7. broj

539 views
511 views

Published on

0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
539
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
20
Actions
Shares
0
Downloads
3
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

7. broj

  1. 1. (празнични наднаслов, великим словима писан, накићен и никако, никако скрајнут у заграде) ТУШТА И ТМА, ЗАР: Оснивачи, уредници и најпрвиБеоград, 25. децембар 2008. Цена: у образ, пољубац међу неједнакима:Прва година, самофинансирање Цена за трули Запад: у чело... Марија Миличковић, МаркоСедми број Цена за горопадни Исток: у уста... 1 Ножинић и Мирко Јовановић НОВА ГОДИНА, НОВО ВРЕМЕ, НОВО СТАЊЕ – ЛАГАНИ УВОД У ИСТОРИЈУ ЛЕПОТЕ Дошло неко такво време да се мора ући у следећу годину (хтео – не хтео – лажно се двоумио). Све је већ прослављено: новавлада, ново евро-усмерење и динар-отрежњење (на крају дунуо само 85,88‰ у банко-тест). Но, да на самом почетку у ову одвише лирску беседу ипак убацимо озбиљно нешто, јер озбиљна времена наступају (преврат):легије из античког Вашингтона ће остати тамо где им се остаје, где се остајати морало, где се остајати стиже. Сви путеви воде у Пм(Omnes viae Pomam ducunt). И ајсад ти живи и привређуј (транзиција). Нови микроекономски модел: ћапи за 8 динара, па им тури за 12 – ту си „на велико“ одмах добар 36 динара. Ди-на-ра! Затолико вреди преварити будале које се либе да варају. Нови луксузни станови за све, бесплатно. Барака је обмана (change!). И ајсад ти живи и привређуј (транзиција). Једина светла тачка, прецизније – тачка и зарез (;) је то што сви ми, млади, непрекаљени људи ишчекујемо (неиздрж, брате,неиздрж), сачекујемо, ћошкаримо, упадамо у бедак и животаримо у тужним јендецима зато што нема нове књиге нашег јединогхероја, бљунтовника без разлога са врелог београдског асфалта, увек новог, никада досадног, пунолетног М. В. (33). И ај сад тиживи и привређуј (транзиција). Буних се, не видех, изгубих (Bunari, nevidari, luzari)! Волим те, иако је све срање, волим те (мало љубави, оно...). Уредништво Дијего Ривера, Човек на раскршћу                                                            1  Аналогије са првом ценом нису обавезне.  1  
  2. 2. ТАПЕТ ГЛАВА ЗА БРИСАЊЕ (У поезију унела заграде, на чему јој ми заградисти захваљујемо, јер смо схватили – све је већ написано, ван заграда, али у заградама није.) (Из Манифеста заградизма) Често су јој позајмљивали да пије и она је то умела да им поврати. Умела је да чита, али није хтела да се понижава доказивањем тога на делу. Била је песникиња, јер је носила чудну капу, наочаре и пушила је на муштиклу. (Друг из војске, Сента, ’76) Упознао сам је случајно, а заволео неизбежно. Кад се смеје, сат престане да откуцава. (Њен тајни и опсесивни обожаватељ, који помно прати сваки њен корак)Родила се једног спарног лета господњег, на исти онај дан када ће се судбина Амелије Пулен потпуно променити.На првој контроли доктор је рекао да девојчица има синдром залазећег сунца, а када је други доктор рекао да првиништа не зна и да је она сасвим здрава беба, њени родитељи су одлучили да би треће мишљење било сувишно и да једруги доктор сигурно био у праву.У 4. години је сањала да постане куварица чије ће специјалитете сви волети. Тако је, једног поподнева док су се њениродитељи одмарали, покушала да испече колач y видео-рекордеру и да опере судове, па је, попевши се на столицу идохвативши славину, пустила воду да тече док се цео стан није поплавио. Те батине никада неће заборавити. Садуме да кува само чај.