je uplašena. Svaki hronično napet mišić u telu jeste uplašeni mišić, jer da nije tako on ne bi bio tako zgrčen pored protoka osećanja i života. To je takođe i besan mišić, pošto je bes prirodna reakcija na zadržavanje silom i uskraćivanje slobode. A tu je i tuga zbog gubljenja mogućnosti za stanje zadovoljnog uzbuđenja koje bi nateralo krv da brže teče, telo da vibrira i talase zadovoljstva da poteku telom. Takvo stanje živahnosti je fizička osnova za doživljaj radosti, kao što to zna mnogo religioznih ljudi. Nephodno je za takvo stanje uzbuđenosti da se tresači tresu, sveti okretači okreću i da igrajući derviši igraju sve dok ne dosegnu ekstazu. Radost je religiozno iskustvo, U religiji ona je povezana sa predajom Bogti i prihvatanjem Njegove milosti. U srcu biblijskog verovanja je nalog: "Radovaćete se pred Gospodom svojim Bogom". Ova izjava, koja se nalazi u Ponovljenim zakonima: 13, predstavlja Mojsijev savet deci Izraela nakon što se oslobode zarobljeništva u Egiptu. Hebrejska reč za radost je gool. Njeno izvorno značenje je vrtenje ukrug pod uticajem jake emocije. Ta reč, koju su psalmisti koristili, opisuje Boga kao kovitlac uzvišenog ushićenja. U Novom Zavetu (Jovan 15:11) Isus je rekao da je on podučavao kako bi njegovi sledbenici mogli biti radosni. U Jevrejima 12:2 takođe je rekao: "Ove stvari dadoh vama kako bi moja radost bila u vama i kako bi vaša radost bila potpuna". Hrišćanstvo nas uči da, ako želimo da budemo jedno sa Bogom, Ocem, moramo iskusiti radost. Drugi pogled na radost može se videti u Šilerovoj poemi "Oda radosti" u kojoj je radost opisana kao sačinjena od Božjeg plamena, sa moćju da natera pupoljak da cveta, skine sunce sa neba i "pošalje sfere da se vrte u beskrajnom etru".
  • 19. Ovakvi navodi sugerišu da se Bog u nebesima može izjednačiti sa onim kosmičkim silama koje stvaraju zvezde. Najznačajnija od tih zvezda za život na Zemlji je naše Sunce. To je taj božanski plamen, sfera koja se okreće, čiji zraci čine zemlju plodnom. Kada Sunce sija, ono osvetljava i zagreva zemlju, i pokreće ples života. Puno ljudi buđenje u sunčan, svetao dan ispunjava radošću. Ljud- 19 ska bića su posebno osetljiva na ovaj božanski plamen. Stoga nije iznenađujuće što je za drevne Egipćane Sunce bilo Bog. Rabindrant Tagore, indijski mudrac i učenjak, isto govori o radosti kao prirodnom procesu. "Prinuda nije konačna čar za čoveka, već radost, a ona je svuda. Ona je u zemljinom zelenom pokrovu od trava, plavoj iskrenosti neba, u neumornoj bujnosti proleća, tihoj uzdržanosti zime, u živom mesu koje je oko našeg telesnog rama, savršenoj pozi naše ljudske figure - ponosne i uspravljene - u životu, u upražnjavanju svih naših moći... Samo onaj koji shvata da je čitav svet nastao iz radosti zna konačnu istinu." Ali, čovek bi mogao da se upita: šta sa tugom? Svi znamo da u životu ima tuge. Svako od nas oseća tugti kad izgubi nekoga koga voli, kad izgubi moć u nezgodi ili bolesti, kad ostane razočaran i izneverenih nada. Isto kao što ni dan ne postoji bez noći ili život bez smrti, ni radost ne može postojati bez tuge. Kao i zadovoljstvo, u životu postoji i bol i mi možemo da ga prihvatimo sve dok nismo zaglavljeni u njemu. Možemo da prihvatimo gubitak ako znamo da nismo obavezni da konstantno žalimo za izgubljenim. Možemo da prihvatimo noć zato što znamo da će svanuti novi dan i možemo prihvatiti tugu ako znamo da će se radost ponovo pojaviti. Ali radost će se pojaviti jedino ako nam je duh slobodan.
  • 20. Na žalost, previše ljtidi je bilo slomljeno, a za njih je radost nemoguća sve dok ne zaleče rane. Kako je čovek izgubio svoju sveobuhvatnu radost? Biblija nam daje neka objašnjenja. Ona nam pripoveda o tome kako su, jednom davno, muškarac i žena živeli u Edenu, što je bio raj. Kao i sve druge životinje u vrtu, živeli su u stanju blaženog neznanja. U vrtu su postojala dva drveta čije im je plodove bilo zabranjeno da jedu - drvo znanja i drvo života. Zmija je nagovarala Evu da jede plodove drva znanja, govoreći da je to dobro. Eva se protivila tome, objašnjavajući joj da će, ako bude jela zabranjeno voće, umreti. Ali onda joj je zmija rekla da neće umreti, jer će postati kao Bog i razlikovati dobro od zla. Eva je onda probala voće i ubedila Adama da uradi isto. Kako su to uradili, tako su zadobili znanje. Ova priča pokazuje kako je čovek postao samosvesno stvorenje. Zabranjeno znanje predstavljalo je svest o seksualnosti. Svaka životinja je gola, ali se nijedna ne oseća posramljeno. Sve životinje su 20 seksualne, ali nisu svesne te seksualnosti. Upravo samosvest odvaja seksualnost od prirodnosti i spontanosti i, kao nuspojavu, odvaja ljudsko biće od njegove nevinosti. Gubitak nevinosti vodi do krivice, koja uništava radost. Ova priča je alegorijska^ali ona opisuje iskustvo svakog ljud-skogbića u procesu socijalizacije. Svako dete je rođeno nevino i slo-bodno i kao takvo može iskusiti radost. Radost je prirodno stanje deteta, kao i svih mladih životinja, što je očigledno bilo kome ko posmatra mlade jaganjce kako skakuću od radosti po livadi. Osećati život tela
  • 21. Radost spada u domen pozitivnih telesnih osećanja; to nije mentalni stav. Ne možemo nagovoriti svoj um da bude radostan. Pozitivna telesna osećanja počinju od osnove koja može biti opisana kao "dobro". Nasuprot tome je osećati se "loše", što znači da, umesto pozitivnog uzbuđenja, postoje negativna kao što su strah, očaj ili krivica. Ako su strah i očaj preveliki, osoba će potisnuti sva osećanja, i u tom slučaju telo postaje pogureno i beživotno. Kad su osećanja potisnuta, osoba gubi sposobnost da oseća, što označava depresiju, stanje koje, na žalost, može postati način života. S druge strane, kada uzbuđenje radi zadovoljstva provali iz dobrih osećanja, osoba poznaje radost. Ako radost preplavi osobu, pretvara se u ekstazu. Kada je život tela jak i vibrirajući, osećanje postaje promenjivo, kao i vreme. Možemo biti ljuti jednog trenutka, sledećeg puni ljubavi, a nakon toga briznuti u plač. Tuga se može promeniti u zadovoljstvo, kao što se nakon kiše pojavi sunce. Ova promena raspoloženja, kao i promena vremena, ne remeti osnovni sklad osobe. Promene se odvijaju na površini i ne uznemiravaju duboka pulsiranja koja omogućavaju osobi da se dobro oseća. Potiskivanje osećanja je umrtvljujući proces koji smanjuje unutrašnje pulsiranje tela, njegovu životnost, njegovo stanje uzbuđenosti. Ovo je razlog zbog koga potiskivanje jednogosećanja potiskuje i sva druga. Ako potisnemo strah, potiskujemo i bes. Potiskivanje besa vodi do potiskivanja ljubavi. 21 Mi, ljudska bića, naučeni smo rano u životu da su određena osećenja "loša", dok su druga "dobra". To je, u stvari, naznačeno u Deset zapovesti. Da se vole i poštuju roditelji je dobro, da se mrze nije dobro. Greh
  • 22. je da se želi susedova žena, ali ako je ona privlačna žena, a mi normalni muškarci, takva želja je savršeno normalna. Važno je i da se naznači da samo osećanje nije greh; ponašati se u skladu sa tim osećanjem može dovesti do društvenog problema. U interesu harmonije u društvu moramo da kontrolisemo ponašanje. "Ne ubij" i "Ne kradi" su neophodna pravila kad ljudi žive u većim ili manjim grupama. Ljudi su socijalna bića čiji opstanak zavisi od zajedničkih postupaka u grupi. Zabrane ponašanja, koje unapređuju boljitak grupe, ne povređuju obavezno pojedinca. Zabrane osećanja su druga stvar. Pošto su ona život tela, podela osećanja na dobra i loša predstavlja sud o pojedincu, ne o njegovim delima. Poricanje bilo kog osećanja je poricanje života. Roditelji to često rade, govoreći detetu da je dobro ili loše ako ima određena osećanja. To se naročito odnosi na seksualna osećanja, mada se može primeniti i na mnoga druga. Roditelji često posramljuju dete, jer se uplašilo, što tera dete da poriče svoj strah i da se ponaša hrabro. Ali ne osećati strah ne znači da se neko oseća hrabrim, već samo da neko ne oseća. Nema te divlje životinje koja razlikuje dobro od lošeg, koja ima osećanje krivice ili se stidi. Nijedna životinja ne sudi o svojim osećanjima, akcijama ili o sebi samoj. Nijedna životinja koja živi u prirodi nema superego niti je samosvesna. Oslobođena je od internih zabrana nastalih iz straha. Osećanje je doživljaj pokreta u unutrašnjosti tela. Ako nema kretanja, nema ni osećanja. Ako osoba pusti svoju ruku da visi nepokretno nekoliko minuta, ona gubi osećanje u ruci. Kažemo da je ruka "utrnula". Ovaj princip je istinit za sva osećanja. Bes je, na primer, talas energije u telu koji pokreće mišiće koji će
  • 23. sprovesti akciju besa. Taj talas je impuls koji, kada se percipira svesnim umom, postaje osećanje. Sama percepcija je površinski fenomen: Impuls dovodi do osećanja jedino kada stigne do povrsine tela, što uključuje voljni nervni sistem. Postoji mnogo pokreta u telu koja ne rezultuju osećanjem zato što ostaju sakriveni unutra. Obično ne osećamo otkucaje srca zato što otkucaji ne dosežu do površine. Ako 22 otkucaji postanu veoma snažni, osetimo ih na površini tela i postajemo svesni rada našeg srca. Kada impuls dosegne mišić, on postaje spreman da deluje. Ako je to voljni mišić, akcija je pod kontrolom ega, i može biti suzbijena ili modifikovana svesnim. umom. Blokiranje akcije stvara stanje uznemirenosti u mišiću, koji je energetski nabijen da dela, ali ne može jer mu je iz uma stiglo drugo naređenje. Na ovoj tački svesni smo uznemirenosti, što znači da je možemo osloboditi preusmeravanjem mišića ili oslobođenjem u drugoj formi, kao što je lomljenje čaše o sto umesto o glavu. Bilo kako bilo, ako uvreda ili povreda koja je izazvala bes nastavi da postoji kao iritantna smetnja, impuls besa ne može biti povučen. To možemo videti u konfliktima između dece i roditelja s obzirom na to da dete ne može da izbegne neprijateljstvo roditelja. A u većini slučajeva dete nema šansi da preusmeri impuls bez izazivanja još više besa i neprijateljstva roditelja. U takvoj situaciji napetost postaje hronična i bolna. Olakšanje je moguće jedino umrtvljivanjem tog područja, koje se označava kao nepokretno tako da su sva osećanja izgubljena. Osobe koje su zbog straha potisnule sav bes prema njihovim roditeljima pokazuju veliku napetost u mišićima gornjeg dela leđa. U puno slučajeva leđa su im pogurena i nakostrešena kao kod mačke ili psa
  • 24. pripravnih za napad. Takvu osobu možemo opisati kao "nakostrešenu" kako bismo ukazali na njegov ili njen stav pun besa. Ali ona nije u dodiru sa svojim telesnim stavom, niti sa mogućim besom koji je ispod toga. Zamrznuta je i umrtvljena. Može joj se desiti da pobesni usled najmanje provokacije bez osećaja da oslobađa dugo potisnuti bes. Na žalost, takva pomama ne oslobađa je napetosti zato što je to eksplozivna reakcija a ne istinita ekspresija potisnutog besa. Takvu vrstu napetosti možemo pronaći u svim delovima tela, kao znake blokiranih impulsa i izgubljenih osećanja. Vilica je područje u kome kod nekih ljudi postoji vrlo ozbiljna napetost koja dovodi do pojave bolesti temporomandibularnog zgloba. Impulsi koji su blokirani u ovom slučaju su impulsi plača i griženja. Vilica postaje takva kako bi osoba očuvala samokontrolu i ne bi se slomila, zaplakala ili pobegla u strahu. Kada je takva kontrola svesna i možemo da je se voljno odreknemo ona služi očuvanju našeg blagosta- 23 nja. S druge strane, hronične napetosti u vilici ne možemo se voljno osloboditi, osim na trenutak, pošto ona predstavlja naviku ili karakterni stav odlučnosti. Svaka hronična napetost je ograničenje sposobnosti osobe da se izrazi. Većina ljudi u našoj kulturi pati od ozbiljnih hroničnih napetosti u muskulaturi - u vratu, grudima, donjem delu leđa i nogama, na primer - što ih sputava, ograničava gracioznost njihovih pokreta i uništava njihovu sposobnost da se slobodno i potpuno izraze. Hronična napetost mišića je fizička strana krivice pošto ona predstavlja naredbe ega protiv nekih osećanja i postupaka. Mali broj ljudi koji pate od toga tu krivicu zaista oseća, dok većina nije svesna da oseća
  • 25. krivicu niti u vezi sa čim je ona. Specifično, krivica je osećanje da nemamo pravo da budemo slobodni i radimo šta želimo. Uopšteno, to je osećanje da nismo u skladu sa svojim telom, da se ne osećamo dobro. Kada se neko ne oseća dobro u svojoj koži, misao koja leži iza toga je mora da sam uradio nešto loše ili pogrešno. Na primer, kada izgovorimo laž, osetimo se loše ili krivi, jer smo izdali pravu prirodu sebe, naše pravo osećanje. Prirodno je da se osetimo krivima zbog laži. Međutim, postoje ljudi koji se ne osećaju krivima u toj situaciji, ali to je zato što oni uopšte ne osećaju; osećanja su im potisnuta. Sa druge strane, no možemo se osećati krivima ako smo dobro ili radosno. Ta dva stanja - biti dobro/radosno i loše/krivo - su međusobno isključiva. Puno puta se desi da zabranjeno voće pobudi izmešana osećanja. Ono ima dobar ukus, što je i razlog zbog koga je zabranjeno. Ali zato što ga je zabranio superego - to jest, deo svesnog uma u koga su inkorporirane roditeljske zabrane - mi se ne možemo predati zadovoljstvu. To stvara gorak ukus u ustima koji postaje jezgro osećanja krivice. Seksualnost je, naravno/zabranjeno voće naše kulture, i skoro svi civilizovani ljudi osećaju krivicu ili sram u nekoj dozi zbog svojih seksualnih osećanja i fantazija. Kod narcisoidnih pojedinaca postoji poricanje ili odvojenost od osećanja. Posledica toga jeste da oni ne osećaju stid ni krivicu, ali su isto tako nesposobni i da osete ljubav. Njihovo seksualno ponašanje deluje neinhibirano i slobodno, ali ta sloboda je spoljašnja, ne unutrašnja - to je sloboda akcije, ne osećanja. Njihov seksualni čin je performans, a ne radosno iskustvo. Bez unutrašnje slobode da du- 24 boko osete i da ta osećanja izraze u potpunosti radost ne može postojati.
  • 26. Unutrašnja sloboda se vidi u gracioznosti tela, telesnoj mekoći i živahnosti. Korespondira sa slobodom od krivice, srama i samosvesti. To je deo bića koji injaju sve životinje, ali ne i većina civilizovanih ljudi. To je fizički izraz nevinosti, načina delanja koji je spontan, bez prevare, i istinit prema ličnosti. Nažalost, izgubljena nevinost ne može se vratiti. Da li smo, nakon što smo zadobili znanje o dobrom i lošem i seksualnosti, osuđeni na to da budemo grešnici? Moramo li živeti život pun prevare, manipulacije i samozavaravanja? Setimo se da svaka religija govori o spasenju. Nismo osuđeni na pakao, čak ni na čistilište, mada izgleda da puno ljudi tako misli i tako živi svoj život. Spasenje uvek obuhvata predaju bogu, napuštanje svog grubog samoljublja, obavezivanje na moralan život. Ali to je lakše reći nego uraditi. Izgubili smo vezu sa Bogom, jer smo izgubili vezu i sa Bogom unutar nas - vrtložnim duhom koji čini naše biće živim, pulsirajućim centrom unutrašnjosti naše ličnosti što nam osvetljava bitisanje i daje smisao našem životu. U ovoj knjizi ću opisati agonije i patnje kroz koje su moji pacijenti prošli i koje su ih i dovele na terapiju. Povezivanje sa unutrašnjim Bogom je cilj terapije. Taj Bog prebiva u našoj prirodnoj ličnosti, telu, koje je stvoreno po Božjem uzoru. Prirodna ličnost je zakopana duboko u telo, ispod slojeva i slojeva napetosti koji reprezentuju naredbe superega i potisnuta osećanja. Kako bi dosegnuo taj deo sebe pacijent mora krenuti na put u prošlost, sve do najranijih godina svoga života. To je bolno putovanje, jer budi zastrašujuća sećanja i suzbijana osećanja. Ali, kako to potiskivanje biva izdignuto, i suzbijana osećanja izađu na površinu, telo koje je Bog stvorio polako postaje u potpunosti živo. Na put samootkrića koga predstavlja terapeutski
  • 27. proces ne sme se krenuti sam. Kao i Dante u Božanstvenoj komediji, usamljeni putnik je izgubljen i zbunjen. Dante je, kada se izgubio u šumi i osetio da mu preti opasnost od divljih životinja, pozvao Beatriče, svoju zaštitnicu na nebesima, u pomoć. Ona je poslala Vergilija, rimskog pesnika, da mu bude vodič, jer je put ka domu vodio kroz Pakao, koji je opasan po putnika. Vergilije je mogao pomoći Dan- 25 teu da prođe kroz tu opasnu oblast, pošto je tuda sam ranije putovao. Uz njegovu pomoć, Dante bezbedno prolazi kroz Pakao, nakon čega prolazi i Čistilište i naposletku ulazi u Raj. U terapeutskom procesu, vodič je osoba koja je prošla sličan put samootkrića kroz sopstveni pakao. Kako bi bio efikasan vodič u domenu analitične terapije, terapeut mora sam proći kroz potpunu analizu koja se završava samorealizacijom. Za pacijenta koji dolazi na terapiju, pakao je potisnuto nesvesno, podzemni svet u kome su sahranjeni užasi prošlosti - očaj, mučenje i manija. Ako se on spusti u taj svet tame, osetiće bol svoje minule prošlosti; ponovo će oživeti konflikte sa kojima nije mogao da se suoči i otkriće snagu o kojoj je sanjao, ali nije verovao da je moguća. U početku ona potiče od vodstva, podrške i ohrabrivanja terapeuta, ali se pretvara u njegovu ličnu snagu čim otkrije da su užasi i strahovi iz detinjstva nešto sa čime odrasla osoba može izaći na kraj. Pakao postoji samo u tami noći i smrti. Na svetlu dana - to jest, pri punoj svesti - čudovišta se ne mogu videti. Zle maćehe postaju ljute majke kojih se deca plaše. Za osećanja za koja smo mislili da su sramotna, opasna i neprihvatljiva ispostavlja se da su bila prirodne reakcije na nenormalnu situaciju. Polako pacijent ponovo dobija svoje telo nazad i, zajedno sa njim, svoju dušu i sebe samog.
  • 28. Već sam negde rekao da je nesvesno onaj deo tela koji ne osećamo. Postoje veliki delovi tela koje ne možemo osetiti. Nismo svesni funkcionisanja naših krvnih zrnaca, nerava, žlezdi, bubrega itd. Neki indijski fakiri izgleda mogu produbiti svoju svest tako da ona dosegne te organe, ali to nije način na koji svest radi u normalnim okolnostima. Ona je kao vrh ledenog brega koji se vidi na površini mora, ali koji obuhvata i drugih devet desetina koje se nalaze ispod, a koje se isto mogu videti. Osobe sa emocionalnim problemima ili konfliktima ne osećaju delove tela do kojih bi normalna svest trebalo da dopre, zato što je njihove kretnje sprečila hronična napetost. Imobilizacija stavlja preteće impulse pod ključ, ali ona i umrvljuje deo tela, što za posledicu ima gubitak dela sebe. Te oblasti stoga predstavljaju emocionalne konflikte koji su bili potisnuti u nesvesno. Na primer, mnogi ljudi ne osećaju napetost u svojoj vilici i nisu svesru da ta napetost predstavlja potisnute impulse plaća i griženja. Ti konflikti reprezentuju potisnuto nesvesno. Grade 26 podzemni svet u kome su sahranjena osećanja koja ego ili svesni um smatra opasnim, sramotnim i neprihvatljivim. Kao i duše u paklu, osećanja koja svesni um smatra mrtvim žive u podzemnom svetu agonije. Ponekad ta agonija dosegne svesno, ali pošto ugrožava opstanak ponovo biva gurnuta dole. Možemo preživeti ako živimo na površini gde možemo kontrolisati osećanja i ponašanje, ali takav način života od nas traži da žrtvujemo duboka osećanja. Život na površini, u uslovima ego vrednosti jeste narcisoidni način života, koji se pokazuje praznim, i uglavnom dovodi do depresije. Život u dubini svog bića može u početku biti bolan i zastrašujući, ali dovodi do radosti i ispunjenja
  • 29. ako smognemo snage da prođemo kroz pakao kako bismo došli do raja. Duboka osećanja koja smo sahranili pripadaju detetu koje smo nekad bili, detetu koje je bilo nevino i slobodno i koje je znalo za radost sve dok mu duh nije bio slomljen time što je bilo naterano da se stidi i oseća krivim zbog svojih prirodnih impulsa. To dete i dalje živi u našem srcu i na dnu stomaka, ali smo izgubili vezu sa njim, što znači da smo izgubili vezu sa najdubljim delom sebe. Kako bismo našli sebe, to dete koje smo sahranili, moramo se spustiti u najdublje slojeve našeg bića, u tamu nesvesnog. Moramo se sučiti sa strahovima i opasnostima koje taj silazak nosi sa sobom, a kako bismo to uradili potrebna nam je pomoć terapeuta-vodiča koji je već bio na tom putu u toku svog procesa samootkrića. Ove ideje možemo naći i u mitologiji, u kojoj je dijafragma izjednačena sa površinom zemlje. Polovina tela iznad dijafragme je na svetlu dana; polovina ispod, posebno stomak, leži u tami noći i nesvesnog. Svesni um ima nešto kontrole nad procesima gornje polovine tela, ali malo ili ništa nad donjim delom, u kome se nalaze funkcije seksualnosti, sekrecije i reprodukcije. Ovaj deo tela je blisko povezan sa životinjskom prirodom čoveka, dok su funkcije gornje polovine više pod uticajem kulture. Najjednostavniji način da se ovo objasni je reći da jedemo kao ljudi, ali se praznimo kao životinje. Možda baš zato što je donji deo tela više povezan sa našom životinjskom prirodom, njegove funkcije, posebno seksualnost i pokret, u stanju su da dovedu do prepuštajućih doživljaja koji mogu biti visoko na skali uživanja, čak i ekstatični.
  • 30. 27 POGLAVLJE 2 PREDATI SE TELU Predaja narcisoidnog ega Ideja predaje nije naročito privlačna modernom čoveku koji život vidi kao borbu, bitku, ili bar kompetitivnu situaciju. Puno ljudi smatra da je cilj života neko postignuće, ili uspeh. Nečiji identitet se pre povezuje sa onim što taj neko radi nego sa njegovim bićem. To je tipično za narcističku kulturu, u kojoj je slika bitnija od realnosti. U stvari, kod mnogo ljudi ona zamenjuje realnost. 1 U narcističkoj kulturi, izgleda da se uspeh poistovećuje sa samopouzdanjem, ali samo zato što to naduvava ego. Neuspeh ima suprotan efekat zato što on "ispumpava" ego. U takvoj atmosferi se reč "predaja" izjednačava sa poraženošću, ali jedino što tu biva poraženo jeste narcisoidni ego. Bez predaje narcisoidnog ega ne možemo se predati ljubavi. Bez takve predaje radost je onemogućena. To znači da će ego uvideti da je podređen ličnosti - da je on organ svesti, a ne gospodar tela. Moramo prihvatiti činjenicu da telo poseduje mudrost koja potiče iz nekoliko milijardi godina istorije evolucije koju svesni um može zamisliti, ali nikada razumeti u celosti. Misterija ljubavi, na primer, jeste van dometa naučnog znanja. Nauka ne može napraviti vezu između srca kao pumpe koja šalje krv kroz telo i srca kao organa ljubavi, što je osećanje. Mudri ljudi su izgleda razumeli ovaj očigledan paradoks. Paskalova izjava da "srce ima svoje razloge koji su umu 1 Videti A. Lowen, The Denial of True Self, radi dublje analize narcističke ličnosti.
  • 31. nedokučivi" je istinita. 28 Nije istina da su telo i um jednaki, kao što to neki tvrde. Njihova naizgled jednakost je rezultat ograničene percepcije svesnog uma, koji može videti samo površinu stvari. Kao kod poslovičnog ledenog brega, mi možemo videti samo malo više od deset posto njegove mase. Deo koji je sakriven u tami, nesvesni deo našeg tela, jeste ono što čini da naš život teče. Ne živimo pokretani našom voljom. Volja nije u stanju da kontroliše složene biohemijske i biofizičke procese našeg tela. Nemoćna je da utiče na metabolizam tela, od koga naš život zavisi. I dobro je što je tako, jer ako bi bilo obrnuto, život bi se ugasio prvim neuspehom volje. Razmotrimo razvoj embriona u ljudsko biće, proces koji i dalje zapanjuje ljudski um. Taj majušni organizam, oplođeno jajašce, "zna" šta treba da uradi kako bi ostvarilo svoju inherentnu mogućnost da postane ljudsko biće. To je zapanjujuće. A ljudska bića su i dalje dovoljno arogantna da misle da možemo znati više od prirode. Ja svoju veru polažem u moć živog tela da leči samo sebe. To ne znači da mi ne možemo potpomoći proces izlečenja. Ali tu moć živog tela ne možemo zameniti nečim drugim. Terapija je proces prirodnog izlečenja u kome terapeut samo potpomaže funkciju tela da se samo leči. Nije doktor taj koji kaže telu kako da popravi slomljenu kost, i nije doktor taj koji naredi koži da se regeneriše posle rane ili posekotine. Puno puta do izlečenja će doći i bez podrške medicinara. Upitao sam se zašto se ovako nešto ne dešava i kad je u pitanju emocionalna ili mentalna bolest. Ako smo pali u depresiju, zašto se spontano iz nje i ne izvučemo? Uistinu, neki ljudi sami spontano pređu
  • 32. preko depresivne reakcije. Na žalost, u većini slučajeva ona se ponovo javi jer ono što je uzrokuje i dalje postoji. 2 Taj uzrok je inhibicija iskazivanja osećanja straha, tuge ili besa. Potiskivanje tih osećanja i napetost koja to prati smanjuju pokretljivost tela i krajnji rezultat je stanje smanjene ili utučene životnosti. Uz to ide i iluzija da ćemo biti voljeni ako smo dobri, poslušni, uspešni i tako dalje. Ta iluzija služi za održavanje duha osobe u njenoj borbi za dobijanje ljubavi, ali pošto se prava ljubav ne može zaslužiti niti 29 dobiti bilo kakvom predstavom, iluzija se pre ili kasnije sruši i osoba postane depresivna. Depresija može nestati ako osoba može da oseti i izrazi osećanja. Ako depresivni pacijent zaplače ili se naljuti to ga diže iz depresije - makar na kratko. Izražavanje osećanja oslobađa nas napetosti i dopušta telu da oporavi svoju pokretljivost, a time povećava njegovu živost. To je fizička strana terapeutskog procesa. Sa psihološke strane, potrebno je da osoba razotkrije iluziju i da razume njeno poreklo u detinjstvu i njenu ulogu u mehanizmu preživljavanja. Svaki pacijent ima neku iluziju, u manjem ili većem stepenu. Neki misle da bogatstvo donosi sreću, ili da slava osigurava ljubav, ili da ih pokornost štiti od mogućeg nasilja. Te iluzije stvaramo rano u životu kao načine da preživimo potresne situacije u detinjstvu i, kao odrasli, plašimo se da odustanemo od njih. Možda je najveća iluzija od svih ta da svesni um kontroliše telo i da, ako promenimo način mišljenja, možemo promeniti i to kako se osećamo. Nikada nisam video da to deluje, mada iluzija svemoćnog uma može pri- 2 Videti A. Lowen, Depression and Body, New York, Coward, McCann & Geoghegan, Inc, 1972; Arkana, 1993.
  • 33. vremeno zauzdati nečiji duh. Ali se i ova iluzija, kao i sve druge, sruši kada osobi ponestane energije i rezultat toga je depresija. Iluzije su načini na koje se ego brani od stvarnosti i, mada nas mogu poštedeti boli od surove realnosti, one od nas čine zatvorenike nerealnog. Emocionalno zdravlje jeste sposobnost da prihvatimo realnost i ne pobegnemo od nje. Naša osnovna stvarnost je naše telo. Naša ličnost nije slika u umu, već stvaran, živ i pulsirajući organizam. Kako bismo upoznali sebe, moramo upoznati naše telo. Gubitak osećaja u bilo kom delu tela predstavlja gubitak jednog dela sebe. Samosvesnost, prvi korak terapeutskog procesa samootkrića je osećanje tela - celog tela, od glave do prstiju na nogama. Mnogi ljudi pod stresom izgube osećanje tela. Odvoje se od tela kako bi pobegli od realnosti, što je reakcija šizofrenog tipa i stvara ozbiljan emocionalni poremećaj. Mada, skoro svi ljudi u našoj kulturi su se odvojili od nekog dela svog tela. Neki nemaju osećaj u leđima. To se posebno odnosi na one koje zovemo beskičmenjacima. Neki nemaju osećaj u stomaku. Oni će pokazati manjak hrabrosti. Svaki deo tela doprinosi osećanju ličnosti ako smo u vezi sa njim. A možemo biti u vezi sa njim jedino ako je taj deo živ i pokretljiv. Kada je svaki deo tela pod naponom i vibrira, osetićemo se vibrirajuće ži- 30 vo i radosno. A ako se to desi moramo se predati telu i njegovim osećanjima. Predaja telu znači dopuštanje telu da postane u potpunosti živo i slobodno. To znači prihvatanje i nekontrolisanje nevoljnih procesa tela, kao što su disanje i potpuna sloboda delanja. Telo nije mašina koju treba zaustaviti ili pokrenuti. Ono ima svoj "um" i zna šta treba da radi. Ono što predajemo jeste iluzija o
  • 34. moći uma. Najbolje je početi sa disanjem. To je osnova tehnike koju je Rajh primenjivao u radu sa mnom. Disanje je možda najvažnija funkcija tela, pošto život u velikoj meri zavisi od toga. Ono se označava kao prirodna, nevoljna aktivnost, ali u isto vreme i ona koja se može podvrgnuti voljnoj kontroli. U uobičajenim okolnostima nismo svesni svog disanja. Međutim, kada postoji teškoća u disanju, kao što se to dešava na visinama, postajemo svesni borbe za dah. Ljudima koji boluju od emfizema disanje je neprestana borba da udahnu dovoljno vazduha. Emocionalno stanje direktno utiće na disanje. Kada smo jako ljuti, disanje postaje ubrzano kako bi nam pomoglo da prikupimo više energije za agresivni postupak. Strah ima suprotni efekat, on zadržava dah zato što je postupak zaustavljen stanjem straha. Ako se strah pretvori u paniku, kao kad osoba panično pokušava da izbegne zastrašujuću situaciju, disanje postaje ubrzano i plitko. Kada smo prestravljeni, skoro da uopšte ne dišemo jer strava ima paralizirajući efekat na telo. Kad smo zadovoljni, dišemo sporo i duboko. Međutim, ako zadovoljstvo preraste u radost ili ekstazu, kao u seksualnom orgazmu, disanje se veoma ubrzava ali je u isto vreme i jako duboko, kao odgovor na povišeno prijatno uzbuđenje seksualnog vrhunca. Proučavanje načina na koji osoba diše omogućava terapeutu da razume njeno emocionalno stanje. Mada sam svoju terapiju kod Rajha opisao u prethodnoj knjizi, ovde ću opet spomenuti neka od iskustava koje sam imao, kako bih podrobnije opisao koncept predaje. Ležao sam na krevetu, imajući na sebi samo kratke pantalone, kako bi Rajh mogao da posmatra moje disanje. On je sedeo okrenut ka krevetu. Njegova jednostavna instrukcija je bila da
  • 35. dišem, što sam ja radio kao što sam to i obično činio, dok je on gledao moje telo. Nakon deset ili petnaest minuta mi je rekao:"Lovene, ti ne dišeš". Odgovorio sam da dišem. "Ali tvo- 31 je grudi se ne pomeraju". I nisu. Zamolio me je da stavim ruku na svoje grudi kako bih osetio njihovo kretanja. Osetio sam kako se dižu i spuštaju i odlučio da pokrećem svoje grudi sa svakim udisajem. Radio sam to neko vreme dišući kroz usta i osećao se prilično opušteno. Tada me je Rajh zamolio da širom otvorim oči, i dok sam to radio, oteo mi se glasan i dug vrisak. Čuo sam sebe kako vrištim, ali ništa nisam osećao u vezi sa tim. To je dolazilo iz mene, ali ja nisam imao veze sa tim. Rajh me zamolio da prestanem da vrištim pošto je prozor bio otvoren i gledao na ulicu. Nastavio sam sa disanjem od ranije kao da se ništa nije desilo. Vrisak me je iznenadio, ali me nije i emocionalno dirnuo. Onda me je Rajh zamolio da ponovim postupak otvaranja očiju širom i ponovo sam vrisnuo bez bilo kakve emocije. Dolazio sam kod njega tri puta nedeljno, ali se ništa dramatično nije desilo u naredna dva ili tri meseca. Rajh me je ohrabrivao da se prepustim, da dišem slobodnije, što sam i pokušavao da radim. Uprkos mojim naporima, govorio mi je da mi disanje nije slobodno, da ga svesno vežbam i da ne puštam da se prosto dešava. Ja jesam nesvesno kontrolisao svoje disanje kako se ništa ne bi desilo ali to tada nisam znao. Pokušao sam da se otrgnem kontroli, da se prepustim telu i njegovim nevoljnim procesima, ali mi je to bilo teško da postignem. Dublje disanje, mada svesno, dovelo je do simptoma hiperventilacije. Jaki peckavi oseti, znani kao parestezijaza, javili su mi se u šakama i rukama. Jednog trenutka su mi se šake
  • 36. zaledile u Parkinsonskom grču. Bile su hladne kao led, kao kandže i paralizovane. Ali nisam se uplašio. Disao sam malo mirnije i grčevi su polako popustili, a parestezijaza nestala. Ruke su mi ponovo postale tople. Nakon nekoliko seansi tokom kojih je dublje disanje dovelo do sindroma hiperventilacije ta reakcija je nestala. Telo mi se adaptiralo na duboko disanje i postajalo je sve opuštenije. Ubrzo nakon toga prekinuli smo terapiju zbog Rajhovog letnjeg odmora. Kada smo u jesen nastavili, vratili smo se na predavanje telu i spontano disanje. U toku sledeće godine terapije desilo se nekoliko bitnih stvari. Jednom sam ponovo preživeo događaj iz detinjstva koji je objasnio krike sa prve seanse. Dok sam ležao na krevetu I disao, imao sam osećaj da bi se na plafonu mogao pojaviti neki lik. U sledećih nekoliko seansi taj osećaj postajao je jači. A onda 32 se zaista lik pojavio. Video sam lice svoje majke. Gledala je ljuto sa visine na mene. Video sam sebe kao bebu staru devet meseci koja leži u kolicima ispred kuće i plače za majkom. Mora da je bila usred nekog jako bitnog posla, jer je, kada je izašla, pogledala me tako besno da sam se zaledio od straha. Krici koje tada nisam mogao da izbacim iz sebe eksplodirali su na mojoj prvoj seansi, trideset i dve godine kasnije. Drugom prilikom osetio sam se sasvim nesvakidašnje, kao da sam pomican nekom unutrašnjom silom. Telo je počelo da mi se pomera i, iz svog ležećeg položaja, seo sam pa ustao. Okrenuvši se ka krevetu, počeo sam da ga udaram obema rukama, šaka skupljenih u pesnice. Dok sam to radio video sam lice svoga oca i znao sam da njega udaram, jer je on mene ošamario kad sam imao sedam ili osam godina. Kada sam ga upitao za to kasnije, potvrdio mi je, a
  • 37. objašnjenje je bilo da sam zakasnio i zabrinuo majku, koja je zahtevala da budem kažnjen. Neverovatna stvar u vezi sa ovim iskustvom bila je ta da moji pokreti nisu bili svesno činjeni. Nisam ja odlučio da ustanem i udaram krevet. Moje telo je reagovalo samo, isto kao i onda kad sam vrištao. Tokom druge godine rada s Rajhom moje disanje postalo je mnogo slobodnije. Iako nisam mogao potpuno da se predam telu, njegova pokretljivost se povećala u razumnoj meri. Kad bih legao na krevet i disao, pojavile bi se vibracije u mojim nogama dok sam ih polako spajao i razdvajao. Te su vibracije ukazivale na to da je kroz moje noge tekla energetska struja, što je bilo jako prijatno osetiti. To sam osećao i u kukovima, kako su postajali sve življi. Te vibracije su se pojavile delom zbog oslobođenja napetosti u tim mišićima, a delom zbog prirodnog fenomena života. Živa tela su vibrirajući sistemi, mrtva tela se ne pomeraju. Uprkos tome što sam se dva puta slomio i rastućoj živahnosti mog tela, nisam bio sposoban da se totalno predam i dođem do tačke na kojoj bi se pojavio orgazmični refleks. Tad mi je Rajh predložio da prekinemo sa terapijom, jer se činilo da je zapala u ćorsokak. Taj predlog je snažno uticao na mene. Slomio sam se i počeo da jecam. Prekid terapije predstavljao je za mene poraz mog sna o zadobijanju seksualnog zdravlja. Rekao sam Rajhu za to i, isto tako, koliko sam želeo njegovu pomoć. Bilo mi je teško čak i da tražim 33 pomoć. Verovao sam da to moram da uradim sam. Ali predavanje telu i njegovim osećanjima bilo je nešto što nisam bio u stanju da uradim. Rad je antonim predavanju. Rad je funkcija ega, dok predavanje telu zahteva napuštanje ega. Nisam sebe smatrao
  • 38. egoističnom ili narcisoidnom osobom, ali od onda sam shvatio da je to bio bitan aspekt moje ličnosti. Nisam mogao, nisam imao pravo da se slomim i zaplačem (osim ako nisam bio gurnut do krajnjih granica; to jest, ako mi ne bi zapretio gubitak nečega što svim srcem želim), jer sam, nesvesno, bio predodređen da uspem. Rajh se složio da nastavimo sa terapijom, jer je uvideo značaj mog sloma. Nakon te epizode mogao sam da se predam u većoj meri, a disanje mi je postajalo sve dublje i slobodnije. Kada je na leto Rajh ponovo uzeo odmor, predložio mi je da godinu dana ne dolazim na terapiju i da dođem naredne jeseni. Prihvatio sam njegov predlog, jer je i meni bilo potrebno da se odmorim od napora da ozdravim. Slom koji je plakanje predstavljalo mi je omogućio da se predam u većoj meri nego pre toga. Godinu dana ranije sam se bio zaljubio u jednu devojku, ali odnos nam nije bio zadovoljavajući. U trenutku kada je izgledalo da ćemo raskinuti, ponovo sam se slomio i snažno sam zaplakao, pokazujući joj koliko je volim. Nakon te epizode doživeo sam najintenzivnije i najbolje seksualno iskustvo ikada, za koje sam znao da je posledica predaje mom najdubljem osećanju. Sledeće godine sam se oženio tom devojkom i, samo da naglasim, još sam s njom. Kada sam nakon jednogodišnjeg prekida nastavio sa terapijom, moja sposobnost da se predam voljnim pokretima moga tela veoma se popravila i nije dugo prošlo pre nego što se desio i orgazmični refleks. Bio sam uzbuđen i radostan. Osetio sam da sam se promenio, ali to nije dugo potrajalo. Takva iskustva otkrivaju mogućnost radosti i zato su značajna i dragocena, ali retko se desi da budu dovoljno duboka i da potraju. Kako bi potrajala, osoba mora da radi na konfliktima koji potiću iz prošlosti i koji su ukopani
  • 39. duboko u flzičku i psihičku strukturu ličnosti. Previše mojih problema je ostalo nerečeno tokom moje terapije sa Rajhom i nisam mogao biti slobodan i širom otvoren prema svojim osećanjima. Bilo kako bilo, ono što sam prošao tokom terapije, ubedilo me je da mogu da postignem radost jedino ako se predam svome telu. 34 Nakon nekoliko godina studija koje su dovele do lekarske diplome, vratio sam se praksi, koristeći tehniku koju sam naučio odl Rajha. Pacijent bi legao na krevet, opustio bi se i disao, dok sam ga ja ohrabrivao da se prepusti disanju i preda telu. Uz to smo pričali o njegovom životu i problemima koje je imao. Ali ništa značajno se nije desilo. Sedeći i posmatrajući ga, osetio sam potrebu da se protegnem preko naslona svoje stolice kako bih dublje udahnuo. Palo mi je na pamet da bi to i pacijent trebalo da uradi. U kuhinji kancelarije nalazila se jedna stolica bez naslona. Savio sam ćebe u klupko i vezao ga za stolicu. Onda sam postavio pacijenta tako da legne na leđa preko stolice, kao na slici figura 1. Efekat je bio izrazito pozitivan. Pacijentovo disanje značajno se produbilo zbog pregiba. Mogao sam da pratim talas disanja i primetim kad je blokiran. FIGURA 1 Od tada je upotreba bioenergetske stolice postala
  • 40. neizostavni deo mog terapeutskog pristupa. Tokom četrdeset godina, koliko je proteklo od kada je to prvi put primenjeno u bioenergetskoj analizi, naučio sam kako da povećam njenu efektivnost tako što bi pacijent koristio svoj glas dok je na stolici. Opisaću kako usklađujem glas sa disanjem u sledećem poglavlju. Sledeća bitna promena Rajhove tehnike koju sam napravio bila je upotreba određenih vežbi za telo, koje su stvorene tako da paci- 35 jent razvije bolju svest o svom telu, bolje samoizražavanje i samo-posedovanje. Pre nego što sam upoznao Rajha bio sam atletski trener. Ono što sam znao o vežbama pokazalo mi je da one mogu jako uticati na nečija osećanja i stanje uma. Počeo sam da koristim vežbe povezane sa terapijom prvo kako bih povećao pokretljivost sopstvenog tela, a onda sam počeo sa stvaranjem novih kako bih se izborio sa određenim emotivnim problemima koje bih uočio na telu pacijenta. Mnoge od ovih vežbi uključuju i iskazivanje osećanja. Njih ću objasniti u poglavljima koja slede. Prva vežba koju sam radio kako bih povećao osetljivost u svojim nogama, i na taj način povećao svoje osećanje sigurnosti, zove se luk. To je, u stvari, poznata pozicija, jer je i deo kineskog programa vežbi koji se zove Tai Ći Ćuan, ali to nisam znao 1953, kad sam je prvi put koristio. Stao sam i široko raširio noge, povio kolena i lagano savio telo. Kako bih održao luk stavio sam pesnice na krsta. U ovom stavu sam se osećao sigurnim i u boljoj vezi sa donjim delom tela. Isto tako, uticao je na to da dublje dišem, što je jedan od razloga zbog koga ga Kinezi koriste. Svestan načina na koji se krećem, vratio sam se u početni stav, savijajući se napred dok su mi prsti dodirivali zemljii,
  • 41. noge bile razmaknute oko trideset centimetara i polako se naginjao dalje napred. U ovom stavu osetio sam se bližim zemlji i svojim nogama i stopalima. I onda bi moje noge, ako bih prebacio težinu na stopala i polako ispravio kolena, u većini slučajeva počele da vibriraju. Ovaj stav je predstavljen na figuri dva3 . Tokom rada sa Rajhom, osećao sam vibracije u telu, naročito u nogama i kukovima, dok sam ležao na krevetu i disao. To su bili nenamerni pokreti koji su nastali kao odgovor na talas uzbuđenja koji mi je preplavio telo. Ljudima koji se ne mogu prepustiti, jer su im tela suviše stegnuta, jako je teško da dopuste vibracijama da se pojave. Bilo kako bilo, redovno izvođenje ovih vežbi pomaže osobi da oseti zadovoljstvo dopuštanja telu da postane življe. Video sam da vibracije bivaju podstaknute i laganim pokretima nogu i uvek bi 36 FIGURA 2 se u tim područjima tela pojavile prijatne senzacije. Ali, u Rajhovoj terapiji na ove pokrete se nije gledalo kao 3 Ove i druge vežbe u potpunosti su opisane u knjizi The Way to Vibrant Health, A. Lowen I R. L. Lowen (New York, Harper & Row, 1977; International Institute Bioenergetic Amalysis, 1992).
  • 42. na vežbe koje bi se mogle iskoristiti kao deo terapije. Danas su gore opisane vežbe integralni deo bioenergetskog programa koji pomaže ljudima da budu više "na zemlji", bolje povezani sa svojim telom i realnošću. Meni su pomogle da to postignem i nastavio sam da ih praktikujem redovno, kako za sebe, tako i u radu sa pacijentima. Uzemljenje i realnost Predaja telu je povezana sa odricanjem od iluzija i spuštanjem na zemlju, u realnost. Za nekoga ko je jako dobro povezan sa realnošću kažemo da su mu "noge na zemlji", što znači da oseća vezu izemeđu svojih stopala i zemlje na kojoj stoji. Ljudi koji su stegnuti ili povijeni ne osećaju ovu vezu sa zemljom jer su im stopala relativno umrtvljena - oni možda znaju da im stopala dodiruju tlo, ali nemaju osećaj veze. Oni su izvukli ovu energiju-uzbuđenje iz donjeg dela tela kao reakciju na strah. Kada je strah jako velik, osoba može povući sva osećanja iz svog tela, ograničavajući svest samo na 37 glavu. Tada će živeti u svetu mašte, što je uobičajeno kod autistične ili šizoidne dece ili odraslih. Puno ljudi živi više u glavi nego telu, kako bi onemogućili sebe da osete strah ili bolna osećanja u telu. Neki se zaista i odvoje od tela u situacijama ekstremnog straha. Njihova svest se pomeri iz tela i tada se oni osećaju kao da odozgo gledaju na sebe. To je reakcija šizofrenog tipa i ona predstavlja razlaz sa realnošću. Jedan od mojih pacijenata rekao mi je da vidi sebe na plafonu kako gleda na svoje telo koje leži na krevetu. On je bio, naravno, vrlo poremećena osoba. Veza sa realnošću nije stanje "sve" - ili - "ništa". Neki od nas su u boljoj vezi sa realnošću nego ostali.
  • 43. Pošto je ta veza stanje razuma, ona je i stanje i emotivnog i fizičkog zdravlja. Mnogi ljudi su, isto tako, zbunjeni oko toga šta je zapravo realnost, jer oni taj termin pre izjednačavaju sa kulturološkom normom, nego sa onim što osećaju u svom telu. Naravno, kada osećanja nema, ili je ono redukovano, osoba će tražiti smisao života van sebe. Ljudi čija su tela živa i vibrirajuća mogu osetiti realnost svog bića, i za njih se može reći da su osobe koje osećaju. Količina života u osobi i količina osećanja koje ima predstavljaju meru veze sa realnošću. Osobe koje osećaju jesu ljudi "na zemlji". Za takve osobe kažemo da su "uzemljene". Biti "uzemljen" znači osećati svoja stopala na zemlji. Kako bi osetila zemlju, noge i stopala osobe moraju biti napunjeni energijom. Stopala moraju biti živa i pokretna, to jest, da pokazuju neke spontane i voljne pokrete kao što su vibracije. Vibracija ne mora da bude intezivna; može biti tiha, kao šum motora dobrih kola. Ali kada nema šuma u kolima, znamo da je motor mrtav. Kada nečija stopala izgledaju beživotno, a noge mirno i nepokretno, znamo da taj neko ne oseća vezu sa zemljom. Kada su stopala i noge osobe apsolutno živi, ona može osetiti reku uzbuđenja kako teče kroz nju; uzbuđuje je, utopljava je i vibrira njome. Radio sam sa šizofreničnom ženom koja je došla kod mene prošavši snegom zavejane ulice samo u laganim papučama. Stopala su joj bila poplavela i smrzla se, ali ona to nije osećala, nije je bolelo i nije bila svesna svog stanja. Očigledno je bila "odzemljena" i kompletno je izgubila dodir sa svojim telom. Uzemljenje je energetski proces u kome postoji protok uzbuđenosti u telu od glave od pete. Kada je taj protok jak i potpun, osoba 38 oseća svoje telo, svoju seksualnost i zemlju na kojoj
  • 44. stoji. U vezi je sa realnošću. Ovaj protok uzbuđenosti je povezan sa respiratornim talasima, pa ako je disanje slobodno i duboko, protok uzbuđenja se slično odvija. Ako su disanje ili protok blokirani, osoba ne oseča svoje telo ispod onog mesta na kome je blokirano. Ako je protok ograničen, osećanje je redukovano. Zbog toga što protok uzbuđenja pulsira - ide dole do stopala, pa gore u glavu, kao da je klatno - on uzbuđuje delove tela, glavu, srce, genitalije i noge. Pošto talas uzbuđenosti prolazi kroz područje karlice dok ide nadole, svaka veća seksualna smetnja blokiraće protok ka nogama i stopalima. Kad je osoba "odzemljena", i njeno seksualno ponašanje je odzemljeno, to jest, odsečeno od osećanja u ostatku tela. Pošto "biti uzemljen", znači stajati na svojim nogama, to obuhvata i stanja nezavisnosti i zrelosti. Isto tako, stojeći stav bolje predstavlja zrelost nego ležanje na krevetu, koje je više infantilnog karaktera. Dakle, pacijentu je lakše da se vrati u stanje infantilnosti dok leži nego kad stoji. Ovo objašnjava fenomen zašto iskustva kao što je orgazmični refleks, koji je pacijent mogao doživeti ležeći, ne aludiraju obavezno na promene u odraslom ponašanju. Orgazmični refleks je dobra, ali ne ključna determinanta zdravlja. Osoba mora biti i potpuno uzemljena. Moramo razumeti da osećanja deteta, mada nalik onima kod odrasle osobe, nisu ista. Bes deteta nije isti kao bes odraslog, kao ni njegova tuga. Ljubav odrasle osobe razlikuje se od ljubavi deteta, ne u svom osnovnom kvalitetu, jer to jeste funkcija srca, već u širini i prostiranju, kvalitetima koji određuju celo telo. To ne znaći da su bebe i mala deca odzemljena. Ona su uzemljena kroz svoju vezu sa majkom kao predstavom o zemlji, ali neće biti direktno povezana sa zemljom sve dok ne postanu apsolutno sposobni da stoje na svojim
  • 45. nogama. Ovakav vid analize pomaže nam u razumevanju kulta koji od svojih članova zahteva da predaju svoj ego vodi. Predaja vodi obuhvata i vraćanje u detinjstvo, a obuhvata i napuštanje moći i odgovornosti. Zaštićen vođom i neuznemiravan potrebom da bira između dobrog i lošeg, član kulta se oseća slobodnim i nezavisnim. Kao rezultat toga, on iskusi osećaj radosti, što pojačava njegovu odanost kultu. Pitanje koje se postavlja jeste da li je njegovo osećanje | radosti iluzija ili realnost. Iluzije mogu da stvore prava osećanja, 39 ali se ona ne održe kad se iluzija sruši, što se svim iluzijama pre ili posle dogodi. U ovom slučaju, iluzija je da je vođa omiljeni i svemoćni otac koji će se brinuti za članove kulta kao što se dobar otac brine o svojoj deci. Realnost je u sasvim drugoj krajnosti, jer su vođe kulta narcisoidne osobe kojima su potrebni sledbenici kako bi poduprli njihove grandiozne predstave o sebi. Potrebna im je i moć nad drugima kako bi time kompenzovali svoju impotenciju. Naravno, vođe kulta uglavnom privlače one koji nesvesno traže moćnog oca/vođu. Neki elementi odnosa između vođe kulta i njegovih sledbenika bili su prisutni u mom odnosu s Rajhom, mada ja nikad nisam postao njegov sledbenik. Kad sam se slomio i zaplakao pred njim zbog mogućnosti da se terapija završi greškom, postao sam svestan koliko mi je bila potrebna njegova zaštita i da sam ga video kao dobrog i svemoćnog oca. Pogrešan kraj terapije, čime mi je zapretio, predstavljao je gubitak te nade. Plakao sam delom zbog gubitka te nade, ali to je bilo i iskazivanje tuge zbog toga što nisam imao oca koji mi je mogao pružiti podršku koja mi je bila neophodna kako bih se osetio slobodnim i radosnim. Moja odbrana od takvog nedostatka bilo je usvajanje stava da meni
  • 46. pomoć nije potrebna i da ja to mogu da uradim sam. To je bio način na koji sam funkcionisao u svetu i u susretu sa svim činio mi se istinitim. Ali, na dubljem nivou, to nije bilo tako. Kult se stvorio oko Rajha u godinama koje su usledile nakon mog završetka terapije. Nikad nisam bio deo grupe koja je okruživala Rajha od 1947. do 1956. i koja je na njega gledala kao na sveznajućeg i svemoćnog. To je delom bilo i zbog toga što sam 1947. otišao u Evropu da studiram medicinu na Ženevskom univerzitetu, što me je izvelo van njegovog kruga. Uticaj moje supruge bio je mnogo važniji. Kod nje je jako izraženo neslaganje sa bilo kojom bliskošću bazirano na potčinjenosti ili nekritičkom prihvatanju drugog ljudskog bića kao superiornog, sveznajućeg ili najboljeg. Videla je previše ljudi bliskih Rajhu u to vreme koji su se odrekli svoje nezavisnosti i zrelog rasuđivanja kako bi stekli malo intimnosti sa velikim čovekom. I ja sam to mogao da vidim. Nakon što sam ovo rekao voleo bih da dodam da je, po mom mišljenju, tada kao I sada, Rajh bio veliki čovek sa više aspekata. Njegovo razume- 40 vanje emocionalnih problema ljudskih bića, percepcija jedinstva u celoj prirodi i jasnost mišljenja postavile su ga iznad svih ostalih na tom polju. Ali on nije znao sve i imao je mnogo ličnih problema koji su su ga ometali u radu i životu4 . Terapeutska situacija skoro uvek dovede do vezanosti za terapeuta, na koga se potpuno legitimno može gledati kao na zamenu za majčinsku ili očinsku figuru. Osoba ide kod terapeuta jer joj treba pomoć u 4 Videti odličnu biografiju Rajha Bura na zemlji od Majrona Šarafa, koja pokazuje njegova postignuća, ali govori i o njegovim ličnim konfliktima i problemima.
  • 47. vezi sa prihvatanjem, razumevanjem i podrškom. Ako terapeut pokaže lični interes za pacijenta, potonji se lako može vezati, postati zavisan i zaljubiti se u terapeuta. Takva vezanost, pozitivna sa više aspekata, slabi pacijentovu svest o potrebi za nezavisnošću i vodi do toga da se njegovo biće "zakači" za terapeuta i vuče u odzemljeno stanje. Isto tako je poznato da će pacijent prebaciti na terapeuta i sva osećanja koja su vezana za roditelja, bila ona pozitivna ili negativna. Pozitivna osećanja ohrabruju potčinjenost i dozvoljavaju pacijentu da se vrati u infantilniju ili više dečju poziciju, što omogućava iskazivanje negiranih ili potisnutih osećanja iz detinjstva - konkretno, osećanja ljubavi. Iskazivanje ovih osećanja može voditi do osećaja slobode i radosti ali se neće održati osim ako se ne iskažu i negativna osećanja kao što su nepoverenje ili gnev. Pozitivna osećanja postaju ugušena negativnošću i očajem koji leže ispod njih, a nisu razrešeni. Negativna osećanja, ako nisu bila potpuno razrađena tokom terapije, guše početnu predaju i pacijent postaje ogorčen i frustriran. Isto se dešava i u vezama, gde neprijateljstva koja potiču iz detinjstva guše radost početnog predavanja partneru. Kao što ćemo videti u sledećim poglavljima, u njih spadaju dubok očaj i ubilački gnev koji se moraju iskusiti i proživeti u terapeutskoj situaciji, ako pacijent želi da postane slobodan. Pacijentov strah od ovih osećanja učvršćuje kičmu u nastojanju da se osoba ne preda telu, sebi i životu. Svaki analitički svestan terapeut je zahteva da ta negativna osećanja dovede u domen svesnog kako bi se moglo raditi na njima. Rajhu je bila praksa, dok sam mu bio pacijent, da me na svakoj seansi pita da li sam imao nekih negativnih misli ili osećanja u vezi 41
  • 48. sa njim. Sećam se da sam poricao da sam ih imao, što i jeste bila istina sve dok se pitao moj svesni oprez. Pošto sam postao "sledbenik", odrekao sam se kritičkog stava, omogućavajući svoju predaju njemu, i kroz njega, svom telu. Tek kad sam se odvojio od Rajhovog pokreta, jer mi nije pružao ono što mi je trebalo, postao sam kritičan prema Rajhu. Ono što nije uspeo da mi pruži bilo je dubinsko razumevanje mene kao ličnosti. Rajhova greška mogla bi se objasniti činjenicom da terapeutski rad na telu nije bio dubok i kompletan kao što je trebalo da bude. Setimo se da se moja terapija sa Rajhom odigravala pre pedeset godina, kad razumevanje energetske dinamičnosti tela i ličnosti nije bilo tako razvijeno kao što je danas u bioenergetskoj analizi. Ovaj razvoj započeo je promenom položaja pacijenta od onog koji leži ili sedi u onog koji stoji. U klasičnoj psihoanalizi pacijent leži na kauču i fokus je na onome što on govori. Misli su glavni materijal analitičkog procesa, dok ta tišina i pasivnost analitičke situacije eliminiše ili smanjuje sve druge forme samoizražavanja. U toku rada sa Rajhom i ja sam bio u ležećem položaju koji mi je, jer sam bio pasivan, pružao mogućnost da se vratim u stanja infantilnosti ili detinjastosti, i tako omogućavao vraćanje ranih sećanja. Ali reči nisu bile glavni način izražavanja. Rajhova pažnja bila je fokusirana na to kako dišem i na ono što se dešava na telesnom nivou. Video me je isto toliko dobro kao što me je i slušao, što je veoma povećalo domen u koji je kao terapeut mogao da zaviri. Ležeći na krevetu, kolena su mi bila povijena tako da sam mogao da osetim vezu svojih nogu i kreveta, ali to je bio jedan od položaja bespomoćnosti. S druge strane, kad pacijent stoji, on zauzima položaj odrasle osobe i može se fokusirati na sadašnjost, u kojoj
  • 49. njegovi problemi postoje. Terapeut tada može iz pacijentovog ugla videti kakvo mu je držanje i kako se predstavlja svetu. Najuobičajeniji stav koji viđam jeste iskazivanje pasivnosti. Osoba stoji, kolena su joj ukočena i težina je prebačena na pete kao da čeka da mu neko kaže šta da radi. Njegova pozicija je toliko nestabilna i neuravnotežena da bi ga i blago guranje moglo srušiti. Vidi se iz njegovog stava da su ga, kao malog, naučili da bude dobar i poslušan. Ako malo povije kolena i premesti težinu na sredinu stopala, to menja izraz njegovog stava i on sada izgleda agresivnije, 42 to jest, pripravan da krene napred ili u akciju. Stojeći položaj omogućava terapeutu da oceni koliko je dobro ili loše pacijent uzemljen, fizički u odnosu na pod a psihološki u odnosu na svoje telo. U bioenergetskoj terapiji pacijent ne stoji uvek. Na početku seanse, pacijent i terapeut sede licima okrenuti jedan drugom tako da pacijent može da priča o onome što mu se dešava u životu. Odatle pacijent može preći u stojeći ili ležeći položaj kako bi radio na svojim osećanjima. Tugu je, na primer, lakše izraziti kada se leži, dok je iskazivanje besa teže u tom položaju. Mnogi terapeuti koriste udaranje kreveta kako bi pacijent osetio i izrazio bol, neretko bez potpunog razumevanja jezika tela. Ja upućujem na praksu udaranja iz klečećeg položaja. Klečeći položaj označava potčinjeni stav, što je u suprotnosti sa namerom da se udari. Osoba može da se naljuti dok sedi, ali u tom slučaju izražavanje besa je ograničeno na reči i gestove. Gledajući kako osoba koja stoji udara krevet, možemo videti koliko je dobro ta akcija uzemljena u realnosti osećanja besa. Pacijent čije je udaranje nefokusirano i gnevno, za razliku od fokusiranog i besnog, nema osećanja u
  • 50. nogama i stopalima koja ga vezuju za telo i zemlju na kojoj stoji. Izražavanje gneva donekle pomaže smanjenju napetosti koja pacijenta drži odvojenog od stvarnosti. Na početku svoje karijere radio sam sa psihologom koji je bio u ozbiljnoj depresiji. Toliko se dobro oporavio da mi se i njegova žena obratila sa svojim problemima. Rekla je:"Vi ste jedini terapeut koji je bio sposoban da mi muža povrati natrag na svoje noge". Odgovorio sam joj da sam to i uradio postavljajući ga na njegova stopala. To ne znači da će bukvalno postavljanje osobe na noge pomoći toj osobi da prevaziđe depresiju, ali to jeste korak u tom smeru. Za pacijenta koji samo priča dok sedi u stolici ili leži na kauču mislim da predstavlja smetnju za terapeutski proces. Ako osećanje radosti treba da bude integralni deo nečijeg života, ono ne sme biti zavisno od nekog posebnog doživljaja. Sigurani sam da smo svi iskusili neke trenutke radosti kao rezultat pojave neke snažne emocije, što je dovelo do osećanja oslobođenja i slobode. To je isto kao kad sunce za trenutak proviri kroz sive oblake pa ga opet brzo prekriju. Naravno, ne može stalno biti sunčano, ali mi bismo voleli da ono tako bude bar većinu vremena. Previše ljudi ži- 43 vi pod mračnim senkama svoje prošlosti, nastalih iz zastrašujućih predstava, a koje nisu jasno viđene. Ove predstave progone nesvesni um, noću donose uznemirujuće snove, a tokom dana razne anksioznosti. Psihoanaliza se razvila kao tehnika izvlačenja tih potisnutih sećanja na nivo svesnog, kako bi osećanja koja su povezana s njima mogla biti izražena i kako bismo ih se mogli osloboditi. Verujem da je to najbitnije za svaku terapiju. Pre nego što se sunce nasmeši i zagreje nas pojavljuje se svetlost zore. U analizi to
  • 51. zovemo shvatanjem, do koga pacijent dolazi kad svetlo svesti razotkrije tamu duše. Kao analitička terapija, bioenergetička analiza shvata značenje doktrine "Spoznaj samoga sebe". U ovoj vrsti rada, ličnost se posmatra ne samo kao odraz uma, već i kao telesna ličnost. Pošto je telesna ličnost jasnija i objektivnija nego odraz u nečijem umu, koji je subjektivan, nastojanje da se upozna ličnost je u tome da se dođe u vezu sa telom. Mnogi ljudi nisu u dodiru sa svojim telom, i najviše što osećaju su ograničeni delovi. Oni nisu uzemljeni u stvarnost svojih tela. Delovi tela sa kojima osoba nije u vezi sadrže zastrašujuća osećanja koja su ista kao zastrašujuće predstave u umu. Na primer, većina ljudi ne oseća svoja leđa uprkos činjenici da leđa igraju značajnu ulogu u osloncu osobe i pružaju joj podršku kada je pod pritiskom. Ova funkcija leđa je povezana sa "imati kičmu", nasuprot terminu "biti crv ili beskičmenjak". Kičma može da obavlja tu funkciju jedino kad doživi ličnost kao živu energetsku strukturu. Ako je kičma preslaba ili presavitljiva osoba može izgubiti sposobnost da se ispravi i drugi će je videti kao slabu. Ako je kičma suviše ukočena, možda će se naći u imobilisanom stavu odbijanja koji blokira kapacitet da odgovori na pozive života i ljubavi. Pre nekoliko godina sreo sam čoveka koji je patio od stanja poznatog kao ankylosing spondylitis - reumatične bolesti u kojoj se kičma "zamrzne", skoro kao čvrsta kost. Nije mogao da okreće glavu više od par centimetara na jednu ili na drugu stranu. Bolelo me je dok sam ga gledao, mada nisam siguran da je on osećao bol. Ako i jeste, nikada se nije žalio na to. Deo njegove prošlosti predstavljao je veoma moćan i dominantan otac zbog koga se, kao dečak, bukvalno smrzavao od straha. Ali kako se njegova kičma uključila u ovu borbu? Da je on
  • 52. ustuknuo pred očevom agresivnošću, bio bi 44 kukavica (beskičmenjak). Kao dečak se nije mogao otvoreno suprotstaviti svom ocu. Jedino mu se unutra mogao suprotstaviti očvršćivanjem svoje kičme. Ova nesvesna akcija očuvala je njego interni integritet po cenu pokretljivosti i radosti. To je bilo tužno ali on sam nije bio tužan; postao je zamrznut i nije mogao da osetl svoje telo. Kada osoba leži preko bioenergetske stolice i diše, može osetitl kvalitet svojih leđa. Može osetiti koliko su napeta ili slaba. Hronična napetost je fizički ekvivalent straha. Pošto strah koči osobu, nepokretljivost izazvana hroničnom napetošću je isto što i strah. Ako osetimo koliko je napetost rigidna, možemo sebi pomoći da postanemo svesni straha, što oslobađa potisnuta sećanja iz detinjstva. Mnogi pacijenti su, dok su ležali preko stolice, izrazili strah da će im se kičma slomiti i onda bi se setili kako su se kao dete plašili da će im otac slomiti kičmu ako ga ne poslušaju. Svest o tome im je pomogla da osete svoju ljutnju, koja je takođe blokirala napetost leđnih mišića. Izražavanje te ljutnje nakon toga, na primer udaranjem kreveta, oslobodilo ih je napetosti vraćajući leđima fleksibilnost, kao i snagu. Onoliko koliko je osoba izgubila dodir sa nekim delom svoga tela, toliko gubi dodir i sa osećanjem koje je povezano sa pokretljivošću tog dela tela. Stegnuta vilica i stegnuto grlo odseći će osećanja tuge jer osoba ne može da plače. Ako je telo uopšte kruto, osoba neće imati osećanje nežnosti. Malo dublje kad pogledamo, postojij dosta ljudi kojima nedostaje osećanje ljubavi jer su im srca zaključana iza krutog grudnog koša, što blokira kako svest o srcu, tako i izrazavanje osećanja srca. Cilj terapije je samootkriće, što znači ozdravljenje
  • 53. duše pojedinca i oslobođenje njegovog duha. Tri koraka vode do tog cilja. Prvi je samosvest, to jest, svest o svakom delu tela i osećanjima koja mogu iznići odatle. Iznenađujuće je koliko ljudi nisu svesni izraza svog lica i svojih očiju mada se ogledaju svaki dan. Naravno, razlog zašto ne vide svoj izraz jeste to što oni ne žele da ga vide. Veruju da nisu u stanju da se sa tim suoče, kao ni ostali. Zato i nose masku, namešteni osmeh koji oglašava svetu da je sve u redu kada nije. Kada maska padne, uglavnom su tu izrazi tuge, bola, depresije ili straha. Sve dok nose masku ne mogu da osete svoje lice, jer je za- 45 mrznuto u nameštenom osmehu. Osećanje tuge, bola ili straha nije radosno ali ako se ove potisnute emocije ne osete, ne možemo ih se osloboditi. Osobu zarobljava fasada koja baca senku između njenog srca i sunca. Kada iskorači iz svoje zagušljive ćelije, sunce može biti zaslepljujuće, ali kada se navikne na njega, osoba nikada više neće poželeti da živi u mraku. Drugi korak ka samootkriću je samoizražavanje. Ako osećanja nisu iskazana, ona bivaju potisnuta i osoba izgubi vezu sa sobom. Kada se deci zabrani da izraze određena osećanja ili budu kažnjena zbog toga što su ih izrazila, na primer ljutnju, ona se sakriju i postanu deo skrivenog podzemlja senki u ličnosti. Mnogo ljudi se plaši ovih osećanja, za koja misle da su opasna, zastrašujuća ili luda. Puno njih u sebi nosi nesvesni ubilački bes za koji osećaju da mora biti sahranjen jer se plaše potencijalne destrukcije. Kod nekolicine njih bes je na nivou svesti. Takav bes je kao tempirana bomba koju se ne usuđujemo pipnuti. Ali, isto kao što možemo postaviti bombu da eksplodira na sigurnom mestu i tako je učiniti bezopasnom, možemo osloboditi ubilačka osećanja u bezbednom situaciji kod
  • 54. terapeuta. Stalno pomažem pacijentima da to rade. Jednom kad je oslobođen, bes koji je bio ispod postaje podložan racionalnom upravljanju. Treći korak ka oslobođenju je samoposedovanje. Ovo znači da osoba zna šta oseća; u vezi je sa samom sobom. Takođe ima i sposobnost da se adekvatno izrazi u skladu sa svojim interesima. Sam je sebi vođa. Nema više nesvesne kontrole, nastale iz straha da bude ono što jeste. Nestali su krivica i sram u vezi toga ko je on i šta oseća. Nestale su mišićne napetosti u telu koje su blokirale njegovo samoiskazivanje i ograničavale njegovu samosvest. Na njihovom mestu su sada samoprihvatanje i sloboda da se bude. U knjizi ću objasniti kako osoba kroz terapeutski proces može oa dođe do ovakvog stanja. Deo procesa je i analitičko istraživanje pacijentove prošlosti tako da i on može razumeti zašto i kako je njegova ličnost bila izgubljena ili oštećena. Pošto su iskustva iz detinjstva, koja su stvorila probleme i poteškoće, registrovana i s niktuirana u telu, čitanjem tela mogu se saznati osnovne informacije iz prošlosti. Ovo znanje, plus ono što dobije inerpretacijom ova, analizom ponašanja i razgovorima sa terapeutom, pacijent 46 mora dovesti u vezu sa onim što oseća i osećanjima svog tela. Samo tim putem um i telo postaju jedno, a osoba kompletna. Terapija je put ka samootkriću. Nije brz, nije lak, i nije bez svojih strahova. Ponekad se desi da potraje ceo život, ali nagrada je osećanje da život nije bio protraćen. Smisao života se nalazi u dubokom osećanju radosti.
  • 55. 47 POGLAVLJE 3 PLAKANJE: EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA Hronična napetost mišića koja steže i zarobljava duh nastaje u detinjstvu kao potreba za kontrolom iskazivanja jakih emocija: straha, tuge, ljubavi i seksualne strasti. Naravno, ta kontrola nije uvek efikasna pošto su emocije život tela i ponekad se taj život ispolji uprkos naporu da bude kontrolisan. Kontrola neurotičara se može slomiti u vidu histeričnog plača ili vrištanja, divljeg besa, ili seksualnoj glumi. Za ove postupke ego nije odgovoran i oni ne pomažu razrešavanje sukoba između potrebe da se osećanja izraze i straha od njihovog iskazivanja. Sve dok se taj konflikt ne razreši, osoba nije slobodna da bude ono što jeste. U početku je strah od iskazivanja bio povezan sa strahom od posledica koje mogu pratiti takvo iskazivanje, ali pošto i u odrasloj osobi strah i dalje postoji, postaje iracionalan. Na primer, izražavanje besa u terapeutskoj seansi u kojoj se razgovara o tretmanu koji je osoba imala kao dete sigurno neće dovesti do kazne ili bilo koje druge slične posledice. Strah je od samih osećanja. Njih pacijent vidi kao preteća i opasna. Mnogi ljudi osećaju ubilačku ljutnju, jer im je duh bio slomljen kad su bili mali i nesvesno se plaše da će ubiti nekog ako izgube kontrolu nad sobom. U četrdeset osam godina rada sa pacijentima i ohrabrivanja da osete i iskažu svoju ljutnju, niko nikad nije izgubio kontrolu do te mere da je krenuo na mene ili razbio nešto u ordinaciji. Udaraju krevet pesnicama ili teniskim reketom najjače što mogu, ali znaju 48 šta rade i imaju svesnu kontrolu nad svojim akcijama.
