5. broj

426 views
398 views

Published on

0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
426
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0
Actions
Shares
0
Downloads
1
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

5. broj

  1. 1. ПРОСТОР ЗА ДУХОВИТИ НАДНАСЛОВ. ПРОСТОР. ЗА НАДНАСЛОВ. ДУХОВИТИ ТУШТА И ТМА, ЗАР.Београдски шашалук, Оснивачи, уредници и најпрви Цена: скаче, па не каже „хоп“10. октобар 2008. међу неједнакима: Марија *Цена за иностранство: неПрва година, самофинансирање Миличковић, Марко Ножинић и плаћају нас и даље, па за њих иПрви број Мирко Јовановић даље редовно не издајемоПринципи на којима ће почивати вечни заборав на помињање овог листа 1. Побољшање квалитета часописа. 2. Убрзан улазак у књижевне интеграције. 3. Борба против митова и композиције. 4. Последња страна мора остати у саставу часописа да би се очувао интегритет и суверенитет истог. 5. Окончавање сарадње са књижевном критиком. 6. Шести принцип. Уредничка коалиција „Одвојено“
  2. 2. ТИТЗ ПЕТИЦА Мушица пажљиво слуша шта сестра има заБАЈКА рећиИзгледало је као да је Она се са сестром уопште не слажеједно од њих двоје Она негодује, негодује на болесниковом носупресрело оно друго у тмини [Данас је сунчан дан, данас је диван дан]густе, зачаране шуме.Те су обоје зачупавили од страха. Болесник нема снаге да помери главуАли уместо угриза пао је загрљај. Јастук упија сузе, пљувачку и знојЉубав непоколебљиво траје. Он нема снаге да наглас плачеХране се масним опаскама Он нема снаге да наглас кашљеи пију горчину са туђих чесама. [Он зна да је дошао крај]Пуних пчела.Не маре за своје језике. Под метални кревет је пала фотографијаРеже на пролазнике. најмилијихДане проводе испод окамењене јасике, Јефтино средство за дезинфекцију нагриза бојужваћући остатке судбине и дувана. Они машу и смеју сеОн крмељав. Они смеју се и машуОна неочешљана. [Време смрти: 14:53]Ал добро им је и Глава за брисањене хају.Он и она. У ИМЕ ТВОЈЕЛепотица и звер.Она и он. Живиш тамо откуда писма не долазе.Шинтерка и кер. Далеко, даље но најдаље значење људскихУживају. речи што именују даљину. Толико далеко да кад кажем ЖИВИШ, Н. Берђајева кад мислим ПОСТОЈИШ, онда су те речи метафоре мога, а не твога постојања.ТРЕЋИ СПРАТ, ЛЕВО, СОБА 63 Толико далеко да кад кажем ТИ, ТЕБЕ, ТЕБИ,Мумлање прстију од сирупа улепљених то су писани знаци моје егзистенције,Очајни погледи на сећања се ломе сувише бедне да бих јој давао називСекундара распоређује бол ради ње саме.Пре оброка беле Град у коме живиш знам из убеђења:Уместо оброка жуте сигурно има свој географски положај,После оброка шарене уметничка дела, администрацију, и по томе[Док не забораве како се гута] је сличан многим другим градовима, али има тебе, и то га изједначава саГоспоја дебела медицинска сестра мојом чежњом и сновима, у којима такођеНехајно им игле у руке зарива живиш.Она шири свој монструозни смрад Толико си далеко да никаква поштаОна тако мудро о политици збори не прима моја писма за тебе.[Како је само мудра, о, премудра је!] Толико далеко да осмех који ми шаљеш само као суза до мене стиже.На немом тв-у играју искривљене слике Толико си много далеко да не знам више 2