Са 7 година је била сигурна да ће постати апотекар. Бојала се крви и инјекција, па није баш желела да постане лекар,али је сматрала да је посао апотекара исто тако хуман, а и одувек јој се допадао мирис апотеке. Тако је честоиспробавала све лекове које би пронашла, чисто превентиве ради. Онда су родитељи за то сазнали. Те батине нећеникада заборавити. Сад не пије лекове ни кад је болесна.У 11. години је напустила блиставу балетску каријеру зарад виших, еколошких циљева.У 13. је сазнала да Јапан није главни град Кине.Дуго је читала и најзад прочитала своју прву књигу у животу – „Малог принца“. После тога је дуго била у депресијијер писац до краја књиге није хтео да јој открије принчево право име.Затим је открила Кинотеку. То је било њено тајно место. Сви су глумци једни друге називали личним именима, аглумице су имале јако лепе хаљине.Она воли возове, снег, антикварнице.Она не воли мачке, цркву, кловнове.Боји се слепила и голубова.Жели да научи да свира клавир и да памти своје снове.Тренутно живи и не ради у Рејкјавику. У свом црвеном поткровљу једе црвене чоколадне куглице са румом икокосом. Још увек учи да пише левом руком. У поседу има бочицу црног мастила, стари џепни сат, збиркукомунистичких значки, једну Де Кирикову репродукцију и плочу Едит Пјаф.До сада су објављене 3 збирке њене поезије, име им се не поменуло; за драму „Јерес“, коју је сама режирала и која јепрошле године премијерно изведена у ЈДП-у, није добила никакву награду, док је за збирку кратких прича „Божјичовјече“ добила награду „Пекићева гуштерача“.Циганка јој је прорекла да ће се удати у 30. години, родити једно дете и пропутовати цео свет. А онда умрети одпушачке ноге, на Божић.Ако икада умре, не доносите јој цвеће, већ црно вино. И не говорите никоме да није умела да плива. 2  
  3. 3. ЛИРИКА јер када изгубимо један рат,*** присећамо се рата који смо изгубили пре њега и глупо помишљамо да бисмо могли да победимоО твојој дволичности и посесивности, ако га поново поведемо)о твојој заједљивости и ароганцији, и киван на жене хтео сам да понизим неку,о твојој бахатости и подлости, али, случајна жртво моја, ти си се закикотала,о твојој ружноћи и смраду, а ја заборавио на своју првобитну намеруо твојој глупости и површности, (можда сам и ја твој кикото твом неукусу и поткупљивости, погрешно разумео као симпатију).о твом имену и презимену, После Колашин, и она Пољакиња имену оца и броју личне карте, коју сам уштинуо мислећи да си ти.о свему томе песму бих ти спевао, Како си се само смејалапа да те цео свет мрзи онолико колико сам те волео, док сам ти то препричаваоо свему томе песму бих ти спевао, кад смо се други пут видели,да само умем да пишем и да сам осветољубив човек. и први пут пољубили. Глава за брисање Упорно нисам хтео да поверујем у љубав (као што ни сада не верујем у њу, већ само у потребу да себи у крв убризгавамо некога, некога коме би ту крв и онако дали, из чисте обести), гледао сам да се што ређе састајемо, да што мање мислим и никада не пишем о теби, да ти ничим не показујем колико си ми потребна, хтео сам да ми никако до краја не поверујеш, позајмљивао сам се другима и, као нехајно, остављао признанице тих зајмова на местима где ћеш их сигурно спазити, намеравао сам да те држим у сумњи све док се потпуно не уверим у твоју љубав, али да постанем тако савршена кукавица - нисам имао ни умећа ни снаге. Поделио сам се са тобом наслепо, поклонио ти свираче из својих кафана и своје клупе по парковима,ТЛАПЊА дао ти пијанства, задржао мамурлуке,или преписао на тебе своје снове,ПЕСМА КОЈУ СВИ МОРАМО ЈЕДНОМ задржавши право коришћења само улаза и ходника,НАПИСАТИ дао ти ране и ожиљке, задржао бол... Касно сам схватио да ме никада ниси волелаИмао сам среће да си погрешно разумела (а ни ја тебе, већ да сам само,речи којима сам ти се први пут обратио. из страха да се не просипам у неповрат,Мислила си да ти се удварам, тражио амбалажу у које ћу да пресипам своје вишкове).безобразан и дрчан, какав јесам, Зато ову песму тек сада бележим.а ја сам, у ствари, само слаб био те вечери, Штета, овакву глупост требало је одавно да напишем.пијући без мере, мислио сам на једну другу(на коју и сада мислим, Мирко 3  