  • 56. Činjenica ja da se nekoliko mojih pacijenata može naljutiti do te mere da im oči sevaju od besa. U poglavlju koje sledi opisaću kako radim sa svojim pacijentima kako bi im pomogao da osete svoj bes: nije dovoljno da čovek zna da je ljut, on to mora i da oseti. To važi i za strah, tugu, ljubav ili seksualnu strast. Ne možemo osetiti emociju ako nismo u stanju da je izrazimo gestom, pogledom, tonom glasa ili nekim pokretom tela. To je zato što je osećanje doživljaj trenutka ili impulsa. Povlačim crtu između emocionalnog iskazivanja i histeričnog sloma. U toku sloma, ego (koji je organ percepcije) nije u vezi sa postupkom, što rezultira time da se postupak ne doživi kao osećanje. Nije neobično videti nekoga kako besni i poriče da je ljut. Kada sam vrištao u Rajhovoj kancelariji, nisam bio svestan da sam uplašen. Redovno viđam pacijente čija tela pokazuju sve znake straha - širom otvorene oči, podignuta ramena, ubrzano disanje - ali koji tvrde da ne osećaju nikakav strah. Tela ovih ljudi pokazuju strah, ali je izražavanje straha, što je aktivan i svesni proces, odsutno. Ova nepovezanost se posebno odnosi na tugu. Verujem da se ljudi više plaše tuge nego bilo koje druge emocije. To može izgledati čudno jer nam tuga ne deluje kao preteće osećanje, ali dubina tuge je usko povezana sa strahom. Kod puno pacijenata je i očaj prisutan u toj konstelaciji, i oni se plaše, svesno ili nesvesno, da će, ako prestanu sa naporom da se održe na površini potonuti duboko u očaj, bez nade da ikada isplivaju odatle. Ali ako ne dopuste sebi da osete svoj očaj, provešće život boreći se da se održe, i to bez ikakvog osećaja sigurnosti i apsolutno bez ikakvog dobrog osećanja. Stupanjem u očaj osoba može videti da on potiče iz detinjstva i da nema značaj u životu odrasle osobe. Situacije u zrelom dobu mogu povući
  • 57. osećanje očaja jer su povezane sa sličnim situacijama u detinjstvu koje su ga izazvale. Odrasla osoba može nadoknaditi gubitak ljubavi, ali dete ne može svojim sopstvenim naporima zameniti roditelja. Naravno, ako osoba iskoristi svu svoju energiju da se održi, ili da sebi prikaže pozitivnu stranu odbijanja, nikada neće naći sigurnost, mir i radost koje život pruža. Činjenica je da neki pacijenti ne mogu da plaču, a većina ne može da plače duboko, što ih sprečava da osete tugu i brani im da ikad pronađu ra- 49 dost. Da bi im se pomoglo, oni moraju razumeti šemu napetosti koja blokira radost i znati tehnike tela koja će im pomoći da nađu put kroz blokade. Pacijent dođe na terapiju zato što ga nešto boli. Može biti anksiozan, depresivan, zbunjen, frustriran ili jednostavno nesrećan svojim životom. Nada se da će mu terapija pomoći da promeni svoje stanje, poboljša način na koji funkcioniše i da će naći neka dobra osećanja - možda čak i nešto radosti. Možda ga to nešto boli jer je bio povređen. Mada su neki novi pacijenti svesni činjenice da su imali nesrećno detinjstvo koje su proveli sami i uplašeni, većina veruje da je njihova beda rezultat neke slabosti ili defekta ličnosti. Vide terapiju kao nešto što će im pomoći da prevaziđu svoju slabost i, kao ishod, što će im pomoći da budu jači. Ovaj način gledanja prosečnog pacijenta radikalno se izmenio u skorije vreme, kako su ljudi postajali sofisticiraniji u vezi sa terapijom i shvatili da emocionalni problemi potiču iz trauma iz detinjstva. Mnogi od njih sada žele da saznaju stvari o svojoj prošlosti, kako bi razumeli zašto se osećaju i ponašaju na određen način, i žele da iskoriste to znanje kako bi se promenili, kako bi im život postao ispunjujući. Nažalost, tu može vrlo malo toga da se uradi, jer su
  • 58. efekti prošlosti struktuirani u telu i to izvan dodira volje ili svesnog uma. Duboka i značajna promena može nastati jedino kroz predavanje telu, kroz emocionalno olakšavanje prošlosti. Prvi korak u ovom procesu jeste plakanje. Plakanje je prihvatanje realnosti kao prošlosti i sadašnjosti u isto vreme. Kada plačemo, osećamo našu tugu i shvatamo koliko nas boli i koliko smo jako bili povređeni. Ako mi pacijent kaže: "Nemam zbog čega da plačem", kao što to neki rade, ja ga onda upitam: "Pa zašto si onda ovde?" Svaki pacijent ima razlog za plač, kao i većina ljudi u našoj kulturi. Naravno, nedostatak radosti u našim životima jeste razlog za plakanje. Neki pacijenti su mi rekli: "Ja mnogo plačem, ali to ništa ne vredi". To nije istina. Plakanje neće promeniti spoljašnji svet. Ono neće doneti ljubav ili poštovanje. Ali promeniće unutrašnji svet. Oslobodiće ga napetosti i boli. To možemo razumeti ako posmatramo bebu kad počne da plače. Beba plače kad je uznemirena. Njen plač je poziv majci da ukloni uzrok uznemirenosti. Uznemirenost tera bebino telo da se grči i 50 steže, što je prirodna reakcija tela na bol i neudobnost. Bebino telo reaguje intenzivnije jer je življe, osetljivije i mekše. Isto tako, ima manji kapacitet ega za toleranciju boli. Nemoćno da izdrži napetost, počinje da drhti. Vilica se pomera. Trenutak kasnije, beba se zgrči uz duboke jecaje. Jecaji predstavljaju grčeve koji se kreću kroz telo pokušavajući da uklone napetost koja je izazvana uznemirenošću. Beba će nastaviti da plače sve dok uznemirenost traje, dok ne nestane. Kada iscrpi energiju i više nije u stanju da plače, zaspaće kako bl zaštitila svoj život. Plakanje ima sličan efekat na decu koja su jako umorna i ne mogu da se smire. Takvo
  • 59. stanje napetosti čini ih neumornim i ljutim. To će često rezultirati ljutnjom majke ili čak udaranjem deteta, što će ga naterati da duboko plače. Plakanje ima dva efekta: oslobađa dete napetosti, opušta mu telo i pomaže disanju da postane dublje i punije. Dete će, nakon toga, u većini slučajeva zaspati. Ne preporučujem udaranje deteta jer je to neprijateljski čin. Moglo bi se upotrebiti oštro naređenje kako bi šokirali dete i izveli ga iz stanja histerije, ako je to neophodno. Jednostavno želim da naznačim da plač služi kako bi nas oslobodio stanja napetosti. Uvreženo je verovanje da se čovek oseti bolje ako se dobro isplače. "Dobar plač" je onaj koji je dubok i traje dovoljno dugo da osobu oslobodi velikog dela napetosti koja nastaje iz neke emocionalne uznemirenosti. Takvo plakanje je u formi jecaja, koji su združeni sa ritmičkim talasima što prolaze kroz telo. To je jedina vrsta plača koja će nas osloboditi boli, osećanja povređenosti i mišićne napetosti nastale iz emocionalne krize ili traume. Plač suzama predstavlja i mehanizam oslobađanja napetosti očiju i, u nekom vidu, i tela jer stišava osećanje tuge. Strah zamrzne oči, bol ih zgrči, a tuga otupi. Tok suza je otapajući i omekšavajući proces, kao topljenje leda u proleće. Oči koje ne plaču postaju tvrde, britke i suve, što može uticati na funkciju vida. Suze su veoma ljudske. Nijedna životinja ne plače suzama. Takvo plakanje kod ljudi pokazuje da su u stanju da vide tugu, bol ili uznemirenost u drugoj osobi ili stvorenju. To je razlog zbog koga puno ljudi plače kad vidi tužan film, ali vrlo retko nas takav film natera da jecamo. Verujem, na osnovu toga, da je sposobnost da lijemo suze, da plačemo, osnova sposobnosti da osetimo sažaljenje, a dok jecamo, mi iskazujemo našu ličnu duboku tugu i bol.
  • 60. 51 Jecanje nije jedini način glasovnog iskazivanja koje dolazi iz osećanja tuge, žalosti ili uznemirenosti. Ako nam se učini da se bol ili uznemirenost nikada neće okončati, plakanje se može pretvoriti u cviljenje. Cviljenje je piskaviji zvuk koji duže traje. Ono iskazuje zaista dubok bol, onaj koji osećamo u srcu. Takav bol može nastati iz gubitka voljene osobe, što je razlog cviljenja kao tipične reakcije žena koje su izgubile nekog koga vole. Muški glasovni aparat ne može stvoriti tako piskave glasove kao ženski. Još jedan zvuk koji spada u kategoriju plakanja je stenjanje. Stenjanje je, za razliku od cviljenja, dubok zvuk. Čovek stenje kada je bol neprestana i kada dugo traje. Stenjanje, za razliku od jecaja ili cviljenja, poseduje elemenat rezignacije. Ti zvuci su povezani sa bolom, uznemirenošću, povredom ili gubitkom. To su zvuci žalosti ili tuge, a ne radosti. Radost ima svoj domen vokalnog iskazivanja. Smeh je, na primer, jako sličan jecaju, osim što ima pozitivnu konotaciju, kraj bola. Postoji vriska radosti, isto kao i vriska agonije. Isto tako, možemo pevati i najtužniju i najsrećniju pesmu. Važno je shvatiti da je glas medijum koji služi za iskazivanje mnogih osećanja. Možemo da izrazimo osećanja i kroz naše postupke, ali ti izrazi dolaze iz drugog mesta - konkretno, mišićnog sistema tela, koji predstavlja mehanizam postupaka. Osmeh, zagrljaj, zvižduk i pljesak, svi izražavaju osećanje. Ako ne osetimo prisustvo osećanja u postupku, to znači da je postupak mehanički i da smo razdvojeni od njega. Isto je i za glas. Puno ljudi govori suvim, mehaničkim tonom koji ne izražava osećanje. I ovde imamo posla sa ljudima koji su odvojeni od svoga tela i prepustili su egu kontrolu nad njim. Mnogi ljudi, na primer, ne mogu da plaču i jecaju zato što je takvo iskazivanje osećanja
  • 61. potisnuto hroničnim napetostima grla. Drugi ne mogu da osete ili iskažu ljutnju. Takvi ljudi su emocionalni bogalji koji ne mogu iskusiti radost ni bilo koju drugu jaku emociju. Po mom mišljenju, terapija koja ne pomaže pojedincu da povrati svoju prirodnu funkciju samoizražavanja je pogrešna. U ovom poglavlju pozabavićemo se problemima koje pacijenti mogu imati sa vokalnim iskazivanjem. Glas nastaje iz vibracija koje stvara vazduh dok prolazi kraj glasnih žica. Promene u zvuku nastaju tako što se menja količina vazduha koji udahnemo i menja se prečnik otvora grla ili larinksa, 52 pomoću koga se glasovne komore u glavi koriste kako bi napravili rezonancu. Ljudski glas ima vrlo širok opseg izražavanja koje korespondira sa opsegom emocija koje čovek može da oseti. Glas ne samo da može da izrazi osećanja koja sam malo ranije spomenuo, nego može uticati i na intenzitet zvuka kako bi ga doveo u skladan odnos sa intenzitetom osećanja. To je jedan od glavnih puteva za iskazivanje osećanja i stoga i za samoizražavanje. Bilo koje ograničenje glasa predstavlja i prepreku samoizražavanju i znak je smanjenja osećanja koje gajimo prema sebi. Pošto svi pacijenti pate od manjka samopouzdanja ili osećanja prema nama samima, kao što je pravo da istupe napred i kažu šta misli, važno je da se u toku terapije, tokom koja će se raditi na poboljšanju osobe, radi na glasu. Puno dece proživi bolna ili zastrašujuća iskustva, što dovodi do toga da izgube svoje glasove. Rene je sebe opisala kao žrtvu incesta. Otac ju je seksualno zlostavljao, služeći se penetracijom pre nego što je napunila šest godina. Intenzitet boli koju je tom prilikom doživela je bio toliko velik da je napustila telo i
  • 62. živela samo u glavi. Terniin "napustila telo" znači da ga nije bila svesna. Pogledala bi na svoja stopala i bila iznenađena time što su zakačena na telo. Isto to, samo nešto manjeg intenziteta, osećala bi i za ruke. Ako ne uzmemo u obzir ovako ozbiljan stepen razdvojenosti od tela, mogli bismo reći za nju da je jedna od preživelih. Dva puta se udavala, imala je troje dece i bila je sposobna da sebi pruži podršku. Ali, muškarci za koje se udavala su je fizički i seksualno zlostavljali i godinama nije bila da im se odupre. Uz podršku incest grupa zadobila je hrabrost da krene na terapiju i počne sa teškim zadatkom ponovnog zadobijanja sebe. Za vreme jedne seanse napomenula je kako joj je bilo teško da progovori. Rekla je: "Kada treba da se izrazim i da kažem: 'Kako se usuđuješ? Ko ti misliš da si?', osećam kao da se davim. Počela sam da se plašim da ću biti zadavljena na smrt. Pre otprilike tri godine setila sam se scene iz detinjstva. Stajala sam pored vrata i držala kvaku i spremala sam se da napustim sobu. Imala sam oko devet godina. Stajala sam lice u lice sa ocem i sećam se da sam mu rekla: 'Ako ne prestaneš, reći ću mami'. Ščepao me za grlo i počeo da me trese. Mislila sam da ću umreti. Ali, nakon toga me više nije pipnuo." 53 Za vreme terapije Rene bi šutirala i vrištala: "Ostavi me na miru!"- To je mogla da uradi jedino uz moje ohrabrivanje i jaku podršku, i minut ili dva bi bila obuzeta histerijom. Ali, na kraju bi došla sebi, previjala bi se u uglu kreveta kao jako uplašeno dete i tresla se od straha. Onda bi lagano izašla iz tog stanja, povezanija sa svojim telom i sobom samom. Radila je i vežbe uzemljenja, pomenute u prethodnom poglavlju, koje su unapredile njeno osećanje povezanosti sa telom. Normalni ton njenog glasa je bio kontrolisan,
  • 63. dečji i slab. To je bio glas koji je dolazio iz njene glave, glas sa jako malo telesne rezonance i stoga malo osećanja. Da upotrebi svoj glas kao formu samopotvrđivanja bilo joj je jako teško. Vrištanje "Ostavi me na miru" bio je glas tela koji je dolazio iz osećanja, ali nije bio povezan sa njenim egom niti sa njenom glavom. Takva je priroda histerične reakcije. To je ukazivalo na rascep u ličnosti. Kada je govorila iz glave nije bilo telesnih osećanja. Kada je histerično vrištala nije bilo ega. Vrištanje, po svojoj prirodi, uvek u sebi ima element histerije, jer je to nekontrolisano iskazivanje. Možemo kontrolisano vikati, ali ne i vrištati. Vrištanje predstavlja "oduvavanje vrha", ili "skidanje poklopca", što znači da ego postaje preplavljen emocionalnim ispadom. To je katarzična reakcija koja je tu kako bismo se oslobodili napetosti. U ovom kontekstu ono funkcioniše kao sigurnosni ventil na parnoj mašini, koji će se otvoriti kada pritisak postane prevelik. Osoba će uglavnom vrištati kad bol ili stres postanu neizdrživi ili preveliki. Ako neko nije u stanju da vrišti pod tim okolnostima zaista bi mogao da siđe s pameti i poludi. Plakanje - to jest, jecanje - isto služi olakšavanju napetosti i smanjenju pritiska, ali do plača uglavnom dolazi tek kad su se trauma ili povreda već okončale. Vrisak je, s druge strane, pokušaj da se prevaziđe trauma na bar ograniči napad. To je agresivni izraz, dok je plakanje pokušaj tela da se oslobodi boli koja je posledica povreda. Vrištanje i plakanje su nevoljne reakcije, mada u većini slučajeva osoba može inicirati ili zaustaviti reakciju. Ponekad se reakcija otme kontroli i osoba histerično plače ili vrišti i izgleda kao da ne može prestati. Ali, uvek dođe do kraja kada se bes potroši. U našoj kulturi nekontrolisano ponašanje je tabu, jer nas plaši. I na to se gleda kao na slabosti ličnosti, ili
  • 64. infantilnosti. S jedne strane, kad neko 54 vrišti ili plače, zaista se vraća infantilnom načinu ponašanja. Ali, takvo vraćanje je možda neophodno kako bi zaštitilo organizam od destruktivnog efekta koji potiće iz potiskivanja osećanja. Sposobnost da se odreknemo kontrole u odgovarajuće vreme na odgovarajućem mestu znak je zrelosti i samoposedovanja. Ali pitanje koje možemo postaviti glasi: ako neko svesno odluči da se otrgne kontroli i prepusti svom telu i osećanjima, da li je on zaista van kontrole? Kakvu kontrolu sprovodi onaj koga vrištanje užasava, a time je blokiran i prema plakanju, tako da nije u stanju da izrazi ta osećanja? Sposobnost da se napusti kontrola ega uključuje i sposobnost da se povrati i održi ta kontrola kada je to preporučljivo ili neophodno. Kada se pacijent opusti u bioenergetičkoj vežbi, i šutira i vrišti i izgleda nekontrolisano, on je u većini slučajeva potpuno svestan onoga što se dešava i to može zaustaviti kad poželi. To je slično jahanju konja: ako se jahač plaši da se prepusti životinji, ako pokuša da kontroliše svaki pokret konja, ubrzo će otkriti da ne kontroliše baš ništa. Osoba koja se plaši da se otrgne kontroli nema kontrolu uopšte. Kontrolisana je svojim strahom. Kako uči da se prepusti jakim osećanjima kroz glas i pokrete, osoba gubi strah od predavanja sebi samoj. Kao što svi znamo, bebe vrište tako da se nadaleko čuju. One su u stanju i da slobodno plaču. Neverovatno je koliko bebin glas može biti snažan. Kad je moj sin bio mali, patio je od grčeva. Kada bi osetio udare grča, on bi vrištao tako glasno da se mogao čuti na kilometar udaljenosti. Jedino moj papagaj može glasnije da vrišti. Kada taj papagaj vrišti, kao da mu celo telo postaje glasovna kutija. Vibracije njegovog glasa su toliko
  • 65. snažne da nema te napetosti koja se tome može odupreti - poznato je da neki glasovi mogu slomitil čašu. Jedan od mojih problema bila je nesposobnost da slobodno koristim svoj glas. Oči bi mi bez problema zasuzile, ali mi je jecanje jako teško padalo. Nakon što je prošlo više od dvadeset pet godinal od terapije sa Rajhom, setio sam se nečega što je objasnilo zašto mi glas nije bio slobodan. U toku bioenergetske radionice, dve učesnice koje su i same bile terapeuti ponudile su se da rade na meni. Oklevao sam, ali sam na kraju popustio. Jedna od žena je radila na mojim nogama i stopalima dok sam ležao na podu, masirajući ih kako bi ih oslobodila napetosti (oduvek sam bio napet u nogama; 55 listovi su me boleli kad bi ih pritisnuo), Druga je radila na mom zategnutom vratu. Odjednom sam osetio veoma oštar bol na vratu, kao da mi je nož presekao grlo. Odmah sam znao da je ono što sam osetio bio fizički aspekt onoga što mi je psihološki uradila majka. Presekla mi je grlo. Duboko u sebi plašio sam se da joj odgovorim kao dete, i taj strah je, kad sam odrastao, otežao odgovaranje drugima. Ogroman rad na ovom problemu tokom godina sveo je to stanje na minimum. Drugi pacijent, koga ću nazvati Margaret, ispričala mi je san u kome joj je jastuk bio na licu i ona se osećala kao da je guše i da umire. I ona je bila preživeli, ali jedva. Na prvi pogled je mogla da funkcioniše normalno, ali je stalno bila u dubokom stanju anksioznosti i straha, što joj je činilo život gotovo neizdrživim. Užasno se plašila svoje majke, čak i u svojim četrdesetim, kad mi je došla na terapiju. Opisala je majku kao ženu koja je hladna, rigidna i koja voli da kontroliše. Margaretin način preživljavanja je bio da se emocionalno povuče dok je skoro bez osećanja
  • 66. nastavljala sa svojim životom. Živela je uglavnom u mozgu. Bilo joj je jako teško da se preda tugi koju je osećala. Ako bi počela da plače, postajala bi uznemirena i morala je da prestane. To je trajalo dugo vremena, sve dok se napokon nije otrgla uznemirenosti i bila u stanju da počne da plače. Ali jecanje joj nije išlo od ruke. Više je zvučalo kao isprekidano cviljenje- uzaludni pokušaji da otvori svoje grlo i pusti svoju bol da izađe. Ton njenog glasa bio je tanak i ravan. Govorila je brzo, bez iskazivanja osećanja. Ono što bi rekla imalo je smisla, ali ne i osećajnosti. Kako bi joj pomogao stavio sam prste sa strane njenog grla, da joj olakšam napetost dok je ona pokušavala da vrišti. Grlo joj je bilo tako stegnuto da je vrištanje bilo skoro nemoguće. Ali naš rad u toku prethodne godine malo ju je opustio. Na moje iznenađenje, umesto drhtajućeg, otvorila je svoje grlo i pustila potpuni zvuk. Kada se završio, rekla mi je: "Nikada pre nisam od sebe čula takav zvuk".To je bio glas deteta koje je bilo zarobljeno u njenom telu sve te godine. Deca se rađaju nevina, bez krivice ili zatvorenosti zbog svojih osećanja. Za mnoge od njih postoje osećanja radosti u tom ranom stadijumu blaženstva. Kada pogledam decu u uzrastu između jed- 56 ne i dve godine i sa njima napravim kontakt očima, vidim kako im oči zablistaju i zadovoljstvo im se razvije licem. Ponekad se okrenu u stranu, jer se stide ili su posramljena, ali za par minuta ili manje ponovo me pogledaju kako bi ponovo osetila uzbuđenje i zadovoljstvo tog kontakta očima. Ponovo se okrenu u stranu, ali ne zadugo. To je igra koju bi dete moglo da igra dugo, ali ja prestajem, jer me brige i odgovornosti
  • 67. odraslog opomenu i nateraju me da odem. Video sam i odrasle kako se razvedre kada do takvog kontakta dođe, ali je to toliko iskušenje i tako se brzo završi da se može osetiti njihov stid ili krivica. Bilo kako bilo, ima mnogo onih čije oči ne mogu i neće da zablistaju, jer su unutrašnje vatre duha, koje zovemo strastima, ozbiljno oštećene. To se može videti u tami njihovih očiju, tugi na licu, zgrčenoj vilici i ukočenosti tela. Izgubili su kapacitet za radost još u svojim ranim godinama, kad im je nevinost bila ukinuta, a sloboda uništena. Marta je bila takav slučaj. Imala je pedeset jednu godinu, troje odrasle dece i razvela se malo vremena pre nego što me je posetila zbog toga što joj, kako je rekla, život nije imao smisla. Ono što je mislila je bilo da u njenom životu uopšte nema radosti, a jako malo i zadovoljstva. Rekla je da se uvek osećala anksioznom, ali da je mislila da je to sasvim normalno stanje. Na našem prvom sastanku pogodila me tama u njenim očima. Nije bilo u njima nimalo sjaja, i za sve vreme konsultacije oči joj ni na trenutak nisu zablistale. Bila je sitna, ali dobro građena žena. Ponašanje joj je bilo lepo i, osim smrknutosti koja se ogledala u očima i vilici, nije izgledala kao neko ko je depresivan. Nakon mnogo godina braka u toku kojih je verno služila svome suprugu, on ju je napustio zbog druge žene. Marta je stoički podnela razvod i nastavila sa svojim praznim životom sve dok nije shvatila da joj je potrebna pomoć. Znala je da je uplašena. Nikada se nije mogla suprotstaviti mužu. Razvod ju je stavio u jako nesiguran položaj, a ona nikada pre nije samoj sebi pružala podršku. Sada, kako se približavala menopauzi, osetila se bespomoćno. Ali nije priznavala da se tako oseća i nije plakala. Marta je bila jedna od velikog broja ljudi koji nastavljaju sa životom i prežive, ali bez
  • 68. radosti u svom življenju. Čuo sam mnoge ljude kako sa ponosom izjavljuju: "Ja sam preživeli". Mogu da poštujem to osećanje ako je neko iskusio situaciju 57 opasnu po život, kao, recimo, nacističke koncentracione logore. Ali ta izjava se proteže i na sadašnjost, kao i na budućnost. U stvari, osoba kaže: "Ja to mogu. Mogu da preživim uslove u kojima bi drugi podlegli. Mogu da izdržim neprijateljske ili destruktivne napade". Ako je neko prilagođen preživljavanju, on ne može ni da očekuje, ni da oseti radost. Može li vitez u oklopu da igra valcer? Stav koji osobu čini pripravnom za nevolju ne predodređuje je za užitke u životu. To ne znači da oni koji za sebe kažu da su preživeli ne žele zadovoljstvo. Ali, želeti zadovoljstvo i biti otvoren ka njemu su dve različite stvari. Ako je fokus života na preživljavanju, osoba nije otvorena ka zadovoljstvu. Ako je neko naoružan za slučaj mogućeg napada, nije otvoren ka ljubavi. Otvaranje prema životu čini takve osobe ranjivim i njihov strah ih ponovo zatvara. Marta je bila najmlađa od troje dece, sve devojčica. Atmosfera u domu bila je potencijalno nasilna. Roditelji su joj se svađali sve vreme, uglavnom zbog novca. Setila se jednog incidenta koji se desio kad je imala pet godina: roditelji su vikali jedno na drugo u dnevnoj sobi, kad je otac odjednom prevrnuo sto i taman je krenuo da polomi orman kad su ga njene sestre zaustavile. Pominjući ovaj incident nije rekla da se uplašila. Verujem da nije osećala svoj strah jer je bila u šoku. Naznačila je da je to "bilo jako strašno". U ovakvoj atmosferi Marta je odrasla i zatvorila se. Rekla je da je volela da se zavlači i igra sama ispod trpezarijskog stola, gde je bila sakrivena stolnjakom. To je smatrala svojom kućom. Nikad se nije oslobodila
  • 69. straha. "Živela sam u neprekidnom stanju uznemirenosti zbog onog šta bi moglo da se desi", rekla je. "Nije bilo ni radosti ni nečeg svetlog u mom domu. Raspoloženje je bilo teško, kao tuč. To je bila teška tuga." U tom večitom stanju nelagode Marta ni od jednog roditelja nije osetila razumevanje, simpatiju niti podršku. Polazak u školu kada je imala šest godina predstavljao je užasavajuće iskustvo. Majka ju je uvela u zgradu i kada je krenula Marta je zaplakala moleći je da ne ide, ali je majka ignorisala njene molbe i otišla. Taj dan je Marta provela u ćošku plačući i plačući. Pogodilo me je što je Marta svoje detinjstvo provela pod mračnim, pretećim oblakom. Preživljavanje joj je diktiralo da se sabere i krene u svet, jer nije mogla celi život provesti ispod stola. Udala se 58 za čoveka koga nije volela čim je završila srednju školu. Naučila je kako da se nosi sa svim: ako radi ono što se od nje očekuje, neće biti povređena. Za njenog muža se ispostavilo da je jako nasilan čovek, pun besa. Ali ona je znala da će preživeti. Dolazak na terapiju je značio da je Marta od svog života želela više od pukog preživljavanja. Želeti više od života je značilo da mora radikalno promeniti stav prema životu, što je zahtevalo više od puke odluke. Ako joj je dotadašnji stav omogućio da preživi, njegovo odbacivanje je značilo rizik za njen opstanak. Dok je njena sadašnja situacija bila takva da ništa nije pretilo opstanku, odbacivanje odbrambenog stava i otvaranje sebe ka životu evociralo je osećanja ranjivosti i opasnosti koja je iskusila kao dete. Uprkos svojoj 51. godini i sofisticiranosti, bila je, duboko ispod toga, uplašena devojčica. I dalje je patila od anksioznosti i osećala se nelagodno i nesigurno.
  • 70. Ako put ka radosti vodi kroz predaju sebe samog, prvi korak u terapeutskom procesu, kako bi se osećanja osobe zalečila, jeste osetiti i izraziti tugu. Pedeset jedna godina provedena u preživljavanju je tužna priča. Kako bi izrazila tugu, osoba mora da plače, ali, mada je Marta bila u stanju da vidi tugu na svom licu, bilo joj je jako teško da zaplače. Dok je ležala na bioenergetskoj stolici, mogla je da oseti nelagodu u svom telu. Njeno dolaženje do toga da iskoristi svoj glas u neprekidnom zvuku bilo je sačinjeno malo plača i reči: "O, Bože! O, Bože!". "O, Bože" je nečiji najdublji i najspontaniji poziv u pomoć. Svi mi to ponekad izgovaramo, kad osetimo da su pritisak ili bol preveliki. To nije plač preživelog koji oseća da se ne sme slomiti ni pod kojim uslovima. Kažemo to kad osećamo da više ne možemo da izdržimo, kad osećamo da je "to" prešlo granicu. Zapanjujuća stvar kod ovih reći je da nas lako dovedu do plača. Osećanje koje imamo dok ih izgovaramo ne igra ulogu u tome. Reč "Bog", sa svoja dva suglasnika B i G sa svake strane kratkog vokala, podseća na zvuk jecaja. Kada se ljudi slome u dubokom plaču - to jest, jecanju -često će sasvim sponatno reći: "O, Bože! O, Bože!". Kad je Marta izgovorila te reči, predložio sam joj da kaže Bogu šta oseća. Šta god osoba mislila o Bogu, bila to religijska konotacija ili shvatanje kao natprirodne sile, može mu otvoriti svoje srce bez 59 straha od poniženja ili odbacivanja. Lakše je reći Bogu "Povređena sam" nego nekoj drugoj osobi, ako znamo da drugi to možda neće želeti da čuje. Martina reakcija na moj predlog da popriča sa Bogom bila je sledeća: "Ti si zla. Ti nisi dobra. Ne voliš me", zatim "Ne znam šta osećam - osećam, osećam, osećam, ne
  • 71. znam". Neznanje o tome šta osećamo predstavlja znak strašne konfuzije, manjka samosvesti, vrlo neodgovarajućeg osećanja samog sebe. Osoba se loše oseća u tom stanju. Upitao sam je: "Zar se ne osećaš grozno?" "Da", odgovorila je, "ne osećam se dobro. Nisam srećna. Tužna sam. Jako, jako sam tužna." Ali nije zaplakala. Umesto toga je rekla: "Ne mogu da dišem." Nakon toga je rekla: "Takođe sam ljuta". Glas joj je bio jako mek. Zvučao je kao dečji. Kada sam joj ukazao na to, rekla je: "Teško mi je da iskažem bilo šta. Tako postupam i sa ljudima. Ne mogu da govorim. Samo razmisljam o tome da 'deca treba da se vide, ali ne i da se čuju'." Ako je plač ugušen osoba ne može da diše. Zatvoren je dotok vazduha jer je grlo stegnuto. Martino grlo je bilo ozbiljno stegnuto, što je i dovelo do dečjeg glasa. Ta stegnutost bila je osnova njene nemogućnosti da diše lako i duboko. Njena teškoća pri disanju postala je očigledna za vreme druge vežbe. Ta vežba je drugi korak u iskazivanju osećanja. Ona obuhvata šutiranje kao iskazivanje protesta. Svi mi imamo razlog da šutiramo. Svi smo bili povređeni na način za koji mislimo da ga nismo zaslužili. Imamo pravo da protestujemo, da pitamo "Zašto?" ili da šutiramo. Zamolio sam Martu da uradi tu vežbu sa šutiranjem dok je ležala na krevetu. Uputstva su bila da šutira krevet brzo i jako ne savijajući noge i da u isto vreme govori: "Zašto?" Uz moje obrahrivanje, žustro je šutirala i pustila glas da se pretvori u vrisak. Pustila je sebe da divlja nekoliko minuta. Kad je to bilo gotovo, nasmejala se i rekla: "Osećam se dobro". Onda se nelagoda vratila pa je izgovorila "Osećam da ću umreti ako se pustim i izgubim kontrolu". To je bio prvi put da
  • 72. je pomenula strah za svoj život. Nisam dalje istraživao u toj seansi, ali mi je bilo jasno da se ona čitavog svog života plašila za sopstveni život. Ako bi histerično vristala, bila bi ubije- 60 na. Rasporena. Stegnutost njenog grla direktno je ukazivala na strah od rasporenosti. Bilo je to kao da je neko držao ruke oko njenog grla u pretećem gestu. Sposobnost da se plače i kaže šta mislimo je osnova osećaja da imamo svoj glas u svojim rukama. Zatvorenici i robovi nemaju svoj glas u svojim rukama i nisu slobodni ljudi. Ali i deca mogu potpasti pod tu kategoriju ako su toliko uplašena da ne mogu da načine glasan zvuk. Mada nisu uistinu robovi, takva deca uče da budu pokorna i tiha i to im je tehnika preživljavanja. Ova tehnika se u većini slučajeva održi i u odraslom dobu i ne može se od nje odustati sve dok osoba ne shvati da vikanje i vriska neće rezultovati kaznom. Sa druge strane, postoje ljudi za koje je vrištanje (histerično ponašanje) skoro način života. Verujem da oba obrazca ponašanja nastaju u porodicama u kojima je nasilje ili mogućnost nasilja tipično za ponašanje roditelja. Ako dete nije prestravljeno, ono se identifikuje sa roditeljima i usvaja njihov obrazac ponašanja. S druge strane, ako se detetu preti ili se ono oseća dovoljno zaplašenim ovakvim ponašanjem, povući će se u sebe i postati tiho i potčinjeno. Sva mala deca reaguju plačem na bilo koju vrstu nelagode, što se smatra pozivom majci da otkloni ono što bi moglo biti uzrok nelagode. Svi mladi sisari zvaće majku kad su u opasnosti. Ali, plačl ljudskog mladunčeta je više od poziva u pomoć. Čak i kad majka odgovori na poziv, plač deteta se može još neko vreme produžiti. Štaviše, to nije jedna nota poziva koja se može ponavljati, već kontinuirani slomljeni zvuk
  • 73. povezan sa ritmom disanja. To je zvuk jecanja, koji i odrasli ispuštaju kad su u nevolji. Jecanje se može posmatrati i kao poziv u pomoć, međutim ono ima dublji značaj, kako za odrasle tako i za decu. Ono iskazuje emociju žalosti ili tuge. Tuga je povezana i sa suzama koje teku, ali u puno slučajeva kad se duboko jeca, suza nema. U drugim slučajevima suze teku, ali nema jecanja. Pošto su zvuki osećanja tako blisko povezani, naučili smo kako da kontrolišemo naš glas da ne bismo pokazali osećanja. Možemo govoriti ravnim, bezosećajnim tonom koji poriče osećanja, ili možemo pojačati snagu našeg glasa kako bismo sakrili činjenicu da se ne osećamo dobro. Takvo regulisanje glasa se dobrim delom vežba 61 kroz kontrolu disanja. Ako dišemo puno i slobodno, naš glas će prirodno pokazivati naša osećanja. Ako dišemo plitko, ostajemo na površini naših osećanja gde možemo svesno kontrolisati kvalitet naše glasovne ekspresije. Jedan od načina da se pacijent dovede u vezu sa svojim dubokim osećanjima jeste da mu se produbi disanje. Tehnika koju ja koristim je izuzetno jednostavna. Pacijent leži preko bioenergetske stolice lagano dišući. Onda ga zamolim da načini zvuk i da ga održi koliko god može. Neki načine glasan, ali kratak zvuk. Ovo bi moglo da znači da oni žele da otvore svoj glas, ali da ne mogu. Neki načine mek zvuk koji implicira da se ne osećaju pozvanim da se snažno izraze. U oba slučaja, osoba je pod kontrolom. Onda im sugerišem da iskoriste svaki napor kako bi nastavili zvuk. Ovo uključuje i forsiranje izdisaja. Kada to počnii da rade i njihova kontrola počinje da se slama. Kako ostaju bez daha, može se začuti zvuk plača, stenjanje ili nota agonije. Dok se zvuk forsira, vibracija se širi
  • 74. dublje kroz telo. Kada dosegne karlicu, može se čuti i videti da je osoba na ivici plača. Često ponavljanje vežbe i ohrabrivanje pacijenta da čuje volumen zvuka će neretko uzrokovati plač. Ipak, u većini slučajeva sam video da je neophodno uputiti pacijenta da razdvoji glas na ponavljajuće zvuke koji više liče na grotkanje - ugh, ugh, ugh. Ovaj zvuk će isto kao jecanje poslati vibracije kroz telo. Većina pacijenata ne oseća to kao zvuk jecanja, a to je, u stvari, zbog toga što nastaje mehanički. Ali ako ih pustim da ponavljaju zvuk, pogotovo ako to čine brže, on će postati nevoljan i pacijent će osetiti da je to zaista plakanje. To je kao pumpanje pumpe. Voljna akcija indukuje osećanje koje pretvara pokret u postupak iskazivanja. Reč "Bog", kad se izgovara s određenom intonacijom ima sličan kvalitet, i ako se brzo ponavlja isto može završiti u plaču. Plakanje je prihvatanje naše ljudske prirode, to jest, činjenice da smo bili izbačeni iz zemaljskog raja i da moramo živeti svesni boli, patnje i borbi. Ali, to izgleda kao da nemamo pravo da se žalimo jer smo, pojevši plod drva znanja, postali kao bogovi, razlikujući pravo od pogrešnog, dobro od lošeg. To znanje je krst koji nosimo, samosvest je ta koja nas deli od spontanosti i nevinosti. Ali mi taj krst nosimo ponosno pošto on čini da se osećamo posebnim, da 62 smo samo mi Božja stvorenja, mada smo mi ti koji su prekršili njegovu prvu naredbu. Sada čovek ima i druga znanja koja mu daju moć da uništi i Zemlju, naš iskonski Edenski vrt. Samosvest je čovekova kletva koliko i slava. Kletva, jer ga zarobljava i odvaja time od radosti, radosti blaženog neznanja. Slava je, jer mu nudi znanje
  • 75. o radosti kao ekstazi. Životinja iskusi bol i zadovoljstvo, tugu i radost, ali nema spoznaju tih stanja. Ako se zna radost, poznaje se i tuga, čak i ako nije tog časa prisutna u našem životu. To je znanje o tome da smo izgubili one koje volimo ili čak naš sopstveni život. Ako odbijamo to saznanje, odbijamo i našu ljudskost i mogućnost spoznaje radosti. Ali, takva spoznaja nema toliko veze sa rečima koliko sa osećanjima. Znati i osećati da ljudski život ima tragični aspekt, da je tuga neizbežna, dopušta osobi da iskusi radost koja je transcedentna. Bili smo povređeni i bićemo povređeni opet, ali ćemo isto tako biti i voljeni i poštovani - poštovani jer smo zaista ljudsko biće. Živeti svoj život kao potpuno ljudsko biće traži i sposobnost da se plače slobodno i duboko. Ako osoba može tako plakati, onda nema zbunjenosti, očaja, ni agonije u tome. Suze i jecaji nas operu, podmlađujući naš duh tako da se možemo ponovo radovati. Vilijam Džejms je napisao: "Zid od stene u njemu je pao, tvrdoća njegovog srca bila je slomljena... Pogotovo ako jecamo! To je kao da su naše suze slomile najtvrđu branu - ostavljajući nas čistima i mekim u srcu i otvorenima svakom plemenitijem vođenju." Ali plač ne stvara čuda. Nismo se mnogo promenili samo jednim dobrim plačem. Stvar je u tome da se bude sposoban da se plače duboko i slobodno. Ja sam se slomio dvaput u toku moje terapije sa Rajhom i dva puta je izgledalo kao da nastaje čudo. Ali to plakanje, duboko kao što je i bilo, nastalo je kao rezultat spoljašnjeg pritiska. Kada su se drugi problemi javili, vilica mi se opet ukočiia, jer sam oklevao da se borim sa njima. Dospeo sam blizu poraza, ali nisam pokleknuo na kraju. Znao sam da ne mogu lako da zaplačem. Jednom prilikom, u toku rada sa Pierakosom, mojim saradnikom u ranim danima bioenergetske analize,
  • 76. zamolio sam ga da mi pritisne vilicu. Dok sam ležao na krevetu, on je pritisnuo šakama moju vilicu. Bolelo je, ali ja nisam zaplakao. Nakon toga, dok je on nastavljao da me pritiska, spontano sam rekao: "Dragi Bože, molim 63 te, pusti me da zaplačem" i iz mene su provalili duboki jecaji. Kada sam ustao, Pierakos mi je rekao da mi je glava bila okružena brilijantnim sjajem. Ali čak je i takvo iskustvo, veličanstveno po svemu, trebalo ponoviti. Cilj terapije nije bio da ja zaplačem (to jest, ne da me provocira, mada je i to ponekad neophodno), već da mi pomogne da povratim svoju sposobnost da plačem duboko i slobodno. To se desilo mnogo godina kasnije, kad sam počeo da radim sa svojim pacijentima kako bi im pomogao da plaču. Ako bih zadržao zvuk dovoljno dugo dok bi ležao na stolici, on bi se slomio u jecaje sa kojima bih mogao da se poistovetim i da im se predam. Kako bi se ta predaja održala protiv pritiska ličnosti, koja je odlučila da se ne preda, morao sam da plačem redovno. Ponekad bih malo otplakao svaki dan. Ako bi me neko pitao: "Zbog čega si tužan?", odgovorio bih mu: "Zbog mene, tebe i ostatka sveta". Kada mi se ljudi zagledaju duboko u oči, kažu mi da vide tugu u njima. Ali, moje oči i dalje imaju sposobnost da se razvedre i uspostave toplu vezu sa očima nekog drugog. Kada mi pacijenti kažu da su dovoljno plakali, skrenem im pažnju na to da je plakanje kao kiša iz Raja koja plodi zemlju. Da li bismo ikada rekli "Dosta kiše, više nam ne treba"? Možda nam nije neophodna poplava, ali nam sigurno treba redovna lagana kišica da održi našu planetu zelenom i naše duše čistima. I tuga i radost dolaze iz oseta u stomaku. Naznačili smo u prethodnom poglavlju da se orgazmični refleks
  • 77. javlja, kada disajni talas slobodno dođe u karlicu. U ovakvoj predaji telu postoji osećaj slobode i uzbuđenja koji dovode do osećanja radosti. Strah da se pustimo seksualnom uzbuđenju dovodi do blokiranja disamog talasa tako da on ne dosegne karlicu i dovodi do osećanja tuge. Ako se tuga može izraziti plakanjem, bićemo oslobođeni napetosti, sloboda i potpunost biće obnovljeni i biće vraćeno dobro osećanje tela, Uticaj stomaka na tugu, kao i na radost, može se videti u izarzima "Smeh iz dubine stomaka" i "plač iz dubine stomaka". Obe te stvari rezultuju time da se osoba oseća dobro. Naravno, onaj ko može duboko udahnuti u svoj stomak, i plakati i smejati se sa takvom dubinom osećanja, taj se oseća dobro sam sa sobom i terapija mu nije potrebna. Ako su plakanje i smeh toliko slični po svojim obrascima energije i grčeva, zar se ne možemo izlečiti ne samo kroz plač, već i kroz 64 smeh, kao što je to uradio Norman Kuzins? Oba postupka imaju katarzični efekat kada se koriste radi oslobađanja od napetosti. Ali smeh je neefikasan i beznačajan u oslobađanju osobe od njene potisnute tuge ili očaja. Može je privremeno podići iz tuge, ali će čovek pasti nazad u nju čim prestane da se smeje. Mnogo je lakše smejati se nego plakati. Rano u životu naučimo da smeh privlači ljude nama dok ih plač može oterati. "Smej se i svet će se smejati sa tobom, plači i plakaćeš sam!" Mnogi ljudi imaju teškoća kad treba nekako odgovoriti na tugu nekog drugog, jer to dodiruje njihovu sopstvenu tugu ili bol, koje se bore da poreknu. Ali, prijatelji koji su tu samo dok je sunčano nisu pouzdani. Istinski prijatelj je onaj koji deli naš bol, a on to može da uradi jer je prihvatio svoj sopstveni bol i tugu.
  • 78. Za mnoge ljude, smeh je zataškavanje. Smejanje može biti od značaja u održavanju nečijeg duha u krizi, ali u tim slučajevima to nije dubok smeh iz stomaka, smeh istinskog užitka. Tokom rada na glasu, pacijent će se ponekad slomiti u spontani smeh umesto plača. Bilo kako bilo, situacija nije pogodna za smeh. Pacijent je na terapiji zbog ozbiljnih problema u njegovom životu sa kojima on očigledno ima problema da se suoči. Na smeh u ovakvoj situaciji mora se gledati kao na otpor predavanju, odbijanje realnosti osećanja osobe. Kada sam na to ukazao pacijentu, njegov odgovor je bio: "Ali ne osećam se tužno". Radije nego da se suprotstavim njegovom otporu, pridružiću mu se i smejati se sa njim, ohrabrujući ga da se još jače smeje. U većini slučajeva, kako se smeh produbljuje, pacijent će početi da jeca i osetiti tugu koja leži ispod površine njegove svesti. Nakon takvog plakanja osoba može iskusiti snažan osećaj olakšanja i slobode. Ženama je lakše da plaču - to jest, da jecaju - nego muškarcima. Verujem da je tu reč o kulturi, u činjenici da su dečak ili muškarac posramljeni ako plaču. Ali sposobnost plača koju imažena povezana je i sa strukturom njenog tela koje je, uglavnom, mekše nego muško; mislim da je i ženska dugovečnost povezana sa tom mekoćom. Muškarci su po pravilu krući u svojim telima - oni se ne slamaju lako. Ali kada je ta krutost nesvesna, naviknuti ili karakterni stav, ona ima veze sa smanjenom osećajnošću prema životu i predstavlja, stoga, gubitak spontanosti i vitalnosti. Mrtvi ljudi ne 65 plaču. Verujem da čovek koji može da plače duže živi. Plakanje štiti vaše srce. To je jedini način da se oslobodimo boli kad nam se srce slomi, kad izgubimo ljubav. Život je proces tečnosti koji se skroz zamrzne u
  • 79. smrti a delom biva zamrznut u stanjima krutosti, koja su stanja napetosti. Plakanje je topljenje. Grčeviti jecaji plača su kao topljenje leda u proleće. Suze su poplava koja nastaje. Većina nas je, međutim, bila preduboko i prejako povređena. Nosimo previše boli u našim telima da bismo sebi dozvolili predaju. Naša tuga doseže sve do očaja koji mi moramo da poreknemo u interesu opstanka. Naš strah može biti tako parališući da možemo funkcionisati normalno jedino ako ga suzbijemo i poreknemo. Odsečemo osećanje, napnemo telo i ograničimo disanje, ali kad to uradimo odsecamo i mogućnost radosti. Kako bih pomogao mojim pacijentima, ukažem im na to da očaj nije stvar sadašnjosti, već prošlosti. Strah ne dolazi iz sadašnje pretnje, već iz prošle. Istina, naša osećanja straha i očaja su prisutna u sadašnjosti, ali samo zato što smo zarobili prošlost u našem telu. Prošlost i dalje živi u napetostima. Oslobađanje od napetosti dozvoljava nam da načinimo korak slobode od prošlosti. Ali napetosti se možemo osloboditi jedino ako iskažemo osećanje koje je u toj napetosti sadržano. Tehnike opuštanja pomažu samo privremeno. Čim se pojavi životna situacija koja budi blokirano osećanje, muskulatura se ponovo grči kako bi kontrolisala osećanje. Ni pražnjenje osećanja putem histerične eksplozije nezadovoljstva, mada može biti katarzično, ne donosi oslobađanje koje traje. Važno je razumeti dinamiku samoizražavanja ako želimo pomoći pacijentima da budu slobodni. Ego je integralni deo samoizražavanja, isto koliko i telo. Telo i um moraju biti integrisani u svakom iskazivanju osećanja kako bi to osećanje bilo potvrda sebe samog. Zato ni plač, ni vrisak nisu terapeutski osim ako osoba ne zna zbog čega plače i ne može to da izrazi rečima. Video sam
  • 80. pacijente predane plaču dok su disali preko stolice koji bi mi nakon toga rekli: "Ne znam zbog čega sam plakao/la". Ako zvuk nosi osećanje, reči iskazuju lik ili ideju koja daje osećanju smisao. Bioenergetska analiza je terapeutska um-i-telo tehnika koja radi na osećanjima i idejama, sa zvucima i sa rečima. Većina će pacijenata, kada se predaju dubokom plaču, reći i često po- 66 navljati: "O, Bože", što sam opisao kao nevoljni poziv u pomoć. Ako je zvuk plača poziv u pomoć, reči saopštavaju taj poziv na nivou odraslog čoveka. Kada osoba izrazi osećanje rečima, isto kao zvukom ili postupkom, njen ego je poistovećen sa tim osećanjem. Često će pacijent vrištati spontano u toku purgativnog oslobođenja i onda reći "Čuo sam se kako vrištim, ali nemam veze sa tim". Stavljanje reči u osećanja pomaže pravljenju veze. Kao i u seansi sa Martom, koju sam opisao ranije u ovom poglavlju, kad ljudi dok plaču kažu "O, Bože" sugerišem im da kažu Bogu šta osećaju. Ponekad kažu "Ne osećam ništa" ili "Ne znam šta osećam". U takvim slučajevima bih mogao da kažem pacijentu: "Osećaš li se tužnim?" "Da", oni odgovaraju. "U redu, onda, reci Bogu šta osećaš". Reći će: "Osećam se tužno". Često reči zvuče prazno i onda ih pitam: "Koliko tužno?" Oni će uvek odgovoriti "Veoma tužno", što je istina o njihovoj ličnosti. Ako ih dovedem do toga da koriste reči koje označavaju osećanja, plač im se produbljuje. Nekil pacijenti se lako otvore i kažu: "Boli me, povređen sam" ili neŠto drugo što iskazuje lik ili ideju povezanu sa njihovom tugom i plačem. Što više stvari o kojima plaču mogu da iskažu rečima, to su više integrisani. Telo i um tada rade zajedno kako bi doveli do boljeg osećaja sebstva.
  • 81. Ponekad se desi da čujem jako negativne odgovore nakon sugestije da pacijent kaže Bogu šta oseća. Jedan pacijent je besno rekao "Jebi se, Bože. Nikada nisi bio tu za mene. Nije te bilo briga. Mrzim te." To je rekla žena koja je bila odgojena u religioznom domu i išla u religioznu školu. Kad sam pokušao da preispitam njena osećanja rekla mi je da je to ono što ona jeste i kako se oseća. Njen otac bio je perverzan u vezi sa ženama i seksualnošću. Bio je seksualno zainteresovan za moju pacijentkinju, dirao ju je i požudno je gledao. Mada su za njega sve žene bile drolje i mada je pričao masne viceve za većerom, pravio je negativne i ponižavajuće opaske o bilo čijem drugom seksualnom izražavanju. Očekivao je od svoje kćerke da bude anđeo, ali ju je gledao kao kurvu. Primedbe o Bogu omogućile su mojoj pacijentkinji da jasnije vidi hipokriziju u svojoj porodici i da oseti kako ju je to napravilo ogorčenom i gadljivom na muškarce. Bog je predstavljao njenog oca, što nam govori da je pre nego što je postala svesna polnih osećanja, u uzrastu od otprilike tri ili 67 četiri godine, obožavala svog oca, kao i sve druge devojčice. Njena sledeća iskustva u vezi sa njim mogla su se posmatrati kao izdaja njene ljubavi. Njen bes na njega bio je van dometa reči, jer je ona osećala da joj je duh slomljen. Sva ova osećanja bila su projektovana na mene kao na Boga, terapeuta, zamenu za oca i muškarca. Posvetiću sledeće poglavlje pitanjima otpora i prenosa koja su tako kritična u svakoj terapiji, i sa kojima se jedino može izboriti rečima, ali da bi te reči imale bilo kakvu vrednost, pacijent mora biti u vezi sa svojim osećanjima. Do pacijenta koji ne oseća svoju tugu i ne plače, nemoguće je dopreti rečima. Jedan od razloga za fokusiranje na telo u
  • 82. bioenergetskoj analizi je taj da su same reči retko dovoljno snažne da probude potisnuta osećanja. Potiskivanje osećanja je posao ega, koji posmatra, cenzuriše i kontroliše naše postupke i ponašanje. Reči su njegov glas isto kao što je zvuk glas tela. Čovek se može rasuti koristeći reči. Prilično je teško da se tako nešto uradi zvukom. Osoba može prepoznati nijansu greške kada zvuk kojim se ispoljava osećanje nije istinit. Aksiom u bioenergetskoj analizi jeste da telo ne laže. Nažalost, mnogi ljudi su slepi za izraze tela, jer su kao jako mladi naučeni da pre veruju onome što se kaže nego onome što se oseti. Ali neka deca još čuvaju nevinost koja im dozvoljava da veruju onome što vide. Znamo da je pouka priče "Carevo novo odelo" da samo nevini mogu videti istinu. Deca još nisu naučila prefinjenu umetnost igranja rečima radi sakrivanja osećanja. Nikada neću zaboraviti čoveka koji mi je tražio savet u prvim godinama mog terapeutskog rada, govoreći: "Znam da sam bio zaljubljen u svoju majku". To je bilo kao da mi je rekao: "Doktore, vidite da li možete da mi kažete nešto novo". Nisam prihvatio izazov i terapija se nije pomerila sa mrtve tačke. Ono što je trebalo da mu kažem je: "Ono što ne znaš jeste koliko si u stvari bolestan". Ista vrsta slepila može se uočiti kod ljudi koji, kada im ukažem na njihovu potrebu da plaču, kažu: "Ja nemam problema da zaplačem. Puno puta u životu sam plakao." Poslednji deo odgovora bi i mogao biti istinit, ali prvi nije sigurno. Njihova je teškoća u nemogućnosti da plaču dovoljno duboko da dosegnu dno svoje tuge. Njihovo plakanje je kao voda koja se preliva preko brane nikad ne ispraznivši njihovo jezero suza. Činjenica da je njima potrebna po- 68 moć u savlađivanju životnih teškoća ukazuje na
  • 83. postojanje ogorčenja i manjak radosti, što predstavlja razlog za plakanje. Mnogi ljudi su kao mali naučili da je plakanje prihvatljivo jedino onda kada su uništeni, a ne kada su povređeni ili puni bola. Deci koja plaču kada se udare oni kažu: "Prestani da plačeš ili ćeš stvarno; dobiti razlog za plač". I u nekim slučajevima, deca će biti dvostruko kažnjena kako bi prestala sa plačem. Deca bivaju sramom naterana da ne plaču: "Mali dečaci ne plaču, plaču samo devojčice". A odrasli su obeshrabreni - trebalo bi da budu hrabri. Plakanje jei znak slabosti i tako dalje. Otkrio sam da je sposobnost da se zaplače znak snage. Pošto žene plaču više od muškaraca, one su očigledno jači pol. Kada osoba plače, svaki jecaj je impuls života koji prolazi kroz telo. Može i da se vidi taj impuls kako prolazi kroz telo. Kada dođe do karlice, uzrokuje pomeranje ka napred - onaj koji plače može zaista osetiti kako impuls udara dno karlice dok prolazi kroz unutrašnjost tela. To je "puštanje do dna". Tako dubok plač redak je isto kao i duboko disanje. Postoji, uostalom, i druga dimenzija plača koja je amplituda talasa. Ona je izražena u "veličini" zvuka. Potpuni zvuk označavaju širom otvorena usta, grlo, grudi i abdomen. Stepen otvorenosti pokazuje koliko je neko otvoren prema životu - koliko ga pušta unutra i napolje. Kada opisujemo pacijente kao "zatvorene u sebe same", to je bukvalno tačno u domenu telesnih otvora. Usne mogu biti stisnute, vilica ukočena, grlo stegnuto, grudi krute, stomak zategnut i zadnjica uvučena. Kod takvih ljudi, i pogled je sužen. Terapija je proces otvaranja ka životu - fizička operacija isto koliko i psihološka. Ona se ogleda u vedrom pogledu, toplom osmehu, ljubaznosti i otvorenom srcu. Ali otvaranje srca bez otvaranja prolaza kroz koje teče osećanje ljubavi jeste postupak
  • 84. koji ničemu ne doprinosi. To je kao da otvarate sef bez otvaranja trezora, čija vrata ostaju zaključana. Uvek počinjem sa terapeutskim programom tako što pomažem osobi da otvori svoj glas (kako bi govorila) i svoje oči (kako bi njima videla) pre nego što otvori svoje srce. Ali taj proces otvaranja nije ni brz ni lak. To je kao učenje da se hoda. Pacijent proverava tle svakim korakom koji napravi. Mora da nauči da veruje sebi i da ponovo veruje životu. Kao detetu koje stalno pada dok 69 uči da hoda, i pacijentu će se desiti isto: osetiće svoj strah i svoju impotenciju, ali svakim novim ustajanjem i pokušajem ponovnog iskoraka, odrašće, imaće veru, pouzdanost, mudrost i radost. Dubok plač se može završiti slomom u kojem će osoba osetiti slobodu i videti radost u njoj. Takvi slomovi su kao sunce koje zasija kroz oblake - ne znak da je oluja sasvim prošla, nego naznaka da joj je kraj blizu. Svaki slom čini pojedinca snažnijim i otvorenijim ka životu, sposobnijim da se preda svom telu. U sledećem poglavlju, razmotriću otpore plaču. Oni su mnogobrojni i duboko utkani u ličnost. Oni ne mogu biti napušteni bez spoznaje da mogu biti razvijeni kao znaci opstanka.
  • 85. 70 P0GLAVLJE 4 Otpor plakanju Neću se slomiti U prethodnom poglavlju sam ukazao na to da većina ljudi ima potrebu da plače kako bi umanjila količinu boli i tuge u svom životu. Plakanje nas, kao i jecanje, oslobađa napetosti koja ta osećanja zatvara unutar tela. To je prirodni odgovor na fizičku ili psihičku povredu. Svaka trauma je šok za organizam, koji ga tera da se zamrzne ili grči, da prestane da diše i da se zatvori kao školjka. Plakanje je proces odmrzavanja, odgrčavanja i otvaranja ka životu. Nakon grčeva, disanje postaje opušteno i duboko. Čovek može ponovo u potpunosti upotrebiti svoj glas. Plač osvežava dušu kao što dobra kiša osveži i ponovo natopi zemlju. Ljudi koji ne mogu da plačusu zamrznuti, tela su im ukočena i disanje im je ozbiljno ograničeno. Nijedna osoba neće ostvariti pun životni potencijal ako ne može da plače. Da bi se ostvario taj potencijal, plakanje mora doći iz dubine stomaka. To nije lako ljudima čije su plakanje ili disanje ograničeni umerenim, čak ozbiljnim napetostima u predelu dijafragme. U ovom poglavlju ću razmotriti psihički otpor plakanju, koji se javlja paralelno sa fizičkim blokadama. Plakanje je, za većinu ljudil koji žive u ovoj kulturi, znak slabosti. Čak i u situacijama kad je plač prirodan odgovor, kao u slučaju smrti voljene osobe, ucveljenom se savetuje da bude jak i da se ne prepušta tugi. Prepuštanje osećanjima znači gubitak kontrole ega, ali ako tad nije pravo vreme za predaju ega, kada jeste? Na plakanje se gleda ne samo kao na znak slabosti, već i nezrelosti - ono je detinjasto i infantilno. Deci
  • 86. 71 se uglavnom rugaju kad plaču: "Veliki dečaci ne plaču". Naravno, istina je da je plakanje povezano sa bespomoćnošću. U opasnoj situaciji, možda i jeste neophodno da se ne prepustimo osećanju bespomoćnosti i da ne zaplačemo, ali, što se terapije tiče, pacijentu njegova bespomoćnost ne preti nigde osim na nivou ega. Puno muškaraca biva zavedeno idejom da nije muški plakati. Džon je bio jedan od njih. Došao je kod mene jer ga je mučila teška depresija. Rekao mi je da, kad ne ide na posao, preleži u krevetu celi dan, nesposoban da se pomeri. Džon je bio zgodan muškarac u ranim tridesetim godinama, koji je želeo da bude glumac. Na času glume je čuo za bioenergetsku analizu i rad na telu kojim se pomaže ljudima da se bolje povežu sami sa sobom i povećava njihova sposobnost da izraže osećanja. Bio je na terapiji kod psihologa, za koga je verovao da mu pomaže, i želeo je da nastavi da ide na nju i dok radi sa mnom. Nisam imao prigovora jer smo se, ionako, mogli viđati tek svake druge nedelje po jedan sat. Džon je izgledao "muški". Imao je jako, mišićavo telo, koje je dugovao programu za povećanje težine koji je pohađao kada je bio mlađi. Interesantna crta njegove pojave predstavljalo je šepurenje u kaubojskim čizmama. Bio je svestan toga da mu pojava ukazuje na snažan narcisoidni element u ličnosti, ali je to smatrao preimućstvom. Disanje mu je bilo jako šuplje, što sam video kad je legao preko stolice. Ohrabrivao sam ga da uporno radi vežbe koje sam opisao, kako bi produbio disanje, time doveo do nekih vibracija i izrazio neka osećanja. Radio je vežbe, ali bez osećanja. Nasmešio bi mi se kao da kaže: "Ne verujem da će ovo uspeti". Ipak, uvek se osećao bolje nakon seansi i nadao sam se
  • 87. da će moći da uvidi njihovu vrednost. U to vreme je živeo sa majkom, mada je neko vreme živeo sam. Imao je mlađeg brata koji je bio oženjen i izgledalo je da mu dobro ide. Otac mu je umro kad je bio mali, i time ga postavio u ulogu malog muškarca u porodici. Džonova depresija je poticala iz činjenice da ga je, dok se očekivalo od njega da bude muškarac u porodici, potkopala dominantna majka za koju je bio emotivno vezan. Uvideo je da su između njih postojala seksualna osećanja. Znao sam da će se depresija umanjiti ako uspem da ga dovedem do toga da zaplače, ali do toga nikad nismo stigli. Mada, setio se incidenta iz detinjstva koji je objasnio 72 njegov otpor plaču. Rekao je da ga je, kad mu je bilo šest godina, majka zaključala u kupatilo i tukla ceo dan. Prestala je tek kada se slomio i jako zaplakao. Nikada se nije slomio i zaplakao tokom kratkog perioda u kome smo radili. I onda mi je, jednog dana, rekao: "Nećeš dopreti do mene. Neću da plačem." Depresija se nije smanjila i, uprkos savetu drugog psihologa, otišao je na bolničko lečenje. Nakon toga ga više nisam video. Siguran sam da je Džonu bilo fizički jako teško da ne plače, ali u prilog tome, imao je jaku svest o tome da neće plakati. Ta volja bila je deo mehanizma odbrane njegovog ega. Kada je rekao: "Nećeš dopreti do mene," pod tim je mislio i da ga neću slomiti. Njegova majka je to jednom uradila, ali dok je ona imala priliku da ga natera da plače, njegova unutrašnjost se stvrdnjavala, sve dok joj nije mogao pružiti otpor čeličnom snagom. Treba uzeti u obzir činjenicu da mu je taj otpor spasio integritet. Da ga je majka slomila, postao bi šizofrenik. Pošto mu je otpor omogućio da preživi, nije želeo da ga se odrekne. Otpor ga je, isto tako, zaledio u odbrambenora stavu koji mu
  • 88. nije ostavio energije ni slobode za bilo koje zadovoljstvo ili kreativnost. Nije ni čudo što je bio depresivan. Iskustvo sa Džonom skrenulo mi je pažnju na to koliko se neki ljudi snažm odupiru plaču. Obično počinjem rad na telu tako što pacijent legne preko bionergetičke stolice i diše. Tako mogu da posmatram disanje i vidim kvalitet disajnog talasa. Položaj je malo stresan, što u stvari tera pacijenta da dublje diše. Disanje pacijenta skoro nikada nije onoliko puno i slobodno koliko bi moglo biti. Kako bih ga produbio, zamolim pacijenta da napravi glasan zvuk i da ga održi koliko god može. Skoro svaki put taj zvuk bude prekratak i monoton. O zadržavanju daha govorimo kad se osoba uzdržava od predaje svom telu i svojim osećanjima. To zadržavanje je nesvesno. Novi pacijenti uglavnom veruje da, ako se potrudi, može pustiti vazduh slobodnije i duže održati zvuk. Ohrabrujem ga da nastavi sa pokušajima. Produžavanje zvuka omogućava disajnom talasu da dosegne stomak, gde se osećanja i nalaze. Ako zvuk potraje dovoljno dugo,pacijent će obično čuti kako nota tuge dolazi u zvuk. Ponekad će se, zvuk prelomiti i pojaviće se jecaji. S vremena na vreme, pacijent će se slomiti u dubokim jecajima. U prvom stadijumu terapije jecajil 73 nikad nisu dovoljno duboki kako bi oslobodili bol i patnju, ali takvo iskustvo omogućava razgovor o stavu koji pacijent ima prema iskazivanju tuge. Zapanjujuće je koliko ljudi dolazi na terapiju sa problemima koji ih iznuravaju i dalje poričući bilo kakvo osećanje tuge. To se posebno može primeniti na depresivne pacijente koji su, potisnuvši svoja osećanja, postali emocionalno umrtvljeni. Da depresivni ljudi mogu da plaču, depresije bi nestalo, jer bi se oni ponovo osetili živima. Tuga, uostalom, nije jedino
  • 89. osećanje koje je potisnuto. I bes se potiskuje u istoj meri. Ljudi mogu da postanu iritirani, da pobesne, Čak postanu i nasilni, ali osećanje i čisto iskazivanje emocija kao što su ljutnja i tuga je vrlo teško. Iskazivanje iritacije ili čak besa ne nosi u sebi nameru da prouzrokuje bilo kakvu značajnu promenu situacije u kojoj je osoba. To su manja oslobađanja u cilju olakšavanja napetosti frustracije i više su nalik "ispuštanju pare". Jednom kada je napetost oslobođena, osoba se oseća bolje ali se situacija ne menja. Ljutnja, s druge strane, ne nestaje dok se bolna situacija ne razjasni. Isto se može primeniti i na tugu. Ako se je čovek duboko tužan, napraviće izvesne promene u svom životu. Spoznaja toga da smo tužni ili ljuti pomaže, ali to nije dovoljno. Da bi osetila ljutnju ili tugu, osoba mora biti sposobna da je izrazi. Bebe i mala deca to lako urade kada su povređeni. Kako to da takva prirodna reakcija biva blokirana? Džoan je bila udata žena tridesetih godina. Tokom nekoliko godina terapije, napredovala je vrlo malo u smeru promene osećanja frustracije i depresije. Videvši njeno telo, razumeo sam ta osećanja. Glava joj je bila mala i držala ju je kruto nad telom. Lice zategnuto, sa izrazom gorčine. Telo joj jeste bilo meko i harmonično, ali dečačko i nezrelo u pogledu forme. Raskol između njene glave i tela ukazivao je na nepoistovećenje ega sa telom. Dečački izgled tela bio je odraz želje da porekne svoju ženstvenost. Nesposobna da prihvati svoju pravu prirodu i da je slobodno iskaže, postala je frustrirana žena u agoniji. Nije iznenađujuće što je bila depresivna. Nekoliko seansi smo radili na njenoj nemogućnosti da iskaže bilo koje duboko osećanje. Kroz obuku i disajne vežbe preko stolice, naterala je noge da vibriraju dajući joj neki osećaj u telu, ali nijedna emocija nije uspela da se probije. Deo njene
  • 90. frustracije i 74 gorčine bio je iskazan šutiranjem, u toku koga je vikala: "Ostavi me na miru!" Na sledećoj seansi Džoan je opisala iskustvo koje je imala nedelju dana pre toga na bioenergetskoj grupi za učenje. Rekla je da su drugi ljudi iz grupe plakali. Neki su rekli da su imali seksualna osećanja. Džoan je dodala: "Moje telo je vibriralo i karlica mi se pomerala, ali ja nisam ništa osetila. Ne verujem ljudima. Ne predajem se. Ničemu se ne dam. Mislim da sama sebi ne verujem." Ovo je bila vrlo jasna izjava o prirodi njenog problema. Ona nije želela da se preda svom telu. Na neki način, predaja telu je ugrožavala njen opstanak. Morala je da odvoji svoju svest od svog tela, što je napravilo razdor između to dvoje. Terapija je bila tu da joj pomogne da razume šta se desilo i zašto. Ležeći preko stolice i dišući, osetila je napetost u leđima koja je predstavljala krutost, njenu beskompromisnu osobinu. Nije želela da se savije i slomi. Kad ju je zabolelo, rekla je: "Boli me alil neću zaplakati. Samo seka-perse plaču. Mogu da izdržim." Tu izjavu pratila je sledeća: "Nećeš me slomiti. Do đavola! Nećeš me slomiti. Neću se predati. Pre ćeš polomiti stolicu nego mene. To boli." Nešto kasnije je dodala: "Pokušavaš da me nateraš da se predam ili da odustanem ali ću pre otići u pakao nego to učiniti'. Džoan je shvatila da to nije bilo nešto između nje i mene; znala je da je to konflikt sa majkom. Rekla je: "Postojala je borba za moć između nas dve. Morala sam da imam neki deo sebe. Ona je posedovala većinu mene. Radila sam ono što je ona želela. Dala sam joj sve osim svojih osećanja. Ako bi joj i njih predala postala bih njena stvar, njena igračka. Kad joj ne bih dala ono što je htela to bi je izluđivalo."
  • 91. Majkova priča bila je umnogome slična Džonovoj (koju sam ranije opisao), osim što on nije patio od depresije. Postigao je određeni položaj u poslovnoj sferi, ali je osećao kao da mu je život bez smisla i zadovoljstva. Telo mu je bilo ozbiljno podeljeno: gornja polovina se uopšte nije slagala sa donjom. Imao je široka, ravna ramena i razvijene grudi. Struk mu je bio prav i veoma uzak, a donja polovina tela mala i nerazvijena. Pokazujući na njegova široka ramena, rekao sam: "Dobro si pripremljen da se nosiš sa teškim odgovornostima". On se nasmešio i rekao: "Nosim ljude ceo svoj život". Ono 75 što mu nisam rekao bilo je to da me je pogodila njegova slomljenost. Kad je govorio, glas mu je bio slab i bez osećanja. Ispričao mi je da je on najstarije od troje dece majke koju je opisao kao ludu i uplašenu životom. Rekao je: "Tukla me je na sve moguće načine kako bi me slomila. Nije mi bilo dozvoljeno da plačem. Morao sam to da primim." Svog oca je opisao kao nedostupnog. On je ili pio ili bio na poslu. Ali tamo gde se kod Džona razvio jak otpor prema majci, Majk se povinovao. Postao je mali muškarac i služio ju je kao što njegov otac nije. Ovo potčinjavanje kod Majka rezultovalo je gubitkom njegove muškosti i njega samoga. Džonu je otpor omogućio da sačuva neki osećaj muževnosti, koji je pokušavao da prikaže svojim razmetanjem, kaubojskim čizmama i nastojanjima da postane glumac. Majk se, sa druge strane, odrekao otpora. To je bio njegov način da preživi. Druga bitna razlika između njih dvojice bila je u tome što Džon nije želeo da plače, a Majk nije mogao; nije imao glasa. Disanje i vokalizacija na bioenergetskoj stolici pomogJo je Majkovom glasu da postane malo jači, ali
  • 92. ne i do tačke na kojoj bi mogao da zaplače. Za razliku od Džona i Džoan, Majk je imao nesvesni otpor plaču. Njegov ego se identifikovao sa mogućnošću da "primi" i sa ulogom odgovornosti za druge koje je nosio na ramenima. Plakanje bi bilo priznanje da nije uspeo i prihvatanje, na emocionalnom nivou, praznine i tuge u svom ličnom životu. Bilo kako bilo, njegov dolazak kod mene po pomoć označavao je neku vrstu volje da se suoči sa time. Svim pacijentima je neophodno da protestuju protiv načina na koji su bili tretirani kao deca. Bez jakog protesta, osoba se ne može osloboditi strahota prošlosti. Majk je ležao na krevetu i jako šutirao, govoreći: "Ne mogu to više da podnesem". Uz moje ohrabrivanje, on se opustio, počeo divlje da šutira i da vrišti: "Ne mogu to više da podnesem". Onda je dodao:" O, Bože! To je toliko tužno, toliko puno bola". I onda je malo zaplakao. Čovek ne zna kako da razume materinsko ponašanje koje ima tako uništavajuće posledice po dete. Šta je obuzelo Džonovu majku da ga tuče tako bez milosti? Koja ju je nepoznata sila odvukla protiv njenih najdubljih osećanja ne bi li slomila svoga sina, uništila njegov duh? Zašto je Džoaninoj majci bilo potrebno da poseduje 76 njeno telo i dušu? Psihičko, fizičko i seksualno zlostavljanje dece danas je često i dobro poznato. Svi moji pacijenti prošli su neku vrstu bolesnog tretmana od jednog ili oba roditelja. Posebno je tužna okrutnost koju su deci naneli roditelji koji su isto bili žrtve okrutnosti. Neki od njih su bili u nacističkim koncentracionim logorima. Takvo ponašanje izgleda da pokazuje zakon ljudske prirode: radi drugima ono što su tebi uradili. Roditelji će vaspitavati svoju decu onako
  • 93. kako su njih vaspitavali. Puno pacijenata mi je reklo da su ih roditelji tretirali isto onako strogo kako su i oni bili tretirani. Siguran sam da je Džonovu majku tukao njen otac i isto tako sam siguran da je ona opravdavala svoje napade na sina. Potreban je prosvetljeni roditelj, da zaustavi napredak ovako destruktivnih iživljavanja na deci. O onome što je potrebno za ovakvo prosvetljenje biće reči u sledećem poglavlju. Opstanak uglavnom karakteriše snažna volja, koja je osobi omogućila da preživi. U puno slučajeva ta volja omogućava i da se bude dovoljno uspešan u svetu. Radio sam sa izvesnim brojem ljudi koji su se uzdigli do važnih pozicija u profesionalnom i poslovnom svetu, koristeći strategije bazirane na volji da prežive. Jedna od njih je i poricanje osećanja i oslanjanje na bridak, proračunat intelekt. To može izgledati kao veliko preimućstvo u svetu u kome su osećanja opterećenje, gde su dominantne vrednosti moć, novac ili prestiž i gde je prisutno intenzivno takmičenje za uspeh. U takvim okolnostima čovek podređuje osećanja težnji da bude uspešan. Ali, dok neki i postignu nekakav uspeh u domenu novca, moći i prestiža, životi im postanu emocionalno prazni; bez intimnosti, ispunjavajućeg odnosa, bez pravog zadovoljstva u poslu, kao ni radosti. Ovo poslednje može se videti u zatupljenosti njihovih oćiju, u nedostatku visokog energetskog naboja u njihovim pokretima. Mnogi pate od neke vrste depresije i većina se žali na hronični umor i zamorenost. Osnovnu silu u takvim pojedincima predstavlja razdvojenost od tela. Jedna žena koja me konsultovala rekla mi je sledeće: "Poistovetila sam se sa svojim poslom. Radila sam kao menadžer u jednoj velikoj firmi. Osećala sam se moćnom, a posao koji sam radila bio je jako odgovoran, što je činilo da se osećam vrednom, ali radila sam premarljivo, previše i
  • 94. postala sam depresivna." 77 Druga žena je ispričala sličnu priču: "Posle koledža krenula sam u poteru za karijerom. Marljivo sam radila penjući se lestvici korporacije. Nakon što sam dosegla izvršnu poziciju, imala sam puno koristi od rada sa zvaničnicima širom sveta. Sve je bilo dobro dok mi se u trideset i šestoj nije desilo da se jedina intimna veza koju sam sebi dopustila okončalo tako što me on napustio. Prvi put u životu, patila sam od depresije". To je bio samo početak sloma njene narcističke "druge prirode". Napustila je svoj posao kako bi započela novu karijeru u ustanovama za pružanje pomoći, što je bio pozitivan korak, ali, je šest meseci kasnije doživela ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Oporavila se, ali je dospela u stanje ozbiljne anksioznosti, koja se manifestovala u vidu crevnog poremećaja poznatog kao iritantni crevni sindrom, čiji su simptomi bili stomačni bolovi i dijareja. Ovaj sindrom proističe iz stanja hronične napetosti u donjem delu stomaka, za koji verujem da je povezan sa strahom. Posledice poremećaja po njenu ličnost je ovako opisala: "Uvek sam mogla da kontrolišem um; sada sam bila prinuđena da priznam da sam bespomoćna da kontrolišem svoje telo. To je bilo zastrašujuće iskustvo. U tom periodu sam bukvalno svake noći ležala u fetalnom položaju jer sam bila toliko preplašena onim što mi se dešavalo u telu. Prvi put u životu nisam mogla da poreknem ili zablokiram svoju ranjivost." Svi koji se trude da opstanu ispoljavaju snažan otpor prema predavanju telu, jer to izvlači na povrsinu najbolnija i najstrašnija osećanja. Ako je reč o ranjivosti, postavlja se pitanje kako se osoba usuđuje da duboko plače, pošto je osećanje koje se vezuje uz to osećanje bespomoćnosti. En je izgubila majku kada joj
  • 95. je bilo pet godina i bila je bespomoćna i zavisna od drugih. Nakon majčine smrti odgajale su je razne surogat majke koje su je zlostavljale kako emocionalno, tako i fizički. Na žalost, u tom periodu bola i gubitka, straha i bespomoćnosti, otac se kritički odnosio prema njoj. Prekorevao je da nije lepa kao njena majka, pametna kao njena majka, slatka kao ona i tako dalje. Njegov osnovni stav prema životu bio je da "samo jaki opstaju". En je naučila da ne sme pokazivati emocionalnu bol i radila je ono što svaki preživeli nauči da radi - odvojila se od tela i povukla u glavu. 78 Osoba se ne oseća ranjivo kad je odsečena od tela. Poistovećenjem sebe sa egom, zadobija i iluziju moći. Posto je volja alat ega, pojedinac zaista veruje da "kada postoji volja, postoji i način", ili "što se hoće, to se i može". Ovo je istinito, sve dok telo ima dovoljno energije da podrži naloge ega. Ali sva svetska snaga volje nije od pomoći osobi koja troši energiju kako bi ostvarila volju. Zdravi ljudi se ne povode za snagom volje osim ako to nije baš neophodno. Normalni postupci su motivisani pre osećanjima nego voljom. Ne treba nam snaga volje kako bismo uradili ono što želimo. Ne postoji potreba da se koristi volja ako postoji snažna želja da se nešto uradi. Sama želja je energetsko punjenje što aktivira impuls, koji vodi ka postupcima koji su slobodni i uglavnom ispunjavajući. Impuls je lebdeća snaga koja dolazi iz jezgra tela i ide ka površini, gde motiviše mišiće na akciju. Volja je, s druge strane, pokretačka sila koja potiče od ega - glave - i koja navodi na postupanje koje je suprotno prirodnim impulsima tela. Tako, kada je neko uplašen, prirodan je impuls da pobegne iz situacije. Mada to nije uvek i najbolji postupak. Ne može se uvek izbeći opasnost tako što se
  • 96. od nje pobegne. Suprotstavljanje pretnji može biti mudriji način, ali to je teško uraditi kad je pojedinac uplašen i postoji impuls da pobegne. U takvim situacijama pokretanje volje kako bi se ona suprotstavila strahu predstavlja pozitivan postupak. Gore opisana situacija često se sreće kod dece čiji su roditelji preteći i nasilni. Neka mala deca zaista pokušaju da pobegnu iz takvih domova, ali su ti pokušaji bega beznadežni. Dete mora prihvatiti situaciju i pokoriti se roditelju, ali u isto vreme mora naći i način da sačuva integritet. Njegovo potčinjavanje ne treba da bude totalno, njegova volja ne sme biti slomljena. Dete koči i ukrućuje telo kako se ne bi slomilo, što je postupak koji kontroliše ego putem volje. Dete namešta svoj izraz lica u izraz koji označava odlučnost da se ne slomi, izgubi kontrolu ili bude preplavijeno strahom.« Hronična napetost u vilici nastaje direktno iz ove potrebe da se sve drži pod kontrolom. Jednom kad je volja stavljena u pokret hroničnom krutošću i napetošću u telu, ona postaje pokretačka sila za moći i dovodi do načina života u kome je borba za moć osnovna maksima. U takvoj situaciji se plač vidi kao slom volje i predaja je 79 nemoguća. Život se živi kao da je telo u neprekidnom stanju uzbune. Naravno, radost nije moguća. Predaja volje: očaj Ljudi dolaze na terapiju zato što im je potrebno da promene neke aspekte svog ponašanja i ličnosti. Na svesnom nivou oni žele da se promene, ali u isto vreme pružaju otpor tome. Veliki deo tog otpora dolazi iz njihove težnje da proces promene drže pod kontrolom. Prepuštanje terapeutskom procesu znači predati kontrolu, što pacijent vidi kao potčinjavanje terapeutu.
