1. broj

315 views
256 views

Published on

0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
315
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
22
Actions
Shares
0
Downloads
1
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

1. broj

  1. 1. НАЈНЕТИРАЖНИЈИ КЊИЖЕВНИ ЛИСТ НАМЕЊЕН СТУДЕНТИМА И ЉУДИМАТУШТА И ТМА, ЗАР. Оснивачи, уредници и најпрви Цена: нема, немаБеоград, 1. април 2008. међу неједнакима: Марија *Цена за иностранство: неНајпрви број Миличковић, Марко Ножинић плаћају нас, па за њих не и Мирко Јовановић издајемо УзВОДНА РЕЧ Нисам се прихватила овог посла са жељом да мењам свет, нити да бринем о миру у истом; већ из хигијенских разлога, менталних превасходно. Никад песничка реч није имала људског смисла мање него данас и никад вредности нисубиле јефтине као данас, зато ћете овај лист добијати џабе. Овај лист је покушај ничега, тако је најбоље и толико можемо. Чујте и почујте... и читајте између редова ако умете! Нећу да вам кажем шта хоћу. Неважно је што мислите да се правим важан говорећи то. Глупи сте ако мислите да се само правим паметан.Ово није Манифест – не пада нам на памет да се боримо за праведније друштво и освајамо за вас слободу, коју не заслужујете. Ово није Обзнана – не пада нам на памет да вам забрањујемо да делујете и да вас тиме спречавамо да се самозатрете. Ово је трућање којим освајам ваше антипатије. Тоалет-папир има алтернативу! Живео овај лист! Уредништво
  2. 2. ТУШТА И ТМА, ЗАР.*** ЖУЧУчи се смрти. Кошмар из ког се тешко будиУчи се смрти Траје скоро целог животапо законима мртвог правописа. Напослетку се навикнух на његаПиши је заједно као оцеубиство. Поверовах да је стварностНе гледај је у очи, него у леђа. Нисам ни приметио кад сам се пробудиоУчи се смрти, да не би време убијао. Јава је била лепаУчи се смрти у љубави. УзалудЉуби је у чело. Мислио сам да је санВетар дува и људи висе Уљуљкала ме је и заспао самсатима на дрвећу. Кошмар из ког не желим више да се будимПреиспитуј се,преиспитуј се живо. Данас сам нарочито неповерљив Изневерио себе па ни другом не верујем Петрашевски Осим ако ми не да повода И то се зове вером*** Стрепим од аљкавости ситничара Од доколице злотвораСа шинтерском чакљом на врату – Од ненадзираних умоболника- ланци исхране у свеопштем рату. Од амбиције глупакаЧувана од идолопоклоника „светог реда“. Од саучешћа снобоваСваки покушај бега неопростива увреда. Од туђина у себи Од нестрпљења да се упознам с њимПретпостављам уобразиљу знаности,дрско пљујем на олтар стварности. Крпа у облику лешаОстављам лепо на лоше,суштине се бесповратно троше. ОКОСвака форма узима своју бит,челични ланац постаје нит. Видех.Јер оно што јесте, није оно што мора. Остах слеп.Сутра можда неће сванути зора! Истина ми крмељ; Андреа Бербер неуредно око али слепо за свет. Тајни вилајет 2
  3. 3. ТУШТА И ТМА, ЗАР.ВРЕЋА Свашта ти допушташ себи. Исто тако знаш бити и бесан,Идем реци, управо гладан, осветнички настројен,покушаћу да уживам у издашан на проклетству,хармонији бесконачног хтења, и све то у истоме дану, у истоме сату,бесциљно стремљење само ако ти се хоће,или смисла нисам свестан. ако си за то расположен више него за нешто друго.Седим, А онда, ти не мораш чинити ништаклопот у складу не мораш желети ништаоткуцаја напуштене душе, јер ти си и онда кад те нема.гутам срџбу Ко си ти, дакле, велики играчу?што бêх прерано Ко исписује твој небески сценарио?отет. Која је твоја божанска логика? Твој закон понашања?Тада изрони она, Јер ти и јеси и ниси истовремено.пуна патњи са А ми морамо непрестано битиизвора чак и кад нисмо ништа.где жеђ своју Љубоморни на тебе. Бесни на тебе.први пут утолих. Јер ти си бог Тајни вилајет а бог све може и богу је све могуће. ПетрашевскиБОГЛако је теби, боже,ти си бог ЈАДНАи ти све можеш. Боли ме ових дана, ни сам не знам шта.Ти можеш, ако хоћеш, Можда удисање ваздуха без полена?с нама играти жмурке, Можда месецима неодрљана колена?играти у једној неправедној игри, Највише јалова машта.једној помало окрутној игри,готово рату, Боли ме ових дана празнина,јер само ти знаш правила. суша пријатеља ме гребе,Ти можеш бити и милостив ако хоћеш, боле чаше препразне тебеведар и сусретљив, и оне препуне вина.слепима можеш враћати очи,хромима ход, уморнима веру, итд, Ових дана не знам шта ћу са собом самим,само ако су чуда на дневноме реду, препуштам другима борбу за моје идеале,а твоја жеља да се прикажеш добрим потамнеле су ми песме, отупеле ми шале,једнака твојим остварењима. јер копним, јер чамим. 3