  4. 4. ЛИРИКА*** Сада када сам се уверила да је све у реду, могу да наставим да бдим. Лака ноћ, драги пријатељу, хвала што сте меСве је, чини се, горко ровање слушали и хвала на стрпљењу. Када се неко петља са мном,по нашем животу, најзад, тровање оно је потребно у великим количинама!сазнањем да је све бесмислено, глупо трајање. Пољубите децу и поздравите жену... а онда брзо у кревет... јер сутра је нови дан...Зашто оно наивно, слепо љубљење, Лака ноћ и збогом...за које мислимо да је једино морањекад је и љубав осуђена на непостојање? Моје зрНце ПетрашевскиРАЗГОВОРДобро вече!Надам се да нисам погрешила број. Ја сам, знате, онасенка која живи поред Вас. Сигурно сте ме приметили изнате ме макар само из виђења.Опростите, ја сам сада сама, па ми је зато хладно, а та мије хладноћа непријатна и тешко ми пада. Имам жељу дапричам са неким у тим тренуцима, макар будалаштине, ПОЛОВНА ПЕСМАали зидови су исцрпели своје стрпљење, па се бојим да ме Пробудио сам се полуиспаван.и они не напусте ако им се поново обратим... Сунце је допола процурило у собу.Морам Вам признати да ме очи помало боле од Био сам напола ушао у гласну расправу са самим собом.напрезања у мраку. Ни сама не знам зашто се трудим да Жвакао сам хлеб умешен од пола брашна и пола љубави.видим нешто када добро знам да у мраку нема ничега сем Сркнуо полуохлађену кафу.празнине, таме и мене... Изашао полусвестан улице.А ја као сенка не могу да разаберем ни сопствену руку у Корак ми је био преполовљен.ноћи... Осећао сам како ме пола нема.И знам добро да сам сама крива за ту таму, тај страх, али У џепу ми полузвекет ситнине.опет... Толике да је не можеш ни пропити с полупријатељима.Плашим се ако упалим светло да ће ми се соба одједном Полуотвореним очима сам мрзео пролазнике.испунити, а ја сам слаба и не могу да се борим против Полусвет је уморен спавао.масе. Зато је боље овако... Полуљуди журили на посао.Ах, не, не смета мени што хрчете! Само наставите... Вратио сам се у полумрак свог стана.Надам се да сањате нешто лепо! Прочитао сам пола књиге.Мени је битно да у својој собици чујем још нечији глас, Увежбао на гитари пола песме.макар он био и миљама далеко. До јутра има још доста, а Прогутао пола ручка.да заспим не смем, јер ко ће се онда бринути о мени!? Сиjесту сам дочекао склупчан на пола кревета.А шта ако се небо сруши на земљу, а моје очи су за то Полусањао самвреме затворене, па ја будем крива што нисам боље недостајућу половину.пазила! Не, не... боље је да наставим да цвокоћем у својојсобици. Па није ми ово прва ноћ коју проводим овако... МиркоЈао, ја се распричала, а Вама је сигурно неудобно.Извините, молим Вас, још једном што сам Вас звала у оводоба ноћи, али једноставно сам морала да Вас чујем и давидим како сте! 4  
  5. 5. ЛИРИКАКАФАНСКА У ВРТЛОГУЗа недосањаног дизајнера ентеријера са којим се усуђујем Како је горко бити. да плачем само од смеха Како је тешко више не бити.За истеривачицу правде чији смо избор први и ја осудили, Остати заувек у небити. а она зна колико је битно да зна Када наша прљавштина испрља земљу.За песника који је човек (са лошим укусом за књижевност А тако је било обећавајуће: и жене) бити дете,За математичара-спортисту који ме лечи црним хумором па бити човек.За лепотицу која прегласно и превише говори и којој Млада снага силног ветра. дугујем живот Опојно ружино срце.За циничног гитаристу који прозива ретке примерке Али ветар стане и мирис утрне будала и срце струне.