  • 97. To vraća osećanja ranjivosti i u pacijentu budi ideju da će biti neshvaćen i zlostavljan, kao u porodičnoj situaciji koju je iskusio kao dete. Zbog ovakve prošlosti, pacijent vidi terapeuta kao nekog koji nad njim poseduje moć, kojoj se mora suprotstaviti kako bi sačuvao svoj integritet. Terapija često degradira u borbu za moć, što, u stvari, nije ništa drugo nego pacijentova želja da izbegne predaju. Sama ideja predaje mnogim ljudima deluje zastrašujuce. "Prepuštanje" ili "predavanje" telu i sebi zvuči prihvatljivije, ali ljudi ne znaju šta to obuhvata; u praksi, i za to se ispostavlja da je u istoj meri zastrašujuće. Neurotični načini ponašanja se vide kao način opstanka i, iako se u zrelosti ispostavlja da su kontraproduktivni, pacijent im je odan kao životu samom. Toliko su ukorenjeni, da ih on vidi kao deo svoje prirode. U stvari, to je druga priroda - prva je ona koju poseduje nevino i otvoreno dete - ali ta prva je izgubljena i izgleda kao da se ne može povratiti. Živeo je toliko dugo sa svojom drugom prirodom da mu ona sad deluje udobno, kao iznošeni par cipela. Ipak, kad osoba dođe na terapiju to je prećutno priznanje da se u nekim važnim aspektima života druga priroda nije pokazala dobrom. Ali to ne znači da je pacijent spreman da je preda. Promena koju on traži jeste da se napravi nešto što će njegovoj ličnosti ili drugoj prirodi omogućiti da uspešno funkcioniše. Otvoren je prema učenju boljih načina postupanja, ali nije spreman da preda svoju strategiju opstanka. Takav stav pacijenta nazivamo otporom. Ponekad se pojavi u ranim fazama terapije, kad pacijent iskaže nepoverenje prema te- 80 rapeutu i dovodi u pitanje njegovu kompetenciju. Pozdravljam svaku jasnu izjavu nepoverenja koja dođe
  • 98. od pacijenta. Povređen kao dete od onih kojima je verovao, bio bi naivan ako bi poverovao strancu o kome malo zna. Terapeutska kompetencija nije zagarantovana diplomom ili popularnošću. Terapeut ne može promeniti pacijenta više nego što pacijent može da promeni samog sebe. Terapeutska promena je proces rasta i integracije, kao rezultat onoga što pacijent nauči i iskusi u toku terapeutskog procesa. Najbolji sudija toga je sam pacijent. Nažalost, većina pacijenata ne veruje svojim zapažanjima i osećanjima - što je deo njihovog problema. Bivajući očajni, mnogi žele da predaju kontrolu terapeutu u iluziji da ih on može promeniti. Predaja o kojoj ja govorim jeste predaja sebi, ne nekom drugom. Pojedinac prati sugestije terapeuta, ne potčinjava im se. Proces terapije počinje konsultacijom. Sednemo licem u lice i pacijent mi priča o sebi, svojim problemima i svojoj prošlosti. Dok on govori, ja imam priliku da ga proučavam, to jest, da posmatram kako se drži, da mu čujem ton glasa, vidim izraz lica, pogled u očima i tako dalje. Onda pitam za njegovu sadašnju životnu situaciju, u potrazi za informacijama koje bi mogle objasniti njegove tegobe. Pitam ga kako doživljava svoje telo, kojih mišićnih napetosti je svestan, kakve bolesti je preboleo. Onda mu objasnim vezu između uma i tela, ističući funkcionalni identitet fizičkog i psihičkog. Mnogi ljudi koji me kontaktiraju su više ili manje upoznati sa takvim pristupom, jer su pročitali neke od mojih knjiga, iskusili ga ili čuli za to od drugih terapeuta. Ako je osoba uredna i prikladno obučena, pogledam na telo kako bih video obrazac napetosti. To uglavnom radim dok pacijent stoji ispred ogledala, kako bih mu mogao pokazati i objasniti ono što vidim. Važno je da pacijent razume da, ako želi da se promeni, mora promeniti i telo. Konkretno, ako želi
  • 99. da postane slobodan, mora razumeti napetosti na koje mu ukažem i osloboditi ih se. Kako bi ih se oslobodio, mora da oseti njihov stežući efekat, da razume kako one kontrolišu njegovo ponašanje i da shvati kako su i zašto nastale. Na kraju, impulsi koji su blokirani tim napetostima moraju da se izraze. Na ovoj tački još ne pričamo o predaji. Fokus je na svesnosti i razumevanju. Pojedinac napreduje u identifikaciji sa svojim telom. 81 Važno je da se razume dubina pacijentovog nemira i njegovih teškoća. Meri je bila devojka koju sam upoznao u profesionalnoj radionici. Kada sam pogledao njeno telo video sam ozbiljnu zgrčenost u predelu njenog struka, koja je razdvojila njeno telo na dve funkcionalno odvojene polovine. To je značilo da talas ekscitacije, povezan sa disanjem, nije mogao proći kroz donji deo tela. Taj rascep je imao dve važne posledice po njenu ličnost. Prvo, osećanja njenog srca, locirana u grudima, nisu bila povezana sa seksualnim osećanjima kojima je mesto u karlici. Ova smetnja je imala veliki uticaj na njene odnose sa muškarcima. Drugo, telo je pokazivalo duboko osećanje nesigurnosti, koje je dolazilo iz manjka osećanja u donjoj polovini tela, što je potkopavalo njenu mogućnost da funkcioniše na solidnoj osnovi. Rekao sam to Meri i dao joj do znanja da bi se to moglo promeniti ako bi bioenergetski radila na svojim problemima, to jest, i psihički i fizički. Meri je kasnije započela sa terapijom kod mene jer sam, kako je to ona rekla, bio jedini terapeut koji je razumeo dubinu njenog problema. Drugi, sa kojima je psihički radila, videli su je kao kompetentnu i uspešnu. I sama je bila relativno kompetentan terapeut, uspešna u praksi i izgledalo je da je u dobrim odnosima sa suprugom. Ali to su bili dobri odnosi samo zato što se potčinjavala. Bila je u stanju da podigne veliki zid oko
  • 100. sebe koji je zavaravao druge, ali je nju samu zbunjivao. Puno ljudi deluje sasvim normalno na prvi pogled, ali kada pažljivo zagledamo, možemo videti istinu o biću. Telo ne laže, ali osoba mora biti u stanju da čita njegove izraze, ako želi da sazna tu istinu. Meri je sa mnom radila nekoliko godina. Njen slučaj će biti podrobnije objašnjen u kasnijem poglavlju. Kako je postajala jača i razvila snažniji osećaj sebe, napustila je supruga i iskusila radost prvi put u svom zrelom dobu. Ne želi svaki pacijent da čuje istinu o sebi. Neki narcisoidni pojedinci nisu otvoreni ka toj istini, što skoro onemogućava rad sa njima. Ne očekujem od svojih pacijenata da vide ono što ja vidim, nego da budu otvoreni dovoljno da to čuju. Doći će do istine kada budu osećali sebe na nivou tela. U početku je, međutim, važno da se razvije radni odnos sa pacijentom. Najbolji temelj za takav odnos predstavlja pacijentov osećaj da je shvaćen, da je viđen kao osoba koja se bori za to da postigne malo ispunjenja. Celog života su 82 mu govorili da mora više da se potrudi - da promeni ovaj ili onaj način ponašanja kako bi se osećao dobro. Ako bi neko prepoznao njegov strah, rekao bi mu da ga prevaziđe. Bio je vođen ka tome da poveruje da su mu svi strahovi samo u umu. On sada može videti da su i u telu i'da integrisa*ii rad na tel'u i na umu, može biti efek-tivhiji nego čisto verbalna terapija. Disanje i vežbe izražavanja ko-je mu pokazujem takođe imaju vrlo pozitivan efekat, jer mu daju više energije i Rodižu duh. I mada ove rane vežbe neće dovesti do značajnih promena ličnosti, one su bitne za uspostavljanje pozitiv-nog odnosa između nas i za pravljenje dobre osnove razumevanja, koja će podržati teži deo posla,
  • 101. koji se mora odraditi kako bi se pa-cijent oslobodio svoje inhibicije. Odbrane ega nisu čisto psihičke. Da jesu, bilo bi mnogo lakše predati ih. Puno pacijenata uvidi da su njihove odbrane opterećenje, da situacija koja ih je stvorila više ne postoji. Međutim, problem je u tome da su odbfane usađene i u telo gde im je zadatak da potisnu osećanje. Postoje zidovi koji zaustavljaju i kontrolišu zastrašujuće impulse. Coveku se ne može oduzeti životna radost, a da pri tome ne oseti ubilački bes. Kako da se nosi sa takvim impulsom u civilizova- nom društvu? Ne može porušiti zidove zatvora u kome su opasni kriminalci dok ne nađe način da odbije njihovo neprijateljstvo. To I je tema koju ću obraditi u sledećem poglavlju. Ali, mi dižemo zido-1 ve i da bi se krili iza njih, da nas zaštite od povređivanja, da zadrže I naše more tuge. Na žalost, i ovi nas zidovi drze u zatvoru. Pacijenti ne dopuštaju sebi da plaču, jer se plaše dubine tuge koja se, u većini slučajeva, graniči sa očajem. Kada pacijent kaže: "Ako sada počnem da plačem, možda se nikada neću zaustaviti", ja ne oklevam da kažem da su mnogi ljudi očajni jer nikada neće pronaći pravu ljubav, ili zato što smatraju da nikada neće biti srećni i radosni. Kada je jedna od mojih pacijentkinja rekla svojoj majci da je bila nesrećna, da je želela malo sreće, majka joj je odgovorila: "U životu se ne radi o sreći. U životu se radi o tome da radiš ono što treba da radiš." Ali bez nekog osećanja radosti život je prazan, zastrašujući i bolan. To je bol gladi za vezom, koja se ne može podneti, isto kao ni bol gladi za hranom. Razumljivo je da pacijent protiv volje traži korene svog pakla. Ali da se to porekne, da se omrtvi nečije ja do žudnje za bolom, to znači prihvatiti živuću smrt.
  • 102. 83 Umrtvljivanje samog sebe može potpomoći opstanak, ali se time ne eliminiše bol. Izbiće na površinu, s vremena na vreme, kao čisto fizička bol u obliku hronične napetosti nekog dela tela. Mada je to i dalje emocionalni bol, osoba se može naterati da nestane putem plača i predaje. Razlika između čisto fizičkog bola i emocionalnog bola je u tome što je fizički bol lokalizovan i utiče na ograničeno područje tela, dok je emocionalna bol - takođe u telu - uopštena. Glavobolja je bol koja je lokalizovana u glavi, zubobolja je ograničena na zube, a bol u vratu utiče samo na vrat. Za razliku od toga, bol zbog samoće oseća se u celom telu. Emocionalna bol dolazi iz grčeva tela, kao odgovor na gubitak ili smetnju u ljubavnoj vezi. Takva iskustva mogu biti teška tuga, pogotovo kada se dogode detetu i povezana su sa osećajem odbacivanja i izdaje5 . Pošto dete oseća bol kao opasnu po život, opstanak zahteva da taj doživljaj, zajedno sa bolom i strahom, bude potisnut. Potiskivanje se ostvaruje kočenjem tela, kroz ukrućenost ili odvajanje od bola. Oba postupka odsecaju osećanje i vode ka osećanju samoće i praznine. Takvi uslovi života postaju bolni kada se impuls za otvaranje pojavi i biva blokiran strahom od odbacivanja. Pošto oni ne mogu ostati potisnuti ceo život - oni su osnova procesa življenja - čovek se bori sa sopstvenom prirodom, to jest, sa telom i njegovim osećanjima. U stvari, borba se odvija između ega i njegove odbrane od odbacivanja i izdaje, i tela sa zaključanim srcem. Napetost koju ovaj sukob pravi u telu se doživljava kao bol. Predaja svojoj prirodi i dopuštanje impulsu da se potpuno i slobodno izrazi, odmah smanjuje bol i rezultuje prijatnim osećanjem ispunjenosti i slobode.
  • 103. Pošto je emocionalna bol u stvari sukob između impulsa i straha od njegovog iskazivanja, može biti eliminisana ili potpunim potiskivanjem impulsa ili otklanjanjem straha koji blokira puni izraz impulsa. Pacijentkinja Džulija mi se nedavno žalila na nedostatak dobrih osećanja nakon nekoliko meseci terapije. Pričali smo o njenom seksualnom odnosu sa suprugom, koga je ona doživljavala kao zahtevnog. Njegova udvaranja ostavljala su je hladnom, ma- 84 da je uživala u nekim drugim aspektima braka. Uvek sam ohrabrivao Džuliju da bude iskrena prema sebi i svojim osećanjima i podržavao sam je u tome da se ne potčini seksualno ako ne oseća želju. Ta podrška joj je omogućila da ostvari značajan napredak, ali je i dalje bila u sukobu sa samom sobom. "Bojim se da vam kažem šta osećam", rekla je. "Plašim se da kažem da ne volim svog supruga jer ćete mi vi reći da ga ostavim. Ako kažem: 'Ne osećam da napredujem sa terapijom' ,reći ćete mi da stanem". Ovo je bio isti sukob koji je imala sa majkom, koja joj je rekla, kako sam ranije naveo, da sreća (radost) nije ono o čemu se u životu radi. U očima njene majke, život je bio tu kako bismo se mogli naći drugima. Džulija mi je objasnila da je nju majka smatrala za "onu posebnu". "Rekla mi je da sam ja njeno pravo dete, njena svilena devojčica. Bila sam joj potrebna i morala sam da joj se nađem tu. Tako sam izgubila sebe." Džulija je shvatila da je odsecanje od osećanja ostavilo prazan prostor u njenoj ličnosti, koji je majka preuzela. Takvo predavanje sebe - ne sebi - dovelo je do toga da se stalno osećala usamljenom, praznom, neostvarenom i tužnom. "Ali", dodala je, "vrlo nerado idem na to mesto, mada znam da je istina. Toliko me boli da odmah skačem nazad u glavu."
  • 104. Džulija se povukla iz svog stomaka, gde bi mogla da oseti tugu zbog gubitka sebe, ali je upravo taj postupak povlačenja bio predavanje sebe. Mogao bih da dodam da je povlačenje nagore takođe odseklo i dobar deo seksualnih osećanja, što je jako uticalo na seksualni konflikt sa suprugom. Sva osećanja potiču iz telesnih procesa i trebalo bi da budu shvaćena u domenu tih procesa. Mnoga od njih dolaze iz prošlosti i ukazuju na iskustva koja potiču odatle. Džulijina tuga je ukazivala na bolno osećanje zbog gubitka njenog telesnog ja. Kada je rekla:« "Toliko me boli", govorila je o sukobu između potrebe da plače i uzdržavanja od toga. Bol zbog takvog sukoba može biti očajna. Rekla je: "Osećam se kao da sam na postolju i da me muče. Ne mogu to da podnesem, ali i dalje osećam da moram. Ako to ne uradim roditejjil će me napustiti." Tu bol je prenela na mene. Ako se ona ne popravi, napustiću je. Mada je Džulija znala da je taj strah iracionalan, to je bilo pravo osećanje koga se mogla osloboditi samo kroz iskazivanje sopstvenog besa, nikako voljnom radnjom. Puno se bolje osećala na- 85 kon tog razgovora, jer je pokazala svoj strah i shvatila da potiče iz sukoba u detinjstvu. Bio je povezan sa sadašnjošću jedino kroz uzdržavanje od izražavanja. Skoro svi pacijenti imaju neki strah od napuštanja koji potiče iz doživljaja iz detinjstva. U većini slučajeva taj strah nije svesno doživljen pošto je blokiran krutošću grudnog koša. Ako se normalno disanje zadrži na minimumu, pojedinac ostaje dalje od osećanja panike, ali tako šuplje disanje takođe odseca i osećanje i ostavlja pojedinca praznog i neostvarenog. S druge strane, osećanje panike je izuzetno zastrašujuće i bolno, ali može se prevazići ako se duboko diše.
  • 105. Osećanje panike direktno je povezano sa osećajem da ne može da se dođe do vazduha. Razlog zašto neko ima problema sa disanjem leži u tome što su mišići grudi postali zgrčeni zbog straha - straha od napuštanja. Pojedinac biva uhvaćen u opasan krug: strah od napuštanja ili odbijanja ? problemi sa disanjem ? šuplje disanje ? panika kada se duboko diše, što ponovo dovodi do straha. Prisiljen je da živi na površini, to jest, bez emocija. Na tom nivou, on može da zadrži osećanje panike koje je ispod, ali takav život, naizgled siguran, uglavnom je mrtav. Takav mehanizam održava u životu strah od napuštanja. Ako osoba diše kroz strah, duboko će plakati i osetiti strah od napuštanja kao prenos iz prošlosti. Duboki plač takođe oslobađa i strah od gubitka ljubavi, o čemu sam govorio ranije. I tako, kroz predaju telu i dubok plač, pojedinac prolazi kroz strah i bol u stišane vode mira, gde upoznaje radost bivanja slobodnim. Džulijin slučaj nam omogućava da shvatimo bol usamljenosti, što je fizička strana straha od samoće. Taj strah stvara potrebu za drugim ljudima i aktivnostima kako bi se pojedinac odvratio od toga da bude sam. Pošto je odvraćanje od toga samo privremeno, osoba se ponovo i ponovo suočava sa strahom od samoće. Taj strah nije racionalan, ali je istinit. Ljudi mogu biti sami ako mogu da budu sa sobom. Ali ako neko nema jako i sigurno osećanje sebe, kada je sam oseća se prazno. Osećanje usamljenosti dolazi iz osećaja unutrašnje praznine koji je, u Džulijinom slučaju, posledica odsecanja osećanja. Osoba ne može biti usamljena ako je emocionalno živa. Čak i kada je sama, ona se oseća kao deo života, prirode i univerzuma. 86 Mnogi ljudi su skloni da se osame posle svađe što je,
  • 106. izgleda, deo današnjih odnosa. Drugi prihvataju samoću jer nisu uspeli da nađu osobu sa kojom bi podelili svoj život. Takvi ljudi nisu usamljeni: nisu u bolu i ne osećaju se praznim. Bez sposobnosti da bude sam, pojedinac je zahtevna osoba koja traži nekoga spolja ko bi joj ispunio unutrašnju prazninu. Nema radosti u takvom životu jer se on živi na nivou opstanka, konkretno: "Ne mogu da živim bez tebe". Iracionalnost koja se krije iza straha od samoće je očigledna u pogrešnom opažanju: "Ako prihvatim da budem sam, onda ću zauvek ostati sam". Strah previđa činjenicu da je ljudsko biće društvena životinja koja želi da živi sa drugima i intimno biva jedna sa drugom. Bivamo privučeni jedno drugom jer ta veza povećava našu živahnost. Ali, taj pozitivni efekat izostaje kada jedna osoba biva privučena drugoj kroz depresiju i nuždu. Nekim neurotičarima je potrebno da budu potrebni, ali svi dogovori bazirani na nuždi pre; ili kasnije stvaraju ozlojeđenosti koje se lako pretvaraju u duboko neprijateljstvo. I osoba koja je potrebna i ona kojoj treba gube svoju slobodu i mogućnost radosti u vezi. Jedini zdrav odnos u kome su potreba i bivanje potrebnim nezamenjivi, jeste odnos između roditelja i deteta. Roditelj koji ispunjava detetove potrebe isto tako ispunjava i svoje. Dete koje nije ispunjeno postaje zahtevna odrasla osoba kad poraste, osoba koja oseća da joj je potreban neko da"bude tu" za nju. To osećanje je istinito, mada ono ne pripada sadašnjosti i ne može biti ispunjeno u sadašnjosti. Ako neko pokuša da odgovori na tu potrebu, on infantilizuje datu osobu i ne pomaže joj. Sadašnja potreba dotične osobe jeste da dobro funkcioniše kao odrasla osoba, jer je to jedini nivo na kome može biti ispunjena. Blokade, i psihičke i fizičke, koje ometaju zrelo postupanje moraju biti
  • 107. uklonjene. To se radi putem olakšavanja prošlosti sa razumevanjem sadašnjosti. Putem disanja i dubokog plača pojedinac može osetiti bol nastalu iz gubitka podrške i ljubavi u detinjstvu. On tada može da prihvati da gubitak pripada prošlosti i da bude slobodan da ispuni svoje biće sada. Dete to nije moglo da uradi jer su ljubav i podrška bili esencijalni za njegov život. Opstanak je zahtevao poricanje gubitka. Detetu je bilo potrebno da veruje da ono može da nadomesti ljubav ulažući napor sa svoje strane. Ono će se pokoriti zahtevima roditelja čak i do tačke 87 žrtvovanja sebe, kao što je to Džulija uradila. Mada žrtva osigurava opstanak, garantuje i neostvarene želje, prazninu i usamljenost. Očaj biva sahranjen u dnu želuca i nikada ga se ne oslobodimo. Bilo kakav pokušaj da se prevaziđu gubitak i bol iz prošlosti kroz voljne radnje neće upaliti. Takva greška ovekovečava očaj. Prihvatanje očaja, ali i svest o tome da on ne predstavlja sadašnjost, omogućava osobi da ga prevaziđe. Ovaj princip se vidi na primeru priče o farmeru kome je konj bio ukraden i koji sad stražari sa puškom na vratima ambara kako bi sprečio ponovnu krađu konja. Kao i svi neurotičari, farmer je poricanjem realnosti prošlog, osuđen da je ponovo proživi. Predaja telu konstituiše prihvatanje sadašnje realnosti. Mada je princip jasan, primena nije laka. Predaja zahteva više od svesne odluke, jer je otpor većim delom nesvestan, struktuiran u telu. Ukočena, odlučna vilica se može istog momenta smekšati, ali se ubrzo vrati na staro. To je stara, poznata navika koja je u tolikoj meri postala deo ličnosti da se osoba oseća čudno bez nje. Ali ako je osoba posvećena predavanju ukočene, odlučne pozicije vilice, shvatiće da je nova, opuštena pozicija ona prava, a da je stara, ukočena pozicija vrlo neudobna. Ali
  • 108. ovakva promena zahteva dosta vremena i rada, zato što predavanje naučenog načina života ima uticaja na celokupno ponašanje koje se manifestuje u spoljnom svetu. To se odnosi na istinitu promenu u stilu života osobe, menjanje stila onog koji radi u stil onoga ko je živ, teškog u laki. Isto tako, napuštanje hroničnih napetosti može doneti i izvesnu količinu bola, jer boli kad neko pokuša da stegne ukrućene mišiće. Bol je sadržan u ukrućenoj muskulaturi ali se ne oseća. Ukrućeni mišići se moraju stegnuti pre nego što se prepuste. Kod mnogih ljudi napetost u vilici je povezana pre sa uvučenom vilicom, nego sa onom što štrči napred u agresivnom stavu. Obe pozicije blokiraju predaju kroz imobilizaciju vilice tako da joj slobodno kretanje bude onemogućeno. Tako, dok vilica koja štrči napred prenosi poruku: "Neću se prepustiti", ona uvučena nam kaže: "Ne mogu da se pustim". Oslobađanje vilice iz zaključane pozicije zahteva dosta rada i izmamljuje bol. Ali bol od stezanja ukočenih mišića nestaje kad se oslobodimo tenzije, dok se bol koja nastaje iz temporomandibularne bolesti zgloba, koja je izazvana hroničnom napetošću vilice, smanjuje s vremenom. Osobe koje pate od te 88 bolesti ne mogu širom da otvore usta, što im ograničava kako disanje, tako i glas. Hronična napetost u mišićima vilice nije izolovana pojava. Stegnutu vilicu uvek prate stegnuti mišići grla koji ograničavaju sposobnost osobe da glasom izrazi osećanja. Stegnuto grlo piakanje ili vrištanje čini ekstremno teškim. Ja sa svojim pacijentima koristim specijalne tehnike disanja, kako bi im pomogao da se oslobode ove napetosti, ali to sporo napreduje. Čak i ako se pojedinac slomi i duboko zaplače, oslobođenje
  • 109. nije trajno. Mišići su elastični i brzo se vraćaju u stanje na koje su navkli. Osoba bi trebalo da plače ponovo i ponovo, svaki put malo dublje i slobodnije, sve dok plakanje ne postane isto tako lako kao i hodanje. Trebalo bi da vežba vrištanje opet i opet, sve dok ono ne postane prirodno kao i govor. Dobro mesto za vežbu vrištanja je automobil na autoputu, sa zatvorenim prozorima. Čovek može da vrišti do mile volje, a niko ga ne može čuti. Predaja ega zahteva i da mišići zadnjeg dela vrata budu meki, posebno oni koji povezuju glavu i vrat. Napetost u tim rnišićimaje vrlo česta u našoj kulturi pošto svi mi radimo iz naših glava i strah od "gubljenja glave" je velik. "Ne gubi glavu!" je jedan od osnovnih naloga u našem društvu. Ali ako se ne pustimo dalje od kontrole ega, kako se možemo predati telu i životu? Kako bismo mogli da se zaljubimo ako se ne pustimo dalje od naših glava? Ljudi koji su stalno u svojim glavama imaju teškoća da se zaljube ili da zaspu. Ta napetost u njihovim mišićima na dnu lobanje, na mestu gde se spajaju glava i vrat, odgovorna je za sve glavobolje nastale iz napetosti. Odgovorna je i za mnoge probleme sa očima, jer ta napetost zaokružava glavu u dnu očiju. Isto tako se spušta niz mišiće na zadnjem delu vrata, otežavajući okretanje glave. Ukrućenost na zadnjem delu vrata predstavlja jogunast, tvrdoglav stav. Pojedince sa ovakvim stavom opisujemo kao one ukočenog vrata. Takva dugogodišnja ukočenost će stvoriti i artrističko stanje u vratnom pršljenu, što može biti jako bolno. Ovih se napetosti čovek ne može osloboditi masažom ili samo manipulacijom. One predstavljaju karakteristično ponašanje razvijeno u ranom životnom dobu, čija je uloga razračunavanje sa opasnim situacijama putem kontrolisanja i odsecanja osećanja.
  • 110. Funk- 89 cionalnost ovakvih ponašanja moramo razumeti i u istorijskom kontekstu, kao i u kontekstu sadašnjosti. Kao dodatak, osećanja koja ona sadrže moraju biti iskazana. Glavno osećanje koje ovakve napetosti drže pod kontrolom jeste tuga, što se vidi u izjavi "slomio se i zaplakao". Kroz analiziranje otpora plakanju i dovođenje pacijenta do toga da se "slomi i zaplače", pacijent se može osloboditi velikog dela napetosti. Drugi deo napetosti se može isprazniti vrištanjem. U vrisku, ogroman naboj energije teče nagore do glave da bi bio ispraženjen u vrisku. U vrisku pojedinac "gubi glavu". Vrisak je sigurnosni ventil koji dopušta bezbedno pražnjenje velike ugušene sile. Način na koji osoba drži glavu je značajan u domenu njenog ili njegovog karakterističnog ponašanja. Evo dva slučaja koja to ilustruju. Lari je bio biznismen koji je osećao da nije sposoban da ostvari svoj potencijal za življenje. Prošao je dosta analitičke terapije, koja ga nije puno izmenila. Jak, pripravan čovek, seo je nasuprot mene dok smo razgovarali, gurajući svoju glavu napred. Dok smo razgovarali o problemu, primetio sam da je imao dobru odbranu. Rado bi prihvatio moja zapažanja, ali bi onda logički objasnio svoje ponašanje i ništa se ne bi promenilo. Fizički, imao je stegnut grudni koš koji mu je ograničavao disanje i blokirao mu plač. Jednom prilikom, radeći na bioenergetičkoj stolici, malo je falilo da zaplače, ali to je pretvorio u smeh koji je potrajao više od petnaest minuta. Smeh je bio odbrana od plača. Verujem da je prvi prodor kroz njegovu odbranu nastupio kada sam slučajno shvatio zašto on tako drži glavu. Gledajući kako drži glavu daleko napred, shvatio sam da je jako udaljen od sebe samog. To je značilo
  • 111. naslućivanje svake situacije pre nego što do nje dođe i razmišljanje, planiranje i kalkulisanje kako izaći na kraj sa njom. Takav stav mu je dao kompetitivnu prednost u poslu, ali ga je lišio spontanosti i slobode koje bi mu mogle stvoriti radostan i ispunjavajući život. Ubrzo je shvatio poentu i to je otvorilo put ka napretku u terapiji. U drugom slučaju se radilo o muškarcu blizu šezdesete koji mi se obratio zbog hipertenzije i povišenog krvnog pritiska. Robert je bio krupan čovek, uspešan u svojom poslu i zadovoljan svojim brakom. Ipak, nešto u njegovoj ličnosti je nedostajalo, jer se hipertenzija razvila do ozbiljnog stepena. Gledajući Robertovo telo, video 90 sam da se drži uspravno. Grudi su mu bile kao naduvane, ramena podignuta a glavu je držao uspravno i nakrivljenu unazad kao da je pre gledao iznad ljudi nego u njih. Gornja polovina njegovog tela bila je veća od donje. Jednostavna interpretacija ove poze bila je da se Robert drži iznad običnih ljudi kao da je superiorno biće. Kada sam mu pokazao kako drži svoju glavu, primetio je da je i njegov deda držao glavu na isti način. Odrastao je u severnoj Italiji, gde se njegova porodica osećala kao bitna jer je bila u nekakvom srodstvu sa grofom. Robert nije svesno mislio da je superioran, ali se to osećanje moglo pročitati na njegovom telu. Kada sam mu ukazao na to, on je prihvatio to osećanje. Kao dodatak hipertenziji, Roberta je isto tako mučila i bol u donjem delu leđa povezana sa grupom napetosti oko struka koje su blokirale protok osećanja nadole i tako stvarale povišen krvni pritisak. Držao je sebe iznad donje polovine tela, koja je predstavljala njegovu životinjsku prirodu koja je zajednička svim
  • 112. ljudima. Možemo sebe videti kao superiorne jedino kroz funkcije naše glave, nikako kroz karlicu. Kako bi smanjio krvni pritisak, Robert je morao da se pusti, to jest da se preda. Trebalo mu je da plače zato što nije bio ispunjen, niti radostan, uprkos svom očiglednom uspehu. Stalno se osmehivao, krijući tugu koja je ležala ispod. Nije mu bilo lako da plače pošto je za to bilo potrebno odustati od fasade superiornog čoveka. On je svesno želeo da to uradi, ali mu nije bilo lako da promeni ponašanje svog tela. Terajući ga da duboko diše i da pravi neprekinut glasan zvuk dok leži preko stolice, doveo sam ga blizu jecaja. Postao je svestan koliko mu je grudni koš bio ukrućen i koliko mu je bilo teško da diše slobodno. Nakon toga, kada se savio u poziciju uzemljenja, noge su počele da mu vibriraju, što ga je navelo da shvati koliko je malo osećaja imao u njima. Ponovnim radom na stolici, sa disanjem i zvucima, dozvolio je nekim neprekinutim jecajima da se probiju. U pozama uzemljenja, opet, vibracije u nogama su postale jače. Uradio je i nekoliko vežbi sa šutiranjem, što je povećalo njegovu sposobnost da se pusti. Kada je stao uspravno na kraju seanse, rekao mi je da se oseća mnogo opuštenijim i bližim zemlji, a krvni pritisakmu je bio skoro normalan. 91 Prihvatio je da uradi neke bioenergetičke vežbe kod kuće. Napravio je stolicu koju je redovno koristio da produbi svoje disanje i dopusti delu svoje tuge da izađe napolje. Redovno je koristio i šutiranje. Oboje su mu pomagali da se oseti življim. To je uravnotežilo i njegov krvni pritisak, ali on nije postao niži. Robert je koristio te vežbe da prevaziđe problem, ne da se suoči s njim. Živeo je u drugoj zemlji tako da smo se tek povremeno viđali. Kada mu se krvni pritisak nije spustio nakon
  • 113. vežbi, ponovo me je pozvao. Ovoga puta sam mu dao do znanja da se on drži uspravno kako bi porekao da je slomljen čovek. Slom je bio evidentan u donjem delu njegovih leđa, gde je vrlo jaka grupa napetosti u karlici odsekla bilo kakvo osećanje strasti u njegovom vođenju ljubavi. On je znao za napetosti, ali nije prihvatao činjenicu da je to uzrokovalo slom u njegovoj ličnosti, odvojenost od njegove potpune seksualne prirode. Taj problem se ne može rešiti plačem, mada će čovek plakati sve dok oseća obogaljenost koju napetost uzrokuje. Osećanje takvog bola i nesposobnosti osoba može izraziti samo intenzivnim, skoro ubilačkim besom. Robert je potisnuo svoj bes i time potisnuo svoju seksualnost. Ta potisnutost je morala da se zbaci, ako on želi da se oporavi u potpunosti. Bes je emocija koja leči. Većina ljudi ima ozbiljne mišićne tenzije u gornjem delu leđa i ramenima. Ove napetosti su povezane sa potiskivanjem besa i ne mogu ih se osloboditi sve dok tim impulsima ne bude dozvoljeno da se izraze. Sa problemom potisnutog besa pozabavićemo se u sledećem poglavlju. Postoji otpor plaču koji dolazi iz dubljeg izvora nego što je onaj o kome je bilo reči u prethodnom poglavlju - konkretno, očaj. Čuo sam mnoge pacijente kako kažu da se opiru predaji svojoj tuzi i plakanju, jer se plaše da se nikada neće zaustaviti. Takva misao je iracionalna - ne može se zauvek plakati. Ali osećanje koje leži ispod toga je istinito. Ponavljao sam im da će, naravno, prestati. Ali to ohrabrenje ne ide previše duboko i strah ostaje. Pacijent svoju tugu oseća kao provaliju bez dna iz koje nikada neće moći da izađe ako se u nju spusti. Druga metafora koju pacijenti koriste da iskažu svoj očaj jeste osećanje da će se utopiti u svojoj žalosti. Ideja "utopljavanja u suzama" je više od
  • 114. metafore. Mnogi pacijenti su mi se žalili da su osećali tečnost u grlu dok su plakali, što im je stvaralo utisak da 92 se dave. Mada ja nisam iskusio nešto takvo, nagađam da se to suze vraćaju u grlo kroz sinuse. Ali taj osećaj može biti i ponovno proživljavanje osećaja davljenja koje je osoba proživela u ranom periodu života. Deca gutaju vodu dok uče da plivaju, i ponekad kašlju, te mogu da razviju strah od davljenja. JoŠ jedno objašnjenje bi moglo da bude da je osoba progutala neku amniovu tečnost još u materici, koja je dovela do osećaja da se davi. Embrion pravi disajne pokrete u materici kad iskusi privremeni gubitak kiseonika zbog spazme materične arterije. Takvi osećaji i uznemirenosti dovode do ukrućivanja grla, a kao rezultat i plakanje i disanje budu ograničeni. Odvojeno od ovih fizičkih faktora, otpor dubokom plakanju ima jako psihološko jezgro u strahu od očaja. Svaka osoba koja dolazi na terapiju se bori sa osećanjem očaja - očaj da nikad neće naći pravu ljubav, osećati se slobodno, ili spoznati celoga sebe. Očaj je strašno grozno osećanje. Potkopava volju osobe, slabi želju za životom i vodi ka depresiji. Kao posledicu, osoba će dati sve od sebe da ne oseti očaj, i da se zadrži nad provalijom. Takav napor zahteva veliku energiju i ne doprinosi baš ništa u pravcu uklanjanja očaja. Pre ili kasnije, kako se energija smanjuje, osoba pada u očajanje depresiju, bolest ili čak smrt. Ako želi da emocionalno i fizički ozdravi, osoba treba da se suprotstavi svom očaju, što znači da ga potpuno oseti i da shvati da to dolazi iz doživljaja iz detinjstvaida nema nikakvu direktnu vezu sa njome kao odraslom. Sve dok se plaši da duboko udahne, nema prave mogućnosti ispunjenja. Imaće osećaj praznine u
  • 115. dnu stomaka, bez obzira na spoljašnje uslove njenog života. Brak, deca i uspeh u svetu neće moći da popune prazninu u stomaku koja je energetski povezana sa strahom od osećanja duboke tuge ili očaja. Očaj predstavlja suprotnost radosti, što je u odrasloj osobi intimno povezano sa seksualnim uzbuđenjem i pražnjenjem. Kod većine ljudi seksualno uzbuđenje i pražnjenje su ograničeni na genitalni aparat i ne obuhvataju celo telo. Seks nije svesno doživljen kao izraz ljubavi, jer genitalni aparat nije povezan sa srcem i njegovim osećanjima. Do odvajanja ova dva centra dolazi usled nemogućnosti disajnog talasa da prođe kroz relativnu umrtvljenost i prazninu donjeg stomaka i karlice zbog potiskivanja osećanja u tom delu tela. Rezultat toga jeste da seks postaje lokalizovana va- 93 trica, a ne plamena strast koja zahvata celo biće i rezultuje radosnim ispunjenjem koje se može uzdići do ekstaze. Strah od očaja blokira punu predaju telu u plakanju, što je jedini način oslobađanja osobe od očaja. Očaj se često povezuje sa situacijom u terapiji. Nakon prvog talasa nade koju nosi rani izliv osećanja, terapeutski proces usporava, a može čak i stati. Neki pacijenti pokažu svoj očaj smatrajući da terapija ne deluje zaista, dok neki nastavljaju dalje. Ovaj napredak je znak toga da se pacijent bori da ispuni neku ambiciju ili ostvari san. Oba ta cilja imaju svrhu nalaženja ljubavi, posebne ljubavi koja je pacijentu bila obećana kad je bio dete, ali koju nikada nije dobio. To je bila erotska ljubav, bazirana na posebnom odnosu ili intimnosti između roditelja i deteta, a koja je učinila da se dete oseća kao posebno tome roditelju. Ta je ljubav imala jake seksualne elemente koji su snažno
  • 116. uzbuđivali dete, ali koji su mu u isto vreme otimali nevinost i slobodu. To je bilo zabranjeno voće seksualne ljubavi odraslih, koje je dete osetilo, ali nikad nije doživelo. Ipak, u dete će biti utisnuto preplavljujuće osećanje ove atrakcije i nesvesno će posvetiti svoj život ispunjenju nemogućeg sna. Nemogući san je "biti onaj poseban". To je narcisoidni stav koji će poticati pojedinca da dokazuje svoju superiornost na jedan ili drugi način - u stvari, na način na koji to želi zavodljivi roditelj. Ali ta posebna ljubav nije duboka veza između dvoje ljudi pošto je bazirana na pojavama, ne na osećanjima. Ako je ljubav poseban odnos to je zato što je ljubav posebno osećanje. Ljubav je ta koja čini odnos posebnim, nije posebnost pojedinca to što čini ljubav. Takve veze obično nisu zadovoljavajuće i ne traju dugo, a takvi će ljudi doći na terapiju osećajući neku vrstu očaja, ali i nadajući se da će im terapija omogućiti da ostvare svoj san da će biti viđeni i voljeni kao posebni. Ta želja obično biva prebačena na terapeuta, na koga se nesvesno gleda kao na roditelja koji je obećao ispunjavanje. Pacijent je spreman da uradi šta god terapeut zatraži pod iluzijom da zadobijanje ljubavi terapeuta vodi ka samoostvarenju. Terapeutska situacija može postati puna tih neizgovorenih naslućivanja i, kao i stvarne dečje situacije, završiće se neuspehom i pacijentovim osećanjem očaja radi terapije. Terapija nije potraga za ljubavlju već za 94 samootkrićem, to jest, samoljubavlju. Ma do kog stepena pojedinac želi da bude ispunjen kroz ljubavnu vezu, biće razočaran. Na kraju će se vratiti svom očaju. To se u terapiji stalno dešava, pošto jedino očajna osoba misli da su ljubav i spas van nje same. Ako pacijent može da prihvatiti činjenicu da očaj dolazi iz
  • 117. njegove unutrašnje praznine, otvoren je put za rad kroz očaj do celosti bića. U poglavljima koja dolaze, bacićemo pogled na taj "put" kako bismo videli šta je još potrebno da bi pojedinac ponovo stekao sebe samog.
  • 118. 95 Poglavlje 5 Ljutnja: emacija koja leči U prošlom poglavlju sam govorio o emociji tuge, sa posebnim osvrtom na njenu manifestaciju u plakanju. Videli smo da je svim pacijentima potrebno da se isplaču kako bi se oslobodili bola i tuge koji su bili uzrokovani emocionalnim i fizičkim povredama u njihovom detinjstvu. Kao deca bili su učeni da ne plaču i uglavnom bi bili kažnjeni ili bi vikali na njih ako su plakali. Ovo suzdržavanje od plakanja ispoljava se ozbiljnim hroničnim napetostima u mišićima u unutrašnjosti tela, što je povezano sa disajnim i probavnim funkcijama. Ove napetosti grče disajne puteve, jako ograničavaju disanje čoveka, smanjući mu energiju i vokalno samoiskazivanje. Ali to nije jedina posledica tih trauma iz detinjstva. Ozbiljne napetosti se stvaraju se i u površinskim mišićima tela čija je jedna od glavnih funkcija pomeranje organizma u prostoru. Tela svih mojih pacijenata pokazuju svoju bolnu prošlost gubitkom gracioznosti ili rascepima koji razdvajaju glavne delove tela - glavu od torzoa ili karlicu od grudnog koša. Ovakvi rascepi uništavaju jedinstvo ličnosti, koja se ne može oporaviti samo plakanjem. Oporavljajuća i zaštitna emocija jeste ljutnja. Svi pacijenti imaju veliku količinu potisnute ljutnje u sebi, ljutnje koja u mnogo slučajeva biva pretvorena u rušilački bes, koji nisu mogli da iskažu kada su bili povređeni kao deca. Ova osećanja moraju biti iskazana i to na sigurnom mestu, ako pacijent želi da njegovo telo ponovo uspostavi svoju vital- 96 nost i svoj integritet. A ipak, kao što se dešava i kod
  • 119. plakanja, svi pacijenti imaju velikih poteškoća da pokažu ljutnju efektno i na pravi način. Bez sposobnosti da iskaže ljutnju pojedinac postaje ili žrtva ili mučitelj. Ljutnja je važna emocija u životu svih živih bića, jer ona postoji kako bi zaštitila i održala fizičko i psihičko jedinstvo organizma. Bez ljutnje pojedinac je bespomoćan pred napadima kojima nas život izlaže. Bebe razvijenijih vrsta živih bića ne poseduju motornu koordinaciju neophodnu za izražavanje ljutnje i potrebna im je pomoć roditelja. Ovo se naročito može primeniti na primeru ljudske bebe, kojoj je potrebno više nego svim ostalim mladim sisarimada da dobije tu sposobnost. Ali reći da se beba ne može naljutiti nije sasvim tačno. Zagrlite bebu i osetićete njenu borbu da se oslobodi, što predstavlja ljut, mada nesvestan, odgovor. Odmaknite bradavicu od dojenčeta i osetićete njegove desni kako se bore da je zadrže ukoliko još nije spremno da je pusti. Ugrizi su čisti izraz ljutnje i sa tim je većina roditelja upoznata. Kako dete raste i kako mu se poboljšava motorna koordinacija, razvija se i sposobnost da izrazi ljutnju. Ljutnja će biti odgovor na bilo kakvu povredu njegovog integriteta i prostora, uključujući i njegove ili njene stvari. Ako ljutnjom ne uspe da zaštiti integritet, dete će zaplakati, osećajući se bespomoćno pred traumom. Emocija ljutnje je deo veće funkcije - agresije, što bukvalno znači "pomeriti unapred". Agresija je suprotno od regresije, što znači "pomeriti unazad". U psihologiji, ona je suprotna pasivnosti, koja označava stav nepokretnog stajanja ili čekanja. Pomeramo se ka nekoj osobi kad je volimo ili smo ljuti na nju. Oba ta postupka su agresivna i oba su pozitivna za pojedinca. Uglavnom se ne ljutimo na ljude koji nam ništa ne znače ili koji nas nisu povredili. Ako su oni naprosto negativni pokušavamo da ih izbegnemo. Kada smo ljuti
  • 120. na ljude do kojih nam je stalo, to je u cilju vraćanja pozitivnog odnosa između nas i njih. Verujem da smo svi iskusili činjenicu da se, posle svađe sa voljenom ili voljenim, dobra osećanja uglavnom vrate. Na seminaru 1945. godine Rajh je izjavio da se neurotična ličnost razvija samo onda kada je blokirana sposobnost deteta da izrazi ljutnju kad je povređeno. Naznačio je da je čin dosezanja zadovoljstva osujećen, pa se impuls povlači i dolazi do gubitka integri- 97 teta u telu. Integritet može biti ponovo uspostavljen samo kroz mobilizaciju agresivne energije i njenog izraza putem ljutnje. To ponovo uspostavlja prirodne granice organizma i njegovu sposobnost da se opet otvori upolje. FIGURA 3 Kod ljudi, ljutnja predstavlja talas uzbuđenosti koji se kreće unapred zadnjom stranom tela u ruke, koje su tada pripravne za udarac. Uzbuđenost prolazi i preko vrha glave u očnjake, koji su onda spremni da ugrizu. Mi smo mesožderi i ugriz nam je prirodni agresivni impuls. Ja sam zaista osetio talas uzbuđenosti kako
  • 121. plovi mišićima leđa i kako se oni napinju, spremajući se za napad. Istovremeno se može osetiti i kako se podiže kosa na glavi. To se retko može primetiti na ljudima, ali je zato često kod pasa. Ovaj talas uzbuđenosti je prikazan na figuri 4a. Na figuri 4b, talas uzbuđenosti ide unazad i rezultuje širenjem zenica, podignutim obrvama, glavom gurnutom unazad i podignutim ramenima. Ovo je energetsko pomeranje u strahu. Ako neko nije u stanju da se naljuti, on postaje zaključan u poziciji straha. Ove dve pozicije su antitezične: kad je neko ljut, ne plaši se i obrnuto. Isto tako, kada je neka osoba jako uplašena, može se pretpostaviti da postoji jednaka količina poten- 98 FIGURA 4a
  • 122. FIGURA4b cijalne - ili potisnute - ljutnje u njenoj ličnosti. Iskazivanje ljutnje oslobađa nas straha, kao što nas i plakanje oslobađa tuge. U većini slučajeva i strah je podjednako poreknut i potisnut, a rezultat je imobilizovana ili umrtvljena osoba. U takvim situacijama postaje bitno pronaći način da joj se pomogne da dođe u vezu sa svojom potisnutom ljutnjom. Razgovor sa pacijentom o njegovim problemima će ponekad pomoći da se on poveže sa svojim osećanjem ljutnje, koju može izraziti kroz vežbu sa šutiranjem. Plakanje je direktniji put. Ako pacijent počne da plače dok radi vežbe opisane u prethodnom poglavlju osetiće količinu svoje boli i koliko je bio povređen. Često će se tuga pretvoriti u osećanje ljutnje, koje se onda može iskazati udaranjem kreveta. Kao što nije moguće osloboditi se sve svoje tuge jednim plakanjem, ne postoji ni pacijent koji će osloboditi sav svoj potisnuti bes samo jednim udarcem. U toku terapije, kako plač postaje dublji, tako raste i ljutnja i postaje jača, fokusirana i razu- 99 mljivija. Moguće je pokrenuti osećanje ljutnje čak i ako se vežba udaranja prvi put izvodi samo mehanički. Takav pristup nalikuje pumpanju pumpe: sam postupak može pobuditi osećanje ljutnje, pošto osećanje leži u samom pokretu. U vežbi sa udaranjem, osoba koristi pesnice ako je muško, odnosno teniski reket ako je žena u pitanju. Teniski reket daje ženama veći osećaj moći. Muškarci imaju snažnije ruke i mogli bi da polome krevet ako bi udarali reketom po njemu. Pacijentu su date instrukcije da postupak dopuni rečima koje bi mogle da pokažu osećanje. Mogao bi da kaže, na
  • 123. primer: "Užasno sam ljut", "Mogao bih te zgromiti", ili "Mogao bih da te ubijem". Kombinovanjem reči sa fizičkim postupkom fokusira se osećanje. Kao što svi pacijenti imaju, u domenu svog detinjstva, razloge da plaču ili da šutiraju, isto tako imaju zbog čega i da budu ljuti. Mada, njihova ljutnja može poticati i iz sadašnje situacije, sa kojom nisu u stanju da se nose na pravi način zbog straha od osvete. Pošto vežbanje oslobađa napetost u mišićima koji su blokirali iskazivanje ljutnje, ono time olakšava i potpomaže i sposobnost da se ljutnja izrazi u svim životnim situacijama. Po mom iskustvu, to nikad ne dovodi do "iživljavanja", to jest, iracionalnog iskazivanja besa. Za sve vreme tokom kojeg sam koristio ovu vežbu sa svojim pacijentima, niko se nikada nije povredio i ništa u ordinaciji mi nije bilo polomljeno. Ako osetim da pacijent gubi kontrolu, zaustavim ga i pokažem mu kako da zadrži komandu nad svojim postupcima a da pri tome nastavi da izražava ljutnju. Kada kažem da ljutnja nije destruktivna emocija, razlikujem ljutnju, bes i gnev. Bes je destruktivna akcija. Ima za cilj da povredi i doslovno slomi nekoga ili nešto. Bes je takođe slep, a meta napada je uglavnom nevina, bespomoćna osoba ili dete. Za nekoga možemo reći da je "zaslepljen besom". Bes je i eksplozivan, što znači da se ne može kontrolisati jednom kada se ispolji. Osoba može sadržati ljutnju ali ne i bes. Kao što sam naznačio u svojoj knjizi, Narcisoizam6 , bes nastaje kada osoba uvidi da je njena moć osujećena ili osporena. Dete koje se konstantno opire zahtevima roditelja može naterati tog roditelja da pobesni sa ciljem slamanja detetovog 100 otpora, i teranja da se ono povinuje njegovim 6 Loven, A, Narcisoizam, poricanje svog istinskog ja
  • 124. zahtevima. Neuspeh deteta u izvršavanju onoga što je roditelj rekao suočava roditelja sa njegovim sopstvenim osećanjem impotencije, koje proizilazi iz činjenice da je on bio primoran da se povinuje kada je sam bio dete i da nije bio u mogućnosti da iskaže svoju ljutnju zbog straha. Ta potisnuta ljutnja sada postaje bes, a taj bes biva iživljen na detetu ili nekoj drugoj osobi koje se on ne plaši. Mnogi moji pacijenti su bili prisiljeni da se povinuju moći svojih roditelja kad su bili mali i često su bili kažnjavani lupanjem po zadnjici, što je posebno ponižavajuće jer podriva osećanje dostojanstva i privatnosti deteta. Drugi kažu kako su bili primorani da donesu predmete kojima su kažnjavani - kaiš, šibu od drveta itd. - Što je povećavalo strah i dodatno ponižavalo dete. Ako je dete bilo jako zlostavljano, ljutnja koju bi ono osećalo u normalnim uslovima bila bi sahranjena ispod planine straha i postajala destruktivni bes kada bi bila oslobođena. Mada, bes mora biti iskazan da bi osoba bila u stanju da oseti i izrazi istinsku ljutnju. Kada zamolim pacijente da udaraju krevet pesnicama ili reketom, ono što obično izađe je bes, ne ljutnja. U početku nerado ugrađuju bilo kakvo osećanje u svoje postupke, što nagoveštava impotenciju. Ali kada se jednom opuste, udaraju divlje i brzo kao da žele da zgrome ili ubiju. Ovo je histeričan oblik postupka koji nije integrisan sa egom i nema nikakvog efekta. Kada ih pitam zbog čega ili na koga su ljuti, obično kažu da ne znaju. Ovakvi udarci nisu mnogo vredni za predstojeći terapeutski proces samootkrića, mada su neophodni kako bi se pacijent oslobodio dela svog suzdržanog besa. Takvi postupci su katarzični i predstavljaju sigurnosni ventil putem kojeg oni "ispuštaju paru". Kako terapija odmiče, i analitički i fizički, pacijent će stupiti u vezu sa svojim razlozima za
  • 125. gnev, udarci će mu postati fokusiraniji i osetiće svoju ljutnju. Izgovaranje pravih reči dok udara čini tu aktivnost uskladenu sa egom. To znači da su osećanje i postupak u skladu sa čovekovim osećanjem sebe samog i da ga unapređuju. Veoma često se nečija jaka emocionalna reakcija vidi kao gubitak sebe, ili gubitak kontrole nad sobom. Svaki pacijent sa kojim sam radio bio je povređen i ponižavan do tačke na kojoj reči "Mogao bih da te ubijem" imaju smisla. U isto vreme, pacijent je potpuno svestan da je to osećanje koje on nikada 101 neće otelotvoriti. To izražavanje samo pokazuje intenzitet osećanja ljutnje. Intenzivnija ljutnja od besa je gnev. "Gnevan sam" označava ekstremno osećanje ljutnje koje se može povezati sa uraganom ili tomadom, koji uništavaju sve na svom putu. Jedna od mojih pacijentkinja jednom je sanjala kako oseća vetar koji se stvara u njoj i podiže je sa zemlje. Osetila je i kako joj vetar izlazi iz naduvanih obraza. Dok je letela nad zemljom, mahala je rukama i pretila nekim ljudima koji su bili zajedno sa njom u sobi. Interpretirao sam taj san kao podizanje vetra koji se nikada neće osloboditi i postati uragan. Ta pacijentkinja, koju ću zvati Suzan, užasno se plašila svog ubilačkog besa. Puno puta je u ljutnji udarila krevet, ali se nikad nije osetila zadovoljnom. Jednom prilikom, dok je udarala krevet govoreći reči "Mogla bih da te ubijem", upućene njenom ocu, u trenutku se zamrzla u katatoničnom stanju, nesposobna da pomeri ijedan mišić. Nekoliko godina kasnije druga pacijentkinja je izjavila da je i ona iskusila katatoničnu reakciju, kada se približavala svome bratu sa nožem u rukama, nameravajući da ga ubije. Rekla je da ju je nešto zaustavilo i da se povukla u susednu sobu gde je
  • 126. stajala gotovo pola sata, potpuno nepokretna. Shvatio sam da je katatonična reakcija krajnja odbrana protiv oživljavanja krajnjeg ubilačkog impulsa. Suzan mi je rekla da je mnogo puta bila ispunjena mržnjom i puno puta se osetila ogorčeno ljutom, ali da nikada to nije mogla da izrazi. Njeno telo je umelo da se zamrzne, što je ona doživljavala kao otupljenost. Ta osobina zamrzavanja je fizički aspekt mržnje. Duboko mrzimo samo one koje smo jednom duboko voleli, a za koje osećamo da su nas izdali. Ali ta mržnja se može projektovati i na druge sa kojima nikada nismo imali ni intimni, niti bilo kakav lični odnos. Suzanin odnos sa ocem bio je mešavina ljubavi i mržnje. U toku terapije postala je svesna da je on na nju gledao seksualno još od kad je bila dete. Mada se ona nije sećala ničega što bi se moglo okarakterisati kao seksualno zlostavljanje, znala je da ju je gledao kao seksualni objekat još kao malu. Čak i kad je odrasla, on je stalno pokušavao da pritisne svoje telo na njeno kada bi posećivala porodicu. Shvatila je da ju je on zavodio, da je bio opsednut seksom, a istovremeno je omalovažavao bilo koju devojku ili ženu koja je manifesto- 102 vala seksualna osećanja. Rezultat njegovog ponašanja i Suzaninog katoličkog odgoja bio je da se ona stidela svog tela i bila strašno posramljena bilo kakvim seksualnim izrazom. Nije mogla da dozvoli nijednom seksualnom osećanju da se razvije, kao ni da to bilo kome pokaže. Bila je depresivna i nesposobna da se pokrene bilo kojom aktivnošću koja donosi zadovoljstvo. Vikendom je većinu vremena provodila u krevetu. Nakon samo nekoliko godina terapije izjavila je da ne može još dugo da izdrži u sadašnjem stanju i da bi se mogla ubiti. Taj postupak predstavlja okretanje
  • 127. ubilačkog besa ka sebi. Zamrznuto stanje se može promeniti jedino kroz vrelinu - konkretno, vrelinu ljutnje. Bes, koji je suprotan ljutnji, jeste hladan. Neko može osetiti kako mu se vrelina ljutnje rađa u glavi, kako se uzbuđenje pomera napred. On tada postaje "usijana glava" zbog povećanja količine krvi u njoj, što može dovesti i do crvenila u licu. Ljutnja je životno pozitivna sila koja ima snažne isceliteljske moći. Jednom prilikom, kada sam iskusio takvu ljutnju, ona je izlečila išijas koji me je mesecima mučio. Video sam da se to desilo i jednom od mojih pacijenata. Na sličan način je i Suzanin san imao pozitivan efekat na nju. Iako u njemu nije bilo očitog seksualnog zlostavljanja, ona je bila mučena neprestanim psihičkim zlostavljanjem njene ženstvenosti, što je preživela tako što se umrtvila i odstranila osećanja. Bilo koje jako osećanje moglo je dotući njen ranjivi ego. Kada je pomenula san o vetru koji se uzdigao iz nje, naznačila je da je mislila da je to slom. Prvi put u njenom životu ljutnja ju je ponela i, mada ju je podigla sa zemlje, ona nije bila uplašena. Na seansi nakon tog sna rekla mi je koliko ceni moje strpljenje i podršku u toku godina terapije, iako skoro bez ikakvog napretka. Isto tako, bila je u stanju da mi kaže i kakvo toplo osećanje je gajila u vezi sa mnom. Pre toga, bila je prehladna i previše otupela da bi dozvolila takvim osećanjima da se razviju, i previše uplašena i preranjiva da ih izrazi. Treba naglasiti da terapija teži tome da ponovo uspostavi sposobnost osobe da oseti i izrazi ljutnju, što je prirodni odgovor na situacije koje povređuju ili prete integritetu ili slobodi te osobe. Sva deca imaju tu prirodnu sposobnost zaštite svog integriteta i slobode. Nažalost, moderni uslovi življenja često nateraju roditeljeda osujete spontane impulse deteta, što navodi
  • 128. dete na ljutnju. Ono 103 može da udari roditelja ali, bez obzira na činjenicu da takvi udarci ne bole, ne postoji puno roditelja koji će prihvatiti i tolerisati takvo ponašanje. Mnogi roditelji dete zadrže silom, a mnogi će ga kazniti, jer je ono što oni vide nedolično ponašanje. Pošto imaju moć nad detetom, jer ono zavisi od njih, oni ga mogu naterati da potisne svoju ljutnju. To je najnesrećnije rešenje, jer dete koje se plaši da izrazi svoju Ijutnju na roditelja postaje obogaljena odrasla osoba. Potisnuta ljutnja ne nestaje. Deca će iživeti zabranjeni impuls na mlađoj deci, promišljeno ih povređujući. Ili se može desiti da se dete čiji je bes potisnut odraste i iživljava na svojoj sopstvenoj deci, koja su bespomoćna. Na kažnjavanje deteta zbog njegovog izražavanja ljutnje može se gledati i kao na način učenja socijalnog ponašanja, ali posledica toga je slamanje detetovog duha i potčinjavanje autoritetu. Detetu je potrebno da nauči kodeks socijalnog ponašanja, ali to mora da se uradi na način koji neće oštetiti ličnost deteta. U Japanu sam video kako trogodišnjak udara svoju majku, a ona ne preduzima ništa da bi ga zaustavila. U tradicionalnoj japanskoj kulturi dete se do šeste godine ne kontroliše, pošto je njegovo ponašanje do tog uzrasta prihvaćeno kao prirodno i nevino. Nakon toga, proces socijalizacije teče više kroz posramljivanje nego putem fizičkog kažnjavanja. Tokom podizanja malih Spartanaca ona deca koja su bila trenirana da budu neustrašivi ratnici nisu bila izlagana zastrašujućim situacijama ni kazni sve do šeste godine, kako bi im se očuvao duh. Deca čija sposobnost da izraze ljutnju nije pokopana ne postaju besni odrasli ljudi. Iako su ćudljivi, trude se da budu dobri ljudi sve dok ih neko ne vređa ili zlostavlja. Njihova ljutnja je uglavnom primerena situaciji, jer ne
  • 129. potiče iz nerazjašnjenih sukoba i rana iz prošlosti. Ljudi koji su naprasne naravi sede na velikoj količini potisnute ljutnje koja je blizu površine i može biti lako pokrenuta. Ljutnja koja je izražena kroz provokaciju skoro nimalo ne doprinosi razrešenju skrivenog problema, a to je zapravo strah da se ispolje ubilačka osećanja prema roditelju ili autoritetu koji je povredio integritet deteta. Taj sukob je uzdržan i zaključan u napetostima leđa i ramena i može se razrešiti jedino ako je ljutnja uperena prema osobi koja je odgovorna za traumu. Međutim, ljutnja se ne iživi na toj 104 osobi jer je rana stara. Pogodno mesto za otpuštanje takve ljutnje jeste terapeutska situacija. Puno dece je vaspitavano u duhu ideje da je ljutnja moralno pogrešna. Čovek bi trebalo da bude pun razumevanja, da vidi šta druga osoba misli, da okrene i drugi obraz, da oprašta i tako dalje. Postoji mnogo stvari koje idu u prilog ovom načinu gledanja, ali samo ako rezultat toga nije hendikepirana ili obogaljena osoba.. U većini slučajeva, međutim, ponašanje kojim uviđamo poziciju onog drugog dovodi do samonegacije, koja potiče iz straha. Opraštanje je znak milosrđa, ali izbor mora biti iskren. Osoba koja ne može da se naljuti ne deluje putem izbora već putem straha. Video sam da svi pacijenti poseduju tu nemogućnost slobodnog i potpunog izražavanja ljutnje. Vilijam je odrastao u religioznom domu gde se, kako je on rekao, niko nikada nije ljutio. Majka ga je vaspitala da bude savršeno dete, anđeosko i slatko. Mada ponekad jeste izgledao anđeoski sa svojom kovrdžavom kosicom, nije bio sladak. U njegovoj ličnosti postojala je neizrečena gorčina. Često se žalio na promašaje u svojoj karijeri ili u svom ljubavnom
  • 130. životu. Bio je frustriran, jer nije mogao da postigne cilj koji se svodio na to da bude izuzetna osoba, kakvom je njegova majka želela da on bude. Kada je prihvatio neuspeh te ambicije i dalje je bio frustriran jer nije mogao da se oslobodi majke čiji je anđelak bio i dalje. Vilijam nikada u životu nije osetio pravu radost. Opterećen nemogućim snom, bio je lišen nevinosti i slobode koje su uobičajeneu detinjstvu. Nikada mu nije palo na pamet da ima pravo da bude ljut zbog te uskraćenosti. Rezultat toga je bio da se on borio da nađe malo radosti u svom poslu i svom seksualnom životu, ali je to bilo nemoguće zbog nekompatibilnosti borbe i radosti. Vilijamu je ljutnja bila potrebna, jer je, bez sposobnosti da se naljuti, on ostajao žrtva, preranjiv i bespomoćan da se odrekne svoje borbe, da prihvati svoju običnost i zbaci majku sa trona njenog superiornog položaja. Trebalo mu je da oseti koliko je ljut na majku, ali bi to onda bilo svetogrđe. Puno pacijenata mi kaže da oseća krivim kad iskazuju svoju ljutnju na roditelja, posebno na majku. Previše majki. usadi osećanje krivice u svoju decu, u vezi sa svim negativnim osećanjima koja bi ona mogla da imaju prema njima. 105 Ali, krivica je bazirana na strahu i potisnutoj ljutnji7 . Ako mu je dozvoljeno da iskreno iskaže svoja osećanja, dete će ponovo osetiti nevinost. Vilijam je bio pokorno dete i nikada nije ispoljio nijedno negativno osećanje na majci. Postao je njen mali anđelak nakon što ga je ona psihički kastrirala i načinila impotentnim. Ona je, uz sve 7 Pogledati Loven, Aleksandar, Zadovoljstvo, kreativni pristup životu, (New York, Penguin, 1975; Arkana 1994) za analizu krivice i objašnjenje njenog porekla i istrajnosti
  • 131. to, i na sebe gledala kao na boginju. Vilijamu je bilo potrebno nekoliko godina terapije pre nego što je bio sposoban da oseti ikakvu ljutnju prema majci zbog štete koju mu je načinila, uprkos činjenici da je shvatao da je bio povređen. Mada njegovo telo nije bilo zamrznuto kao Suzanino, bilo je ograničeno velikim brojem napetosti, te je bilo jako malo spontanih pokreta i, stoga, jako malo osećanja. Vilijam je velikim delom funkcionisao putem svoje volje. Nekoliko vibracija u njegovim nogama predstavljalo je prvi korak u oslobađanju od mreže napetosti koja mu je sputavala duh. Prošlo je puno vremena pre nego što je Vilijam zaplakao. Srećom, on se držao vežbi, na seansama kao i kod kuće, jer su one učinile da se oseća više živim. Ono što ga je napokon nateralo da oseti ljutnju prema majci bila je njegova predaja telu. Jedna od vežbi koje preporučujem pacijentima da rade kod kuće je udaranje kreveta. Sam sam radio tu vežbu godinama kako bih se oslobodio napetosti u ramenima i razvio slobodno pomeranje ruku, za šta verujem da je esencijalno za lako izražavanje ljutnje. U početku sam bio svestan toga da mi, mada sam osećao snagu u svojoj desnoj ruci, leva izgleda slabo i nejako. Nema onoga ko može biti dobar borac sa samo jednom rukom. Udarao sam između 50 i 75 puta svakog jutra. Vremenom se moje levo rame oslobodilo i udarci obeju ruku su postali jednaki po svojoj snazi i ravnomernosti. Ali udaranje kreveta nije samo terapeutska vežba za oslobađanje ruku hroničnih napetosti. Ono služi i tome da se oslobodimo napetosti koja dolazi iz svakodnevih stresova. Ne možemo uvek kada smo ranjeni ili uvređeni da izrazimo svoju ljutnju. Ponekad je i ne osetimo, jer smo šokirani. Malo kasnije, kad šok nestane, postajemo svesni koliko smo zaista ljuti zbog onoga što se dogodilo. U nekim
  • 132. 106 slučajevima je prekasno ili čak nemoguće da izrazimo svoju ljutnju na osobi koja je odgovorna za povredu, ali možemo da otvorimo ventil ljutnje i oslobodimo se napetosti udaranjem kreveta kod kuće i tako povratimo integritet i dobro osećanje koje smo izgubili. Ljutnja obično uzima maha kod roditelja čija deca nastavljaju da rade šta hoće uprkos naredbi da prestanu. Deca u našoj kulturi mogu izludeti roditelja kad nisu kontrolisana. Ovakve stvari se dešavaju delom zbog prejake stimulacije deteta preobiljem objekata u supermarketima ili u kući. One delom dolaze i iz velikog pritiska u roditeljima da održe neki red u kući i svojim životima. Oni su takođe prestimulisani i preplavljeni svojom realnošću. Roditelj se često oslobađa napetosti koja nastaje u njemu tako što fizički kazni dete. Nakon što se isprazni na detetu roditelju može biti žao ili se može osetiti krivim, ali je šteta već počinjena. Rajh je predložio da roditelj u takvim situacijama ode u spavaću sobu i udari krevet, a na dete. Taj postupak sam predložio svim svojim pacijentima. To će opustiti roditelje i poštedeti decu. Kada započnu terapiju kod mene, mnogi pacijenti mi kažuda ne osećaju nikakvu ljutnju u toku vežbe sa udaranjem. Svako od njih ima dobar razlog da bude ljut zbog onoga što mu je učinjeno kad je bio dete. A, mada oni mogu razumeti tu činjenicu, ljutnja ne može da izađe zato što se nisu dovoljno oslobodili napetosti koja je potiskuje. Kao rezultat toga, njihovi postupci su podeljeni na previše delova i previše su mehanički. Emocija je doživljena jedino kada je celo telo stimulisano i učestvuje u akciji. To znači da pružanje ruku iznad glave mora biti u tolikoj meri izraženo da izvlači ruke iz njihovog spoja sa ramenima. To opisujem pacijentima kao posezanje za munjom. Ali da bi celo
  • 133. telo imalo ulogu u tom rastezanju ono mora da bude uzemljeno. Kako bi se to postiglo osoba savija kolena, malo podigne pete i naginje se napred i nazad iz stopala. Kao rezultat, telo je zategnuto kao luk koji počinje stopalima a završava se pesnicama. Kada se dosegne ta pozicija udarac postaje slobodni pokret. Ne postoji više napor u udaranju kreveta, kao ni pri odapinjanju strele. Isto kao što brzina strele zavisi od savinuća luka, tako i snaga udarca zavisi od nategnutosti tela. Ovo je u skladu sa fiziološkim zakonom koji kaže da je snaga mišićne kontrakcije direktno pro- 107 porcionalna stepenu rastegljivosti. Dostizanje takve gracioznosti udarca za većinu ljudi nije lako. Napetost u mišićima ramena, između ramena i plećki i između pleća i kičme u mnogo slučajeva je vrlo velika i pokazuje koliko je jako blokirano izražavanje ljutnje. Kada se ova vežba koristi terapeutski, neophodno je da se napetost poveže sa osećanjem krivice. Ta veza se može lakše uspostaviti kada je osoba već iskusila svoju ljutnju. Džoan je, na primer, u toku terapije postala svesna da su je muškarci mučili; seksualno su je iskorišćavali. Ovaj odnos je mogla da prati do svog odnosa sa ocem koji je pokušavao da je zavede i u isto vreme je izlagao svojim prijateljima u pabu. Povezivanje ovog saznanja sa svojim telom, prvo kroz plač i disanje, a zatim kroz uzemljavanje i udaranje dalo joj je snažan osećaj sebe koji je mogao da podrži jako osećanje ljutnje. Dok je snažno udarala krevet, izjavila je da može da oseti toplotu kako joj se pomera uz leđa. Dodala je: "Dobro se osećam kad imam leđa, i osećam svoju kičmu". Nakon te vežbe je mogla da razume zašto je potisnula svoj bes. "Kada bih se ja naljutila, moj otac bi
  • 134. pobesneo a majka bi mene okrivljavala. Naučila sam da krivim sebe kad god me neko iziritira ili se okrenem protiv nekoga. Želela sam da budem 'dobra'. Biti dobar bila je majčina ideja življenja. Kao mala bila sam jako religiozna i biti dobra davalo je smisao mom životu. Ako bih bila drska prema majci osetila bih se krivom i ispovedila svoj greh. To je bio moj način da preživim, ali on je napravio bogalja od mene. Kad udaram krevet, osećam se moćno." U radionicama gde grupa učestvuje u svim aktivnostima, moguće je da neki članovi vrlo brzo iskažu svoj bes. U takvim grupama sva osećanja su pojačana uzbuđenjem koje prožme grupu kada članovi jedan za drugim izražavaju snažne emocije. I tako, kad jedan radi vežbu sa udaranjem kreveta, drugi su motivisani da ga slede. Jedan za drugim svi uzimaju udela u udaranju i ispražnjavanju besa na svoje roditelje zbog trauma koje su im prouzrokovali kad su bili mali. U skoro svim slučajevima to je ubilački bes, ali on se brzo istroši i tada se oseća olakšanje. To je katarzično olakšanje. Osoba oseti koliko je ljuta, ali se ne oslobađa ljutnje. Ne može se osloboditi ljutnje sve dok se ne oslobodi napetosti u mišićima gornjeg dela leđa i ramenima, koja je poti- 108 skuje. Ali, naučiti da se udara krevet predstavlja bitan korak u tom smeru. Mora se razumeti da ljutnja, mada potiče iz prošlosti, dolazi direktno iz postojanja hroničnih mišićnih napetosti koje stežu organizam, ograničavajući mu slobodu kretanja. Naravno, ako se ne oseća napetost, ne oseća se ni ljutnja. Ograničenost pokreta i gubitak slobode se prihvataju kao nešto normalno, isto kao što i rob prihvata stanje ropstva bez ljutnje kad jednom prihvati gubitak slobode. Kad jednom neko
  • 135. oseti i razume napetost, on shvata koliko je ljut i isto tako shvati da udaranje kreveta kako bi se ta ljutnja izrazila nije vežba koja se jednom uradi. Mora se raditi redovno, kako na terapeutskim seansama, tako i kod kuće, ako je moguće sve dok ruke i ramena ne postanu slobodni u pokretima i dok se sposobnost da se iskaže ljutnja ponovo ne uspostavi. Ljutnja se može izraziti i tonom glasa u rečima, kao i pogledom. Ali ti načini izražavanja ljutnje su isto toliko teški za većinu ljudi kao i udaranje. Puštanje ljutnje napolje očima zahteva da osoba koja to radi oseti ljutnju celim telom, što dozvoljava talasu uzbuđenosti da dosegne do očiju. Nekim ljudima sevaju oči kada su ljuti. Hladne, surove oči su pune neprijateljstva, ne ljutnje, dok mračne, tamne oči pre izražavaju mržnju nego ljutnju. I reči se mogu koristiti da se stavi do znanja da je neko ljut, ali takve reči ne pokazuju ljutnju osim ako se ne izreknu odgovarajućim tonom. Taj ton može biti brz, oštar zvuk, glasano vikanje ili vrisak. Kako bi se zaista izrazila ljutnja, zvuk mora biti primeren situaciji. Vrištanje i vikanje, na primer, više izražavaju frustraciju i bes nego ljutnju. Trebalo bi imati na umu da se ljutnja ne koristi za kontrolu drugih, već za očuvanje integriteta pojedinca i dobrih osećanja. Kao odraslima, nama uglavnom nije neophodno da vičemo, vrištimo ili udarimo nekoga kako bismo izrazili ljutnju. Prethodna vežba, kao i ostale, osmišljena je da pomogne pacijentima da osete svoju ljutnju, zadobiju slobodu da je izraze, pa onda nauče kako da je zadrže i kontrolišu. Svesna kontrola osećanja zavisi od svesnosti o njima samima. U toku rada sa Rajhom, bio sam svestan da je moja sposobnost da izrazim ljutnju ograničena. Težio sam izbegavanju sukoba i povlačenju iz tuče osim ako ne bih bio priteran uza zid. Osetio sam da
  • 136. 109 u meni leži veliki strah koga sam se mogao osloboditi jedino ako naučim da se borim. Prisustvo ovog straha bilo je odgovorno za moju nesposobnost da održim osećanje radosti koje sam doživeo u toku terapije sa Rajhom. Kada sam bio student medicine na Ženevskom univerzitetu, vežbao sam svako jutro udarajući krevet. Ovu vežbu smatram odgovornom za veliko smanjenje straha koji bi inače osećao u suočavanju sa studiranjem i polaganjem ispita na stranom jeziku. Vežba je takođe imala sveobuhvatni pozitivni efekat na moje zdravlje i raspoloženje i učinila je moj život u Ženevi vrlo prijatnim. Kada sam se vratio u Sjedinjene Države i počeo sa razvijanjem bioenergetske analize, nastavio sam da udaram krevet svakog jutra. Kao dodatak vrsti udaranja koju sam opisao, gde su obe ruke podignute iznad glave i udarac se nanosi obema u isto vreme, počeo sam da vežbam i tako što bih udarao jednom pa drugom pesnicom, kao u boksu ili tučama. U toj vežbi sam primetio: dok sam desnu ruku osećao kao sasvim snažnu i sposobnu da zada dobar udarac, leva mi je delovala čudno i slabašno za vreme pokreta. Mogao sam da osetim napetost u mom levom ramenu, koje se trebalo osloboditi. To se desilo postepeno. Čak sam postavio vreću za boks u podrumu tako da sam zaista mogao jako da udaram. Ali ta vežba mi nije mnogo vredela. Nisam pokušavao nikoga da povredim. Nisam se osećao ljutim. Pokušavao sam da oslobodim ruke i zadobijem sposobnost da se borim. Sa takvom sposobnošću ne bih imao problema da izrazim ljutnju na pravi način. Kasnije sam shvatio da je razlog što u to vreme nisam osećao ljutnju bio taj što je ona tada bila zaključana u gornjem delu mojih leđa, u delu tela koji
  • 137. nisam dobro osećao. Postao sam svestan tog dela tela kada sam gledao neke video kasete snimljene tokom mog podučavanja i rada sa pacijentima. Video sam da sam nagnut napred i da mi je gornji deo leđa povijen. Uznemirilo me to što ne mogu da stojim uspravno, sa podignutom glavom. Jednom sam opisao samog sebe kao ljutog, ali sam opravdao tu ljutnju tako što sam je povezao sa bezumnim uništavanjem prirode i životne okoline, što me je zaista ljutilo. Bio sam isto tako ljut i na slepilo ljudi u vezi sa istinom o njihovom stanju. Ali, moja ljutnja je imala dublje korene, sa kojima sam se ja nerado suočavao. Pokušavao sam da doka- 110 žem svetu da sam u pravu što tako vidim stvari, da sam superioran i da me treba priznati za takvog. Ali bivanje u pravu, osećanje superiornosti i postizanje uspeha nije predstavljao put ka radosti, samo ka neprekidnoj borbi. I bio sam ljut što sam bio nateran u ovaj položaj kako bih preživeo. To nije bila zdrava ljutnja i nije mi bilo potrebno da udaram bilo koga, da ga zgromim ili da besnim. Trebalo mi je da prihvatim neuspeh, da se odreknemsvoje ambicije, da prepoznam i prihvatim sebe samog. Onda bih bio slobodan i ne bih bio ljut. Ništa od toga nije se desilo preko noći. Stari načini ponašanja i življenja menjali su se jako polako. Ali spora promena može imati dramatičan aspekt. Jedne večeri sam otišao na masažu, objasnio maseru da sam ozbiljno napet u gornjem delu leđa što je povezano sa činjenicom da sam bio jako ljut. Onda sam, bez razmišljanja, rekao: "Ali meni ta ljutnja više ne treba". Kako sam izgovorio te reči osetio sam da su mi leđa bukvalno "propala" kao da se ogroman teret svalio sa njih. To je bilo neverovatno iskustvo i tog dana sam prvi put osetio kako se uspravljam. Pošto više nisam bio ljut, osetio sam da sam
  • 138. mnogo mekši, strpljiviji i lakši kao osoba. Ali, mada je to izgledalo čudno, moja sposobnost da se naljutim, da se borim, veoma se povećala. Ljuta osoba je napeta osoba, što znači da je i napeta osoba ljuta. Ako je napetost hronična, osoba nije svesna svoje ljutnje. Ona ipak može izaći napolje, kao iritiranost u manjim, odnosno bes u većim frustracijama. U situacijama kada je potrebna, ljutnja ne biva izražena na pravi način. Može se okrenuti protiv same sebe i postati samodestruktivno ponašanje, ili biti poreknuta, ostavljajući osobu u pasivnom i potčinjenom položaju. Zdrava deca se brzo naljute i reaguju kada su povređena ili frustrirana. Kako osoba odrasta, može suzdržavati ljutnju kada je to potrebno, ili ne reagovati istog trenutka. I, kao što sam već rekao, može je izraziti pogledom ili rečima bez potrebe za fizičkom akcijom. Sposobnost da se ljutnja zadrži isto je što i efektivno izražavanje ljutnje. Svesna kontrola, neophodna za to uzdržavanje, jeste ekvivalent koordinaciji i fluidnosti postupaka kojima se ljutnja izražava. Dakle, osoba ne može razviti sposobnost da suzbije ljutnju ako ne razvije i sposobnost da je izrazi. Vežba udaranja može se preinačiti tako da koristi obema svrhama. 111 Uzdržavanje i kontrola se razvijaju dok osoba uči da održi uzbuđenost na visokom nivou pre nego što je se oslobodi, što je sposobnost odrasle osobe. Deca nemaju snagu ega ili dovoljnu razvijenost mišića da zadrže snažni, gotovo električni naboj. Kada je zdravo dete povređeno, njegova ljutnja nastane brzo i istog trenutka se pokaže. Odrasli bi trebalo da poseduju sposobnost da zadrže svoj bes do pogodnog vremena i mesta za njegovo izražavanje. Kako bi zadržao ljutnju u toku vežbe sa udaranjem, pojedinac se održava u
  • 139. poziciji napetog luka dok jednom ili dvaput ne udahne. Vilica je isturena napred da bi se pokrenula agresivna osećanja, a oči su otvorene. U takvoj poziciji pojedinac udiše duboko kroz usta dok su laktovi i ruke gurnuti nazad za udarac. Umesto da udari, pojedinac lako izdahne, time se oslobađajući jednog dela napetosti u rukama i ramenima. Sa drugim udisajem on se još malo napregne i ponovo to oslobodi kroz izdisaj. Kada udahne i treći put, maksimalno napregne ruke, zadrži dah, istegne se još malo i onda lako udari. Nikakav napor nije potreban da se udari jer je to oslobađajuća pojava. Pokušaj da se jako udari dovodi do javljanja napetosti i remeti tok i efikasnost postupka. Važno je da se u toku istezanja laktovi drže što je moguće bliže glavi, kako bi se uposlili i pomerali mišići oko ramena; ako su laktovi rastavljeni, postupak se ograničava na ruke i ne oslobađa napetosti u gornjem delu leđa. Skoro svim pacijentima je potrebno dosta vežbe kako bi koordinisali pokrete i došli do slobodnog i lakog zamaha u kome je angažovano celo telo. Kada dosegnu tu tačku, zaključe da je vežba udaranja prijatna i zadovoljavajuća. Ova vežba je, po mom mišljenju, jedan od najefikasnijih načina za smanjivanje mišićne napetosti u ramenima i gornjem delu leđa na koju se žali veliki broj ljudi. Ja sam je uspešno koristio kada sam radio na otupljenosti i peckanju u ruci i šaci koje je nastalo zbog uklještenja nerva. Ovaj nerv prolazi kroz trougao u bazi vrata i nastavlja se kroz ruku. Napetost u mišićima koji se nalaze u predelu tog trougla - posebno u prednjem skalenskom prostoru - odgovorna je za poremećaj koji se zove scalenus anticus sindrom. Nije neophodno osećati bes kada se radi ova vežba. Kao što profesionalni bokseri vežbaju udaranje tokom treninga i uživaju u tome, tako i mi možemo pronaći zadovoljstvo
  • 140. dok naše telo koristi svoje prirodne funkcije. 112 Međutim, kada se ova vežba koristi u terapeutske svrhe kako bi povratili sposobnost da osetimo i izrazimo bes, treba joj dodati i reči besa. Te reči objektivizuju osećanje i pomažu nam da se fokusiramo na postupak. Izgovaranje fraze "Tako sam besan" kada udaramo o krevet integriše um i telesnu akciju. I ovde ton glasa ukazuje na kvalitet iskustva i determiniše ga. Snažno udaranje, a slab glas, ukazuju na rascep ličnosti. Korišćenje glasa odjekuje kroz centralnu šupljinu tela i značajno povećava energetski naboj postupka. Japancima je već dugo pozna taj fenomen i koriste jak zvuk kako bi uticali na snažne postupke. Stoga, oni mogu slomiti čvrsto parče drveta rukom ako izgovore snažni "Ha" zvuk u trenutku udarca. Silina sa kojom neko kaže "Besan sam" određuje koliko jako oseća da je besan. Taj efekat ne određuje sama jačina zvuka, već vibracija i intenzitet tona. Reči "Tako sam besan", izgovorene tiho ali intenzivno, imaju veći emotivni naboj nego glasan urlik. Sledeća vežba koju koristim u grupnim situacijama jeste da navedem učesnike da usmere svoj bes na mene. U toj vežbi grupa sedi u krugu, dok ja stojim ili čučim ispred svakoga ponaosob. Zamolim učesnika da ispruži obe šake, isturi vilicu naped, široko otvori oči i, dok mi preti šakama, kaže: "Mogao bih te ubiti". Ova vežba je usmerena na to da se izazove pogled pun besa, što je za većinu ljudi veoma teško. Ako mi neko kaže da ne oseća bes prema meni odgovorim da ja to ne shvatam lično. Kažem im da je to kao gluma - a glumci bi trebalo da imaju sposobnost da ulože stvarna osećanja u ono što rade. Pomoću mog ohrabrivanja i podrške skoro svi učesnici mogu donekle osetiti pravi bes. Niko me nikada nije napao ali ja se i
  • 141. držim van domašaja, a činjenica da oni sede mi je još veća zaštita. Kada sam radim ovu vežbu odmah osetim kako mi se podižu dlake na vratu i glavi. Uši mi se povlače unazad, usta mi se izvrnu u grimasu i osetim kako bih lako mogao nekoga napasti. Kada promenim izraz lica osećanja odmah nestanu. To za mene predstavlja potvrdu da je osećanje neodvojivo od aktiviranja odgovarajuće muskulature. Nemogućnost nekih ljudi da pomeraju svoje mišiće je odgovorna za nepostojanje osećanja besa. Isto tako, nemogućnost da se aktiviraju mišići koji stvaraju zvuk plača čini da im je veoma teško da osete tugu. 113 Oči igraju najbitniju ulogu u osećanju besa. Otkrio sam da je ljudima čije su oči relativno beživotne - to jest tupe i bez iskrica - veoma teško da osete bes. Jedan od mojih pacijenata je imao taj problem. Bilo je jako teško pobuditi bilo kakvo jako osećanje u njemu. On je bio vrlo pametan i imao je ogromnu kontrolu nad svim što je radio ili govorio. Ta osobina je dovela do toga da bude uspešan u svojoj profesiji, ali i do depresije. Često je imao glavobolje i bio iscrpljen. To je bio rezultat ogromnog napora koji je bio potreban da bi održao kontrolu. Jednom prilikom, kada je ležao, stavio sam dva prsta moje desne ruke na njegov vrat tamo gde se sastaje sa glavom, na mesto koje se nalazi nasuprot optičkim centrima u mozgu. Levu ruku sam mu stavio na čelo i držao mu glavu. Dok sam vršio snažan pritisak sa dva prsta u bazu njegove lobanje zamolio sam ga da širom otvori oči i zamisli lice svoje majke. Dok je to radio oči su mu sevnule a gnev je eksplodirao u njemu. Želeo je da je ubije. Kada smo završili sa vežbom bio sam zapanjen promenom koja je nastala na njemu. Izgledao je petnaest godina mlađe, a na licu mu se mogla videti živost koju nikada ranije
  • 142. nisam ugledao. Njegov umor je nestao a on se osetio pun energije; rekao mi je da je, kada je zamislio svoju majku, video pogled pun mržnje u njenim očima i to je bio okidač koji je pokrenuo sav njegov bes. Nadao sam se da smo postigli značajan napredak i da će ta promena potrajati, ali nije. Kada je sledeće nedelje došao na seansu bio je opet onaj stari. Umoran i kontrolisan. Imao je viziju onoga što bi mogao biti kada bi potpuno pokrenuo svoja osećenja, ali do ispunjenja te vizije je trebalo da prođe još dosta vremena. I dalje nije mogao slobodno da plače. Svaki zgrčeni mišić, svaki zamrznuti deo tela drži u sebi impulse besa koji su osnova agresije koja je potrebna kako bi se povratilo jedinstvo i sloboda tela. Ruke i šake su glavni agresivni elementi i vrlo rano u životu dete nauči da ih koristi kako bi izrazilo bes. Ali udaranje nije jedini način da se bes izrazi. Tu je i grebanje, postoji puno dece koja to rade. Kod žena se pre očekuje da izraze svoj bes grebanjem što bi mogao biti jedan od razloga zbog kojih se one poistovećuju sa mačkama. Često, kako bih pomogao pacijentu da sakupi energiju i osećanja u očima, tražim od njega da mi gleda u oči naginjući se nad njim, dok on leži u krevetu. Mogu promeniti 114 izraz u očima kad hoću, od mekog pogleda do besnog, od podsmešljivog do hladnog. Većina pacijenata prikladno reaguje na ove poglede. Više puta mi se desilo da, kada pogledam pacijentkinju zavodnički ili rugajući se, ili veoma neprijateljski, ona stavi svoje ruke ispred lica kao kandže i kaže "Iskopaću ti oči". Nikada ne bi trebalo zanemariti moć pogleda da uplaši. Treći način na koji dete može izraziiti bes jeste da grize. Neka mala deca vole da grizu što u skoro svim slučajevima dovodi do oštre i ozbiljne pridike roditelja.