  4. 4. ТУШТА И ТМА, ЗАР. КЕСАОтиче из мене самопоуздање, Окачена о гранибојим се да ме не волиш више, украстуга ме једе, сумња ме сише, несташни ветарсеби сам мрскији, све ме је мање. се поиграо Крпа у облику леша њеном једноставном вредношћу. Употреба иПРСТИ одлазак, зашто сам то приметио?Када сам последњи пут дотакао Сунце билоје хладно! Онда сам пожелео да дотакнем Тајни вилајеттвоју сузу која је пржила невиност твог лица,опет сам се заледио!Угледах неко псето покисло и бесно како КОМАДАЊЕјурца ка мени, како се помамно приближавао Он је ријеч.био је праћен маглом и паром насталом вре- Улио се у недоречено.лином његовог бића и зари зубе у моје тело; До својег облика таму је дорекаозаледих се. стављајућ јој круну царства својега,Ван града, седим, наслоних се, положих руке а висину своју од ње је оградиона гејзир одлазећег живота, беше ми топло. дрвећем вида и плочама знања, Тајни вилајет па опет се ножа тама дохватила, бедемима гране скресала и куле здробила, и рјечитог га матици ријечи бацила.***Било је шест изјутра. Он је свјетлост.О чему си размишљао? Пламеном је затреперио с врха олимпијскогКао и обично, о бродовима којима и таласима се покренуо преко царстваје још данас требало да прикачим крила, свеколика.а пала ми је на памет и њена коса, Рад чишћења таме царство је сажегао,на коју је требало залепити усне. са згаришта биране животом задојиоА звуци? Шта си чуо? и жупе им беживотне на управу дао.Чуо сам како је ваздух стао. А златно сјеме, са спарених поља развијано,А очи? њега, крвника браће своје, крвничком руком,Мало влажне. Прометејем пруженом, је згромило.Колико си имао година када си умро?Осамнаест. Он је небо.А шта те је прострелило? Његов трон је небо.Чуђење. По себи просу и звијезде, прах очију својих, да види ноћу, кад погледи мртвују, Петрашевски 4
  5. 5. ТУШТА И ТМА, ЗАР.ал прах руку његових са земље скочио к Цео свет пада ми на главу. њему, Они ће јести грожђе у рају,да му звијезде погаси. Такви се на време покају.И мишљаше све његовим очима виђено Јер они су беспрекорни,да нестао је, да су прашина и у њој очи Болесно правични и покорни. одувани, А ја са хладном маском на лицуа он се поново роди, под звијездом. Гледам благу изнад воде измаглицу. Нешто ме мами, себи ме зове,Он је Сунце. Нестаје обрис беле сове,На земљи су хаири његови, Оловне змије стежу ми врат,на небу престо и конаци. У ваздуху јечи: ШАХ-МАТ.С истока је тами путе кроз пустињу испртио Андреа Бербери карауле својим граничарима утврдио,са зенита је таму свјетлости научиои опрост јој за то што је покушала да га помрачи дао, МАРШ, МАРШса запада је кривду без силе исправио, Поклали смо се за бесплодна поља,свијет изокренуо – од запада нови исток због јама ушли у сукоб, направио. да би имали места за укоп штете од сукоба и покоља.Ја сам зрно прашине.Вјетрови су моји путеви, До пâса смо у шут упалибескрај наде и циљеви, кад у град смо ушли преко ровова,јер постах од сива камена само што нигде ни зидова, ни крововакоји је руха од чоје и свиле желио, с којих смо шут олупали.па и сопствену маховину изгубио.Ударам о горе и пустиње, Борбу за слободу смо водили,чекам опросте, и копља, и ножеве, преотели земљу од силника.за даље комадања њега, који је ријеч. Од слободе више ни споменика, Крпа у облику леша а ни земље коју смо ослободили. Крпа у облику леша***Бела сова долеће кроз мрак. ***Ил је то оно што зовемо страх? Лепа си и имаш зелене очи,У канџама згажен понос носи. које ме подсећају на нешто из детињства,Зар да по трњу ходамо боси? седиш испред менеКажу: „Бол открива истину“. и сигурна си у себе и своје мисли.И сваки пут ме уштину. Причаш о смрти, на тај твој начин,Трљам очи, угледам јаву, без пепела и праха. 5