За пиромана ком су жене ломиле срце и нос Као пламичак,За глумца који ми прослеђује прошлонедељне једни се о друге палимо, Политикине забавнике и добија мале паре на квизовима и једни друге грејемо,јер недовољно прати спорт (а увек зна одговор на питања или огревамо. за милион динара) Гаснемо...За плаву љубитељку Достојевског са плавим мемфисом, пурпурним пером, плавим оком и наранџастом смрћу О, постанку и нестанку!(док им очи сузе од дима, а језик заплиће од пића, Ништавило је велика река без ичега.док сви углас говоре и сви све чују) Нит корита, а ни воде.Наручујем још једну туру вина и ону нашу севдалинку, Вешто вијуга између многих пунина.да прославимо пријатељство и љубав, јер су они све што Пунину или празнину: имам те две мајке свегајер су вредни сваког мамурлука. које је родио неко(– Пријатељи, па нек смо ми живи и здрави, и с пуно љубави чува своје дело.па ће све друго већ доћи. Нестанак се меша с постанком– Ајд, уздравље! и постанак живи кратко.– Нек иде живот!“) О... ко је тај који може вратити Глава за брисање живот и облик разбијеној капи на трулом лишћу шуме?*** Изгубили смо све путе. Људи стоје пред ништавилом.Раздор... Ћуте.Гуши ме стрпљивост...Ваздух је загађен ишчекивањем... ПетрашевскиВерујем...Тренутак је малодушан...Страхујем од противуречности, ***Пластичног израза равнодушних гримаса... КишаИскривљени видокруг се надноси над падинама... БљутаваКасним... Црна Владан Капи падају на моју главу Коса их упија Неке се сливају низ врат И котрљају даље 5  
  6. 6. ЛИРИКАНебо се мршти Убрзан тешким дисањем,И прати ме строгим погледом додаје звукове прозирним обрисима.Из очију севају муње „Ко сам, Небо?Од тог погледа Изгнаник?Постаје ми хладно Отуђеник?Сударам се са бркатим пролазником Зашто се упорно тражим међу галебовима?“Који процеди нештоНалик на псовку Свитање...Отежале ноге Галебови...Носе ме без моје воље Цепају свилу на небу.Пролазим поред своје куће Магла полако брише крила.Која се зачуђено окреће за мном Мрачно је.Слежем раменима Ноге босе.И показујем на ноге Он стоји и тражи маховину...У жељи да се оправдам Убеђен да је ту малочас зора била...И ко зна РаКолико бих дуго ишлаДа нисам наишла на СунцеШапатом га упитах БДЕЊЕГде ли је нестала Три црвене тројкеРомантика на киши на бројчанику електричног сата.И оно је слегло раменима Јевтина грицкалица за нокте Моје зрНце на ивици стола. У дну чаше кап пелина налик маскари размућеној у сузи.СВИТАЊЕ Новине са масницама на маргиниМрачно је. од стиска знојних прстију.Ноге босе. Испијена шоља млека.Он стоји и тражи маховину... Нож мусав од ајвара и кајмака.Магла полако почиње да се одазива. Трепери сијалица.Свитање... Тишина.Галебови... Савршен рам за мисао о теби.Праве свилу на небу... МиркоГласови... Тешки – помало слични људскима.Земља. ***Тело урања. Живим изван свих ствари,Желудац препун празнине. не припадам измима, нити сам изашаоНемоћ... Бездушан укус скривања. испод нечијег шињела.Галебови... Живим изван свих ствари,Беле се... не верујем у могућност избора,И даље прекривени небом... изборе смо проћердали.Како је немоћ небитна наспрам свитања! Прошли век учинио нас је прерано остарелима,Простор... стари смо већ стотину година.Немиран. 6  