  • 143. Udaranje se može tolerisati, mada nije prihvatljivo, ali ujedanje nikada. Ono budi veoma primitivan strah u ljudima. Na dete koje ujeda se gleda kao na divlju životinju koja mora biti zatvorena. Međutim, moramo shvatiti da je to veoma prirodan impuls i da je najbolji način da dete nauči da to kontroliše učenje, a ne kazna. Neki roditelji idu toliko daleko da i oni ugrizu dete kako bi ono shvatilo koliko to boli, ali oni to rade i kako bi ga zaplašili i kako ono to više nikada ne bi uradilo. Strah od ugriza se onda zakopava u ličnost u formi hronične napetosti vilica. U trećem poglavlju smo videli da je ova napetost u vezi sa inhibicijom plača. To je najučestaliji vid hronične napetosti kod ljudi i odgovoran je za bol u temporomandibularnom zglobu, škrgutanje zubima i, po mom mišljenju, nedostatak muzičkog sluha. Kada je napetost u viličnim mišićima ozbiljna, može uticati i na vizuelnu i auditivnu ostrinu. Napetost u vilici ukazuje na uzdržavanje. Njome možemo pokazati odlučni stav da se ne pustimo, ne odustanemo, da se ne predamo. Kod nekih pacijenata vilica ima ljutit izgled, kaoda se bore za goli život. Mada do izvesnog smanjenja u napetosti vilica može doći kroz tehnike opuštanja, ohrabrivanje pacijenta da grize predstavlja najdirektniji pristup problemu. U tu svrhu oni grizu peškir. U nekim slučajevima to može dovesti do jakog bola u stegnutim viličnim mišićima, ali ta bol nestaje čim se prestane sa vežbom. Bol nije loš znak. Pacijent pokušava da pokrene mišiće koji su jako ukočeni, što mora biti bolno. Ali ako vežba kod kuće tako što grize i pomera donju vilicu napred-nazad i levo-desno mišići se opuštaju a bol nestaje. Noćno škrgutanje zubima polako jenjava, a pacijenti otkriju da mogu otvoriti svoja usta više i slobodnije nego pre.
  • 144. 115 Ponekad se sa pacijentom upustim u mali rat. Oboje jako zagrizemo po jedan kraj peškira i, kao dva psa, pokušavamo da odvučemo peškir svaki na svoju stranu. Ova vežba nije opasna po zube ako grizemo kutnjacima. Može se osetiti kako se napetost širi iz temporomandibularnogzgloba u bazu lobanje. Ta napetost koja kruži glavom i bazoni lobanje i nastavlja se u viiični zglob predstavlja glavni otpor predaji. To je glavni mehanizam putem koga osoba održava kontrolu. Sprečava ga da se otrgne od svoje glave i, samim tim, od kontrole ega. Ta kontrola može biti pozitivna ako smo je svesni, ali je ona u gotovo svim slučajevima nesvesna i pruža otpor strahu. Nažalost, i strah je nesvestan što onemogućava verbalni pristup probiemu. Jedan od stahova je taj da, ako izgubimo pamet u toku borbe, možemo ugristi protivnika ili ga čak i ubiti. Nešto više o tretmanu tog straha biće rečeno u kasnijim poglavljima. Često je potrebno da prođe malo više vremena u terapeutskom procesu pre nego što pacijent dode u vezu sa, ili oseti problem koji ima sa besom. Ljudi veruju da se lako naljute jer što ih je lako provocirati pa zato planu. Nakon godinu dana terapije Dejvid mi je rekao: "Mislim da je moj bes meni nedostupan. Potrebno je da budem.jako isprovociran ili priteran uza zid pre nego što ga izrazim". Nakon ovoga mi se požalio da oseća napetost u ramenima i vratu. Pošto je bio aktivan mladić, bio je iznenađen. Rekao je: "Ni cepanje drva nikada nije izazvalo ovakvu napetost". Kada neko boluje od hroničnih mišićnih napetosti u nekom delu tela, kreće se tako da ne oseti bol koji izvire iz te napetosti. Kad stupi u vezu sa svojim telom kroz bioenergetske vežbe, područje napetosti se prebacuje u domen svesnog. Dejvid je rekao: "Ove nedelje sam se
  • 145. osetio kao da mi neko gura vilicu unazad. Mišići vilice, vrata i ramena su mi jako zategnuti." Onda je dodao: "Prošle noći sam sanjao kako mi je noga odsećena. Mislini da je to bio onaj' kastracioni san". To je uticalo da misli na svog oca, i onda je rekao: "Moj otac nikad nije iskazivao bes. Savetovao mi je da se nikad ne svađam tokom igre." Dejvidova svest o blokadi u izražavanju besa imala je i fizičku osnovu. To je osećao u svom telu. "Osećam se kao da su mi glava i vrat zašrafljeni za trup. Želim da ih izvučem. Potrebno mi je da skinem taj teret sa ramena." Dok mi je to pričao ležao je na krevetu. Rekao sam mu da izbaci donju vilicu i napravi glasan zvuk, što je otvorilo njegovo gr- 116 lo. Onda je počeo gorko da plače. Kada je prestao, rekao mi je: "Lakše mi je u očima. Telo mi je elastičnije." Na sledećoj seansi fokus se premestio na njegovu majku. Dok je ležao na stolici i tiho plakao rekao je: "Osećam napetost u zadnjem delu mojih leđa. Tako su stegnuta, tako sabijena. Osaćam se kao da me mama tesno zakopčava." Ovakav osećaj mogao bi ukazivati na doživljaj prepovijanja, ali nisam želeo da počinjem sa interpretacijom da mu ne bih prekinuo tok misli. Govorio je o tome kako je čeznuo dabude fizički blizu majci, a onda je napomenuo kako ona nikome nije dozvoljavala da ostvari bliski kontakt sa njom. Opisao ju je kao "druželjubivu ali nestalnu". Dodao je: "Za nju nisam bitan ja već moja postignuća. Moram joj se naći." U toku vežbe koja je trebalo da ga dovede u bolju vezu sa donjim delom tela primetio je: "Donji deo tela mi je ukočen. Gornji deo je kao zatvoreni pupoljak tulipana željan da procveta, ali nije spreman na to. Osećam se kao da će mi majka napasti genitalije kako
  • 146. bi me pretvorila u devojčicu. Želela je devojčicu. Nije mi dopustila da postanem muškarac. Psihološki me kastrirala. Zavodila me je, ali mi nije davala da joj se približim. Osećao sam se kao pod fizičkom torturom." Govorim o nekim detaljima ovog slučaja kako bih prikazao vezu između besa i seksualnosti. Ne možemo iskazati osećanja besa ako nam je blokirana seksualna agresija. Onoliko koliko su žena ili muškarac seksualno pasivni, toliko su pasivni i pri izražavanju besa. Njihova agresivnost je umanjena u svim područjima života. Veoma često kada je osoba u mogućnosti da izrazi svoj bes na nekome ko je suprotnogpola (govorim o iskrenom besu, a ne gnevu, preziru ili vulgarnom ponižavanju) otkriva da su joj seksualna osećanja jača i napadnija. Iako je bes koji se iskazuje udaranjem, griženjem ili grebanjem funkcija gornjeg dela tela, za njega su neophodni jaka samouverenost i sigurnost kako bi se taj efektno izrazio. Osoba koja oseća da "ne stoji na svojim nogama" teško da će se osećati ugodno sa svojim jakim, besnim osećanjima. Napetost u donjem delu leđa koja pravi krug oko tela i odseca seksualno osećanje u karlici, sprečava i protok energije do nogu i stopala. U stvari, bioenergetski rad na nogama počinje veoma rano u terapiji. Odmah iza upoznavanja pacijenta sa vežbama disanja na 117 stolici sledi ono što zovemo vežbom uzemljenja gde se on naginje napred kako bi dotakao zemlju vrhovima prstiju. Ta vežba je opisana u drugom poglavlju. Ovde joj se opet vraćam zbog njenog centralnog značaja za održavanje pacijentove veze sa njegovom realnošću, konkretno sa zemljom na kojoj stoji, njegovim telom i situacijom u kojoj se nalazi. Bes je jako opojno osećanje. Može preplaviti one ljude čiji ego ne može
  • 147. integrisati jak napon. Sizofrenični pacijenti mogu da se podvoje ako ih osećanje besa preplavi. Borderlajn pacijenti postaju veoma uznemireni. To se može izbeći ako stalno vodimo računa o pacijentovom uzemljenju. Kada osetim da emocionalni naboj u vežbi postaje prejak i da pacijent ima poteškoća u održavanju kontakta sa realnošću, zaustavim vežbu i uzemljim pacijenta. To smanjuje naboj u telu na isti način na koji uzemljenje u strujnom kolu sprečava kratak spoj. Hteo bih da naglasim da je u skoro svakoj seansi u kojoj pacijent radi na svom telu vežba uzemljenja sastavni deo procedure. Ona dovodi pacijenta u vezu sa nogama jer pojačava osećanja u njima što dovodi do veće sigurnosti i podrške za sve vežbe samoizražavanja. Noge možemo koristiti i kako bismo izrazili bes, šutiranjem, ali to nije način na koji odrasli obično pokazuju da su besni. Deca u besu mogu šutirati svoje roditelje ili prijatelje, ali odrasli to retko rade. Šutiranje je deo borilačkih veština Orijenta, ali više kao defanzivna nego ofanzivna akcija. Za početak, kada je noga podignuta, ne može se promeniti položaj. Kada odrasla osoba nekoga šutne to će pre biti prezir nego bes. Time što ga šutira on ga tretira kao neželjeni objekat koji mu je na putu i koji pokušava da pomeri. Šutiranje, međutim, ima jednu značajniju funkciju kao način da protestujemo. To sam objasnio u trećem poglavlju. Pošto je to i način da se izrazi bes i jedna je od osnovnih postavki bioenergetskog rada, reći ću malo više o njegovoj primeni. Izraz "šutiranje"8 u vezi sa nekom situacijom označava protest. Potoji puno stvari koje su nam radili u životu protiv kojih možemo protestovati. Jako je važno izraziti taj protest. U bioenergetskoj terapiji šutiranje kao protest se izvodi 8 "to kick about sometliing" - "to kick" u engleskom jeziku znači i šutirati i buniti se (prim. prev.)
  • 148. tako što pacijent leži na krevetu ispruženih nogu i 118 ritmično udara krevet listom jedne pa druge noge. Uglavnom zamolim pacijenta da da glas svom protestu zajedno sa šutiranjem. Najjednostavniji vid protesta je "zašto". Ova vežba može vrlo živo objasniti sposobnost pacijenta da izrazi svoja osećanja. Za mnoge nove pacijente je ova vežba teška, i neki mogu da je urade, ali sa malo osećanja. Grupa o kojoj sam govorio se sastojala od ljudi koji mogu dati emocionalni odgovor jedino u situaciji kada su provocirani. Spontano izražavanje osećanja njima je nepoznato. U ovoj situaciji oni ne vide razlogda protestuju. Druga grupa se boji da izrazi negativno ili agresivno osećanje. Nesposobnost ovih pacijenata da pravilno urade vežbu mora biti analizirana u domenu lične istorije svakoga od njih. Pacijentu možemo ukazati na to da ta nesposobnost ima svoje korene u detinjstvu, u kome taj vid protesta nije bio dozvoljen. Ova vežba je osnova bioenergetske terapije. Ako osoba ne može protestovati protiv kršenja zasluženog prava samoizdržavanja, postaje žrtva koja se orijentiše na opstanak, a ne na radost. Onda kada pacijent prihvati da ima pravo da protestuje sledi razvijanje sposobnosti da taj protest bude jak i efikasan. Neki pacijenti imaju snažan glas, ali su pokreti njihovih nogu slabi i bez efekta. Drugi dobro šutiraju ali im je glas slab i neubedljiv. Teškoća koordinacije glasa i pokreta ukazuje na razdor u ličnosti između ega i tela, između funkcija gornjeg i donjeg dela tela. Nijedna jednostavna vežba ne obraća se bolje tom problema od šutiranja. Ono se redovno koristi u terapiji kao pomoć pacijentu da razvije koordinaciju između dve polovine tela i zadobije slobodu dajako izrazi bes. Problem oslobađanja glasa bio je analiziran u trećem poglavlju gde je fokus bio na sposobnosti da se
  • 149. plače. Ali podjednako je bitno za osobu da bude sposobna da vrišti. Kroz plač možemo mobilisati osećanja iz dubine stomaka. Zvuk takvog plača poseduje nisku duboku rezonanciju koja je u vezi sa "prepuštanjem" ili predajom. S druge strane, vrisak je intenzivni zvuk visokog tona, čija se rezonanca nalazi u vazdušnim komorama glave. To je suprotno od predaje i stoga pripada svetu besa. Kad vrištimo, razbesnimo se. Energetski naboj koji teče naviše i završava se vriskom preplavljuje i prevladava ego. To je, na neki način, suprotnost onom naboju koji teče naniže kao seksualno uz- 119 buđenje kako bi se ispoljilo orgazmom. U svakoj od ovih akcija telo je oslobođeno kontrole ega, i stoga oba fenomena predstavljaju predaju ega. Mala deca nemaju velikih problema sa vrištanjem zato što njihov ego još nema potpunu kontrolu nad njihovim reakcijama. Žene vrište lakše od muškaraca iz istog razloga, ali i dalje se mnoge plaše da se otrgnu kontroli ega. Vrisak je kao sigurnosni ventil koji dovodi do pražnjenja uzbuđenja koga se ne možemo racionalno osloboditi. Tako se on može koristiti kako bismo se rešili stresa koji ne možemo podneti. Ohrabrivao sam pacijente da vrište kad god osete da su pod prevelikim pritiskom. Naravno, najbolje mesto da se ovo uradi je automobil na autoputu sa zatvorenim prozorima gde možete vrištati do mile volje a da vas niko ne čuje. Cilj terapije, međutim, nije samo da pacijent oslobodi glas, već i da nauči da koordiniše slobodu vokalnog izražavanja i istu tu slobodu u domenu fizičkog, slobodu pokreta. Vežba protesta je idealna za ovu svrhu. Pacijenta zamolim da uporno, ritmično i snažno šutira dok izgovara "zasto", i održava glas što je duže moguće. Kada mu ponestane vazduha, on
  • 150. nastavlja da šutira, udahne dva ili tri puta pre nego što će ponovo početi da izgovara "zašto". U tom drugom izgovaranju "zašto", glas je veoma visok i intenzivan, a i šutiranje je jače. Ponovo, kad mu ponestane daha, nastavlja sa šutiranjem dok ponovo uzima vazduh. Treći put kada ponavlja, "zašto" se pretvara u vrisak, a šutiranje je najjače i najbrže moguće. Pacijent se potpuno preda izražavanju protesta. Ako to postigne, oslobođenje je potpuno i on oseća radost. Međutim, nije lako doći do te tačke; previše ljudi se plaši potpune predaje svom telu. U nekim drugim slučajevima, ego biva prebrzo preplavljen, i kada pacijent dođe do momenta vriska vežba se pretvara u dva odvojena izraza -nalik histeričnoj reakciji koja dovede samo do toga da pacijent bude još više uplašen. U tom slučaju se može desiti da se pacijent privremeno povuče u sebe i plače poput deteta, nakon čega se ponovo uspostavi samokontrola. Takvo iskustvo nije obavezno negativno pošto mu dopušta da uvidi da su regresija i povlačenje samo privremeni i da mu je naprosto potrebno još rada kako bi ojačao ego. Pacijenti koji su u detinjstvu bili seksualno zlostavljani imaju tendenciju da se povuku ili napuste telo kada ih osećanja preplave. Kada se ova vežba radi redovno, dolazi do jačanja ega tako što on 120 postaje bolje povezan sa telom i na taj način se umanjuje tendencija odvajanja od tela. Ako šutiranje i vrisak postanu jedna akcija, pacijent se neće odvojiti od tela. Ali kako bi slobodno i efektivno šutirale, noge se moraju u nekoj meri osloboditi napetosti. To nije uobičajeno, pošto većina ljudi nema dovoljno osećanja u nogama i nisu dobro uzemljeni. Energija im dolazi samo iz glave, a noge koriste samo mehanički. Oni hodaju na svojim nogama, umesto da hodaju svojim nogama. Noge su im ili
  • 151. pretanke ili preteške. Šutiranje je jedan od i najboljih načina da se u noge dovedu više energije i osećanja. Svakog pacijenta zamolim da ovu vežbu radi i kod kuće i kod mene ne terapiji. Kažem im da 200 puta ritmično šutnu, a da pod jednim šutom podrazumevam akciju jedne noge. Kolena su ispravljena, ali ne i kruta; tako da se udara listom noge, a ne petom. Pre svakog šuta bi trebalo podići nogu najviše što je moguće. Pošto je ovo vežba za otvaranje karlice, nije potrebna nikakva glasovna pratnja. Većina ljudi ne može uraditi 200 šuteva bez pauza, a neki jedva uradei 100. Disanje im nije primereno ovoj vežbi, ali uz vežbu ono postaje dublje i slobodnije, a i pokreti su lakši. Kao i trčanje, i ova vežba potpomaže disanje i stoga je to aerobična vežba. Ali, za razliku i trčanja, ovde se ne nosi nikakav teret i nema stresa za kolena. Osim toga, može se raditi i kod kuće. Ljudi koji redovno rade ovu vežbu rekli su mi da primećuju veliku promenu u svome telu i nogama. Problem težine nogu koji mnoge žene imaju nestaje, a noge im postanu oblikovanije. I disanje postaje sve bolje. "Zašto" nije jedina reč koja se može koristiti tokom vežbe. Izgovaranje reči "ne" na isti način na koji neko izgovara "zašto" je odličan način samoiskazivanja. Većini ljudi je teško da kažu "ne", što podriva njihov osećaj sebe. Izgovaranje reči "ne" stvara odstupnicu koja štiti lični prostor i integritet osobe. Postoji još jedna dobra izjava samoizražavanja, a to je "Ostavi me na miru". Ovaj izraz je odraz osećanja koji mnogi pacijenti gaje prema svojim roditeljima - da im nisu dopustili da se prirodno razvijaju. U dosta slučajeva su roditelji zahtevali pokoravanje svojoj volji, a kada do toga ne bi došlo, postajali bi neprijateljski i nasilnički raspoloženi. Otpor svog deteta su videli kao otpor svom autoritetu, i bili su odlučni u svojim nastojanjima da mu
  • 152. slome volju. U drugim slučajevima, rodi- 121 telji su bili preokupirani detetom i smatrali su ga produžetkom sebe samih. Pacijentima koji su imali takva iskustva je potrebno da snažno oglase svoj protest. Izjave poput "Ostavi me na miru" i "Šta želiš od mene" - izgovorene sa jakom dozom pouzdanosti - pomažu pacijentima da ponovo steknu svoje pravo da budu slobodni, da budu svoji, da ispune svoje biće, a ne biće svojih roditelja. Bez tih prava, sposobnost osobe da voli je ozbiljno umanjena. Prečesto je ljubav za koju pacijenti tvrde da je osećaju prema roditeljima, pre rezultat krivice nego zadovoljstva i radosti njihovog odnosa sa njima. Ne možemo biti radosni u odnosu u kome ne možemo biti iskreni prema sebi. Kada roditelji pruže tu slobodu svojoj deci, za uzvrat dobiju iskrenu ljubav. Ali samo roditelji koji nalaze radost u odnosu sa decom mogu toj deci pružiti ljubav koja podržava potrebu deteta ka ispunjenju njegovog bića. Pacijentima savetujem da ne iskazuju ta negativna osećanja pred roditeljima. Tako nešto nije ni pogodno, niti pomaže. Traume koje su oni proživeli su u prošlosti i ne mogu biti izbrisane onim što će uraditi danas. Prošlost je nepromenljiva. Ali terapija može osloboditi osobu od zabrana i ograničenja njenog bića koje su posledica trauma iz prošlosti. Mada se razmera tih ograničenja može znatno smanjiti putem oslobađanja i otpuštanja impulsa koji su ugrađeni u njih, to bi trebalo da se uradi u terapeutskom okruženju a ne u direktnom kontaktu sa roditeljem ili nekim drugim. Onaj koga je fizički i psihički obogaljilo prinudno potiskivanje njegovih priodnih impulsa postaje slobodan i radostan kako njegovo telo ponovo dobija svoju slobodu i gracioznost. Takva osoba može iskreno voleti roditelje
  • 153. koji je jesu zlostavljali, ali su joj takođe podarili i život.
  • 154. 122 P0GLAVLJE 6 Ljubav: emacija koja ispunjava Prepuštanje ljubavi Gotovo svako je osetio radost zaljubljenosti u nekom periodu svog života. Ljubav je opisivana kao najveće i najslađe osećanje, kao misterija koja životu daje najpotpuniji smisao. Ali, kada je neuzvraćena ili izgubljena, ona se takođe smatra izvorom najveće boli. Ovo je razumljivo, jer ljubav predstavlja vitalnu vezu sa izvorom života i radosti, bilo da je taj izvor osoba, zajednica, priroda, univerzum ili Bog. Prekid ove veze se zato doživljava kao životna pretnja. Pošto je ljubav otvaranje i ekspanzija bića kako bi se obuhvatio svet, gubitak ljubavi rezultuje grčenjem i zatvaranjem, koje je bolno isto onoliko koliko je ljubav radosna. Bol ovog gubitka ljubavi sam opisao kao slamanje srca. Nažalost, on može, a često i jeste tako, trajati mnogo duže nego sama radost ljubavi, jer se osoba plaši da se ponovo otvori i posegne za njom. Čežnja za ljubavlju istrajava u srcu, ali se ne može zadovoljiti sve dok traje i strah od gubitka ili odbacivanja. Odnos koji najbolje oslikava ljubavnu vezu je onaj između majke i deteta. U prirodi je gubitak ove veze fatalan za odojče ukoliko se ne može naći zamena za majku. Kada je ova veza stabilna, biće deteta je ispunjeno a ono se razvija u odraslu jedinku koja će biti u stanju da sličnu, po život pozitivnu vezu, ostvari sa drugom jedinkom u procesu parenja. Nagon za ljubavnom vezom je toliko jak da će čovek, uprkos iskustvu slamanja srca u detinjstvu, svesno ili nesvesno tragati za tom vezom sa drugom osobom. Međutim,
  • 155. uspostavljanje ovakve veze ne može se svesno postići. Čovek ne može sam sebe naterati da voli, niti da se zaljubi. To se dešava spontano, 123 kada osobe koje se sretnu shvate da im srca lupaju u istom ritmu, a tela vibriraju na istoj frekvenci. To se može postići kontaktom očima ili nekim drugim oblikom kontakta, ali samo ako je naboj koji osećamo dovoljno jak da srce poskoči, puls se ubrza, a telo počne da vibrira od prijatnog uzbuđenja, To je uzbuđenje zbog pronalaženja izgubljenog raja - raja koji smo izgubili kada je prekinuta ljubavna veza sa majkom. Nijedno dete ne može neograničeno dugo zadržati vezu sa majkom. Sudbina će dete dovesti do toga da bude samostalno, da izađe u svet, da pronađe parnjaka sa kojim će ponovo uspostaviti ljubavnu vezu koja će biti krunisana seksualnim činom i stvaranjem potomstva. Dete koje je ispunjeno na oralnom nivou biće otvoreno ka ljubavi i lakše i sigurnije preći na genitalni nivo. Put ka zrelosti vodi najpre kroz latentan period tokom koga individua uspostavlja pozitivne veze sa prijateljima, a zatim kroz adolescentni period tokom kojeg se formiraju ljubavni odnosi sa osobama suprotnog pola. Ali, bili mi ostvareni ili ne, svi moramo načiniti taj korak u zrelost zbog bioloških imperativa naše prirode. Ukoliko smo se osetili neostvareno ili duboko povređeno tokom detinjstva, naš napredak ka zreloj ljubavnoj vezi biće privremen, oklevaćemo kada posežemo za njom, a otvorenost ka životu biće umanjena. Možemo se zaljubiti, jer je ljubav konopac za spasavanje, ali prepuštanje biva samo privremeno, tek momentalno oslobađanje od ego-kontrole u našoj neprekidnoj borbi za opstanak. Ova nemogućnost upuštanja u ljubav koja je od
  • 156. srca leži u korenu svih emocionalnih problema koje ljudi imaju i koje donose na terapiju. Osoba koja je bila povređena tokom svoje rane veze sa roditeljima podigla je oko sebe čitav niz zaštita protiv mogućnosti da ponovo bude povređena, protiv pretnje koju doživljava kao opasnu po život. Ove zaštite ne postoje samo u svesnom umu čoveka jer, da je tako, mogao bi ih voljno ukloniti. A kako je on sa njima živeo još od detinjstva, postale su deo njegove ličnosti, ugradile se u energetsku dinamiku njegovog tela. On je sebe oklopio poput viteza kako mu ljubavna strela ne bi mogla probosti srce. Još bolji opis bi bilo reći da on sada živi u zatvorenom svetu, kao kralj u svom zamku, naizgled siguran i bezbedan sve dok ima moć, ali odsečen od sveta prirode i prirodnih osećanja. On se može usuditi da krene u život, 124 ali to čini samo u vidu malih ekskurzija, sa stražom koju može pozvati u svakom trenutku. On nema veru u ljubav svog naroda prema njemu, jer ga je gorko isukstvo naučilo da je izdaja stalna pretnja. Kao i sva ljudska bića, ima potrebu za ljubavlju, ali takođe veruje da ima istu ili čak veću potrebu za moći. Za kralja je zaljubljivanje jednako padu sa konja: ako bi se to desilo on bi brzo ponovo uzjahao kako bi povratio svoj autoritet. Ova analogija je ispravna, jer u hijerarhiji funkcija ličnosti, ego sebe vidi kao kralja. Kralj može reći: "Ja sami sluga naroda", ali u stvarnosti njegov narod služi njemu. Ego bi trebao biti potčinjen srcu, ali kod mnogih je ljubav potčinjena egu - kako bi ojačala njegovu moć i osećanje sigurnosti. Za mnoge ljude ljubav je potraga za sigurnošću isto koliko i potraga za uživanjem i radosti. Sve dok se osoba oseća siromašno, nesigurno ili
  • 157. uplašeno, njeno posezanje za ljubavlju zatrovano je neispunjenim oralnim ili infantilnim željama i njen odnos sa drugima nije slobodna zajednička podela zadovoljstva i života sa okolinom. Sa druge strane, postoje ljudi koji svoj ego predaju prebrzo. Ove osobe ne nalaze ispunjenje koje ljubav nudi, jer se predaju drugoj osobi, a ne sebi. Bez ega, čovek postaje dete koje gleda na drugu osobu kao na roditelja koji joj može zadovoljiti potrebe, to jest, koji joj može omogućiti ispunjenje. Takav vid predaje se može naći u kultovima gde pojedinac, kao što sam ranije pomenuo, predaje sebe i svoj ego svemoćnom, sveznajućem vođi (koji je očigledno zamena roditelju). Mada predaja omogućava osobi da se oseti slobodno i radosno, ona se zasniva na poricanju realnosti u kojoj je član kulta odrasla osoba, a vođa kulta osećajno dete čiji je ego prenaduvan iluzijama sveznanja i svemoći. Kult se neizbežno završava kolapsom i obe strane se osećaju upropašćeno i razočarano. Ovo se dešava i u brakovima i ljubavnim vezama, gde je potreba da neko od dvoje ljudi dominira preovladujući aspekt odnosa između njih. Ovakve veze se opisuju kao zavisne ili međuzavisne pošto je jednoj osobi potrebna druga. To ne znači da u takvim vezama ne postoji ljubav, već da je ta ljubav dečjeg, odnosno infantilnog karaktera. Strah od predaje ljubavi potiče iz konflikta između srca i ega. Volimo srcem, ali ispitujemo, sumnjamo i kontrolišemo uz pomoć ega. Naše srce možda kaže: "Predaj se", ali ego će reći: "Pazi, ne pre- 125 puštaj se; bićeš ostavljen i povređen". Srce je, kao organ ljubavi, takođe i organ ispunjenja. Ego je organ opstanka, što je legitimna funkcija, ali kada ego i opstanak dominiraju našim ponašanjem, istinska predaja je onemogućena. Žudimo za vezom koja će
  • 158. vinuti naše duhove u nebo, naterati naša srca da kucaju brže a stopala da igraju, ali ta žudnja nije ispunjena jer su nam duhovi slomljeni, srca zaključana a stopala beživotna. Uzbuđenje i toplota koje donosi ljubav ima otapajući efekat na telo. Zaista se može osetiti topljenje u stomačnoj duplji kada je ljubav glavna komponenta seksualne želje. Ljubav omekšava osobu, ali biti mek znači i biti ranjiv. Za ljude koji se ne mogu otopiti uz pomoć ljubavi kažemo da su "tvrdog srca", ali srce ne sme biti tvrdo jer treba da pumpa krv kroz telo. Krutost u voljnom mišićnom sistemu oblaže telo kao oklop koji su nosili vitezovi starih vremena. Krutost sprečava osobu da duboko plače, sprečava je da se preda svojoj tuzi i, samim tim, da se preda ljubavi. Zato što deca mogu da plaču duboko, ona mogu i da vole potpuno. Kada smo odsečeni od deteta koje smo bili, odsečeni smo i od mogućnosti da volimo. Ali to ne znači da se moramo ponašati kao dete. Predaja ega je odustajanje od nesvesnih odbrana ega koje blokiraju otvaranje i posezanje za životom. Međutim, ne verujem da postoji osoba koja je potpuno nesposobna da oseti ljubav. U prethodnoj knjizi sam opisao slučaj mladića koji je rekao da ne zna šta je to ljubav.9 On je bio narcisoidna individua i funkcionisao je sa jako malo osećanja. Odsekao se od tela i postupao je isključivo po uputstvima ega. Telo mu je bilo toliko stegnuto da su osećanja i impulsi bili sprečeni da dosegnu površinu i svest. Ali iako je za njega bilo veoma teško da se preda svom telu i ljubavi, to nije bilo nemoguće. Sve dok srce kuca, nema smrti u ljudskom biću. Impuls da se voli može biti duboko zakopan i jako potisnut, ali ne može biti totalno odsutan. Ovaj čovek je došao kod mene jer 9 Lowen, A, Narcissism, The Denial of the True Self
  • 159. ga je na to uporno nagovarala žena sa kojom je bio u seksualnoj vezi. Žalila se kako on nikad ne pokazuje nikakva osećanja. On je rekao 126 da ne zna šta je to ljubav i pitao me da li je ljubav ono što neki ljudi osećaju prema svojim psima. Tvrdio je da kao dete nije doživeo nikakvu ljubav, ali to je poricanje bilo defanzivni manevar kojim bi opravdao svoje zatvaranje i koji bi ga očuvao da se ne oseti povređeno. Sahranio je svoje srce kada je bio dete, ali i dete i srce su i dalje živeli u njegovom nesvesnom. Njihovo oslobađanje iz ovog živog groba bi bio veliki poduhvat. Gore opisani slučaj je ekstreman. Većina ljudi oseća neku vrstu želje za ljubavlju i mogu je dosegnuti u nekoj meri. To im dopušta da osete malo ljubavi, ali pošto im je želja ograničena a taj kontakt privremen, oni ne bivaju preplavljeni uzbuđenjem koje bi ih podiglo do radosti. Previše su uplašeni da bi se potpuno predali, madau puno slučajeva nisu u dodiru ni sa svojim strahom ni sa ograničenjima. Nisu svesni napetosti u telu koja ograničava njihovu sposobnost da vole. Ono što oni osećaju jeste žudnja za ljubavlju, što nije isto što i sposobnost da se voli. Kad sretnu nekoga ko odgovori na ovu žudnju, oni se vezuju za tu osobu kao zavisnik ili član kulta. Oni osećaju i veruju da on ili ona poseduje ključ njihovog ispunjenja. I, bez obzira na bol ili poniženje kroz koja mogu proći u takvoj vezi, vrlo im je teško da se oslobode. Ovo je, verujem, normalni obrazac ponašanja u našoj kulturi pošto su prosečne ljubavne veze nesigurne i lako pucaju. A kako to ne predstavlja obećanje radosti koje ljubav daje, na kraju se obruši u razočaranjima i protivoptužbama. Žudnja za ljubavlju predstavlja nevoljeno i neispunjeno dete koje je sahranjeno i koje, kao uspavana lepotica, čeka princa koje će ga probuditi u
  • 160. život i u ljubav. Princ je "dobri" roditelj sa kojimje dete najpre iskusilo radost ljubavi koja je kasnije izgubljena. Doživotna potraga za ljubavlju nalik je potrazi za Shangri-la u romanu Džejmsa Hiltona , Izgubljeni horizont. Onaj koji traži uglavnom se vezuje za osobu koja predstavlja "dobrog" roditelja u nekim aspektima ali koja otelotvorava i puno "lošeg" roditelja koji je odbijao i zlostavljao dete. Ispunjenje se ne može doseći putem regresije, koja pomaže da se osoba poveže sa prošlošću i detetom u sebi. Jednoro kad je probuđeno i oslobođeno, dete se mora integrisati u život odrasle osobe. Za puno ljudi pitanje nije da li vole ili ne vole već da li mogu voleti celim bićem. To bi možda bilo previše za očekivati u kulturi ka- 127 kva je naša, koja smatra predaju telu znakom slabosti. Ova predaja ljubavi sa samo pola srca ih porazi, ali umesto da prepoznaju uzrok svog neuspeha, oni okrivljuju svog ljubavnog partnera. Istina je i da je partnerova ljubav bila sa pola srca - za šta će, isto tako, on kriviti onog drugog. Nažalost, ne postoji način da takve veze unesu radost za kojom traga svaka osoba. Veza cveta jedino kada obe osobe donesu osećanje radosti u nju. Pokušaji da se radost pronađe negde drugde nikad ne uspevaju, uprkos svim ljubavnim pesmama koje podržavaju taj san. Ljubav je deljenje, ne davanje. Ljubavnik se u potpunosti deli sa voljenom osobom. Ovo uključuje kako podelu radosti, tako i tuge. Pošto je radost koja se deli udvostručena, podela radosti pojačava to osećanje, što može dovesti do ekstaze u seksualnom zagrljaju. Podela tuge deli i bol na pola. Radost koju osoba deli dolazi iz predaje telu, a ne iz predaje onom drugom. Ljudi se nekada istinski zaljube i privremeno osete
  • 161. radost predaje. Ona ne može da se održi zato što tu postoji više potrebe nego ljubavi, ali ovo ne objašnjava činjenicu da zaljubljena osoba to iskusi kao istinsko osećanje. Moje je objašnjenje da zaljubljivanje sadrži regresivnu komponentu koja potiče iz detinjstva osobe, kada je takva ljubav bila potpuna privrženost. Osoba ponovo iskusi ljubav koju je jednom osećala prema majci ili ocu, ali pri tome se vrati delu svoje ličnosti koji je i dalje dete. U tom aspektu ličnosti ona traži podršku i ohrabrenje, što joj je u tom uzrastu bilo potrebno. I tako, pošto je osećanje ljubavi istinsko, ono ne dolazi iz predaje telu i sebi, već iz napuštanja pozicije odrasle osobe - stajanja čvrsto na obema nogama uz odgovornost za svoja dobra osećanja. Ovaj problem je dobro opisan na slučaju Diane, privlačne čedrdesetogodišnjakinje koja je uvek bila spremna da se preda ljubavi i da se brine o muškarcu. Za uzvrat je očekivala od njega da se brine o njoj. Nije da je Diana bila slaba, bespomoćna ili nesposobna. Imala je jako i dobro građeno telo, bila je inteligentna i obrazovana i u prošlosti se sama izdržavala; ali nije bila potpuno povezana sa svojim telom i sobom samom. Prvi put je došla na terapiju, jer je bila udata za čoveka koji ju je fizički zlostavljao i koga se plašila. Kroz vežbe opisane u četvrtom poglavlju ona je razvila bolji osećaj sebe sve do tačke kada se uspela usprotiviti svome suprugu i na kraju ga ostaviti. Prva faza terapije 128 se time završila. Vratila se na terapiju oko četiri godine kasnije pošto je ušla u vezu sa drugim čovekom koji ju je, mada manje fizički nasilan nego njen bivši muž, takođe loše tretirao. U intervalu između tih veza živela je sama, imala nekoliko poslova - od kojih nijedan nije bio sigumiji niti plaćen više od prosečnog- i imala je nekoliko veza. Nedugo pošto je počela da živi sa tim
  • 162. novim čovekom, on je otvorio firmu i ona je počela da radi za njega. On je bio stariji, ženjen pre toga i imao je dvoje odrasle dece. Diana je imala problema sa njegovom kćerkom, koja je nije prihvatala - što se moglo i očekivati jer ju je kćerka doživljavala kao suparnicu. Ovo je bilo ponavljanje situacije iz njenog detinjstva, kada je na nju kao na suparnicu gledala njena majka. Ni u jednom od ovih slučajeva ona nije imala podršku muškarca - oca ili ljubavnika. Ponovo se osetila kao promašen slučaj, bez obzira na njenu ljubav prema muškarcu i njen istinski napor da pomogne i radi. Nešto nije bilo u redu u Dianinoj ličnosti, nešto što je osujećivalo njenu najdublju želju da pronađe ispunjenje i radost u ljubavi. Nije se žalila na svoju sudbinu, ali je izrazila tugu zbog toga što nije imala dece. Tokom terapije je činila sve što je mogla kako bi postala delotvornija osoba. Radila je vežbe disanja na bioenergetskom stočiću, uzemljavanje i izražavanje besa šutiranjem, a taj bes je izražavala prema svom muškarcu zbog načina na koji se prema njoj ophodio. Međutim, iako je sve ovo doprinosilo tome da se ona oseti bolje jer je mogla bolje da se izrazi, to nije dovelo do stvarne promene u njenoj ličnosti. Neprestano je samo pokušavala da "uspe" (u terapiji, poslu, ljubavi, životu), a ova inhibicija je bila glavni razlog njenih neuspeha. Bilo joj je potrebno nešto upravo suprotnp. Trebalo joj je da prihvati svoj neuspeh, da odustane, da dosegne mesto gde više ne može da se trudi, i da razume kako i zašto je postala nemoćna da se trudi. Čovek ne može pokušavati da natera život ili ljubav da uspeju. To je van sfere pokušavanja. Diani je bilo potrebno da plače, da izrazi svoju tugu zbog neuspehau životu i očajničke želje da nađe ispunjenje u ljubavi. Njen trud je bio manevar kojim je porekla svoje
  • 163. očajanje, a efekat je bio taj da je stalno bila sputana. Takođe je morala da razume zašto i kako se ova dinamika razvila u njenoj ličnosti. Shvatio sam da se ne može očekivati od pacijenta da do ovog razumevanja dođe sam. Karakte- 129 ristični stav kojeg se pacijent drži imao je nekoliko veoma važnih funkcija u njegovom životu: predstavljao je sredstvo za preživljavanje, kao što sam pomenuo ranije; takođe je njegovom životu davao smisao i nadu. Ove moćne sile potpaljuju njegovu odlučnost da sebe "natera da uspe", da ostvari svoja nadanja. Pošto ne želi da prihvati činjenicu da je njegova nada nerealna i da je značaj koji je dodelio svom životu iluzoran, on će nastaviti da gura napred uprkos neprestanim razočaranjima koja, čini se, samo pojačavaju njegovu rešenost. Verujem da je odgovornost terapeuta da suoči pacijenta sa istinom o njegovom stavu. Naravno, ovo se radi saosećajno kako bi mu se pomoglo da shvati. Dianino telo mi je govorilo da ona nije bila uskraćeno dete. Bila je dobre konstitucije i snažna, što je ukazivalo na to da je kao odojče bila dobro pažena i hranjena. Njen problem je poticao iz kasnijeg doba - negde kada je imala između tri i šest godina - kada je postala svesna svoje seksualnosti i nezavisnosti. Kod devojčica ta najranija seksualna osećanja su usmerena ka ocu. Kod dečaka ona su fokusirana na majku. Devojčice vole tate a dečaci mame svim srcem, punim svojim mladim bićem. Iako ova ljubav ima seksualne primese, ona je nevina, jer je pojam seksualnog akta izvan detetovog poimanja. Kada se poptuno prepusti uzbuđenju koje pruža ljubav ka roditelju suprotnog pola, dete oseća radost koja njegovom životu daje smisao.
  • 164. Nažalost, ovo nevino stanje stvari nije trajno, a radost biva izgubljena. Roditelji počinju da utiču na osećanja deteta, ophodeći se prema njemu sa obazrivošću odraslih prema seksualnosti koja nije nevina. Generalno, roditelj suprotnog pola reaguje jako pozitivno, dok roditelj istog pola reaguje jako negativno. Otac na ljubav svoje kćerke reaguje ne samo kao otac, već i kao muškarac. Njegovom egu laska njeno obožavanje, a telo mu uzbuđuju njena toplota i živahnost. Pošto se ista osećanja ne javljaju u majci, ona postaje ljubomorna i malu devojčicu vidi kao rivala. Ova ljubomora može biti toliko žestoka da dete postane uplašeno za svoju egzistenciju. U samoodbrani bi želelo da može da uništi majku, ali je bespomoćno. Otac bi mogao biti njen zaštitnik, ali da li se on usuđuje da se usprotivi majčinom besu, kada je svestan da je i sam emocionalno umešan u ovaj trougao? Njegova nesposobnost da za- 130 štiti svoju kćerku dovodi do toga da se ona oseti bespomoćno i prevareno. Da bi preživela ona mora da odstrani svoja seksualna osećanja, prekine odnos sa svojim ocem i potčini se majci. Diana je sve to i učinila. Situacija sa dečakom nije mnogo drugačija. On je uhvaćen u edipovski položaj i shvaćen kao rival od oca. Ako se potpuno prepusti ljubavi majke, rizikuje da ga ona prevlada i da postane mamin sin, što bi ga moglo udaljiti od oca. Odbiti je znači provocirati majčino neprijateljstvo i uskraćivanje njene ljubavi i podrške koja mu je još neophodna. Kada sin postane rival svom ocu, on postaje ranjiv za očevu ljubomoru i bes. Počinje da se plaši oca, jer oseća da nadmetanje sa njim izaziva njegovo neprijateljstvo; ako se ne nadmeće, izgubiće majčinu ljubav. Njeno seksualno zanimanje za
  • 165. njega godi njegovom egu i pobuđuje mu telo, i jako je teško odupreti se tome. Ali predati se zavođenju i prepustiti se uzbuđenju vodi ka seksualnom odnosu sa majkom, što je i previše zastrašujuće i previše opasno. To se desilo Edipu koji je, nesvestan svog pravog identiteta, ubio svog oca a svojom majkom se oženio. Njegova sudbinaje tragična. Kako bi izbegao ovu opasnost, dečak se mora odreći seksualnih osećanja koja gaji prema majci, što rezutuje time da on biva psihološki kastriran.10 Dianino telo je odavalo posledice edipovske situacije tokom njenog detinjstva. Mada je njeno telo bilo jako i dobro oblikovano, njegov donji deo, od kukova do stopala, nije imao dovoljno energije. Dok su joj noge vibrirale kada se nalazila u položaju uzemljenja, te vibracije se nisu prenosile na njenu karlicu koja je bila veoma kruta i napeta. Talasi njenog disanja nisu se prostirali dublje u stomak. Nisam sumnjao da se plašila da se prepusti svojoj seksualnosti. Ovaj strah se takođe ogledao u napetosti njenih prsa, koja je ograničavala njeno disanje i limitirala osećanja njenog srca. Njeno lice je ponekad poprimalo mladalački, gotovo dečji izraz, koji se nije uklapao sa njenom starošću. Diana se plašila da u potpunosti bude žena. 131 U njenim naporima bilo je dosta elemenata zadovoijavanja. Želela je da udovolji meni, kao što je želela da udovolji obojici muškaraca sa kojima je bila u vezi. Jer obojica su za nju bili zamena za oca, pošto su bili barem 15 godina stariji od nje. Ova potreba da udovolji održavala je ideju nje kao "tatine male 10 See Lowen, Alexander, Fear of Life (New York, Macmillan Publishing Company, 1981), for an in-depth analysis of the oedipal theme sociologically and psychologically
  • 166. devojčice". Nadala se da će igranjem ove uloge povratiti ljubav i radost koju je osećala kao malo dete sa svojim ocem. Ali ista ta uloga ju je sprečavala da pronađe ispunjenje kao žena. Diana se sećala zadovoljstva i radosti koje je osećala sa svojim ocem. "Čitao mi je svako veče pre spavanja. Čitao je jako dugo. Činilo se i po čitav sat. Volela sam da ga slušam. Nisam mogla da dočekam da padne noć kako bih ga slušala. Posle čitanja imitirali bismo vetrenjače rukama a onda bih otišla na spavanje." On je nju uveo u svet literature, i sećala se njihovih zajedničkih šetnji, kada bi on sa njom delio svoje misli. Kada sam je upitao o odnosu sa supurgom koji ju je zlostavljao, rekla je: "Volela sam da ga slušam dok priča. Bio je briljantan." Seks sa njim, rekla je, bio je najbolji koji je ikada doživela. Pošto ga je volela uprkos fizičkom zlostavljanju, raspitivao sam se malo podrobnije o njenom odnosu sa ocem i ona se osvrnula na sećanje koje je nikada nije napustilo. "Sećam se da sam ležala u krevetu kada sam imala tri i po ili četiri godine i da sam se osećala potpuno otvoreno i radosno. Ta osećanja nisu bila nova za mene. Tom prilikom, sećam se, otac je stajao iznad mog kreveta. Sećam se da me je udario rukom, ali sam osetila da nije želeo to da uradi. Ne znam zbog čega me je udario. Bila sam tako srećna što je tu. Za mene je to bio pravi šok. Zbunilo me je, i još me to zbunjuje. Osetila sam se kao da sam optužena, kao da me i sada ljudi stalno optužuju. Moram biti na oprezu, ali ne želim da budem na oprezu. Ne znam kako da se zaštitim." Sećanje na udarac koji je dobila od oca, koji je ona doživela kao izdaju, uznemiravalo ju je još otkad je bila mala. Nikada se nije toga oslobodila, jer nikada nije mogla da iskaže bes koji je tada osećala. Tokom
  • 167. terapije predložio sam joj da udara krevet teniskim reketom kako bi ispoljila deo ovog potisnutog besa. U početku sam mislio da mi je rekla da je besna samo da bi mi udovoljila, jer je imala poteškoća da iskaže bes kada bi pokušala da ga udari. Tada 132 mi je priznala da ima teškoća da izrazi bes prema njemu. Takođe je priznala da će on, ako bude bila besna na njega, prestati da je voli. Pošto je njen otac bio mrtav već nekoliko godina, ona se držala iluzije da je on i dalje voli. Opravdavala je njegov napad time da je bio isprovociran od njene majke. On je bio u procepu između dve ženske osobe. "Njegova opsednutost mnome nju je činila užasno ljubomornom i on je morao da izabere." Tada je, prvi put, shvatila da je njegova opsednutost njom bila seksualne prirode: "Bio je previše zagrejan za mene". Ali ovo nije umanjivalo ljubav koju je Diana osećala prema ocu. Njegova je seksualna zainteresovanost i nju podigla na nivo strasti koji je činio da ona ovaj deo detinjstva vidi kao idiličan. Druga strana - odnos sa majkom - predstavljala je pakao. Imala je noćne more. Kada je bila budna, majka je često tukla drvenom varjačom. Diana je majku opisala kao ženu sa neverovatnom i nesalomivom čeličnom voljom. "Mlatila je moju sestru, koja je bila prelepa i puna zadovoljstva, kada je igrala po kući u visokim štiklama sa sređenom kosom i našminkanim usnama. To je za moju majku bilo previše seksualno. Udarala ju je varjačom i govorila joj da mora da se presvuče ili će je tući do ivice smrti. Sada moja sestra ima preko sto kilograma, ima problema sa realnosću i veoma se teško izražava". Dianu je majka prestravljivala, tako da je spolja bila poslušna, ali je iznutra bila buntovna. Rekla je: "Uvek sam se osećala
  • 168. kao Pikasova slika, podeljena tačno po sredini". Njena zaštitnica bila je njena baka Grkinja - majka njene majke - koju je doživljavala kao najboljeg prijatelja. Može se zamisliti mučenje kroz koje je Diana prolazila kao dete, raztrzana između ljubavi prema ocu, sa njenim seksualnim nabojem, i krivice i straha u vezi tog odnosa. Krivica je bila preplavljujuća. "Osećala sam se odgovornom za ono što se dogodilo. Ako bi bilo šta pošlo loše, ja sam bila kriva za to. Gotovo sam izludela zbog toga. Užasno bih se razbesnela, ali to nije davalo nikakve rezultate. Udarala bih glavom o zid i vrištala, i vrištala. Moj bes je postao destruktivan. Želela sam da razbijam stvari, što je činilo da se osećam još više krivom." U kasnim tinejdžerskim godinama i nakon diplomiranja Diana je ispoljila svoj bes time što je postala deo kontrakulture, uplela 133 se u drogu i seksualno promiskuitetno ponašanje. Posle nekoliko godina je shvatila da je njeno ponašanje samouništavajuće i otišla u Evropu na studije. Tamo se zaljubila u finog mladića njenih godina koji joj je uzvratio istim osećanjima. Nažalost, ova veza nije uspela jer se njegova porodica protivila, navodeći kao razlog njeno poreklo za koje su smatrali za inferiorno u poređenju sa njihovim. Imala je još jednu jaču vezu sa mladim muškarcem koja takođe nije postala stalna. Povodom ovih veza Diana je rekla: "Uvek izaberem sinove čije majke neće da ih puste od sebe. Imala sam problema sa majkama svakog od njih. Plašile su se da ću im oteti sinove". Po mom viđenju, Diana je bila prilično tragična osoba, a i ona sama je sebe videla donekle na taj način. Rekla je: "Tako sam nesrećna. Ne vidim nikakvu budućnost za sebe. Samo proživljavam jedan dan za
  • 169. drugim". Ove izjave prouzrokovale su malo iskrenog plača, što ju je navelo da kaže: "U meni uvek postoji duboka tuga i čini mi se da nikada neće otići". Osećanja se ne menjaju ako pokušamo da ih prevladamo. Kao deo svojih napora, Diana bi napravila srećno, veselo lice, delom da bi sebe predstavila kao pozitivnu, korisnu osobu, a delom da podrži svoju nadu da će pronaći ljubav svog života. Na dubljem nivou bila je to tehnika preživljavanja, jer je njena tuga poticala iz očaja za koji je osećala da joj može ugroziti život. A ipak ovaj očaj nije bio ništa stvarniji od nade za ponovno nalaženje izgubljenog raja za koji je znala i koji je iskusila kao dete u očevoj ljubavi. I njena nada i njena ljubav pripadaju njenom detinjstvu i nemaju veze s njenom sadašnjom situacijom. Kao zrela žena, ona želi zrelu vezu sa čovekom koji bi bio više nego samo ljubavnik, koji bi bio i saputnik i suprug, koji će raditi sa njom kako bi sagradili dom i, možda, osnovali porodicu. Pošto muškarci žele isto od žena, to nije nerealno očekivanje. Ali može se ostvariti jedino ako su i muškarac i žena zrele osobe. Diana nije bila zrela žena. Bilo je u njoj previše od one male devojčice, koja je još tražila nekoga ko bi joj zamenio oca, ko bi ispravio situaciju iz njenog detinjstva. On bi je obožavao, govorio joj koliko je lepa, potvrdio njenu nevinost i štitio od zle maćehe. To, naravno, nijedan muškarac ne može da uradi za ženu. Izgubljena nevinost ne može se povratiti. Ali zato se krivica može ukloniti time 134 što će se povratiti potpunost i sloboda samoizražavanja, uključujući i izražavanje seksualnih osećanja. Strah od maćehe može se eliminisati mobilisanjem besa. To se Diani dogodilo pri kraju njene terapije, kada je bila u stanju da se uspravi pred maćehom i da je zamoli za
  • 170. pomoć. Na njeno iznenađenje, bila je više nego voljna da joj pomogne. Dianin odnos sa drugim muškarcima je bio komplikovaniji, jer je verovala da se, prepuštanjem sebe njima, u stvari prepušta ljubavi. Tako bi mala devojčica videla sebe u odnosu sa ocem. On je celi njen svet i ona u emocionalnom smislu u velikoj meri postoji samo u toj vezi. Kada čujemo kako mala devojčica uzbuđeno vrisne: "Ta-ta! Tata!" kada ga vidi, možemo spoznati potpunost njenog prepuštanja. Takvo ponašanje je karakteristično za dete koje još nema potpuno razvijen ego ili svest o sebi. Ta činjenica je odgovorna za duboki osećaj radosti koju dete oseća, ali mi ne ostajemo zauvek deca. Između treće i šeste godine razvija se ego, i time se osećaj sebe pojačava i postaje dominantan aspekt ličnosti. U tom periodu, koji nazivamo edipovskim, dete postaje svesno seksualnosti odraslog i gubi svoju nevinost. Kada u šestoj godini krene u školu kao i druga deca, da uči o svetu oko nas, ono već ima izgrađen osećaj sebe koji definišemo kao ego. Dete je sada potpuno samosvesna individua koja se oseća ponosnom na svoju individualnost. Samosvest je otuđujuća sila, u smislu da ona pruža svest o tome da smo jedni od drugih razdvojeni. Kod kuće, dete je deo porodice i njegov identitet proističe iz uloge koju ono ima u toj grupi. Taj identitet postaje relativno beznačajan u školi, gde je dete samo jedno od mnogih sa istim identitetom. U školi će ono formirati nove veze sa jednim ili više vršnjaka, koje će biti zasnovane na tome što se nalaze u istoj situaciji i imaju slična interesovanja i osećanja. Te veze mogu biti veoma čvrste, i osećanje ljubavi između dvoje dece može biti zaista jako. Dete je i dalje veoma vezano za porodicu, ali ova ljubav, ako je zdrava, oslobađa i podržava dete u nastojanjima da stvori sopstvenu bazu
  • 171. među vršnjacima. Ako je dete vezano za porodicu na način kao što je Diana bila, ne može slobodno krenuti u stvaranje veza sa vršnjacima. Ako je detetu uskraćena ljubav kod kuće, postaće nesigurno i zavisno od prijatelja. Ako se kod kuće oseća posebnim, takmičiće se sa novim poznanicima i želeće da 135 bude dominantno. U svakom od ovih slučaja, nova prijateljstva mu neće pružiti radost za kojom čezne. Ljubav dvoje dece u zdravom vršnjačkom odnosu ojačava osećaj sebe. To se razlikuje od ljubavi koju dete oseća prema roditelju suprotnog pola u kojoj, kao što smo videli, postoji predaja sebe. Seks nije isključen iz tih odnosa pošto je seks normalni životni činilac, ali se seksualni nagon jako smanjuje kako bi novom svesnom osećaju sebe da prostora da se razvije u zreliju verziju. U ranim danima analitičke teorije, Frojd je predložio koncept dva antitetična instinkta, koje je opisao kao instinkte samoočuvanja, što je isto što i ego, i seksualne instinkte, koji bi se mogli opisati kao instinkti očuvanja vrste.11 Ne možemo poreći da te dve sile postoje u ličnosti, ma kako ih opisali. Kod odraslog, to su polarne sile koje reprezentuju energetski naboj tela koji pulsira između gornjih i donjih polova tela, glave koja sadrži ego funkcije i karlice sa njenim seksualnim funkcijama. Kao i bilo koja druga pendularna aktivnost, ona ne može biti snažnija na jednom polu nego na drugom. Stoga, u domenu energetskog pražnjenja, ego ne može biti jači nego njegov parnjak, to jest, seksualnost. Ovaj princip je izgleda kontradiktoran kod narcisoidnih osoba kod kojih je preuveličani egoizam povezan sa smanjenom seksualnom potencijom. Takva 11 Freud, Sigmund, Instincts and their Vicissittides, 1915,
  • 172. grandioznost, međutim, ne ukazuje na istinsku snagu ega; pre će biti da je obrnuto. Ego i biva naduvan kako bi se kompenzovala impotencija.12 Prava snaga ega se vidi u pogledu koji je direktan, čvrst i jak. Takav pogled dolazi iz visokog energetskog naboja u očima i korespondira sa sličnim nabojem u karlici. Sjaj u očima ukazuje na jak ego, koji je prizemljen sa telom i koji potiče iz radosti i zadovoljstva koje osoba oseća. Uvek možemo prepoznati zaljubljene po tome što im oči sjaje. Zrela ljubav Zrela ljubav nije predaja sebe već predaja sebi. Ego se odriče hegemonije nad srcem, ali ne biva uništen u ovoj predaji. Pre bi se moglo 136 reći da je ojačan jer se koreni ega u telu hrane radošću koje telo oseća. Kad kažemo nekome "Ja te volim", to "ja" postaje snažno kao osećanje ljubavi. Moglo bi se reći da je zrela ljubav samoafirmativna. Diana je samo jedna od mnogih mojih pacijenata koji se, kad se zaljube, predaju drugoj osobi a ne sebi. Odriču se svoje nezavisnosti u nadi da će se ta druga osoba brinuti o njima. Za uzvrat se vraćaju na infantilnu poziciju koja deluje kao da obećava punoću odnosa kakav su imali sa roditeljem suprotnog pola. Postaju zavisni od partnera, a u takvom stanju su bespomoćni i podložni nasilju. Naravno, takve veze vrlo retko uspevaju i na kraju osoba ponovo proživljava duboku tugu i srce joj se slomi, kao što joj se desilo i kada je bila dete. Nemoguće je imati zreo odnos ako niste zrela osoba, koja stoji na svojim nogama, ako je potrebno i 12 Lowen, A, Narcissm, the Denial of True Self
  • 173. sama, i koja je u stanju da svoja osećanja iskaže slobodno i potpuno. Takva ljubav nije sebična, jer sebe u potpunosti delite sa nekim. Jeste orijentisana na vašu ličnost, ali to i jeste ono što je čini uzbudljivom, pošto je svako od nas individua sa jedinstvenom ličnošću koju mogu podeliti sa partnerom. U takvoj vezi, ispunjenje u ljubavi i seksu je obostrano, uz zadovoljstvo i ushićenje. Ovakav pogled na ljubav postoji uporedo sa popularnom idejom da u ljubavi jedno treba biti tu za drugo. Ali ovo čini vezu pre služenjem nego deljenjem. Deljenje se odvija između jednakih, a kod služenja uvek postoji superiorniji. Takve veze gube uzbuđenje brzo i završavaju se tako što onaj partner koga služe počne izvan braka da traga za uzbuđenjem i ljubavlju koji u braku nedostaju. Kada se to desi, partner koji je služio počinje još više da služi, kako bi popravio stvari, kako bi bio ono što suprižnik želi. Još jedna od mojih pacijentkinja, koju je ostavio suprug u jednom se trenutku slomila, burno zaplakala i rekla: "Čitavog života se trudim da popravim stvari ali to nikad ne donosi rezuktate. Ne možeš popraviti stvari. Sve vreme pokušavam da pomažem ljudima i sve što dobijem je povređivanje. Umorna sam od toga." Filip je bio advokat u kasnim pedesetim koji je došao kod mene jer mu je nešto u životu nedostajalo. Oženio se kao jako mlad ženom koju nije voleo i sa njom dobio troje dece. Ostao je u braku skoro dvadeset godina jer je osećao da je potreban supruzi. Kada 137 sam ga upoznao, već dvanaest godina je živeo sa Rut, koja je bila dosta mlađa od njega. Njihov odnos je počeo kao seksualna i ljubavna veza, ali su i ljubav i seks polako nestajali tokom poslednjih osam godina. Spavali su u istom krevetu, često goli, ali između njih
  • 174. nije bilo nikakvih intimnosti. Filip mi je rekao da ga ona često kritikuje zbog manjih grešaka ili slabosti ali, kako je sam rekao, on je na to navodi. Osim toga, veza im je bila u redu i izgledalo je da im dobro ide. Svako je imao svoju karijeru i često su bili odsutni zbog posla. Vrlo je lako razumeti zašto se Filip žalio da mu nešto nedostaje u životu. Bio je i na frojdijanskoj i na jungijanskoj analizi godinama, kako bi našao ispunjenje, a ista potraga ga je dovela i do meditacije i drugih spiritualnih aktivnosti. Dugo godina je bio član grupe muškaraca čiji je cilj bio podizanje nivoa muške svesti. Imao je široko, otvoreno lice, jako i dobro građeno telo i dopadljivo ponašanje. Sviđao se ženama, ali on je bio veran svojoj partnerki. Kako bismo razumeli njegov problem moramo znati šta stoji iza njega. Opisao je svoju majku kao dominantnu ženu koja je imala histerične ispade, a oca kao tihog, pasivnog muškarca. Njih dvoje su imali dvoje dece - njega i sestru, dve godine stariju. Bio je svestan da se majka prema njemu ponašala zavodnički. Učinila je da se oseća posebnim, ali u isto vreme i odgovornim za njenu sreću. Pošto je imao iskustva sa analitičkom psihologijom, znao je za edipovski konilikt i shvatio je da je bio primoran da se nadmeće sa ocem i da ga nadmaši, što je i radio. Osećao se lagodno u svetu muškaraca, gde je mogao biti agresivan a da ne bude napadan. Na koledžu je igrao bejzbol. Njegov problem se ticao odnosa sa ženama. Ali na tom problemu se moglo raditi jedino ako bi Filip stupio u vezu sa svojim osećanjima prema ženama, koja je on duboko potisnuo. O svom problemu je govorio veoma racionalno i otvoreno, ali sa malo emocija. Došao je da razgovara sa mnom pošto je shvatio da su mu osećanja zarobljena u fizičkoj napetosti, što je zahtevalo fizički pristup.
