Your SlideShare is downloading. ×
UNIVERZITET SINGIDUNUM
FAKULTET ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI MENADŽMENT
Prof. dr Petar Veselinović
EKONOMIJA
Drugo izmenje...
EKONOMIJA
Autor:
Prof. dr Petar Veselinović
Recenzent:
Prof. dr Milorad Unković
Izdavač:
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Fakultet z...
IIIPREDGOVOR
Ekonomija kao nauka nema dugu tradiciju. Razvija se i postoji tek nešto više od dva
veka. Za to vreme ekonoms...
IV EKONOMIJA
Udžbenik se sastoji iz tri dela. U prvom delu su obrađeni osnovni pojmovi u ekonomiji,
u drugom delu osnovni ...
VPREDGOVOR
PREDGOVOR DRUGOM IZMENJENOM I DOPUNJENOM IZDANJU
Drugo izdanje udžbenika Ekonomija izmenjeno je i dopunjeno u o...
VIISADRŽAJ
DEO - I
OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
GLAVA I EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA 3
1. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO ...
VIII EKONOMIJA
GLAVA III OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE 29
1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH RAČUNA 29
2. ...
IXSADRŽAJ
GLAVA III TRŽIŠTE I KONKURENCIJA 93
1. TRŽIŠTE, VRSTE I FUNKCIJE TRŽIŠTA 94
2. KLASIFIKACIJA I MORFOLOGIJA TRŽIŠ...
X EKONOMIJA
3. TEORIJA POJEDINAČNE PONUDE RADA 163
3.1. Kriva ponude rada sa dohodnim i supstitucionim efektom 168
3.2. Tr...
XISADRŽAJ
4. STRATEGIJE PRVREDNOG RAZVOJA 216
4.1. Čiste strategije privrednog razvoja 217
4.2. Strategija održivog razvoj...
XII EKONOMIJA
GLAVA V ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU EKONOMIJE 287
1. OSNOVNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE 287
2....
1
OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
EKOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA
OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE
OSNOVNE AGREGATNE EKO...
2 EKONOMIJA
3OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
1. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO NAUKE
Reč “ekonomija” grčkog je porekla. Nastala je kombin...
4 EKONOMIJA
Karl Marks (1818-1883) daje ekonomskoj nauci izrazitu ideološku dimenziju. On
političku borbu suprostavljenih ...
5OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
”Utvrđivanje zakonitosti u nekom užem skupu ekonomskih pojava i/ili procesa radi
rešavanja ne...
6 EKONOMIJA
Ako zaključimo da ekonomija proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva
i oskudnih sredstava koja imaj...
7OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
S obzirom da svaki čovek ispoljava potrebe za materijalnim dobrima to se potrebe
tretiraju po...
8 EKONOMIJA
Budući da su želje neograničene, važno je da ekonomija na najbolji način upotrebljava
ograničena sredstva. To ...
9OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
Međutim, ekonomija ne može biti iskorišćena da prikaže da je jedna od ovih konstata-
cija tač...
10 EKONOMIJA
Prema Saksu makroekonomska analiza se sastoji iz tri etape.7
U prvoj etapi makroekonom-
ske analize se postav...
11OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
Pre nego što detaljnije objasnimo ulogu i značaj tržišta, dovoljno je reći da pod tržištem
p...
12 EKONOMIJA
Ekonomija kao nauka nalazi se u stalnom razvoju primenjujući neprekidno nove postupke
i metode istraživanja. ...
13OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
se zaštitili domaći radnici i preduzeća od strane konkurencije. Ili „jeftini strani rad”
uni...
14 EKONOMIJA
f) Subjektivnost. Možda je najveća prepreka u izučavanju ekonomije subjektivnost
koju unosimo u proučavanje s...
15OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
6. OSNOVNE EKONOMSKE ZAKONITOSTI
Ekonomski zakoni izražavaju unutrašnje, suštinske veze koje...
16 EKONOMIJA
granici prirodnih i tehnoloških procesa. To su, npr. zakon o vremenskoj kontinuira-
nosti proizvodnog procesa...
17OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
1. KLASIČNA EKONOMSKA MISAO
Glavni predstavnici klasične škole su Adam Smit i David Rikardo....
18 EKONOMIJA
Kamen temeljac klasične škole je stav francuskog ekonomiste Seja po kome svaka ponuda
robe automatski izaziva...
19OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
Ključno stanovište kejnsijanske teorije i politke nalazi se u stavu da u kratkom roku
proizv...
20 EKONOMIJA
Ponuda novca je ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Os-
tale promene koje se d...
21OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
Po teoretičarima racionalnih očekivanja prognoze ekonomskih subjekata su nepris-
trasne i te...
22 EKONOMIJA
na njenu povezanost sa principima klasične ekonomske teorije posebno s teorijom opšte
privredne ravnoteže. Im...
23OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
To znači da hipoteza racionalnih očekivanja podrazumeva da ekonomski subjekti svoje
odluke d...
24 EKONOMIJA
Krajem sedamdesetih godina XX veka kulminirale su kritike ovakvog pristupa u vođenju
ekonomske politike. Oslo...
25OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
sa poreskim stopama ispod 60% svaki porast poreske stope povećava ukupni poreski
prihod. Pri...
26 EKONOMIJA
6. NOVI PRAVCI KEJNSIJANIZMA
Tokom osamdesetih godina XX veka okuplja se veliki broj poznatih ekonomista s na...
27OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
Nezaposlenost i drugi ekonomski problemi predstavljaju, ustvari, neuspeh društva da
reši pro...
28 EKONOMIJA
ekonomskih subjekata, može voditi značajnoj recesiji, odnosno smanjenju društvenog
proizvoda i zaposlenosti. ...
29OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA
NACIONALNIH RAČUNA
Sistem nacionalnih računa je makroekonoms...
30 EKONOMIJA
Obavljanje ekonomskih aktivnosti uključuje veliki broj učesnika koji se različito ponašaju
u ekonomskom proce...
31OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI
uključene u tržišnu ili netržišnu proizvodnju. Ako u celini ili pretežnim delom obavljaju pr...
32 EKONOMIJA
Povezanost i usklađenost sistema nacionalnih računa ima za posledicu da se svi tokovi i
stanja prikazuju po i...
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Us   ekonomija
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×

Us ekonomija

1,629

Published on

0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total Views
1,629
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
1
Actions
Shares
0
Downloads
42
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Transcript of "Us ekonomija"

  1. 1. UNIVERZITET SINGIDUNUM FAKULTET ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI MENADŽMENT Prof. dr Petar Veselinović EKONOMIJA Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje Beograd, 2010.
  2. 2. EKONOMIJA Autor: Prof. dr Petar Veselinović Recenzent: Prof. dr Milorad Unković Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment Beograd, Danijelova 32 Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Tehnička obrada: Novak Njeguš Dizajn korica: Milan Nikolić Godina izdanja: 2010. Tiraž: 900 primeraka Štampa: Mladost Grup Loznica ISBN: 978-86-7912-277-3 Copyright: © 2010 Univerzitet Singidunum Izdavač zadržava sva prava. Reprodukcija pojedinih delova ili celine ove publikacije nije dozvoljena.
  3. 3. IIIPREDGOVOR Ekonomija kao nauka nema dugu tradiciju. Razvija se i postoji tek nešto više od dva veka. Za to vreme ekonomska teorija kontinuirano se bavila istraživanjem razvojnih proce- sa, ali ipak, možemo konstatovati, da još ima veliki broj nedovoljno istraženih ekonomskih pojava. Mnogo bi prostora bilo poptrebno da se napravi makar izvorište ekonomske misli za sve probleme i pojave koji su kroz istoriju bili prisutnui u izučavanju ekonomista. U ovoj knjizi učinjen je napor da se ukaže samo na neke najznačajnije pojave i kategorije, kao i na najznačajnija pitanja iz oblasti ekonomije. Knjiga ima namenu da služi kao udžbenik za studente Fakulteta za turistički i hotelijer- ski menadžment, Univerziteta Singidunum u Beogradu. Pisana je prema nastavnom planu i programu za nastavni predmet Ekonomija koji se predaje na prvoj godini studija. Pišući udžbenik autor je imao u vidu da on treba da služi kao osnovna literatura početnicima u savladavanju osnovnih pojmova iz ekonomije. Osim toga, autor je imao u vidu i činjenicu da se, u daljem toku studija, studentima prezentira još niz disciplina iz oblasti ekonomije i stoga je nastajao da im ova knjiga bude osnov za lakše učenje svih ostalih ekonomskih disciplina na višim godinama studija. U izlaganju materije, gde god je to bilo potrebno, autor se služio komparativnom metodom, objašnjavajući ekonomske pojmove poređenjem sa stavovima vodećih naučnika u svetu. Pri obradi celokupne materije u ovom udžbeniku, težnja je bila da maksimalno bude zastupljen aspekt aktuelnosti, odnosno način na koji se ova materija izlaže na prestižnim univerzitetima u svetu. PREDGOVOR
  4. 4. IV EKONOMIJA Udžbenik se sastoji iz tri dela. U prvom delu su obrađeni osnovni pojmovi u ekonomiji, u drugom delu osnovni elementi mikroekonomije a, u trećem delu, osnovni elementi mak- roekonomije. Upravo polazeći od činjenice da je prilično širok obuhvat tema, autor je nastajao da svaki od navedenih delova prikaže u glavnim odrednicama uz navođenje odgovarajućih prigodnih aplikacija. Mnogi su zaslužni za nastanak ovog udžbenika, ali posebnu zahvalnost dugujem pokojnom prof. dr. Iliju Rosiću, vrsnom naučniku i čoveku, od koga sam naučio osnovna znanja iz oblasti ekonomije i koji je imao najveći doprinos u mom profilisanju kao naučnika. Jedan deo ovog udžbenika predstavlja modifikovanu verziju udžbenika Osnovi ekonomije koji je koautorsko delo pokojnog prof. dr. Ilije Rosića i doc. dr. Petra Veselinovića. Takođe, veliku zahvalnost dugujem i prof. dr. Slobodanu Baraću na predlozima, sug- estijama i materijalu koji je inkorporiran u ovom udžbeniku. Koristim priliku da se na ovaj način iskreno zahvalim i prof. dr Milovanu Stanišiću, rek- toru Unuverziteta Singidunum i prof. dr Krunoslavu Čačiću, dekanu Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment, na podršci i podsticajima za nastanak ovog udžbenika i uopšte mogućnosti rada na Univerzitetu Singidunum. U Beogradu, septembra 2009. god. AUTOR
  5. 5. VPREDGOVOR PREDGOVOR DRUGOM IZMENJENOM I DOPUNJENOM IZDANJU Drugo izdanje udžbenika Ekonomija izmenjeno je i dopunjeno u odnosu na prvo. Imajući u vidu aktuelnost i značaj ključnih segmenata tržišne ekonomije, izmene su išle u pravcu inkorporiranja, u drugom delu udžbenika, dve nove glave koje sadrže osnovne pojmove i objašnjenja tržišta kapitala i tržišta radne snage. To su Glava V koja nosi naziv “Tržište kapitala” i Glava VI koja nosi naziv “Tržište radne snage”. Koristim priliku da zamolim čitalački auditorijum, a posebno studentsku populaciju, da iznesu svoje predloge i sugestije kojima bi naredna izdanja bila još kvalitetnija. U Beogradu, juna 2010. god. AUTOR
  6. 6. VIISADRŽAJ DEO - I OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI GLAVA I EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA 3 1. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO NAUKE 3 2. EKONOMIJA – NAUKA O RACIONALNOM EKONOMSKOM IZBORU 6 3. PREDMET IZUČAVANJA EKONOMIJE (POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA ) 8 4. POJAM MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE 9 5. METODE I NAUČNI PRISTUP IZUČAVANJA EKONOMIJE 11 6. OSNOVNE EKONOMSKE ZAKONITOSTI 15 GLAVA II OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE 17 1. KLASIČNA EKONOMSKA MISAO 17 2. KEJNSIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA 18 3. OSNOVE MONETARISTIČKOG EKONOMSKOG PRAVCA 19 4. TEORIJA RACVIONALNIH OČEKIVANJA (NOVA KLASIČNA EKONOMIJA) 20 5. TEORIJA EKONOMIJE PONUDE 23 6. NOVI PRAVCI KEJNSIJANIZMA 26 SADRŽAJ
  7. 7. VIII EKONOMIJA GLAVA III OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE 29 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH RAČUNA 29 2. MERENJE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA 33 3. BRUTO NACIONALNI DOHATAK, NETO NACIONALNI DOHODA I RASPOLOŽIVI DOHODAK 35 4. KVARTALNO ISKAZIVANJE REZULTATA EKONOMSKE AKTIVNOSTI 36 5. NOMINALNE I REALNE EKONOMSKE VELIČINE 41 GLAVA IV POJAM I OSNOVNI ELEMENTI PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA 43 1. DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA 43 2. OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA 46 3. KLJUČNI ELEMENTI PRIVREDNOG SISTEMA 49 3.1. Resursi 49 3.2. Privredni subjekti 50 3.3. Privredne aktivnosti 52 4. TIPOLOGIJA PRIVREDNIH SISTEMA 53 5. PRIVREDNI SISTEM I TRANZICIJA 55 KONTROLNA PITANJA 59 DEO - II OSNOVNI ELEMENTI MIKROEKONOMIJE GLAVA I PROIZVODNJA KAO OSNOVNA POLUGA EKONOMIJE 63 1. OSNOVNA OBELEŽJA PROIZVODNJE: PROIZVODNJA, RASPODELA, RAZMENA I POTROŠNJA 63 2. UKUPNA MARGINALNA I PROSEČNA PROIZVODNJA 65 3. ALTERNATIVNE PROIZVODNE MOGUĆNOSTI 70 4. PROIZVODNA FUNKCIJA 75 5. EKONOMSKI KRITERIJUMI USPEŠNOSTI PROIZVODNJE 78 5.1. Produktivnost 78 5.2. Ekonomičnost 79 5.3. Rentabilnost 80 GLAVA II TROŠKOVI PROIZVODNJE 81 1. EKSPLICITNI I IMPLICITNI TROŠKOVI 81 2. UKUPNI TROŠKOVI - FIKSNI I VARIJABILNI 82 3. PROSEČNI I MARGINALNI TROŠKOVI 87 4. ODNOSI IZMEĐU UKUPNIH, PROSEČNIH I MARGINALNIH TROŠKOVA 89