  7. 7. ЛИРИКАЖивим изван свих ствари, али нисам умела да поднесем.трудим се да будем насмејан и ведар,али унутрашњи откуцај, Песма ме је подсетила на тебе.даје сасвим други ритам, (И у њој се самоћа збраја)предсказује грозно и одвратно, И на начин на који си ме гледао,а ујутро то суочавање са светом – љубио и причао са мном.језиво пустом ледином, Био си сањар, веран и луд.где јецамо стегнутих рамена,и нема места за живот човека, Сутра нећу да мислим на тебе.Христ је уносна конфекцијска лутка, Јер, не радим то често, не.а славуји се пеку на роштиљима McDonaldsa. Александра Петрашевски *** Када се будиш сам И када ти свако такво јутро говори Да ни не вредиш више од то пола човека што си! Да ли пожелиш да заспиш поново И остатак живота сањаш Да грлиш онај део Који те испуњава И због кога си сигуран Да си сада цео И да вредиш као човек!? Моје зрНце БАРУТ Хватам за гушу.*** За сваку из које ме штрцне гној злобне речи.Данас сам мислила на тебе. Без изузетка.Али, не радим то често, не. Знам, једном ће ме зграбити(Нисам романтична, ни носталгична) за клешта руку, покидати ми прстеКиша ме је подсетила на тебе. и бацити их псима,И онај дан кад смо прозрели свет, сломиће ми још једном нос,презрели бога који га је створио, можда ме и заклати у неком заходу?и одлучили да никад не умремо. Али не могу да се смирим,И да се заувек волимо. не док је оних(Иако је љубав прецењена) који су људи више од мене и за које је болест,Једна тужна књига ме је подсетила на тебе. чија клица је у гноју злоречи,И бол који си увек са собом носио. смртоносна.(Достојанствено, понекад)Бол, који сам умела да схватим, Мирко 7  
  8. 8. ЛИРИКА*** ОТРЕЖЊЕЊЕТра ла ла, Е, сад ћу себи ишчупати језиктра ла ла, због сваке мислиодзвањало је околином која се на њему оклизнуладок су мехурићи сапунице и изродила у реч!сакупљали цику и жамор радости. И шта ме гледаш, ти, колекцијо јесен-зима 09Тра ла ла, на чврстом телу без иједне чврсте мисли?!тра ла ла,њишу се гране и Не, склоните чаше!лишће игра валцер и Нагледао сам се данас љубичастих носевапупољци се праве одважни. необријаних професора социологије што иду на разговор за посаоТра ла ла, да буду одбијени,тра ла ла, возача зажарених скалпова, крмељавих,мамило је осмехе како се расправљају са саобраћајцем,стараца и затезало а већ мисле код кога сад да се задужењихове боре што како би платили казну која им се пише;свираше хармонику живљења. празник је прошао и све нас је, мамурне, ошамарила свакодневица. Зато, склоните од мене чаше. Престаните! За име света, бога, човека, само – престаните са овом фарсом. Признајте да не знате о чему се ради, да сте овде само да бисте украли мишљење и били виђени с онима који га имају. Молим?! И шта очекујеш од мене?Тра ла ла, Да те лажем да си то добро рекао?чак и ја запевах. Људи, будите мало самокритичнијиА то тра ла ла, и не продајте ми своје брабоњке за црне бисере.је прштало и севалоу бараци ван дешавања, Излазите!где је један чика Пустите ме мало да будем сам.обрађивао теренске захтеве Данас све видим какво јесте.певушећи док је набијаорецке насилног морталитета. МиркоТра ла ла, ТУЂИ ГРОБОВИтра ла ла... Не обилазе их више. Тајни вилајет Деси се пролазник с причом или сећање, 8  
  9. 9. ЛИРИКАпотом и он нестане без трага. АВГУСТОстају потпуно сами гробови, једнако Не умем више ништа да напишему сред лета, на августовској спарини, Не умем ништа да прочитамкао и зими, кад дрво пуца у шуми. Рушим се као згажен мравињакУколико наврати неки песник или историчар, Гледам скрипте на столу као мотив за фотографијуузме неко име, податак о годинама... Излазим на двориште и креснем стари ауто Кад мотор утихне чујем скоро врелинуЧека се време разарања, Не могу да престанем да мислим на њулудила, ратова, да поруши и сравни, Тучем крадом ракију с ногу у кухињида донесе нове законе о мртвима, Не једем али одуговлачим за столом да нико не приметида ту подигну пословну зграду, Не могу да престанем да мислим на њумузички павиљон или ново гробље. И на то како сам је највероватније изгубио заувекТако се мудрост остварује, Почињем да јој пишем писмоиако су сви мудраци помрли. Након исписане странице гужвам га и бацам о зидТако