  • 175. Na bioenergetskoj stolici Filipovo disanje je bilo prlično šuplje. Grudi su mu bile naduvane i čvrsto stegnute. Moje ohrabrivanje da koristi glas jeste malo pomoglo, ali nije probudilo tugu. Tokom vežbe uzemljenja bilo mu je jako teško da natera noge da vibriraju. 138 Uradio je vežbu šutiranja sa tračkom osećanja, ali nije došlo do proboja u smislu emocionalnog oslobođenja. Razvio je jaku kontrolu nad svojim osećanjima veoma rano u životu tako da je u sadašnjosti bilo van domašaja njegove svesti da odustane od nje. I pored toga, osećao se mnogo bolje nakon ovih vežbi. Znao je da se kreće u dobrom smeru i bio je odlučan da nastavi njime i sa daljom analizom. Jednom prilikom, kada je na stolici pravio neprekidan zvuk, glas mu je došao do tačke na kojoj je izgledalo da će se slomiti i zaplakati. Na moje iznenađenje, čak je počeo i da se smeje, i nije mogao da prestane. Video sam kako se to dešava nekim drugim pacijentima, i skoro svaki put kad se smeh nastavi, završi se jecajima. To je nesvesni napor da se porekne tuga tako što ćemo je staviti u okrilje smeha. Pridružio sam se smejanju kako bih mu pomogao da oseti da je taj smeh iracionalan, ali sve što se desilo bilo je da se on još jače smejao narednih petnaest minuta i tek onda smo prekinuli sa pretvaranjem. Ali, mada Filip tog dana nije zaplakao, uvideo je da pruža snažan otpor predaji i puštanju da bilo ko dopre do njega. Uprkos njegovom muškobanjastom izgledu, bilo je nečeg dečačkog u njemu, što je protivurečilo bilo kakvoj ideji potpune zrelosti. U toku analize, postao je svestan da se kao dečak osećao zarobljenim od majke i da je bio uvređen mogućnošću da bude njen mali
  • 176. muškarac, koju mu je ona pružala. Sada je, međutim, bio zarobljen svojim narcisoidnim osećanjem da je superioran i poseban, koje je dolazilo iz seksualne privlačnosti koju je majka osećala prema njemu. Narcisoidnost je čest problem kod muškaraca koji su imali majke koje su ih zavodile i imale kontrolu nad njima. Postoji falusna osobina njihove ličnosti, u vezi sa erekcijskom potencijom, koja je osnova njihovog osećanja da su seksualno privlačni ženama. Oni vide tu potenciju kao mogućnost da ispune ženu seksualno i emotivno. Ali za takvog muškarca predaja ljubavi je jako teška: s jedne strane, tu je rizik da ga neka žena posedujena isti način kao i majka, a s druge to znači gubitak falusne pozicije, osećanja da je superioran i poseban, pošto to vodi ka orgazmu koji će dovesti do pražnjenja celokupnog uzbuđenja igre zavođenja. Filip mi je rekao da može zadržati erekciju unutar žene dva sata, dok ona doživljava višestruke orgazme. Ali Filipova nemogućnost da se 139 preda dovela je do toga da se on oseti neispunjeno i kao da mu nešto važno nedostaje. Kao što sam već rekao, predaja nije nešto što bi se moglo uraditi činom volje, pošto ona zahteva odustajanje od volje. Volja je mehanizam preživljavanja, a za Filipa je opstanak značilo ne dopustiti da ga bilo koja žena poseduje. Preokret u terapiji je nastupio ubrzo nakon smrti njegovog devedesetdvogodišnjeg oca o kome se starao nekoliko godina. Mislio sam da će taj događaj imati oslobađajući efekat, pošto je Filipov odnos sa ocem bio odnos pomešanih osećanja i uloga. On je bio sin, ali je poslednjih godina očevog života bio i otac svome ocu. Njegova edipovska upetljanost sa ocem, koja je dovela do toga da se oseti superiornim, održavala ga je u ulozi
  • 177. mlađeg. Sada je mogao sesti na tron carstva svoje potpune zrelosti. Ušao je u vezu sa ženom koju je znao od ranije, i ta veza je postala strastvena seksualna afera, u svakom pogledu različita od onoga što je imao sa Rut. Osetio je da je stvarno zaljubljen u Elizabet, novu ženu. Ona je bila starija žena sa odraslom decom. Ranije se zaljubio u mlađu ženu, a sada u stariju od sebe. Okolnosti njegove veze sa Elizabet su mu omogućili da vodi dvostruki život, da provodi vikende sa svojom ljubavnicom, a ostatak vremena sa Rut. Nova veza je naizgled cvetala i bivala sve intenzivnija, dok je stara nastavila svojim uobičajenim tokom. Bio je svestan da to ne može tako da se nastavi. Nova ljubav ga je pritiskala da obznani njihovu vezu svojoj partnerki, ali on je oklevao, nesiguran u sebe. Ovako je to opisao. "Znam da me ona duboko voli", (govoreći o novoj vezi). "Kaže da nikada nije doživela takvo seksualno ispunjenje kao sa mnom. Imamo puno zajedničkih interesovanja i jako se dobro razumemo. Mogu biti jako otvoren sa njom. Ona želi da bude sa mnom sve vreme, ali osećam da postoji težnja za zavisnošću u njenoj ličnosti. Sa Rut imam više slobode. Rut je praktična žena koja zna kako da radi stvari, što Elizabet nije. Ali ja volim Elizabet. Ona me uzbuđuje, što mi se sa Rut ne dešava." Filipova ličnost je bila takva da mu nije dozvoljavala da vodi dvostruk život. Morao je da bude otvoren i iskren sa obema partnerkama, ali je znao da će Rut biti povređena ako joj kaže za Elizabet i nije se mogao naterati da to uradi. Ležao je na stolici i disao dok smo pričali o tome i najednom je počeo da plače. Nešto malo 140 plača bivalo je i ranije tokom terapije što mu je,
  • 178. verujem, pomoglo da se otvori prema novoj ljubavi. Dok je plakao sada, rekao je da oseća bol u srcu što je povezao sa idejom da će povređivanje Rut biti i njegov bol. Njemu je srce bilo slomljeno onako kako je on' mislio da će se i Rut slomiti srce jer je on odbacuje. Počeo je dublje da plače dok je doživljavao tugu koju je potiskivao od detinjstva, kada je majka odbila njegovo seksualno osećanje prema njoj. Napetost u grudima koja mu je ograničavala disanje i blokirala mogućnost da se preda ljubavi bila je njegova odbrana od bola iz detinjstva i od mogućnosti da bude ponovo povređen. Ali za situaciju u kojoj se sada nalazio nije bilo lakog rešenja. Nije mogao da ostavi Rut jer nije želeo da je povredi i jer se plašio da bude sam. Rut je bila u istoj situaciji. Pošto je osećala da postoji druga žena u Filipovom životu, nije mogla da ode. Znajući da im je seksualna strast presušila, nagovestila mu je da je spremna da prihvati njegovu potrebu za privremenom aferom. Njih dvoje nisu bili zajedno toliko godina zbog ljubavi, nego iz potrebe. Njihova veza bila je odnos međusobne zavisnosti. Jedno je bilo potrebno drugom. Uhvaćen u stupicu svojim odnosom sa Rut, Filip je uvideo da postoji mogućnost da biva zarobljavan i u vezi sa Elizabet. Ona ga je pritiskala da napusti Rut i pretila mu je da će im ona okončati vezu, kad već nije on, ali ništa nije mogla da uradi kako bi Filip napustio Rut. Postao je svestan toga da je Elizabet bila puna potreba i da postoji mogućnost da će ga posedovati na isti način kao i njegova majka. Shvatio je da se mora odvojiti od Elizabet zbog istog razloga zbog koga mora otići od Rut - nije bio slobodan. Oslobođenje je sad postalo centralna tema Filipove terapije. Shvatio je da ne može biti slobodna osoba - to jest, osoba koja je iskrena prema sebi - sve dok od nekog zavisi. Bio je zavisan i od svoje advokatske
  • 179. karijere, oslanjao se na partnera za koga je verovao da mu je potreban. Stoga je, uprkos činjenici da mu je bilo skoro šezdeset godina, bio emotivno dečak a ne svoj čovek koji stoji na svojim nogama. Emocionalna zrelost je dimenzija koja je nedostajala Filipovom životu i to je bila ta tragedija zbog koje je on bio ljut i tužan. U toku sledeće godine mogla se videti promena Filipove ličnosti, i u njegovom životu. Rut i on su se razišli, mada su ostai prijatelji. I sa Elizabet se razišao, mada su seksualna osećanja iz- 141 među nih ostala jaka. I zauzeo je vodeće mesto u svojoj firmi. Ali šta sa ljubavlju? Filip mi je rekao da voli Rut, mada ne oseća seksualnu želju prema njoj. Uprošćeno govoreći, srce mu je bilo otvoreno ka Rut, ali na drugi način otvoreno i ka Elizabet, prema kojoj je i dalje osećao strast. Ta ljubav je poticala iz dobrih osećanja za njih dve, a ne iz potrebe za njima. Srce mu se otvorilo i da prihvati svoju sestru, koja mu je godinama bila stranac. I onda, postupak koji me iznenadio, u toku jedne seanse: "Doktore Loven, želim da vam kažem koliko Vas volim". Sanjao je san u kome je uzleteo u raj na belom oblaku. Bio je neverovatno uzbuđen, jer je to video kao znak ponovnog duhovnog rođenja. U isto vreme osetio je dubok, unutrasnji mir u sebi što je takođe bilo radosno osećanje. Uprkos mirnoći i jednostavnosti ovih osećanja, ona su imala i element strasti. Bio je strastveno zaljubljen u život i svet oko sebe. Nije osećao potrebu da dalje traga. Našao je sebe, došao je do jezgra svog bića, svog srca, i tamo je otkrio smisao života u svojoj otvorenosti ka uzbudljivosti bitisanja. Filip je i pre toga upoznao ljubav. Zaljubio se u Rut kada su postali ljubavnici, isto kao i u svoju prvu ženu kada se upoznao sa njom. U tim situacijama, ljubav je
  • 180. bila iskrena ali nije bila dovoljno duboka i zato nije trajala. Isto kao što se zaljubimo, možemo se i odljubiti, i to se prečesto dešava jer se ne zadovoljavamo činjenicom da nas druga osoba ne ispunjava. Ne shvatamo da nas niko osim nas ne može ispuniti i da ta ispunjenost proizilazi iz potpune otvorenosti ka nama samima i ka životu. Kada nam strela ljubavi probije oklop i dođe do srca, otvoreni smo ka ljubavi i radosti, ali ne ostajemo takvi. Naš ego polako prikupi svoju snagu, sumnjajući, ne verujući i kontrolišući. Otvaranje stvara napuklinu u našoj odbrani koji se mora zalečiti ili zatvoriti. Zaljubljivanje nije rešenje, ali ljubav jeste - to jest, otvorenost. Prvo treba da budemo otvoreni ka sebi, ka našim najdubljim osećanjima, a za to bi trebalo da smo oslobođeni straha, stida ili krivice. Strah podriva mogućnost da se predamo ljubavi. To nije racionalni strah, već onaj koji potiče iz našeg detinjstva i jedino je tamo značajan. Međutim, on ima moć nad nama sve dok se mi ponašamo kao da se nalazimo u istoj poziciji u kojoj smo bili kao deca. Sve 142 dok Diana pokušava da dokaže kako je ona dobra devojčica, tako što pomaže drugima i radi prave stvari, plašiće se da bude ona sama, da prihvati svoju seksualnost i da se preda ljubavi. Sve dok se Filip plaši da ga neka žena poseduje, on će se boriti sa predajom ljubavi. Baziraće to što je privlačan ženama na svojim superiornim osobinama, a ne na činjenici da je on čovek kome je potrebna žena da ispuni njegov život. Na tom nivou, Filip je nastavio da bude dečak koji se igrao sa ljubavlju i kome je i dalje potrebna majka da vodi računa o njemu. Nikada nije zaista živeo sam. Nakon što je napustio majčinu kuću da bi se oženio, on je stalno bio sa nekom ženom. Uprkos tome što je voleo
  • 181. Elizabet, znao je da će život sa njom odmah nakon što ostavi Rut biti beg od suočavanja sa svojim strahom da bude sam. Sve dok je osećao da zavisi od neke žene nije bio slobodan; uvek bi se plašio njene moći da ga poseduje. Nedostajalo bi mu zrelosti koja predaju ljubavi čini najdubljim izrazom sebe. Nekoliko nedelja nakon razgovora o tome, Filip mi je rekao da se probudio jako radostan. Sanjao je da se više ne plaši da bude sam i da više ne zavisi od žene. Svaki put kada se pacijent oslobodi od straha, doživljaj koji ima je radost! Zrelost je životni stadijum na kome čovek poznaje i prihvata samog sebe. Poznaje svoje strahove, slabosti i manevre izbegavanja i prihvata ih. Sumnjam da ikada možemo doći do tačke na kojoj smo potpuno oslobođeni svih efekata trauma iz prošlosti, ali više nas ne kontrolišu. Prihvatanje nije isto što i bespomoćnost. Pošto su problemi deo tela u vidu hroničnih napetosti, možemo raditi na telu kako bismo ih se oslobodili. Razne bioenergetske tehnike koje se koriste u terapiji mogu se koristiti i kod kuće ako osoba zna kako da ih koristi. Prihvatanje znači i da se gubi sav sram koji osećamo zbog svojih teškoća ili problema. Stid je nalik krivici u ograničavanju naše slobode da budemo mi sami i da se izrazimo.13 Dianu je majka naterala da se stidi svojih seksualnih osećanja tako što je normalno seksualno ponašanje deteta nazivala nedoličnim i prljavim. Ali, pošto su ta osećanja bila povezana sa prijatnim osećajem, devojčica 143 se našla u strašnom konfliktu koji je mogao da je izludi. Pokušala je da potisne ta osećanja i, kao što smo videli, 13 Analizirao sam prirodu stida i krivice u knjizi Pleasure. Njih zovemo emocijama koje sude. Negativni sudovi o sebi su osnova za obe emocije.
  • 182. uspela je da ih umanji do nekog stepena. Ali to je stvorilo unutrašnju napetost što je dovelo do toga da ona glumi osećanja. Svi mi, koji živimo u civilizovanim zemljama, u nekoj meri se stidimo svog tela i njegovih animalnih funkcija, koje su velikim delom fokusirane na seksualnost, ali vrlo malo pacijenata govori o tom sramu. Previše se stide da bi o tome pričali i, pošto su sofisticirani, oni ga poriču. Samo iskazivanje ne obuhvata samo tugu i bes. Većina ljudi ima svoje mračne tajne za koje se plaše da iznesu na svetlo dana, a ponekad ih kriju i od sebe samih. Strahovi, zavist, prezir, odbijanje i privlačenje, sakriveni zbog srama, postaju velike prepreke na putu do ljubavi. Isto kao što je Diana patila zbog stida, tako je i Filip patio zbog dubokog osećaja krivice koga velikim delom nije bio svestan. Krivica se razlikuje od stida po tome što se ona odnosi na osećanja i postupke na koje se gleda kao na moralno neispravne, za razliku od stida gde su oni prljavi i pogrešni. Ali većina ljudi koji danas dolaze na terapiju su psihološki prefinjeni i poriču bilo kakav osećaj krivice. Nakon što je taj osećaj poreknut, o njemu se ne može razgovarati, i to čini težim oslobađanje ove osobe njenih problema. Deca se teraju da veruju da je moralno neispravno imati seksualna osećanja prema roditeljima, ili biti ljut na njih. Strah je povezan sa stidom, isto kao i sa krivicom. Filipova krivica se očitavala u ozbiljnim mišićnim napetostima u njegovom telu, napetostima koja su bila sazdana od mnogo tuge ili besa i koja su retko zalazila u domen svesnog. Osećao je ogroman bes prema svojoj majci, jer je izneverila njegovu ljubav, i prema ocu, zato što ga je ostavio u majčinim rukama. Ali on je prihvatio tu igru i igrao ju je, što je učinilo da se oseća posebnim i superiornim. Kako da se naljutiš na roditelja koji te tretira kao da si poseban i superioran? Bes će se
  • 183. pojaviti tek onda kad uvidimo koju smo cenu u bolu i frustraciji platili za to. Tek kada je Filip glasno plakao, osećajući bol u svom srcu, bio je na pravom putu da postane slobodan čovek. Predaja ljubavi uključuje mogućnost da potpuno podelimo sebe sa partnerom. U ljubavi nije reč o davanju, već o otvorenosti. Ali ta otvorenost mora ići najpre prema sebi, tek onda prema drugo- 144 me. Ona obuhvata boravak u vezi sa svim najdubljim osećanjima, a zatim i mogućnost da ih adekvatno izrazimo. Za Filipa, to je značilo shvatanje i prihvatanje činjenice da je on jako ljut na žene - sve žene - jer je svaka, na svoj način predstavljala njegovu majku. Za Dianu - prihvatanje svog besa usmerenog na muškarce, uključujući i njenog terapeuta, jer je svaki predstavljao njenog oca koji ju je izdao. Predaja telu i njegovim osećanjima jeste predaja ljubavi.
  • 184. 145 POGLAVLJE 7 Izdaja ljubavi Kako pacijenti stupaju sve više u dodir sa sobom i događajima iz detinjstva, generalno postaju svesni osećanja da su izdani od svojih roditelja. Osećanje izdaje potom prerasta u jak bes. Posle dve i po godine terapije, Monika je rekla: "Osećam se tako izneverenom od svog oca. Iskoristio me je. Ja sam ga volela a on me je seksualno iskoristio. Kada se koncentrišem na svoju karlicu osećam koliko sam bila izneverena. Ne razumem zašto muškarci to rade". Onda je dodala: "Osećam se kao životinja. Tako sam besna. Želim da grizem ali se plašim da ovo sećanje usmerim na penis". Njena osećanja su bila aktivirana skorašnjim raskidom veze sa čovekom kome je dala svoju ljubav. On je prihvatio, ali je često i kritikovao tu ljubav. Prihvatiti ženinu ljubav a ne uzvratiti je, ili barem pokazati poštovanje, znači iskoristiti ženu. Njen otac je nju iskoristio tako što ju je zaveo, pobudio njenu ljubav, a onda je izlagao kao seksualni objekat svojim muškim prijateljima. Bez obzira na to da li ovakvo ponašanje može da se okarakteriše kao seksualno zlostavljanje ili ne, ono je predstavljalo izdaju ljubavi i poverenja koje dete oseća prema svom roditelju. Naravno, svaki čin seksualnog zlostavljanja od roditelja ili uopšte starije osobe prema detetu jeste izdaja vere i ljubavi. Ali, takođe verujem da svaki čin izdaje sadrži u sebi element zloupotrebe, bilo otvoreno prikazan ili potajno nagovešten. Drugi pacijent, muškarac, je iskusio ovaj osećaj izdaje od svoje majke. Kao dete nije mogao da joj se usprotivi. Pokušavala je da
  • 185. 146 kontroliše gotovo svaki aspekt njegovog života i ponašanja, što je rezultovalo time da, kao odrastao, on nije mogao da dela u sopstvenom interesu. Morao je da bude uspešan, da u očima društva čini prave stvari, kako bi se njegova majka ponosila njime. Bio je njen mali "kućni dečak", a kao čovek je na sličan način funkcionisao sa svojom suprugom. Jednom je došao na seansu žaleći se na suvo grlo; nije mogao da načini nikakav jači zvuk ili da duboko diše. Osećao se pridavljenim, a slika koja mu se pojavila bila je slika psa koga šetaju unaokolo sa ogrlicom i na povocu. U ovom slučaju sećanje je bila ogrlica koja guši. Majka bi ga lepo obukla i prošetala okolo kao što bi neko šetao nagrađenu pudlu. Shvativši ovo, rekao je: "Morao sam da je učinim ponosnom, da opravdam njen imidž savršene majke". I koristila ga je, na isti način na koji je Moniku iskoristio njen otac, da bi osetila seksualno uzbuđenje i satisfakciju toga da poseduje dete koje je obožava. Uopšte nije shvatala da ovakvim ponašanjem oduzima sinu njegovu muževnost. Njeno delanje je predstavljalo potrebu da učini muškarcu ono što je njoj učinjeno kao detetu. Kao što smo videli u poglavlju o besu, uglavnom se na bespomoćnima i zavisnima ispoljavaju uvrede i traume koje je neko zadobio kada je kao dete i sam bio bespomoćan i zavisan. Korišćenje sile protiv nekog drugog uvek sadrži seksualne, prikrivene delove. Roditelji koriste svoju moć da vaspitaju dete tako da ono postane "dobro" dete, a kasnije i "dobra" odrasla osoba. S druge strane, biti loš ne znači samo ponašati se neprijateljski ili nasilno, već i ponašati se seksualno. "Dobro" dete je pokorno i radi ono što mu se kaže. Rečeno mu je da će tim ponašanjem steći ljubav, ali to je lažno obećanje,
  • 186. jer će dobiti samo odobravanje, ne i ljubav. Ljubav ne može biti uslovljena. Uslovna ljubav nije prava ljubav. S druge strane, a u odbranu roditelja, moramo shvatiti da se mora primeniti nekakva disciplina da bi se sačuvao red u kući i da bi se sprečilo da dete povredi samo sebe. Međutim, disciplina je jedno, a slomiti dete nešto sasvim drugo. Ljudi koji dolaze na terapiju su ljudi kojima je duh oštećen ili čak slomljen. Ovo važi i za mnoge koji ne posećuju terapije. Bez razmišljanja, većina roditelja će se odnositi prema deci onako kako su sami bili tretirani od svojih roditelja. U nekim slučajevima oni ovo čine uprkos unutra- 147 šnjem glasu koji im govori da je to pogrešno. Zlostavljano dete često postane roditelj koji zlostavlja, jer su koreni ovog ponašanja postali ugrađeni u njega. Deca koja su bila izložena nasilju su generalno nasilna prema sopstvenoj deci, jer su ona laka meta za oslobađanje potisutog besa. Vremenom, deca se identifikuju sa svojim roditeljima i opravdavaju takvo ponašanje kao neophodno i brižno. Seanse sa jednim od pacijenata koje ću sada opisati ilustruju perverzan odnos koji može postojati između roditelja i deteta - u ovom slučaju između majke i kćerke. Rejčel je bila žena u ranim četrdesetim koja me je konsultovala jer je bila depresivna. U to vreme već je išla na terapiju kod analitičara u svojoj državi. Sreli smo se u radionici i bila je zaintresovana za ideju da radi na svom telu kako bi rešila svoje probleme. Rejčel je bila zgodna žena, natprosečne visine, sa vitkim, dobro oblikovanim telom koje, međutim, nije odavalo postojanje jakog energetskog naboja. Njeno lice je imalo mladalački izgled koji je ukazivao na detinjastu crtu njene ličnosti. Noge su joj bile tanke i
  • 187. nisu izgledale snažno. Ovo je bila treća ili četvrta seansa koju sam radio sa njom. Počela je rekavši da je prošla kroz tri veoma teška meseca od našeg poslednjeg susreta. "Pala sam u zaista ozbiljnu depresiju i jako sam se plašila da nikada neću uspeti da je se otresem. Mislim da se približavam delu sebe koji je tvrdoglav i odbojan. Strahovala sam razmišljajući kako ću se sresti sa vama. Ja želim da vas vidim, ali se plašim samog fizičkog dela posla. Kad sam poslednji put bila ovde, sklupčala sam se na tom kauču, u fetalnom položaju, i to je bilo sve što sam želela da radim". Nastavila je: "Tokom moje terapije, suočavala sam se sa snovima, od kojih je jedan bio o zmijama. Iznova viđam sliku zmije u mojim snovima. Sanjam ih puno, ali se ta jedna karakteristična slika ponavlja. Zmija visi na ulazu u kuću, sva uvijena i preteća. To je velika zmija, anakonda ili piton, koja me obuhvata i steže do smrti. Nedavno sam sanjala zmije izložene iza stakla u muzeju i naterala sam sebe da ih pogledam. Dve od njih su imale lobanje primata umesto zmijske lobanje. Izgledale su više ljudske". "U ovom stadijumu terapije sam se nosila sa bolom zlostavljanja od mog brata. Dok sam razmišljala o snu, imala sam neodređe- 148 ni osećaj da se muzej nalazi u Filadelfiji, recimo muzej umetnosti Filadelfije. Dok sam razmišljala o Filadelfiji, sinulo mi je da se ona još naziva i "gradom bratske ljubavi". Pomislila sam kako je bratska ljubav postala potpuno seksualno izopačena". Kada sam upitao za godine njenog brata, rekla je da je bio četiri godine stariji od nje i dodala: "Volela sam ga toliko da sam bila spremna da uradim bilo šta što bi mi rekao da uradim. Kada sam opisivala drugim
  • 188. terapeutima šta mi je radio mislila sam da ću se onesvestiti. Vučem to sobom svih ovih godina, nesposobna da pretvorim u reči ono što mi je on uradio. Plašila sam se da će ljudi to odbaciti kao čestu pojavu i da ću biti užasno osramoćena". "Toliko sam bila zabrinuta za sebe da sam otišla da uradim neke psihološke testove. Radila sam Roršahov test i svuda viđela ženske polne organe. Postojao je i jasan falusni simbol na vrhu na koji sam pokazala, rekavši: "Ne znam šta bi ova mala zvrčka trebalo da predstavlja. Ispitivač se zacerekao". Kada sam upitao Rejčel šta njen analitičar misli o tome što je videla vagine u mrljama na testu, rekla je da je upravo dobila rezultate i da se otada nisu sreli. Pomislio sam da to što je Rejčel videla ima nekakve veze sa njenom majkom. Zamolio sam je da mi opiše taj odnos. Rekla je: "Pa, ja... ja... ja... imam taj osećaj da me je majka seksualno zlostavljala". I sam sam imao sličan predosećaj. Rejčel je dodala: "Ispričala sam svom analitičaru o incidentu koji se dogodio kada sam bila dete. Imala sam, čini mi se, trn u nozi, i nisam dozvoljavala majci da mi se približi i dodirne me. Silom me je uzela u krilo a ja sam vrištala: 'Neka mi neko pomogne!' Bila sam prestravljena. Osećam tu averziju prema njoj, i tu postoji nedvosmislena seksualna crta". Rejčel je opisala svoju majku kao onu koja je bila jaka u porodici. "Upravljala je porodicom i zavadila nas je međusobno tako da nemamo kome da se obratimo. Ja... ja drhtim iznutra dok vam ovo pričam". Pohvalio sam Rejčel zbog toga što je dovoljno hrabra da se suoči sa ovim temama, na šta je odgovorila: "Jesam, ali čini mi se gotovo na sopstvenu štetu. Jedan prijatelj mi je rekao da misli da bih ušetala u usta lavu. Ja mislim da bih ušla unutra, ali sa nekom
  • 189. vrstom dizalice da zadrži čeljusti". 149 "Vagina je slična ustima", istakao sam. "Proguta te. A ti si osetila majčinu želju da te poseduje?", dodao sam. "Da, ne samo da me poseduje već i da me uništi". "Jesi li osećala njeno neprijateljstvo prema sebi? Da li si mislila da bi mogla da te ubije?", upitao sam. Posle duže pauze, odgovorila je: "Pa, jedno znam, šibala me je gotovo svaki dan". Bio sam šokiran. Prokomentarisao sam: "Mora da je to činila da te učini pokornom, da ti slomi duh". "Bilo je slučajeva kada bih se pitala koliko daleko će ići", rekla je. "Postojao bi prelomni trenutak tokom bičevanja. Odlučila bih da neću plakati. Nisam želela da joj pružim to zadovoljsvo. Ali onda bih zaplakala samo da bih je naterala da prestane. Na neki detinjast način sam se plašila da će me u protivnom ubiti. Mogla sam da osetim u njoj sve veću eroziju kontrole - rastući bes protiv mene samo zato što se još nisam slomila". U ovom stadijumu sam imao snažno osećanje da je Rejčelina majka bila seksualno povezana sa njom. Sugerisao sam da majčino ponašanje sadrži lezbijski aspekt. Niskim, blagim glasom Rejčel je rekla: "Drago mi je da ste to nazvali pravim imenom". Zatim je dodala: "Čini mi se da je bila ljubomorna na mene jer je i sama imala jako teško detinjstvo. Mislim da je bila seksualno zlostavljana. Ona je krupna žena sa velikim kostima. Ja sam na svet došla vitka i ženstvena. Mislim da joj je to smetalo". Ukazao sam Rejčel da se njena majka identifikovala sa njenom ženstvenošću i da je želela da je i sama poseduje. Rejčel je rekla da je majka bila veoma muškobanjasta, velika i debela. Rekla je i da je
  • 190. njena majka imala običaj da koristi razne izgovore kako bi joj gledala vaginu. U tom trenutku, Rejčel se požalila kako se oseća ošamućeno i slabo. Uzdahnula je i prostenjala: "O, Bože". Rejčel je primetila da je od njene majke podilaze žmarci. Rekla je da joj je majka bila odbojna, i još uvek je, da je jedva podnosila da bude u njenoj blizini. Zatim je opisala događaj koji je ilustrovao negativnu moć koju je njena majka imala nad njom: "Kada sam otišla u Nemačku i porodila se, lepo sam dojila bebu. Onda je majka 150 došla da me poseti; istog dana kada je stigla mleko mi je presušilo i nikada se nije povratilo. Bum, preko noći". Zatim je Rejčel rekla da veruje da je ono što je njen brat radio bilo ispoljavanje majčinih osećanja, ne očevih. "Moja majka to oprašta. Ona zadobija pohotljivu stimulaciju iz toga. Valjda projektuje svoju mržnju prema sebi na mene zbog toga što sam seksualna i poručuje mi da sam prljava i zavodljiva. Ali ja nisam zavodljiva. Žrtvovala sam se da ne bih bila zavodljiva. Želela sam da budem čista i nevina, da ne znam za seks. Nisam bila svesna da je ono što moj brat radi seks. Znala sam samo da je bilo nametljivo, zastrašujuće i nečisto i nije mi se dopadalo". Posle kraće pauze, rekla je: "Osećam takvo olakšanje. Znam da je istinito". Kažemo da istina može da oslobodi pojedinca. AH to se desi samo kada taj pojedinac prihvati istinu. Prihvatanje uključuje predaju, predaju realnosti, telu, osećanjima. Rejčel se nikada nije predala, nikada nije odustala od svoje borbe da pobegne od majke, da pobegne od prošlosti. Ova borba joj je omogućila da preživi, ali je isto tako držala vezanu za detinjstvo. A kako je nemoguće pobeći od
  • 191. prošlosti, napor da se to učini je osuđen na propast, i ostavlja čoveka sa istim osećanjem beznadežnosti i očaja koje pamti kao dete. Ideja da se može pobeći od prošlosti jeste iluzija koja se ruši nanovo i nanovo spram realnosti, ostavljajući čoveka utučenim. Rejčel, kao i svi preživeli, i dalje pokušava da promeni prošlost, da pronađe ljubav koja bi je izbavila i povratila joj samopouzdanje. To je priča o uspavanoj lepotici, na koju je zla veštica bacila kletvu, osuđujući je na stogodišnji san i, time je uklanjajući iz života, okružujući njen zamak neprobojnim čestarom tmja. Ono što je spasilo Trnovu Ružicu bila je ljubav lepog mladog princa koji je imao hrabrosti da se probije kroz trnovitu barijeru i probudi je. Takva je i priča o Pepeljugi, koja je bila spasena od života kuhinjske sluškinje i to opet ljubavlju mladog princa. U priči o Pepeljugi, dobra vila pribavlja sredstva pomoću kojih će princ videti Pepeljuginu lepotu. Obe ove priče predstavljaju snove mladih devojaka kako će spasene od zle moći veštice, ili maćehe. Kao i Diana, čiji sam slučaj predstavio u prethodnom poglavlju, i Rejčel je bila u vezi sa čovekom koji se o njoj starao finansijski, ali je zloupotrebljavao seksualno. Trebalo je da on bude njen 151 vitez na belom konju, dobar otac koji će je voleti i zaštititi od njene okrutne majke. Ali njena zavisnost o njemu je ostavila u ulozi princeze, male uplašene devojčice koja svoju majku vidi kao svemoćnu. Rejčel je ovoga bila svesna i sama je rekla: "Nisam spremna da izađem napolje, da počnem sama da se borim i zaradim za svoj život. I mrzim sebe zbog toga". Realno, i Diana i Rejčel su bile sasvim sposobne osobe koje su mogle i jesu izdržavale same sebe. Čini mi se da je posredi nešto izopačeno kad takva osoba
  • 192. ostaje u neravnopravnom odnosu. Donekle to predstavlja ispoljavanje samodestruktivnih osećanja koja potiču iz dubokog osećanja krivice i srama. I Rejčel i Diana veruju da ne zaslužuju istinsku ljubav muškarca jer su nečiste. One su "zaprljane" time što su bile izložene zreloj seksualnosti dok su još bile devojčice. Ova duboko usađena krivica blokira njihovo predavanje sopstvenoj seksualnosti, što je inače prirodari put ka iskazivanju zrele ljubavi. Umesto predaje sebi, one se predaju čoveku, što im omogućava malo radosti, kao i veru da zaista vole. Ali ove veze ne funkcionišu. One ponavljaju iskustvo iz detinjstva sa ocem - predaju i izdaju. Ponavljanje – prinuda, kako je Frojd nazvao, ima snagu sudbine.14 Danas je to dobro poznata maksima: "Ono što ne zapamtimo, prinuđeni smo da ponavljamo". Žena je izneverena činjenicom da čovek koga voli nije vitez u bleštavom oklopu, već besan muškarac koji se i sam oseća izdanim od žena. Njegova prošlost bi otkrila da ga je izdala njegova majka koja ga je, u ime ljubavi, koristila i zlostavljala. Sada njega iskorišćava druga žena koja od njega očekuje da bude njen spasitelj, zaštitnik i staratelj. Istovremeno, on otkriva da je u seksualnom odnosu sa malom devojčicom, ne pravom suprugom. On se donekle oseća prevareno, i to pokreće njegov bes, dok opet, oseća moć da je povredi i zloupotrebi. On će, svesno ili nesvesno, neprijateljstvo koje je osećao prema majci ispoljiti na svom partneru, a ona će se potginiti u nadi da će dokazati da nije kao njegova majka i da ga zaista voli. Motivi koji leže iza ovako samodestruktivnog ponašanja su kompleksni. Jesu li Diana i Rejčel prosto bile mazohisti i dozvolja- 14 Freud, Sigmund, Beyond the Pleasure Principle (New York, Liveright Publishing corp., 1950)
  • 193. 152 vale da budu zlostavljane? Mazohističko ponašanje je i samo veoma kompleksno: pravi mazohista tvrdi da dobija zadovoljstvo iz toga što je zlostavljan, u šta ja verujem. Vilhelm Rajh je sproveo analizu ove navodne anomalije.15 Na primeru muškog pacijenta koji je mogao da uživa u seksu tek pošto bi bio izudaran po zadnjici, Rajh je pokazao da su batine uklonile strah od kastracije, što je njegovom pacijentu omogućilo da se prepusti svojim seksualnim osećanjima. U glavi pacijenta to bi izgledalo otprilike ovako: "Ti me tučeš zato što sam bio nevaljao, ali me nećeš kastrirati". Zbog endemske prirode edipovskog konflikta, strah od kastracije leži u gotovo svakom muškarcu u našoj kulturi. Strah od kastracije je povezan sa krivicom u vezi seksualnosti, ali samo u retkim slučajevima je krivica toliko jaka da dovede pacijenta u poziciju mazohiste. Međutim, iako je ova analiza razložna, ona ne objašnjava osećanja ljubavi koja su i Diana i Rejčel iskazivale prema muškarcima koji su ih zlostavljali, a sa kojima su bile u vezi. Moram verovati da su ta osećanja bila istinska i da se bez njih one ne bi mogle potčiniti zlostavljanju. Ideja da neko može voleti svog progonitelja i nije tako neobična kada uzmemo u obzir da je u detinjstvu progonitelj bio roditelj koji voli. Rejčelin otac je nju voleo uprkos činjenici da ju je zavodio i da nije mogao da stane u njenu odbranu pred svojom suprugom. Dianin otac je za nju bio izvor radosti kada je bila malai ona ga je jako volela. Kao roditelj pun ljubavi, on je obećavao da će biti tu za nju kada joj bude potreban. Upravo njegov neuspeh da ispuni to nagovešteno obećanje je ono što je stvorilo 15 Reich, Wilhelm, Character Awalysis (New York, Orgone Institute Pres, 1946)
  • 194. izdaju. U narednom poglavlju ćemo se uveriti da je ovo tačno, čak i kada se radi o ocu koji seksualno zlostavlja svoju kćerku. Dete je zatečeno ovakvom izdajom jer oseća da je ona pre rezultat slabosti nego izraz neprijateljstva. Kako je duboko osetljivo dete može da oseti ljubav roditelja čak i kada biva povređeno. Dete spoznaje osećanja koja su ispod površine i veruje im. Praktično, kao da dete veruje da je zlostavljanje izraz ljubavi. Rejčel je verovala da je nju majka volela makar i na perverzan način, i da su batine bile izraz njene sadističke ljubavi. "Ne bi me povredila da ti nije 153 stalo" jeste snažno ubeđenje kod dece. Dete bi moglo reći: "Ako je istina da me voliš, zašto ne možemo da nađemo rešenje? Učiniću sve što mogu da pomognem". Zapravo, ova izjava govori da je dete spremno da preda sebe da bi steklo tu potrebnu ljubav. Ako se setimo da je dete nevino, možemo razumeti da ono ne može da shvati niti da se nosi sa zlom. Ipak, bili bismo naivni da ne priznamo da zlo postoji u ljudskom svetu. Ono ne postoji u prirodnom svetu, jer ta stvorenja nisu jela voće sa drveta znanja i nisu razlikovala dobro i zlo. Ona samo čine ono što je prirodno za njihovu vrstu. Čovek je jeo zabranjeno voće i zato je proklet postojanjem zla, protiv koga se bori. Pre mnogo godina, dok smo moja supruga i ja putovali metroom, slučajno smo zapazili oči žene koja je sedela nasuprot nama. Oboje smo bili zatečeni zlim pogledom tih očiju. Kako smo oboje to videli, nismo mogli sumnjati u istinitost naših utisaka. Takav pogled sam veoma retko viđao kod drugih ljudi, ali je još jedan slučaj na mene ostavio snažan utisak. Majka i kćerka su me konsultovale oko devojčinog stanja. Moja evaluacija kćerke je podržavala dijagnozu demarkacione
  • 195. šizofrenije. U razgovoru, u kome su obe učestvovale, devojka je uputila neke negativne primedbe svojoj majci. Majka ju je pogledala tako mračnim pogledom punim mržnje, da sam ja bio potpuno šokiran. To nije bio pogled ljutnje ili čak besa, već čiste mržnje. Kad bi pogled mogao da ubije, ovaj bi to i učinio. Bio je u tolikoj meri razoran. Ali ova majka je naglašavala ljubav prema svom detetu, što je bilo poricanje pravih osećanja. Nijedno dete ne bi moglo da se nosi sa tako kontradiktornim porukama a da pri tome očuva svoje duševno zdravlje. Ova majka je imala zlu stranu ličnosti koju je prikrivala rečima ljubavi i pažnje. To zlo je poticalo iz poricanja sopstvene mržnje. Mržnja nije ništa manje zla nego što je ljubav dobra. Obe emocije su prirodne, i podesne u određenim situacijama. Volimo istinu, a mrzimo licemerje. Volimo ono što nam pruža zadovoljstvo, mrzimo ono što nam zadaje bol. Postoji bipolarni odnos između ove dve emocije, sličan onom između ljutnje i straha.16 Ne možemo biti ljuti i uplašeni u isto vreme, iako možemo oscilovati između 154 ovih osećanja onako kako to situacija nalaže. Prema tome, jednog trenutka smo ljuti i spremni da napadnemo, a onda taj impuls slabi a mi se osećamo uplašeno i želimo da se povučemo. Dakle, možemo voleti i mrzeti ali ne istovremeno. Naslućivanje zadovoljstva nas nadahnjuje i vuče nas napolje. Širimo se i osećamo toplinu. Ako uzbuđenje raste, osećamo se puni ljubavi i prijemčivi. Ako tada budemo povređeni, telo se grči i povlači. Ako je bol veliki, grčenje prouzrokuje hladno, ukočeno osećanje u telu. Da bi izazvala tako jak grč, bol nam mora biti naneta od nekoga koga volimo. Mržnja se onda može shvatiti kao 16 Videti Lowen, A., Pleasure, radi dublje analize odnosa
  • 196. zamrznuta ljubav. Tokom seanse sa detetom i roditeljem, imao sam prilike da čujem devojčicu kako urla na svoje roditelje: "Mrzim vas, mrzim vas!" Pošto je izrazilo svoju mržnju, dete brizne u plač i potrči u zagrljaj roditeljima. Ako je mržnja zamrznuta ljubav, ovo objašnjava lakoću pretvaranja jednog osećanja u drugo. Ne možemo mrzeti ako ne umemo voleti, i obratno. Kada nas povredi neko koga volimo, naša prva reakcija jeste plač. Kao što smo videli, ovo bi bila reakcija malog deteta na bol ili nevolju. Starije dete bi prirodnije odreagovalo ljutnjom, kako bi uklonilo uzrok bola i povratilo pozitivno osećanje o svom telu. Cilj obe ove reakcije jeste da povrati veze ljubavi sa važnim ljudima u životu - roditeljima, drugim vaspitačima i drugovima za igru. Ako se ta veza ne može ostvariti, dete ostaje u stanju grča, nesposobno da se otvori i posegne. Njegova ljubav je zamrznuta; pretvara se u mržnju. Ako se mržnja može izraziti, onako kako ju je mala devojčica izrazila prema svojoj majci, led je razbijen i čitav tok pozitivnih osećanja je ponovo uspostavljen. Međutim, mali broj roditelja toleriše dečju ljutnju, a još manje njih prihvata dečje ispoljavanje mržnje. Ako nije u stanju da izrazi mržnju, dete se oseća loše, i opaža sebe kao loše, ne zlo, nego prosto kao dete koje nije dobro. Roditelj koji je u detetu prouzrokovao sav ovaj nemir je viđen kao ispravan ili dobar, neko ko očekuje poslušnost i pokornost. Ova pokornost postaje alternativna ljubav. Dete će reći: "Volim svoju majku", ali na telesnom nivou se može videti odsustvo bilo kakvog osećanja ljubavi - nema topline, nema prijatnog uzbuđenja, nema pružanja ruku. To je ljubav iz krivice, ne iz radosti. Dete se oseća krivim zbog toga što mrzi svoju majku.
  • 197. 155 U narednim seansama, Rejčel je izrazila protivljenje ideji da vidi svoju majku, sa kojom je još bila povezana. Osećala je da majka i dalje ima neku moć nad njom i da još nije slobodna, da je više kao lutka nego kao osoba. Ali nije mogla da pokrene nimalo besa protiv nje; osećala se isuviše krivom, bila je isuviše ukočena strahom da joj se usprotivi. Donekle je doživljavala svoju majku kao vešticu. Naravno, majčino ponašanje prema Rejčel bilo je nehumano. Siguran sam da je osećala ljubav prema svom detetu, ali je prilikom napada na devojčicu izgledala kao da je posednuta od nekog zlog duha. U tim trenucima ona je mrzela svoju kćerku i mogla je da je uništi. Bez sumnje je i sama bila slično tretirana, a mržnja koju je osećala prema kćeri bila je projekcija mržnje prema onima koji su nju zlostavljali. Tokom distanciranja od mržnje prema svojim roditeljima, ta mržnja se pretvorila u zlobnu silu koja je postala zao duh u njoj. Da li je Rejčel mrzela svoju majku? Moj odgovor je - da, bez sumnje. Međutim i ona je, takođe, bila ograđena od svoje mržnje, koja se onda ispoljavala kao mržnja prema sebi samoj. Govorila je: "Mrzim sebe zbog toga" (jer ne stoji na sopstvenim nogama). Ali kako je i mogla da stoji na svojim nogama kada su joj bile oduzete? A bez nogu na kojima bi stajala, kako je mogla da ispolji ikakav jak bes prema majci? Bila je nepokretna, ukočena strahom i svojom krivicom i mržnjom. Ne verujem da se osoba može u potpunosti prepustiti ljubavi ukoliko nije u stanju i da prihvati i iskaže svoju mržnju. Mržnja postaje zla sila samo kada se poriče i projektuje na nedužne osobe. Pridikovati protiv nje je, po mom mišljenju, uzaludno. To je kao govoriti ledenom bregu da se topi. Moramo razumeti
  • 198. sile koje stvaraju negativne emocije ako želimo da pomognemo ljudima. da se od njih oslobode. A da bismo to učinili, moramo najpre prihvatiti realnost ovih osećanja i ne suditi o njima. U svim mojim pacijentima postoji mržnja i ona mora biti iskazana. Ali, najpre, ona mora da se oseti i prepozna kao prirodni odgovor na izdaju ljubavi. Osoba mora da oseti koliko je bila povređena, psihički i fizički, da oseti da je ispoljavanje ovog osećanja opravdano. Kada pacijenti duboko osećaju ovu bol, i kada su svesni izdaje, dajem im peškir da ga uvrću dok leže na krevetii. Predlažem 156 im da gledaju u peškir dok ga uvrću i da kažu: "Zaista si me mrzeo/la, zar ne?" Jednom kada iskažu to osećenje, više im nije toliko teško da kažu: "I ja tebe mrzim". Mnogo puta do ovoga dođe spontano. Osećanje takve mržnje, može pokrenuti jači bes u vežbi sa udaranjem. Ali nijedan izraz sam po sebi ne može promeniti ličnost. Prihvatanje čitavog spektra nečijih osećanja, iskazivanje osećanja i sticanje vladanja samim sobom su smernice duž puta kojim neko ide na putovanju ka samospoznaji. U ovakvom procesu samootkrivanja analiza ponašanja i karaktera predstavlja kompas koji nas usmerava. Moramo razumeti razloge za neko ponašanje pre nego što ga možemo promeniti. Moramo uvek poći od spoznaje i prihvatanja detetove nevinosti. Ono ne poznaje kompleksne psihološke probleme ljudske ličnosti. Ljubav deteta prema roditelju, koja je duplikat ljubavi roditelja prema detetu, toliko je prirodno ukorenjena da je detetu potrebna izvesna doza prefinjenosti da bi se dovela u pitanje. Sve do tog trenutka dete će smatrati da su zlostavljanje i nedostatak ljubavi posledica neke njegove greške. Nije
  • 199. teško doći do takvog zaključka. Na primer, sukobi između roditelja obično bivaju projektovani na dete. Kada jedan roditelj optuži drugog da je previše popustljiv, dete shvata da ne može da udovolji oboma. Dete često postane simbol i ispaštalac bračnih problema, i u mnogim slučajevima, iako je u sredini, biva primorano da se opredeli na čijoj će strani biti. Znam za veoma malo ljudi koji su izronili iz detinjstva bez jakog osećanja da nešto nije u redu sa njima, da nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Mogu jedino da pretpostave da bi, da su više voleli, više se trudili i bili pokorniji, sve bilo u redu. Ovakvi ljudi naviku da udovoljavaju drugome prenose u svoje veze, i šokirani su kada otkriju da to ne funkcioniše. Zdrave veze odraslih su zasnovane na slobodi i jednakosti. Sloboda označava pravo da se slobodno iskažu nečije želje i potrebe; jednakost znači da je svaka od osoba u toj vezi zbog sebe, a ne da bi služila drugoj. Ako osoba ne može da govori u svoje ime, onda nije slobodna; ako mora da služi drugoj osobi, nije ravnopravna. Ali veliki broj ljudi ne misli da ima ovakva prava. Kao deca, oni su bivali ukoreni jer su zahtevali ispunjavanje svojih želja i potreba; bili su obeleženi kao sebični i neuviđavni. I terani su da se osete krivim 157 zato što su stavljali svoje želje pre želja svojih roditelja - na primer, pacijentkinji koja se kao dete žalila majci kako je nesrećna, majka je rekla: "Nismo ovde da bismo bili srećni, već da bismo radili ono što je potrebno". Na kraju je postala majka svojoj majci. Ovakva sudbina zadesi mnoge devojke, oduzimajući im pravo na ispunjenje i radost. Ova izdaja ljubavi od roditelja u detetu izaziva jak bes protiv roditelja, koji ono ne može da izrazi. To čini da se dete oseća krivim i prouzrokuje da ono postane pokorno. Sve dok se ova
  • 200. osećanja besa i mržnje ne oslobode, osoba se ne može osetiti slobodnom i ravnopravnom. Neoslobođena, ona se prenose dalje u veze odraslih. Gotovo sve veze počinju time što se pojedinci međusobno privlače pozitivnim osećanjima i zadovoljstvom. Nažalost, ove stvari retko nastave da se razvijaju i produbljuju tokom godina. Zadovoljstvo bledi, pozitivna osećanja postaju negativna, a ozlojeđenost se nagomilava, jer se bez osećanja slobode i jednakosti osoba oseća neispunjenom i zatočenom. Potisnuti bes se ispoljava na ovaj ili onaj način - bilo psihički ili fizički - a onda je veza u krizi. Na ovom stupnju par može da raskine vezu, ili da krenu u savetovalište u nadi da će povratiti dobra osećanja koja su gajili jedno prema drugom. Nisam video mnogo slučajeva gde je savetovanje imalo uspeha. Savetovanje uglavnom teži tome da pomogne pojedincima da se međusobno razumeju i da ulože više truda da se slože, ali istovremeno ono podstiče neurotično pokušavanje. Nikakav trud ne može učiniti da neko više voli ili bude više voljen. Nikakav trud ne stvara zadovoljstvo ili radost. Ljubav je svojstvo bića - otvorenosti - a ne činjenja stvari. Neko može zaslužiti nagradu za trud, ali ljubav nije nagrada. Uzbuđenje i zadovoljstvo su ono što dvoje ljudi zajedno otkriju kada se prepuste međusobnoj privlačnosti. Kako sve ljubavne veze započinju predajom, njihov neuspeh da nastave dalje proističe iz činjenice da je predaja bila uslovna, a ne potpuna, i da je to bila predaja drugoj osobi a ne sebi. Pogodba je da jedna osoba ispunjava potrebe druge i ne predstavlja potpuno deljenje sebe. Jedan deo sebe je uzdržan, skriven, zatvoren zbog krivice, srama ili straha. Ovaj uzdržani deo je kao rak, i polako razjeda vezu. Otklanjanje raka je terapeutski zadatak.
  • 201. Postojanje krivice, stida i straha u podsvesti je ono što nagoni osobu da se dalje trudi. Diana je, na primer, bila duboko postiđena 158 svojom seksualnošću, osećala se krivom zbog svog besa prema ocu koga je volela, i strahovala je da će ga bilo kakvo ispoljavanje tog besa oterati. Ona se nije mogla slobodno i potpuno predati muškarcu jer nije u potpunosti posedovala sebe. Bila je nepotpuna kao ličnost, i donekle je osećala ovaj nedostatak koji je pokušavala da nadoknadi time što se trudila da služi i voli. To se završilo time što je bila zlostavljana. Svakako da nije zasluživala zlostavljanje; ono nikada nije zasluženo. To se dešava jedino osobama koje su u zavisnom odnosu. One postaju laka meta na kojoj druga osoba može da iskaljuje sopstveno neprijateljstvo, bes i frustracije, koji potiču iz njenih ranih iskustava sa svojim roditeljem. Pravilo je da zlostavljani može lako postati onaj koji zlostavlja kada je odgovarajući objekat dostupan, i kada se na njemu potisnuti bes i mržnja mogu ispoljiti. Ako se mi, kao odrasli, okrećemo drugoj osobi za ispunjenje našeg bića - za sreću - mi time izdajemo sebe same i mi ćemo biti iznevereni od te osobe. S druge strane, ako u sebi potražimo dobra osećanja koja su moguća kada smo u dodiru sa sobom i kada se prepuštamo telu, ne možemo biti prevareni i nećemo biti zlostavljani. Ne možemo biti prevareni, jer naša dobra osećanja ne zavise od nekog drugog, a naše samopoštovanje nam neće dopustiti da prihvatimo zloupotrebu. Sa ovakvim stavom, sve naše veze su pozitivne, jer ih, u slučaju da nisu, mi okončamo. Ljudi koji poseduju visoko samoljublje i samopouzdanje nisu usamljeni ili sami. Oni privlaće ljude sebi svojom energijom i "dobrim vibracijama" koje zrače iz njih.
  • 202. Kako imaju samopoštovanje, oni iziskuju poštovanje i generalno bivaju tretirani sa poštovanjem. To ne znači da ovakve osobe ne bivaju povređene u životu. Ne može se izbeći bol ili da se ne bude povređen. Ali takvi ljudi se ne zadržavaju u situacijama u kojima stalno bivaju povređeni. Shvatajući da je radost veoma poželjna a samopoštovanje jako pozitivno, moramo takođe imati na umu da se do toga ne dolazi lako. Prepuštanje sebi i svome telu u početku je veoma bolan process, jer dolazimo u dodir sa bolom koji se nalazi u samim našim telima. Svaka hronična napetost u telu je oblast potencijalnog bola koji ćemo osetiti ako pokušamo da je se oslobodimo. Zbog tog bola osoba mora lagano da sarađuje sa svojim telom. To je slično procesu od- 159 mrzavanja smrznutog prsta ruke ili noge. Previše toplote odjednom dovešće talas krvi u smrznuti predeo što će dovesti do pucanja zgrčenih ćelija tkiva i rezultovati gangrenom. Širenje zgrčenog područja, koje je ekvivalent prepuštanju, ne obavlja se u jednom dahu. Ono se postiže malo, pomalo, vremenom, tako da i tkivo i ličnost mogu da se prilagode višem stupnju pobuđenosti i većoj slobodi kretanja i izražavanja. Ali koliko god lagano to činili, bol je neizbežna, jer svaki korak širenja ili rasta povlači za sobom početni nalet bola koji potom nestaje, dok opuštanje ili širenje postaje integrisani deo ličnosti. Emocionalnu bol je generalno teže prihvatiti i podneti nego fizičku bol. Ona je rasprostranjena, dok je fizička bol lokalizovana. Emocionalnu bol osećamo u celom telu, u našem biću. Ovakva bol je uvek gubitak ljubavi. Neko može biti emocionalno povređen na različite načine - odbačen, ponižen, negiran, verbalno ili fizički napadnut. Ali svaka od ovih trauma deluje na
  • 203. ličnost kao gubitak ljubavi. Biti fizički povređen od strane nekoga sa kim ne postoji emotivna veza dovodi samo do fizičkog bola. Neko može doživeti fizičke povrede po celom telu, ali se ta bol ne oseća srcem kao što se oseća emocionalna bol. Kada je ljubavna veza prekinuta, mi bivamo odsečeni od izvora prijatnih uzbuđenja i života. Čitav organizam se grči, uključujući srce. Javlja se osećaj da je život ugrožen, što izaziva osećanje straha. Ovakvu pretnju našem postojanju mi preživljavamo jer nisu sve emotivne veze prekinute. A, osim u slučaju beba, ljudi su uglavnom vezani za druga stvorenja, za prirodu, za Boga. Ne verujem da ljudsko biće može preživeti bez nekakve povezanosti. Osobe koje su u detinjstvu pretrpele gubitak ljubavi jako se puno plaše da raskinu vezu. Neki čak smatraju da je loša veza bolja opcija nego ne biti u vezi. Sama pomisao na to da će ostati sami veoma je zastrašujuća za veliki broj ljudi. Ta pomisao budi osećanje koje je osoba imala kao dete, kada je preživljavanje bilo povezano sa time da se bude deo porodice. Takođe je povezana sa činjenicom da samoća tera osobu da živi intimno sa samim sobom. Za one koji su slabi, nesigurni i nepostojani biti sam sa sobom nije prijatno. Ali ta nesigurnost koja otežava samački život takođe hendikepira osobu i u životu sa nekim drugim. Potrebna je veza da umanji emo- 160 cionalna bol, ali se ta bol nikada ne može osloboditi kroz drugu osobu. Ovakva osoba biva sve više zavisna. To se završava fizičkim zlostavljanjem koje je za neke ljude prihvatljivije nego emocionalna bol samoće. Emocionalna bol se prazni plakanjem, koje stvara stanje hroničnog grča u telu. Da bi bio efektan, plač mora biti isto toliko dubok kao i bol, i mora biti povezan sa ubeđenjem da je beznadežno tražiti od nekoga da
  • 204. povrati blaženstvo detinjstva, nevinosti i slobode. Istovremeno, mora se izgraditi jača ličnost time što će se osnažiti telo i shvatiti bes. Izneverena osoba će normalno osećati ubistven bes prema izdajniku. Kako se nositi sa ovakvim besom kada je izdajnik roditelj? Kada je iznevereno dete, čiji opstanak zavisi od roditelja, bes mora biti potisnut. Ali potisnuti ovako snažno osećanje uslovljava stvaranje enormne napetosti u telu. Ta napetost podriva shvatanje sebe i obogaljuje sposobnost osobe da bude agresivna u cilju ispunjenja svojih potreba. Bez sposobnosti da se bori, osoba postaje žrtva kojoj je cilj preživljavanje, a ne uživanje. Konsultovao me je čovek u kasnim četrdesetim koji se žalio na napetosti u predelu struka i osećanja nemira i nelagode u stomaku, koje je trpeo već mnogo godina. Ovaj čovek, koga ću zvati Hari, tokom godina je prošao nekoliko vrsta terapija, uključujući i tradicionalnu psihoanalizu, ali ovaj problem nikada nije izlečio. Hari je bio snažan, zgodan čovek koji je imao uspešnu profesionalnu karijeru i, po njemu, srećan brak. Bio je lekar, kao i njegov otac pre nego što je otišao u penziju. Kao lekaru, Hariju je bila poznata literatura koja se bavila problemima tela - uma. Smetalo mu je to što se njegovo stanje nije poboljšalo tokom različitih terapija. Bio je upoznat sa bioenergetskom analizom, ali je nikada nije isprobao. Mene su mu preporučili kao autoriteta u toj oblasti. Kada sam pogledao njegovo telo, bio sam iznenađen time koliko je malo emocija odavao čitav donji deo. Mada naizgled normalne, noge su mu odavale utisak slabosti i beživotnosti. Guzovi su mu bili čvrsto zgrčeni, zbog čega su mu butine i stopala bili okrenuti upolje. Opazio sam pojas napetosti na donjem delu njegovih leđa, ali Hari nije osećao bolove u tom
  • 205. predelu. Ova beživotnost donje polovine njegovog tela bila je u jakom kontrastu sa očiglednom 161 vitalnošću gornje polovine, gde su mišići bili dobro razvijeni. Kada sam mu na ovo ukazao, Hari se složio sa tačnošću mojih posmatranja. Mada je sa drugim terapeutima već radio na nivou tela, niko nije primetio ovu nepravilnost, čije je značenje bilo prilično jasno. Hari je bio osujećen jakim osećanjem strepnje od kastracije, zbog koje je blokirao osećanja u donjem delu tela. Da bih potvrdio ovu pretpostavku, upitao sam Harija za njegovu prošlost. Imao je dva starija brata, i kao najmlađi u porodici, bio je obožavan od strane svoje majke koja ga je preterano negovala. Ovo je stvaralo ogroman problem, pošto je njegov otac bio ljubomoran i besan zbog osećanja koje je majka ulagala u dečaka. Taj bes je bio usmeren na Harija u vidu batina kad god bi dečak učinio nešto pogrešno, na primer, kada ne bi uradio ono što mu se kaže, kada bi radio ono za šta mu je rečeno da ne čini, a ponekad kada bi se samo usprotivio roditeljima. Ali mala deca žele slobodu da istražuju svet, i opiraće se i buniti protiv zabrana; Harijevo telo je svedočilo o opsegu ove kazne. Roditeljima je lako da ovakvu kaznu opravdaju time da je za dobro dečaka. On mora naučiti šta je ispravno a šta pogrešno i mora preuzimati odgovornost za svoje postupke. Hari je to naučio; bio je poslušno dete i dobar u školi, i njegov se život kretao unapred odobrenim putevima. Na površini, njegov život je bio uspešan, ali duboko unutra mu je nešto smetalo i izazivalo nelagodnost. On je to, međutim, doživljavao samo kao mali fizički simptom i kao osećaj da nešto nedostaje u njegovom životu. Tokom diskusije o njegovom detinjstvu i njegovom
  • 206. odnosu sa roditeljima, pokrenuo sam pitanje edipovog konflikta koji mi se činio tako očigledan. Hari je rekao da je upoznat sa Edipovim kompleksom i potvrdio da je on bio relevantan za njegovu situaciju u detinjstvu, ali nije video nikakvu povezanost između toga i njegovog sadašnjeg problema. Pošto nije imao nikakvih poteškoća da funkcioniše seksualno, nije imao ni najblažu predstavu o tome da je psihološki bio ozbiljno kastriran. Uživao je u seksualnim odnosima sa svojom suprugom; ono što je nedostajalo je bila strast. Hari je radio iz glave, ne iz utrobe, koja je bila blokirana strahom od oca. Bez strasti ne može postojati uživanje. Osećao je da nešto nije bilo u redu, ali nije bio svestan stvarne prirode problema, koja se uvek može utvrditi posmatranjem govo- 162 ra tela i studiranjem njegovog oblika i pokretljivosti.17 Problem čoveka je uvek manifestovan u njegovom telu jer on i jeste to telo. U bioenergetskoj analizi, terapija uvek počinja analizom nepravilnosti na telu koje se onda dovode u vezu sa psihološkim problemima koje osoba iznosi. Malo ljudi je svesno koliko njihova osećanja i ponašanje zavise od dinamike energije u telu. Prvi korak u bilo kojoj obuhvatnoj terapiji - to jest, onoj koja uključuje i telo i um - jeste pomoći pacijentu da oseti napetosti u svom telu i da razume njihovu povezanost sa svojim psihološkim problemima. Hari je došao žaleći se na fizički problem i nije bio svestan njegovih psiholoških implikacija. Većina pacijenata dolazi sa psihološkim problemom i malo ili nimalo njih shvata njegovu vezu sa telom. Hari je prihvatio da postoje psihološke implikacije njegovog telesnog problema kada sam mu na njih ukazao jer je imao ranijeg iskustva u terapijama. Ali znanje o postojanju 17 Lowen, A., The language of the Body
  • 207. problema ili čak sticanje nekog uvida u njega, generalno ne dovodi do značajnijih promena u ličnosti. Strast koja je Hariju bila neophodna nije se mogla osetiti naredbom njegovog uma; bila je blokirana potiskivanjem osećanja i mogla bi se ponovo probuditi samo kada bi to potiskivanje prestalo. Hari nikada nije u potpunosti izrazio svoj bes prema ocu zbog batina koje je dobijao. Te batine su mu slomile duh i on je postao "dobar dečak", poštovao svog oca i činio sve što se od njega očekivalo. Nije osećao nepravdu ovakvog tretmana, mada je kao odrastao bio veoma osetljiv na političku nepravdu. Nije osećao nikakav bes prema svojoj majci zato što je dopuštala te batine i nije ga štitila od besnog i ljubomornog oca. Njegov bes se gomilao u vidu napetosti na leđima koje nije mogao da se oslobodi jer nije imao zemlju na kojoj bi stajao. On je povukao svu energiju iz donjeg dela svoga tela pošto se osećao krivim zbog seksualne upletenosti sa svojom majkom. Nije bio svestan ove krivice jer nije bio u dodiru sa svojim besom. Hari je morao da oseti svoj gubitak pre nego što je mogao da mobiliše bes potreban da oslobodi njegovo telo. Počelo sam terapiju time što sam mu rekao da radi neke bioenergetske vežbe sa svo- 163 jim nogama, da bi osetio nedostatak osećanja u njima. Vežba uzemljavanja, opisana ranije, u kojoj osoba dodiruje pod vrhovima prstiju, pokazala se korisnom. Nakon ispravljanja kolena tako da su mu stopala okrenuta blago unutra, a kolena u položaju iznad centra njegovih stopala, osetio je vibracije u nogama. Onda, kada sam mu rekao da stane sa težinom prebačenom napred na prednje delove stopala i nogama u istom položaju, osetio je jači kontakt sa svojim nogama, i
  • 208. osetio više života u njima, što mu je pomoglo da razume smer terapije - naime, da se i sam usmeri nadole, ka donjem delu svoga tela. Kada je ležao na bioenergetskoj stolici disanje mu je bilo plitko i ograničeno samo na grudni koš koji je bio stegnut. Nije mogao da načini nikakav trajan zvuk koji bi omogućio respiratornom talasu da se spusti u trbuh, i nije mogao da plače. Bio je svestan toga da zadržava svoja osećanja unutra i da ne može da im se prepusti. I, naravno, nije osećao nikakav bes. Međutim, uspeo sam da ga nateram da radi vežbe šutiranja ležeći na krevetu i da govori: "Ostavi me na miru". Za njega je imalo smisla da radi ovu vežbu i osećao je nešto dok je radio. Jedna od vežbi u vezi seksualnosti se pokazala izuzetno teškom za njega, i mogao je da oseti bol i tenziju u nogama tokom nje. Bol je nestao čim je prestao sa vežbom, što je bila nesrećna okolnost u sledećem smislu: Hari je morao da oseti mnogo jači bol da bi prizvao svoj potisnuti bes. To je uopšteno pravilo u terapiji. Pacijent će snažno reagovati samo onda kada mu njegov problem zadaje dovoljno emocionalnog i fizičkog bola da njegovo preživljavanje načini besmislenim. Za Harija je preživeti značilo biti dobar dečak i raditi ono što se od njega očekuje. Nadao se da će mu ovakvo ponašanje doneti nagradu u vidu ljubavi, koja opet obećava radost, ali posle mnogo truda Hari je shvatio da se radost oseća samo kada je neko iskren prema sebi samom. Tući dete pod bilo kojim okolnostima predstavlja fizičko zlostavljanje, i to se ne sme dopustiti. Ono daje rezultate jer je dete prestrašeno, kao i svako dete koje oseti svoju nemoć protiv destruktivne moći nadređenog. Ako je taj nadređeni roditelj od koga dete zavisi, taj strah postaje usađen u ličnost. Kada dete odraste, postoje dve moguća scenarija: čovek može da
  • 209. zauzme pasivan stav, nadajući se da će zaslužiti priznanje i steći ljubav tako što će biti dobar, činiti dobro drugima, imati malo zahteva i ne praviti probleme. 164 Hari je pripadao ovoj kategoriji. Druga mogućnost je ponašati se buntovnički i ispoljavati bes koji se oseća unutra. Takve osobe postaju zlostavljači svoje dece i supružnika. Postoje slučajevi koji će se njihati između ova dva modela, u zavisnosti od situacije. Ljudi sa neurotičnim obrascima ponašanja se održavaju iluzijom da neko može da im pruži ljubav koju tako očajnički traže. Ali niko ne može iskreno voleti ovakve osobe jer su one pune krivice i ne vole same sebe; bilo bi to kao sipati vodu u rešeto. Teško je voleti nekoga ko ne uživa u samom sebi i ko ne može odgovoriti na ljubav sa radošću. Neuspeh u vezi teži da pasivne individue učini još pasivnijim, a besne još agresivnijim. Poričući izdaju, iako je to poricanje nesvesno, osoba izdaje samu sebe i dovodi se u položaj da ponovi iskustvo iz detinjstva. U nekim pogledima Harijev slučaj je bio sličan kao Rejčelin. Ona je bila fizički zlostavljana od roditelja istog pola, kao i Hari, ali dok je Rejčel mrzela sebe zbog nesposobnosti da bude finansijski nezavisna, Hari je bio veoma uspešan u svojoj profesiji i ponosio se svojim položajem. Njegov odnos prema životu bio je veoma pozitivan po tome što je on iskreno verovao da se uz pomoć dobre volje mogu dostići svi željeni ciljevi. Stoga on nije osećao neprijateljstvo prema roditeljima zbog štete koju su mu naneli. Takođe je verovao da može da prevaziđe to oštećenje dobrom voljom i naporom. Ali sa takvim stavom bilo bi nemoguće dostići jačinu besa koja bi mogla osloboditi njegovo telo od preopterećujućih napetosti. Pre bi doživeo neuspeh u
  • 210. svojim terapijskim naporima nego što bi osetio u kolikoj mu je meri bila oduzeta muževnost. Šta bi moglo da motiviše roditelja da tuče dete toliko da mu slomi duh? U tome je ležalo značenje dubokog pojasa napetosti oko tela na nivou struka koji kao da je delio telo, odvajajući donji deo sa seksualnošću od gornjeg dela sa njegovim ego funkcijama. Međutim, Hari nije bio šizofreničan niti dvostruka ličnost. Održavao je svoje duševno zdravlje i otuđio se od svoje seksualne prirode. Mogao je da funkcioniše seksualno, ali mehanički, bez ikakve strasti. Nije bilo strasti ni u jednom aspektu njegovog života, uključujući njegov posao. Da li je Harijev otac mrzeo Harija? Da li je Hari mrzeo njega? Na oba ova pitanja bih odgovorio sa da. Ali šta sa njegovim osećanjem prema majci, koja ga je postavila u položaj da bude 165 rival ocu za njenu ljubav? I koja ga nije zaštitila od gneva njegovog oca? Njegov odnos prema njoj je kompleksan. Zavodeći ga, činila je da se on oseti posebnim i superiornim, ali je to bilo na račun njegove seksualnosti i predstavljalo je način da ga ona veže za sebe. Njegova krivica u vezi sa seksualnim osećanjima prema majci bila je isto toliko velika kao njegov potisnuti bes i mržnja. Zbog ove krivice on nije mogao da vidi oca kao hladnu sadističku osobu kakva je bio. I zbog ove krivice se nije mogao prepustiti ljubavi. Kontaktirala me je Luiz, terapeut, koja je pre nekoliko godina bila mučena osećanjem krivice zbog samoubistva jednog od njenih muških klijenata. Bilo joj je jasno da ona nije bila odgovorna za njegovu smrt, ali je osećala da je trebalo da posveti više pažnje njegovim izrazima tuge, koji bi ukazali na samoubilačke pomisli. Osećala je da bi onda možda bila u stanju da učini nešto više da ublaži njegovu tugu i spreči samoubistvo.
  • 211. Čak i znajući da je kompetentan trapeut i da se ponašala odgovorno, nije mogla da se oslobodi osećanja krivice. Ona je sebe opisala kao blagu i neagresivnu. Tokom ranijih terapija načinila je napredak u pogledu sposobnosti da stane u svoju odbranu. Tokom ove studije sam uporno naglašavao da je krivica direktno povezana sa potiskivanjem besa. Potiskivanje podriva dobra osećanja u telu. Umesto toga, oseća se uznemirenost koja je neprijatna. Osećanje da je nešto pogresno ili loše je osnova za osećanje krivice. Ne može se osećati krivim onaj koji se oseća dobro sa samim sobom. Na osećanje da nešto nije u redu se nadograđuje sud o sebi, po kome treba raditi više, truditi se više, biti odgovorniji prema drugima. Luiz je bila odgajana sa ovim zapovestima. Dok smo razgovarali o njenoj prošlosti, ispričala mi je o šokantnom fizičkom zlostavljanju. Kada je bila mala, otac je redovno tukao rukom ili kaišem, često po goloj zadnjici. Bio je nasilan čovek i ona ga se užasno plašila. Tokom prethodnih terapija je iskazala neka besna osećanja prema njemu ali nikada sa intenzitetom koji bi trebalo da oseća osoba posle takvog zlostavjjanja. Upitao sam je da li je nekad poželela da joj otac umre. Rekla je ne. Međutim, bio sam uveren da se u njoj krije ogrorhan bes prema njenom ocu zbog ovakvog surovog tretmana, bes koji je potisnula zbog straha. Njeno osećanje krivice je proisticalo upravo iz ovog potiskiva- 166 nja i bilo je preneto na njenog pacijenta, koga je nesvesno pokušavala da spase od sopstvenog besa prema muškarcima. Uradio sam vežbu sa Luiz da bih joj pomogao da oseti svoj bes. Ova vežba je već opisana u poglavlju 5
  • 212. ali ću je ovde ponovo opisati, jer zaista pomaže da pacijent oseti svoj bes. Rekao sam joj da sedne na stolicu licem ka meni a ja sam seo na drugu, na metar razdaljine od nje. Zamolio sam je da stegne šake u pesnice, isturi donju vilicu, zavrti pesnicama ka meni i kaže: "Ubila bih te". Trebalo joj je samo nekoliko pokušaja da se prepusti vežbi. Kada je to učinila, lice joj je poprimilo manijački izraz i mogla je da oseti preplavljujuću jačinu svog besa. Uradio sam ovu vežbu mnogo puta, sa individualnim pacijentima i u grupi, i nikada niko nije bio stvarno napadnut. U ovoj vežbi se ispoljava više ljutnja nego bes, jer osoba nikada ne gubi kontrolu. Ali gotovo u svakom slučaju, daje joj osećaj snage, i bolji doživljaj sebe. Nakon vežbe Luiz je izgubila svoj blagi izgled. Lice joj je bilo življe i izgledalo je snažnije. Razumela je povezanost između svog besa i svoga oca i osećanja krivice zbog samoubistva klijenta. I osetila je veliko olakšanje. Kada žena potisne bes prema ocu zbog izdaje ljubavi, on bude prebačen na sve muškarce iako ne biva svesno izražen. Iskazaće se na suptilne načine, i uništiti vezu. Slično tome, muškarci koji su potisnuli bes prema majci zbog toga što su dominirale njima ili nisu uspele da ih zaštite od nasilnog oca taj će bes obavezno projektovati na sve žene. Svaka žena za njih predstavlja majku koja ih može zavesti ili čak i kastrirati u isto vreme. Sve dok se taj bes ne izrazi, čovek se ne oseća slobodnim da bude svoj, što rezultuje hendikepom u vezi sa suprugom. Pri tome će partner biti okrivljen za nedostatak ispunjenosti u vezi, koja zapravo potiče iz osećanja neispunjenosti u samom čoveku. Kriviti partnera znači izneveriti ljubav koju on pruža. Da bi ljubavna veza funkcionisala, u nju se mora uneti osećaj radosti; ovo iziskuje nepostojanje
  • 213. krivice tako da se osećanja mogu izraziti direktno i prikladno. A za tako nešto se mora poznavati sopstveno biće, što i jeste cilj terapije.