  3. 3. ТИТЗ ПЕТИЦАда ли је довољно слагати мисли на ЗАОБИЛАЗНИЦАземаљски начин да би их ти могла прозрети. Ајде, реко, да се и ја гласнем. Хоћу да задивим свет темом о којој нико никад ни речЖивиш тамо где неће стићи нико други не исказа, нити успе да смисли и скова. Ово јесем тебе – у сузи мојој. нешто ново, потресно, неки почетак; иза вратаТако си близу мене, као што бих ја желео ћу чекати усудника да је надогради, надгледа-да будем близу тебе. ти његово мрштење браздица са упечатљивогТако си близу мене да се споразумевамо дела лица, неко вели да је носилац памети,откуцајима срца. поскакивање огледала душе, веђе што се тукуТако си ми блиска, да си ближа него изнад почетка носа који шишти на издах сли-дан ноћи и сенка светлу, тако блиска чан испуштању ваздуха из кочница локомоти-да речи које за тебе слажем знаш пре ве, крвце шикнуло под ударом бисерне дроби-него што их и помислим, тако блиска лице... све, све ћу то посматрати.да не знам где престајеш ти, а почињем ја. Дрхтај ручице и папир који испадне и летиЦвеће које заобилазим цвета твојим погледом. и недокучиво празан одлази. Ниси још зрео,Птице које напуштам гнезде се у твом длану. несрећниче, церим се за вратима...Видик којим пловим избија из твојих зеница. Тромо тело што се обурдава у првиЗвезде које не чујем о твојим тајнама ћуте. столарак, пада кап зноја на талог неисцрпнеТако си близу да кад желим да те видим не теме, прави тачку неку, мутну, крај нечега, морам реко бих...ни да отварам ни да затварам капке. .................................................................................Тако близу да те чујем као што глухонеми Ето, то вам је то. Неисцрпна тема. Ногачује узбуђење. живота. Каквоћа, квалитет бити. Разлика.Тако близу да твоју косу јасно осећам Остварење. Распад. Да, та тема... љубав. Некао што богаљ осећа присутност одсечене стојим за вратима, на зачељу сам реда, чујем руке. неке приче. Кратим досаду, или чврсто држимТако си близу мене да ми празан папир; нисам више толико на крају,још увек изгледа да си предалеко. пристижу. Нек надограде.И зато, у име твоје живим без даха Тајни вилајетна овој курвинској планети.У име твоје, БЕТОНСКА КОЛИБАма где била,живим у име твоје. Нови звуциУ име твоје живим и излазим из плача бреза, индијанских песама.из одлета птица, Дуван на трениз људске кривице и јада, мирише на пса.из провинцијске досаде и блата. Дим прави облик телаУ име твоје кренућу око света бескрајног змаја.корацима бездомних мрава. Спокојни одмарамо.У име твоје, Свесказу име твоје. Петрашевски 3
  4. 4. ТИТЗ ПЕТИЦАНЕОСТОИК Једном у месецу иде по печат на биро рада,Данас се нећу борити политика му треба као рак на плућима,Бацам пушку у паучину иза креденца не види разлику између државне химнеПод срце завлачим стихове који се извикују и народног радија.Међу бушне чарапе гурам рукавицу Боли га курац хоће ли Србија ући двобојзовницу у Европску унију, а био је у ратуНеписмен сам за кривице исписане на челима и за све то се крваво изборио.Данас не пловим узводноИ не истерујем трговце из храма El HombreПод мојом цокулом није ничији жуљДанас нисам на страни слабијег ТЛАПЊАПузим прописаним смеромЗдраво животарим Седела је на пању, дуга плава косаМислим да сам мртав обавијала је леђа девојчице од дванаест година. Мали призор у шуми пуној разноликог Мирко живота. Врева животарења по устаљеном принци-*** пу са циљем кога нису ни свесни; обављали су посао.Посматрам и у мени све се гаси – Светлуцање од вечитог огња промаљалочовек-земља сам хода улицом се по тамницима грања, правила чудеса пои лећи ће плавкастом барјаку што обећава мир.кад му дође време, „Види, ово дрво је старо сто педесетјер све нас чека једно година. А ја тек имам дванаест“ – процвркутатихо послеподне кад нежноћа.добра родбина испрати остатке. „Да, имаш тек дванаест, да ли ћешСве нас чека обављати посао?“ – разнесе ветар речи што секрст на брду стидно забише у оближњу шпиљу, и трепташеи сандук у блату, страх освежен росом истрошеног живота когацрв и заборав, беше свестан, ал замало...