  8. 8. IXSADRŽAJ GLAVA III TRŽIŠTE I KONKURENCIJA 93 1. TRŽIŠTE, VRSTE I FUNKCIJE TRŽIŠTA 94 2. KLASIFIKACIJA I MORFOLOGIJA TRŽIŠTA 96 3. OSNOVNA OBELEŽJA SAVRŠENE TRŽIŠNE KONKURENCIJE 97 4. NEPOTPUNA TRŽIŠNA KONKURENCIJA 99 4.1. Monopol 99 4.2. Oligopol 102 GLAVA IV OSNOVNI ELEMENTI TRŽIŠNE PONUDE I TRAŽNJE 104 1. OSNOVNA OBELEŽJA TRŽIŠNE PONUDE 104 2. ELASTIČNOST PONUDE 108 3. OSNOVNA OBELEŽJA TRAŽNJA NA TRŽIŠTU 110 4. ELASTIČNOST TRAŽNJE 116 5. URAVNOTEŽENOST PONUDE I TRAŽNJE(TRŽIŠNA RAVNOTEŽA) 119 GLAVA V TRŽIŠTE KAPITALA 123 1. POJAM KAPITALA I TRŽIŠTA KAPITALA 123 2. SPECIFIČNOSTI FORMIRANJA PONUDE I TRAŽNJE KAPITALA 125 3. OSNOVNI FINANSIJSKI INSTRUMENTI TRŽIŠTA KAPITALA 127 3.1. Osnovne karakteristike akcija 128 3.2. Osnovne karakteristike obveznica 131 4. IZVEDENI FINANSIJSKI INSTRUMENTI TRŽIŠTA KAPITALA 133 4.1. Performanse forvard i fjučers ugovora 133 4.2. Performanse opcionih ugovora 136 4.3. Performanse svop ugovora 137 5. FINANSIJSKE INSTITUCIJE TRŽIŠTA KAPITALA 139 5.1. Diferenciranje i obeležja depozitnih finansijskih institucija 139 5.2. Diferenciranje i obeležja nedepozitnih finansijskih institucija 142 5.3. Diferenciranje i obeležja specijalizovanih finansijskih posrednika 145 6. FINANSIJSKI TOKOVI TRŽIŠTA KAPITALA 147 7. POJAM, RAZVOJ I ZNAČAJ INVESTICIONIH FONDOVA 149 7.1. Pojam i razvoj investicionih fondova 149 7.2. Značaj investicionih fondova 151 8. VRSTE I KARAKTERISTIKE INVESTICIONIH FONDOVA 154 8.1. Otvoreni investicioni fondovi 155 8.2. Zatvoreni investicioni fondovi 156 8.3. Privatni investicioni fondovi 158 GLAVA VI TRŽIŠTE RADNE SNAGE 159 1. POJMOVNO ODREĐENJE TRŽIŠTA RADNE SNAGE 159 2. SAVREMENI KONCEPTI EKONOMIJE RADA I TRŽIŠTA RADA 160
  9. 9. X EKONOMIJA 3. TEORIJA POJEDINAČNE PONUDE RADA 163 3.1. Kriva ponude rada sa dohodnim i supstitucionim efektom 168 3.2. Tržišna ponuda rada 170 4. TRAŽNJA ZA RADOM 171 4.1. Kratkoročna tražnja za radom 171 4.2. Dugoročna tražnja za radom 173 4.3. Tržišna tražnja za radom 175 5. ODREĐIVANJE NADNICA I ALOKACIJA RADA 176 5.1. Ravnoteža i uticaj promena determinanti ponude i tražnje na ravnotežu na konkurentnom tržištu rada 176 5.2. Uticaj tržišnih struktura na nadnice i alokaciju rada 179 5.2.1. Kolektivno pregovaranje-sindikat kao monopol na tržištu rada 179 5.2.2. Monopson na tržištu rada 181 6. UTICAJ PRODUKTIVNOSTI I TEHNIČKO-TEHNOLOŠKOG PROGRESA NA NADNICE I ZAPOSLENOST 183 6.1. Kratkoročni i dugoročni trend produktivnosti rada 183 6.2. Tehnološke promene i efekti distribucije 185 7. ULAGANJA U LJUDSKI KAPITAL: OBRAZOVANJE I OBUČAVANJE 187 GLAVA VII SISTEM I POLITIKA CENA 190 1. POJAM, ZNAČAJ I FUNKCIJE CENA 190 2. VRSTE CENA 192 3. UTVRĐIVANJE CENE KOŠTANJA 194 4. KONTROLA CENA 195 KONTROLNA PITANJA 197 DEO - III OSNOVNI ELEMENTI MAKROEKONOMIJE GLAVA I PRIVREDNI RAST,PRIVREDNI RAZVOJ I CIKLIČNA KRETANJA EKONOMIJE 201 1. POJAM PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA 201 2. FAKTORI PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA 205 2.1. Stanovništvo kao faktor privrednog razvoja 208 2.2. Prirodni resursi 209 2.3. Proizvodna sredstva i infrastruktura 210 2.4. Tehnološke promene 211 2.5. Organizacija i preduzetništvo 213 3. OSNOVNE TEORIJE PRIVREDNOG RASTA I RAZVOJA 214
  10. 10. XISADRŽAJ 4. STRATEGIJE PRVREDNOG RAZVOJA 216 4.1. Čiste strategije privrednog razvoja 217 4.2. Strategija održivog razvoja 219 5. CIKLIČNI KARAKTER PRIVREDNOG RAZVOJA 220 GLAVA II NEZAPOSLENOST I INFLACIJA KAO MAKROEKONOMSKI POJMOVI 224 1. NEZAPOSLENOST I STOPA NEZAPOSLENOSTI 224 2. VRSTE NEZAPOSLENOSTI 228 2.1. Frikciona nezaposlenost 228 2.2. Sezonska nezaposlenost 229 2.3. Strukturna nezaposlenost 229 2.4. Ciklična nezaposlenost 231 3. MAKROEKONOMSKO ODREĐIVANJE PRIRODNE STOPE NEZAPOSLENOSTI 233 4. POJAM INFLACIJE 236 5. VRSTE INFLACIJE: UMERENA, GALOPIRAJUĆA I HIPERINFLACIJA 238 6. INFLACIJA TRAŽNJE I INFLACIJA TROŠKOVA 242 7. MODEL MEĐUZAVISNOSTI INFLACIJE, NEZAPOSLENOSTI I PRIVREDNOG RASTA 244 GLAVA III NOVAC I KRDITNO MONETARNI SISTEM 249 1. TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA 249 2. NOVČANI AGREGATI 251 3. PONUDA I TRAŽNJA ZA NOVCEM 252 3.1. Ponuda novca 252 3.2. Tražnja za novcem 255 4. FUNKCIJE NOVCA 257 4.1. Novac kao mera vrednosti 257 4.2. Novac kao platežno sredstvo 258 4.3. Novac kao prometno sredstvo 259 4.4. Novac kao sredstvo čuvanja vrednosti 259 5. MONETARNO-KREDITNI SISTEM 260 GLAVA IV ŠTEDNJA I INVESTICIJE 264 1. FORMIRANJE ˝DOMAĆE˝ ŠTEDNJE 264 2. ŠTEDNJA DOMAĆINSTVA, KORPORACIJA I DRŽAVE 268 3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE INVESTICIJA 271 4. VRSTE I STRUKTURA INVEST1CIJA 274 5. METODE ZA OCENU EFIKASNOSTI INVESTICIJA 279 6. EKONOMSKA EFEKTIVNOST INVESTICIJA KAO FAKTOR DUGOROČNOG EKONOMSKOG RAZVOJA 283
  11. 11. XII EKONOMIJA GLAVA V ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU EKONOMIJE 287 1. OSNOVNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE 287 2. NOSIOCI, CILJEVI I INSTRUMENTI EKONOMSKE POLITIKE 289 3. NAJZNAČAJNIJI SEGMENTI EKONOMSKE POLITIKE 291 3.1. Monetarna politika 291 3.2. Fiskalna politika 293 3.3. Ostali segmenti ekonomske politike 294 4. EFIKASNOST EKONOMSKE POLITIKE 296 5. EKONOMSKE FUNKCIJE SAVREMENE DRŽAVE 298 5.1. Alokativna funkcija države 302 5.2. Distributivna funkcija države 303 5.3. Stabilizaciona funkcija države 304 GLAVA VI OSNOVE MEĐUNARODNE EKONOMIJE 307 1. GLOBALIZACIJA SVETSKE EKONOMIJE 307 2. SUBJEKTI U SVETSKOJ PRIVREDI 310 3. MEĐUNARODNE EKONOMSKE TRANSAKCIJE 315 4. SISTEM EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM 317 5. DEVIZNO TRŽIŠTE I DEVIZNI KURS 320 6. TRGOVINSKA POLITIKA U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI 323 6.1. Oblici zaštite domaćeg tržišta 323 6.2. Vancarinska zaštita domaćeg tržišta 325 7. TEORIJA KOMPARATIVNE PREDNOSTI U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI 329 7.1. Teorija apsolutnih i relativnih uporednih prednosti 329 7.2. Teorija konparativne prednosti Majkla Portera 334 KONTROLNA PITANJA 338 LITERATURA 341
  12. 12. 1 OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI EKOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE POJAM I OSNOVNI ELEMENTI PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA
  13. 13. 2 EKONOMIJA
  14. 14. 3OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI 1. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO NAUKE Reč “ekonomija” grčkog je porekla. Nastala je kombinacijom reči oikos, što znači kuća, odnosno imanje i nemo što znači upravljati. Pod ekonomijom Ksenofon je podrazumevao pravila upravljanja gazdinstvom. Aristotel je ekonomiju identifikovao sa veštinom pribav- ljanja dobara potrebnih za život i korisnih za kuću i državu. Proizilazi da reč ekonomija doslovno prevedena na srpski jezik znači upravljati imanjem, gazdinstvom. Od samog nastanka ljudskog društva čovek je nastojao da limitirane resurse što je moguće racionalnije pretvori u dobra koja će zadovoljavati određene potrebe, potrošne ili proizvodne. Ukratko, u najopštijem smislu reči ekonomija se definiše kao ljudska akti- vnost kojom se želi ostvarenje odabranih ciljeva upotrebom ograničenih resursa. Prvi celoviti sistem ekonomskog razmišljanja nalazimo u delu britanskog klasičnog ekonomiste Adama Smita (1723-1790) pod nazivom ”Istraživanje prirode i uzroka bogat- stva naroda”, objavljenom 1776. godine. Premda po mnogim analitičarima Smitovo delo nije predstavljalo otkriće bilo čega što se nije znalo u samoj zbilji ekonomskog života ili što već kao zapažanje ili ekonomsko promišljanje činjenica iz ekonomske stvamosti nije bilo zabeleženo u pojednačnim radovima njegovih prethodnika, ono kao sveobuhvatno i takoreći enciklopedijsko sistematizovanje dotadašnjih ekonomskih saznanja, sa jasno opredeljenim uverenjima o prirodi i karakteru ekonomskih zbivanja i sa jasnim preporu- kama šta treba činiti da bi se ekonomska aktivnost dalje unapređivala, predstavlja prvu veliku inauguraciju ekonomske nauke i njeno svrstavanje u red do tada već afirmisanih i razvijenih nauka iz različitih domena prirode i društva.1 Adam Smit, u pomenutom delu je pokazao da sve što se dešava u ekonomskom životu ljudi predstavlja istovremeno i su- prostavljanje njihovih interesa. Kategorije poput, kapitala, rada, zemlje, zarada, profita, i td. predstavljaju ili osnov za prisvajanje ili samo prisvajanje izvedenih dobara, logično, izraženih u odgovarajućem cenovnom izrazu. 1 Ekonomska i poslovna enciklopedija, I tom, Savremena administracija, Beograd, 1994. str.312. Glava I EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA
  15. 15. 4 EKONOMIJA Karl Marks (1818-1883) daje ekonomskoj nauci izrazitu ideološku dimenziju. On političku borbu suprostavljenih klasa tretira osnovnim generatorom privrednog i društvenog razvoja. Međutim, veliki ekonomisti već tokom druge polovine devetnaestog i čitavog dvadesetog veka su nastojali da ekonomiju oslobode ideoloških opterećenja, tako da se u vodećim tržišnim zemljama ustalio naziv ekonomija. U ovom kontekstu nezaobilazno je ime britanskog ekonomiste Alfreda Maršala (1842-1924) i njegovog dela ”Principi ekonomije”, izdatog 1890. godine. Iako istraživanja temelji na pretpostavkama slobodne konkuren- cije, maršalijanska ekonomija se ne zalaže za nekritičko vrednovanje tržišnih zakonitosti i apsolutno nemešanje države u privredni život. Nesumnjivo, centralno mesto u afirmaciji ekonomske nauke pripada Džonu Majnardu Kejnsu (1883 -1946) i njegovom delu ”Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” iz 1936. godine. Od Kejnsa pa sve do današnjih dana ekonomija se grana u dve velike celine: mikroekonomiju i makroekonomiju.2 Mikroekonomija proučava ekonomske aktivnosti poje- dinaca, domaćinstava i preduzeća u korišćenju resursa i upotrebi dohodaka. Njen pred- met izučavanja je raspodela faktora proizvodnje i proces stvaranja i korišćenja profita individualnih privrednih subjekata u sistemu tržišne ekonomije. Makroekonomija je jedan od dva osnovna dela ekonomije, koji se bavi izučavanjem ponašanja privrede kao celine. Njena preokupacija je istraživanje načina na koji deluje ljudsko ponašanje na ishode funkcionisanja visoko agregiranih tržišta kao što su tržište rada, tržište kapitala ili tržište potrošnih dobara. Ukratko, makroekonomija proučava funkcionisanje i razvoj privrede kao celine. U procesu izučavanja savremene ekonomije neophodno je utvrditi opšte ekonomske zavisnosti, svojstva, načine i činioce društvene proizvodnje. ”Svaka ekonomija je struktui- sana i dinamička razvojna kategorija, proces i sistem, sa određenim konstantama kao prirodnim zakonima: ekonomija rada, proizvodnja nove vrednosti, podela rada, itd., ali i promenljivim veličinama: u raznovrsnosti proizvodnje, subjektima prisvajanja, akumulaciji, nameni društvenog proizvoda itd. Naučno-tehničke inovacije neprekidno, neposredno i sveobuhvatno presecaju i prožimaju savremenu ekonomiju, koja sve više postaje ekonomi- ja tehnoloških promena.”3 Jedan broj ekonomskih teoretičara pravi razliku između ekonomske teorije i ekonomske analize. Svaka pojedinačna ekonomska pojava ili ekonomski proces ima svoje specifičnosti. Te specifičnosti uočavamo čim ekonomske pojave nastanu. Po njima se ekonomske po- jave i razlikuju. Međutim, određene ekonomske pojave imaju i neke zajedničke osobine. Uočavanje tih zajedničkih karakteristika svih ekonomskih pojava određene vrste i njihovo proučavanje omogućuje da se utvrde ekonomske zakonitosti u kretanju ekonomskih pojava i procesa. To je zadatak ekonomske teorije. Prema tome, ekonomska teorija uopštavanjem zajedničkih karakteristika određenih ekonomskih pojava i procesa utvrđuje zakonitosti u njihovom kretanju. 2 MiIenović, B. Mikroekonomija, Europrojekt, Niš, 1998. str. 19 . 3 Tomić, R., Cvetanović,S., Đorđević,M. Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008.str. 7.