време понављањем Започињем песмупостаје бесконачно. Не умем више ништа да напишемТако се смрт Гасим телефонна смрт слаже. Оставите ме само сви до сутраТако се чека време, Износим ракију на сто и пијем не кријућикоје никад доћи неће. Видим најлепшу Београђанку и ни не помислим да је Петрашевски карам Занимљивији ми је клокот ракије празним цревима Не могу да престанем да мислим на њу Осредњи сам песник Гледам ову песму и дође ми да спалим све своје свеске То је превише драматично и отмено Можда само да одем да се убијем а да ме никада не нађу Не желим више ишта да јој пишем Хаотичан сам сасвим а тада сам најбољи Укључујем телефон и стижу ми све поруке које нису од ње Започињем песму Пишем већ тридесети стих с којим не знам шта ћу Гладан сам а не могу да гутам храну Не стижем цео дан да заплачем Одустајем од песме и идем по ракију Не могу да престанем да мислим на тебе*** МиркоМрзети цео свет прилично је сулудо! МАРИНАСвет чини превише људи, што захтева огромну количинумржње. Шљака другу на окретишту трамваја,Сваки човек ће је добити бесмислено мало, да је неће ни врти лепиње на масти.осетити. Каже: Двадесет седам годинаНије ли боље окренути је само ка себи!? сви ме одреда јебу у здрав мозак! Налакћен на пулт, пијем пиво из конзерве, Моје зрНце 9  
  10. 10. ЛИРИКАкажем јој: Дај, Марина, пожури и добро посоли лук! Преостаје једино да Ромеов отров сркнем.Марина није лепа, Мртва је поезија.Да преживи, мора трпети поливаче улица, Остало не вреди слушати.тупе возаче ноћних трамваја, Никада више песник!гладне раднике, подле таксисте... Али зар замрзети свако ТиМа, сав остали олош града. због тога што је побегло из Ти и Ја?Марина има собу у потровљу по којој шетају мишеви, Не, ја сам рођен да љубим и да љубећи цркнемноћу не може да спава. чак и ако мој пољубац више нико не буде хтео.Живот је ђубре!, каже Марина. МиркоЈа ћутим и чекам своје месо.Мене није брига.Оно што желим је задовољити потребу: ***утолити жеђ и напунити желудац. Раштимовани осмех пресецаш тешким ударцем поМарина није лепа да живи живот диркамапопут курви с насловница. Замишљено издишеш чудовишне димове El Hombre [Ти мене никада ниси заиста чуо] За октаву више Питаш ме до које сам стране стигла Мешам чај у који не стављам шећер [Ваљда растварам очај] За октаву ниже Гасим цигарету и излазим напоље Лифт опет не ради, силазим пешице [Заправо ми је све време била потребна тишина] Мислим да сам најзад погодила тон Глава за брисање ____________________________________ АФОРИЗМИ Зар је избеглицама боље да беже по киши и по ветру изЉУБАВНА ПЕСМА својих кућа које горе, него да седе у својим топлим домовима?Испред мене бео лист, Постојање нетакнуте природе говори да ствари измичукао одар, човековој контроли.и на њему мртва песма, као Ђулијета.Одвео ју је заувек из мог пера онај њен корак спори. У демократском друштву, голи и боси су равноправни саНикада више песник! осталима.Али док се не упали и не изгори, Опипавањем је утврђено да је ствар доле чупава.ни фишек набијен дуваном није цигарета.Нити је несрећна Капулеткица овај леш модар, Исувише је веровања у једног, те истог Бога.Лазар је ово, а ни ја нисам Ромео, већ Христ. Мишковићу дајемо да купује до 50%, осталих 50% мора остати у рукама грађана Србије – свима једнако.Не волим. Али сам волео. 10  