то нас стално,то нас стално чека. Тајни вилајет Петрашевски ПРИЗНАЊЕ*** Знам мапу твог лица у страсном грчу Видећи те гневну погађам шта ћеш рећиОн не сортира смеће Познајем тачну нијансу стида у твојими не поздравља суседе образимаи не воли спорт (тенисери му иду на курац). Знам на коју песму ћеш одврнути радио Познат ми је укус твоје крвиУ цркви није био од крштења, На даљини на којој не разазнајем ликовене излази на изборе, познам те по ходушверцује се у трамвају. Знам да ти после два сата вина могу извући свако признање 4
  5. 5. ТИТЗ ПЕТИЦАИ зато ме мораш убити *** Мирко Небо је било наранџасто тог дана кад сам умрла.ТРЕБАМ Без суза, без осмеха,Птицу да опишем небо у малим ципеламаЦигарету да поднесем кафу што миришу на јоргован.Ципелу да објасним градМузику да уживам мрак Прозор је био отворенКишу да поетизујем тугу тог дана кад сам умрла.Чивилук да обесим страх Улице пусте,Оловку да оправдам живот пуне гомилеВоз да стигнем до тебе која никуд не жури.Љубав да схватим да сам сâм. Глава за брисање Виолине су јецале тог дана кад сам умрла.САМОЋА ПОСЛЕДЊА Песме лудака и очајника, курви и бедника, Човек ступа у реду са својим пријатељи- невино су утихнуле.ма, у смеху и у вину. И одједном њему сеобјасни како су ти људи слаби, мекани и Ветар је имао опор укуснедостојни оне црне тежине што се оборила на тог дана кад сам умрла.његов живот. Код ове мисли човек је нестао из Мисли су летеле немоћно,реда пријатеља и притом је још чуо за собом као лептири ухваћени у мрежу,разуздан смех, вику, песме. После се све кад се копрцају и моле.смирило. Земља се затим неколико пута прави-лно окренула, а другови састају се опет по Силно и узалудно сам волела животкафанама, наливају чаше пуне вина, опијају се, тог дана кад сам умрла.пуше – тако се све покренуло даље. И тако димдими, вино се лоче, точак меље, дим. Дим, Зомбиницаништа него дим. БЕКРИЈЕ Петрашевски Црвени у лицуОТПАД Цере се црвено Смејали би се црње да се виде Зелен, дрво с крошњом каквог дворца. Разглавили вилицеУсамљено, ал пуца недоглед. Лепота поклона, Пљувачка им се растеже ко длаке из сливникаупечатљиво и постојано. Говоре бесмислице Тако бејаше. А све један другог разумеју Хрпа, скоро до саме крошње, назиру се Повраћајуобриси делова људских тела. Ником не смета задах бљувотине Уздарје. Киселине прежваканих прича Тајни вилајет Планирају навелико Бриге им натопљене вином 5
  6. 6. ТИТЗ ПЕТИЦАСмежурале се и скупиле једанаести ће признати да си крив.Заспивају срећниНе мисле на сутрашњу главобољу Могу ти донети у фасцикли народ, можеш га заволети из страха Мирко или из љубави.ЦАКУМ-ПАКУМ Можеш гајити цвеће Измишљени град, украшен узаним које ће те отровати.уличицама којима корачају широки духовиљуди. Збирка твога оружја Озарени дух, радосно назива добар дан у може те стрељати.пределу где никада не мрче. Заоставштинапрошлога. Може сутра бити срећа Упијајући пажњу другога, свитну око иако је уторак.благодарности названоме. Трешња, промаклих плодова, хлад и Ништа није сигурно.топлина на крају главне уличице; беше стеци-ште за умор од лепоте. Чак ни рак у твом ткиву Онако, шачица широких се скупи, није сигуран у сутрашњици.проћакула, размени покоју нежну реч, створи Петрашевскипријатно предубеђење за наредни сусрет. Посматрам птичицу што скакуће крај моје ЈЕДНА ЗА МОЈУ МАЛУслике и успиње се на трешњу; задовољна сам,успешно је осликах. Бесвесно биће навикнуто Ја сам често гадан према њојна устаљен животни простор не можеш лако и онда она плачеобманути. Смешкам се гледајући је како и онда јој ја кажем:покушава да слети на гранчицу баш изнад Слушај мала: и живот је биоглава двоје широких што беху некако срећни. гадан према мени, Оставих птичицу у покушају, а ја се ја не знам друкчије.