  16. 16. 5OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI ”Utvrđivanje zakonitosti u nekom užem skupu ekonomskih pojava i/ili procesa radi rešavanja nekog ekonomskog problema predmet je ekonomske analize. Ekonomska anal- iza je, dakle, primena ekonomske teorije u rešavanju određenih ekonomskih problema u određenoj situaciji. To znači da ekonomska analiza nastoji objasniti određeni ekonomski problem kao posebni slučaj ekonomske teorije.”4 Pažnju zavređuje mišljenje R. Lipsija da savremena ekonomija proučava: a) alokaciju druš- tvenih resursa na altemativne upotrebe i raspodelu društvenog proizvoda na grupe i poje- dince; b) promene proizvodnje i raspodele u vremenu; c) efikasnost, odnosno neefikasnost privrednih sistema. Osnovna odlika ekonomskih resursa je ograničenost. Resursima nazivamo sve raspo- ložive, kako materijalne tako i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja. S druge strane, potrebe ljudi su praktično neograničene, što znači da je nemoguće u potpunosti ih zadovoljiti. Potrebe se vremenom menjaju, po pravilu uvećavaju kao posledica intenzivnih tehnoloških usavršavanja i novih zahteva potrošača. Okolnost da su ekonomski resursi limitirani, a da su potrebe praktično neograničene im- plicira neophodnost njihove maksimalno racionalne upotrebe u cilju dobijanja optimalne količine robe i usluga, odnosno dobijanja optimalne količine dobara. U tom smislu može se zaključiti da su ljudi primorani da tokom celog svog života donose najrazličitije odluke bilo kao pojedinci, ili kao članovi pojedinih grupa, od domaćinstva do nivoa cele privrede. Nezavisno od toga da li to oni čine kao pojedinci odlučujući, na primer, koje će proizvode kupovati, članovi domaćinstva kada je u pitanju raspodela i trošenje kućnog budžeta ili to oni rade na nivou privrede, bitno je zapaziti da rešavanje najrazličitijih ekonomskih problema može biti efikasnije ukoliko se savladaju elementarna ekonomska znanja. Slika br. 1. Usklađivanje ograničenih resursa sa neograničenim potrebama 4 Babić, M., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb,1991, str.3.
  17. 17. 6 EKONOMIJA Ako zaključimo da ekonomija proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju altemativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Drugim rečima, ekonomija kao naučna disciplina ima za cilj otkrivanje pravila kojima ljudi treba da se rukovode u vlastitom ekonomskom ponašanju, a koja zavise od stvamog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke. Ako je ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju altemativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Ona nastoji da otkrije pravila kojima ljudi treba da se rukovode u svom racionalnom ekonomskom ponašanju, a koja zavise od stvamog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke. Ekonomija je pozitivna nauka koja iz svojih teorija i zakona isključuje svaki ideološki ili vrednosni sud. Istovremeno ona nastoji da odredi kriterijume na osnovu kojih je moguće zaključiti da li je jedan ekonomski sistem superiomiji od drugog. 2. EKONOMIJA – NAUKA O RACIONALNOM EKONOMSKOM IZBORU Ekonomija spada u grupu dinamičnih naučnih disciplina koja, s jedne strane, pruža naučna objašnjenja mehanizma funkcionisanja privrede, a s druge strane, pruža preporuke kreatorima ekonomske politike o načinu upravljanja privredom. Ekonomija kao nauka bavi se razot- krivanjem, analizom i produbljivanjem saznanja o ekonomskim zakonitostima i pojavama u proizvodnji, sa stanovišta analize odnosa proizvodnje, odnosno racionalnosti upotrebe ograničenih resursa i neograničenih ljudskih potreba. Ekonomija kao nauka pokriva veliki broj tema, ali u osnovi posvećena je razumevanju kako društvo locira svoje resurse uz proučavanje implikacija oskudnosti tih resursa. Prva učenja o ekonomiji tumače suštinu ekonomskih aktivnosti ljudi kao društveni pro- ces proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara radi zadovoljenja ljudskih potreba. Ekonomija istražuje ekonomske zakonitosti između ljudi koji nastaju u okviru ekonomskih aktivnosti, uvažavajući tržišni mehanizam na principima efikasne al- temativne upotrebe ograničenih resursa i neograničenih potreba za materijalnim dobrima i uslugama. Prema tome, zadatak ekonomije kao nauke jeste da otkrije objektivne ekonomske zakoni- tosti koje vladaju društvenom proizvodnjom, raspodelom, razmenom i potrošnjom, što znači da je ekonomija društvena nauka. Ljudske potrebe ne zadovoljavaju se prisvajanjem slobodnih materijalnih dobara iz prirode, sem izuzetnih slučajeva već prevashodno stvaranjem, proizvodnjom i raspodelom materijalnih dobara. To podrazumeva troškove rada, odnosno ekonomske aktivnosti.
  18. 18. 7OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI S obzirom da svaki čovek ispoljava potrebe za materijalnim dobrima to se potrebe tretiraju po hitnosti i važnosti. Svakako da su najvažnije osnovne, biološke potrebe koje obezbeđuju biološki opstanak ljudi (hrana, odeća, stanovanje, ogrev, higijena itd.). S promenom životnog standarda, kulture, navike i sl., nivo osnovnih potreba prerasta u tzv. luksuzne potrebe koje nisu adekvatno raspoređene među ljudima. Takva materijalna sredstva se posebno oporezuju i opterećuju dodatnim izdacima zbog čega njihovo za- dovoljavanje obezbeđuje samo visoki standard života. Potrebe se stalno obnavljaju (ne mogu se zadovoljiti zauvek) zbog čega se neprekidno i obavljaju ekonomske aktivnosti. U našoj daljoj analizi pokušavamo odgovoriti na pitanje šta je predmet izučavanja ekonomije, definišući oblasti koje proučava ekonomija, a to su, pre svega: ekonomija pita šta (koja dobra i usluge) treba proizvoditi, kako se trebaju ta dobra i usluge proizvoditi i za koga treba proizvoditi; ekonomija proučava kretanja u celoj privredi, trendove kretanja cena, proizvodnje, nezaposlenosti i spoljne trgovine; ekonomija je znanje izbora. Ona proučava kako ljudi odabiraju oskudne ili ograničene proizvodne resurse (rad, oprema, tehničko znanje i sl.) da bi proiz- veli različite robe (kao što su pšenica, pirinač, odeća, obuća, kompjuteri, projek- tili ili borbeni avioni) i izvršili raspodelu na potrošnju, razne potrebe ili izvoz; ekonomija je nauka o novcu, bankarstvu, tržištu, kapitalu, finansiranju privrednog razvoja itd.; ekonomija je proučavanje trgovine između država. Ona pomaže da se objasni zašto države izvoze neka dobra i uvoze druga. Uz to proučava uticaje raznih ekonomskih i neekonomskih prepreka na državnim granicama; ekonomija je veština privređivanja, odnosno sposobnost pribavljanja neophodnih dobara za život; ekonomija omogućava sagledavanje uslova kako ostvariti „maksimalne rezultate uz minimalna ulaganja” materijalnih, kapitalnih i kadrovskih potencijala, odnosno kako da se raspoloživom količinom resursa ostvari što veći pozitivni ekonomski rezultat. Lista je dugačka, a mogli bi smo je još mnogostruko produžiti. No, ukoliko sažmemo sve prethodne definicije pronalazimo zajedničku misao: Ekonomija je naučna disciplina koja proučava osnovna pravila ponašanja i ekonomske za- konitosti u ekonomskim aktivnostima. U svakoj epohi razvoja, ekonomija proučava ekonom- ske aktivnosti, kako društvo koristi oskudne resurse radi proizvodnje dobara i usluga i vrši njihovu raspodelu među članovima društva. Dakle, ključni ekonomski problem društva je, kako izmiriti nesklad između stvamih, neograničenih potreba ljudi za robama i uslugama i ograničenih izvora, resursa (rad, mašine i sirovine).