  • 214. 167 POGLAVLJE 8 Seksuatno zlostavljanje Seksualno zlostavljanje je najgnusniji oblik izdaje ljubavi, zato što bi seksualnost trebalo da bude izražavanje ljubavi. Nasilnik prilazi žrtvi kao da nudi ljubav, ali onda iskoristi njenu naivnost i/ili bespomoćnost za ispunjavanje svoje lične potrebe. Aspekt ovog zločina koji nanosi najviše štete je izdaja ljubavi, ali važnu dimenziju straha i bola u ovom destruktivnom postupku čini i fizička povreda. U većini slučajeva, oni koji su u detinjstvu bili žrtve seksualnog zlostavljanja, nose te ožiljke celog života. Najozbiljnije je žrtvino potiskivanje događaja, zbog osećanja sramote i odvratnosti prema onome što se desilo. Potiskivanje tih osećanja ostavlja osobu sa dubokim osećanjem unutrašnje praznine i zbunjenosti. Žrtve seksualnog zlostavljanja ne mogu se predati svom telu niti ljubavi, što znači da nemaju izgleda za ispunjenje svojih života. Za njih je put samootkrića najzastrašujući poduhvat. Potrebno je posvetiti posebnu pažnju ovom problemu da bi njihov tretman bio uspešan. Koliko je seksualno zlostavljanje uobičajeno? To zavisi od toga šta smatramo seksualnim zlostavljanjem. Rezultati statističkih istraživanja, u kojima su podaci prikupljani putem upitnika sastavljenog za odrasle, navode da je 30 do 50 procenata ispitanika izjavilo da su bili zlostavljani kao deca. Ako bismo svako narušavanje privatnosti deteta u vezi sa njegovim ili njenim telom i seksualnošću definisali kao seksualno zlostavljanje, verujem da bi sličan odgovor dalo više od 90 procenata ispitanika. Jedna pacijentkinja se prisetila osećanja sramote i poniženja kada su je, kao
  • 215. trogodišnja- 168 kinju, roditelji naterali da pozira naga. Društveni navodi o razvitku seksualnosti deteta se, takođe, mogu smatrati oblikom seksualnog zlostavljanja. Kada otac tuče svoju malu kćerku po goloj zadnjici to je, po mom mišljenju, čin i seksualnog i fizičkog zlostavlja-nja. Ako otac pri tome doživljava seksualno uzbuđenje, dete će to osetiti. Jedna pacijentkinja mi je rekla kako je zamolila svog supruga da je tuče po goloj zadnjici - to je toliko seksualno uzbudilo da je seksualni čin koji je sledio bio najbolji koji je doživela. Ovo je tipično mazohističko ponašanje.18 To nesumnjivo potiče iz činjenice da ju je, kao malu, otac tukao na sličan način, što je nju jako seksualno uzbuđivalo. Mazohistički ili sadistički seksualni činovi potiču iz doživljaja u detinjstvu, koji su ostali utisnuti u detetovu ličnost. Mnoge žene u toku seksa imaju mazohističke fantazije, na primer da budu vezane u toku seksualnog čina, i koriste ih kako bi dostigle vrhunac. Išao bih čak toliko daleko da kažem da svako tučenje deteta od odraslog ima seksualne implikacije. Danas smo, međutim, svesni toga da mnogi slučajevi seksualnog zlostavljanja u sebi sadrže direktan seksualni kontakt između odrasle osobe i adolescenta ili deteta. O takvim slučajevima govorimo i kao o obliku incesta. Tako direktan kontakt ima veoma destruktivne efekte na ličnost deteta, gde je žestina tog efekta obrnuto srazmerna starosti deteta - to jest, što je dete mlađe, to je šteta veća. Bio sam zaprepašćen kad sam čuo za slučajeve gde je dete zapravo bilo detence. Kada se zlostavljanje dogodi u jako ranom dobu, dete uguši sva sećanja u vezi sa dogadđajem, 18 Pogledati Rajhov opis mazohizma u njegovoj knjizi Amliza karaklera
  • 216. tako što potisne sva osećanja povezana sa njim. Potiskivanje uzrokuje umrtvljavanje dela tela. Kada se osećanja ponovo pojave, i sećanje se budi. To ilustruje sledeći slučaj: Madelina je imala gotovo pedeset godina kada je prvi put postala svesna da je bila zlostavljana u jako ranom detinjstvu. Osećala je da postoji nešto neispravno u njenom životu, jer su je oba bivša supruga fizički zlostavljala. Međutim, nije povezala nasilan tretman svojih supruga sa mogućnošću seksualnog zlostavljanja u ranom životu. Oba roditelja su joj bili alkoholičari i porodica je bila 169 disfunkcionalna, ali pošto je porodica čuvala svoje tajne, a nju su držali dalje od ostale dece, ona je svoj poremećeni porodični život doživljavala kao normalan. Madelina je bila borac. Vodila je uspešan posao i uspela da podigne četvoro dece. Takođe je smogla hrabrosti da napusti dvojicu muškaraca koji su je maltretirali, ali nije osećala nikakav stvaran bes prema njima. Znala je jedino da mora da raskine te veze. Jednog dana, najbolja prijateljica ju je ohrabrila da se pridruži grupi za podršku onih koji su doživeli incest, što je i učinila. Kada je čula druge žene kako pričaju o tome da su kao deca bile seksualno zlostavljane od roditelja, sinulo joj je da je i ona preživela slično iskustvo. Nju je ta pomisao prestravila, ali je se nikako nije mogla osloboditi. Počela je da oseća strah.u svom telu, koji je onda mogla povezati sa činom zlostavljanja. Došla je kod mene nakon iskustva koje je imala sa drugim terapeutom, koji je zagrlio na kraju seanse, pritiskajući se svojom karlicom. Bila je i besna i uplašena u isto vreme. Nakon opisivanja ovog incidenta nastavila je da mi priča o svesti da ju je otac seksualno
  • 217. iskoristio kada joj je bilo godinu dana, koju je razvila u grupi za podršku. Ova informacija mi se učinila neverovatnom, ali pošto nisam imao razloga da dovodim u pitanje njena osećanja, prihvatio sam je kao moguću. Tokom sledeće dve godine terapije postao sam uveren da se to zaista dogodilo. Kako je rad na njenom telu napredovao i kada su joj se pojavili osećaji na dnu karlice i u rektumu, ona se uspaničila. Strah je bio toliko veliki da bi je primoravao da odstrani sva osećanja i povuče se iz tela. Taj strah je potvrđivao njeno uverenje da je doživela penetraciju rekturna kao jako mlado dete. Fenomen povlačenja iz tela je disocijativni proces tipičan za šizoidno stanje, u kome svest nije u vezi sa telesnim doživljajima. "Ja" svesnog uma igra ulogu pbsmatrača događaja u telu. Nedostaje subjektivno osećanje osobe koja doživljava osećaje ili pokrete tela. Veza između posmatrajućeg i delajućeg "Ja" je prekinuta. Razlog tog prekida veze je to što je iskustvo suviše zastrašujuće da bi ga integrisao ego, koji se štiti tako što se od njega odvoji. U ekstremnim slučajevima, kada strah naraste do užasa, javlja se potpuniji raskid veza sa telom koji rezultuje stanjem depersonalizacije, koju karakterišemo kao nervni slom koji može dovesti do šizofrenije. Madeli- 170 na nikada nije postala šizofrenična. Međutim, veza između njenog uma i tela je bila ranjiva i podložna kidanju kad god bi njen strah počeo da dostiže razmere užasa. To je dovelo do šizoidnog stanja.19 Kako je strah napredovao, povlačila bi se iz tela, sve do tačke kada i osećala nije da ima telo. Srećom, ovo stanje jake 19 Videti Lowen, Alexander, Betrayal of the Body (New York, Macmillan Publishin Company, 1970) radi dublje analize ovakvog stanja
  • 218. disosijacije je bilo kratkoročno. Polako bi ponovo uspostavila vezu između svesnog uma i tela, u dovoljnoj meri da fizički realno oseti sebe. Ali ta veza je bila više površna nego duboka, što joj je onemogućavalo da oseti koliko je oštećena. Ispod površine, ona je bila prestravljeno dete. Ne bi se pomislilo da je, u svakodnevnom životu, Madelina toliko preplašena. Bila je inteligentna i prilično dobro se nosila sa svakodnevnim životnim teškoćama. Užas bi se javljao jedino kada bi neko jako osećanje krenulo da izranja na površinu i da joj oduzima kontrolu. Pošto je bilo neophodno da bude agresivnija kako bi se zaštitila od zlostavljanja, rekao sam joj da uradi vežbu sa šutiranjem kreveta i da glasno govori: "Ostavi me na miru". Kada bi joj se glas podigao do vriska, sklupčala bi se u fetalni položaj u uglu kreveta, cvileći kao malo, prestrašeno dete. Trebalo je da prođe određen broj minuta pre nego što bi se strah utišao dovoljno da se ona vrati "normalnoj" sebi i da napusti ordinaciju sa nekim osećanjem zdravog razuma. Vemjem da su joj moja naklonost, podrška i ohrabrivanje ka oslobađanju ljutnje omogućili da oseti jak bes a da ne bude užasnuta i disocijativna. Iz posmatranja njenog svakodnevnog ponašanja, ne bi se mogao nazreo stepen poremećenosti u Madelininoj ličnosti. Funkcionisala je iz glave, sa jako malo telesnih osećanja. Međutim, imala je seksualna osećanja i bila privlačna za mnoge muškarce. Tvrdila je da uživa u kontaktu sa njima, za šta verujem da je istina, ali to je bilo odvojeno osećanje, u kome nije bila povezana sa svojom seksualnošću, koja je bila bez strasti i ograničena na genitalije. Površinski sloj njene ličnosti predstavljala je zrela žena, ali u dubini je bila užasnuto dete, izgubljeno i bespomoćno. Naizgled zrela žena je postojala samo na površini. Pri bilo kakvom
  • 219. dubokom osećanju susretalo se uplašeno dete. Dok je ostvarivala bolji kontakt sa pre- 171 stravljenim detetom, počela je da oseća svoje telo na drugačiji način - ne kao nešto što može da iskoristi, već kao osobu koja je zapravo bila. A njen užas i strah su se umanjili. S obzirom na Madelininu infantilnost i posledični poremećaj u njenoj ličnosti, mogu se javiti poteškoće u razumevanju njenog seksualnog zadovoljstva. Međutim, moramo shvatiti da je ona bila podeljena ličnost i da je njena seksualnost, kao i ostala osećanja, bila veoma površinska. Nije se mogla povezati sa seksualnošću kao izrazom sebe, kao što se ni ja nisam mogao da povezati sa vriskom koji mi je izašao iz grla, na prvoj seansi sa Rajhom. Vrisak je snažan zvuk, ali ja nisam osećao nikakvu snagu. Shodno tome, seks bi trebalo da bude snažan doživljaj, ali Madelina i druge seksualno zlostavljane osobe ga ne doživljavaju kao takav. Zlostavljanje deteta, fizičko ili seksualno, koje užasava dete, dovodi do toga da se ono odvoji od svog tela. Madelini je bilo teško da doživi bilo kakvo intenzivno osećanje a da se ne uplaši i odseče od tela. Njeno telo nije moglo da toleriše naboj, a um nije mogao da obradi emociju. Tokom terapije, Madelina je fizički radila na tome da produbi disanje i da se prepusti osećanjima u telu. Međutim, svaki dalji korak u jače osećanje je dovodio do epizoda terora, u kojima bi se zatvorila i povukla iz svog tela. Nakon seanse u kojoj su se javile jače emocije, dok joj se vraćala samokontrola, ispričala mi je da bi, inače, nakon takvog iskustva, ostajala van tela duži vremenski period. Biti izvan tela značilo je odstraniti sve emocije i funkcionisati samo iz svesnoga uma. Strah se polako smanjivao, a ona je mogla
  • 220. podneti više emocija i osećaja u telu, pri tome se ne odvajajući od njega i ne postajući prestravljena. Ako bi seansa za nju bila veoma snažna i ako bi napustila telo, mogla se vratiti prilično brzo, što je doživela kao značajan napredak. Sećam se seanse u kojoj je Madelina sa uzbuđenjem izjavila: "Mogu da osetim stopala". Pitanje veoma ranog zlostavljanja i dalje je bilo jako teško rešiti. Osećala se izuzetno ranjivom u anusu i oko njega, i postavljalo se pitanje kako je mogla da održava naizgled normalne seksualne odnose, s obzirom na količinu straha koju je osećala u dnu karlice. Ali rekla mi je da uživa u seksu čak i sa muškarcima koji je zlostavljaju. U stvari, bila je zaista zavodljiva, mada ne i potpuno svesna tog aspekta svog ponašanja. Iako je duboko bila preplašena devoj- 172 čica, ona je takođe na površini bila izveštačena žena koja je rado prihvatala seksualnu pažnju muškaraca i koju je to uzbuđivalo. Izveštačenost je pravi izraz, jer dok ukazuje na odsustvo nevinosti, istovremeno pokazuje na nedostatak krivice, što je nerealno. Da bi opstala, Madelina je prihvatila perverznost sveta u kome je odrasla kao normalnu. Ako seks pokreće svet, ona će naučiti da se njime služi. Stoga, uprkos seksualnom zlostavljanju iz detinjstva i fizičkom maltretiranju tokom bračnog života, Madelina nije mrzela muškarce i nije osećala bes prema njima. I mržnja i bes su postojali u njoj, ali su ta osećanja bila prevladana potrebom da preživi, što je radila tako što je bila seksualno dostupna muškarcima. Na kraju krajeva, ako su oni toliko očajni u potrazi za seksualnim kontaktom i oslobađanjem, zašto im to i ne pružiti? Pokornost otklanja pretnju sile i odbacuje strah. Shvatanje da nijedan muškarac ne bi povredio ženu
  • 221. koja mu se podaje predstavlja pogrešno rezonovanje žene koja je bila zlostavljana. Postoji, međutim, još jedan faktor u ličnosti žene koja je zlostavljana kao dete, koji oblikuje njeno ponašanje u istoj meri kao strah i bespomoćnost kao posledice zlostavljanja. Taj element je jak seksualni naboj ograničen na genitalni aparat i odvojen od svesne ličnosti. Rano seksualno zlostavljanje istovremeno plaši i uzbuđuje dete. To nije uzbuđenje koje se može integrisati u nezrelo telo i ego deteta, ali ono ostavlja neizbrisiv trag na telu i u umu. Dete momentalno ulazi u svet odraslih, što razara njegovu nevinost, a seksualnost od tog trenutka postaje neodoljiva i preplavljujuća, ali i izdvojena sila u ličnosti. Merilin Monro je primer ovakvog stanja. Ona je otelotvorila seksualnost, a da sama nije bila seksualna ličnost. Kao da je igrala seksualnu ulogu sa kojom se nije identifikovaia na nivou odraslog. Njena odrasla ličnost bila je podeljena između prefinjenog uma i detinjaste zavisnosti i straha. Bila je seksualno prefinjena, ali to je bilo samo površinski sloj, koji je prekrivao osećanja izgubljenosti, straha i bespomoćnosti. U prethodnoj studiji sam okarakterisao Merilin Monro kao primer višestruke ličnosti.20 173 Jedna mlada žena je došla kod mene kako bi joj pomogao da razume svoj konfuzan život. Beti, kako ću je zvati, bila je odgajana po starateljskim domovima i imala je istorijat seksualnog zlostavljanja od vremena kada joj je bilo deset godina. Njena zbunjenost se odnosila na probleme koje je imala sa muškarcima. Privlačila ih je (bila je atraktivna žena), ali te veze nisu vodile nikuda. Čudesna stvar u vezi sa njom bila je ta 20 Lowen, Alexander, The spirituality of the body (New York, Macmillan Publishing Company, 1990)
  • 222. da je lučila seksualni miris po sobi koji je bio gotovo opipljiv. Pošto je to bio njen prirodan miris, bila je potpuno nesvesna njegovog postojanja. Kao i Madelina, i ona je postojala na dva nivoa: jednom površinskom, na kome je funkcionisala kao seksualna žena - prefinjena i kompetentna u razgovoru; i drugim, dubljem nivou, na kome je bila uplašeno malo dete nemoćno da iskreno plače ili da bude jako ljuto. Ponašala se kao da je posednuta seksualnim nabojem, koji je predstavljao stranu silu u njenom telu, nad kojom nije imala kontrolu. Beti nije bila svesna efekta tog jakog seksualnog vonja na muškarce, pošto ga nije opažala. On nije bio stalno prisutan, već verovatno samo kada bi nesvesno pokušavala da zavede muškarca u seksualnu intimu. Njeno zavođenje, međutim, nije bilo izraz strasti već potrebe. Beti je bila potrebna moja pomoć, a jedan od načina da je zadobije bio je taj da pridobije moje seksualno interesovanje putem svojih seksualnih isparenja. Nije svesno odavala genitalni miris; bio je prouzrokovan činjenicom da joj je vagina bila uzbuđena i pod nabojem što ona, međutim, nije osećala. To uzbuđenje je poticalo od zlostavljanja i nije predstavljalo njeno sopstveno osećanje, pa se ona i nije poistovetila sa njim. Naučila je da ga koristi rano u životu, zahvaljujući iskustvima iz starateljskih domova. I otkrila je da su muškarci reagovali seksualno na nju, dok su starateljke bile neprijateljski nastrojene prema njoj, jer je kao žena ugrožavala njihovu seksualnost. Kao dete je, svesno ili nesvesno, pokušavala da dobije podršku svojih staratelja koji bi je onda iskoristili za svoje potrebe. Siguran sam da je njima bilo donekle žao nje i da su želeli da pomognu, ali bi se njenom potrebom i nesposobnošću koristili mnogo
  • 223. neposrednije, kako bi je seksualno iskoristili i zloupotrebili. Očajna, ona bi se povinovala, verujući da je oni ipak na neki način voie. Nije uspevalo. Starateljke su bile svesne onoga što se deša- 174 valo, i Beti bi bila preseljena kod drugih staratelja, gde bi se dešavale iste stvari. Beti nije dugo ostala kod mene na terapiji i nije bilo dovoljno vremena da u potpunosti analiziram njenu prošlost. Potisnula je većinu svojih ranih sećanja, a u to vreme kada sam je sreo, pre mnogo godina, nisam imao sposobnost tako dubokog razumevanja tih pitanja kakvo imam danas. Čovek uči iz svojih grešaka. Ali sam imao predosećaj da mora da je to bilo u pitanju, jer mi se Beti obratila preko čoveka sa kojim je živela i za koga je radila, i za koga sam znao da ima karakter zlostavljača. Prišao bi ženi da ponudi pomoć, i smatrao je da je to istina, ali kada bi se ona odazvala on bi je seksualno iskoristio. Ovo je tip čiveka koji bi privukao Beti putem mehanizma njenog obaveznog ponavljanja. Madelina je činila stvari putem slične prinude da se veže za muškarce koji su je fizički maltretirali, a takođe i Marta, čiji sam slučaj predstavio u poglavlju 3. Sve dok ove žene budu opterećene potragom za muškarcem koji će ih voleti i štititi, biće korišćene i zloupotrebljavane. Njihove veze ne mogu uspeti. Muškarci na njih reaguju kao na seksualne objekte, ne seksuaine ličnosti. Samoljublje ovih žena je previše oštećeno seksualnim zlostavljanjem. Seksualno zlostavljanje ima dejstvo preranog i prejakog uzbuđenja seksualnog aparata žrtve. Uprkos strahu koji osećaju, uzbuđenje seksualnog kontakta postaje utisnuto u ličnost jer ostaje neispražnjeno u seksualnim organima. Ove žene privlače muškarci čije ličnosti one vide kao slične zlostavljačevoj, a njihovo
  • 224. seksualno podavanje je nesvestan pokušaj da se oslobode muke ponovo preživljavajući tu situaciju i dovršavajući pražnjenje. Samo, to se nikada ne dešava zbog disocijacije. Lusil mi je rekla da je konstantno svesna naboja u svojoj vagini koju je doživljavala kao strani ili otuđeni element. Dobar deo njenih seksualnih postupaka bio je usmeren ka pražnjenju ovog naboja tako da ona može da se oslobodi ovog mučenja. Nije uspelo, jer je sloboda koju bi osećala nakon seksa bila kratkotrajna. Bila je bukvalno posednuta stranom silom, seksualnim nabojem onoga koji je zlostavljao, nabojem koji nije mogla da isprazni. Pražnjenje se javlja jedino kada uzbuđenje teče naniže kroz telo najpre u genitalne organe, a onda i iz njih. Silovanje tokom ranih godina, to jest, 175 pre nego što se razvije sposobnost da se uzbuđenje oslobodi orgazmom, čini da ti organi postanu nabijeni silom nad kojom individua nema kontrolu. Devojčica je bukvalno bila otuđena od sopstvenih genitalnih organa. Žrtva seksualnog zlostavljanja može ponovo prisvojiti svoje seksualne organe dopuštajući uzbuđenju da teče nadole i u njih. To je uobičajeni seksualni obrazac, ali u ovim slučajevima je fizički blokiran kaišem napetosti oko pojasa, kao i psihološki jakim osećanjem sramote u vezi seksualnih organa, koji se doživljavaju kao prljavi. Toliko žena se stidi svoje seksualnosti, jer im nije bilo dozvoljeno da je razvijaju kao izraz ljubavi. Ipak, seksualnost jeste iskaz ljubavi, želja da se bude blizu i da se sjedini sa drugom osobom. Nažalost, ta ljubav je često pomešana sa svojom suprotnošću - ne-prijateljstvom. Većina ljudskih bića ima ambivalentna osećanja zbog svojih iskustava iz detinjstva, u kojima je ljubav prema roditeljima bila
  • 225. precrtana negativnim i neprijateljskim osećanjima. Ovo je vrlo očigledno u slučajevima koje sam već opisao, ali verujem da to važi za većinu porodičnih odnosa. Čovek se ne može potpuno prepustiti ljubavi nakon što su ga izneverili oni koje je voleo i poštovao. Video sam brojne seksualno zlostavljane žene koje su imale sličan obrazac ponašanja. To su bile inteligentne žene, čiji su životi ozbiljno oštećeni tim iskustvima. Sve imaju višestruke ličnosti, koje izviru iz konflikta između seksualnog uzbuđenja i straha, između osećanja da su poželjne i jakog osećaja stida. A seksualnost nije sastavni deo ličnosti nijedne od njih. Pre nekoliko godina konsultovala me je Ana, jako lepa žena četrdesetih godina, čiji je problem bila ekstremna krutost njenog tela koja joj je otežavala kretanje. Navela je kao primer da je, kada je bila izabrana za kraljicu proslave na koledžu, imala problema da siđe niz stepenište i primi krunu. Doktori su bili nemoćni da izleče ovo stanje, jer nisu našli nikakav neurološki poremećaj. Ona je verovala da je to na emocionalnoj osnovi. Od njene desete do osamnaeste godine, njen otac je redovno održavao seksualne kontakte sa njom. Bio je zaljubljen u nju i ona je bila zaljubljena u njega. Opisala ga je kao izuzetnog čoveka u zajednici, na koga su se svi ugledali i koga su svi poštovali, uključujući njegovu kćerku. Njeno objašnjenje ovakvog stanja je bilo to da nije mogla da dozvoli sebi da doživi kli- 176 maks tokom njihovog seksualnog kontakta, jer bi se onda osećala krivom i posramljenom. Ne prepuštajući se svojom seksualnim osećanjima mogla je da veruje da je ona ovo činila zbog svog oca - da mu je bila potrebna. Tvrdila je da ga voli, i siguran sam da je to tačno. Takođe sam siguran da je on voleo nju - ali ju je
  • 226. takođe i izneverio. Njegova izdaja je njoj veoma otežala seksualno predavanje bilo kom muškarcu. Već dugo vremena je bila udata za muškarca koga je volela, ali, kako je rekla, bilo je potrebno mnogo godina da bi doživela orgazam sa njim. S obzirom na stepen telesne ukočenosti koju je pokazivala, nisam verovao da ona lako ili potpuno može prihvatiti strast ljubavi. Bila je daleko više oštećena nego što je znala ili priznavala. Prevara je, kao i izdaja, uvek bila ozbiljan zločin, koji je u prošlosti zasluživao smrtnu kaznu. Ana je suzdržavala ogroman bes prema ocu, zbog načina na koji se poneo prema njoj. Njena rigidnost nije bila samo instrument za kontrolu strasti; služila je i da potisne i kontroliše bes. Isto kao što se topimo u ljubavi, postajemo hladni i kočimo se u mržnji. Mržnja se, međutim, nalazila u spoljnjem omotaču njenih mišića, ne i u njenom srcu. Kao i sve seksualno zlostavljane osobe, bila je podeljena: srcem je volela svog oca, ali mu se mišićnim slojem opirala i mrzela ga. Njena lepota je bila izraz njene seksualne atraktivnosti, ali njena seksualnost njoj samoj nije bila u potpunosti dostupna. Sreo sam se sa Anom samo u dva navrata, jer je živela u drugom delu zemlje. Dok smo razgovarali o njenom životu i njenim problemima, osetio sam da nije ni voljna ni spremna na to da otpusti bes prema ocu. Ali, bez ovog otpuštanja je bilo nemoguće opustiti mišićnu krutost, koja ju je sputavala poput luđačke košulje. Kod seksualno zlostavljanih osoba postoji snažan otpor prema iskaljivanju besa prema zlostavljaču. Taj otpor delom potiče iz osećanja krivice zbog učešća u seksualnim činovima, bilo da je učešće bilo voljno ili prisilno. Ali, potiče i iz straha od samog besa, koji se doživljava kao želja za ubistvom. Ubistvo roditelja bio bi najgnusniji zločin, a opet je izdaja bila
  • 227. od roditelja. Rešenje konflikata koje je stvorilo seksualno zlostavljanje može pružiti jedino terapeutski program koji pruža kontrolisanu situaciju za izražavanje takvog besa. 177 Studije su pokazale da muška deca bivaju zlostavljana gotovo u istoj meri kao ženska. Neke je silovao otac, neke neka druga starija osoba, neke jedno od ostale dece. Kada se ovo dogodi, efekat na dečakovu ličnost je isti kao i na devojčicinu. Ako dođe do analne penetracije, dete može doživeti jak bol i strah zbog kojih se može otuđiti iz tela kao što je učinila Madelina. Seksulano zlostavljanje dečaka od starijeg muškarca minira razvoj njegove muževnosti i čini da se on oseti posramljenim i poniženim. Ne verujem da takva iskustva stvaraju homoseksualne sklonosti u ličnosti dečaka, ali slabost dečakove identifikacije sa muževnošću, koja nastaje kao rezultat takvog iskustva, može dovesti do takvog obrasca seksualnog ponašanja.21 Šteta naneta ličnosti deteta je uzrokovana emocionalnim udarom ovog iskustva. Strah, sram i poniženje su razarajuća osećanja za dete koje nema načina da se oslobodi i oporavi od ovakve traume. Fizičko zlostavljanje deteta od oca, na primer učestale batine, ima sličan efekat na dečakovu ličnost, i, kao što sam istakao u predhodnom poglavlju, mora biti shvaćeno kao oblik seksualnog zlostavljanja. Seksualno zlostavljanje je podjednako i izraz moći i izraz seksualne ljubavi. Osećaj posedovanja moći nad drugom osobom deluje kao protivotrov osećanju poniženja, koje je zlostavljač osećao kada je bio zlostavljan kao dete. Moć može biti i deo seksualnog 21 Videti Lowen, Alexander, Love and Orgasm (New York, Macmillan Publishing Company, 1965), radi dublje analize homoseksualne ličnosti
  • 228. čina, kada se javi između saglasnih odraslih ljudi, recimo, u sado-mazohističkim aktivnostima. Zlostavljač je, u principu, osoba koja se oseća nesposobnom da bude muškarac ili žena na zrelom nivou. To osećanje nestaje kada je njegova žrtva dete, besmomoćna odrasla osoba ili pokorni partner. On se u takvoj situaciji oseća moćnim, što znači da se oseća i seksualno potentnim. Kada se osećanja moći umešaju u seksualnu vezu, ona uvek postaje nasilna. Čovek kome je potrebno da oseti moć da bi bio seksualno potentan će, po pravilu, zlostavljati ženu. Često se žena uzbudi kada muškarca doživljava kao moćnog i bude sposobnija da mu se poda. Ovo, naravno, važi samo za žene koje su bile napadnute i koje se same osećaju impotentne. Tako je Diana, čiji sam slučaj opisao u ranijem poglavlju, 178 primetila da je najbolji seks koji je ikada doživela bio sa suprugom koji ju je fizički maltretirao. Zlostavljanje među odraslima ukazuje na sado-mazohističku vezu koja dopušta osobi da se prepusti svom seksualnom uzbuđenju. Za sadističkog partnera to je osećanje moći nad drugim, koje se ogleda u postupcima koji imaju za cilj da povrede ili ponize partnera. Za mazohistu pokoravanje bolu i poniženju uklanja, privremeno, krivicu koja blokira seksualno prepuštanje. Tokom podavanja, krivica se prenosi na zlostavljača, dopuštajući žrtvi da se pretvara da je nevina. Nasilno ponašanje donekle izražava mržnju - želju da se drugi povredi. Ali moramo shvatiti da postoji i element ljubavi u odnosu. Rajh je otkrio vezu između sadizma i ljubavi, jer je on verovao da sadistička radnja potiče iz želje za kontaktom i bliskošću sa drugim. Ona počinje kao impuls ljubavi u srcu, ali taj impuls, kako se kreće ka površini, biva izopačen napetostima u
  • 229. muskulaturi koje su povezane sa potisnutim besom, pretvarajući ovu radnju u postupak koji povređuje. Žrtva može osetiti ovu dinamiku, posebno kada roditelj zlostavlja svoje dete. Pretpostavljam da malo dete, koje je izrazito osetljivo na emotivne nijanse ponašanja, može ovu kaznu ili maltretiranje shvatiti kao nešto što se radi sa namerom da bude čin ljubavi. Ljubav postaje sadistička onda kada ne može biti izražena. Ova spoznaja može sprečiti dete da oseti svu jačinu besa protiv osobe koja ga zlostavlja. Dete takođe shvata bol u zlostavljaču, koji ga sprečava da slobodno i lako izrazi svoju ljubav. Javlja se osećanje sažaljenja prema njemu i dete se identifikuje sa njim. Mala muška deca su fizički zlostavljana ne samo od svojih očeva, već i od majki. U poglavlju 4 smo videli kako je majčino fizičko zlostavljanje sina bilo usmereno, svesno ili nesvesno, na to darnu slomi duh i da ga učini pokornim prema njoj. Ne postoji dete koje se može suprotstaviti nasilju oca ili majke. Svakoga bi, neizbežno, takvo iskustvo slomilo. Ali taj slom je vrlo retko potpun, jer bi to značilo smrt (mada znamo da su se i takvi slučajevi događali). U dubini detetovog tela ostaje jezgro otpora koje pruža podršku životu i pruža nekakav osećaj identiteta. Snaga tog jezgra zavisi od toga kako se roditelj odnosi prema detetu nakon zlostavljanja. Pošto je iskalila svoj potisnuti bes, majka može, na primer, osetiti dubo- 179 ku ljubav prema detetu koje je upravo maltretirala. Do određenog stepena, do koga dete oseća tu ljubav, štetni efekti zlostavljanja bivaju delimično ublaženi. Ako dete oseća jako neprijateljstvo majke, koje može dostići i tačku hladnog odbacivanja deteta, ono može postati šizofrenično. Deca su donekle svesna da su batine i fizičko maltretiranje bolji nego hladno
  • 230. odbacivanje, koje predstavlja emocionalnu smrt. Uopštena tvrdnja da čovek čini drugome ono što su i njemu radili pomaže nam da razumemo majčino, naizgled iracionalno, ponašanje prema deci. Ako je ona kao dete bila ponižavana zbog bilo kakvog seksualnog ponašanja, želeće da i svojoj deci radi isto to. Tendencija pražnjenja na bespomoćnima i slabijima može biti izbegnuta jedino ako osoba ima potpunu svest o onome šta su joj radili i ako u potpunosti razume destruktivan efekat toga na njenu ličnost i život. Ta svest implicira da se može osetiti ljutnja prema roditelju zbog zlostavljanja i nasilja. Majka koja se stidi svojih seksualnih osećanja će posramiti kćerku zbog bilo kakvog iskazivanja takvih osećanja. Majke se identifikuju sa kćerkama i na njih projektuju negativne aspekte sopstvenih ličnosti. Recimo, majka može videti seksualno ponašanje svoje kćerke kao ponašanje kurve, jer je tako gledano na nju kada je bila dete. Kritikujući svoju kćerku zato što je seksualna, ona zapravo govori: "Ti si loša, prljava. Ja sam čista". S druge strane, ona može projektovati i svoje neispunjene seksualne želje na kćerku, nesvesno želeći da ih njena kćerka ispuni, tako da i majka može doživeti posredno uzbuđenje na osnovu kćerkinih postupaka. Zapravo, oba ova stava mogu postojati u majci, gde jedan svesno degradira kćer zbog toga što je seksualna, a drugi joj nesvesno daje podstrek da se seksualno izrazi. Ova nesvesna identifikacija majke sa kćerkom na seksualnom nivou ima homoseksualni aspekt. Neuspeh da se vidi ovaj aspekt ponašanja roditelja prema pacijentu može postati prepreka koja sprečava njegov napredak ka nezavisnosti i upotpunjenju. Zlostavljani postaje zlostavljač putem nesvesne identifikacije sa onim koji ga je zlostavljao. To je druga
  • 231. strana medalje, koje pacijent mora sagledati i prihvatiti da bi prihvatio sebe u potpunosti. Rejčel je opisala san u kome je videla malu devojčicu koja je stajala pokraj nje, a kojoj je jedna strana lica bila crvena kao da je bila pro- 180 trljana o nešto. Odmah je u snu shvatila da je ona protrljala devojčicino lice o svoj pubični predeo. Bila je užasnuta mišlju da je mogla da učini tako nešto. Ali u snu, Rejčel je istovremeno bila i devojčica koja je bila maltretirana. Ako se san odnosio na incident koji joj se možda dogodio kada je bila dete, zašto bi želela da ga ispolji na nekom drugom? Ispoljavanja zlostavljanja koje je preživela na nekom drugom joj je omogućavalo da oseća "da nije sama u svojoj sramoti". Ali, postoji još jedna motivacija za ovakvo ponašanje: kada je dete seksualno zlostavljano to je za njega istovremeno i uzbudljivo i zastrašujuće. Svako malo dete je fascinirano genitalijama svojih roditelja. Ako ništa drugo, one su bile izvor njegovog života. Takođe su bile ključevi njegovog podzemnog sveta tajnih zadovoljstava i straha. Ali, zbog straha ono potiskuje i zlostavljanje i uzbuđenje koje ga prati, i ostaje mu samo njihov otisak. Osoba oseća snažan nagon da ponovi iskustvo, često u ulozi zlostavljača, ali i u ulozi zlostavljanog. Verujem da na ovaj način odrasla osoba postaje opsednuta seksom sa decom. Razvoj njenog libida je hendikepiran, jer su deo energije i uzbuđenja inkapsuliran u potisnutom sećanju i osećanjima koja ga prate. Sticanje svesti o incidentu predstavlja prvi korak ka oslobađanju zatočene energije. Izvlačenje zakopanog doživljaja na površinu umanjuje sram i time osobi omogućava da oseti bol i strah. Prihvatanje oba osećanja dopustiće joj da plače i time oslobodi bol i postane besna, što bi povratilo njen integritet. Ali taj
  • 232. bes mora biti stvaran i snažan, kako bi pročistio i oslobodio duh. Majke su u jedinstvenom položaju da se seksualno ponašaju prema svojoj deci, jer su mnogo više u dodiru sa detetovim telom nego očevi. Način na koji dodiruju telo deteta može imati seksualne implikacije, isto kao što ih ima strah od dodirivanja - naime, takav dodir može pobuditi seksualna osećanja. Jedna majka je u vezi svog dvogodišnjeg sina izjavila: "Penis mu je tako sladak, mogla bih ga uzeti u usta". Osećanje koje prati ovu izjavu obavezno mora na neki način biti prenešeno na dete, kada su mu genitalije izložene. Njegov osećaj privatnosti u vezi sa tim organom nestaje. Njeno osećanje napada njegovu karlicu i zaposeda njegove genitalije. Neće svako gledanje u genitalije deteta da ga uznemiri, već gledanje sa nekim seksualnim interesovanjem ili namerama. Majkama se če- 181 sto savetuje da čiste penis dečaka da bi se izbegle moguće infekcije. Smatram da to nije neophodno. Tokom vremena je nebrojeno mnogo dečaka odraslo bez potrebe za takvim postupkom. Opasnost svakog odnosa roditelj-dete leži u tome da će vezivanje sadržati jak seksualni element. Taj element će poricati i potiskivati i roditelji i dete, ali njegov efekat na dete će biti razarajući, kao što sledeći slučajevi pokazuju. Maks je bio jedinac, koji je izgubio oca kao jako mlad. Odgajala ga je majka koju je opisao kao moćnu ženu koja se nikoga nije bojala. Maks, muškarac u svojim tridesetim, bio je psihologu poznat sa bioenergetskom analizom. Priznavao je da oseća mnogo napetosti u telu, koje ga sprečavaju da iskusi bilo kakvo zadovoljstvo ili radost u svom životu. Naporno je radio, ali mu to nije donosilo stvarnu satisfakciju. Stalno je gurao samog sebe, nastojeći da sebi obezbedi položaj
  • 233. koji bi mu omogućio da se oseća mirnim i opuštenim u životu, ali ništa nije išlo kako treba i nije bilo lako. Osećao je da je za sve što je želeo morao da se bori i takvo ponašanje ga je dovelo do nekoliko sudskih postupaka. Isti problemi i teškoće su se pojavili i u njegovoj vezi sa suprugom. Redovno su imali sitne svađe koje ništa nisu rešavale, jer je njegov problem bio lične prirode. Znajući Maksa, neko bi ga opisao kao izmučenog čoveka, ali dok je taj neko mogao videti njegove patnje, nije znao šta ih izaziva. Fizički je bio zgodan, jak i energičan, ali je mu je telo posedovalo haotičnu crtu. Kada je disao, respiratorni talasi su bili skokoviti, delovali su zgrčeno, i nisu proticali lako. Problem je bio najočigledniji u donjoj polovini njegovog tela. Karlica mu je bila stegnuta i nije se pomerala prilikom disanja. Njegove noge, mada sa razvijenom muskulaturom, nisu mu pružale osećaj podrške. Tokom vežbi uzemljenja su se pre tresle nego vibrirale, i on bi padao. Zbog nedostatka osećaja podrške sa zemlje, održavao se uspravno glavom, stalno razmišljajući, kalkulišući, manevrišući. Doživljavao je ovaj način života kao veoma frustrirajući. U prve dve godine terapije Maks je slabo napredovao. Terao se, borio i pokušavao, ali nije uspeo da se probije do bilo kakvog jačeg osećanja. Bilo mu je gotovo nemoguće da se preda telu. Međutim, njegov otpor je bio nesvestan, i to je bilo jedino na šta sam mogao da mu ukažem. Bio je obeshrabren i prestao je da dolazi na seanse. 182 Nisam ga ohrabrivao da se vrati, jer je poslednje što mu je trebalo bilo da ga ja pritiskam. Nisam imao osećaj da bi dalji trud bilo sa moje ili njegove strane pomogao. Tokom seansi se fokusirao na majku, koja je i dalje imala jak uticaj na njegov život i još pokušavala
  • 234. da ga kontroliše. Pobunio se, ali nije uspeo da se oslobodi, mada je uz moje ohrabrivanja uspeo da se lagano distancira od nje. Nastavio je sa terapijom oko godinu dana kasnije. Osetio je da sam razumeo njegov problem, iako nisam bio u stanju da mu pomognem da postigne željenu promenu. Bio je manje nasrtljiv i manje ratoboran. Njegov odnos sa suprugom je postao bolji. Nastavio je da radi bioenergetske vežbe kod kuće, najviše šutiranje na krevetu i disanje uz pomoć bioenergetske stolice, i osećao je da mu pomažu da se oseti bolje. Video sam promenu u njemu - bio je otvoreniji ka ideji prepuštanja. Na stolici je mogao bolje da oseti svoju tugu i da plače, mada to još nije bilo dovoljno duboko. Njegovi šutovi su bili jači; bili su fokusirani na njegovu želju da se oslobodi majke i pritiska borbe sa celim svetom, koju mu je nametnula. U to vreme su se dogodile dve velike stvari, koje su donele obećavajuće izglede za slobodu. Prva je bila smrt njegove majke. To ga je u dubini oslobodilo majčinog uticaja. Druga je bilo rođenje njegovog prvog deteta, koje su i on i njegova žena očajnički želeli. Dete je unelo svetlost i radost u njihove živote. Mada je ovo predstavljalo pomoć Maksu, ono što je njemu zapravo bilo potrebno bilo je da oseti ove kvalitete u sopstvenom telu. Prepuštanje je, jednostavno, predaja osećanjima. Prvi veliki pomak za Maksa je nastupio kada se trzao na krevetu govoreći: "Ostavi me na miru", što je bilo upućeno njegovoj majci. Kada pacijent govori o želji da se oslobodi pritiska, ja mu predložim da to zahteva. Osoba mora biti spremna da se bori za ono što želi, ako namerava da to dobije. Maksova ratobornost nije bila kao ona kod boraca; više je bila manipulaciona nego suočavajuća. Bes koji je zadržavao bio je toliko veliki da se nije usuđivao da ga u potpunostii slobodno pusti
  • 235. iz sebe. Bez obzira na to koliku je svest o ovom problemu razvio tokom naših diskusija, ona ga nije oslobađala straha, a nije ni mogla sve dok on ne bude bio u stanju da u potpunosti iskaže svoja osećanja ljutnje i protesta. Vežba šutiranja na krevetu bila je idealna za ovaj cilj, jer ne postoji opasnost od gubljenja kon- 183 trole. Pacijent neće povrediti sebe niti bilo koga drugog, a penasti dušek se neće slomiti. Da bi se dostigla tačka preloma, trzaji moraju postati spontani a glas mora dostići razmere vriska. To je Maks i uspeo. "Prepustio se" vežbi i osećanje ga je ponelo. Čim je završio sa vežbom osetio je razliku: bio je mirniji i slobodniji. Naravno, taj dobitak je morao da se stabilizuje i razvije ponavljanjem vežbe u narednim seansama, pružajući tako Maksu veći osećaj sebe kao slobodne osobe. Međutim, napredak se nije odrazio na donju polovinu njegovog tela. Nisam mu oslobodio karlicu. Naredni korak u terapiji je zahtevao rad sa njegovim nogama i karlicom. U tu svrhu sam se oslonio u prvom redu na vežbu padanja koja puni noge i stopala energetskim nabojem, omogućavajući mu da se probije do karlice i oslobodi je. U ovoj vežbi pacijent stoji leđima okrenut stolici. Ruke su na stolici, kako bi održale ravnotežu, a on savija kolena dok mu se pete ne odvoje od poda. Težina tela je u potpunosti na vrhovima stopala, ali pacijent unapred sprečava pad time što petama pritiska naniže, iako nisu na zemlji.22 Pacijentu se kaže da zadrži naboj u stopalima i da ne dozvoli sebi da padne. Kada 22 Videti Lowen, Aleksandar, Bioenergija, radi objašnjenja dinamike energije u telu tokom ove vežbe. Korišćenje vežbe padanja u nastojanju da se omogući predaju je razmatrano u mojoj knjizi Fear of Life (Strah od života, prim.prev)
  • 236. se ova vežba korektno odradi, karlica će spontano početi da se kreće tokom disanja. Maksu to nije pošlo za rukom mada je pokušavao da uradi vežbu mnogo puta na brojnim seansama. Ipak, svaki put kada bi pokušao, više osećaja bi mu prošlo kroz noge. Maks nije mogao da se zadrži u položaju vežbe duŽe od minuta. Kolena bi mu popustila i pao bi na pod. Dok smo razgovarali o tom problemu rekao je: "Ne mogu da joj se suprotstavim. Svuda je oko mene, guši me". Dok je izgovarao ovo, postao je veoma besan i izbacio je karlicu unapred sa rečima: "Jebi se!" Pošto je to izgovorio, karlica je počela slobodno da se kreće zajedno sa disanjem. Bio je to pomak koji mu je bio potreban. Da li je njegova majka zapravo ležala na njegovom telu kada je bio mali, nije znao. Verovatno je, kad je ležala u krevetu sa njim dok je bio malo dete, njeno telo bilo prislonjeno uz njega uzbuđujući ga seksualno. U to da je sa njim bila seksualno upetljana nije bilo sumnje, a nakon ovog doživljaja 184 ni on nije imao dileme. Njegovo telo je oslikavalo činjenicu da ga je majka jako seksualno uzbuđivala, ali da nije bio u stanju da pobegne ili se oslobodi naboja. Mučenje ga je skoro dovelo do ludila. Nije se odvojio od svog tela kao Madelina, jer se nije plašio majke. Ona ga nije mrzela, i nije ga fizički povređivala. Pre će biti da ga je volela, ali to je bilo prejako, previše seksualno. Fokusirajući svoju seksualnu ljubav na Maksa, koristila ga je da ispuni svoj romantičan san, ali za njega je to predstavljalo oblik seksualnog zlostavljanja. Robert je još jedan čovek koji je bio vezan za svoju majku. Bio je promućuran, zgodan čovek koji nije mogao da nađe ispunjenje u životu ili u svetu. Želeo je da radi važan posao, ali nije mogao. Želeo je duboku vezu sa ženom, ali nije uspevao. Donekle je smatrao da
  • 237. je poseban, ali se u dubini osećao uplašeno i nesigurno. Uzbuđenje nije slobodno teklo kroz njegovo telo, i pomenuo mi je napetosti u predelu karlice koje su umanjivale njegov seksualni naboj. Njegov osećaj posebnosti se ogledao u načinu na koji se odnosio prema ljudima. Opisao bih ga kao šarmera. Znao je šta treba rećii kako to reći, što je ukazivalo na visok stupanj kontrole ega. Ali, kao rezultat, Robert je bio uplašen i nesposoban da se preda svom telu, sebi i životu. Opisao je svoju prošlost ovako: "Energija moje majke je bila veoma frenetična. S jedne strane je bila vrlo uzbudljiva, ali je sa druge bila preplavljujuća. Kada bih bio uhvaćen u nju gubio sam svaki osećaj sebe". "Moj brat je bio jako ljubomoran zbog njene zaokupljenosti mnome. Bio je tri godine stariji i dva puta veći od mene. Tukao me je i maltretirao fizički i psihički. Nije mu predstavljalo problem da izkaže svoj gnev. Ugledao sam se na njega i plašio ga se". "Mislim da sam sklopio politički dogovor sa svojom majkom, ali da sam se morao odreći sebe. Sebe je ubeđivala da sam ja savršen, da ne mogu da pogrešim i da nikada ne lažem. Sve to vreme sam lagao, kao i ona. Ali, te laži u našem savezu nismo videli. To je bilo prihvatanje uzajamne korupcije. Ja sam nju video kao savršenu, identifikovao sam se sa njom". Mogao je da postane homoseksualac. Ono što ga je spaslo bila je neka identifikacija sa ocem, koji je pokušao da interveniše kod njegove majke. Međutim, kada je zapretila ocu, ovaj se povukao i 185 na kraju se okrenuo protiv Roberta koji je dozvolio majci da ga poseduje. Efekat na dečaka je bio veoma destruktivan. Robert je rekao: "Osećao sam se kao na ivici ludila, na
  • 238. rubu da krenem pravo u ludilo. Imao sam običaj da pretražujem njene ormane i fioke, pregledajući njen donji veš. Nisam mogao da suzbijem nagon i nisam mogao da se oduprem ushićenju; onda, kada sam ušao u pubertet i počeo da se družim sa prijateljima, taj običaj se je izgubio". Kao odrastao, Robert je bio u stanju da izađe u svet i pokuša da uspostavi život koji bi bio ispunjavajući, ali to nije bilo lako, ako uzmemo u obzir stepen poremećenosti njegove ličnosti. On je preživeo, što je značilo da je postao jedan od bezbrojnih mladih ljudi koji streme ka uspehu ali čiji životi ne pružaju osećanje radosti ili ispunjenja. Oni koji počnu sa terapijom su srećnici, jer imaju šansu da rade na svojim problemima i nevoljama i da pronađu pravi smisao života. To nije ni lako ni brzo putovanje, kao što ćemo videti u narednom poglavlju. Opisao bih ga kao putovanje u podzemni svet gde naši najveći strahovi - u 'prvom redu strah od ludila i strah od smrti - leže zakopani. Onaj koji bude imao hrabrosti da se suoči sa ovim strahovima, vratiće se u novi svet vedrine, u kome su oblaci iz prošlosti uklonjeni.
  • 239. 186 POGLAVLJE 9 Strah: emocija koja parališe Svi pacijenti koji dođu na terapiju su uplašeni ljudi. Jedni nisu svesni svog straha, drugi ga poriču. Mali broj njih je u dodiru sa dubinom svog straha. U prethodnim poglavljima istakao sam da se pacijenti plaše osećanja ljubavi, besa i tuge. U istoj meri, ako ne i više, plaše se svog straha. Iako strah nije osećanje koje ugrožava osobu, to je parališuća emocija. Ovo je posebno istinito kada je strah veoma velik, kao kod užasa. Kada je užasnut, organizam se ukoči i ne može da se pomeri. Kada je strah manje jak, čovek će se uspaničiti i bežati, ali panika je histerična reakcija i stoga nije efektivan način suočavanja sa opasnošću. Kada se deca plaše svojih roditelja, koji se mogu ponašati iracionalno i nasilno, ne postoji mesto za beg. Ona postaju užasnuta. Ukočena su strahom. U divljini, kada je životinja preplašena od grabljivca i nemoćna da pobegne, uglavnom biva ubijena. Ako uspe da pobegne, strah će naglo opasti, a životinja će se vratiti u normalu. Za dete koje se plaši svojih roditelja nema bekstva. Ono onda mora učiniti nešto da prevlada stanje paralize. Mora da porekne i potisne strah. Mora mobilisati svoju volju protiv osećanja straha. Ono će stisnuti mišiće vilice u izrazu odlučnosti koja govori: "Neću se plašiti". Istovremeno će se delom odvojiti od svog tela i realnosti, i poricati da su roditelji neprijateljski nastrojeni i da mu prete. To su mere opstanka i, mada omogućavaju detetu da odraste i oslobodi se mogućnosti roditeljskog napada, u isto vreme postaju i način života jer su usađene u telo. Dete živi u stanju straha, bilo ono toga svesno ili ne.
  • 240. 187 Mada većina pacijenata ne oseća stepen svog straha, njega nije teško zapaziti. Svaki hronično napet mišić je u stanju straha, ali je strah najočigledniji u stegnutoj vilici, podignutim ramenima, široko otvorenim očima i sveukupnoj ukrućenosti tela. Za takve ljude se može reći da su "smrznuti od straha". Kada telo pokazuje opšti nedostatak vitalnosti, u vidu bledila, mlitavosti mišića i tupog pogleda, osoba je "nasmrt uplašena". Tvrdnja da je strah usađen u telo ne znači da ga se ne možemo osloboditi. Oslobađanje tela od stanja straha zahteva da osoba stekne svest o svom strahu i napetosti, a i da pronađe neki način da isprazni tu napetost. U prethodnom poglavlju sam rekao da je bes protivotrov strahu. Pacijent mora da poludi - to jest, da pobesni - ali u tolikoj meri da se oseća pomalo lud ili van kontrole. To uklanja utvaru ludila, strah koji govori "ako izgubim kontrolu, poludeću". Svaki pacijent se pomalo plaši toga da će poludi ako izgubi kontrolu. U ovom poglavlju razmatraću ovaj strah i objasniti kako se sa njim nosim u bioenergetskoj analizi. Često čujemo kako roditelji viču na decu: "Izluđuješ me". Ova izjava pokazije da je roditelj na kraju živaca, da ne može više podneti aktivnost deteta, da je stres postao preveliki. Ali, tokom rada sa pacijentima shvatio sam da je osoba koja obično bude izluđena zapravo dete. Ne sumnjam da podizanje deteta u ovoj hiperaktivnoj kulturi može biti opterećujuće, posebno za roditelje koji su i sami pod velikim stresom zbog sopstvenih emocionalnih i bračnih konflikata. Svako ih ima. Stres, ako je dovoljno jak i kontinuiran, može dovesti osobu do nervnog sloma, ali to za roditelja ne važi. Razlog tome je što roditelj ima ventil za stres. On može vikati na dete, čak ga i tući. Za dete ne postoji takav ventil. Ono mora da izdrži maltretiranje, mada su mnoga deca
  • 241. pokušala da pobegnu. Da bi izdržalo ovaj nepodnošljiv stres, dete se mora umrtviti i odvojiti od tela. Deca se povlače fizički, u svoje sobe, i psihološki, u maštu. Takvo povlačenje deli ličnost i predstavlja šizofrenu reakciju. Podela može biti fraktura ili potpuni slom, zavisno od snage koju dete poseduje i žestine stresa. To su kvantitativni faktori koji mogu varirati od slučaja do slučaja. Pitanje je da li dete može izdržati da se ne slomi ili raspadne. Otpor uzima oblik rigidnosti, koja dopušta pojedincu da održi osećanje integriteta i identiteta. Rigid- 188 nost zatim postaje psihološki mehanizam preživljavanja. Napuštanje rigidnosti predstavlja jako zastrašujuću mogućnost. Tortura, se u bilo kom obliku, koristi da slomi duh osobe, njen um ili telo. Ne mora biti fizički destruktivna. Jedna od najefikasnijih metoda mučenja je deprivacija sna. Um se ne može odmoriti od stimulacije čula, za koju je potrebna neprestana potrošnja energije. Pre ili kasnije osoba puca, a um se odvaja od nepodnošljive stvarnosti. Šizoidne osobe, koje postanu preopterećene stresom i nisu u stanju da spavaju, doživeće nervni slom. Faktor koji ovo pokreće jeste konstantna stimulacija čula koju osoba ne može da umanji ili da pobegne od nje. Klasičan primer je kineska metoda mučenja gde čoveka ukopaju u zemlju tako da mu samo glava viri iznad nje, a na nju kontinuirano kaplje voda. Na kraju ova stimulacija postaje prejaka i, pošto ne postoji mogućnost bekstva, neizdrživa i nepodnošljiva. Već tada žrtva počinje da vrišti, pokušavajući da isprazni energetski naboj, ali ako to ne donese olakšanje, osoba gubi razum. Kontrola će se slomiti, a um će izgubiti vezu sa realnošću.
  • 242. Dete je podložnije torturi koja mu može slomiti um, čak i telo, nego odrastao čovek. Ono nema mogućnosti za beg. Fizičko zlostavljanje je jedan od načina na koji se može slomiti dete, a znamo da je ono i uobičajeno. Ali verbalno ili emocionalno maltretiranje je još uobičajenije. Mnoga deca su podvrgnuta konstantnom kritikovanju, koje im na kraju slomi duh. Sve što čine je pogrešno, ništa što rade ne nailazi na odobravanje. Dete oseća neprijateljstvo roditelja, duboko neprijateljstvo koje ono ne može da izbegne ili da ga razume. Ester je dobar primer takve vrste mučenja. Bila je najpristojnija, najobzirnija i najvaspitanija osoba koju sam poznavao. Ali njen život je bio katastrofa. Ništa što je činila joj nije donosilo ispunjenje. Doživela je neuspeh u karijeri i u dva braka. Neuspeh nije bio posledica nedostatka truda. Ona se trudila da čini ispravnu i dobru stvar, ali nije uspevala u tome. To joj nije donelo ljubav, koju je tako očajnički želela. Kao dete je pokušala da udovolji majci, da osvoji njenu ljubav, bez rezultata. Majka je bila kritična i negativno nastrojena prema svemu što je činila. Ester se osvrnula na incident koji je bio tipičan za njihov odnos. Kada je imala osam godina, majka ju je napala i pridikovala joj 189 u vezi sa njenim ponašanjem. To nije bilo prvi put da je ispravljaju zbog neke naivne stvari, i Ester se namrštila. To je razljutilo njenu majku, koja je besno rekla: "Da se nisi usudila da se mrštiš kada razgovaram sa tobom". Majčino hladno neprijateljstvo je sledilo dete koje se nje već plašilo. Crta sleđenosti je bila karakteristična za Ester kada sam je prvi put sreo, zrelu ženu depresivnu zbog nesposobnosti da ostvari svoje nade. Ubilački bes prema majci bio je zaključan iza rigidne spoljašnjosti i njoj nedostupan. Ali,
  • 243. zaključavanje besa je istovremeno zaključalo i njenu prirodnu agresivnost, ostavljajući joj samo nadu da će time što će biti dobra steći ljubav, koju je tako očajnički želela. To se nije desilo, jer se ljubav ne dobija dobrim ponašanjem. A isključivanje njene prirodne agresije joj je oduzelo strast. Kada joj je drugi brak propao, Ester je osetila ljutnju u sebi. Jednom prilikom je nasrnula na svog supruga u furioznom besu, zbog čega se osećala užasno krivom. Taj bes protiv njega bio je izazvan njenom pasivnošću i predstavljao je transfer besa koji je osećala prema svom ocu koji je tvrdio da je voli, ali je nije zaštitio od majke. U konfliktu majke i deteta držao je stranu majci. Zbog izdaje svoga oca je gotovo podivljala (poludela), ali je - bez podrške - njen bes morao biti potisnut. Telo joj je bilo ukočeno poput drvene klade. Kako je terapija napredovala, uvidela je u čemu je problem. Opisala je sebe kao "kontrolisanog šizofreničara". Ono što je zapravo rekla bilo je da bi, da ne kontroliše svoja osećanja, poludela - od besa, do tačke gde bi izgubila kontrolu i ubila nekoga. Neke osobe zaista izgube kontrolu i stvarno ubijaju ljude i same sebe. To se može desiti ako se ego te osobe odvoji od tela i osećanja tela postanu preslaba da zadrže potisnuti bes. To je kao da šetaju unaokolo noseći neeksplodiranu bombu koje su potpuno nesvesni. Sticanje svesti o ovom potisnutom ubilačkom besu umanjuje opasnost od spontane erupcije koja bi mogla imati smrtonosne posledice. Prihvatanje osećanja osnažuje ego i dovodi do svesne kontrole impulsa. Da bi se prihvatilo osećanje potrebno je više od intelektualne svesti o njegovom postojanju. Potrebno je doživeti osećanje i saživeti se sa njim. Kada sam bio malo dete pritrčao mi je veliki pas i ja sam ga se jako uplašio. Da bi mi pomogla da prevladam ovaj
  • 244. strah majka mi je kupila prepariranog psa koga sam mazio. 190 Pomoglo je malo, ali nisam uspeo da prevaziđem strah od pasa sve dok nisam počeo da živim sa njima. Pomoći našim pacijentima da se na zdrav način sažive sa svojim besom jeste jedan od osnovnih ciljeva terapije. Svi pacijenti su, u određenoj meri, kontrolisani šizofreničari. Svi se plaše da će izgubiti kontrolu, da će poludeti, jer su kao deca umalo bili dovedeni do ludila. Geri je bio blagorečiv, povučen čovek čije su emocije bile obuzdane. Kao i Ester, imao je veoma racionalan um, koji je rukovodio svim njegovim postupcima, slično računaru. On je, u stvari, i bio ekspert za računare. Ali nema radosti u računarima, kao ni u osobama koje na taj način funkcionišu. Išao je na psihoanalizu već puno godina, ali bez poboljšanja u svom emotivnom životu. Rad sa telom koji mu je produbio disanje i omogućio da plače je činio da se oseti življim. Ali bilo je potrebno da mobiliše svoju agresiju i svoj duboko potisnuti bes. Nateravši ga da se trza i vrišti: "Ne mogu to da podnesem", omogućio sam mu da se probije do osećanja sebe kakvo nije osetio još od detinjstva. Njegova priča nije bila komplikovana. Rekao je: "Majka bi me mlatnula kad god bih je uznemirio. Imala je kratak fitilj. Sećam se da bi me udarila kada bih se požalio. Ali ja nisam mogao da prestanem da se žalim, što bi nju razbesnelo. Nisam mogao da protestujem. Ako bih zaplakao ili rekao nešto, udarila bi me još jače. Sećam se da bih poplaveo u licu plašeći se da ću eksplodirati. Dovodila me je do ludila. Znao sam da me voli, ali nisam mogao da razgovaram sa njom. Bila je nesrećna žena a ja nisam mogao da je usrećim. Dovodila me je do ludila". Gari nije poludeo. Umesto toga je isključio svoja
  • 245. osećanja, odvojivši se od svog tela i odlazeći u svoju glavu. Njegova odbrana se razlikovala od Esterine, koja je postala ukočena kako bi se kontrolisala. Gari je postao beživotniji kako ne bi postojala osećanja koja bi kontrolisao. Gari nije mogao nikoga da ubije. I sam je bio delimično mrtav. Njegov bes bi izbio na površinu samo onda kada bi postao dovoljno živ da oseti svoj bol. I pojavio se na površini kada se on, uz moju pomoć, osetio dovoljno sigurnim da dopusti sebi da malo poludi. Dahtanje, plakanje, šutiranje i vrištanje bili su sastavni deo terapije na gotovo svakoj seansi. Da bi povratio svoj glas, morao je da uguši majčin glas, 191 koji se sada nalazio u njemu govoreći mu šta da radi, šta ona želi, kako da se ponaša i tako dalje. Zavrćući peškir kao da je vrat, vrištao je na nju: "Umukni! Prestani da se žališ ili ću te ubiti!" Takođe je pesnicama tukao u krevet da razbije sliku svoje neprijateljske majke. Malo-pomalo se oslobodio straha da će stvarno poludeti ako prasne. Da, on bi zaista poludeo, ali to je bilo ludilo besa, ne gubitka razuma. U oba slučaja je dolazilo do gubitka kontrole ega, ali u prvom slučaju predajom telu ili sebi, dok je u drugom on gubio i sebe. Bilo kakav oblik preterane stimulacije deteta može dovesti do ludila, ako dovoljno dugo traje. Jedan takav oblik je seksualna stimulacija, bilo fizičkim kontaktom ili zavodljivim ponašanjem. Dete nema načina da se oslobodi ovog naboja, koji kasnije postaje konstantan iritans u telu. U poglavlju 8 sam razmatrao slučaj Lusil, koja je izjavila kako je svesna konstantnog naboja u vagini koji nije mogla da isprazni. Kako je njena terapija napredovala, postala je svesna da postoje neke "ludosti" u njenoj ličnosti. Osećala se zbunjenom i različitom od drugih ljudi, što možemo povezati sa
  • 246. njenom izloženošću ocu, koji je s jedne strane bio preokupiran seksualnošću, dok je s druge omalovažavao bilo kakav izraz seksualnog osećanja ili interesovanja. Njena majka se ponašala kao preterano čedna, ali je osećala potajno zadovoljstvo u vezi sa seksualnim temama. Ovo je tipična double-bind23 situacija kada se detetu upućuju dve protivrečne poruke: jedna da je seksualnost uzbudljiva, druga da je loša i prljava. Pored toga, roditelji su pokazivali interesovanje za njenu seksualnost, otac tako što joj je nepristojno dodirivao zadnjicu. To je bilo dovoljno da Lusil bezmalo dovede do ludila, ali je ona zadržala neki integritet i duševno zdravlje pomoću ekstremne ukočenosti tela. Maks, čiji je slučaj opisan takođe u prethodnom poglavlju, umalo je poludeo zbog svoje majke koja je, kako je sam rekao "bila svuda oko njega". Kod njega se nije razvila telesna ukočenost kao kod Ester ili Lusil. Radije nego da kontroliše svoj naboj ukočenošću, on ga je ispoljavao putem prinudne seksualnosti i divljeg besa. Ovakvo ponašanje, međutim nije uspelo da 192 umanji naboj koji se nalazio ispod toga, kao ni frustraciju od koje je patio, a koja je bila rezultat potiskivanja. Frustracija je poticala iz ozbiljnih napetosti u njegovom telu, koje su prekidale energetsku vezu između glave i tela na jednoj, i između karlice i trupa na drugoj strani. Kada pogledam tela svojih pacijenata vidim njihov bol kroz napetosti koje ih opasuju i sputavaju. Stisnute usne i vilice, podignuta ramena, stegnuti vratovi, 23 Double-bind situacija - situacija u kojoj dete od roditelja dobija kontradiktornu poruku čije se eksplicitno, verbalno i implicitno, neverbalno značenje suprotstavljaju. (prim. prev.)
  • 247. podignute grudi, uvučeni stomaci, nepokretne karlice, teške noge i skupljena stopala su znaci straha od prepuštanja, od bolnog stanja bića. U principu, pacijenti se ne žale na bol, mada neki povremeno osete bol u različitim delovima tela, na primer, na dnu leđa. Žale se na neke emocionalne tegobe, koje ih često i dovedu na terapiju, ali u početku većina pretpostavi da su psihološke prirode. Fizička bol plaši većinu ljudi. Na nju reaguju onako kako su reagovali kada su bili mali. Žele da ona nestane. Dečiji ego se ne može nositi sa bolom onako kako to može ego odraslog. Ako bol ne ode, deca će otići - to jest odvojiće se od tela i povući u glavu, gde nema bola. To povlačenje iz tela će se dogoditi na onoj tački na kojoj dete više ne može da izdrži bol u telu. Povlačenjem iz tela može izdržati bolnu situaciju jer više ne oseća bol. Postaje neosetljivo. Zdrave odrasle osobe se obično ne povlače i ne odvajaju od tela u ovakvim situacijama. Njihov ego je dovoljno jak da se ne razbije, osim u zaista neuobičajenim okolnostima, kao kada su izloženi mučenju. Kada se odrasla osoba slomi ili razdvoji - to jest odvoji od tela kao Madelina - to je zbog toga što je veza između ega i tela oslabljena bolnim iskustvima iz mladosti ili ranog detinjstva. Vraćanje telu je bolan proces, ali se ponovnim doživljavanjem bola ponovo dolazi u vezu sa živošću i osećanjima koja su potisnuta u cilju preživljavanja. Pošto pacijent nije više dete, više nije bespomoćan niti zavisan od drugih; osećanja se mogu prihvatiti i izraziti u sigurnosti terapijske situacije. Ali, čak i u ovakvoj situaciji pacijenti se u početku previše plaše da predaju kontrolu ega koja im je osiguravala opstanak. Dok prepuštanje telu podrazumeva prepuštanje kontrole ega zarad osećanja, ono ne zahteva gubitak kontrole nad postupcima ili ponašanjem. Do ovoga,
  • 248. međutim, može doći ako su osećanja ve- 193 oma jaka, a ego preslab. Kada je svest čoveka preplavljena nabojem koji on ne može da izdrži, može izgubiti sposobnost da kontroliše ponašanje. Ostavljen je na milost i nemilost osećanjima koja mogu dovesti do opasnih i destruktivnih postupaka. To mogu biti ubilački bes ili incestuozna požuda. Svaka osoba koja ispoljava takve impulse smatra se ludom ili duševno obolelom, i može joj se desiti da bude smeštena u mentalnu ustanovu. Ali, strah od ludila je veći nego strah od činjenja gnusnog dela. To je strah od gubitka sebe. Kada je svestan um preplavljen bilo kojim osećanjem, to rezultuje gubitkom granica sebe. Kao kad reka poplavi svoje obale, pa se u masi vode više ne može raspoznati reka. Reka je izgubila svoj identitet, a to je podjednako tačno i za osobu koja je preplavljena osećanjem. Gubitak identiteta je jedan od pokazatelja ludila. Poznata nam je činjenica da umno poremećena osoba može zamišljati da je Hrist, Napoleon ili neka druga ličnost. Ali gubljenje identiteta ne mora ići do takvih krajnosti. Osoba koja doživi nervni slom postaje zbunjena u vezi toga ko ili gde je ona, i šta se događa. Teško je smatrati ludim onoga ko je svestan svog identiteta i realnosti vremena i mesta. Gubitak samoograničavanja povlači za sobom gubitak realnosti, u stvari, gubitak svesti o pravome sebi. Ovo je, samo po sebi, veoma zastrašujuće iskustvo. Osoba je dezorijentisana i depersonalizovana. U takvom stanju, nije svesna svog tela, ali kada dođe do depersonalizacije strah nestaje. Distanciranje uma od tela, podela koja se javlja u šizofreniji, odseca svaku percepciju osećanja. Strah od ludila je povezan sa procesom odvajanja, ne sa stanjem odvojenosti - baš kao što je strah od smrti zapravo strah od umiranja. Ne
  • 249. postoji strah u stanju smrti. Proces ustupanja kontrole ega je ono što je zastrašujuće. A opet, to je ono čemu težimo, duboko u našem biću, jer je to osnova doživljaja radosti. Mnogi religijski obredi sadrže tehnike koje izazivaju preplavljujuće stanje uzbuđenja u pojedincu, prouzrokujući da on prevaziđe svoje granice. Tokom vudu ceremonije kojoj sam prisustvovao pre mnogo godina na Haitiju, ovo je postizano pomoću igranja u skladu sa kontinuiranim ritmom dva bubnja. Mladić koji je gotovo dva sata plesao uz ovu muziku završio je u stanju transa u kojem više nije imao punu kontrolu nad svojim telom. Lično sam iskusio preplavljujuće uzbuđenje koje me odnelo 194 negde gde se moje poimanje stvarnosti promenilo. Sećam se da sam kao mali dečak bio toliko uzbuđen svetlima, muzikom i dešavanjima u zabavnom parku da mi se to činilo svetom iz bajke. Sećam se kako sam se u kasnijem dobu toliko jako smejao tokom igre koju smo igrali da nisam znao da li sam budan ili sanjam. I iskusio sam orgazam takvog preplavljujućeg intenziteta da sam se osetio kao da sam izvan ovog sveta. Ni u jednoj od ovih prilika se nisam uplašio. To što se desilo se ne bi moglo desiti da sam bio uplašen, i zapravo, bila su to izuzetno ugodna iskustva, radosna do tačke ekstaze. Postoji ogromna razlika između ludila koje je strast (božanska strast) i ludila koje je duševna bolest. U prvom slučaju, uzbuđenje je prijatno, što dopušta egu da se širi sve dok, naposletku, ne bude prevaziđen. Ali, čak i tom trenutku to prevazilaženje nije strano egu jer je prirodno i pozitivno za život. To je prepuštanje dubljem životu u sebi, životu koji funkcioniše na nesvesnom planu. Deca se ne plaše gubitka kontrole
  • 250. ega. U stvari, ona to vole. Okretaće ukrug sve dok im se ne zavrti u glavi i dok ne padnu na zemlju, smejući se od radosti. Ukoliko predaju kontrolu tokom takvih aktivnosti, to je slobodan čin napravljen bez pritiska. Nedostatak kontrole ega je prirodan veoma malo dete. Ono nikada nije imalo ili znalo za takvu kontrolu; kao bilo koja životinja, dete funkcioniše putem osećanja, pre nego svesnih misli. Kako osoba raste i kako joj se ego razvija, ona postaje samosvesna individua koja razmišlja o svojim postupcima. Nametanje svesne kontrole omogućava osobi da prilagodi svoje ponašanje većim ili daljim ciljevima od zadovoljenja neposrednih potreba. Ali, kada delamo u skladu sa našim mislima i idejama, nismo spontani, što uklanja radost i smanjuje užitak koji bi taj čin mogao da pruži. Međutim, kako se ovo čini zarad većeg užitka u budućnosti, to je zdrav i prirodan način reagovanja. To postaje neurotičan šablon kada je kontrola nesvesna i proizvoljna i kada se ne može predati. Svesna kontrola se može predati kada postoje podesni uslovi za to. Nesvesna kontrola se ne može predati, jer je čovek ili nije svestan, ili nije svestan njenih mehanizama i dinamike. Ona pogađa mnoge pojedince kojima je veoma teško da izraze svoja osećanja ili iskažu svoje želje. Naginju tome da budu pasivni i da rade ono što im se kaže. Čak i kada preduzmu napor da kažu "ne", njihov glas je 195 slabašan a izrazu nedostaje ubeđenje. Njihovo samozalaganje je hendikepirano hroničnim mišićnim napetostima u telu koje stežu grlo i guše zvuk, i putem hroničnih mišićnih tenzija u grudima koje ograničavaju disanje, smanjujući zapreminu vazduha koji prolazi preko glasnih žica. Može se reći da je takva osoba inhibirana, da oseća zbunjenost kod donošenja odluka u
  • 251. svoju korist. Generalno, ona je svesna ove inhibicije ali je nemoćna da je se oslobodi pošto ne razume zbog čega je inhibirana i ne oseća napetosti koje grade tu inhibiciju. Taj problem se može rešiti terapijom, što pokazuje sledeći slučaj. Viktor, čovek na polovini četvrte decenije, započeo je terapiju jer je patio od dubokog osećaja frustracije u vezi sa svojim životom. Uprkos dobrom umu, priličnom stepenu kompetentnosti na svom polju rada i puno truda, nije bio uspešan u svom poslu. Identičan nedostatak uspeha je karakterisao i njegov odnos sa ženama. Gledajući njegovo telo mogao sam da zapazim ozbiljne napetosti u vilici, u ramenima i oko karlice. Potonje su ukazivale na to da pati od ozbiljne kastracione anksioznosti. Bio je svestan toga koliko je napet, ali nije razumeo uzrok i osećao se bespomoćnim da bilo šta učini po tom pitanju. Osim tih napetosti, najupečatljivija crta njegove ličnosti je bio glas. Zvuk je bio mekan, prigušen i bez odjeka. Bio je jedva nešto glasniji od šapata. Kada bi pokušao da viče trebalo bi mu mnogo truda i glas bi mu postao promukao. U ostalim pogledima nije bilo ničeg prigušenog kod Viktora. Bio je isto toliko žestok koliko je bio napet. Tenzija u vilici je bila toliko jaka, da je patio od nekakve zvonjave u ušima. Ona je izražavala njegovu odlučnost; sve što je radio radio je sa jakom rešenošću. Trudeći se toliko, imao je malo zadovoljstva i nimalo radosti u životu. Morao je da se trudi - nije se mogao prepustiti, nije se mogao predati. Kako bismo razumeli ovaj problem moramo znati događaje iz detinjstva, jer su ta iskustva oblikovala njegovu ličnost. Viktor je bio najmlađi od troje dece i, kao najmlađi, bio je onaj na koga je majka fokusirala osećanja. Bio je njena beba i njen čovek i sve vreme njoj na raspolaganju. Setio se kako nikada nije mogao
  • 252. da iznese neki zahtev. A kao posledicu toga, nije imao glas u sopstvenom životu. Nažalost, otac mu je takođe bio pasivan čovek, kome je zadatak bio da usreći svoju ženu udovoljavajući joj. Viktorova majka nije bila jaka žena. Sebe je videla kao malu princezu za koju sve mora 196 da se uradi, a Viktor je bio izabran da joj služi. Ovakva situacija se nastavila sve dok, tokom terapije, on nije stekao hrabrost da je okonča, da objavi svoju nezavisnost. Pokušavao je to i ranije, ali majka nije obraćala nikakvu pažnju na njegovo odbijanje da joj služi i on bi na kraju uvek kapitulirao. Jednostavno ga ne bi slušala. Jednog dana, kada je od njega zahtevala da je odveze na aerodrom i odbijala "ne" kao odgovor, on je posegao rukama na njeno grlo. To je bio spontani gest bez svesne namere da je povredi, ali je to nju toliko uplašilo da je ustuknula. Kada mi je ispričao ovaj incident, uvideo sam značaj tog gesta. Nesvesno, učinio je isto ono što je ona njemu radila. Bio je gušen kao mali i, mada to gušenje nije bilo fizičko već psihičko, efekat je bio identičan. Bilo je to kao da mu je ruka bila stavljena oko vrata da ga ućutka. Kao što smo videli u poglavlju 5, postupak se mora preokrenuti da bi se čovek oslobodio njegovog efekta. Ovaj usamljeni potez, mada je bio korak u pravom smeru, ka slobodi i nezavisnosti, nije rešio njegove konflikte, niti ga jeoslobodio majčinih okova. Sile koje su ga vezivale za nju bile su duboke i snažne. Bile su seksualne prirode, a on je bio uhvaćen u mrežu pohote, krivice i gneva. Bio je svestan seksualnih nijansi koje su podupirale njegov odnos sa majkom. Ona se prema njemu ponašala veoma zavodljivo i bila je potpuno neosetljiva na to kakav je utisak ostavljala na njega. Uvek se rano tokom terapije raspitam o seksualnom
  • 253. ponašanju svih članova porodica pacijenata, u domovima gde su živeli kao deca. Odgovarajući na moja pitanja, Viktor mi je rekao koliko ga je seksualno uzbuđivao dodir sa majkom. Rekao je: "Nisam mogao da izdržim nagon i nisam mogao da obuzdam uzbuđenje. To me je izluđivalo". Ali, morao je izdržati kako bi sačuvao zdrav razum. Obuzdao se, što se i dalje videlo kada je došao na terapiju. Stisnuo je vilice, kruto podigao ramena i uvukao stomak. Ali to nije uklonilo naboj. Sad je bio zaključan u njegovom stegnutom, napetom telu. Da Viktor nije bio u stanju da sve to "podnese", bio bi preplavljen, što bi probilo njegove granice i uništilo njegov osećaj za realnost. Poludeo bi. Srećom, za odraslu osobu ta opasnost nije toliko velika. Zreli ego može imati slabosti, ali to nije ego deteta - sada može da se nosi sa stepenom uzbuđenja sa kakvim se ne bi mogao nositi dečji ego. Naravno, postoje ograničenja. Gotovo sva- 197 ka osoba može poludeti ako je pod pritiskom koji je dovoljno veliki da joj slomi ego. S druge strane, postepeno povećavanje energetskog naboja može ojačati ego, ako osoba ima podršku terapeuta koji će uz to pružiti i kontrolu koje bi se pacijent odrekao. Kada uzbuđenje i napetost koja ga prati postanu prejaki, telo će spontano reagovati u nastojanju da se isprazni vrištanjem. Vrisak je visoki ton kome visina i intenzitet rastu dok se ne dostignu klimaks. Tokom vriska talas ekscitacije se kreće nagore, ka glavi, za razliku od plača, gde se talas kreće naniže u stomak. Zvuk plakanja je dubok, u poređenju sa zvukom vriska. Plakanjem se oslobađamo bola nastalogod usamljenosti i tuge. To je vapaj za dodirom i razumevanjem. Vriskom se oslobađamo bola nastalog od jake ekscitacije, koja može biti pozitivna ili negativna. Deca
  • 254. vrište sa uživanjem kada je prijatno uzbuđenje veoma jako ili sa strahom kada postoji bol. Vrisak je zapravo sigurnosni ventil koji otklanja uzbuđenje koje bi, u suprotnom, ako ne bude oslobođeno, moglo da "raznese um". Pacijenti se nakon vriska uvek osećaju mirnijim i otvorenijim. Kao što svi imamo nešto zbog čega bismo plakali- recimo, nedostatak radosti u našim životima - tako imamo i razloge da vrištimo. Za većinu nas je borba za preživljavanje previše teška, previše bolna i suviše zamarajuća, ali mi u njoj istrajavamo zbog toga što se bojimo da osetimo ogroman nagon da zaurlamo: "Ne mogu to da podnesem!" Plašimo se da će nam to "razneti umove", a u stvarnosti ih upravo to može spasiti. U radio emisiji koju sam radio pre nekoliko godina objasnio sam vrednost vriska. Jedan slušalac se javio i rekao kako redovno koristi tu tehniku pražnjenja kada se vraća sa posla na kraju radnog dana. Objasnio je da je putujući trgovac i da mu je u pet sati popodne već svega dosta. Osećao bi se napeto. Vrištanjem u svojim kolima tokom vožnje oslobađao je tu napetost tako da bi se osećao opušten i bio dobre volje kada bi stigao kući. Otada sam čuo slične priče i od drugih ljudi. Kada su prozori na kolima zatvoreni, niko ne može čuti vrisak. Buka koju proizvode auto i saobraćaj guši sve ostale zvuke. Preporučio sam ovo pacijentima koji osećaju potrebu da vrište ali se plaše da bi ih neko mogao čuti. Čovek može vrištati u jastuk, ali da bi se.u potpunosti prepustio, mora se osećati slobodnim. Ordinacija u kojoj radim ima zvučnu izolaciju. 198 Pre mnogo godina radio sam sa ženom koja se osećala odsečenom od života. Objasnila je kako je kratko bila udata za predivnog čoveka koji je na njene oči poginuo u avionskoj nesreći. Posmatrala je dok je
  • 255. on sletao u svom privatnom avionu kada je avion odjednom izgubio kontrolu i srušio se. Mora da je tada ona upala u stanje šoka, jer se okrenula i otišla a da nije pustila ni glasa. Shvatio sam da je blokirala vrisak koji bi takvo iskustvo moralo da izazove. Dok je ležala na krevetu, zamolio sam je da pokuša da vrišti. Iz njenog ukočenog grla se čuo samo slabašan glas. Postavio sam dva prsta na prednje skalenske mišiće njenog vrata koji su bili jako nategnuti, stežući joj grlo. Kada sam lagano pritisnuo ove napete mišiće, prolomio se vrisak koji ona nije mogla da kontroliše. Vrištanje se nastavilo kada sam uklonio prste. Onda, kada se vrištanje utišalo, počela je duboko da jeca što je potrajalo još neko vreme. Nakon što se isplakala, rekla je kako oseća da joj je vraćen život. Iste godine se ponovo udala. Koristio sam ovaj postupak sa mnogim pacijentima koji nisu mogli da vrište. U gotovo svim slučajevima pojavili bi se glasni i jasni vriskovi. Neposredni pritisak na ove veoma zategnute mišiće je bolan, ali čim se vrisak prolomi bol nestaje, jer se mišići opuste. Vrištati je tako oslobađajuće, da se nijedan pacijent nikada nije požalio na proceduru; mada uvek unapred objasnim šta ću i zašto raditi. Moj stav prema važnosti vriska potiče iz mog ličnog terapeutskog iskustva sa dr Rajhom koje sam ranije opisao. Vrisak je raskrilio vrata moje duše i dopustio da na površinu isplivaju sećanja koja sam decenijama držao zakopana u sebi. Postoji još jedna strana vriska koja je važna za doživljaj radosti. Tok uzbuđenja u telu je polaran, što, kao što sam i ranije istakao, znači da su talas koji ide naviše i talas koji ide naniže jednaki po intenzitetu. Jedan od aspekata smera nadole je seksualni. Ako je moguće dopustiti da talas koji ide naviše dostigne vrhunac u vidu vriska, takođe talas koji ide naniže
  • 256. može dostići vrhunac u vidu orgazma. "Gore" se prazni vriskom, a "dole" orgazmom. Oba ova pražnjenja su moćna. Međutim, činjenica da osoba može jednom da vrisne nije znak orgastične potencije, koja zavisi od sposobnostida se sve vreme vrišti slobodno i potpuno. 199 Ne može se vrištati na silu. Ako neko pokuša da se natera da vrisne, javi se krik ili uzvik sa nekakvim škripanjem u grlu. Da bi se vrisnulo, mora se potpuno prepustiti, što je nešto što mala deca rade sa lakoćom. Na nesreću, ta sposobnost se gubi jako rano u životu, kada roditelj više ne može da podnese vrisku deteta jer ga izluđuje, i govori detetu da je ludo jer višti. Ludi ljudi vrište jer je unutrašnji pritisak porastao iznad njihovih sposobnosti da ga obuzdaju, a ne zato što su ludi. Često iz istog razloga postanu uzrujani. Njihovo vrištanje je mera zaštite. Kad ne bi vrištali kako bi se oslobodili pritiska, mogli bi postati nasilni i ubiti nekoga. Pacijent koji vrišti po pravilu nije opasan. Ali iako je vrisak bezbednosna mera, nije i integrisani odgovor na iskustvo dovođenja do ludila. Takav odgovor zahteva mobilizaciju čitavog tela u izraz koji ima neki smisao. To se javlja kada je šutiranje nogama koordinirano sa vrištanjem i rečima: "Izluđuješ me". Vrištanje je toliko snažno emotivno pražnjenje da je postalo osnova za još dva psihoterapeutska pristupa. Najpoznatija je terapija primalnog krika, koju je razvio Artur Džanov. Njegova knjiga, Primalni krik, izazvala je popriličnu senzaciju kada je bila objavljena, delom zbog toga što je obećavala brzi lek za neuroze.24 Popularnost knjige je poticala ne samo zbog obećavanja leka, već i zbog toga što je dodirnula realnost ljudi koju su, pre toga, i psihoanalitičari i terapeuti masovno ignorisali. Ta realnost je postojanje dubokog bola u neurozama svih 24 A. Džanov, Primalni krik
  • 257. tih ljudi, bola od povreda, koja je nastala u ranom životu. "Primalna terapija" je Džanovljeva tehnika za pražnjenje tog bola putem vrištanja koje, barem privremeno, preobražava osobu u slobodnog pojedinca - onog koji više nije sputan svojim neurotičnim strahom. Džanov je uvideo da je jezgro neuroza potiskivanje osećanja, i da je ovo potiskivanje u vezi sa kočenjem disanja i stvaranjem mišićnih napetosti'. Čitajući ovu knjigu, mnogi ljudi su osetili potrebu da vrište da bi oslobodili svoj bol, i sa entuzijazmom su prihvatili Janovljevo obećanje leka. Pacijenti koji su "eksplodirali" u vrisak nakon što su duboko disali saopštili su da se osećaju "nezagađeno'"! "čisto". Doživeo sam slično iskustvo to- 200 kom svoje prve seanse sa Rajhom, i mada je to otvorilo prozor u dubinu mene, nije predstavljalo lek. Sada sam već pedeset godina na putu samootkrića i, iako sam naučio mnogo o sebi, nisam pronašao nikakav lek. Pravi napredak u terapiji je proces rasta, ne transformacije. Pacijent postaje više otvorena i više zrela osoba, ali je naglasak na "više". Da ne bi došlo do nesporazuma, moram objasniti da iskazivanje osećanja ne predstavlja celu terapiju. Samootkrivanje zahteva zamašan analitički rad koji uključuje pažljivu analizu sadašnjeg ponašanja, situacije transfera, snova i svih ranijih iskustava. Zajednički razgovor je bitan aspekt bioenergetske analize. On predstavlja pripremu za razrešavanje pacijentovih emocionalnih problema, ali ne uklanja ove probleme iz korena. Iz iskustva sam otkrio da uviđanje i razumevanje ne razrešavaju konflikte, mada egu pacijenta nude način da se uspešnije nosi sa problemima. Nikakva priča ili razumevanje neće značajnije
  • 258. opustiti žestoke mišićne napetosti koje obogaljuju većinu ljudi. Takve napetosti blokiraju izraze osećanja, a mogu biti otklonjene jedino potpunim izražavanjem tih osećanja. Ali, potpuno izražavanje znači da u to izražavanje mora biti umešan i ego. Zapravo, potpun izraz osećanja ne samo da opušta napetost, već i osnažuje ego i samostalnost. Čovek može vrištati kao dete, ali kada to čini sa razumevanjem on se ne oseća kao dete. Zreli ljudi su odrasli, što znači da su odrasla deca koja imaju sve sposobnosti i osetljivosti deteta, ali i zrelosti samostalnost da svoje postupke učine efektnim. Još jednu terapiju zasnovanu na vrisku razvio je Danijel Kasriel, za rad sa grupama.25 On kaže: "Vrisci nas mogu osloboditi emocija koje su potisnute još u detinjstvu, a sloboda tog procesa može dovesti do značajnih pozitivnih promena u ličnosti". Kao dodatak vrištanju, postoji i razgovor o nečijem životu, problemima, nadanjima, snovima. Ali, kao što je Kasriel ustanovio, fundamentalni problem kod ljudi je "anatemisanje bazičnih emocija i inkapsulacija osećanja u odbrambenu ljušturu koju je izuzetno teško probiti u tradicionalnim psihoterapeutskim situacijama".26 Prisu- 201 stvovao sam demonstraciji ove tehnike dr Kasriela u radionici grupnih psihoterapeuta. Učesnici su sedeli u krugu držeći se za ruke i jedan za drugim pokušavali da vrište: "Besan sam". I sam Kasriel je učestvovao u ovoj vežbi koja je, činilo se, u učesnicima budila neka osećanja. Vrisak ima pročišćavajuću vrednost, kao u ovim vežbama, ali sumnjam da ima neku terapijsku vrednost jer ne dolazi do sučeljavanja sa osnovnim 25 Casriel, Daniel, A scream away from happiness (New York, Grosset & 1972) str. 2 26 Ibid.