наслоних на прозор стварности, ех, не дадох се Она онда спавазаварати, чак ни самом собом. а ја целу ноћ Улица пространа а човеколике иглице пијем и пушим и све што радимгужвају ваздух под мојим погледом. радим као да ми је то последње што ћу учинити у животу. Тајни вилајет Ујутро је све у реду и она се смеје и грли меНИШТА НИЈЕ СИГУРНО и каже: Опет си у коми?,Можеш постати лудак. а ја тражим ваздухаВалуту лудила можеш променити за генија. и чудим се како неко са тако малим рукамаНишта није сигурно. успева грлити тако великог кретенаОд десет сведока као што сам ја.присутних у дворани El Hombre 6
  7. 7. ТИТЗ ПЕТИЦАЧАША ковитла се лавеж паса, цика из улица иПун сам љубави науљени мотори. мрзим кавезе за птице Лежи човек сам,Пун сам љубави не ромори. мрзим Хегела Напољу се откидаПун сам љубави још једно летње вече, мрзим беле мантиле миришу кукурузи иПун сам љубави порасла дрва. мрзим телефоне Почетак краја.Пун сам љубави Човек мисли на мрзим циркуске представе свог црва;Пун сам љубави пара му душу мрзим трули запад дечија граја.Пун сам љубави Улице су пусте мрзим пивски мамурлук и паркови,Пун сам љубави све је помлатила мрзим књижевнике и фарисеје лажна озбиљност.Пун сам љубави Толика је планета... мрзим јаз између масовне и елитне толико је људи и света, културе човек је сам.Пун сам љубави У врат му дише прошлост. мрзим народну мудрост у устима Израђен. приглупих маркиза Тужан.Пун сам љубави Немиран. а све што мрзим Гладан. кап је само Ружан. која ме прелива Забачен. Мирко У завојима сав. Полумртав.*** Н. БерђајеваИ тада своје међуножје спустих, МОЈА ПЕСМАТихо, низ њен женски стид.Признајем: дрхтао сам онда, У часима сувим и сивим,Ко папиром што дрхти и мој слик. кад огледала се мог лица плаше, кад одвећ слаб сам да живим, Долгоруки ја умирем, над песмом, крај чаше.УДЕС Када иструлим испод коре, кад ми је сета ко катран густа,У свом кревету вино и мастило зборележи човек уморан. што нису умела уста.Са поља допиру звукови, 7
  8. 8. ТИТЗ ПЕТИЦАГрумен мрака у сенци зида, ПИЈАНИ ЧОВЕК У ЖЕНСКИМ ПАПУЧАМАја, челом ловим по ваздуху боре,ноћ ми се међу прстима кида Мркла је ноћ над градом пала- и у новом дану сâм сам од зоре. И напољу завладала је тама Куда си ти то пошао сада„Не могу више овако“, О, пијани човече у женским папучамапоследње је што сам рекао јуче,пре но што сан је успео лако Ходаш улицом и сав се клатишу данас још једном да ме увуче. Јетру осећаш како те сече Зашто сви те гледају не можеш да схватиш Мирко О, пијани у женским папучама човечеНЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА Волиш да пијеш и то на теби се види После пића одајеш се плесовима летњимЖелео сам да умрем, Удараш у зидове ко таласи у хридии да видим голубове О, пијани човече у папучама женскимкако стреловитим летом излећуиз својих гнезда, Ударила ме два пива лавапре тога. Лоза, вотка, коњак и вињак гријани Сад ми се повраћа и боли ме главаИ да видим светло једног сунца Ја сам у женским папучама човек пијаникоје никад неће заћи, пре тога.И да видим обрисе једног пролећа Голијаткоје никад неће доћи,пре тога. ХЛЕБ Гладан иђаше злопатник по творевинамаИ да пронађем извор-воду, градитељске свести неколицине овоземника.сакривену међу кањонима непознатим, Иђаше, а трагови му заудараше чуђењем. Иакопре тога. исцрпљен, згужван и одбачен, котрљаше свој прегор са само једним циљем, да се докопаИ да згазим једну криву линију хране.