  19. 19. 8 EKONOMIJA Budući da su želje neograničene, važno je da ekonomija na najbolji način upotrebljava ograničena sredstva. To nas dovodi do presudnog pojma efikasnosti. Efikasnost znači upo- trebu ekonomskih sredstava što je moguće efikasnije da bi se zadovoljile potrebe i želje ljudi. Konkretnije, ekonomija proizvodi efikasno kad ne može proizvesti više jednog dobra bez da proizvede manje nečeg drugog. 5 Dakle, suština ekonomije je da prizna stvamost oskudnosti i potom pronađe kako ure- diti društvo na način koji dovodi do najefikasnije upotrebe sredstava. To je ono gde ekonomija daje svoj jedinstveni doprinos. 3. PREDMET IZUČAVANJA EKONOMIJE (POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA) Ekonomija kao društvena nauka proučava brojne oblasti i probleme razvijajući teori- je ljudskog ponašanja u donošenju ključnih odluka u korišćenju ograničenih resursa radi proizvodnje i raspodele vrednih materijalnih dobara i usluga među ljudima. U okviru istraživanja osnovnih ekonomskih zakonitosti i pojava ukupnu ekonomsku nauku možemo klasifikovati kao pozitivnu i normativnu ekonomiju. Pozitivna ekonomija proučava ciljeve i naučno objašnjenje kako privreda funkcioniše. Cilj pozitivne ekonomije je da prouči kako društvo donosi odluke o potrošnji, proizvodnji, raspodeli i razmeni dobara i usluga. Istovremeno pozitivna ekonomija objašnjava i zašto privreda radi tako kako radi, a dopušta i predviđanje o tome kako će privreda reagovati na promene. Pozitivna ekonomija proučava kako privreda radi bez obzira na naše političke nak- lonosti ili naše moralne kodekse, dakle nema mogućnosti za ličnu promociju rasuđivanja i donošenja odluka. U ovom osvrtu pozitivna ekonomija je slična prirodnim naukama kao što je fizika, geologija ili astronomija. Normativna ekonomija nudi preporuke u funkcionisanju privrede, zasnovane na ličnom proračunu mišljenja. Na primer, kada vlada nameće porez na vredna materijalna dobra, cena tih dobara se povećava. Tada se postavlja pitanje normativa, da li je povećanje cena poželjno sa ekonomske tačke gledišta. Prema tome, normativna ekonomija je zasno- vana na ličnoj proceni, a ne na bazi istraživanja za svaku objektivnu istinu. Odnos pozitivne i normativne ekonomije ilustrovaćemo sledećim primerom: Starije osobe imaju visoke troškove za lekove i lečenje i vlada bi trebala da dotira njihove troškove. Prvi deo je „tvrdnja” u pozitivnoj ekonomiji, tj. kako svet stvamo funkcioniše, i to je uopšteno govoreći tačno. Drugi deo tvrdnje, tj. saveti, šta vlada treba da radi, pred- stavlja ličnu procenu mišljenja, zasnovanu na ličnim znanjima i osećanjima.6 5 Samuelson, P., Nordhaus W., Ekonomija, XV izdanje, MATE, Zagreb, 2000, str. 5. 6 Jednak J., Rosić I., Ekonomija, Čigoja štampa, Beograd, 2003., str. 8
  20. 20. 9OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI Međutim, ekonomija ne može biti iskorišćena da prikaže da je jedna od ovih konstata- cija tačna, a da su ostale pogrešne. Sve zavisi od sklonosti društva da napravi pravi izbor. Zato pozitivnu ekonomiju koristimo da objasnimo opcije iz kojih društvo pravi normativni izbor. 4. POJAM MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE Do velike ekonomske krize kojom su 30-ih godina dvadesetog veka bile zahvaćene privrede najrazvijenijih kapitalističkih zemalja i uopšte zemalja sa tržišnim načinom privređivanja, ekonomska nauka se nije delila na mikroekonomiju i makroekonomiju, odnosno ti nazivi za sadržaje koji se njima pokrivaju nisu bili u upotrebi. Veliki norveški ekonomista Kangar Frisch prvi dobitnik Nobelove nagrade (1969) za svoje rezultate u oblasti ekonomskih nauka (koju je inače delio sa holandskim ekonomistom Jan Timbergenom), u svojim radovima prvi upotrebljava termine „micro-dinamics” i „macro-dinamics” i njima obeležava sadržaje za koje se kasnije uglavnom koriste nazivi mikroekonomija i makroekonomija. Makroekonomija potiče od grčkih reči: macros - veliki i oiekonomija - privreda, što znači da proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem privrede, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina. U tom smislu makroekonomija se bavi izučavanjem pojava, procesa i problema kao što su: bruto domaći proizvod, potrošnja, štednja, investicije, ekonomski rast, spoljnotrgovinska razmena, društvena reprodukcija, platni bilans, ciklična kretanja privrede, budžet, fiska- lna i monetama politika, agregatna tražnja i ponuda, zaposlenost, inflacija itd. Prema tome, makroekonomija proučava funkcionisanje i upravljanje ekonomijom u celini. Makroekonomija dobija na značaju posle velike ekonomske krize (1929-1933), kada su obelodanjeni ekonomski problemi sa nesagledivim posledicama koji se nisu mogli razrešiti putem mehanizma Smitove „nevidljive ruke”. Među ekonomistima to je najbolje uočio Džon Majnard Kijns, te se nastanak navedene makroekonomske teorije i politike vezuje za njegovo ime. Drugim rečima, makroekonomija naglašava međusobni odnos u privredi kao celini. Tako, makroekonomisti retko brinu o podeli potrošnih dobara na automobile, televizore, bicikle i sl. Sva ta dobra tretiraju kao „potrošna dobra”. Oni proučavaju međusobni odnos između kupovine domaćinstava potrošnih dobara i preduzeća koja kupuju mašine, sirovine, zgrade i sl. U davanju odgovora na ta i druga pitanja makroekonomija objašnjava ekonomsku stvamost procesom simplifikacije. To drugim rečima znači da se ignorišu detaljne razlike među milionima individualnih osoba, domaćinstava, firmi i proizvoda, odnosno da se uka- zuje na ono što je ključno i reprezentativno za celinu.
  21. 21. 10 EKONOMIJA Prema Saksu makroekonomska analiza se sastoji iz tri etape.7 U prvoj etapi makroekonom- ske analize se postavlja opšti teoretski okvir za najznačajnija makroekonomska pitanja kako bi se razumeo proces donošenja odluka pojedinačnih preduzeća ili domaćinstava, modelirajući ponašanje izabranog, tzv. reprezentativnog preduzeća ili domaćinstva na osnovu teo- retski definisanih ekonomskih instrumentarija. U drugoj etapi, posredstvom agregiranja vrši se sagledavanje pojedinačnih odluka individ- ualnih domaćinstava i preduzeća i kroz tu prizmu se sagledavaju opšte ekonomske tendencije i ukupno ponašanje privrede. Na osnovu dobijenih informacija u drugoj etapi, u trećoj etapi se objašnjavaju tekuća ili predviđaju buduća kretanja čime se dobija odgovor da li je postavljeni teorijski okvir realan i ima li smisla. Istovremeno se opštetorijski okvir obogaćuje nalazima empirijske analize. „Najveći broj glavnih pitanja kojima se bavi makroekonomija uključuje ukupni nivo proizvodnje, nezaposlenost, cene, spoljnu trgovinu, šta utiče na njihov tekući nivo? Šta određuje promene ovih varijabli u kratkom, a šta u dugom roku? Zašto je dohodak danas veći nego pre 50 ili 100 godina? Šta uzrokuje recesiju a šta ekspanziju? Šta utiče na kratkoročne fluktuacije društvenog proizvoda što proučavaju teorije poslovnih ciklusa? Šta su uzroci inflacije? Šta određuje dugoročni prosečni nivo cena u privredi? Šta određuje kratkoročne fluktuacije rasta cena? Kako objasniti fenomen istovremenog rasta nezapos- lenosti i rasta cena? Kakav je značaj trgovačkog bilansa, deficita ili suficita na funkcion- isanje privrede i šta određuje njegovo kretanje u kratkom ili dugom roku? Šta određuje komponente agregatne tražnje (potrošnja, investicije, državna potrošnja, saldo trgovin- skog bilansa) čime je definisana agregatna ponuda i šta određuje agregatni proizvod? Ovo su samo neka od oblasti na koje makroekonomisti pokušavaju da pruže odgovor.”8 Jedno od važnih područja istraživanja u makroekonomiji jeste uticaj politike države, posebno fiskalne i monetame, na ukupna ketanja u privredi. Napor makroekonomije treba da ide u pravcu traženja optimalne uloge države kako se ne bi gušila inicijativa pojedinih firmi, odnosno kako bi se stvorile racionalne veze između privrede i ekonomske politike (jer su one nepredvidive i nestabilne) čime bi se stvorila zdrava osnova za upravljanje privredom. U odnosima privrede i ekonomske politike makroekonomija treba da pomogne kreatorima ekonomske politike da ocene potencijalne efekte altemativnih politika, čime se omogućava poboljšanje ekonomske politike odnosno i samo funkcionisanje privrede. Mikroekonomija potiče od grčke reči mikros - mali i oiekonomija - privreda, što bi u pre- vodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za poje- dince i preduzeća. Prema tome, mikroekonomija proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta troškova proizvodnje, formiranja i raspodele akumulacije i do- biti, formiranja cena, proizvodnje i distribucije roba i usluga, pojedinačna tržišta, individualnu štednju i akumulaciju, životni standard i ličnu potrošnju itd. Proističe, da su domaćinstva i preduzeća osnovni privredni subjekti u poslovanju i potrošnji u svim oblicima privređivanja. 7 Sachs J., Felipe B.: Macroeconomics in the Global Economy, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey (prevod na ruski jezik), Moskva, Delo, 1996. str. 21. 8 Čobeljić, N., Rosić, I., Rosić, Pitić, G., Makroekonomija i privredni razvoj, Komino trade, Kraljevo,1997. str.4.
  22. 22. 11OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI Pre nego što detaljnije objasnimo ulogu i značaj tržišta, dovoljno je reći da pod tržištem podrzumevamo oblik razmene u kome na osnovu cena domaćinstva donose odluku o potrošnji različitih vrsta roba, a preduzeća odlučuju šta, kako i koliko proizvesti, a radnici za koga i koliko da rade. Tako se i usaglašava odnos ponude i tražnje na pojedinačnim (segmentiranim) tržištima. Mikroekonomija izučava donošenje odluka o upotrebi određenih sirovina. Na primer, zašto pojedinci više vole automobile od bicikla i kako proizvođači odlučuju da li da proiz- vode automobile ili bicikle. U ovom slučaju analizira se ponašanje svih domaćinstava i svih preduzeća u pogledu zbira kupovine automobila i zbira proizvodnje automobila. Tako se istražuje tržište automobila i upoređuje sa tržištem bicikla i dobija odgovor o relativnom odnosu cena automobila i bicikla u odnosu na utrošene resurse. Dakle, mikroekonomija proučava tržište za svaku robu i pruža šansu za razumevanje celokupnog ciklusa, proiz- vodnje, raspodele, razmene i potrošnje, u celoj privredi u datom trenutku vremena. Ova vrsta analize je veoma komplikovana i veoma lako se može zagubiti trag feno- mena za koji smo bili zainteresovani. U ekonomskoj analizi to zahteva elemente umešnosti u razlučivanju teorijske analize i iskrivljene realnosti. Mikroekonomisti teže ponuditi de- taljan tretman jednog stanovišta ekonomskog ponašanja, ali ignorišu međusobni odnos sa ostatkom privrede. Ovde mikroekonomisti i makroekonomisti nastavljaju različite puteve ekonomske analize. Pri svemu tome treba istaći da ne postoji nikakav konflikt niti protivurečnost između makro i mikroekonomije. Radi se o sagledavanju istih problema ali o različitom fokusiranju određenih problema. Mikroekonomija proučava ponašanje individualnih domaćinstava i formi praveći jednostavne pretpostavke da agregati (kao nacionalni dohodak i stopa nezaposlenosti, na primer) ostaju konstantni. Suprotno tome, makroekonomija proučava ponašanje navedenih agregata (nacionalni dohodak i stopa nezaposlenosti) ignorišući razlike među individualnim domaćinstvima. 5. METODE I NAUČNI PRISTUP IZUČAVANJA EKONOMIJE Ekonomska nauka koristi širok spektar metoda naučnog saznanja. Pomoću metoda apstrakcije formulišu se naučne kategorije koje izražavaju bitne aspekte istraživanih objekata i konstruišu se ekonomski modeli. Ekonomski modeli ili ekonomska teorija može biti izražena verbalno, matematički i grafički. Nezavisno od oblika, ekonomski model mora sadržati sledeće komponente: a) defnicije; b) pretpostavke; c) jednu ili više hipoteza i d) jedno ili više predviđanja. Peslednjih godina u ekonomskim istraživanjima svojim značajem sve više skreću pažnju ekonometrijski modeli. Ekonometrijski modeli u svojoj osnovi mogu biti: makromodeli i mik- romodeli. Svi ekonomski modeli mogu biti statičkog i dinamičkog karaktera.
  23. 23. 12 EKONOMIJA Ekonomija kao nauka nalazi se u stalnom razvoju primenjujući neprekidno nove postupke i metode istraživanja. U najelementarnijem smislu metode naučnog istraživanja u ekonom- skoj nauci možemo podeliti na opšte i posebne. Opšte se koriste u gotovo svim naučnim istraživanjima, a kao najvažnije možemo pomenuti: analizu i sintezu, dijalektičko-logički metod, apstrakciju, deskripciju, indukciju i dedukciju, empirijski metod itd. Od posebnih naučnih metoda možemo pomenuti: istorijski metod, opservaciju, empirijski metod, ekonom- sku analizu itd. U istraživanju određenih ekonomskih fenomena u ovom udžbeniku veoma često ćemo koristiti klauzulu „pod ostalim nepromenjenim uslovima”. Najkraće, ova klauzula se koristi u ekonomskoj nauci kada usled velikog broja međuzavisnosti koje postoje među ključim ekonomskim veličinama u nacionalnoj ekonomiji nije moguće istovremeno ih obuhvatiti ekonomskom analizom. Pomoću ove klauzule moguće je skoncentrisati se na najvažnije, a sve ostale zanemariti. Zato i rezultati ekonomske analize koji se dobijaju korišćenjem ove klauzule vrede samo približno, odnosno samo u proseku.9 Ekonomisti nemaju nikakav monopol na istinu o važnim temama svakodnevnog života. Mnogi fenomeni u ekonomiji se slabo razumeju i mnogo su kontraverzni. Upravo zbog toga su ekonomisti razvili, naučno-tehničke pristupe koji im daju najbolju moguću startnu poziciju u razotkrivanju i razumevanju komplikovanih snaga koje utiču na ekonomski rast, cene i nadnice, plate, raspodelu dohotka i spoljnu i unutrašnju trgovinu. U tom smislu analiziramo: posmatranje, ekonomsku analizu, statističku analizu i eksperiment, odnos delova i celine, sub- jektivnost i zakon oskudnosti. a) Posmatranje je veoma važno za analizu ekonomskih događaja posebno kada je reč o ekonomskim događajima iz prošlosti. Primer: uzmite inflaciju, izraz koji znači opšti rast cena. Bankari, građani, političke vođe, vlade često brinu o inflaciji i preduzimaju korake, smanjujući proizvodnju i povećavajući nezaposlenost da bi onemogućili, sprečili, usporili nadolazeću inflaciju. Kako ćemo razumeti štetu koju bi mogla prouz- rokovati inflacija? Jedan od načina je da proučimo inflaciju iz ranijeg perioda. Na primer, u Nemačkoj inflacija 1920-ih uslovila je rast cena od 1.000.000.000.000 % u dve godine. Inflacija najviše uništava srednju klasu i uslovljava socijalne nemire. Ispitujući uticaje inflacije u raznim zemljama i našoj zemlji može se steći uvid u puno umerenije inflacije 1970-ih, 1980-ih godina, ali i u onu iz 1993. godine koja je bila slična onoj u Nemačkoj. b) Ekonomska analiza uzima u obzir činjenice i istoriju. Tu su bitni elementi za empiri- jsku analizu u ekonomiji, ali same činjenice ne mogu ispričati svoju vlastitu priču. Zapisanim činjenicama mora se pridodati ekonomska analiza, jer samo razvijanjem i testiranjem ekonomskih teorija mogu se pojednostaviti ekonomski tokovi i dobiti slika realnosti. Ekonomska analiza je pristup koji počinje skupom pretpostavki i tada logički iz- vodi određena predviđanja o ekonomskom ponašanju ljudi, preduzeća i ukupne privrede. Na primer, uzmimo u obzir ograničavanje uvoza stranih dobara da bi 9 Tomić, R., Cvetanović,S., Đorđević, M. Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008. str. 27.