  • 259. strahom od ludila. Takav izliv besa ne uključuje čitavo telo i nije ni blizu intenzivnom besu koji postoji duboko u ličnostima velikog broja ljudi. Vežba koju primenjujem je šutiranje kreveta u ležećem položaju, zajedno sa vrištanjem i rečima: "Izluđuješ me". Ova vežba predstavlja integrisano, telesno potpunije ispoljavanje osećanja. Ista vežba se može raditi i sa drugim rečima, na primer "ostavi me na miru" ili "želim da budem slobodan". Glas treba podići do potpunog vriska. Ako se pacijent može potpuno predati vežbi, glava će mu se pomerati gore-dole u skladu sa pokretima nogu, a glas će biti snažan i jasan. Kada se ovo dogodi, osoba će iskusiti osećaj slobode, užitka i radosti zbog prepuštanja jakom osećanju. Bez ozbiljnije vežbe, većina pacijenata nije sposobna za takvo prepuštanje, ali svaki put kada urade vežbu dobiju još malo snage ega. Neki pacijenti mogu postati preplavljeni i mogu se uplašiti, ali to osećanje prolazi kako se oni smiruju i pri tome osećaju moju podršku i uveravanje. Tu vežbu ne treba raditi sam ili van terapeutskog okruženja; njena vrednost zavisi od razumevanja i hrabrosti terapeuta da se suoči i nosi sa pacijentovim strahom od predaje kontrole. Nikada nisam imao negativan rezultat. Pre dosta godina sam imao prezentaciju u jednoj od lokalnih mentalnih zdravstvenih ustanova na temu bioenergetske analize. Zamolili su me da radim sa jednim od njihovih pacijenata, u jednom delu prezentacije. Kako bi demonstrirao kako radim sa telom, dao sam ovom pacijentu peškir da ga uvrće dok je ležao na dušeku i pri tome ga ohrabrivao da izrazi bilo kakva ljutita osećanja koja je mogao da prizove. Dok je radio ovu vežbu, ja sam stajao na podijumu i objašnjavao prisutnim psihijatrima i ostaloj publici prirodu
  • 260. 202 vežbe. Pacijent me je poslušao i uneo se u vežbu jakim glasovnim izrazima besa, i jakim uvrtanjem peškira. Ali kada je to uradio on je "odlepio"; zapravo, bio je van kontrole. Posmatrao sam ga dok sam se obraćao publici ali se nisam umešao; međutim, izrazi na licima mnogih iz publike pokazivali su šokiranost onim što se dešavalo. Dopustio sam pacijentu da prođe kroz celu vežbu, što je potrajalo oko pet minuta. Kada je sve bilo gotovo povratio je samo-kontrolu, i ja sam ga upitao da li se oseća uplašeno. Rekao je "ne", kao i da je bio svestan toga da sam ga ja posmatrao i da je znao šta se događa. Ovo iskustvo je umanjilo strah pacijenta da se "prepusti" svojim osećanjima, što je neophodan element u tretmanu preplašenih i šizoidnih pacijenata. Ali da bi mogao da radi na ovakav način, i sam terapeut mora biti u stanju da se prepusti svom telu. Pacijent pronalazi sigurnost u kompetenciji i samouverenosti terapeuta. Vežbu šutiranja koristim redovno zbog toga što veliki broj mojih pacijenata, koji su prosecni ljudi u normalnim životnim situacijama, strahuje da će poludeti ako prepuste kontrolu i predaju se svojim osećanjima. Vežba daje mogućnost pacijentu da istraži predaju kontrole i da stekne snagu ega potrebnu da se prepusti telu i njegovim osećanjima. Začudo, nikada se nije desilo da neko od mojih pacijenata potpuno izgubi kontrolu. Svi su bili svesni onoga što rade, i dopuštali su sebi da odu samo onoliko daleko ka predaji koliko su bili u stanju da podnesu. Ali, uz kontinuiranu vežbu, ego jača do tačke gde predaja postaje sve lakša i lakša. Ne verujem da bilo kakva racionalna diskusija može značajnije pomoći da se osoba oslobodi straha od ludila, pošto je strah struktuiran u hroničnim mišićnim napetostima - a naročito u mišićima koji povezuju glavu
  • 261. i vrat i kontrolišu pokrete glave. Napetost u ovim mišićima može se prstima napipati i donekle se umanjiti putem masaže i vođenja, ali se ono bitno oslobađanje, koje bi uticalo na ponašanje, može postići tek kada se osoba suoči sa svojim strahom i shvati da je taj strah nema veze sa situacijom u kojoj se on trenutno nalazi. Taj strah je važio u detinjstvu, kada ego nije bio dovoljno snažan da se nosi sa opasnostima sa kojima se dete suočavalo. Ali ta osoba sada nije dete, i ako je njen ego slab, to je zbog toga što je nju strah zarobio u borbu iz detinjstva, borbu koju pred- 203 stavlja napetost u dnu glave. U prethodno pomenutoj vežbi, ta napetost biva umanjena time što se glava zabacuje napred i nazad u skladu sa šutiranjem, kako se osoba sve više unosi u vežbu i osećanja koja je prate. Lupanje glavom kod deteta ima sličnu svrhu. Deca koja se nađu u trajnoj bolnoj situaciji koju ne mogu da promene ili izbegnu, a koju ne mogu da podnesu, lupaju glavom o krevet ili ponekad čak i o zid da bi ublažila bolnu napetost koja im raste u vratu na mestu spajanja sa glavom. Ona su premlada da razumeju zašto to moraju da rade, a njihovi roditelji su često previše neosetljivi da vide i shvate njihovu nepriliku. Ali ja mogu da razumem snagu pritiska u detetu koji ga može navesti na ovakav očigledno samodestruktivan postupak. Ona najverovatnije osećaju da je to jedini način da olakšaju pritisak koji ih izluđuje. Teram svoje pacijente da rade istu vežbu ležeći na krevetu i koristeći reči "izluđuješ me", Pošto to smanjuje napetost u bazi lobanje, to umanjuje i strah od predavanja kontrole ega. Napetost u bazi lobanje je odgovorna i za svakodnevne glavobolje od kojih pati veliki broj ljudi.
  • 262. Ove glavobolje nastaju kada talas ekscitacije u vidu impulsa besa krene uz leđa i bude blokiran pri dnu lobanje, uzrokujući da se napetost u potiljku poveća i proširi preko gornjeg dela glave, kao poklopac koji sprečava da se impuls probije. Kako pritisak ispod poklopca raste, kod čoveka se javlja glavobolja. Pošto je impuls sprečen da se izrazi - odnosno, potisnut - on nikada ne dopre do svesti. Osoba nije svesna da je besna i da, potiskujući impuls besa, izaziva kod sebe glavobolju. Glavobolje se ne javljaju kada je impuls besa izrazito jak jer se takvi impulsi ne mogu lako potisnuti. Do njih dolazi kada je moć potiskivanja jača nego snaga impulsa. Glavobolja koja je nastala usled napetosti često će trajati i nakon što se impuls slegne. Mišići se opustaju veoma polako i nastaviće da bole usled napetosti. Često mogu da zaustavim takvu glavobolju blagom masažom i usmeravanjem ovih mišića pokretom koji je nalik odvrtanju čvrsto zatvorenog poklopca. Međutim, pošto se čovekov strah od toga da se razbesni nalazi u jezgru straha od prepuštanja, neophodno je da se pacijent suoči sa ovim strahom kako bi mogao da ga se oslobodi. U stvari, ja ću ga ohrabriti da poludi, odnosno, da postane furiozno besan. Viktor je 204 skoro izludeo zbog zavodljivog ponašanja svoje majke koje ga je mučilo, ali strah od ludila koji je osećao kada je odrastao je poticao iz njegovog straha od sopstvenog ubilačkog besa zbog gubitka svoje muževnosti, koji je bio usmeren ka njoj. Jedna od vežbi koje koristim da umanjim strah pacijenta od njegovog besa je opisana u poglavlju 5, a ja ću je ovde ponoviti u vezi sa strahom od ludila. Pacijent sedi u stolici licem okrenutim prema meni, a ja sedim na oko metar udaljenosti od njega.
  • 263. Objasnio sam mu ranije da je ovo vežba koja treba da pokrene bes. Nastojeći da to učini, on steže šake u pesnice i podiže ih prema meni. Tada ga zamolim da izbaci svoju donju vilicu, pokaže zube, i da istovremeno širom otvori oči i gleda u mene. Kažem mu da trese pesnicama ka meni, da lagano njiše glavom i da govori: "Mogao bih da te ubijem". Najteži deo ove vežbe za pacijenta je da zadrži oči širom otvorene. Ovako otvorene oči često izazivaju osećanje straha i pacijent ih zatvori. Ako oseća strah, on ne može osećati bes. Širom otvorene oči imaju poseban efekat. One umanjuju pažnju prema neposrednoj stvarnosti i omogućavaju da se pojavi izgled ludila. Gotovo uvek lice pacijenta poprimi demonski izraz, dopuštajući osećanju snažnog besa da se izrazi u očima, besa koji pacijent onda može da oseti i sa kojim može da se identifikuje. Čitava vežba ne traje duže od jednog ili dva minuta. Kada pacijent oseti svoj bes zamolim ga da spusti pesnice i da se opusti, ali da ne dozvoli da mu bes iščili iz očiju. Ako zadrži bes u očima, on ugrađuje ovo snažno osećanje u svoj ego i stiče svesnu kontrolu nad njim. Pošto ima tu svesnu kontrolu, on se više ne plaši da oseti jačinu svog besa. Svesna kontrola se manifestuje kroz sposobnost osobe da namerno stvori izraz besa u očima. Kao što je moguće izraziti strah u očima tako što se usvoji uplašeni izgled lica - oči i usta širom otvorena, tako je moguće iskazati bes tako što se usvoji ljutiti izraz lica. Ljudi većinom nisu u stanju da ovo voljno urade, jer nemaju potpunu kontrolu nad mišićima lica, uključujući one koji okružuju oko. Oni su izgubili ovu prirodnu sposobnost jer su se kao deca plašili da pokažu besan izraz lica roditelju. Iako u ovoj vežbi postoji mogućnost da pacijenta njegov bes pregazi, to se može izbeći naglašavanjem svesnosti i
  • 264. zadržavanja osećanja. Naglasak je na osećanju, ne na postupku. 205 Jasan izraz besa u očima pokazuje da je snažan energetski naboj prošao kroz telo i stigao do očiju. Tok ekscitacije u emociji besa, kao što je opisano u ranijem poglavlju, ide naviše kroz leđa, zatim preko krova glave i onda ka očima. Kada snažno pokrenem taj izraz u svojim očima, mogu da osetim kako mi dlake na gornjem delu leđa i glavi stoje uspravno. Isti efekat se može videti kod psa kada se nakostreši od besa. Važnost ovog naboja za oči jeste u tome da ih naglo usredsredi, poboljšavajući vid. Kao što smo videli, suprotan efekat se javlja kod straha, kada se energija povlači iz očiju. Uplašene individue su često zbunjene zbog poteškoća pri usresređivanju. Ta poteškoća nestaje upotrebom ove vežbe. Međutim, ne sme se očekivati da će jednom ili nekoliko puta odrađena ova, ili bilo koja druga bioenergetska vežba, izmeniti životni šablon straha. Osećanje besa se mora ugraditi u ličnost, tako da se može izraziti lako, prirodno i u skladu sa situacijom. Njegov izraz će se onda pojaviti spontano, onda kada se za tim javi potreba. Činjenica da je ponašanje pod svesnom kontrolom ne negira njegovu spontanost. Ne razmišljamo o tome kako da hodamo, jedemo ili pišemo, a ipak smo svesni onoga što radimo i možemo svesno kontrolisati naše postupke. Čovek ne može imati svesnu kontrolu nad svojim ponašanjem ako se plaši gubitka kontrole. Ovo možda izgleda kontradiktorno, ali nije. Strah ima parališući efekat koji, ometajući spontanost postupka, taj isti postupak čini nezgrapnim. Konflikt između impulsa za povlačenjem i impulsa za delanjem umanjuje čovekovu svesnu kontrolu, što uvećava strah. Naravno, za strah postoje razlozi iz prošlosti. Ako je neko, kao dete,
  • 265. osetio ubilački bes, mogao bi opravdano verovati da bi bilo kakvo izražavanje tog osećanja moglo rezultovati žestokim batinama roditelja. U ovakvoj situaciji detetu ne preostaje ništa drugo nego da spreči ovaj postupak i potisne ovo osećanje. Ali ovo potiskivanje osećanja postavlja osobu na nivo deteta. Prošlost postaje zamrznuta unutar ličnosti ali je potencijalno aktivna. Čak i u terapeutskim situacijama, u kojima je sva opasnost uklonjena, pacijent se i dalje može plašiti posledica koje bi mogle proizići iz izražavanja jakog besa. Postoji još jedan element ovog problema prepuštanja, koji se takođe odnosi na iskustva iz detinjstva osobe. Deca teže poistove- 206 ćivanju osećanja i postupka. Želje i osećanja su moćne sile. Želju da neko umre dete može doživeti podjednako jako kao da je nekoga ubilo. Osećanja se takođe shvataju kao istrajna. Odrasli iz iskustva znaju da se osećanja menjaju poput vremena pa čak i još brže. Bes se može pretvoriti u pažnju, a ljubav u mržnju, u skladu sa promenljivim okolnostima u životu. Deca, koja u potpunosti žive u sadašnjosti, ne razmišljaju o budućnosti i stoga ne razumeju ideju promene. Njima se čini da će bol koji osećaju trajati večno. Zbog toga deca često pitaju: "Kada će proći?" Ovakva vrsta razmišljanja utiče i na osećanja. Dete misli: "Ako sam besan na tebe, uvek ću biti besan na tebe. Ako te mrzim, uvek ću te mrzeti". Sa ovim stanovištem je povezano još jedno koje poistovećuje misli sa postupcima: želja da se neko ubije je ekvivalentna činu ubistva te osobe. Mlad dečji ego ne može lako uočiti razliku između misli, osećanja i postupka. Ta distinkcija postaje moguća tek kada dete postane samosvesno i kada njegov ego shvati da ima svesnu kontrolu nad
  • 266. ponašanjem. Analitička terapija je nemoguća kod mladog deteta, jer njemu nedostaje objektivnost koja je neophodna da bi ovakav terapeutski proces uspeo. Međutim, i mnogi odrasli ljudi ne poseduju objektivnost, zbog svojih emocionalnih fiksacija na nivou deteta, koje podrivaju ego i njegovu sposobnost da jasno vidi razlike između misli, osećanja i postupaka. Odrastao čovek bi mogao znati da, iako oseća bes dovoljno jak da ubije, on se ipak neće povesti za njim jer je to neprikladno ili nije mudro. Tendencija za ispoljavanjem potiče iz dečje komponente ličnosti. Stoga mogućnost da se oseti i ispolji osećanje ubilačkog besa a da se taj bes ne sprovede u delo, da se na to čak i ne pomisli, predstavlja znak zrelosti. Ranije opisana vežba, tokom koje pacijent sedi u stolici naspram mene i preti mi pesnicama ponavljajući reči: "Mogao bih te ubiti", daje pacijentima mogućnost da iskuse i razviju svesnu kontrolu koja bi im omogućila da postanu odrasli i da se ponašaju kao odrasli, što zapravo i jesu. Još jedan bitan aspekt ove vežbe je povezanost očiju i glasa. Mnogi pojedinci će tokom ove vežbe veoma glasno vikati: "Mogao bih te ubiti", ali im nedostaje izgled besa u očima. Prenaglašavanje govora umanjuje naboj u očima. Izražavenje besa postaje ograničeno na glas, i to na račun očiju. Ovo je više detinjasta reakcija jer je 207 kod beba i dece glas dominantan način izražavanja besa. Stoga se besa odraslih ljudi najviše treba bojati kada je glas prigušen a oči sevaju. To je zapravo nadogradnja filozofije Teodora Ruzvelta, koji kaže: "Govori tiho ali nosi veliki štap sa sobom". Trebalo bi da naglasim da iako opisane vežbe kod osobe umanjuju strah od prepuštanja telu, one moraju
  • 267. biti upotpunjene drugim vežbama kojima se izražava bes. Senzibilitet terapeuta u vezi problema koji irna pacijent omogućava pravi izbor vežbi. Na primer, Viktor, čiji sam slučaj razmatrao ranije u ovom poglavlju, rekao je kako je njegova ruka spontano krenula ka vratu njegove majke, što je on prepoznao kao nagon da je uguši. Mogu da razumem ovakav nagon. Ton majčinog glasa kada se obraća detetu može biti tako grub da to dete ne može da izdrži, ili dete samo može osetiti hladnoću i neprijateljstvo u glasu, što je nepodnošljivo. Međutim, ono što uglavnom izluđuje dete jesu neprestane majčine pridike i napadi. U takvoj situaciji, ukoliko dete ne može da pobegne, prirodan impuls je da majku uguši, jer je to jedini način da je ućutka. Naravno, dete ne može da se povede za tim impulsom već mora da ga potisne. Oslobađanje ovakvih impulsa na terapiji prilično je jednostavno. Kao što sam ranije Već pomenuo, pacijentu dam peškir koji on onda može da uvrće koliko god jako želi. Istovremeno ih ohrabrujem da svoja osećanja izraze i glasom. Reči "Zaveži, ne mogu da podnesem tvoj glas, mogao bih te udaviti" su prikladne. Ova vežba pacijentu pruža osećaj moći koji mu pomaže da prevaziđe osećaj bespomoćnosti i iskorišćenosti. Još jedno jako osećanje koje je povezano sa strahom od ludila jeste seksualnost. Intenzivno seksualno osećanje nas može poneti isto onoliko koliko i snažan bes. Čovek može biti ludo zaljubljen ili lud od besa, jer je njegova ljubav izneverena. Ali kod zdrave osobe ova osećanja su u skladu sa egom, i doživljavaju se kao sastavni deo ličnosti. Osećanja mogu biti obuzdana, što čoveku omogućava da ih iskaže na pozitivne i konstruktivne načine, ali obuzdavanje je jedino moguće ako ih on u potpunosti prihvata kao
  • 268. svoja. Ispoljavanje emocija, bilo seksualnih ili gnevnih, potiče iz straha da će njihovo suzdržavanje biti preteško. To se ne može izdržati. Mora se nešto učiniti da bi se to uzbuđenje oslobodilo - eksplodirati, ili se okrenuti seksualnosti, ili oboje. Takvo ponašanje nije znak stra- 208 sti, već straha - straha od ludila. Taj strah je identičan strahu od bliskosti. Prevelika bliskost plaši, jer kod osobe izaziva priviđenje da je neko drugi poseduje, na isti način kao i roditelj koji ju je zaveo. Ono što izluđuje dete jeste dvostruka poruka: zavođenje i odbacivanje, ljubav i mržnja. Sposobnost da se obuzda jako osećanje znak je strastvene prirode, bilo da je to osećanje ljubavi, besa, tuge ili bola. Obuzdavanjeje nasuprot "trpljenju". Kada neko trpi, on se sa bolnim ili uznemirujućim situacijama nosi tako što potisne sva osećanja. Kod obuzdavanja, ovo osećanje se prihvata i integriše u ličnost. To nije lako postići osobi koja je svoju ličnost oblikovala u cilju opstanka, jer opstanak zavisi od potiskivanja osećanja. Kako da se neko ko je čitavog života bio "preživeli" da nauči obuzdavanju? U ovom poglavlju sam opisao nekoliko vežbi koje mogu pomoći pacijentu da se izbori sa jakim osećanjem besa. Šta se može učiniti u vezi seksualnih osećanja? Odgovor može biti iznenađujući, sem ako se ne zna da je lakše obuzdati snažna seksualna osećanja nego ona slaba. Razlog je to što čovek sa jakim seksualnim osećanjima ima bolje razvijenu svest o sebi i veću ego- snagu pomoću koje će obuzdati ovo osećanje. Većina pacijenata, međutim, ne spada u ovu kategoriju, što znači da je potrebno mnogo terapeutskog rada kako bi se seksualna osećanja pacijenata osnažila. Ovo se postiže tako što se pacijent zamoli da diše iz dubine
  • 269. trbuha, gde se nalaze seksualna osećanja. A duboko plakanje je glavni mehanizam kojim se ovo postiže. To se takođe može postići pomaganjem pacijentu da postane uzemljeniji pomoću vežbi koje mobilišu osećaje u nogama. Sve ranije opisane vežbe pomažu.27 Bioenergetičari imaju na raspolaganju posebnu vežbu koja povećava naboj u karličnom predelu bez uzbuđivanja genitalija. Ja je nazivam karlični luk. (Videti sliku 5.) U ovoj vežbi karlica je između glave i stopala. Da biste postigli pravi položaj, treba da legnete na leđa, na dušek ili krevet. Savijte kolena dok su vam stopala raz- 209 dvojena između 25-35 centimetara. Onda rukama uhvatite članke i napravite luk tako što ćete rukama vući stopala i pustiti glavu da se zabaci nazad. Samo glava, laktovi i stopala treba da dodiruju podlogu. Isturite kolena napred koliko god možete i pustite karlicu da slobodno visi. Ako je vaše disanje slobodno i duboko, karlica će se napuniti nabojem i početi da vibrira gore-dole. Ovo je veoma prirodna kretnja u kojoj pojedinci koji su relativno oslobođeni napetosti u donjem delu leđa, zadnjici i butinama veoma uživaju, jer osećaju prijatna i uzbudljiva osećanja u karlici koja, iako seksualna, nisu i genitalna. Ali mnogi postanu uznemireni kada im karlica načini ovakav nevoljan pokret. Ako su osećanja jaka, osoba može osetiti da nema kontrolu, što može da uplaši. Vežba može biti i bolna, ukoliko su mišići prednje strane butina (kvadricepsi) zgrčeni i napeti. Kada se to dogodi, može se nastaviti sa vežbom ukoliko 27 Videti Lowen, Alexander i Rowfretta L. Lowen, The Way to Vibrant Health (New York, Harper & Row, 1977; Internacionalni institut za bioenergetsku analizu, 1922) za vežbe osmišljene da oslobode karlicu
  • 270. nije previše bolna ili se vratiti u početni položaj i krenuti ispočetka. Ako se radi redovno, ova vežba isteže i opušta napete mišiće, stvarajući uslove za nastajanje jačih seksualnih osećanja i uživanja. Ova vežba se može razumeti ako se zna da je ova kultura bazirana na dva principa - ne gubi glavu, i ne trči pred rudu. Ili - ne dozvoli da te strast nadvlada. Ali ukoliko nas ne podnese neko preplavljujuće osećanje, ne možemo spoznati ključ života. Ljudi koji su otkrili ovaj ključ poseduju unutrašnji moral kakav se retko sreće u ovoj kulturi. FIGURA 5 210 Veoma je važno otkloniti pacijentov osećaj krivice u vezi sa seksualnim osećanjima i to predstavlja srž analitičkog procesa. Kada pacijentova seksualna osećanja ojačaju, to će se videti u njegovira očima, jer telo postaje življe i pobuđenije na oba kraja. Sjajne oči su znak jakih seksualnih osećanja. Tada pacijent može vežbati da zadrži taj sjaj u očima kada ostvaruju kontakt pogledom sa terapeutom i drugim ljudima sa kojima se sreće. Ovo nije jednostavno, jer se mnogi ljudi stide i plaše da otkriju svoja seksualna osećanja. To se posebno odnosi na one koji su bili seksualno zlostavljani. Za terapeuta je najvažnije da prihvati seksualna osećanja pacijenta a da ih ne iskorišćava, jer je to narušavanje terapeutskog odnosa. Sledeći korak je logičan. Pacijenta treba ohrabriti da se ne upušta u seksualne odnose sem ukoliko ne postoji snažno osećanje ljubavi između dve osobe.
  • 271. Svesno uzdržavanje od seksualnih osećanja unapređuje sposobnost obuzdavanja i povećava ego-snagu. Ako je osećanje jako, masturbacija predstavlja adekvatni ventil. Svesna kontrola jakog osećanja ukazuju na zrelu individuu koja ima razvijeno samoposedovanje, ili ga je stekla tokom terapije. Takva osoba se ne plaši da će ispoljavanje jakih osećanja učiniti da se oseti ili izgleda ludo. Da bismo potpuno razumeli strah od ludila koji je prisutan kod toliko ljudi moramo biti svesni uloge kulture u ovom problemu. Živimo u hiperaktivnom društvu koje preterano uzbuđuje i stimuliše svakoga ko u njemu živi. Previše je pokreta, buke i zvuka, previše stvari i previše prljavštine. Nedavna naslovna strana New York Timesa pokazuje poremećenog čoveka kako rukama prekriva uši i vrišti: "Buka me izluđuje!" Može se preživeti a da se ne poludi, ali da bi se to postiglo moraju se umrtviti čula tako da se ne čuje buka i ne vidi prljavština i ne oseti konstantno kretanje. A slična hiperaktivnost postoji u današnjim domovima sa TV uređajima i svim kućnim aparatima. U ovoj kulturi ne može se usporiti ili stišati. Hiperaktivnost pokreće isto ono što pokreće nemirno dete- nemogućnost trajnog kontakta sa dubokom, unutrasnjom srži bića, duhom ili dušom, svejedno. Naša kultura je pogrešno usmerena tako da mi smisao života pokušavamo da pronađemo u senzacijama, a ne osećanjima; u činjenju stvari, a ne postojanju; u posedovanju stvari, a ne sebe samih. To jeste ludilo i izluđuje i nas, jer nas uda- 211 ljava od naših korena u prirodi, od zemlje na kojoj stojimo, od stvarnosti. Ali ja smatram da je najgori aspekt ove kulture prenaglašenost i eksploatacija seksualnosti. Neprekidno smo izloženi seksualnim sadržajima koji nas uzbuđuju
  • 272. ali nas istovremeno i frustriraju jer ne postoji mogućnost za pražnjenje u datom trenutku. Ova preterana seksualna stimulisanost nas tera da potisnemo seksualna osećanja, da ne bismo bili preplavljeni njima i da ne bismo izgubili kontrolu. Ali kako je osećanje pravi život tela, neurotična osoba čija su seksualna osećanja bila potisnuta mora da ih nekako ispolji u potrazi za uzbuđenjem i osećanjima. Ovo se uglavnom dešava u slučajevima silovanja, zlostavljanja dece ili pornografije. Ne možemo se boriti protiv ovog problema moralnim pridikama ili predavanjima, jer on potiče iz gubitka veze sa prirodnim i sa našom jedinom pravom prirodom - životom tela.
  • 273. 212 POGLAVLJE 10 Strah od smrti Svaki pacijent se, svesno ili nesvesno, boji da se oslobodi ego kontrole i da se prepusti telu, sebi i životu. Taj strah ima dva aspekta: jedan je strah od ludila, a drugi strah od smrti. U poglavlju 7 smo videli da strah od ludila potiče iz podsvesne predstave da će previše osećanja preplaviti ego i dovesti do tog ludila. Ta predstava je povezana sa iskustvima iz detinjstva koja su mnoga deca preživela, kada su dovođena gotovo do ludila putem neprijateljstva, šikaniranja, zbunjivanja i dvostrukih poruka. Slično tome, strah od smrti je povezan sa veoma ranim iskustvima kada dete oseća da se suočava sa smrću, da bi moglo da umre. To iskustvo je toliko šokantno za organizam da se on zaledi od straha. Do smrti ne dođe, dete se oporavi, ali ono što telo pamti ne može se izbrisati, mada se potisne iz svesti u cilju opstanka. Telesno pamćenje opstaje u formi napetosti, uzbune i straha u tkivima i organima, posebno u mišićima. Gledajući nečije telo može se oceniti taj strah. Ako je telo veoma kruto, može se reći da je osoba "ukočena od straha To nije samo metafora, već doslovni izraz tela. Ako je ukočenost ili napetost udružena sa nedostatkom vitalnosti, može se reći da je taj "prestravljen do smrti". Može se biti i "prestrašen van pameti" što je već šizofreno stanje. Kod drugih osoba napetost je najuočljivija u predelu grudi, koja su preterano napunjena vazduhom, što označava paniku koja leži ispod28 . Većina ljudi ne oseća koliko su uplašeni sem ako su ugroženi gubitkom ljubavi ili sigurnosti. Ali 28 Videti Lowen, A. Ljubav, seks i vaše srce
  • 274. strah je uvek 213 prisutan ispod površine, sprečavajući njihovo prepuštanje životu i telu. To su preživeli, koji hodaju uskom stazom između previše osećanja i straha od ludila s jedne, i premalo osećanja i straha od smrti, s druge strane. Primetio sam ovaj strah od smrti kod svih pacijenata sa kojima radim, u obliku dubokog i nesvesnog otpora ka dubokom disanju i prepuštanju. Prvi put sam se susreo sa tim strahom kod jednog od učesnika radionice za profesionalce zainteresovane za bioenergetsku analizu. To je bio čovek star oko trideset pet godina. Ležao je na bioenergetskoj stolici na pauzi između seansi i ja sam, prolazeći pored njega, video izraz smrti na licu za koji sam smesta pomislio da može da potiče jedino iz nekog veoma ranog susreta sa smrću. Kada smo nastavili sa radom, upitao sam ga da li bi mogao pred grupom razgovarati sa mnom o mojoj opservaciji. Složio se. Rekao je da je umalo umro kada je imao oko godinu dana. Okolnosti, kako su mu roditelji rekli, bile su te da je prestao da jede i da je njegov gubitak težine postao toliko ozbiljan da je odveden u bolnicu u kritičnom stanju. Ispitivanja su pokazala da je bio dojen majčinim mlekom, što je prestalo neposredno pre nego što se razboleo. Nije imao nikakvu predstavu o povezanosti ova dva događaja, ali ja sam bio čvrsto ubeđen da je za njega nestanak dojke bio i nestanak njegovog sveta i da nije hteo da prihvati zamenu. Ne prolazi svako dete koje je odvojeno od dojke kroz reakciju toliko ozbiljnu da mu ugrozi život, ali odvajanje može biti veoma traumatično, što znaju i mnoge majke koje su dojile. Mnogo zavisi od osetljivosti roditelja prema detetovoj nevolji. Tokom godina sam od mnogih pacijenata saznao
  • 275. da su se kao deca plašili smrti, plašili da će umreti. Strah bi se uglavnom javljao noću kada bi bili sami u svojoj sobi ili krevetu. Sećam se da sam se kao preadolescent bojao da zaspim jer sam se plašio da ću umreti u snu. Svesnost mi je bila osiguranje da neću umreti; to je bio moj način da održim kontrolu. Zašto bi ma koje dete ovako razmišljalo? Odakle to potiče? Da li sam ja ikada iskusio bolest ili stanje koje mi je ugrožavalo život? Znao sam da sam preležao uobičajene dečje bolesti, ali je većina mojih najranijih godina bila zakopana i zaboravljena zahvaljujući mehanizmima kojima svi uglavnom podležemo. Iako sam imao neka radosna iskustva, u meni je posto- 214 jala tuga, koju sam otkrio u mojim najranijim sećanjima. Nisam imao srećno detinjstvo. Verujem da je ovo tačno za većinu ljudi. Deci, a naročito odojčadi, potrebna je bezuslovna ljubav kako bi se razvila u zdrave odrasle osobe. U stvari, sam njihov opstanak zavisi od povezanosti sa ljubavlju odraslog. Odojčadi u obdaništu, koja su hranjena i čista, ali ih niko ne drži u naručju ili se igra sa njima, može se desiti da obole od anaklitične depresije i umru. Prijatan, fizički kontakt pobuđuje dečje telo stimulišući sve funkcije, a naročito disanje. Bez ovog kontakta osnovna protoplazmatska aktivnost širenja i kontrakcija, kao kod disanja, lagano zamire, što dovodi do smrti. Fetus ima taj kontakt u materici, i ukoliko se on ponovo ne uspostavi nakon rođenja, novorođeni organizam pada u šok. Naravno da niko ne misli da novorođenče čoveka može preživeti bez pažnje, ali ne shvatamo u kojoj je meri svako dete zavisno od ljubavne povezanosti sa majčinskom figurom. Svaki prekid te veze, ili makar nagoveštaj prekida, dovodi do šoka za organizam. Šok ima
  • 276. parališući efekat na osnovne telesne funkcije, što može biti fatalno ako je stanje šoka duboko i prolongirano. Ali svaka vrsta šoka je pretnja životnom procesu. Nagla i jaka buka može momentalno dovesti bebu u stanje šoka. Telo će joj se ukrutiti i ona će prestati da diše. Ovaj fenomen je prisutan bezmalo odmah po rođenju. Kako šok prolazi, beba počinje da plače, čime se vraća normalno disanje. Naravno da sa rastom deteta i organizam postaje jači, i ne može se šokirati tako lako putem zvuka. Ipak, čak i odrasli mogu biti preplašeni naglom bukom i pasti u trenutni šok. Svaki put kada roditelj viče ili urla na dete on jako negativno utiče na njegovo telo. Vidi se da dete preživljava šok po tome što se ono najpre zgrči, a zatim počne da jeca. Ako se na dete često viče ono neće reagovati, jer se prilagodilo stresu. To čini time što održava stanje krutosti ili napetosti. Više se ne može šokirati jer je u stanju trajnog šoka, što znamo po tome što mu disanje više nije slobodno i lako. U ovom slučaju šok nije samo posledica zvuka već i pretnje za ljubavnu vezu deteta i majke. Ljutiti ili neprijateljski stav, hladno ophođenje ili izjava tipa "majka te više ne voli" mogu imati isti ovakav efekat. Fizičko povređivanje deteta šamarima, udarcima ili lupanjem po zadnjici izaziva traumatične šokove u organizmu, jer ego malog deteta nije razvijen u toj meri da ono može 215 da razume da ovakvo povređivanje od roditelja ne znači i trajno lišavanje ljubavi. Ono na ovakav postupak reaguje kao na pretnju njegovom životu. Broj takvih iskustava koje prosečno dete u našem društvu pretrpi je veliki, a u nekim slučajevima deca podležu destruktivnom tretmanu od svojih roditelja. Neki su roditelji puni mržnje, ali se većina kreće između ljubavi i neprijateljstva. Besan ispad je uvek
  • 277. praćen nekom vrstom ispoljavanja ljubavi što detetu vraća sigurnost i nadu da je ljubavna veza sa roditeljem stabilna. Kako dete postaje starije, ono će činiti šta god je potrebno da ovu vezu održi, makar to iziskivalo i predaju sebe samog. Ali veza zasnovana na potčinjavanju nikada nije sigurna, jer će dete pokušavati da se otrgne, a roditelj će i dalje održavati istu pretnju. Nijedan roditelj ne veruje potpuno potčinjenosti jer zna da potčinjenost prikriva mržnju. A dete duboko u sebi zna da ga mrze. Opstanak deteta zahteva odbacivanje ove realnosti - odbacivanje pretnje životu, straha od smrti i osećanja ranjivosti. Opstanak takođe zahteva od njega da održi vitalno značajnu vezu sa roditeljem. To postaje velika borba koja će pratiti dete ili odraslu osobu kroz čitav život, jer ovaj obrazac ponašanja sada postaje struktuiran u ličnosti i u telu kao uobičajen stav. Ono što mi vidimo gledajući telo je stanje šoka koje se manifestuje inhibicijom disanja. Posmatrajući površinski, taj čovek ne izgleda kao da je u šoku. Većini bi se učinilo da on normalno funkcioniše. Disanje mu deluje skladno i bez teškoća. A tako je zbog toga što je disanje kao i život, plitko i površinsko. Stanje šoka postoji na dubljem nivou u potisnutom i nesvesnom, u gubitku strasti, u strahu od predaje i u napetosti i krutosti tela. Da bismo se predali telu, potrebno je samo dopustiti da se pojavi slobodna i potpuna respiracija. Strah od predaje je povezan sa zadržavanjem daha. Respiracija se može blokirati, ograničavanjem inspirijumna ili ekspirijuma: u prvom slučaju čovek se ustručava da udahne vazduh; u potonjem se ustručava da ga u potpunosti izdahne. Oba vode tome da se limitira količina kiseonika koju telo dobija, što usporava metabolizam, umanjuje energiju i otupljuje osećanja.
  • 278. Ustručavanje od inspirijuma se sreće kod šizofreničnih "i šizoidnih osoba, kada je udruženo sa skrivenim stravom i ima za cilj da paralizuje svaki pokret. Nasuprot tome, neurotična osoba 216 ima poteškoća sa potpunim ispuštanjem vazduha. Strah koji blokira ekspirijum jeste panika, koja se od strave razlikuje po tome što uspaničena osoba nastoji da pobegne od opasnosti, dok je preplašena osoba nepokretna. Opasnost se u ova dva slučaja razlikuje. Kod strave se opasnost doživljava kao beskompromisna pretnja po život, a kod panike kao mogiića pretnja po život. Kod male dece panika je najčešće posledica gubitka veze sa majkom ili ocem. Stoga će malo dete kada je odvojeno od majke, bilo u nekoj gužvi ili zato što ga je majka ostavila sa nekim ko ga ne poznaje, paničiti, vrištati ili glasno plakati nastojeći da ponovo uspostavi svoju vezu sa sigurnošću. Kada se ova veza ponovo uspostavi, ono će se grčevito držati za nju. Takođe zadržava dah, odnosno drži grudi u položaju udisaja. Ovaj položaj, koji dopušta samo plitko disanje, potiskuje paniku i pruža lažan osećaj sigurnosti koji potiče iz mogućnosti da se drži te bezbednosti koju je ponovo pronašlo. Kod neurotične ličnosti, strah je potisnut a osoba je uglavnom nesvesna jačine njegove jačine. Kod šizoidne strukture, pokušaj da se strah potisne je manje efikasan zbogslabosti ega, a individua je često svesna svog straha. Međutim, u oba slučaja ovo se manifestuje u telu - kod šizoidnog tela spuštenim grudima u izdisaju, a kod neurotičnog grudima naduvanim od udahnutog vazduha. Spuštene grudi su meke, naduvane su tvrde. Ova obeležja su važna za razumevanje strahova koji sprečavaju predaju telu. Strava inhibira bilo koju agresivnu akciju, a pošto je disanje agresivan čin kojim
  • 279. organizam usisava vazduh, intenzitet ovog procesa je dobar pokazatelj sposobnosti organizma za agresiju, odnosno sposobnosti da posegne za onim što mu treba i što želi. Izdisaj je, međutium, pasivan proces, prepuštanje, opuštanje mišićnih kontrakcija koje naduvavaju grudi. Zbog ovog straha od prepuštanja neurotičar se drži ljudi kao odrastao isto kao što je to činio kao dete. Sva mala deca se drže za majku, njihovo telo ili odeću, jer je ona osnovna sigurnost. Dok rastu, njihova želja da budu nezavisni i stoje na sopstvenim nogama raste i postaje dominantna. Sigurnost koju je pružala majka zamenjuje se sigurnošću koja se nalazi u sebi i svom telu. Ali ova sigurnost u samom sebi se razvija samo do tog stepena gde se dete oseća sigurno, ali samo kada i dalje postoji neka veza sa majkom. Svaki put kada ta veza bude ugrože- 217 na, telo se grči a disanje pogoršava. Osećaj potrebe za njom se ponovo aktivira a zavisnost od nje raste. Panika se može javiti kad god je nečiji život ugrožen. Tokom napada panike javlja se gubitak kontrole nad postupcima, dok osoba jurca unaokolo kako bi izbegla opasnost, dišući brzo i plitko. Neki ljudi paniče više od drugih kada su suočeni sa pretnjom opasnom po život, dok manji broj pojedinaca sa jakim osećanjem unutrašnje sigurnosti može da zadrži ego kontrolu u tim situacijama i da se ne uspaniči. S druge strane, ima ljudi koji se uspaniče u situacijama koje nisu opasne po život, recimo, prelazeći visoki most u automobilu, ili kada se nađu same u gomili ljudi. Panični poremećaji su opisani kao neurotična stanja i odnose se, na primer, na osobe koje ne mogu same da napuste svoju kuću a da ne iskuse intenzivnu paniku. Ako želimo da razumemo zašto se osoba uspaniči kada
  • 280. se nađe sama daleko od kuće, moramo shvatiti da ona oseća kao da joj je život ugrožen. Pošto je ovo osećanje iracionalno, moramo pretpostaviti da ta situacija budi telesno pamćenje na situaciju iz detinjstva kada jeste postojala životna opasnost. Možda najčešća ovakva situacija je nereagovanje majke na dečji plač. Kada dete plače, ono doziva svoju majku iz nužde. Njeno neodazivanje, iz bilo kog razloga, dete doživljava kao gubitak majke, što je opasno po život. U očajanju ono će plakati sve jače, sve glasnije i sve duže gonjeno potrebom. Takav plač iskorišćava energiju deteta i ono se iznenada može naći u paničnom stanju, nemoćno da lako diše i boreći se za vazduh. Da bi ostalo živo, telo se uzdržava od plača zadržavajući dah kako bi povratilo kontrolu. Dok to čini, strah od bliske smrti privremeno nestaje. Dete zaspi, iscrpljeno, i sećanje na ovo iskustvo će vremenom nestati, ali telo ne zaboravlja. Jedno iskustvo ne može dovesti do neuroze. Nažalost, istina je da mnoga deca u našoj kulturi pate ne samo od nedostatka nege i podrške koje bi im omogućile da se razviju u zrele i nezavisne ljude, već im roditelji prete i kaznama za neke postupke koji su u suštini nevini. Mnogi su roditelji i sami odrastali u porodicama u kojima je bilo nasilnog ponašanja od jednog ili oba roditelja. U nedostatku sosptvene unutrašnje sigurnosti i stabilnosti, mnogi roditelji svoju frustraciju i bes ispoljavaju na svojoj deci, koja žive pod konstantnom pretnjom gubitka ljubavi i u stalnom strahu. Ovaj strah se is- 218 poljava u mnogim emocionalnim ili fizičkim poremećajima od kojih deca pate. Ne iznenađuje činjenica da je borba za život sve što znaju. Moglo bi se prigovoriti kako su slučajevi koje iznosim neobični i nevažeći za prosečno detinjstvo. Ali
  • 281. niko, sem onih koji žive u njima, ne zna kakav je prosečan dom, a čak i oni koji žive u izrazito nesrećnim porodicama mogu poricati stepen nesreće koju osećaju. Ljudi koji kod mene dolaze kao pacijenti su prosečni ljudi za koje niko ne bi pomislio da su ludi ili na drugi način ozbiljno poremećeni. Oni, rade, mogu biti u braku, imaju decu i relativno su stabilni finansijski. Ali kada ih bolje upoznamo, postajemo svesni šokantne borbe i nesreće kroz koju prolaze. U nastavku je izložena priča o detinjstvu i životu jedne pacijentkinje. Alis je imala trideset dve godine i bila udata već deset godina. Rekla je: "Kao dete sam uvek bila uplašena i nervozna. Osećala sam da me majka mrzi i da su me oba roditelja odbacila. Majka me je neprekidno kritikovala. Osećala sam se jako usamljeno, bezvredno i depresivno. Bilo kakav izraz emocije ili problema moja porodica je okretala protiv mene i shvatala kao moju grešku, a zatim ignorisala. Osećala sam da nisam dovoljno dobra i da nikad neću moći da se poredim sa njima. "Kao tinejdžerka pokušava sam da budem savršena, ali sam patila od nesanica i stomačnih problema. Postala sam uznemirena i depresivna. Prepisan mi je halcion za probleme sa spavanjem i lekovi protiv stomačnih tegoba. Prošla sam nekoliko terapija tokom godina, individualnih i grupnih, i postigla sam neki napredak, ali i dalje su mi neophodne pilule za spavanje da bih se odmorila dovoljno da mogu normalno da funkcionišem i nastavim sa svojim životom. Još patim od zatvora i napetosti mišića dijafragme i rastućeg osećaja usamljenosti i praznine zbog čega se osećam izolovanom, i u svom braku i u svom životu". Može li se posumnjati na to da su iskustva iz detinjstva bila uzrok njenih problema u odraslom dobu?
  • 282. Alis nije u to sumnjala. Ali sa svim shvatanjem problema koje je stelda tokom svoje terapije, i dalje je osećala, u vreme kada sam je video, da nije sposobna da poboljša sebe i oslobodi se prošlosti. Ovo je nametnulo pitanje - koji ju je strah toliko jako vezao za prošlost da ona, uprkos najvećim 219 naporima, nije bila u stanju da se oslobodi i živi u sadašnjosti? Ali pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, moramo potpunije razumeti sadašnjost. Kada je Alis došla kod mene, u njenom životu nije bilo radosti i bilo je jako malo zadovoljstva. Patila je od izrazite zabrinutosti da će doživeti neuspeh, što je očigledno imalo veze sa činjenicom da je u proteklih deset godina izgubila mnogo poslova zbog svoje nesposobnosti da funkcioniše kako treba. Ali, istovremeno je bilo jasno da je, s obzirom na stepen njene uznemirenosti, za nju bilo gotovo nemoguće da dobro funkcioniše. Bila je uhvaćena u zloćudni krug. Uznemirenost joj je učinila skoro nemogućim da nađe posao, što je, opet, tu istu uznemirenost samo povećavalo. Uhvaćena u ovakvu zamku, Alisin život je predstavljao očajničku borbu za opstanak. Ključ za rešavanje njenog konflikta je ležao u njenoj izjavi da se tokom adolescencije trudila da bude savršena. U toj težnji nije uspela - što je bilo neminovno, jer niko ne može biti savršen. Ali kada se ne bi trudila, osećala bi se bezvredno i beznadežno. Bio je to pakao, i ja sam razumeo njeno očajničko stanje da se oslobodi. Ali kako? Pomoći joj da bude snažnija kako bi se mogla još više potruditi u svojoj težnji za savršenstvom samo bi ponovo dovelo do neuspeha i još većeg očaja. Odustajanje od promene i prihvatanje sebe za nju je bilo zastrašujuće, ali to je bio jedini put ka nekoj normalnosti.
  • 283. Ono što je Alis morala da prihvati u početku bila je tuga koja se nije mogla poreći i njena potreba da plače. Imala je mnogo razloga za plakanje. Kada sam joj na ovo ukazao rekla je da jeste puno plakala. Ovo je uobičajen odgovor koji je bez sumnje tačan, ali je pitanje - koliko je to plakanje bilo duboko? Ako je plač onoliko dubok koliko su to bol i tuga, on će u potpunosti osloboditi osobu. Alisin bol je bio duboko u njenom trbuhu, povezan sa njenim stomačnim poremećajima, ali ga je osećala i u predelu dijafragme gde je bio posledica grupe napetosti koje su sprečavale da njeno disanje i njeno plakanje dosegnu do dubine trbuha. U tom regionu su naša najdublja osećanja: naša najdublja tuga, naš najveći strah, kao i najveća radost. Slatka osećanja nalik na topljenje koja prate istinsku seksualnu ljubav se osećaju duboko u stomaku kao sjaj koji se može proširiti čitavim telom. Prijatna osećanja u stomaku se javljaju kod dece na ljuljaškama i klackalicama na kojima ona toliko uživa- 220 ju. Ali baš kao što je fokus radosti, trbuh je takođe mesto u kome se osećaju tuga ili očaj onda kada nema radosti. Da bi dosegla ovu radost Alis je morala da se otkrije svom očaju. Ako bi mogla da se isplače onda kada bi bila u stanju tog očaja dodirnula bi radost koja životu daje puni smisao. Iako moramo shvatiti da je očaj zastrašujuće osećanje, takođe treba da znamo da on izvire iz prošlosti, a ne iz sadašnjosti. Alis je očajavala, jer nije mogla da bude savršena i da osvoji odobravanje i ljubav svojih roditelja. Njeno očajanje se produžilo u sadašnjost, jer se i dalje borila da prevaziđe ono što je smatrala za svoje greške i slabosti, kako bi dobila tu ljubav. U stvari, trudila se da "nadvlada" svoj očaj, što nije mogla da učini, jer očaj jeste bio njeno
  • 284. iskreno osećanje. Može se poreći očaj, i živeti u iluziji, ali to će neizostavno propasti i uvesti individuu u depresiju.29 Mogla je pokušati da se uzdigne iznad očaja, ali to podriva osećaj sigurnosti; ili je mogla pokušati da očaj razume, što osobu oslobađa straha. Prihvatiti očaj znači osećati ga i izražavati to osećanje jecajima i rečima. Plač je izjava tela, reči dolaze iz uma. Kada su udruženi na pravi način, oni dovode do integracije uma i tela što oslobađa od krivice i podstiče slobodu. Prave reči su važne. "Nema svrhe" je ključna fraza. "Nema svrhe pokušavati; nikada neću zadobiti vašu ljubav" je iskaz koji izražava shvatanje da je očaj posledica iskustva iz prošlosti. Većina pacijenata, međutim, projektuje svoj očaj u budućnost. Kada ga prvi put osete često ga izražavaju kao: "Nikada me niko neće voleti" ili: "Nikada neću naći pravu osobu". Ne razumeju da se ljubav ne može naći koliko god tražili, i da je, što je očaj veći, utoliko manja verovatnoća da će druga osoba biti u stanju da odgovori pozitivnim osećanjima. Prava ljubav je uzbuđenje koje se oseća u iščekivanju zadovoljstva i radosti koja nastaje u kontaktu sa drugom osobom. Volimo ljude pored kojih se osećamo dobro: izbegavamo one čije je prisustvo mučno. Problem koji je Alis imala bio je taj da se ona plašila svog očaja, jer je on na dubokom nivou bio povezan sa smrću. Gotovo celog ži- 221 vota je živela na ivici očaja, previše uplašena da ga uopste oseti. Bila je kao neko ko stoji na obali mora i u njemu kvasi samo stopala zbog straha da će ga 29 Videti Lowen, Alexander, Depression and tlie Body (New York, Coward, McCann & Geoghegan, Inc. 1972, Arkana 1993) za analizu uloge koju iluzija igra u genezi depresije
  • 285. preplaviti sva silina mora. More je simbol naših najdubljih osećanja - tuge, radosti, seksualnosti. Ono je izvor života i samo ako se prepustimo njemu možemo živeti u potpunosti. Pustiti sebe u dubinu svog očaja znači zaroniti u dubine trbuha, koji je, pošto predstavlja more, takođe izvor života. Nijedna odrasla osoba se nije nikada udavila u svojim suzama, mada se strah od davljenja nalazi u osnovi panike. Odojče kome je uskraćena ljubav će umreti, malo dete takođe može umreti u sličnoj situaciji jer su mu potrebni kontakt i podrška majčinske figure. Dete koje se nađe nadomak smrti usled nedovoljne podrške i ljubavi postaje neurotična osoba koja će živeti na ivici očaja i panike čitavog života, sem ako se ne oslobodi straha time što će ponovo proživeti tu ranu traumu i shvatiti da neće umreti. Mora se naznačiti da, iako je potrebno razgovarati o smrti da bismo pomogli pacijentu da razume svoj problem, to nije dovoljno da otkloni strah. Kazati detetu da se ne plaši mraka pošto tamo nema nikoga ne pomaže mnogo jer, iako u tami zaiste ne postoji niko strašan, taj neko postoji u tami detetovog nesvesnog. Krenuti u nesvesno znači putovati u trbuh, u pravcu kojim idu osećanja putem disanja. Kada respiratorni talas teče naniže u karlicu mogu se spoznati osećanja koja su tamo zaključana. Neko može osećati da nije bio voljen i da je mogao umreti, ali, koliko god ta svest bila tužna, mogao bi takođe shvatiti da nije umro. Za odraslu osobu nedostatak ljubavi ne predstavlja smrtnu presudu. Može se voleti i predati sebi. Starija žena od oko pedeset godina, majka nekoliko dece, koja rni je rekla "Umreću ako me niko ne voli" bila je patetična osoba koja se života plašila isto onoliko koliko i smrti. U vreme kada sam radio sa Alis nisam shvatao koliko je strah od smrti dubok, i iako sam mogao da joj
  • 286. pomognem u vezi neurotičnog aspekta njenog problema - potrebe da bude savršena - nisam joj mogao pomoći da se suoči sa prikrivenim strahom od smrti koji je pokretao ovu nerealnu potrebu. Ona je postigla mali napredak tokom terapije kod mene u tom smislu da je razumela svoje probleme i osećala se malo sigurnija u sebe, ali nisam bio u stanju da joj pomognem da se probije u dubinu svog bića. Većina terapeu- 222 ta bi smatrala da je ovaj ishod zadovoljavajući, ali bez jakog temelja u sebi i svom telu postoji opasnost od povratka u očaj, pošto osoba ne može da oseti radost života. To ne znači da se neprekidno mogu činiti proboji koji bi pacijenta oslobodili očaja i straha od smrti. Ali ja verujem da je veoma važno za terapeuta da razume dubinu očaja kod modernog čoveka, i da ima na raspolaganju sredstva i potrebno poznavanje tog problema kako bi se sa njim nosio. Sledeći slučaj ilustruje principe kojima se ja vodim u rešavanju ovog problema. Svakom pacijentu je potrebno da probije barijeru koju stvara strah od smrti, a Nensi je načinila takav proboj. Bila je pedesetogodišnjakinja sa borderlajn poremećajem ličnosti. Tokom života je bila anoreksična i njeno funkcionisanje se može jedino opisati kao marginalno. Pomenuti proboj je načinila nakon više godina terapije tokom koje je izgradila volju da se bori za život. Naporno smo radili kako bi joj omogućili da bolje diše, izražava osećanja ili tugu i da se pobuni i zauzme za sebe u nepovoljnim životnim situacijama. Ali njena osećanja nikada nisu postala dovoljno jaka jer njeno disanje nikada nije bilo dovoljno duboko. Dok je ležala na stočiću, dišući a zatim stvarajući otegnute zvuke, zaustavila se tačno u trenutku kada je
  • 287. izgledalo da će taj zvuk preći u duboko jecanje. Jako se uplašila i rekla: "Postaje jako mračno. Osećam se kao da ću umreti". Takvo osećanje bi svakoga uplašilo, ali zašto je ona to osetila baš onda kada joj je disanje postalo dublje? Odgovor je da je duboko disanje probudilo strah od smrti koji je sve vreme bio u njoj. Nensi je umalo umrla kao dete. Priča koju mi je ispričala bila je zanimljiva. Kada je imala oko dve godine bila je punačka, simpatična devojčica. Njena majka se, videvši kako dobija na težini, uplašila da će postati debela, kao što je to bila njena sestra. Vođena ovim strahom, majka je stalno uznemiravala devojčicu u vezi jela i toliko je prestravila da je ona izgubila apetit i više nije mogla da jede. Kako je sada počela da gubi na težini i postaje mršava, majka se uspaničila i počela da je tera da jede, ali bez uspeha. Devojčica je završila u bolnici u kritičnom stanju. Bio sam uveren da je anoreksija proistekla iz ovog iskustva. I dalje se plašila da će se ugojiti kada je započela terapiju kod mene. Povećanje telesne težine za nju bi bilo teško da prihvati. Za početak, to bi značilo da bi imala telo i da bi bila neko. A to bi moglo do- 223 vesti do sukoba sa majkom, koje se jako plašila. Važan proboj se dogodio nakon nekoliko seansi kada je doživela strah od smrti. Uveravao sam je da ne postoji opasnost da će umreti. Ono što se desilo, objasnio sam joj, bilo je to da je, kada je počela duboko da diše, osetila paniku i prestala da diše, time prekidajući dotok kiseonika u mozak. Ovo je stvorilo privid mraka. Jedino što je moglo da se dogodi je bilo da se ona onesvesti, a u tom slučaju bi se disanje sponta-no nastavilo i ona bi došla svesti. Kada smo tu vežbu ponovo uradili na sledećoj seansi i dalje je doživljavala zamračenje i strah od smrti, ali u manjoj meri. U to vreme smo uspostavili
  • 288. snažan savez terapeuta i pacijenta zahvaljujući kome je ona imala poverenje u moje vodstvo. Drugom prilikom, dok je ležala na krevetu šutirajući i pokušavajući da vrišti, oteo joj se snažan zvuk a ona je počela duboko da jeca, što je dopiralo iz trbuha. Kada je prestala da plače, rekla je: "Nisam umrla! Nisam umrla!" Osećala je da se probila kroz strah koji ju je proganjao, sputavajući je i stiskajući njen život. Njena hrabrost u suočavanju sa ovakvim situacijama značajno se uvećala, jer je stelda neki osećaj u stomaku - koji bismo mogli opisati kao "imanje petlje. Suočila se sa svojim strahom od smrti, spustila se u podzemlje, i sada je još trebalo da nađe izlaz. Jedan od mojih pacijenata se osvrnuo na incident koji se dogodio njegovoj kćerki kada je imala pet godina. Igrala se sa loptom zajedno sa svojim roditeljima, upadljivo uživajući u tome. Njen mali dvogodišnji brat, koji je posmatrao, želeo je da se uključi u igru. Ona je odbila da mu da loptu, a kada su roditelji insistirali da to učini, gađala ga je njome. Nije ga pogodila, ali ju je otac strogo ukorio, rekavši joj da ne bi trebalo da to radi jer bi ga mogla povrediti. Ovaj prekor na nju je delovao kao šok i počela je da vrišti. Otac joj je, smatrajući da je njena reakcija iracionalna, rekao da prestane da vrišti, što je samo pojačalo vrištanje. Želeći da je nauči pameti, zatvorio ju je u veliki ormar i rekao da može da izađe kada prestane da vrišti. Posle nekoliko minuta je prestala, ali nije izašla. Zabrinut, otac je otvorio vrata i zatekao je na podu, bledu i nemoćnu da diše. Požurili su u bolnicu gde je doktor primenio bronhodilatator. Ona je doživela astmatični napad koji bi je usmrtio. Nemoćna da prestane da vrišti i u strahu da nikada neće izaći iz ormara, uletela 224
  • 289. je u napad panike u kome su joj se bronhije skupile, onemogućavajući disanje. Devojčica je bila u stanju šoka. Radio sam sa mnogo astmatičara. Kad god oni rade vežbe koje produbljuju disanje, kao šutiranje, plakanje ili vrištanje, počinju da brekću i odmah vade pumpicu koja privremeno ublažava bronhijalni spazam, olakšavajući im disanje. Međutim, ovo ne otklanja tendenciju ka spazmu koji nastupa kao panična reakcija kada se disanje produbi. Pošto postanu jako uplašeni zbog brektanja koje inače označava početak astmatičnog napada, svoj strah pripisuju nesposobnosti da dišu. Ovo je delimično tačno, ali je isto tako tačno i da strah dovodi do onemogućavanja disanja. To je strah da će biti odbačeni ili napušteni jer su plakali, vrištali ili bili previše zahtevni. Ovo glasno izražavanje koje je bilo potisnuto u interesu opstanka biva aktivirano dubokim disanjem. Kada pacijenti jednom shvate ovu dinamiku, njihov strah se umanjuje. Tada ih mogu ohrabriti da se prepuste glasnijem plakanju i vrištanju, što onda mogu da urade a da ne dobiju astmatični napad. Čak i kad se pojavi brektanje, ja sam protiv korišćenja pumpice i uveravam ih da će, ukoliko ne paniče, biti u stanju da lako dišu. Na njihovo čuđenje ovo gotovo uvek uspe. Alis, čiji slučaj sam opisao ranije, nije bila tipičan paničan pacijent. Njene grudi nisu bile naduvane i imala je više poteškoća sa udisanjem nego sa izdisanjem vazduha. Njen strah je bio dublji, na granici sa užasom, što je pre odgovor na majčino neprijateljstvo nego na odbacivanje i napuštanje. Alis bi se mogla opisati kao borderlajn pacijent sa jakom tendencijom ka šizoidnom rascepu i disocijaciji. Njen skriveni strah je bio pre da će biti ubijena nego da će biti napuštena ili odbačena. To je dublji, intenzivniji strah i zahteva veću
  • 290. mobilizaciju besa da bi se prevazišao. I u panici postoji strah od smrti, ali u manjoj meri. Kako bih pomogao pacijentima da stupe u dodir sa svojom panikom koristim tehniku opisanu u poglavlju 3: leže na bioenergetskom stočiću i proizvode zvuk koji onda održavaju koliko god mogu. Na kraju tog zvuka pokušaju da počnu da jecaju. Kada u tome uspeju, tada se suočavaju sa svojim strahom od davljenja u tuzi ili od toga da će ih očaj pregaziti. Kako bi se od ovih osećanja odbranilo, telo pokušava da inhibira disanje. Grudni koš se zateže, a bronhije skuplja- 225 ju. U ovom momentu pacijent oseća paniku. Lisa, koja je iskusila ovu paniku rekla je: "Nisam u stanju da dišem. Grudi i grlo su mi veoma stegnuti" Ali to nije shvatila kao ponovno preživljavanje traume iz detinjstva. Dodala je: "Poznajem taj osećaj (stezanje u grudima). To je toliko duboka bol da ne znam da li želim da umrem, da li ću umreti. Tako mukla bol, lični pakao". Objasnila je da je kao mala bila prepuštena samoj sebi. Nijedno od njenih roditelja nije bilo zainteresovano, pa čak ni svesno njene tuge i borbe. Želeli su srećno dete i Lisa bi navukla srećnu, nasmejanu masku da bi sakrila svoju tugu i očaj. Kada je dopustila sebi da iskreno plače, osetila je slobodu u smislu odbacivanja te maske. Nikada se nije udavala i nije iskusila ljubavnu ekstazu. Nije se usuđivala da svoje srce otvori ka ljubavi. Bilo je previše boli u njoj. Ali samo ako se taj bol oseti, strah od njega nestaje. U vreme kada je iskazala ova uviđanja, srela je nekoga koga je istinski zavolela. Sali je bila žena čije je telo bilo toliko uzano između glave i karlice da mi se činilo kao da gledam ženu u luđačkoj košulji. Imala je lepo oblikovanu, snažnu glavu i široko, privlačno lice. Noge i stopala su
  • 291. joj bila jaka i oblikovana. S obzirom na široko lice i zdrave noge, uzanost njenog trupa nije se mogla shvatiti kao poremećaj u razvoju, već samo kao rezultat traumatičnog iskustva iz detinjstva koje joj je stezalo grudni koš i karlicu. Skupljanje je bilo toliko snažno da je njeno disanje bilo ozbiljno ugroženo. Uprkos manjku respiratornog volumena, nije bila slabašna. Muskulatura joj je bila dobro razvijena i bila je u stanju da podnese velike napore. Napetost u njenom trupu imala je posebnu funkciju, da spreči išta divlje ili nasilno da izbije napolje. Toj svrsi služe ludačke košulje u mentalnim ustanovama. Sali je bila žena u ludačkoj košulji. Započela je terapiju da bi naučila kako da se nosi sa razvodom braka koji joj je pretio. Njen brak nije bio srećan, ali ju je mogućnost da ostane sama plašila. Supruga je opisala kao nepouzdanog. Stalno je menjao poslove, a Sali je sumnjala i da je vara. Bio je više dečak nego čovek. Sali je bila ta koja je odgovorna u porodici, zarađivala je novac, vodila domaćinstvo i starala se o detetu. Brak nije mogao uspeti, jer se ona osećala iskorišćavano, a njen suprug zarobljeno. Na Salina insistiranja da se ponaša odgovornije odgovarao je obećanjima koja nije uspevao da održi. Kada su se konačno razi- 226 šli, Sali je postala depresivna i suicidna. Nije mogla da sebe zamisli samu, a nije naslućivala mogućnost nalaženja drugog muškarca. Uprkos činjenici da je bila privlačna muškarcima, osećala se utučeno. Na dubljem nivou sebe je videla kao napušteno dete. Na površini je nastavila da efektivno radi i da se nosi sa svojim životnim okolnostima. Međutim, savladavanje problema nije cilj terapije. Život mora biti više od pukog preživljavanja. Moramo
  • 292. pronaći neku radost u životu, jer ćemo inače pasti u depresiju koja može otežati čak i opstanak. Sali nije osećala radost; potpuna stegnutost njenog tela je isključivala svako osećanje slobode i lagodnosti. Morala je da se oslobodi svoje mišićne ludačke košulje, ali da bi joj se u tome pomoglo, moraju se poznavati događaji u njenom životu koji su doveli do toga da se ona nađe u psihološkoj ludačkoj košulji i razumeti sile u njenoj ličnosti koje su je toliko sputavale. Kada sam je upitao o prošlosti, osvrnula se na priču koju joj je majka ispričala. Sali je bila najmlađe od troje dece, osam godina mlađa od svoje starije sestre. Na rođenju, a rođena je u malom seocetu, bila je toliko modra i slabašna da je majka mislila da će umreti. Stoga je bila odložena u stranu. Ali nije umrla, čak je postala zdravo dete. Sali je strah od napuštanja uvek pripisivala ovom događaju, ali ako se malo dublje sagleda njena prošlost, pojavljuju se i drugi aspekti ovog straha. Kada je imala četiri godine, dakle u kritičnom edipovskom periodu, otac je otišao od kuće. Njena majka ga je optužila da je neodgovoran i da ima druge žene. U tom pogledu, Salino iskustvo je naizgled replikacija iskustva njene majke. Međutim, Salin otac je posećivao svoju porodicu s vremena na vreme. Sali se setila kako je bila uzbuđena i srećna svaki put kad bi došao i koliko bi se slomljeno osetila kad bi ponovo otišao. Često je govorila o ovome tokom terapije. Na jednoj seansi je rekla: "Onog trenutka kada me muškarac ostavi osetim se kao da ću umreti. Kada se posvađam sa muškarcem, osećam da ću umreti ako me ostavi". Kada bi počela da plače, rekla bi: "Ne ostavljaj me, tatice'. Shvatila je da je od oca tražila ljubav, podršku i zaštitu, koju nije osećala od majke. Kada je otac otišao od njih, majka je morala da odlazi iz kuće zbog posla, a
  • 293. ona bi ostajala sa svojom bakom koje se užasno plašila. Jednom je sanjala da stoji na obali mora i da vidi ba- 227 ku kako joj se približava. Mislila je da će je ubiti. U snu je osećala impuls da uđe u vodu i udavi se. Takođe se setila incidenta u kome joj baka pere kosu vrelom vodom, zbog čega je ona vrištala i pokušavala da se otrgne i izvuče glavu van vode, ali ju je baka gurnula nazad rekavši da voda mora da bude dovoljno vrela kako bi ubila vaši. Baka je bila veoma surova i pretila joj je da će se ubiti ako Sali ne bude "dobra, poslušna devojčica". Kako bi ovu pretnju učinila efektnijom, sa sobom je stalno nosila malu torbicu u kojoj je, navodno, držala otrovne biljke, i pretila je da će ih pojesti svaki put kada bi Sali plakala ili se bunila. Nemogućnost da plače ili se pobuni protiv maltretiranja je i dalje bila prisutna u Salinoj ličnosti usled jake restrikcije disanja uzrokovane napetostima u grudima i grlu. Osloboditi njeno telo ovih napetosti nije bio lak zadatak, jer je sama imobilisala njenu agresivnost. Pobuniti se značilo bi izazvati katastrofu po njenom shvatanju, da će biti napuštena ili ubijena. Bilo joj je jsano da njeni problemi potiču iz ranog detinjstva i da je njen strah da će biti ubijena bez osnova u sadašnjem vremenu, ali se činilo da strah od napuštanja ima realne osnove u sadašnjosti. Većina pacijenata se uspaniči na pomisao da će ostati sami, da neće biti voljeni, uprkos činjenici da je većina njih već živela sama tokom dela svog života. Sali se ovom strahu suprotstavila nadom da će naći nekoga ko će je voleti i prema kome će biti pokorna kao prema baki. Pokornost, međutim, podriva vezu i oživljava strah od napuštanja. Ako i druga osoba u vezi oseća isti strah i istu potrebu za kontaktom, to postaje uzajamno
  • 294. zavisan odnos, koji je samo zamena za ljubav. Sali i njen suprug su imali takav odnos. Nakon razvoda, Sali se zaljubila u drugog čoveka, za koga se ispostavilo da je isti kao i njeni bivši muž i otac - neodgovoran i nepošten. Nastupio je veoma snažno proklamajući svoju ljubav prema njoj, ljubav za koju se ispostavilo da je bila više na rečima nego u osećanjima. Kada se ova veza raspala, jer je Sali otkrila da je lagao, pala je u teško očajanje, osećala je da ne može da nastavi dalje, da će umreti. Pomoglo joj je kada sam istakao da osoba koja samo čeka spasenje obično bude prokleta. Nije joj bio neophodan muškarac i bila je sasvim sposobna da sama stoji na svojim nogama, ali se opirala tome jer bi to značilo sučeljavanje sa svojim očajanjem - očajanjem da se otac nikada neće vratiti i da nikada neće pronaći 228 muškarca koji će je voleti. Mogla je svesno sagledati realnost svoje situacije, ali ne i emotivno, jer je smatrala da je to suviše bolno i strašno. Plašila se da će prihvatanje činjenice da je izdana, od svog oca, svog muža i ovog poslednjeg muškarca, osloboditi ubilački bes prema njima koji će onda eksplodirati u furiju i zbog čega će poludeti. Da bi to sprečila, zavezala je sebe u psihološku ludačku košulju. Ali, iako je oslobađanje ovog besa moglo biti opasno kada je Sali bila dete, to nije važilo za Sali koja je žena, niti za situaciju u kojoj se sada nalazila. Kao moj pacijent, mogla je da oslobodi svoj bes šutiranjem i udaranjem kreveta koliko god je htela. Ovo je i činila, a takođe je besnela i na mene jer nisam shvatao njeno osećanje očaja onoliko ozbiljno koliko je želela. Uvredila se na moju opasku da u sebi ima sve što je potrebno da se izbori sa svojim problemom. Poistovetila me je tada sa svojom bakom, koja je zahtevala stavove odraslog
  • 295. čoveka od jako tužnog i uplašenog deteta. Takođe sam isticao i potrebu da bude realističnija i zrelija, time što će prihvatiti svoje očajanje kao nešto iz prošlosti i dozvoliti sebi da plače duboko, i time osloboditi svoj bol. Potisnuti bes često biva ispražnjen na osobi koja pokušava da pomogne. U poglavlju 3 naglasio sam koliko je važno navesti pacijenta na plakanje i pokazao da ovo nije lako kao što nekome izgleda. Većina dece ne biva ohrabrivana da iskazuje svoja osećanja, a neka bukvalno dobiju batine kada plaču. Tokom takvog vaspitanja razvila su stav nesalomivosti i mnogi ljudi se danas ponose svojom sposobnošću da se ne rasplaču čak i kada ih nešto duboko boli. Izražavanje tuge plakanjem i suzama je jedan od načina iskazivanja osećanja. Bez obzira na to šta neki ljudi kažu, većina ljudi pozitivno reaguje prema osobi koja plače. Oni pokušavaju da joj uzdignu duh, i osoba retko biva odbačena zbog suza. Mi smo poput vojske lutalica koja pokušava da se vrate kući nakon poraza a šanse za preživljavanje su nam ugrožene bilo kakvom slabošću. "Samo napred, ne odustaj, nastavi". Ovo bi imalo smisla kada bi nas neprijatelj gonio, ili kada bi neko sklonište bilo u blizini. Ali u ovom svetu niko ne može naći potpuno sigurno sklonište, sem u sebi samom. Bogatstvo, položaj i moć nisu odgovor skrivenom osećanju očaja i nesigurnosti. Zapravo, upravo napor da se prevaziđe očaj i nesigurnost doprinosi njihovom trajnom prisustvu u ličnosti. 229 Kada je Sali osećala očaj, predložio sam joj da legne na stolicu i diše. Onda sam je zamolio da vrišti: "Beznadežno je! Nikada neću naći nekoga da me štiti i voli!" Kada je ovo učinila, nastavila je da duboko jeca i iznenada je počela da se bori za vazduh. Prestala je da plače i sve što je mogla reći bilo je: "Ne mogu da
  • 296. dišem!" i "Umreću!" Ali u tom trenutku je disala, i to dublje nego tokom čitave terapije do tada. Istina, teško je dahtala, ali ovo je predstavljalo želju za životom, ne samo za opstankom. Dahtanje se takođe moglo protumačiti kao rezultat konflikta u njenoj ličnosti - da se prepusti svom očajanju i strahu da će biti napuštena ako to učini - ili da nastavi da se bori. Podržavao sam varijantu prepuštanja, rekavši joj da se prepusti plakanju. Kada je to učinila, plač joj je postao mekši i dublji. Kada je dahtala za vazduhom, osećala je paniku, ali je to osećanje nestalo kada se u potpunosti prepustila plakanju. Video sam da je napetost u grudnom košu nestala i da joj se trbuh opustio. Tada sam joj predložio da uradi vežbu šutiranja i vežbu uzemljenja kako bi održala ritam disanja. Kada je završila sa vežbama, lice joj je poprimilo drugačiji izraz. Na njemu je bilo svetlosti koju ranije nisam primetio. Oči su joj sijale. Rekla je: "Osećam se dobro". Osećanje panike se javi svaki put kada jak disajni talas ne može slobodno da prođe preko dijafragme i u trbuh. On je blokiran kontrakcijom mišića dijafragme koja može biti bolna i može stvoriti osećaj mučnine. Važno je razumeti ovu reakciju kako bi se pomoglo pacijentima da dublje dišu. Mučnina i nagon za povraćanjem nastaju kada talas naleti na napetost u dijafragmi, koja je poput kamenog zida koji odbija talas i pokreće ga u suprotnom smeru, odnosno naviše. Kada talas prođe dijafragmu i uđe u trbuh, on ulazi u psihološko podzemlje, u svet tame. U mitologiji je dijafragma, koja ima oblik kupole, zamišljena kao reprezentacija zemljine površine. A sav život počinje u tami zemlje ili utrobe pre nego što će izaći na svetlost dana. Plašimo se mraka, jer ga asociramo sa smrću, sa tamom grobnice i podzemlja. Takav je slučaj i sa tamom noći, kada svest nestaje a mi odlazimo na
  • 297. počinak kako bismo se ujutro ponovo rodili odmorni. Predaja ego svesti je zastrašujuća za mnoge ljude, koji imaju poteškoća da zaspu ili da se zaljube. Oni koji se ne boje smrtno nesvesnog stanja mogu se spustiti u psihološko podzemlje trbuha i pronaći radost i ekstazu koju seksualnost nudi. Mo- 230 ramo imati hrabrosti da se suočimo sa anđelom sa plamenim mačem, koji čuva ulaz rajskog vrta, našeg zemaljskog raja, ako želimo da pronađemo radost. Kada je Sali došla na seansu dve nedelje kasnije rekla je da je izgubila dobro osećanje. Uveravao sam je da će ga povratiti ako ponovo bude izrazila svoju tugu i očaj. Dok je ležala na krevetu i snažno šutirala vrisnula je: "Dosta mi je pokušavanja! Beskorisno je! Ne mogu ovo više da radim!" Ponovo je vrištanje otvorilo put dubokom plaču, ali ovaj put nije osetila paniku dok mu se prepuštala. Na kraju seanse ponovo je imala dobar osećaj u telu. Izjava "Dosta mi je pokušavanja" se zapravo odnosila na njenu sadašnju životnu situaciju. Često je od nje traženo da radi prekovremeno i kod kuće što je ometalo njenu želju da više vremena provodi sa svojim sinom. Njena neurotična ličnost joj nije dopuštala da se pobuni. Pokoravanje je preživljavanje i to je bilo sve što je znala. Ali kako je postajala sve više živa putem dubokog plača i disanja, sve jače je osećala svoju bolnu situaciju, a i bes vezan za nju. Ojačana tim osećanjem besa jednog dana se suprotstavila svom šefu koji se, na njeno ogromno iznenađenje, nije bunio kada je odbila da radi prekovremeno, sem u hitnim slučajevima. Sali je još morala dosta da poradi na svom telu. Stegnutost se vidljivo smanjila, ali je ona i dalje bila daleko od nestajanja - odnosno, oslobađanja. Mogla je da vidi svetlo na kraju tunela, ali ga još nije dosegla.