да бих показао свету да се у Издаде га снага, паде пред некоњој крије лаж, знаменито здање с куполама и звонима, штопре тога. беше последње што виде пред спуштање гвоздених завеса невида.Али су ме пресреле .................................................................................на друму сабласти Обучен, наједен, напијен, подиже застори прекинуле стабљику на врату, и нађе се у чуду. Скромна соба, уредна, прозорпре тога. и поглед на чекању. Петрашевски Устаде, приђе, прозбори за се: „Не тражих ове ране; сад ћу морати све из почетка.“ Тајни вилајет 8
  9. 9. ТИТЗ ПЕТИЦАКАФКАНСКИ ГРЕХ СКУЧЕНОСТОд прве прочитане књиге Испод висине духа мога, скученостжелео је да буде писац, Ширину осваја и време сабија, скученостништа друго. Страх нас хвата и све нас баца у скученостИмао је дара. Морам се борити, молитвом разбити скученостПисао лудачки. На целом свету свако биће мучи скученостПрокрварио је над хартијом,поставши тако жена, Бесни, зависни, гордиа то значи спреман да рађа. болесни.Утамнео је над мастионицом, У греху скучени.поставши тако црница, Развратни, лакоми, немарни,а то значи осуђен да рађа. очајниПисао је у нескладу од греха болесниса својим временом, скучени.из срца, а споро,вагајући сваку реч. СвесказСањао је ловорике.Узгајивачи ловора САБОРсмејали су му се.Почео је да сумња у своје писање. Сели смо.Одрицао га се. Нисмо хтели да расправљамо.Хтео да спали све. Нацртао сам.Покушавао да буде Рекао сам: То је смисао.неимар, новинар, други неко. Ником није изгледало смислено.Лутао. Али, зарад слоге,Умро не нашавши се. Једногласно су прихватили.Али, за утеху, „А шта ћемо с вером?“признат је после смрти. „У шта да верујем? Никада нисам видео да постоји нешто, Мирко Те и не постоји ништа.“ „Ја нисам видео ни да не постоји.УМЕТНИЧКО ДЕЛО Не бих се залетао ставом о богу. Не може се знати.“На сунђеру је насликала цвет, Да решим несугласице,детерџентом за прање посуђа. Уперио сам прст у ћопавог врапца:Муж, заокупљен собом, „То је одсада наш бог.није видео њен портрет у Видите га сви.тој мокрој фресци. Сви непоколебљиво верујемо.“Поетика брака. „А љубав?“, заграјаше. Петрашевски Пребројао сам нас. Исто и мушкараца и жена. „Ти с њим, ти с њом, ти с њим... У браку сте док вас смрт не растави.“ „Не плашим се растанка 9
  10. 10. ТИТЗ ПЕТИЦАКолико те раставитељице.“ Она је само трептала, а поглед је изгледао„С тим ћемо лако: празан.одсада смрт не признајемо.“ Сметало нам је што смо само у трептајуРастали смо се не оставивши без трага у зеницама. Пролазност нашу онаНиједно питање нерешеним. откуцаваше. Дозлогрдило ми је, једном сам је погодио Мирко блатњавом грудвом. Наставила је да трепће док се распрштена*** грудва сливала низ чистоту њеног лица.Волим те, „Умри“ – промрмљао сам.знам да је прекасно, .................................................................................и не постоји начин да ме чујеш сада, Данас излазим, надам се да је нећуали то није важно, видети.говорим ово због себе, Опет исто.говорим због бога у којег апсолутно сумњам, Тајни вилајетговорим ово због година које су ми одузете,и не постоји начин да се то исправи, МАЈА И КИШНИ ДАНИговорим ово због оних који нису одустали од штрајка, Маја је хипи.и верују да нешто могу променити,иако знају да је свет једна велика лаж Слуша Марлија,и да нема заставе испод које могу стати, пуши травунема тог гласа, ни алкохола, и шеви се са свима.који ће ствари поправити,волим те, Иначе је о. к.