  24. 24. 13OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI se zaštitili domaći radnici i preduzeća od strane konkurencije. Ili „jeftini strani rad” uništava radna mesta radnika gde su plate više. Oni koji trpe negativne posledice predlažu ograničavanje uvoza idustrijskih proizvoda kako bi sprečili nezaposle- nost svojih kapaciteta. U tom smislu koriste se fiksne kvote u uvozu pojedinih roba. Ljudi o tome mogu beskrajno raspravljati, a ekonomisti više vole koristiti analizu ponude i tražnje da bi utvrdili ograničenja uvoza robe. Analiza će pokazati da će ograničavanje uvoza povećati broj zaposlenih u domaćoj proizvodnji, ali će istovre- meno povećati cene robe proizvoda kojim se nedozvoljava slobodan uvoz, smanjiće se i nacionalni dohodak itd. Ekonomska analiza će pokazati na svakom konkretnom primeru ispravnost donošenja odluke i predviđanja. Kroz analizu ponude i tražnje, troškova, državnih regula- tiva i slično, dolazi se do odgovora na kontraverzna pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. c) Statistička analiza daje potpunije razumevanje ekonomskih aktivnosti. Analiza se zas- niva na korišćenju ekonomskih podataka. Preduzeća i vlade objavljuju veliki broj podataka koji nam mogu pomoći u analiziranju ekonomskog ponašanja na kvantita- tivni način. Stvama primena takvih informacija zahteva znanje iz teorije verovatnoće i ekonometrije, a razumevanje rezultata zahteva samo pažljivo čitanje i zdrav ra- zum. d) Eksperimenti u ekonomiji imaju specijalno mesto. Naime, ekonomski svet je zakompli- kovan sa milionima domaćinstava, milionima roba i cena. Zbog toga se ekonomisti okreću ka kontrolisanom eksperimentu. Naučnici vrše kontrolisani eksperiment deleći populaciju na dve ili više grupa, od kojih se sa svakim postupa na isti način osim u jednom činiocu. Naučnik meri uticaj tog činioca koji proučava držeći sve ostale uslove nepromenjene. Dakle, mnogo je teže vršiti eksperiment u ekonomiji nego u tipično eksperimentalnim naukama. Ekonomisti ne mogu meriti promenljive veličine sa preciznošću sa kojom fizičari mogu postići mereći masu, brzinu i udaljenost. Osim toga, teško je oponašati stvamu privredu u laboratoriji. Uprkos teškoćama ekono- misti se sve više okreću eksperimentu da bi objasnili ekonomsko ponašanje. Na prim- er, u jednoj grupi kontrolisanih eksperimenata tokom zadnje dve decenije, ekono- misti su merili reakcije ljudi na različite vrste vladinih programa da poveća dohotke siromašnima. Eksperimenti su bili od koristi u pružanju podataka kako promene vladinog programa mogu uticati na radne navike i njihovu štednju. Eksperimenti ispituju kako se tržišta ponašaju kada postoji mali broj proizvođača, ili ograničena konkurencija. Pomenuta tehnika: posmatranje, ekonomska analiza, statistička analiza i eksperi- menti čine pristup po kome ekonomska nauka napreduje i razotkriva ekonomske zakonitosti. e) Celina je uvek nešto više od prostog zbira svojih sastavnih delova. To svakako važi i za privredu kao veliki ekonomski sistem gde delovi u celini mogu imati samo relativnu samostalnost, ali ne i apsolutnu samostalnost jer bi time ugrozilo postojanje celine.
  25. 25. 14 EKONOMIJA f) Subjektivnost. Možda je najveća prepreka u izučavanju ekonomije subjektivnost koju unosimo u proučavanje sveta oko nas. Cesto verujemo da je naša obaveza u istraživanju ekonomskih tokova i zakonitosti da otkrijemo objektivnu stvamost. No, učenje nije tako jednostavno. Možda na prvi pogled dok profesor predaje, izgleda jednostavno, a kasnije s vremenom sve više i više se umnožavaju problemi i istraživanja. Dok smo mladi, um (pamet) je stalno otvoren novim idejama. S vre- menom kad sazrevamo učimo od prijatelja, profesora, porodice itd. Ali onog tre- nutka kada shvatimo naš svet, postajemo zarobljenici sopstvenog znanja. Zbog toga nauka pripada mladima, dok stariji “znaju previše stvari koje su neistinite”, ali ih nikako ne mogu zaboraviti. Zato ljudi koji žive na istom podneblju mogu imati bitno različita ekonomska shvatanja. Neki su za tržišni koncept privređivanja, a drugi za dirigovani sistem privređivanja. Otuda je taj problem subjektivnosti, koji nas upozo- rava da moramo biti parlamentarni i otvoreni prema mišljenjima koja se razlikuju od naših sopstvenih mišljenja. g) Zakon oskudnosti. U samoj srži ekonomije vlada Zakon oskudnosti. Ekonomisti pro- učavaju način proizvodnje i razmene, raspodele i potrošnje roba, zato što ljudi po prirodi žele trošiti više nego što privreda može proizvesti. Kad bi se kojim slučajem moglo proizvesti koliko se može potrošiti, ljudi ne bi brinuli o efikasnosti korišćenja oskudnih resursa. Preduzeća ne bi trebalo da brinu o efikasnom korišćenju rada i materijala, a država ne bi trebalo da se bori za poreze ili potrošnju. Tako bi svako imao onoliko koliko mu treba, niko ne bi brinuo oko raspodele dohotka među različitim ljudima ili klasama. Samim tim, ne bi bilo ekonomskih dobara, dobra koja su oskudna ili imaju ograničenu po- nudu. Ne bi bilo potrebe za ekonomiziranjem potrošnje i ekonomija ne bi bila vitalna nauka. Sva dobra bi bila besplatna poput peska u pustinji ili vode na obalama reka ili mora. Nema društva gde su dobra neograničena. Materijalna dobra su ograničena, a želje su neograničene. Nema te zemlje na Svetu koja može proizvesti toliko dobara da bi se svačija želja ispunila. Ljudi u životu žele uredan život, odnosno čist vazduh i vodu, zdravu hranu, uredno stanovanje, upotrebu kompjutera, automobile, centralno grejanje, leti hlađenje, re- kreaciju, sport, zabavu, turistička putovanja i odmor itd. Ako se spoje sve eventualne želje uviđamo da nema dovoljno dobara ili usluga da bi se zadovoljio manji deo potreba. U svakoj razvijenijoj zemlji nacionalni dohodak bi morao biti mnogo veći da bi prosečni stanovnik mogao živeti na nivou prosečnog lekara, stomatologa, pravnika, ekonomiste, inženjera itd. Nasuprot tome, u Africi i Aziji stotine miliona ljudi umire od gladi ili materi- jalnog siromaštva, dok razvijene zemlje troše milijarde dolara za oružje (neproduktivna proizvodnja) namenjeno ubijanju ljudi i razara se ono što su generacije i generacije st- varale. Dakle u svakoj sadržini ekonomije nalazi se istina koja nam govori da su dobra oskudna zato što nema dovoljno resursa da se proizvedu sva dobra koja ljudi žele trošiti. Otuda ekonomija uči kako od oskudnih odabrati moguća dobra i usluge, kako ta dobra vredno- vati, racionalno trošiti i što potpunije zadovoljiti sveukupne potrebe.
  26. 26. 15OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI 6. OSNOVNE EKONOMSKE ZAKONITOSTI Ekonomski zakoni izražavaju unutrašnje, suštinske veze koje postoje između i unutar ekonomskih odnosa. Te zakone izučavaju ekonomske nauke. Pošto je reč o izučavanju i formulisanju naučnih zakona u sferi ekonomskih odnosa, ekonomski zakoni nose izvesne specifičnosti. Ekonomski zakoni, kao naučni zakoni, izražavaju nešto što je unutrašnje, suštinsko u ekonomskim odnosima. Oni pretpostavljaju teorijsko, apstraktno mišljenje koje prelazi od “pojave” na “suštinu” i koje apstrahuje ekonomske pojave od njihovih mnogobrojnih nebit- nih, akcesomih, slučajnih osobina i odnosa. Zato ekonomski zakoni ne objašnjavaju svaku pojedinačnu ekonomsku pojavu i odnos, već ono što je tipično, opšte, za veliki broj sličnih ili istovetnih pojava i odnosa. Zato su ekonomski zakoni istovremeno klauzalne prirode, objašnjavajući opšte u pojavama i statističke (empirijske) prirode (opšte se izdvaja i može se ispoljiti samo preko “pojedinačnog”, preko empirijski datog velikog broja pojedinačnih ekonomskih odnosa). Specifičnosti ekonomskih zakona sastoje se u tome:10 a) da su to objektivni zakoni, zatim b) ekonomski zakoni nemaju stepen opštosti i univerzalnosti prirodnih zakona i c) ekonomski zakoni istovremeno izražavaju dijalektički karakter i dijalektičke zakoni- tosti ekonomskog procesa u društvu u kojem se ispoljavaju. a) Objektivnost ekonomskih zakona sastoji se u tome što oni deluju nezavisno od stepena našeg saznanja i spoznaje razloga njihovog dejstva, i nezavisno od vrste i stepena naše svesne kontrole toga dejstva. Naša praktična aktivnost (kontrola) može biti čak zasnovana i na lažnim predstavama o uzročnosti u ekonomskoj sferi i netačnim prognozama o stanju i kretanju ekonoskih odnosa. Nezavisno od toga, ekonomske zakonitosti će nam odstupanjima u ekonomskoj stvamosti, koja se odvija mimo naših predviđanja, ukazati na svoju objektivnu prisutnost. Otuda objektivnost ekonomskih zakona može biti shvaćena i u smislu relativne ili apsolutne nemoći svesne ljudske aktivnosti da ukine - „deluje nasuprot” ili „neutrališe” dejstvo ekonomskih zakonitos- ti, a i u stavu da se kao individualna tako i ukupna društvena svest, mora prilagoditi i saobraziti delovanju ekonomskih zakonitosti. b) Ekonomski zakoni nemaju stepen opštosti i univerzalnosti prirodnih zakona jer se neprestano menja tehnika i tehnologija proizvodnje, organizacija rada, odnosi proiz- vodnje a, s tim u vezi, i uslovi i odnosi raspodele, razmene i potrošnje društvenog proizvoda. Istovremeno sa ovim promenama menjaju se i ekonomski zakoni. Zbog toga kažemo da su ekonomski zakoni „istorijski” da je njihovo trajanje uslovljeno vremenski i prostorno sa datim tipom ekonomskih odnosa, pa ih stoga možemo podeliti u nekoliko grupa. Najopštiji, odnosno najdužeg vremenskog trajanja su oni ekonomski zakoni koji izražavaju neka najopštija svojstva privredivanja koji su na 10 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 14.