  6. 6. ТУШТА И ТМА, ЗАР.С тобом живот личи на лепо послеподне,са назирањем заласка сунца,с тобом је живот као лето, ОЈ, ПРАВДЕсмрт је падање лишћа у јесен. Око моје, лијепо око,С тобом је добро. под једно чело Петрашевски један вид ти си било, ал бјеше ти мало пô вида да бидеш, хтјело си, око, из главе да идеш и не питајућ ми се избило.ВЕСЕЛОЈ ДРУЖИНИОбећао си вечност, Кад си у прашину наједном пало,само да би те слушали. уз мало крви а много слузи,Али, тебе није лако слушати, оставило си ме у полумраку и тузисвашта ти причаш и нијеси ми се ни окреталои твоји тренуци ко да те нисам склапао да сањам,већ хиљадама година касне. ко да ме нису у тебе љубили.А мртви су и даље мртвии не чују ништа од твог Онда ме и извађено забоље ти,благозвучног гласа. јер слике што виђе из моје главеИ кад се умире погужваше се с тијем што их видиш из траве,ти чиниш да не буде нимало страшно, зеница ти се с бјеоњачом посвадисамо завијориш оно своје и утопих се у теби,„у име оца и сина...“ сав поставши слика.и гле Крпа у облику лешаодједном све има смислаи смрт и животгори од смрти. *** Петрашевски Уместо сунца што се клаустрофобично осмехује или цвећаВРАТА или небаУђох, поклањам ти празан простор,затекох себе, схвати то као необрађено игралиште,да, то се зове и много свежег ваздуха,безизлазност. нема симбола, Тајни вилајет нема бола. Петрашевски 6
  7. 7. ТУШТА И ТМА, ЗАР.*** ***У вину је истина. Има предности бити песник,Вински подруми су каталози истине. рецимо, једна је ова – кад још нисам био песник,Празна флаша је одсуство истине. а да бих одбио неког кретенаФлаша од мутног стакла је чиста истина. морао сам употребити шаке и ноге. Наравно, нисам увек наилазио на слабије,Пијанац се наслушао истине. али то није ни тема ове песме.Истина га обара на земљу и од ње му је А данас је довољно да некога упитам: мука. шта мислиш о поезији? Одмах се разиђемо, у миру, Крпа у облику леша као што се поштен свет разилази после литургије.СТРАХ ПетрашевскиНосио сам страхпод своју мишку ДИМкао изговор иу тешком трену. Прегорех мозак смишљајући ову песму,Носах га, носах, дим.ил он носаше Тајни вилајетмене?Страх ме одговора. Тајни вилајет *** Ти си лепа и имаш оно нешто за овакве вечери.ТО ЈЕ СВЕ ШТО МОЖЕШ ДА УЧИНИШ Можеш учинити да се осећам људскиИграј своју игру, учи из игре, кад већ постаје гадљивоЗавесе су се већ одавно дигле. дисати, пити и разговарати.Живи у мраку просветљења ПетрашевскиПод својим велом, имај стрпљења.Ал пази псима у немилости су вукови ЧИЗМАРаскол – деле их векови! Волим је за вратом, волим је умрљану крвљу,Лажи су само варка за радознале, волим је изгланцану туђом сузом,Мимикрија за нас, рањиве и мале! волим да је носим. Андреа Бербер Тајни вилајет 7
  8. 8. ТУШТА И ТМА, ЗАР.МАРИЈА ТРЕЋИ СТАЛЕЖПоказала си ми своју малу свеску Ноге су јој пламени језициу коју записујеш само лепе Тело и руке буктињествари које су ти се десиле. Нема снажнијеТек сам те упознао. Ни страшнијеРекао сам да овај свет пропадне, Сви инида се уништи до краја и да Слабијиједино што се спаси буде твоја Тискају се око њемала свеска, био би то један Јер јој је у рукама свесасвим другачији живот. Јер она све можеБио сам ти чудан. Јер ломи кичме и дере кожеУ своју малу свескууписала си и ово. Око ње све су Једнаки Непријатељ је Једнак сваки Петрашевски А ни она Једнакима не прија Међу Једнакима она је најједнакијаБЕЛИ ВОЗ Крпа у облику лешаКобалтна стаклаи јасне слике у њимабели зидови ДОЛАЗАКудобна и празна седиштачисти негажени подови Долазим, долазим, трудим се иСмрт је бели воз крећем.без прашине крви срца и била Долазим ти, чекај ме,без ногу руку репова и крила долазим у паду,без ичег људског и живог долазим изнутра,без ичег битног и занимљивог некако увек долазимСмрт је бели воз а сви ми виде леђа.креће се једнако од Великог праскаклизи ко по тишаку даска Тајни вилајетбез заустављања кочења или трењанезависно од живота и људског хтења Ово је оригинална фотокопија!!! Забрањено је прештампавати и умножавати је – ЖеневскомСмрт је творац животне савршености конвенцијом би то било окарактерисано каоничему крај а ни доказ завршености нехуман вид ратовања. У случају да намерите да нас тужите, оканите се ћорава посла – имамоСмрт ни не боли кад прође три главна и ниједног одговорног уредника. На крају, извињавамо се реткима којима се допао Крпа у облику леша овај лист. 8

×