више од свих који су те икада волели,волим те више од свих њих заједно За време кишних данаи немам појма шта да радим ненајављено свратиса овим што осећам сада. извади из торбе боцу шљиве и започне причу Петрашевски о испразности живота.ЧУЂЕЊЕ То траје Била је тако лепа, смерна, чешљала је док не средимо цугу.косу некако једноставно, али тај рам њенеглавице одисао је брижношћу, нежношћу, Тада сваки путтоплином... Густа црна коса и мали брег на покуша ми свући панталоне.темену начињен бисерним чешљићем. Седела је увек једнако, руке лагано Ја је пољубим у челоопуштене поред себе, леђа права и умерено и одлучно одбијем.дисање. Беше сама, увек. Сви смо је посматрали и покушавали да Онда се онапрокљувимо тај занос истрајности. разнежено захваљује наново 10
  11. 11. ТИТЗ ПЕТИЦАнаводећи и распори га ко ледоломац,како сам ја раздвоји нас каналима,једини поштен мушкарац како нас не би нераздвојене заобилазио,у овом шовинистичком граду како би што пре прошао напред.који је не жели искористити. кад у звездама не уме прочитати напред шта је,Затим се отисне у ноћ он у њих цеви упире,и не виђам је мреже под њима плете,до следеће кише. које глас и слику напред преносе, El Hombre он бога с неба свлачи на палубу своју и пита га шта је напред.АМАНЕТ „напред је пропаст“, каже бог пре него му мртва главаАко буде судбине да се не вратимо више полети напред.на земљуи да у свемиру нађемо кутак за себе Миркои погодно тлеи ветрове погоднеи да остаримои ту изродимо потомство Лист није за ширење. Али нису нинајпре ћемо посадити заразе, гласине и империјализам. Дакле,дрво слободе. дајемо вам одрешене руке да умножава- Петрашевски те и растурате овај ничим изазвани, ни од кога одобрени, врло неисплативиКАПЕТАН НАПРЕД часопис. УПОЗОРЕЊЕ: Молимо све који се пола-капетан напред испловљава. коме да нас читају, да се консултују сане осврће се ка доковима психијатром. Молимо све којима накрцатим светом што га испраћа.ником ни да махне ни намигне. памет пада да пишу за нас – да заобиђунапред само жели пловити. безизгледан малтрет с психијатрима ине размишља чека ли га неко да од конопца за веш, на коме се сушилау некој луци, мокра чарапа којом су ударени, направеон уз копно не пристаје. омчу и учине логичну ствар. Молимо свеи не хаје вене ли које смо увредили да сачекају објављи-на том копну срце неко за њим, вање следећег броја како би се уверилихаје само за срца да нећемо да их понижавамо извиње-замашћених залистака, њем. Молимо све који нас не воле дапотопљена у формалин, стану у ред пред пљувачницу под нашимсрца представљена флеком прозором.на скицама људске мускулатуре,које само пумпа крв, напред.Испречи ли му се континент неки,он се на њега испне 11
  12. 12. ТИТЗ ПЕТИЦА СТИГЛА ЈЕ ЈЕСЕН Последња ластавица окренула леђа, чак ни крилом поздрав не показа. Жуто лишће ми заклања очи, а хтедох видет тај репић мали. Стигла је јесен, пакосна и горда и одсекла нам крила пролећа. Збогом, лето, никад више. Збогом ветрићи и нежни заласци за двоје, збогом, радости, збогом, збогом. Услови, буџети мраморе место бубамара, клупе у сивом парку греју самотници, нигде осмеха, нигде нежности, само мука, мука разорна. Стигла је јесен, ох, стигла је. Јеси ли уранила, јеси, јеси. Знам те по обрисима тешким и познајем те по путањама мучним. Стигла си, јеси, јеси. Вечита заседо, правиш ли ми чеку, тек си дошла, а већ ме умори. Тек си дошла, а већ ме умртви, пакоснице, ђаволчићу један. О, јесени наслоњена на испитима, и без ластавица крила имаш, о, кондоре, ловиш ли нас, ловиш, е, јаде, јаде. Стигла је јесен,верујете ли да смо тужни и жалосни? (поента) Пожутелог и опалог листа Уредништво 12

×