  27. 27. 16 EKONOMIJA granici prirodnih i tehnoloških procesa. To su, npr. zakon o vremenskoj kontinuira- nosti proizvodnog procesa, zakon o srazmemoj podeli ljudskog rada i sredstava prema vladajućim potrebama, zakon o ekonomskoj ravnoteži proizvodnje i potros- nje i zakon o ograničenosti ekonomskih dobara. Pomenutim zakonima su bliski po stepenu opštosti i oni ekonomski zakoni čije se prisustvo može konstatovati u vrlo različitim društveno-ekonomskim informacijama i vremenskim epohama. Takve su npr. zakonitosti koje determinišu opšte uslove proiz- vodnje vrednosti i robne proizvodnje (zakon društvene podele rada, zakon viška rada i proizvoda, zakon vrednosti, zakon cena, zakon ponude i tražnje, zakon nekih opštih novčanih funkcija - mere vrednosti, prometnog sredstva, opticaja novca, itd.). Najbrojniji su, međutim, oni ekonomski zakoni koji proizilaze iz određenog istorijski datog tipa produkcionih odnosa, koji izražavaju specifične klauzalne i funkcionalne veze koji iz tih odnosa proističu. Bitno je uočiti da se istovremeno odvijaju dva procesa koji su od uticaja na nasta- janje ekonomskih zakonitosti: sa jedne strane su priroda i tehnologija, a sa druge strane društvena organizacija rada u specifičnom istorijskom ambijentu gde utiču i mnoge drage komponente: pravna, sociološka, politička struktura itd. c) Ekonomske zakonitosti izražavaju dijalektički karakter i dijalektičke zakonitosti ekonom- skog procesa u društvu u kojem se ispoljavaju.11 Suština ove povezanosti je u tome što se unutar jednog skupa uzroka i posledica, koje nazivamo zakonitim odnosom, odvija proces „jedinstva i suprotnosti i uzajam- nog uslovljavanja kvantitativnih i kvalitativnih ekonomskih stanja”, kao što se taj isti proces odvija između različitih skupova uzroka i posledica, tj. zakonitosti. U suštini, dakle, ekonomski zakoni izražavaju i identični su sa dijalektičkim kretanjem, koje je svojstvo svih prirodnih i društvenih pojava i odnosa uopšte. Takva kretanja možemo uočiti i u odnosu čovek - materijalna priroda, gde je prisutan neprekidan proces zavisnosti, uslovljenosti i suprotnosti između ljudskih znanja, iskustava, oruđa za proizvodnju, nauke i njenih primena u osvajanju prirode. Takva kretanja ispunjena kontradiktomim dijalektičkim razvitkom mogu se uočiti i na liniji razvitka proizvod- nih snaga i društvene organizacije rada i produkcionih odnosa, kao i u odnosima ekonomske baze i društvene nadgradnje. Na kraju treba napomenuti i specifičnost ekonomske nauke zbog složenosti istraživanja i konstatovanja ekonomskih zakonitosti zbog same prirode ekonomskih odnosa, koji do- vode i do određenih dilema, kontraverzi i problema samih naučnih metoda koji se primen- juju u njenom proučavanju. 11 Op. cit., str. 16.
  28. 28. 17OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI 1. KLASIČNA EKONOMSKA MISAO Glavni predstavnici klasične škole su Adam Smit i David Rikardo. Ova škola naziva se još i ortodoksna liberalistička škola ili škola ekonomskog liberalizma. Traje od XVII do XIX veka. Polazeći do empirijskih fenomena, cilj ovog pravca bio je otkrivanje unutrašnje međuzavisnosti i zakonitosti funkcionisanja privrede kao celine. Pri tom, klasičari polaze od principa „nevidljive ruke tržišta”. Ovaj princip je formulisao najznačajniji predstavnik klasične ekonomske škole Adam Smit. „Svaki pojedinac nastoji što je najviše moguće da uposli svoj kapital na dobrobit domaće proizvodnje; svaki pojedinac radi neminovno što je više moguće kako bi proizvod društva bio veći. Opredeljujući se za podršku domaćoj, a ne stranoj proizvodnji i usmeravajući je tako da njen proizvod bude što veće vrednosti, on ima u vidu samo svoj interes i vođen je nevidljivom rukom u ispunjavanju i onih ciljeva o kojima nije mislio.”12 Ovoj teoriji zasnovanoj na proizvoljnim polaznim pretpostavkama daleko od stvamosti, svojstvena je analogija kapitalizma, eklektičan i nepragmatičan karakter. Normalno da je sve prepušteno ”nevidljivoj ruci” i tržištu koji će da dovedu do optimalnog razvoja, bez ikakve potrebe mešanja države u privredni život. Klasična ekonomska škola kao tri najznačajnija tržišta izdvaja: 1) tržište robe; 2) tržište rada i 3) tržište kapitala. Na svakom od tih tržišta ključni instrument pomoću koga se uspostavlja ravnoteža na njemu je nivo cena, realna zarada i kamatna stopa. Stalna ravnoteža se odražava njihovim promenama na pomenutim tržištima. To je proces stva- ranja hipotetičke opšte ravnoteže u privredi u jednom perfektnom privrednom sistemu. Nedostatak ove teorije je u tome što svaki od tih promenljivih faktora posmatra izolovano na svom tržištu, a ne istražuje njihovo uzajamno delovanje, kao i delovanje na različitim tržištima. Zapostavlja se delovanje jednog tržišta na druga, koje može da pojačava neravnotežu ili da ubrzava uspostavljanje već narušene ravnoteže. 12 Ekonomska i poslovna enciklopedija, I tom, Savremena administracija, Beograd, 1994. str. 312. Glava II OSNOVNI PRAVCI I ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMIJE
  29. 29. 18 EKONOMIJA Kamen temeljac klasične škole je stav francuskog ekonomiste Seja po kome svaka ponuda robe automatski izaziva vlastitu tražnju. Jednom rečju, ova teorija u osnovi polazi od pret- postavke automatskog uspostavljanja privredne ravnoteže na nivou pune zaposlenosti faktora proizvodnje (zemlje, rada i kapitala). Logično je da ovakav način ekonomskog rezonovanja može da proistekne isključivo u uslovima potpunog ekonomskog liberalizma. Ekonomska sloboda i nemešanje države u ekonomsku aktivnost je ujedno, po klasičarima, ključna pretpostavka potpune angažovanosti proizvodnih faktora i s tim povezanog ekonomskog prosperiteta nacije. Klasičari tvrde da u privredi postoji stalna ekonomska ravnoteža. Ukoliko, pak, i dođe do određene neravnoteže radi se po pravilu o neravnoteži koju su izazvali ne ekonmski faktori, i koja je kratkotrajnog karaktera. Po predstavnicima klasične ekonomske teorije u privredi uvek postoji stanje pune zaposlenosti. Oni polaze od tvrđenja da ne postoji tzv. nevoljni oblik nezaposlenosti, tj. ne postoji nezaposlenost koja nije izraz volje lica koja žele da rade. Ponuda stvara vlastitu tražnju, pa je pri svakom stanju proizvodnje i zaposlenosti vrednost, odnosno cena agregatne proizvodnje jednaka vrednosti, tj. ceni agregatne tražnje. Ukratko po klasičarima u privredi uvek postoje spontane tržišne snage koje vuku privredu u stanje pune zaposlenosti i opšte privredne ravnoteže. Klasična ekonomska teorija polazi od stava da privatna svojina u potpunosti i uvek isko- rišćava svoje faktore proizvodnje. Zato predstavnici klasične ekonomske teorije apostro- firaju ekonomski značaj privatne svojine, slobodnog tržišta, i privatnog preduzetništva. Mešanje države u ekonomsku aktivnost će, po njima, izazvati samo poremećaje, pad proizvodnje i rast nezaposlenosti. Klasična ekonomska teorija predstavlja osnovu na kojoj se kasnije nadovezuje pojava čitavog niza drugih pravaca u ekonomskoj teoriji. 2. KEJNSIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA Ekonomska teorija koju je koncipirao Džon Majnard Kejns tridesetih godina XX veka označila je radikalan zaokret u odnosu na dotadašnju klasičnu ekonomsku misao. U osnovi ona se usredsređuje na proučavanje uloge države u stabilizaciji privrede upravljajući agregatnom tražnjom. Pripadnici kejnsijanskog pravca polaze od stava po kome privreda nije uvek u ravnoteži, zbog čega država mora imati aktivnu ulogu u procesu uspostavljanja ravnoteže. Odbacujući ključni postament svih klasičnih teoretičara koji se odnosi na Sejov zakon tržišta, Kejns ističe da kapitalizmu kao sistemu ni izdaleka nije svojstven samoregulacioni mehanizam kao što su to isticali svi tradicionalni ekonomisti u dotadašnjem razvoju ekonomske misli. Intervencija države je neophodna ukoliko se želi da stabilizuje ukupna tražnja i izbegne recesija. Po njima, najosetljivija makroekonomska promenljiva su investicije. Na moneta- mom planu Kejns odbacuje pretpostavku po kojoj je novac neutralan, tj. stav da njegova emisija ne može uticati na veličinu bruto domaćeg proizvoda, potrošnju i investicije, tj. delovati na realne ekonomske veličine.
  30. 30. 19OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI Ključno stanovište kejnsijanske teorije i politke nalazi se u stavu da u kratkom roku proizvodnju i zaposlenost najvećim delom određuju faktori na strani tražnje. Takođe, po kejnsijanskim teoretičarima mere monetame i fiskalne politike se koriste za obuzdavanje inflacije i podržavanje privrednog rasta i zaposlenosti. Kejns je doveo u pitanje većinu stavova na kojima je počivala klasična ekonomska teorija. On postavlja pitanja društvene koristnosti privatne i javne štednje, dovodi u pitanje teoriju pune zaposlenosti radne snage i kapitala, kao i neograničenog liberalizma u trgovini i u privredi. Kada je u pitanju aktivna državna politika Kejns naročitu pažnju poklanja merama iz sledećih područja: 1) monetame politike (novac, kamata, kredit, formiranje kapitala); 2) poreske politike; 3) politike javnih rashoda; 4) politike budžetskog deficita i javnog duga. „Država treba navedenim merama, pojedinačno i kompleksno da deluje na ponašanje privatnog kapitala (investiranje, za- poslenost, cene), da bi se sprečio ulazak kapitalističke privrede u krizu ili depresiju sa padom nacionalnog dohotka i porastom nezaposlenosti.”13 3. OSNOVE MONETARISTIČKOG EKONOMSKOG PRAVCA Tokom četrdesetih godina XX veka u ekonomskoj teoriji se pojavljuje pravac pod na- zivom monetarizam. Ova škola vezana je za ime američkog ekonomiste Miltona Fridmana. Ona ističe odlučujući značaj promena u prilivu novca u određivanju ravnotežne proizvod- nje, odnosno ravnotežnog bruto domaćeg proizvoda i ravnotežnih cena. Iako nastala tokom četrdesetih godina, monetarizam kao posebna ekonomska škola postaje veoma popularan tokom sedamdesetih godina XX veka. Monetaristički model polazi od shvatanja da monetama politika, delovanjem na promene u investicijama i potrošnji, dolazi do promena u ravnotežnom dohotku i ravnotežnim cenama. Rast količine novca u opticaju deluje na uvećanje potrošnje, lične i investicione, odnosno deluje na uvećanje agregatne tražnje podižući nivo ravnotežnog dohotka. Monetaristi veruju da promene u monetamoj, kao uostalom i u fiskalnoj politici imaju samo kratkoročne efekte na realni bruto domaći proizvod. Dugoročno, oni očekuju da veličina bruto proizvo- da bude na nivou potencijalno mogućeg, odnosno na nivou koji definiše veličina ˝prirodne˝ stope nezaposlenosti. Zbog toga, po njima, dugoročni efekti promena u monetamoj sferi se ogledaju jedino u delovanju na promene cena. Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ne veruju da je privreda podložna neravnoteži koju bi morala da neutralise država. Verujući da privreda teži ravnoteži na nivou po- tencijalne proizvodnje, odnosno potencijalnog dohotka, oni zagovaraju minimalnu državnu intervenciju. Takođe ističu da periode relativno brzog rasta novca prati inflacija, a da intervale relativno sporog rasta novca prate recesije. Monetaristi apostrofiraju značaj neaktivističke uloge države. Po njima, pokušaj kreatora ekonomske politike da pospeše privrednu dinamiku često pogoršavaju stvari. 13 Komazec, S., Ristić, Z., Jovanović, M., Ekonomija: tržište, kapital, megadržava, Megatrend, Beograd, 1996. str. 95.
  31. 31. 20 EKONOMIJA Ponuda novca je ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Os- tale promene koje se dogadaju na planu inflacije, zaposlenosti i nacionalnog dohotka su izvedene iz monetame komponente. Nepodudaranje ponude novca i novčane tražnje je osnovni uzročnik ekonomskih kriza i cikličnih privrednih kretanja. „Monetaristi se pozivaju na visok stepen uzajamne korelativne zavisnosti između ponude novca i bruto domaćeg proizvoda, i kao dokaz za svoja stanovništa da se novae pojavljuje odlučujućim fak- torom ekonomske akativnosti i nivoa cena. Oni pretpostavljaju da je novac „uzrok” a bruto domaći proizvod „posledica”.14 Promene stope rasta novca u odlučujućem stepenu deluju na oblikovanje privredne dinamike. Pobomici monetarizma teže stavu po kome rast ponude novca uslovljava pokretanje privredne aktivnosti i inflaciju, dok suprotna pojava, smanjivanje ponude novca dovodi do usporavanja privredne aktivnosti, odnosno dovodi do recesije. “Moneatarizam je isticao da, premda je stopa rasta ponude novca od primamog značaja za određivanje bruto domaćeg proizvoda, efekti promene stopa rasta ponude novca na kretanje bruto domaćeg proizvoda dolaze u dugim promenljivim kašnjenjima (legovima)”.15 4. TEORIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA (NOVA KLASIČNA EKONOMIJA) Jedna struja monetarizma sebe naziva Školom racionalnih očekivanja. U suštini, ova škola stoji na stanovištu da se privredni subjekti racionalno ponašaju, da vrlo uspešno procen- juju buduća ekonomska kretanja i prilagođavaju svoju ekonomsku aktivnost, jer za te svrhe koriste sve raspoložive informacije. Oni zato veruju tržištu u regulisanju ponude i tražnje, a državi osporavaju da na kratak rok može da utiče na zaposlenost i veličinu proizvodnje. Ovo zbog toga što uvek postoji odredena stopa nezaposlenosti i svaki pokušaj da je država smanji ili poveća biće predviđen od strane privrednih subjekata, tj. neutralisan njihovim reakcijama. Zato umesto delovanja monetame i fiskalne politike na efektivnu tražnju, nju treba usmeriti na agregatnu ponudu i na taj način delovati na makroekonom- ske agregate (povećanje bruto domaćeg proizvoda, zaposlenosti i tome slično). Dve ključne pretpostavke racionalnih očekivanja su: 1) ljudi koriste sve dostupne infor- macije na bazi kojih donose odluke i 2) zarade i cene su promenljive (fleksibilne). U pro- cesima donošenja odluka od navjeće važnosti su očekivanja. U zavisnosti od toga kakva su očekivanja, tj. očekivanja da li će investitori ići u nove poduhvate ili će potrošači svoj raspoloživi dohodak usmeriti ka potrošnji, odnosno štednji, oblikuje se odnos nezaposlen- osti i inflacije kao centralno makroekonomsko pitanje. 14 Vukmirica, V. Ekonomiks i driavni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 272. 15 Bajec, J. Joksimović, Lj. Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993. str. 155.