  11. 11. ПРИПОВЕТКАИГРА МАЧКЕ И ПАЦОВА (наставак из прошлог броја) Но, једног понедељка, деда Југослав је опет пришао сасвим до контејнерâ, јер су на њему били четвртина хлеба инеотворена конзерва сардине. Он је без журбе, оштрим врхом свог штапа спретно отворивши конзерву, прстима уљудноодламао комадиће хлеба и рибе и доручковао као да је за столом каквог осредњег ресторана. Када је завршио, покупио јеостатке са поклопца контејнера, бацио их унутра, извадио марамицу из џепа и обрисао руке и уста, а онда, оним својимдостојанственим кораком, отишао. Станари се нису много узбудили због овога. Изједначавали су то са статистичком грешком, са изузетком неког однајкрућих закона физике. Али следећег понедељка све се поновило. Па онда и оног понедељка иза, и тако редом, свакогпонедељка. И опет се нико, из истих разлога као и пре, није усуђивао да делује директно против старца и склони му обед сконтејнера. Ипак, решили су, опет, да ствар не препуштају случају, да примене опет посредну тактику изгладњавања, тојест, да се обрачунају с тим гнусником који људском, цивилизованом бићу оставља храну на прљавом контејнеру... исаботира им првобитни план. „То није начин да се помогне. Зар тај мисли да ће га људи назвати племенитим? Каква гордост! Да је хтео стварно да мупомогне, одвео би га за своју трпезу. Или би нас вукао за рукав, да заједнички помогнемо старини. Овако, прави наснељудима, па се још и крије.“ „Ма, чист идиотизам!“ „Таштина људска и злоба!“ „Гад! Једном тако фином, старијем човеку остављати своје буђаве остатке на пацовском леглу. И мисли да је бољи одмене?!“ „Даје јаднику наду, иако сви знамо да је бескућник, лудак и изгубљен случај.“ Ово последње што је речено све присутне је пресекло; ружно је звучало, иако су сви мислили тако, те комшију с другогспрата, који је то рекао, само погледаше осуђивачки и скренуше причу на коначан договор у вези с тајним хранитељем дедаЈугослава. Завера је скована. Мислим да им је план, мора бити, био добар, јер ме увребаше већ следећег понедељка. Имао сам осећај да ми се нештоспрема и, ваљда због тога, изашао нешто раније него иначе да оставим старцу храну. Мислим да није било још ни пет сатиујутру. Комшија са трећег спрата, чијој кћери сам давао часове математике, први ми је притрчао и потегао ме за уво; он је имаочетрдесет једну годину, дакле, тек осам година више од мене, тако да је ова слика, не сумњам у то, била врло смешна састране. Онда су покуљали остали из жбуња и иза кола и кренуле су псовке, увреде и већ речене примедбе о таштини излоби људској. Једна од раскокодаканих жена ме је и ошамарила, као дечарца, што ме је коначно сломило и онемогућило даи даље стоички подносим цео циркус. Заурлао сам. Онда сам видео две песнице: једну квргаву и црну, другу облу и великукао глава маља. Следеће чега се сећам је итисон мог предсобља приљубљен уз мој образ, са великом мрљом од воде којомсам поливен и седам, осам капи моје крви. Но, правда не би била у потпуности задовољена да нису наступили месецииживљавања станара лепе, сиве зграде у најмирнијем делу нашег града, на мојој гадној, таштој, злобној и идиотској појави. Подговарали су децу да ми бацају петарде на балкон, а своје кућне љубимце довлачили да се олакшавају на отирачуиспред мојих врата, да би потом звали инспекције које су ме чашћавале казнама за буку и нехигијену. Звали су ме у поланоћи телефоном и посвећено и с разумевањем ми дисали у слушалицу. Клинци су, случајно, четири пута разбили ветробранмог аута. Лепљене су моје смртовнице по улазу – ожалошћени: контејнер, санитарна инспекција и остала бројна родбина(ђубрета). Нико ми се није јављао у пролазу, мада сам много више био наклоњен оној струји која се правила да ме непримећује у тим приликама, него оној која је зачепљавала дигнуте носеве и окретала главе од мене. Одселио сам се после седам месеци у Бугарску и тамо се замонашио у једном манастиру јужно од Софије. Из новина, које је заборавио неко од српских ходочасника на путу ка Хиландару, сазнао сам о смрти деде Југослава.Молим се за оног који је платио ту читуљу сваког дана, мада не могу ни да претпоставим ко би то могао да буде. Волим дазамишљам да му је тај негде, кришом, мудрије од мене, остављао сардину и хлеб понедељком. И да добри, тајанственистарац није умро од глади. (Крај) Мирко 11  