  • 298. Morala je da nastavi da vežba, da diše kako bi proširila pluća, da vrišti kako bi opustila grlo i plače kako bi opustila stomak. To je trebalo nastaviti tokom dužeg perioda, da bi se njen osećaj sigurnosti povećao i da bi se radost produbila. I dalje je u njoj postojao značajan bes koji je trebalo da oslobodi, bes prema baki zbog plašenja, prema majci zbog napuštanja, i prema ocu zbog zavođenja i odbacivanja. Njen odnos sa muškarcima bio je kritičan element njene neuroze. Verujući da su joj neophodni, dopustila im je da je iskoriste. U jednom trenutku bes prema suprugu eksplodirao je u osećanju da bi mogla da mu odseče muda. Ali shvatila je da je njena čežnja ta koja je dovela do toga da zavodi muškarce. Ta čežnja se, međutim, značajno umanjila sa probojima jakih osećanja koja su umanjila skrivenu paniku i omogućila joj da oseti da bi mogla da bude sama i da pronađe radost u svojoj slobodi. 231 Vilijam je zlatni dečko čiji sam problem opisao u poglavlju 5. Radio sam sa njim nekoliko godina, i on je načinio znatan napredak u svom životu. Mnogo godina ranije bio je oženjen agresivnom ženom od koje je bio zavistan. Kada je taj brak propao, postao je depresivan. Mobilišući svoju energiju, izdigao se iz depresije i ponovo postao aktivan u spoljasnjem svetu. Gledao je druge žene i počeo da napreduje u poslu, ali se osećao frustrirano jer mu je nešto nedostajalo. Kada mi se prvi put obratio, video sam iz ogromne napetosti njegovog tela da je on izmučen čovek. Osećao je ovu napetost, i znao je da mora naći neki način da je se oslobodi, ali iako se složio sa mojim mišljenjem o ozbiljnosti te napetosti nije na to reagovao emotivno. Nije plakao niti se ljutio. Međutim, bio je voljan da radi na svom telu kako bi produbio disanje i postao uzemljeniji. To mu je
  • 299. pomoglo da se oseti bolje i da bude produktivniji. Istovremeno, radio je na odnosu sa majkom, koja ga je navela na misao da je superiorno biće. Analiza je rađena uporedo sa fizičkim vežbama. Njegov otac nikada nije bio snažna, podupiruća figura, jer je njegova majka polagala ekskluzivno pravo na njega. Ja sam igrao ulogu koju je njegov otac odbacio, i sa mnom je delio detalje iz svog života. Tokom nekoliko narednih godina Vilijam je nastavio da napreduje. Stekao je priznanje u svojoj profesiji i sreo je ženu koju je voleo i poštovao. Takođe je postao sposoban da plače, što je redovno činio kada je radio bioenergetske vežbe na seansama i kod kuće. Bio je prilično uspešan i razmišljao je o tome da se oženi. Baš tada, kada se činilo da je sve u redu, ponovo je počeo da se žali na osećanje frustracije. Uprkos ljubavi koju je osećao prema partnerki, dobar deo seksualnog uzbuđenja prema njoj je nestao. U ranijem razmatranju ovog slučaja pomenuo sam da je njegova nesposobnost da oseti iole jači bes prema majci bila glavni faktor koji je blokirao njegovu predaju. A kako i dalje nije mogao da oseti taj bes, frustracija se samo produbljivala. Vilijam se na jednoj seansi pojavio žaleći se na nedostatak entuzijazma za životom, manjak strasti u vezi žene ili posla. Ležeći na stolici, počeo je da plače. Predložio sam mu da kaže: "O Bože, tako je teško". Grlo mu se steglo i nije mogao da izusti ni reč. Ustao je, rekavši: "Ima nečeg zastrašujućeg u vezi sa ovim". Izgledao je uplašeno, gotovo uspaničeno. Zamolio sam ga da ponovo legne na 232 stočić i kaže: "O Bože, nemam vazduha". To je i uradio, a onda dodao "Istina je". Osetio je strah koji je bio između panike i terora, strah koji sebi nikada nije dopustio da oseti. Tada mi je ispričao detalj koji je bio
  • 300. najvažniji u njegovom životu. Kada je bio dečak, na otprilike svakih mesec dana on bi nekoliko noći zaredom na spavanje išao uplakan. "Kada bih se probudio, video bih jako turobne i mračne izglede za moju budućnost", rekao je, "ali kada bih ustao iz kreveta i bio aktivan, osećanje bi nestalo". Takođe je priznao da ovu teskobu oseća i danas, ali samo nakratko. Vilijam je bio u položaju uzemljenja kada je ovo rekao. Kada je ustao, zapanjila me je promena na njegovom licu. Bilo je nežno, svetlo i mladalačko. Kao da je bio oslobođen iz mračne ćelije. Shvatio sam da je njegov uobičajem izraz lica bio maska. Često se smešio, ali je osmeh bio krut i usiljen kao i njegovo telo. Sadašnja promena na licu bila je posledica priznavanja njegovog očaja. "Razočaran sam svojim životom", rekao je. Ali zašto je to skrivao, čak i poricao? To poricanje je odavalo postojanje dubokog straha. Dok smo razgovarali o njegovom nedostatku ljutnje, rekao je: "Sebe vidim kao društveno uspešnog. Imam novac, prijatelje, vlasništvo. Ne osećam se gore od drugih ljudi". Bilo mi je jasno da ga je stid da pokaže da je bio u lošem stanju. Bio je odgajan u uverenju da je superiorna, božanska osoba. Nije smeo biti jedan od običnih ljudi. Bilo mu je zabranjeno da pokazuje bilo kakvu seksualnu zainteresovanost za devojke. "Seks nije bio priznat u mojoj porodici", rekao je. "Moja majka nikada nije rekla ni reč o seksu mojim sestrama, Provodila je mnogo vremena u crkvi. Bio sam dečko sa oltara. Ona je bila preokupirana čistoćom i pobožnošću, time kako biti čist i dobar". Kada Vilijam ne bi slušao, bio bi ukoren, a kada bi bio "nevaljao" bio bi izlupan po stražnjici. Nikada ga nisu prebijali. Šta je onda bio taj veliki strah koji ga je terao da poriče svoja osećanja i da teži superiornosti po svaku cenu? Tada sam shvatio
  • 301. da Vilijamova majka ima crtu ludila u ličnosti, kao što je imaju svi fanatici. Kao dečak užasno se plašio onoga što bi ona mogla da uradi i bio je u panici da bi ga odbacila ako bi joj se suprotstavio. Aludirao sam da je njen fanatizam znak nerealnosti u njenoj ličnosti tokom čitave terapije, ali je Vilijam smatrao da je to samo malo neobično. Sada, po prvi put, mogao je da prihvati da u njegovoj majci postoje 233 crte ludila. Zastori su podignuti sa njegovih očiju i video je svetlost. Svet više nije bio mračno, turobno mesto. Ta svetlost se pojačavala tokom narednih seansi. Merina priča reflektuje postupke u terapiji koji su doveli do značajnog napretka ka radosti koji je ona načinila. Ukratko razmatrano u prethodnom poglavlju, ona je bila geštalt terapeut, imala je trideset tri godine i bila je udata kada je započela sa terapijom. Pohađala je profesionalnu radionicu koju sam držao za grupu terapeuta i bila je veoma impresionirana sposobnošću da razumem njene teškoće analizirajući njeno telo. Znak koji se isticao bio je nesklad između gornje i donje polovine njenog tela, kao da su razdvojene. Struk joj je bio tanan i izdužen. Obe polovine su izgledale slabašno; grudni koš je bio napet i stegnut, vrat tanak i pomalo izdužen a lice blago i slabašnog izgleda. Donji deo je odavao slične znake slabosti, manifestovane uskom, stegnutom karlicom i tankim, dugim nogama. Stopala joj takođe nisu delovala snažno. Izgled slabosti Merinog tela ukazivao je na smanjeni energetski naboj koji se takođe ogledao u smanjenom intenzitetu osećanja. Na primer, njeno samopotvrđivanje je bilo slabo. Uz sve to, njeno telo je odavalo manjak integracije njegovih delova; glava, toraks i karlica nisu bili međusobno dobro povezani. Kada sam joj ukazao na ovo tokom radionice i
  • 302. primetio da ima veliki problem sa telom koji zahteva terapeutski pristup, rekla mi je da nijedan drugi terapeut nije video te tegobe. Imala je doktorat iz psihologije i, na verbalnom nivou, delovala je dobro što je uspevalo da zavara većinu terapeuta. Imala je atraktivno, mladalačko lice i željan osmeh koji je iskazivao njenu potrebu da udovolji, ali je isto tako prikrivao tugu i paniku. Kada smo počeli da radimo, bila mi je zahvalna jer sam video njenu tugu i bol. Rado je prihvatila ohrabrenje da plače što joj je bilo očajnički potrebno. Radila je i vežbe šutiranja, i vrištala koristeći reč "zašto" da se pobuni protiv onoga za šta je shvatala da je nesrećno detinjstvo. Nije joj bilo teško da oseti koliko je jako bila povređena kao dete. Dok smo radili na povećanju njene svesti o sebi kao osobi, setila se detalja i incidenata iz detinjstva koji su pokazivali koliko je bila uplašena. "Kada sam bila mala, majka je imala običaj da me vezuje. Jednom me je vezala za kvaku sa spoljašnje strane vrata. Sećam se da sam vrištala 234 i vrištala da me puste unutra, ali me je ignorisala. Imala je običaj da udara i mene i moju sestru varjačom ili vešalicom". Meri je svoje detinjstvo videla kao noćnu moru. Imala je običaj da hoda u snu kao dete, a ponekad bi i trčala, kao da pokušava da pobegne. Imala je strašne snove. "Bila sam u moru a ajkule su išle ka meni. Ponekad bih se probudila pre nego što bi stigle do mene, ali bi mi ponekad odgrizle nogu pre nego što bih uspela da se probudim. U vodi je bilo krvi. Ne sećam se da sam vrištala, ali bih se probudila prestravljena. Bio je još jedan san, manje jasan. Bila sam u šumi a zmija me jurila, ali sam bila oduzeta i nisam mogla da se pomerim. Ti snovi su se javili kada sam imala između četiri i pet godina. Čak i sada osećam taj strah u meni.
  • 303. Bila sam veoma uznemireno dete, ali sam se pretvarala da sam hrabra. Čak i u dvanaestoj godini jako bih se uplašila kada bi trebalo da zatražim bilo šta od bilo koga. To je bilo mučenje". Kada sam upitao Meri šta misli o tome ko je bio ajkula, rekla je: "Uvek sam mislila da je to moj otac. U poslednje vreme, međutim, osećam veliki strah u vezi sa mojom majkom. Nikad nisam imala osećaj da me majka mrzi. Sada osećam da me ne voli. Plašim se da se suočim sa činjenicom da me ona mrzi". Tokom ove seanse Meri mi je otkrila da je znala da su se njeni roditelji uzeli jer je njena majka ostala u drugom stanju sa njom. Osećala je da njen otac nije želeo rijenu majku. Bilo je dosta rasprava oko njenog imena kada se rodila i na kraju su joj dali ime koje je otac želeo. Tada je rekla: "Kada sam bila mlada, uvek sam osećala da sam zapravo ja bila supruga moga oca". Meri je bila svesna da je njen otac bio seksualno zainteresovan za nju iako nije imala osećaj da ju je zlostavljao. Za nju je bilo od suštinske važnosti da oseti problem koji je imala sa telom i kako je on povezan sa njenim iskustvima iz detinjstva. Tokom terapije skretao sam joj pažnju na nesklad njenog tela i potrebu da se njegovi segmenti integrišu. To se postiže tako što se talasi ekscitacije koji prate disanje nateraju da snažno teku kroz čitavo telo. Disanje u ležećem položaju na stolici poboljšava ovaj tok. Na jednoj seansi, ležeći na stočiću i trudeći se da diše, počela je da plače i rekla: "O, Bože! Ne mogu da izdržim ovaj rascep izmeđ gornje i donje polovine tela. Osećam se kao da sam na spravi za mu- 235 čenje". Bila je psihološki izmučena, a telo joj je slomljeno emocionalnim konfliktima u kući koje je
  • 304. stvorio otac svojim seksualnim ponašanjem i majka svojom ljubomorom i neprijateljstvom. Istovremeno nije mogla da se usprotivi svemu što se dešavalo, jer su njeni roditelji bili slepi za svoje postupke. Uz moje ohrabrivanje, vrisnula je: "Mučite me, ne mogu to da izdržim!" Ali tada je dodala: "Osećam se kao da ne mogu da pobegnem". Sa tom primedbom se srušila na pod, jecajući. Dodala je: "Moja majka mi je stalno bila za petama, napadala me je svaki put kada bih pokušala da se oslobodim ili izrazim bilo kakvo seksualno osećanje. Odustala sam. Postala sam njena mala služavka a ona je bila veoma srećna. Ali sam postala jako čudna u školi. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom. Osećala sam krivicu zbog svog besa prema njoj". Ali tako se osećala i zbog seksualnih osećanja prema ocu. Na jednoj od sledećih seansi požalila se na osećaj agonije u karlici. Oklevala je da se dublje upusti u to osećanje. Sada, kada smo razgovarali o tome, rekla je: "O, Bože. Čini mi se da uzdržavam zbog očevog besa. On bi poludeo ako bih dopustila mojim seksualnim osećanjima da se ispolje". Počela je duboko da plače, a onda dodala: "Čini mi se da sva energija mog oca ide u moju karlicu. Njegove oči su stalno gledale u moju karlicu. Bilo je ludo - mučenje - nepodnošljivo. Znala sam da je izopačen, ali sada to direktno osećam. Ali pošto to niko nije potvrdio, ja sam bila ta koja je loša. Ja sam potisnula sva seksualna osećanja iz karlice i postala 'anđeo', dobra mala katolikinja. Kada bih osetila bilo kakvo seksualno osećanje ili pokazala bilo kakvo seksualno uzbuđenje osetila bih se perverznom. To je jako tužno. Ali", dodala je, "sada imam dobra telesna osećanja i kako sam više seksualna, manje sam povodljiva u svom ponašanju". Ovo poboljšanje je bilo rezultat oslobađanja napetosti u njenom telu putem
  • 305. plakanja, vrištanja, šutiranja i udaranja, što je omogućilo talasu uzbuđenja da slobodno teče. Takođe je redovno radila bioenergetske vežbe kod kuće, što je ojačalo njeno telo. Kao rezultat jake telesne građe i pratećeg izražavanja osećanja njen strah se značajno umanjio. Na jednoj seansi, dok je ležala preko stočiea disući, izašao sam iz sobe na trenutak. Kada sam se vratio bila je u panici. Povikala je: "Ne ostavljaj me samu sa njom!" Kada sam je pitao čega se boji re- 236 kla je: "Osećam da bi mi iščupala vaginu". I meni i Meri je bilo jasno šta je zapravo bila njena borba. Osećajući se omrznutom od majke, okrenula se ka ocu očekujući ljubav, ali je njegova ljubav bila izopačena što je nju uzbuđivalo i plašilo je i, istovremeno, činilo još ranjivijom za ljubomoru i besnjenje majke. Bila je bukvalno rastrzana između dva roditelja, od kojih je svaki zahtevao različit emocionalni obrazac. Majka je zahtevala aseksualnost i devičanstvo, dok je otac reagovao upravo na njenu seksualnost. Na jednoj od seansi kada je ležala preko stočića bolje je osetila svoje poteškoće pri disanju. Plakala je i grlo joj se zbog toga steglo. Rekla je "Ako budem previše plakala ugušiću se. Umreću". Ali nije mogla da prestane da plače. "O, Bože!" rekla je, "tuga me preplavljuje. Ne mogu to da podnesem. Ona me mrzi, ali meni je potrebna. Osećam u grudima ogroman vrisak prema njoj i njenim hladnim očima punim mržnje. O, Bože! Da nije bilo očeve ljubavi ne bih imala razloga da živim. Zato su za mene muškarci bili toliko važni". Meri se otuđila od svoje seksualnosti da je ne bi preplavila seksualna osećanja njenog oca prema njoj i da bi se zaštitila od majčine ljubomore i besa. Ali taj
  • 306. potez je uništio njen integritet i narušio joj sigurnost. Tako ranjiva, okrenula se muškarcima tražeći sigurnost i ljubav. Ishod je bio taj da su je muškarci seksualno iskorišćavali u ime ljubavi, što je dalje poremetilo njenu svest o sebi. Kako bi postala nezavisnija i samosvesnija morala je da uvidi kako je samu sebe izneverila. Rekla je: "Šokirana sam činjenicom da mogu biti toliko laka i otvorena za muškarce. Oduvek sam se osećala posebnom u očima mog oca, mojih profesora. Kada čovek učini da se osetim posebnom, ja mu podarim seks". Istovremeno, bila je u mogućnosti da mobiliše svoj bes protiv njih zbog toga što su je iskorišćavali. Međutim, zbog destruktivnih postupaka njenih roditelja u njoj se nalazio ubilački gnev koji je trebalo da se oslobađa postepeno. To je bilo suviše strašno. Merin odnos sa muškarcima bio je poremećen koliko i njen odnos sa roditeljima. S jedne strane se osećala posebnom, a s druge je bila besna. Rekla je: "Ponašaju se kao da me poseduju, to me ljuti. Ali osećam krivicu prema njima i mislim da je taj osećaj u stvari poricanje moje želje da ih povredim". Njena samosvest je postajala 237 sve dublja tokom terapije. "Shvatam da sam sama sebi dozvolila da postanem žrtva, puštajući druge da svoje neprijateljstvo i loša osećanja prazne na meni. Pre nego što sam to shvatila, sebe sam shvatala kao anđela". Kasnije je dodala: "Želim da mi to ljudi nadoknade, da se brinu o meni. Duguju mi nešto takvo jer sam bila takav anđeo". Shvatala je i koliko je ovaj stav bio neurotičan i mogla je da oseti svoj bes i njegovu ubilačku prirodu. Ali udaranje u krevet teniskim reketom i vikanje "Mogla bih te ubiti," ju je plašilo. "Osetila sam ludilo u sebi". Tada, kada je prihvatila osećanje ludila/besa, strah se umanjio. A kako joj se
  • 307. bes pojačavao, rekla je: "Kada se ovako osećam i ne treba mi muškarac da me štiti". Kada je, tokom naredne seanse, udarala krevet rekla je: "Osetila sam toplotu kako mi se penje uz leđa dok sam udarala. Dobar je osećaj imati i zadnju (osećanje kičme) i prednju stranu". Emocija koja je asocirana sa zadnjom stranom je bes, dok su osećanja koja idu spreda ljubav i čežnja. Meri je sada bila u stanju da shvati kako i zbog čega je izgubila osećaj da ima kičmu, da je sposobna da se uspravi i usprotivi ljudima. "Kada bih se razljutila kao mala, otac bi se razbesneo a majka je krivila mene. Čitajući svoj dnevnik, uočila sam da sam potiskivala svoj gnev. Ako bi me neko naljutio krivila bih sebe. Želela sam da budem dobra. Moja majka je mislila da treba biti takav. Otac mi je bio besan čovek i nisam želela da budem kao on. Kada sam bila mala - u uzrastu sedam do devet godina - osećala bih se krivom kada bih bila drska prema majci a onda bih se ispovedala svešteniku". Postojao je još jedan aspekt Merine terapije koji je unapredio njeno samopouzdanje i samosvest, a to je bilo stalno fokusiranje na važnost osećanja povezanosti sa njenom karlicom i seksualnošću. Ovo je učinjeno povećavanjem naboja u njenoj karlici putem dubljeg disanja i dubljeg plakanja, što je činilo da donji deo njenog tela snažno vibrira dok bi uzbuđenje teklo naniže. Vežba uzemljenja, koju sam ranije opisao mnogo je pomogla. Oslobađanje bilo kakve snažne emocije poboljšava tok ekscitacije. Na jednoj seansi, nakon vežbe šutiranja na krevetu i vrištanja "Ne mogu to da podnesem! Neću to da podnesem!" karlica je počela da joj se podiže i spušta sa disanjem. Rekla je da oseća neka veoma jaka, prijatna osećanja u donjem delu tela. Ona su trajala naredne dve nedelje, tokom kojih
  • 308. 238 se još osećala i umorno, što je bilo delom posledica toga što se selila tih dana, ali u najvećoj meri posledica prepuštanja svom telu. Borba je zamorna, a borba za opstanak je veoma zamorna. Pošto najveći broj ljudi u našoj kulturi sebe smatra preživelima, zamor je najčešći simptom u populaciji. Taj zamor je fizička forma osećanja depresije. Ali preživeli ne mogu sebi priuštiti da se osete umorno ili depresivno pošto će onda odustati od borbe i umreti. Od toga se brane time što poriču zamor i nastavljaju dalje, jer osećaju da od toga zavisi njihov dalji opstanak. Kao što je jedna žena rekla: "Ako legnem, osećam da neću moći ponovo da ustanem". Ali sve dok nismo spremni da legnemo, mi poričemo taj umor. Putnik koji trči za vozom noseći težak prtljag neće primetiti koliko mu se ruka umorila sve dok ne spusti taj prtljag. U terapiji, umor je znak napretka ako se može asocirati sa odustajanjem od dalje borbe. Kada je Meri došla na sledeću seansu, primetila je da se oseća ženstvenije. Ja sam primetio da je više u kontaktu sa sobom i svojim telom. Ona je to osećanje opisala kao unutrašnji mir koji dugo nije imala prilike da oseti. Uočio sam da joj se glas produbio, kao i potpuno odsustvo napetosti u njenom ponašanju. Ležeći na krevetu, rekla je: "Osećam toplotu koja se penje uz moja leđa iz karlice. Veoma je ugodna. Osećam blagu tugu i želim da plačem. Mislim da se vraćam sebi. Mislim da sam kod kuće". Dok je to govorila karlica joj se spontano pomerala, osećala je i kako joj se usne pokreću. "Povezane su međusobno", rekla je. Plakala je lakše i dublje. "Razmišljala sam o svom ocu i muškarcima koje sam upoznala. Mogla sam da osetim bol zbog toga što sam ih izgubila, ali istovremeno se osećam dobro u vezi
  • 309. sebe, u vezi samostalnosti. Ovako sama tako divno osećam sebe. To čini samoću vrednom. Osećam da se, kada osećaj samoće postane prejak, moja karlica povuče, a ono staro 'tatice, trebaš mi' osećanje ponovo javlja". "Mislim da treba na načinim izbor između sebe i muškaraca. Ja ne mogu istovremeno biti tu i za njih i za sebe". Kada smo ovo razmatrali, skrenuo sam joj pažnju na to da je, kada se fokusirala na sebe umesto na ono što muškarac može učiniti za nju, bila uistinu seksualna žena.Kada je seks koristila kako bi zadobila ljubav muškarca, igrala je ulogu kćerke/prostitutke. Seksualna žena svoje seksualno uzbuđenje može obuzdati čak i kada se javi potreba za pražnjenjem. 239 Meri je primetila: "Osećam se drugačije, kao da sam ponovo rođena". Počela je da plače, govoreći, "Oduvek sam čeznula za ovim". Ovaj proboj nije označio kraj Merine terapije. Ona je na svom putu samootkrića prošla svoj unutrašnji pakao, ali je čistilište i dalje ležalo ispred nje. Trebalo je još dosta raditi kako bi se ojačala njena veza sa seksualnošću i karlicom. Ova veza je bila povezana sa očajem. "Ako sam seksualna, ne mogu zadržati svog oca blizu mene. Ako imam sebe, ne mogu imati muškarca". Meri je bila dovoljno inteligentna da shvati da ovaj ili/ili stav nema logike, da biti svoj ne znači da se ne može imati partner, ali to saznanje nije promenilo njena osećanja. Razdor između ega i seksualnosti bio je duboko usađen u njenu ličnost i njeno telo, a sa njim je bilo povezano duboko osećanje očaja, sa kojim se još borila. Ali bila je blizu tome da se konačno i potpuno prepusti svom telu. Predaja telu je, u suštini, predaja seksualnosti koja leži u samim temeljima telesne građe, prvenstveno u
  • 310. karlici. To je fizički, a ne psihološki proces, mada može biti potpomognut razumevanjem strahova koji blokiraju predaju. Fizičke prepreke predaji uključuju dopuštanje talasu ekscitacije, koji se javlja sa disanjem, da teče u karlicu i u noge. Kada se ovo dogodi karlica se spontano pokreće napred-nazad, sa izdisajima i udisajima. Ovaj spontani pokret je Rajh nazvao "refleks orgazma", jer se javlja na vrhuncu seksualnog čina kada se osoba potpuno prepusti svojim seksualnim osećanjima. Rezultat je osećaj radosti kao što je istaknuto u ranijim poglavljima, gde sam opisao vežbu poznatu kao karlični luk. Ova vežba se može upotrebiti i da bi se unapredilo osećanje samoposedovanja kod čoveka. Samoposedovanje, po meni, uključuje pravo da se ima i sačuva30 : Imati sebe, i istovremeno imati i sačuvati voljenu osobu. Kada se karlica pacijenta napuni nabojem, što se postiže putem vežbi, ja postavim sklopljeno ćebe između njihovih butina, i zamolim ih da ga stežu svom snagom. Takođe im predložim da izbace donju vilicu napred kako bi mobilisali agresivnost. Ponekad ih čak zamolim da zagrizu drugi peškir dok to čine. Fokusiranje energije na određeni predmet znatno pojačava 240 naboj i vibriranje karlice koje se širi u noge i stopala. Naravno, peškir može predstavljati dojku, a ćebe telo voljene osobe. Ako se dopusti osećanju posedovanja da prevlada, stiče se jak osećaj samoposedovanja, kao i osećanje da se može posedovati čitav svet. To dopušta čoveku da se ujedini sa planetom ili univerzumom u aktivnom, a ne samo mitskom smislu. To postaje osnova za trajno osećanje radosti. 30 Imati i zadržati: To have and to hold, reči koje se izgovaraju prilikom bračnih zaveta (prim. prev.)
  • 311. Kada je došla na jednu od seansi, Meri je rekla: "Osećam se zaista srećno. Imam neka slatka osećanja prema nekim muškarcima, ali se ne opterećujem time. Uživam u tome. Mogu da budem sama i da se osećam dobro u svojoj koži. Posedujem i osećanja i slobodu, što je predivno".31 Tada je dodala: "Cenim tvoju pomoć i to što se nisi upustio u vezu sa mnom. To mi dopušta da budem slobodna i bez tebe". Dok god su dvoje ljudi u vezi, oni nisu slobodni. Zavisni su, jer im je nešto potrebno od onog drugog. Zavisnost u vezi vraća obe osobe nazad u iskustva iz detinjstva, kada su takođe bili zavisni i ranjivi. Kako bi se oboje oslobodili ove zavisnosti i kako bi se razvili u zrele, odrasle ljude, mora se shvatiti uloga koju seksualna krivica igra u potčinjavanju osobe - odnosno, tome da ona postoji radi drugih. Koncept po kome je svaka od dve osobe tu zbog one druge predstavlja poslovni dogovor u kome piše da ni jedno ni drugo nisu tu zbog sebe. Način na koji seksualna krivica stvara neurotični karakter obrađen je u narednom poglavlju. 31 Videti Lowen, A. I R. L. Lowen, The way to a vibrant health
  • 312. 240 POGLAVLJE 11 Strast, seks i radast U prethodnom poglavlju razmatrao sam strah od smrti, za koji verujem da se nalazi u osnovi svih emocionalnih problema zbog kojih ljudi dolaze na terapiju. Strah od smrti rezultuje strahom od života. Čovek se ne može predati životu, ili svome telu, jer ta predaja znači odstupanje od kontrole ega, što ga može dovesti licem u lice sa strahom da će, ili da bi mogao, umreti. Taj strah potiče iz veoma ranog životnog iskustva susreta sa smrću, ili sa mogućnošću smrti, što tera organizam da se oklopi mehanizmom odbrane, kako ne bi bio ponovo izložen toj mogućnosti. Međutim, život u stanju oklopljenosti ili naoružanosti znači da čovek prihvata mogućnost da će biti napadnut ili da će mu život biti ugrožen. To je psihološko i fizičko stanje u kome se preživeli nalazi. Energija, koja se ulaže u napor da se preživi, ne koristi se kako bismo uživali u životu. To takođe znači da strah od smrti sprečava osobu da živi u potpunosti, i time ga dovodi bliže smrti. Život i smrt su suprotna stanja. Ako je neko živ, ne može biti mrtav i obrnuto, ali može biti poluživ ili polumrtav, kao što smo i napomenuli u ranijim poglavljima. Ako osoba nije u potpunosti živa, ona je delimično mrtva i samim tim u strahu od smrti. Potpuno živa osoba nema strah od smrti, jer se ne boji. Oslobodila se hroničnih grčeva koji predstavljaju strah. Telo joj je slobodno i opušteno. Takva osoba ne poriče smrt, ali za nju smrt ne predstavlja fizičku stvarnost sve dok se ne pojavi. I kada smrt dođe, ona se ne boji jer u smrti nema osećanja. Život je protivotrov strahu od smrti. Hrabar
  • 313. 242 čovek ne boji se smrti, jer to je suština hrabrosti. Tokom istorij ljudi su rizikovali svoje živote za slobodu jer je sloboda esencijalna za osećanje radosti. Bez slobode radost je nemoguća, a bez radosti život je prazan. Tokom debate o nezavisnosti od Engleske na skupu u Virdžiniji, Patrik Henri je izgovorio reči koje su i danas čuvene: "Dajte mi slobodu ili mi dajte smrt". Njegova osećanja prema slobodi su se uzdigla do strasti, dovoljno snažne da se suprotstavi strahu od smrti. Drugi hrabri ljudi su postupali slično, jer su i oni osećali strast dovoljno jaku da im omogući da se suoče sa smrću bez straha. Mnogi ljudi su umrli zbog svojih religioznih ubeđenja, jer su ta ubeđenja povezana sa strašću prema religioznim principima ili doktrinama. Ali i ljubavnici su takođe rizikovali i gubili svoje živote u poteri za svojom strašću. Priroda strasti je takva da navodi osobu na postupke koji prevazilaze nagon ega za samoodržanjem. Samo u ovom prevazilaženju se može osetiti radost ili čak ekstaza koju život nudi. Istinska strast, po svojoj prirodi, pozitivno utiče na život, čak i kada se može završiti smrću. Ona teži poboljšanju života. Tu je reč o strasti prema umetnosti, muzici, lepoti, kad god ovi aspekti života pobude snažna osećanja u čoveku. Nikada ne govorimo o strasti prema alkoholu, kockanju ili bilo kom činu koji je štetan za život. Neko se može strastveno razljutiti povodom neke nepravde, ali gnev nije strasno osećanje. Razlika, verujem, leži u činjenici da je strast vrela; potiče iz žestoke vatre. Ljutnja je takođe vrela. Ali gnev je hladan, iako je silovit. Mnogi ljudi poseduju snažna osećanja mržnje, ali ona ne konstituišu strast. Vrela osećanja su povezana sa ljubavlju i ona uključuju i ljutnju, kao što sam pokazao u poglavlju 5. Svi znamo da seksualna osećanja mogu dostići
  • 314. nivo strasti ako je dovoljno ljubavi asocirano sa seksualnom željom. Seksualna želja je rezultat nadraživanja genitalnih organa, dok je osećanje strasti locirano u dnu trbuha u vidu tople, razlivajuće senzacije. Genitalna ekscitacija može dostići visok intenzitet, ali kada je ograničena samo na genitalne organe, po mom mišljenju ne može se okarakterisati kao strast. I potreba za mokrenjem ili pražnjenjem može postati veoma jaka i rezultovati osećanjima zadovoljstva i satisfakcije kada je potreba ispunjena, ali ove ograničene senzacije ne 243 čine strast. Strast je, kao i ljubav, bes, čak i tuga, osećanje, što znači da obuzima celo telo. Seksualna želja je izraz ljubavi, jer joj je cilj da spoji dve individue u zajednički doživljaj zadovoljstva. Ali, kada je želja usmerena samo na seksualni kontakt, to predstavlja preuzak i ograničen izraz ljubavi koji ne čini strast. Pod takvim okolnostima seksualni čin ne rezultuje osećanjima radosti i ekstaze, kakva strast može da pruži. Rascep između seksa i ljubavi, između seksualne želje i seksualne strasti, povezan je sa rascepom u ličnosti između ega i tela. Ako se ego ne prepusti telu u osećanju seksualne želje, seksualni čin postaje nepotpuni iskaz ljubavi i, samim tim, neispunjen na dubokom nivou. Nesposobnost ljubavnog ostvarenja na seksualnom planu odražava osećanje očaja koje je osoba osetila u svojim ranijim vezama. Verujem da moramo kritikovati moderno gledište da seksualni čin sam po sebi dovodi do osećanja ispunjenosti, ili da je sposobnost seksualnog funkcionisanja valjani kriterijum zdravlja. U ovoj kulturi smo preokupirani izvršenjem, bez imalo obzira prema osećanju koje je ključno za to da bilo koji čin postane izraz zdravlja.
  • 315. Odrasli ne mogu doživeti radost kao deca, jer položaj odraslog nameće odgovornost za postupke i ponašanje, odgovornost od koje je dete oslobođeno. Stoga se odrasli ne mogu igrati bezbrižno kao deca. Igra odraslih uvek ima neku crtu ozbiljnosti jer je ego odraslog okupiran ishodom aktivnosti. Na primer, igranje karata, koje je za decu zabavno, predstavlja ozbiljan poduhvat za odrasle kojima je ishod - pobeda ili poraz, često važniji od same igre. Kada pobeđivanje ili gubljenje postane važno u igri dece, to je znak da im se ego razvio do tačke kada su ona samosvesna. Samosvesni ego procenjuje i kontroliše ponašanje, što uništava sposobnost da se neko potpuno i slobodno prepusti svojim osećanjima. To ne znači da odrasli ne mogu iskusiti radost. Oni je ne doživljavaju u svojim uobičajenim aktivnostima, koje su ozbiljne, jer se takve aktivnosti uglavnom odnose na zarađivanje za život ili zaštitu života. Zdrava odrasla osoba može doživeti takve aktivnosti kao zadovoljavajuće, ako može voljno prihvatiti odgovornost za njihov ishod. Postoji, međutim, jedna aktivnost u kojoj je prepuštanje samosvesnog ega poželjno, a to je čin seksualne ljubavi. Predaja ljubavi tokom sek- 244 sualnog čina rezultira orgastičkim oslobađanjem, koje obuhvata čitavo telo svojim grčećim pokretima i koje se doživljava kao radosno, čak i ekstatično. Zbog toga što je orgastički odgovor duboko ispunjavajući, osećanje radosti traje i pruža životu njegov najdublji smisao.32 Sposobnost da se doživi potpuni orgazam je znak strastvene prirode. To je rezultat dolaska do određenog 32 Reich, Wilhelm, The Functipn of Orgasm (New York, Orgone Institute Press, 1941); Lowen, Alexander, Love and Orgasm (New York, Macmillan Publishing Company, 1965)
  • 316. nivoa pozitivne ekscitacije, dovoljno jakog da preplavi ego i omogući čoveku da izrazi potpunu strast njegove (ili njene) ljubavi slobodno i potpuno. U takvom orgazmu nema ambivalencije, ustručavanja ili oklevanja u prepuštanju samom sebi. Neki ljudi su takve orgazme doživeli u retkim prilikama. Nažalost, to i nije uobičajeno iskustvo. Za veoma malo ljudi to predstavlja uobičajenu seksualnu reakciju. Postoje pojedinci koji imaju istinski strastvenu prirodu, koji se svojim osećanima i postupcima mogu posvetiti umom, telom i dušom. Pznajem takve osobe i zadovoljstvo je biti sa njima. To ne znači da je svaki njihov postupak intenzivan i strastven. Pre bi se moglo reći da oni poseduju kapacitet za strast, koji manifestuju sjajem u očima, u živosti tela i u gracioznosti pokreta. Na nesreću, tokom detinjstva je upravo živost ta koja stvara konflikte koji vode ka potiskivanju strasti. Prethodna poglavlja ove knjige detaljno su opisala traume i strahove koji podrivaju integritet deteta i koji ga dovode do toga da potisne svoje strasti. Iako ti konflikti uglavnom počinju rano u životu, svoj vrhunac dostižu tokom edipovskog perioda, kada ljubav deteta prema roditelju suprotnog pola dostigne prvo seksualno cvetanje. Kao u mitu o Edipu, pobuđena osećanja ugrožavaju dete, a ponekad i roditelje. Dete koje se nađe u takvoj situaciji oseća da mu je život ugrožen, osim ako se ne povuče iz nje time što će prekinuti strastvena seksualna osećanja koja ima prema roditelju suprotnog pola. Prekid jakih seksualnih emocija dostiže nivo kastracije. Video sam strah od kastracije kod svih pacijenata, gde je bio asociran sa strahom od toga da će biti ubijen. Ovakvo razrešenje edipovskog konflikta rezultuje 245 tako što se svim osećanjima smanje i intenzitet i snaga,
  • 317. seksualnom krivicom u nesvesnom, i razvojem karakterološkog, ili uobičajenog, stava pokoravanja autoritetu. Ovom stavu može biti suprotstavljeno površno buntovništvo, koje predstavlja napor da se porekne i prevaziđe potčinjenost. Ponovno uspostavljanje nečijih sposobnosti da strasno oseća jeste terapeutski zadatak, kao što sam ga i opisao u ovoj knjizi. Ono obuhvata podizanje energije u telu putem dubljeg disanja, podsticanje pacijenta da iskreno plače, pomoć pacijentu da razume poreklo svog straha i njegovo uklanjanje putem iskazivanja ljutnje u terapeutskoj situaciji. Cilj je pomoći pacijentu da oseti da sme da se slobodno izrazi u odgovarajućem maniru. Ali ključ strasti je obnavljanje pune seksualne ekscitacije, naročito u karličnom predelu, a ne samo u genitalijama. Do toga dolazi samo kada se tok ekscitacije povezan sa disanjem proteže u karlicu integrišući segmente tela, tako da se glava, telo i duša doživljavaju kao jedno. Da bi pacijent pronašao svoju seksualnu strast, on mora dopremiti više ekscitacije i energije u svoju karlicu. Takođe je potrebno da razume strahove koji blokiraju ovaj tok naniže. Meri je bila pacijent čiji sam slučaj razmatrao u poglavlju 10. Kroz analizu i rad na telu dosegla je visok nivo razumevanja, ali je strah od seksualnosti i dalje bio znatan. Tokom jedne seanse je opisala proboj na ovaj način: "Kada ste prstima pritisnuli mišiće u mojoj karlici i kada sam udahnula skroz dole, u područje vašeg pritiska, doživela sam osećaj raja. Ali nisam mogla da ga zadržim, i osetila sam se tužnom i plakala". Tokom ove procedure osoba dovodi svoju energiju u karlicu kako bi olakšala osećanje pritiska. Rezultat je osećaj živosti i punoće u karlici. Meri nije mogla da održi dobro osećanje sama, jer je još bila previše uplašena i stidljiva.
  • 318. Na narednu seansu došla je sa drugačijim stavom. Rekla je "Muka mi je od toga da budem tako zabrinuta, tako uplašena. Ne želim da nastavim ovako. Umorna sam od borbe. Prihvatiću život onakav kakav je. Sigurna sam da ću preživeti". Bila je bliža prepuštanju svome telu. Novi stav je proizašao iz dubljeg, bolnijeg saznanja. "Nikada nisam osetila koliko sam obogaljena, u kolikoj meri sam bila uništena. Toliko se stidim da želim da pokrijem lice". To je bio strah od seksualnosti. Govoreći o svom ocu, dodala je: 246 "Uvek sam bila njegova mala žena-dete. Osećala sam se tako posebno, sjajno. Onda je to nestalo i ja sam se osetila kao da sam ništa, samo komad prljavštine". Rekla je: "Kada se izborim sa stidom, osećam da mi se pojavljuje sjaj u očima. To je tako divno osećanje. Osećam prijatnu mekoću, kao da se topim. O, Bože! U karlici mi je tako prijatno, ali u glavi mi je haos". Bilo je potrebno još rada kako bi taj talas uzbuđenja naviše i naniže ostao ukorenjen u bistroj glavi i karlici pod blagim nabojem. To se može postići tek kada se strah od predaje potpuno prevaziđe. Na sledeću seansu je došla posle vikenda, u toku koga je učestvovala u radionici. Prvo što mi je rekla bilo je da je osećala otpor prema dolasku kod mene, i da je oklevala da se prepusti bilo kom osećanju. Spomenula je da je radila sa ženskim terapeutom na svom odnosu sa majkom, i da je plakala kada je osetila čežnju za majkom. Onda mi je opisala kako je, dok se vraćala sa radionice, pevala pesmu koja je za nju bila mamina pesma, kao da je mala devojčica. Bilo mi je očigledno da je došlo do regresije i napuštanja zrele pozicije koju je postigla. Takav korak unazad ukazuje na to da se suočila sa dubokim strahom. To je bilo u vezi sa snom koji je sanjala odmah nakon radionice. Sanjala je
  • 319. devojčicu koja je pokušavala da je ubije nožem. Osetila je da je u stanju da se zaštiti kada je devojčica pokušala da je ubode u srce, ali kada je nasrnula na karlicu osetila se bespomoćno. Izgledalo je kao da će je devojčica ubiti, na ovaj ili onaj način. Kada sam je pitao šta misli ko je bila ta devojčica, odmah je odgovorila: "moja majka". Onda je rekla da je uvek osećala da je majka nije želela zato što je devojčica. Osećajući majčino neprijateljstvo okrenula se ka ocu, radi zaštite i ljubavi, što joj je on i pružio. Međutim, to je postalo izopačeno zbog njegove seksualne zainteresovanosti za nju. U svojoj dečijoj naivnosti svesrdno je prihvatila njegovo interesovanje i osećanja, ali je istovremeno to bila i njegova izdaja nje. Nije shvatila da je to izdaja sve dok se njena iluzija da je posebna i lepa nije srušila kada se suočila sa ponižavanjem od njegovih pijanih prijatelja. Očajna, odrekla se svoje seksualnosti i okrenula se ka majci i crkvi, postajući privržena kćerka i voma religiozna katolkinja. Ali je i dalje mislila da je ružna i osećala sram. 247 Do takvog razaranja ne bi došlo da je majka bila uz nju. Da je osetila majčinu ljubav, ne bi dala sebe svom ocu i postala njegova žena-dete. Njeni roditelji su imali poremećen odnos. Majka je bila hladna, stegnuta, veoma religiozna i aseksualna. Otac je bio seksualno raskalašan, zgodan i stalno u potrazi za zadovoljstvom. Suprotnosti se privlače. To dvoje ljudi su se međusobno privukli jer je oboma bilo potrebno ono što je onaj drugi imao. Ali, kako nisu mogli prihvatiti tu potrebu i prepustiti joj se, napadali su ono što je drugi predstavljao. Meri je postala žrtva, ona koja je bila u sredini i na kojoj su se lomila koplja - naročito od majke koja joj je zavidela i mrzela je zbog seksualnog uzbuđenja koje je izazivala u svom ocu. Osećala je jaku
  • 320. grižu savesti zbog seksualne prirode odnosa sa ocem i bila je potpuno izgubljena i bespomoćna. Strah od majke je uništio njen lični integritet, a taj strah je i dalje bio prisutan u njoj. Kako bi se osetila stabilnom u domenu svog razvoja i seksualnosti, morala se suočiti sa strahom i osloboditi ga se putem mobilizacije svog besa. Razumela je moje objašnjenje situacije. Dok je ležala na krevetu i rukama uvrtala peškir, otvorila je oči kako bi pogledala u majku i rekla: "Stvarno si me mrzela, zar ne?" Dok je to govorila videla je lice svoje majke i pogled u njenim očima koji ju je užasavao. Rekla je: "Uplašim se kada gledam nekome u oči, pogotovo kada je u pitanju žena. Godinama nisam mogla da pogledam majci u oči. Kada sam porasla setila sam se njene slike, koju sam videla kada sam imala četiri godine. Setila sam se tih hladnih očiju, koje su me gledale kao da hoće da me ubiju. Osetila sam se paralizovanom. Nisam mogla da dišem". Kako bih pomogao Meri da se oslobodi straha, izokrenuo sam vežbu. Dok je uvrtala peškir vikala je na majku: "Mrzim te! Mogla bih te ubiti!" Iskazujući ta osećanja napomenula je: "Od ovoga se osećam lepom. Ranije sam se osećala toliko ružnom". I, u besu je dodala: "Ne gledaj me tako. To me jako plaši". Nikada pre nije mobilisala ubilački gnev koji je osećala prema majci. Osećala se previše krivom zbog seksualnosti između nje i oca i previše se plašila majke. Trebalo je da prođe skoro tri godine terapije kako bi došla do tačke na kojoj se u dovoljnoj meri oslobodila osećanja krivice i srama i postala sposobna da se zauzme za sebe. Zadobila je snagu i samopouzdanje u domenu svoje sposobnosti da preživi sama i da se 248 sama postavi na noge. Ali, bilo bi pogrešno misliti da je taj prelaz značio i kraj njene terapije. Termini kao što
  • 321. su snažnija i samopouzdanija su relativni. Na njenom telu je trebalo još puno raditi, kako bi ono povećalo svoju energiju i bilo više integrisano. U susretu sa velikom dozom stresaili razočaranja u vezi i dalje se moglo srušiti. Nikada ne možemo u potpunosti prevazići efekte ranih trauma. Ali, ako budemo ponovo povređeni, možemo brže mobilisati naše snage i obnoviti stanje u kome se osećamo dobro i zadovoljno u svom telu. Svaka kriza sa kojom se sretnemo postaje mogućnost za dalji rast u nama samima. U stvari, terapeutski proces se nikad ne završava. Naš put samootkrića nije završen dok god živimo, pošto svako životno iskustvo dodaje nešto bogatstvu našeg bića. To se pokazalo kao istinito za moj lični put. Mene je Rajh privukao tezom da osoba može pronaći seksualno ispunjenje putem predaje svojim seksualnim osećanjima. To je nazvao organizmičkom potencijom kako bi naznačio da se seksualna strast ne meri snagom seksualnog nagona, već time koliko je jako i potpuno bilo pražnjenje ili oslobođenje seksualnog uzbuđenja. U jakom i potpunom orgazmu celo telo, uključujući i um, učestvuje u grčevitoj reakciji koja kompletno oslobađa sveukupno seksualno uzbuđenje. Nju pokreću talasi uzbuđenja koji prolaze kroz telo, a koji su povezani sa jačim ritmom disanja. Mada ja koristim termin grčevit kao i Rajh, ti pokreti nisu ni haotični, niti identični; više su zmijoliki. U ovom činu karlica se pokreće napred sa izdisajem i nazad sa novim udisajem. Isti pokret se može načiniti dubokim i punim disanjem, bez bilo kakvog seksualnog naboja ili genitalne uzbuđenosti. U ovoj situaciji taj pokret se naziva refleks orgazma i ne dovodi do klimaksa. Doživljava se kao veoma opuštajući i prijatan. U toku seksualnog čina, kada jak seksualni naboj u genitalnim organima eksplodira, pokreti karlice postaju potpuno
  • 322. nevoljni, brzi su i snažni. Osoba se oseća kao da je odneta van sebe, što je najviši oblik predaje. Svest o sebi nestaje i postoji osećaj jedinstva sa kozmičkim procesima. Doživljaj je ekstatičan. Kao krajnji produkt svoje terapije kod Rajha bio sam sposoban da osetim potpunu predaju svojim seksualnim osećanjima i spoznam njihovu ekstazu. Mada, to se retko dešavalo. Bez obzira na to, učvrstilo je moje uverenje da su ljubav i seksualna strast aspekti 249 čovekovog jedinstva sa univerzumom. Ali, ako je to jedinstvo deo čovekove prirode, zašto je toliko teško predati se tome? Opisao sam strahove koji onemogućavaju ili blokiraju tu predaju, ali kako su to univerzalni strahovi naše kulture, moramo priznati da imaju direktan odnos sa tom kulturom. Ono što se dešava u porodici odražava stavove i vrednosti kulture i ako ne prepoznamo poremećenu prirodu tih vrednosti, nećemo biti u stanju ni da izbegnemo destruktivni efekat koji one imaju na nas i na našu decu. Kultura se razvijala zajedno sa čovekovim prelaskom iz životinje u samosvesnu individuu. Taj prelazak iz četvoronožnog stava, koji odlikuje sve sisare, u uspravan položaj podigao je čoveka iznad ostalih životinja i, isto tako, u njegovom umu, iznad prirode. Mogao je objektivno da posmatra prirodne procese i da nauči neke od zakona koji su stajali iza tih kretanja. Samim tim je zadobio i neku vrstu kontrole nad prirodom, što je proširio i na svoju prirodu. Razvio se ego, samosvestan i samousmeravajući agens koji mu je omogućio da postigne nadmoć nad drugim stvorenjima što ga je vodilo u uverenje da je on drugačiji, što je svakako i bio, i poseban, što nije. Taj razvoj je omogućio evolucioni korak u toku koga je čovek razvio telo koje je bilo ispunjenije nabojem i veći
  • 323. dijapazon fizičkih pokreta, naročito ruku i lica, uključujući i glasovni aparat. Čovek je u stanju da uradi više stvari i da se iskaže na više načina nego bilo koja druga životinja. Tako gledajući, jeste superiorniji, ali i dalje nije poseban. Rađa se i umire, poput drugih životinja. Osećanja su mu suptilnija, ali ih i životinje imaju. Tokom svog kratkog boravka na zemlji on je procvetao i postigao mnogo, ali je uspravljanje na dve noge pokidalo njegove veze sa prirodom, a aktivnosti su mu postale destruktivnije i po njega, i po prirodu. Destruktivni udarac koji naša kultura zadaje prirodi se sada priznaje, ali nismo spremni da priznamo destruktivni efekat koji to ima na ljudsku ličnost. Vidimo štetnosti zlostavljanja dece, bujice nasilja, depresije, zavisnosti i seksualne impulsivnosti, ali verujemo da imamo moć da to kontrolišemo i zalećimo situaciju ako imamo volju za tim. Moja je teza da je volja nemoćna da promeni ovakvo stanje stvari, zato što je volja deo problema. Stekli smo moć i postali zavisni o njoj. Našu kulturu pokreće moć, bukvalno i psihološki. Bez 250 moći naša civilizacija bi se okončala, ali kako ta moć raste, tera nas da sve brže i brže radimo stvari, sve dok ne izgubimo kontrolu nad našim životima. Naša tela ne mogu izdržati tempo onoga što se od njih očekuje - što je osnov za stres. Ako se opustimo na par minuta, to činimo samo zato kako bismo trčali još brže narednih par minuta. Moć nas tera da održimo tempo, tera nas da uspemo, u stvari, tera nas iz naših tela. U više od pedeset godina koliko se bavim ljudskim stanjem, vidim trend opšteg propadanja u telima ljudi koji mi dolaze. Manje su energična, manje integrisana i manje privlačna nago tela pacijenata koji su mi ranije dolazili. Borderlajn poremećaji su skoro dominantna smetnja.
  • 324. Staromodni histerični pacijent o kome je Frojd pisao se skoro nikad ne viđa. Histerična osoba ne bi mogla da podnese to osećanje; šizoidna osoba ih nema puno. Danas je puno ljudi odvojeno od svojih tela i žive uglavnom u svojim glavama ili egoima. Živimo u egoističnoj i narcisoidnoj kulturi gde se na telo gleda kao na objekat, a na um kao na superiornu i kontrolišuću moć. U procesu terapeutskog procesa volja i moć su negativne sile koje ometaju lečenje. Moć je u glavi terapeuta, jer on sebe vidi kao nekoga ko je u stanju da dovede do željenih promena u pacijentu. On možda svesno zna da ne može promeniti pacijenta, ali njegovo znanje psiholoških procesa, koji su pozadina pacijentovog emocionalnog problema, može mu pružiti osećaj moći ako je, kao i većina ljudi u našoj kulturi, narcisoidan i ima potrebu za moći da bi podržao svoju sliku o sebi. Tu moć vežba kroz svoje sudove i kontrolu nad analitičkim materijalom. Može iskazati slaganje ili neslaganje sa onim što pacijent uradi, na ovaj ili onaj način. A pošto je on vodič koji pacijenta vodi kroz podzemni svet, on ima tu moć. Kao i svaki roditelj. Ako terapeut ne priznaje tu moć, nema dodira sa realnošću života. Stvar je u tome da li on vidi i prihvata da ima moć, i znajući to, ne pusti je u svoju glavu. Moć je problem sa kojim se borim tokom čitave svoje prakse kao terapeuta. Pošto mogu jasno videti pacijentov problem čitajući govor njegovog tela, verujem da bih ga mogao usmeriti ka onome što treba da uradi da bi mu.bilo bolje. Kada pacijent uradi ono što sam tražio od njega on se oseti bolje, ali se to ne održi. Mada sam od Rajha naučio da nije stvar u tome da se uradi već da se oseti, ja sam 251 takav da nisam mogao da se uzdržim od pokušavanja
  • 325. da nateram stvari da se dese. Mora da sam verovao da bih ja, kada bih mogao da nateram stvari da se dese, bio super osoba kakva i treba da budem. Verujem da su svi ljudi u ovoj kulturi indoktrinirani tom idejom da moraš da nateraš da se to desi - to jest, da postanu zdravi i potentni, uspešni i voljeni. Znam da je to istinito za moje pacijente, a video sam da se u jednakoj meri odnosi i na mene. Ako je ono što tražimo strast, seksualno ispunjenje i radost, ne možemo ih naterati da budu tu ništa više nego što možemo naterati živo da se desi samo putem naše volje i pokušavanja. Sada kada radim sa ljudima i dalje imam kontrolu nad terapeutskim procesima zbog toga što sam vodič. Odgovoran sam za to da razumem svopg pacijenta i njegove probleme i da mu ih predstavim tako da i on može da ih razume. Bez mog razumevanja obojica smo izgubljeni; bez njegovog razumevanja sebe, on je izgubljen. Moja je odgovornost da ga vodim tokom njegovog puta samootkrića. Međutim, izlečenje je van moje kontrole. Zalečenje je prirodna funkcija tela. Ako se posečemo, zar se naše telo ne izleči samo i spontano? Živi organizmi ne bi preživeli ovako dugo bez urođene sposobnosti da izleče rane i bolesti. Kao lekari možemo pomoći prirodnim procesima lečenja, ali ih ne možemo stvoriti. Ako je to tako, zašto nemamo urođeni mehanizam za lečenje emocionalnih poremećaja, pošto su to rane i na telu i u umu? Odgovor na ovo pitanje je da mi ne dozvoljavamo lečenju da se desi. Blokiramo ga svesno i nesvesno zbog straha, kao što smo videli u prethodnim poglavljima. Ne možemo se osloboditi tog straha putem namernog voljnog čina. Možemo ga samo potisnuti, kako se ne bismo plašili straha. Ali to za posledicu ima i da mi potiskujemo vitalne funkcije tela, uključujući i proces prirodnog i spontanog lečenja.
  • 326. Jedino putem predaje kontrole ega naše telo može povratiti svoju punu vitalnost i energiju, svoje prirodno zdravlje i strast. Predaja telu i njegovim osećanjima nam može izgledati kao poraz, što i jeste za ego koji traži da dominira. Ali samo putem poraza možemo se osloboditi stalne trke za novcem i moći koju moderni život nalaže, i osetiti strast i radost koju nam sloboda pruža. Ali taj cilj ne postiže se tako lako. Opterećeni smo znanjem o onome što je dobro i loše i samosvešću koja ograničava našu 252 spontanost. Kao što sam već rekao, put samootkrića se nikada ne završava. Terapija je, međutim, praktična tema. Osoba ne može biti na terapiji, i ne bi ni trebalo da ide na terapiju celog života. Šest godina bi trebalo da bude maksimum, pošto toliko dugo treba detetu da stekne dovoljan stepen nezavisnosti kako bi krenulo u školu. Kada je pacijent gotov sa bioenergetskom terapijom, ima dovoljno razumevanja i tehnika koje će mu omogućiti da nastavi proces samosvesti, samoizražavanja i samoposedovanja. U stanju je da razume vezu između tela i uma i da zna da je hronična napetost povezana sa nerešenim emocionalnim konfliktima iz njegovog detinjstva. Ti konflikti postoje i u sadašnjosti sve dok u telu postoji napetost. Samom tim on će raditi na svom telu, kako bi je redukovao, čak i eliminisao. To znači da će nastaviti da radi osnovne bioenergetske vežbe kao deo svoje svakodnevne brige za zdravlje. Ja ih radim gotovo svako jutro, isto kao što perem zube, i to radim više od trideset godina. Za disanje ležim preko bioenergetske stolice tri do pet minuta puštajući disanje da mi se produbi. Kako bih taj proces odveo još dalje, koristim i glas, tako što pravim i održavam glasan zvuk. Mada glasan, to je lak
  • 327. zvuk činjen bez napora. U principu, efekat mu je da dovede do jecanja. Kad počnem da plačem moje disanje postaje lakše i dublje. Plač je za mene bitan zato što sam uvek imao otpor prema plakanju iz istih razloga zbog kojih i drugi ljudi imaju taj otpor. Bio sam odlučna osoba koja je pokušavala da se uzdigne iznad svojih problema. Mada u tome nisam uspevao, bio sam nesposoban i nevoljan da odustanem od toga. Plakanje je odustajanje, a to je značilo poraz. Ali, odustajanje i jeste upravo ono što je cilj terapije, a ono što sam naučio tokom godina je, da kad god odustanem u bilo kojoj oblasti svog života, dobijem slobodu. Ali moj neurotični karakter je tako duboko usađen u moju ličnost da je to kontinuirani proces. Svaki put samo pomalo odustanem. Plač za mene. ima još jednu funkciju. Održava me u vezi sa mojom tugom - tugom onih godina kada nisam bio slobodan da budem iskren prema sebi i tugom da nikad više neću biti u stanju nevinosti koja je čista radost ili ono što se zove blaženstvo. Za razliku od životinja, mi živimo svesni borbe, patnje i smrti. To je ta tragična strana ljudske 253 prirode. Ali, druga strana je sposobnost da iskusimo veličinu života kao nijedna životinja. Religija to zove veličinom Božjom. Za mene su to sinonimi. Tu veličinu možemo videti u lepoti cveta, deteta ili žene, i u veličanstvenosti planine, drveta ili čoveka. Doživljaj te veličine je egzaltiranost koja se ogleda u umetničkim delima, pogotovo muzici. Osnovna postavka moje filozofije jeste da ne možemo odvojiti dve strane, a da ne uništimo celinu. Ne možemo doživeti veličinu ako ne prihvatimo i tragičnu stranu života. Ne postoji veličina u poricanju stvarnosti ili bekstvu od nje. Potrebno mi je da plačem kako bih očuvao svoju ljudskost. Ne plačem samo zbog
  • 328. sebe, vać i zbog mojih pacijenata i cele ljudske vrste. Kada vidim borbu i bol u mojim pacijentima to mi tera suze na oči. Nakon toga, kada se plačem i odustajanjem od borbe oslobode boli, vidim kako im se oči i lice ozare i radujem se zbog njih. Ali tu radost mogu osetiti jedino ako sam i ja spreman da se odreknem borbe i stoga mi je neophodno da plačem. Još jedna vežba koju radim još otkad sam stvorio bioenergetski pristup je vežba uzemljenja. Nakon rada na stolici kako bih produbio disanje, promenim položaj tako što se nagnem napred i prstima dodirujem pod. Ta vežba je detaljno opisana i ilustrovana u poglavlju 2. Dok sam u ovoj pozi, uglavnom se dešava da mi noge podrhtavaju dok talasi uzbuđenja prolaze kroz njih. To podrhtavanje ne samo što produbljuje disanje, već me i više povezuje sa zemljom, što i znači biti povezan sa realnošću svog tela. Mi smo stvorenja zemlje koje je oživeo duh univerzuma. Kada izgubimo tu vezu postajemo destruktivni. Gubimo iz vida naše jedinstvo sa drugim ljudima i drugim stvorenjima jer poričemo naše zajedničko poreklo. Povlačimo se u svoje glave, u svetove koje smo sami stvorili, gde smo posebni, svemoćni i besmrtni. Što se više udaljavamo od zemlje, naša slika o sebi je sve bolja. U tom nestvarnom svetu ne postoje osećanja tuge ili radosti, boli ili veličine. Nema pravih osećanja, postoji samo sentimentalnost. I ja sam, kao i toliko modernih ljudi, bio previše egoističan i previše narcisoidan. Bilo mi je potrebno da se spustim sa superiorne pozicije, na koju sam se uzdigao kako bih porekao poniženje koje sam osećao kao mali. Postavljen na tu izdignutu platformu, bojao sam se pada ili neuspeha jer mi je identitet bio čvrsto povezan 254 sa superiornošću. Srećom, zadržao sam nešto jedinstva
  • 329. sa telom, što me je nateralo da shvatim da će bilo koja radost koju sam želeo da dosegnem biti u domenu tela i njegove seksualnosti. Spuštanje na zemlju bio je dug i težak proces, ali čim su mi stopala dotakla zemlju osetio sam radost. Više sam; povezan sa svojim telom nego ikada, svesniji sam napetosti i slabosti mog tela. Na isti način mogu lakše doživeti svoja osećanja. Moj bes će se ispoljiti brže kada sam provociran ili povređen, ali ga mogu prikladnije izraziti. Ishod je taj da sam manje uplašen i manje anksiozan nego što sam ikada bio. Ako osoba nije uplašena, može prihvatiti život onakvim kakav jeste. To mi daje osećaj unutrašnjeg mira, što je osnova radosti. A često sam radostan, što dovodim u vezu sa prirodnom lepotom u ljudima i stvarima oko mene. Kada osoba živi kako bi preživela, značenje je povezano sa ponašanjima i predmetima koji pospešuju opstanak, na primer, biti dobar, biti jak i posedovati moć. Pošto je potraga za značenjem u ljudskoj prirodi, ljudi koji su orijentisani ka radosti nalaze značaj u stavovima i načinima ponašanja koji promovišu radost. Stoga su za mene značajne osobine kao što su ponos, iskrenost i osetljivost. Trudim se da se ponašam tako da mogu biti ponosan na sebe i da izbegnem postupke zbog kojih bih se mogao stideti ili osećati krivim. Ponos izvire iz osećanja da mogu da držim glavu uspravno i gledam ljude pravo u oči. Iskrenost je vrlina, ali je i znak poštovanja svog integriteta. Kada osoba laže ličnost biva podeljena. Telo zna istinu koju izgovorena reč poriče. Ta podela ličnosti je bolno stanje i može imati smisla samo onda kada bi izgovorena istina predstavljala ozbiljnu pretnju životu ili integritetu. Puno ljudi laže i ne oseća bilo kakvu bol, ali upravo to pokazuje da oni nisu u vezi sa svojim telom i da su neosetljivi na telesna osećanja. Osetljivost je kvalitet osobe koja je u potpunosti
  • 330. živa. Kada se umrtvimo izgubimo tu osetljivost. Zbog toga deca i jesu najosetljivija, kao što je poznato. Potrebno je biti osetljiv prema drugima, ali i prema sebi samom. Ako ne osećamo sebe, ne možemo osetiti ni druge. Problem je u tome što neosetljiva osoba nije svesna svog nedostatka. Ne radi se o tome da se bude u pripravnosti, što je stanje povećane napetosti. Osetljivost je sposobnost razlikovanja finih nijansi u izražavanju koje je povezano sa životom, 255 kako ljudskim tako i neljudskim. Takva vrsta osetljivosti se oslanja na unutrašnji mir koji dolazi iz manjka borbe ili napora. To su vrednosti koje pokazuju pravi smisao života, jer to su kvaliteti koji unapređuju radost.
  • 331. 256 POGLAVLJE 12 Strast i duh Predati se Bogu Izreka da čovek ne živi samo na hlebu je poznata, ali je ova kultura, koja je prezauzeta materijalnim stvarima, ne shvata ozbiljno. Da bismo razumeli tu prezauzetost moramo shvatiti da ona dolazi iz identifikacije sa egom i njegovim vrednostima. Za ego su značajni oni predmeti i aktivnosti koji služe tome da poboljšaju sliku koju drugi imaju o nekoj osobi. Ovoj svrsi služi sticanje imovine, kao i novac, moć, uspeh, slava i položaj. Pošto je ego integralni deo ljudske ličnosti, sve nas zanima kakva je naša slika i status koji uživamo u očima javnosti. Ozbiljan problem nastaje kada isticanje onoga što ego smatra bitnim postaje dominantna aktivnost jedne kulture. Ishod toga je da važnija i dublja uverenja, koja nazivamo duhovnim, bivaju gurnuta u stranu zbog toga što ne uviđamo značaj koji ona imaju za svakodnevni život. Suprotnosti materijalizma i spiritualizma ne mogu se pomiriti, jer su ti koncepti potpuno različiti. Ako koristimo termin vrednosti ega za označavanje težnje za materijalnim, onda je razvoj duhovnih osećanja u domenu telesnih vrednosti. Termini ego i telo samo ukazuju na dve različite strane ljudske ličnosti. Obe su esencijalna za zdravo funkcionisanje osobe. Telesne vrednosti podržava svaki predmet ili aktivnost koja unapređuje dobra osećanja tela i uključuje ljubav, lepotu, istinu, slobodu i ponos. To su unutrašnje vrednosti povezane sa načinom na koji pojedinac doživljava sebe i one su suprotstavljene ego, to jest, materijalnim vrednostima, iza kojih je odnos sa
  • 332. spoljašnjim 257 svetom i sa spoljašnjim aspektima nečijeg postojanja. Unutrašnje vrednosti su uistinu duhovne, jer su u vezi sa aktivnostima duha i doprinose pojavi jakih osećanja ili strasti. S druge strane, niko ne oseća istinsku strast u vezi sa ego vrednostima, mada je puno ljudi vođeno jakom ambicijom da ih dosegne. Potreba ili ambicija da se postane slavan ili opsednutost bogatstvom ne mogu pobuditi dobra telesna osećanja. Možemo reći da je dobar osećaj biti bogat, ali to osećanje je u vezi s tim što ego vidi bogatstvo kao nešto što donosi sigurnost i moć. Kod primitivnog čoveka ideja bogatstva ne bi pobudila jaka osećanja na način na koji bi to učinile ideje dostojanstva, časti i poštovanja. Nedostatak identifikacije sa takvim vrednostima ima koren u socijalnim problemima koji zagađuju današnja društva. Još jedna duhovna vrednost koja u velikoj meri nedostaje našoj kulturi jeste osećanje jedinstva i harmonije sa prirodom, neposrednim okruženjem i članovima zajednice. Primitivni čovek je emotivno usko povezan sa svojom okolinom, pošto mu opstanak u potpunosti zavisi od nje. Moderan čovek, čiji opstanak u istoj meri zavisi od prirodne sredine, otuđio se i ogradio od nje putem identifikacije sa svojim egom. Mada je uveren da je sigurniji nego primitivac koji koristi magiju kako bi pojačao osećaj sigurnosti, današnji čovek je duboko nesiguran na nivou tela zbog gubitka povezanosti sa sobom, Zemljom i univerzumom. Sve religijske aktivnosti su okrenute ka promovisanju tih unutrašnjih duhovnih ili telesnih vrednosti. One predstavljaju dobra osećanja koja potiču iz osećanja harmonije i povezanosti sa silama prirode i univerzumom. Ako zamenimo reč "Bog" tim silama, možemo sagledati snagu religioznih osećanja. Kada su
  • 333. ona jaka, stvaraju strast koja uzbuđuje duh i održava ga na visokom energetskom nivou. Kada ta strast ili bilo koji njen vid, kao što je to strast za lepotom, postoji kod nekoga, uveren sam da je za njega nemoguće da bude depresivan, anksiozan ili kompulsivan. Danas, kada se duhovne ili unutrašnje vrednosti gube, kada religija gubi snagu da utiče na emocije i ponašanje, depresija i emocionalni nesklad postaju endemske. S druge strane, sumnjam da sistem vrednosti, religiozni ili bilo koji drugi, može zameniti osećanje strasti. Strast se javlja kada čovek preda svoju kontrolu ega, 258 oslobodi telo stega volje i ego vrednosti. Ta predaja je osnova religioznog izlečenja, gde je to predaja Bogu. Problem sa nekim vidovima religioznog lečenja jeste da to nije predaja Bogu nego Božjem zastupniku, ili doktriniranom redu koji zahteva potčinjavanje autoritetu, To je slično onome što se dešava u sektama, gde postoji predaja ega vođi, sa posledičnim osećanjem slobode i strasti. Potčinjavanje nije prava predaja i duh će se pobuniti pre ili kasnije zbog gubitka slobode da se bude iskren prema sebi. Verujem da pravo izlečenje potiće iz pojedinca, a ne od spoljne sile. Bog ima ulogu u samoizlečenju, pošto je sila koja leči u stvari Božji duh unutar tela. Taj duh je, naravno, duh pojedinca- životna sila koja održava njegov život, pokreće mu telo i stvara osećaj radosti. Ali, kao što smo videli u prethodnim poglavljima, predaja telu budi strah od smrti, strah koji niko ne bi mogao da preživi ukoliko bi se odrekao kontrole ega. Pacijent nema vere u to zato što je vera u ljubav njegovih roditelja koju je imao kao dete bila srušena i osećao se kao da će umreti. Ali, mada je predaja zastrašujuća, to je jedini način da se
  • 334. izleče rane iz detinjstva. Potrebna je vera kako bismo se prepustili i predali telu, mraku nesvesnog, podzemnom svetu našeg bića. Potreban je i vodič, osoba kojoj verujemo, zato što je ona prokrstarila nepoznatim u toku svog zalečenja i svoje potrage za Bogom u sopstvenom biću. U istom trenutku kada se povežemo sa Bogom iznutra, povežemo se i sa Bogom izvana, sa kosmičkim procesima koji su dali život biću i od kojih naši životi zavise. Mada mi, kao moderni ljudi, imamo mnogo više znanja nego primitivan čovek, u nama postoji ista potreba za harmonijom u odnosu sa prirodom i svemirom. Pre nego što smo izgubili našu nevinost i postali samosvesni osećali smo tu harmoniju. Neki se sećaju da bismo tu povezanost i harmoniju proživeli kada bismo kao mala deca osetili radost. Kada mi je sin imao oko pet godina pokušavao sam da ga nateram da ide u nedeljnu školu. Moj argument je bio da će učiti o Bogu. Rekao je: "Znam ja o Bogu". Kada sam ga pitao šta on to zna, pokazao mi je cveće u bašti gde je stajao i rekao: "On je tamo". Osetio sam da on ima osećanje Boga koje je bilo mnogo važnije od toga što je mogao da nauči u školi i odustao sam navaljivanja da ide u nedeljnu školu. Bio sam siguran da je on, ako je svestan da je Bog u cveću, svestan i 259 toga da je i u njegovom telu. Uverenje da sve što živi poseduje deo božanskog predstavlja jedan od ključnih koncepata hindu religije koja propoveda da deo Brahme postoji u svim stvorenjima. Primitivni čovek je verovao da postoji duh u svim stvarima, živim i neživim, i da se taj duh mora poštovati. Reke, jezera, planine, šume i sve u njima je pokretao duh, isto kao i čoveka. Animizam, kako to nazivamo, bio je prvi religiozni sistem. Znajući da mala deca misle kao primitivni ljudi,
  • 335. ne iznenađuje to što je moj sin spontano došao do zaključka da je Bog u svemu živom. U praistoriji čovek je u potpunosti živeo u svetu prirode, kao jedna životinja među mnogima. To je bilo doba nevinosti i slobode. U mitologiji je to doba raja, zato što su oči bile svetle a srca puna radosti. Postojali su i bol i tuga, jer se ta osećanja ne mogu odvojiti od zadovoljstva i radosti, ništa više no što se noć može odvojiti od dana ili smrt od života. A život u kome postoje zadovoljstvo i radost može olakšati podnošenje bola i tuge. Takav život se veoma razlikuje od modernog u kome postoji jako malo pravih zadovoljstava i malo ili nimalo radosti. Morali bismo biti slepi da ne vidimo ovu stvarnost na licima i telima ljudi koje srećemo na ulici i drugim javnim mestima. Lica su uglavnom stegnuta i iscrpljena, vilice stegnute a oči prazne, uplašene ili hladne. To se vidi, uprkos maskama koje ljudi nose kako bi sakrili svoj bol i tugu. Tela su ukočena i iščašena, predebela ili premršava, kruta ili potpuno mlitava. Postoji puno izuzetaka od ovog opisa, ali je istina da prava lepota i istinska gracioznost skoro ne postoje. To je tragično. Nasuprot tome, video sam sliku devojčice u dokumentarcu o jednom od najsiromašnijih plemena ljudi. To su bili nomadi koji žive u Sahari. Devojčica je na leđima nosila naramak drva koja je sakupljala za večernju vatru u logoru. Pošto su noći u Sahari veoma hladne, taj naramak je bio njen doprinos plemenu. To je bio način da ona pokaže ljubav i na njenom telu se videla radost koju je osećala. Oči su joj sijale, a lice blistalo. Nikad neću zaboraviti taj prizor. Nisam video takvo lice puno godina, ali se sećam da sam ih, kao mali dečak u Njujorku, viđao kod mladih devojaka. Bilo je to drugo vreme i, rekao bih, drugi svet. Nije bilo ni automobila, ni frižidera. Led je donosio
  • 336. ledadžija, a ugalj su dovozili