  32. 32. 21OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI Po teoretičarima racionalnih očekivanja prognoze ekonomskih subjekata su nepris- trasne i temelje se na osnovi svih raspoloživih informacija. Pretpostavka da su cene i zarade fleksibilne ima za posledicu tvrđenje da se one brzo prilagođavaju promenama u ponudi i tražnji. Pretpostavka o fleksibilnosti cena i zarada u funkciji je zaključivanja da su tržišta uvek u ravnoteži. Jednom rečju, teorija racionalnih očekivanja računa sa perfektnom konkurencijom, perfektnim prognozama i perfektnim informacijama koje su uvek dostupne ekonomskim subjektima. U skadu sa tim predviđanjima ekonomski subjekti se racionalno ponašaju, pa i kada se pojave ciklična kretanja u privredi, ona su kratkoročnog karaktera i uglavnom su rezultat zabluda pojedinaca, a što je posledica njihovog neraspolaganja adekvatnim i relevantnim informacijama. Teorijaracionalnihočekivanjajavljasekaoprefinjenaintelektualnareakcijanaekonom- ski neuspeh sedamdesetih godina XX veka. Stagflacija (istovremeno postojanje nezapos- lenosti i inflacije) kao nov fenomen, nije mogla da se objasni niti da se reiši postojećim teorijama. Ona je ˝poništila˝ kejnsijansku revoluciju u ekonomskoj teoriji i politici. Robert Lukas, jedan od osnivača Nove klasične škole, smatra da je ekonomska javnost poslednjih četrdeset godina udobno živela s dve povezane ideje: prve, da tržišne privrede nemi- novno prolaze kroz fluktuacije, koje se mogu ukloniti jedino pomoću fleksibilne i odlučne vladine politike i druge, da ekonomisti raspolažu naučno proverenim znanjem koje im omogućava da u svako doba odrede koje bi to politike trebalo da budu. Takođe, Lukas i Sardžent ističu u članku ˝Posle kejnsijanske makroekonomije˝ da decenija visoke inflacije i visoke nezaposlenosti nije proizašla iz reakcionamog okretanja ka staromodnim klasičnim principima čvrstog novca i bilansiranih (uravnoteženih) budžeta. Naprotiv, ovu deceniju karakteriše veliki deficit vladinog budžeta i visoke stope monetame ekspanzije, koje su, prema kejnsijanskoj doktrini, obećavale ekonomski rast i niske stope nezaposlenosti.16 Izostanak ostvarivanja ovih ciljeva pokazali su istovremeno nedostatak velikog obima kejnsijanskih modela za vodenje ekonomske politike. I neuspeh monetarističke politike - upravljanje monetamim agregatima - ukazao je na činjenicu da nije moguća evolucija kejnsijanske teorije i dopuna kensijanskog analitičkog instrumentarija na čemu je insistirao Fridman. Sve je to zahtevalo radikalnu promenu u ekonomskoj teoriji i politici, odnosno radikalni prekid sa dotadašnjom teorijom i politikom. Osnovni nedostatak postojeiih mak- roekonomskih modela je nedostatak mikroekonomske osnove. Fridmanovo uključivanje adaptivnih očekivanja pokazalo se nekonzistentnim sa maksimizirajućim ponašanjem privrednih subjekata. Otuda i stav predstavnika novog pravca da ne postoji mogućnost da se ovi modeli učine upotrebljivim minomim ili čak velikim modifikacijama. Oni predlažu vraćanje na predkejnsijansku makroekonomsku teoriju i njeno dalje razvijanje u duhu F.A. Hayek-a i napretka analitičkih sredstava. Glavni predstavnici ovog novog pristupa u makroekonomiji su Robert Lukas (Robert Lucas), Tomas Sardžent (Thomas Sargent), Robert Baro (Robert Bar- ro), Edvard Preskot (Edward Prescott), Nil Volis (Neil Walace) i dr. Ovaj pravac ekonomske misli u literaturi se sreće pod različitim imenima u zavisnosti od toga kojoj se komponenti daje prednost. Najčešće se susreće kao Nova klasična (makro) ekonomija, što ukazuje 16 Lucas, R. E. Understanding Busiss Cicles, Jumal of Moneray Economics, 1977. No 5., str. 29.
  33. 33. 22 EKONOMIJA na njenu povezanost sa principima klasične ekonomske teorije posebno s teorijom opšte privredne ravnoteže. Imajući u vidu mesto i ulogu očekivanja u ovim shvatanjima, kao i način njihovog formiranja, često je nazivaju Školom racionalnih očekivanja. Grupa autora objedinjuje obe komponente u nazivu racionalna očekivanja - ravnotežni pristup. Na taj način ostvaruju se ciljevi ovih ekonomista da izgrade makroekonomiju na adekvatnoj mik- roekonomskoj osnovi, i u kojoj pojedinci maksimiziraju korisnost, preduzeća maksimiziraju profit, a tržišta su u ravnoteži. Povezanost Nove klasične ekonomije sa monetarizmom, a koja proističe iz shvatanja inflacije kao monetamog faktora, prirodne stope nezapos- lenosti i zahteva za neintervencionizmom, doprinela je da se Nova klasična ekonomija često tretira kao ekstremni vid monetarizma poznat kao Mark II. Međutim, razlike koje se javljaju ne samo na osnovu radikalizma u shvatanju suzbijanja inflacije i posledica takve politike, novčane iluzije, prirode Filipsove krive i (ne)postojećeg trade off-a između inflacije i nezaposlenosti, već i na osnovu shvatanja načina formiranja očekivanja (racio- nalna umesto adaptivnih), doprinosi da je njihovo razgraničenje u dve posebne škole neophodno. I mada su mnoge ideje Nove klasične ekonomije evoluirale iz monetarizma razlike su tako značajne da se jedna grupa ideja ne može podvesti pod drugu. Takođe, imajući u vidu analitičku strukturu korišćenih modela, može se dokazati da je monetarizam razvijen na osnovu kejnsijanske teorije, a Nova klasična ekonomija u velikoj meri znači povratak austrijskoj verziji klasične ekonomije iz dvadesetih i ranih tridesetih godina XX veka. Na osnovu gore iznetog možemo zaključiti da je prva komponenta Nove klasične ekonomije prihvatanje teorije opšte ravnoteže koja podrazumeva uzajamnu zavisnost svih privrednih veličina. U osnovi teorije opšte privredne ravnoteže je teza da su cene fleksibilne u oba pravca (na gore i na dole) i da su prilagođavanja putem cena brza i efikasna. Prefiks “nova” odnosi se na shvatanje da ekonomski subjekti (domaćinstva i preduzeća) ne raspolažu uvek dovoljnim i perfektnim informacijama. Novina je i u cinjenici da predstavnici Nove klasične ekonomije ne lociraju ekonomske subjekte, koji teže maksi- malizaciji svojih ciljeva (maksimalizaciji profita i korisnosti), u statični svet Valrasove opšte ravnoteže, već u stohastičko okruženje. U realom svetu dešavaju se nepredviđeni šokovi kao što su promene u ekonomskoj politici, egzogene promene ukusa i tehnologije, ratovi itd. Zbog svega toga ekonomski subjekti, mada racionalno reaguju na cenovne signale tržišta, mogu pogrešno predviđati i donositi pogrešne odluke. Zato nepovoljni šokovi i pogreške u informisanju mogu izazvati stvame rezultate (nezaposlenost i poslovne cikluse) koji se razlikuju od rezultata što ih predviđa teorijski klasični model. Na osnovu toga savršena intormisanost sada se predefiniše u smislu da ekonomski akteri znaju sve što se može znati, premda možda ne znaju mnogo toga što bi trebali znati. Na osnovu činjenice da ekonomska kretanja i problemi koji iz tog kretanja proizilaze zavise od ponašanja privrednih subjekata nastala je i druga komponenta Nove klasične ekonomije Hipoteza racionalnih očekivanja. Hipoteza racionalnih očekivanja obuhvata: (a) koncepciju očekivanja u smislu da ekonomski subjekti gledaju prema budućnosti pri donošenju svojih odluka i (b) koncepciju racionalnosti koja podrazumeva da pri tome ne prave sistemske greške.
  34. 34. 23OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI To znači da hipoteza racionalnih očekivanja podrazumeva da ekonomski subjekti svoje odluke donose na osnovu svih raspoloživih informacija a da pri tom ne prave sistemske greske. Kombinacija ovih osnovnih pretpostavki Nove klasične ekonomije dovodi i do treće karakteristike, a to je znatno promenjen stav u odnosu na ekonomsku politiku, a posebno na ulogu stabilizacione politike. Naime, smatra se da hipoteza racionalnih očekivanja dokazuje da vlada ne može da stabilizuje privredu. Savremeno razumevanje kako se očekivanja formiraju vode zaključku da su kratkoročne stabilizacione politike nestabilne. Sam spor oko toga da li je cilj vladine politike da smanji sopstvenu moć ili da stabiliza- cionom politikom uravnoteži privatan sektor, moze se rešiti tako što bi se razumela priroda privrednih ciklusa i način na koji oni nastaju. Zato odgovor predstavnika Nove klasične ekonomije se kreće od toga da je ekonomska politika neefikasna u smislu da vlada ne može koristiti ekonomsku politiku da bi na sistematski način uticala na privredne perfor- manse, pa do zahteva da je nužno izabrati stabilna (fiksna) “pravila igre” razumljiva za ekonomske subjekte. Opšti doprinosi Nove klasične ekonomije, imajući u vidu njene karakter- istike, mogu se svesti na sledeće oblasti: (a) primenu ravnotežnog modela u makroekonomskoj analizi; (b) pristup makroekonomskoj analizi sa aspekta mikroekonomije, odnosno razumevanju makroekonomskih problema na osnovu ponašanja ekonomskih subjekata; (c) široke primene hipoteze racionalnih očekivanja u makroekonomiji i (d) kritičkom procenjivanju tradicionalnog pristupa ekonomskoj politici. Upravo zbog ovih doprinosa, kao i činjenice da su njena shvatanja ponašanja privrede uopšte i njenih pojedinih subjekata drugačija u odnosu na sve ranije teorije u literaturi, često se o pojavi Nove klasične ekonomije govori kao o revoluciji u makroekonomiji. U svakom slučaju superiornost novog pristupa je nesumljivo precenjen od njegovih pristalica, ali, u isto vreme, mnoga njihova shvatanja i sredstva su trajne vrednosti i ulaze u opšti fond ekonomske nauke. 5. TEORIJA EKONOMIJE PONUDE Elementama analiza stavova makroekonomske teorije i politike u vremenu koje se proteže od polovine pa sve do osamdesetih godina XX veka u zemljama razvijenog tržišta, može se označiti kao iznalaženje puteva i načina pomoću kojih se ekonomska politika efikasno supros- tavlja inflaciji, s jedne, i rastu nezaposlenosti, s druge strane. U situacijama kada je neza- poslenost pokazivala trendove rasta ekonomisti su zahtevali povećanje javnih izdataka ili smanjenje poreza. Suprotno, u uslovima rasta inflacije teorija je preporučivala kreatorima makroekonomske politike široku paletu monetamih i fiskalnih mera restriktivnog karak- tera.