  12. 12. ПРИПОВЕТКА*** Зоран Зорановић, нечувени есејиста наш, рођен је средином века, прошлога. Детињство провео у сиромаштву.Отац био млинар, често говорио – Ми смо сиромашни као сви нормални људи. Мајка се у тешким часовимакрепила Новим заветом и ракијом. У првом разреду чуо да је његова земља социјалистичка, напредна, срећна...Рекао то родитељима. Мајка рекла – Добар је комунизам, али нема ништа без светог Јове, крсне славе наше. Отацрекао – Пусти те магије, све је материја и прах. Једне спарне летње вечери сањао себе налицканог и напирлитаног. Тумачио сан као жељу за успехом. Из снапамти реченицу: Доћи ће време кад човек који не успе, неће човеком бити. Одлучио да оде у град, јер град и успех сусиноними. Никад није заборавио разговор с мајком, ноћ пред одлазак: – Остани, сине... овде је природа, пасторала... сети се оног Француза Руса. – Не, мајко, одлучио сам. – Не заборави, тамо у граду, да ће многи бити последњи... да ће пре камила ући него богаташ у рај... зашто видиштрун у оку свог брата, а не видиш балван... добро је говорио свети владика Николај Велимировић Гогољ... један јеБог, сине, наш, православни... нека те чува. У град стигао првим јутарњим. Уписао економију и право. Пропио се, не сналазећи се у рачуницама ипараграфима. Исписао се. Уписао тоталну филозофију са жељом да открије и сазна. „Има нешто што нагони људе дазаувек остану бедници“, рекао професору Петровићу уз вињак. Такође, често парафразирао оца, „успех није занормалне људе“. Љубав, то предивно, неподношљиво стање – имао роман са извесном госпођицом Миленом. Упознали се убашти сљезове боје. Заволели се кад су цветале тикве. Растали се у време власти. Касније се није никада женио, јер„нема ништа смешније од ожењеног есејисте“. Умро једног јутра кад је већ било касно. Заувек је остао непризнат и непознат, располућен, чулан и аскет,простак и аристократа, туњавко, сањало, несигуран као месечар, луталица и убијени у бици за аутентичност у другојполовини века, прошлога, на пољу западне цивилизације, осуђене на пропаст. Отишао је Зоран Зорановић, као што ћете отићи и ви који ово читате, и оставио је за собом 864 стране(тачност – врлина новијих времена) које је нашла Зорка, његова газдарица, а моја тетка, чистећи неугледни стан уСтеријиној 27б (судбина нормалних људи је да увек буду под б, тако нешто би рекао наш јунак), а које сам ја имаосрећу или несрећу да од ње добијем. Дела: Метафизика физике, Мистика код Ћосића Добрице и капитално дело Мој капитал (есеји о несташици). Његово дело прожето је једним истинским и дубоким уздахом над судбином човека и света уопште. Слава му! Хвала му! (Иронијо, ти последња самоодбрано!) Ако неко хоће да га види, ено га у парцели 35712 на Старом гробљу (прим. прир.). ПетрашевскиУредници: Марија, Марко, Мирко и Ивана ◆ Графички прилози: Јелена (изузев верног портрета Главе за брисање, а сумња се да она није аутор ни мурала Дијега Ривере) ◆ Задужен за штамппраске, право писне и грешке свију врста: Мирко ◆ Дистрибуција: ко стигне ◆ Адреса на коју је пожељно да нам шаљете своје радове: tustaitmazar@gmail.com (радове, наравски, не врћемо, а објављивање примљеног материјала не гарантујемо)Ово је оригинална фотокопија!!! Забрањено је прештампавати и умножавати је – Женевскомконвенцијом би то било окарактерисано као нехуман вид ратовања. У случају да намерите да настужите, оканите се ћорава посла – имамо три главна и ниједног одговорног уредника. На крају,извињавамо се реткима којима се допао овај лист.  12  

×