  35. 35. 24 EKONOMIJA Krajem sedamdesetih godina XX veka kulminirale su kritike ovakvog pristupa u vođenju ekonomske politike. Oslonac žestokih kritika bilo je tvrđenje po kome se ona previše bavi agregatnom tražnjom, dok su pitanja ponude bila u značajnom stepenu zapostavljena. U ovom periodu ekonomske prilike u vodećim zemljama kapitalističkog sveta bile su takve da se mogu označiti razočaravajućim u pogledu ukupnih dometa kejnsijanskih obrazaca koje treba koristiti za obuzdavanje rasta cena i podržavanje privrednog rasta. Svojevrstan odgovor ekonomske teorije na takvo stanje je pomeranje akcenta u istraživanjima sa fak- tora tražnje na faktore ponude, tj. determinante rasta proizvodnje. U grupu faktora koji značajno deluju na rast proizvodnje i zaposlenosti ekonomisti ubrajaju rast štednje i in- vesticija i smanjeno oporezivanje dohotka od kapitala. Ukratko, makroekonomska teorija svoje interesovanje naglašeno je usmerila ka definisanju i stimulisanju faktora koji deluju na dugoročni privredni rast. Analogno takvom stavu, pitanja kratkoročne ekonomske sta- bilizacije morala su biti stavljena u drugi plan. Premda se ne može govoriti o Ekonomiji ponude kao naučno utemeljenom pravcu u razvoju ekonomske misli, evidentno je da se njen osnovni kredo može raspoznati u stavu klasične ekonomske teorije po kome proizvodnja intenzivnije reaguje na motivacije i fak- torske prinose nakon odbijanja poreza u poređenju sa njenim reagovanjem na promene koje se događaju u agregatnoj tražnji. Tri su tačke ovog teorijskog pravca posebno važne: 1) odstupanje od kejnsijanskih politika upravljanja tražnjom, 2) stavljanje akcenta na moti- vaciju i efekte ponude i 3) zalaganje za značajno smanjenje poreza.17 U teorijsko-analitičkom smislu osnovno analitičko oruđe Ekonomije ponude predsta- vlja Laferova kriva. Njena ključna poruka je da niže poreske stope omogućavaju veće iznose ukupnih poreskih zahvatanja. Smanjivanje poreskih stopa je u funkciji stimulisanja privrednog rasta. Ukratko, daleko najznačajniji stimulans privrednom razvoju u pojedinim nacionalnim ekonomijama je postojanje motiva privatnih preduzetnika da uđu u biznis i na taj način pokrenu proizvodnju. Država mora na sve načine stvoriti ambijentalni okvir koji je maksimalno stimulativan nesmetanom obavljanju ekonomskih aktivnosti. U tom smislu, kao jedan od najznačajnijih podsticaja nesmetanom privrednom rastu predstavljaju niska poreska zahvatanja. Teoretičari ekonomije ponude akcentiraju ulogu fiskalne politike u dinamiziranju stope privrednog rasta. Smanjenje poreskih stopa je u funkciji stimulisanja privrednog rasta. Vezu između poreskih stopa i poreskih prihoda popularisao je Laffer krivuljom kojom se pokazuje da, ako poreske stope porastu na 100% dohotka nestaće proizvodnja, a neće biti ni dohotka jer niko neće da radi ako mu država oduzima svu zaradu. Prema tome, poreski prihod biće nula (tačka B na slici 2). U drugom ekstremnom slučaju, ako je poreska stopa 0% dohotka, podsticaji za rad i proizvodnju su snažni pošto se ne plaća nikakav porez. Mada je dohodak visok, nikakvi poreski prihodi neće postojati jer je stopa poreza 0% (tačka A). Na taj način, poreski prihodi biće nula i pri poreskoj stopi od 100% i pri poreskoj stopi od 0%. Laffer tvrdi da postoji poreska stopa između ova dva ekstrema pri kojoj su poreski prihodi maksimalni. Na primer, tačka C može biti ta obrtna tačka; 17 Samuelson, P. Nordhaus, W. Ekonomija, XIV izdanje, Mate, Zagreb, 1994. str. 559-563.
  36. 36. 25OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI sa poreskim stopama ispod 60% svaki porast poreske stope povećava ukupni poreski prihod. Pri poreskim stopama iznad 60% svaki porast poreske stope smanjuje ukupan prihod. Posmatrajući isti odnos u suprotnom pravcu, nalazi se da pri svakoj poreskoj stopi iznad 60% smanjenje poreske stope će povećati ukupan poreski prihod. Slika br. 2. Laferova kriva Osnovna razlika između kejnsijanaca uključujući tu i neokejnsijance, s jedne, i predstavnika Ekonomije ponude, s drage strane, je odnos ovih škola prema tržišnom sistemu, sistemu moti- vacija i privatnom preduzetništvu. Prvi tvrde da tržište dovodi do ispoljavanja najrazličitijih neravnoteža u privredi, što može uticati na pojavu kriza i nezaposlenosti. Drugim rečima, usled nesavršenosti tržišta i njegovih defekata može doći do usporavanja stope privred- nog rasta. Zbog, toga, smatraju oni, država mora u uslovima nedovoljne proizvodnje inici- jalno povećati neku od komponenti ukupne potrošnje. Tu se pre svega ima u vidu kompo- nenta investicione potrošnje i mehanizam multiplikator-akceleratora kao način ubrzanja stope privrednog rasta. Suprotno, po mišljenju pristalica Ekonomije ponude upravljanje agregatnom tražnjom nema izraženijeg uticaja na stopu privrednog rasta, posebno uko- liko su promene cene očekivane od strane ekonomskih učesnika. Postoje i brojni prigovori na logiku Laferove krive. Kritičari ističu da su neizvesne pos- ledice promene poreskih stopa na motiv i inicijativu da se vise investira i da se na taj način ubrza stopa privrednog rasta. Drugo, usled smanjenja poreza doći će do ispoljavanja većih negativnih efekata na strani tražnje od pozitivnih na strani ponude. I najzad, nije mali broj ekonomista koji je mišljenja da striktno ukazivanje na učinke po osnovu Laferove krive apstrahuje redistributivne efekte u jednom društvu, što u dugom roku može biti jedan od značajnijih uzroka ispoljavanja alokativne neefikasnosti.
  37. 37. 26 EKONOMIJA 6. NOVI PRAVCI KEJNSIJANIZMA Tokom osamdesetih godina XX veka okuplja se veliki broj poznatih ekonomista s na- merom da odgovore na oštre kritike Kejnsijanizma od strane Nove klasične ekonomije. Oni takode nastoje da prevaziđu krizu i u samom kejnsijanizmu nastalu sa pojavom no- vog ekonomskog fenomena - stagflacije. To je podrazumevalo potrebu prevazilaženja postojeićih ograničenja kejnsijanizma kroz dalji razvoj kejnsijanske teorije, obogaćujući je novim saznanjima teorije i prakse. Zato umesto vraćanja kejnsijanskoj teoriji i politici ili njihovom ponovnom oživljavanju, Novi kejnsijanci više govore o reinkarnaciji kejnsijan- skog duha u novom telu.18 Ovu grupu ekonomista Micel Parkin (Micliael Parkin) je 1984. godine nazvao Novim kejnsijancima i danas je prihvaćena kao posebna skola - Novi ke- jnsijanizam. Predstavnici ove škole su poznati i priznati ekonomisti kao sto su: Gregori Mankju (Gregory Mankiw), Oliver Blansera(Olivier Blanchard), Brus Grinvald (Bruce Greenvald), Džordž Akerlof (George Akerlof), David Romer (David Romer), Stenli Fiser (Stanley ischer), Džon Tejlor (John Taylor), nobelovac Jozef Stiglic (Joseph Stiglitz) i dr. Pojava novih kejnsijanaca pokrenula je niz pitanja vezanih za odnos novih kejnzi- janaca prema Novoj klasičnoj ekonomiji, monetarizmu, ali i prema ”starom” kejnsijanizmu. Ti odnosi nisu jednoznacni, jer novi kejnsijanci prihvataju neke koncepcije ovih skola (npr. racionalna očekivanja i prirodnu stopu nezaposlenosti), ili neke njihove kritike (pre svega nedostatak ili neadekvatnu mikroekonomsku analizu, odnosno analizu agregatne ponude), ali uz znacajnu kritičku distancu. Tako će Mankju, vodeći novi kejnsijanac, pisati da se ne slaže sa Lukasovim rešenjima, ali uzima probleme koje je on istakao veoma ozbiljno. Ra- zlika između novih kejnsijanaca i nove klasične ekonomije proizilazi iz razlicitih pristupa rešenju krize u makroekonomskoj teoriji nastale sa pojavom stagflacije. Predstavnici nove klasične ekonomije rešavaju ove probleme tako sto su makroekonomske modele prilagodili neoklasičnoj mikroekonomskoj teoriji unutar okvira opste privredne ravnoteže. Suprotno, novi kejnsijanci nastoje da mikroekonomsku teoriju prilagode tako da je konzistentna sa kejnsijanskim pretpostavkama.19 Iz takvog stava proizilazi da ekonomisti nove klasične škole polaze od pretpostavke slobodne konkurencije, brzog prilagođavanja cena i nadni- ca, monetame neutralnosti, odsustva odstupanja privrede od ravnotežnog stanja pune za- poslenosti, osim u slučaju iznenađujućih skokova ili neočekivane vladine intervencije. Novi kejnsijanci ipak smatraju da su pretpostavke Nove klasične ekonomije daleko od realnog sveta kojeg karakterise nesavršena konkurencija, nekompletna tržista, heterogena radna snaga i asimetrcne informacije. Rezultat funkcionisanja realnog sveta (privrede) su kor- dinacionalne anomalije i makroekonomske neravnoteže . Izostaviti nesavršenost realnog svega kao izvor savremenih problema je po shvatanju novih kejnsijanaca kao izostaviti Hamleta iz igre u istoimenoj drami. Novi kejnsijanci polaze od pretpostavke da je privreda složena organizacija koja zahteva koordinaciju odluka miliona domaćinstava i firmi. 18 Mankiw,G. The reincamation of Keynsion economics, European Economic Review, 1992., No 36, str. 559- 556. 19 Greenwald, C.B., Stiglitz, E.J. Keynesian,New Keynesion and New Classical Economes,Oxford Economic Papers, march, 1987. No 39, str.119-132.
  38. 38. 27OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI Nezaposlenost i drugi ekonomski problemi predstavljaju, ustvari, neuspeh društva da reši problem koordinacije na efikasan način. Zato i osnovni zadatak novih kejnsijanaca je da istražuju zašto tržišta i druge društvene institucije ne funkcionišu na našin koji bi bio poželjan. Nezadovoljni sa mikroekonomskom osnovom makroekonomske analize Nove klasične škole, a prihvatajući inicijativu Lukasa da makroekonomski modeli moraju biti zasnovani na mikroekonomskoj osnovi, Novi kejnsijanci smatraju da je njihov osnovni zadatak uključivanje najnovijih rezultata mikroekonomske analize. Nedostatak mikroekonomske osnove kejnsijan- ske makroekonomske analize, odnosno odgovarajuće analize agregatne ponude, bila je i osnovna kritika upućena kensijancima od strane Nove klasične ekonomije. Zato novi kejnsijanci razrađuju ”nedostajucu kariku” u kejsijanskom modelu mik- roekonomsku osnovu makroekonomije, odnosno primamo se bave traganjem za čvrstim i uverljivim modelima krutosti nadnica i/ili cena zasnovanih na maksimizirajućim ponašanjem i racionalnim očekivanjima. Većina novih kejnsijanaca analize uključuje hipoteze racional- nih očekivanja i prirodne stope, ali neprihvataju predpostavke nove klasične ekonomije o kontinuiranom čišćenju tržišta. Oni istažuju različite uzroke rigidnosti nadnica i cena koje sprečavaju tržišno čišćenje. Odluke o sporom prilagođavanju cena i nadnica su u skladu sa racionalnim očekivanjima i racionalnim izborom pojedinaca da maksimiziraju sopstvenu korist, a preduzeće profit. Rigidnost cena i nadnica kao uzroke sporog i zakasnelog prilagođavanja cena, Novi kejnsijanci izvode na osnovu sledećih analiza: a) nominalne rigidnosti nadnica (kliznim dugoročnim radnim ugovorima); b) nominalne rigidnosti cena (monopolska pozicija preduzeća u određivanju cena i njeni troškovi prilagođavanja); c) realne rigidnosti na tržištu rada (model implicitnih ugovora,efikasne nadnice i insajder - autsajder model); d) tržišta dobara sa koordinacionim nedostacima. Na taj način oni odgovaraju na izazov Nove klasične ekonomije, koja postavlja jed- nostavna pitanja. Ako visoke nadnice izazivaju nezaposlenost, zašto onda nezaposleni radnici ne traze da rade za niže nadnice, ili, ako cene nisu na ravnotežnom nivou, zasto preduzeća jednostavno ne promene cene. Upravo, objašnjenja nominalne i realne rig- idnosti cena i nadnica, koje sprečavaju njihovo brzo prilagođavanje i čišćenje tržišta, a koje nisu u suprotnosti sa racionalnim ponašanjem ekonomskih subjekata, su odgovor Novih kejnsijanaca. Tako široko zasnovana nova kejnsijanska makroekonomska analiza je danas proširena i analizom tržišta kapitala, ima sledeće aplikacije: a) u Novo kejnsijanskim modelima koji naglašavaju nominalnu rigidnost cena i nadnica novac nije neutralan i ekonomska politika može biti efikasna; b) postepeno i sporo prilagođavanje nadnica i cena u novo kejnsijanskim modelima znači da politika dezinflaciie, čak i kada je kredibilna i anticipirana od strane racionalnih
  39. 39. 28 EKONOMIJA ekonomskih subjekata, može voditi značajnoj recesiji, odnosno smanjenju društvenog proizvoda i zaposlenosti. Takođe, pojedine nove kejnsijanske analize ravnotežne stope nezaposlenosti ukazuju da na prirodnu stopu nezaposlenosti može uticati agregatna tražnja (histerezis efekat). c) suprotno Novo klasičnom pristupu, Novo kejnzijanske analize realne rigidnosti nadnica ukazuju na racionalno objašnjenje postojanja nevoljne nezaposlenosti. Možemo zaključiti da Novo kejnsijanska istraživanja nastoje da razviju makroekonom- ske modele sa koherentnom mikroekonomskom osnovom i objasne zašto se cene i nadnice prilagođavaju sporo i postepeno. Na taj nacin oni ukazuju i na opravdanost i efikasnost ekonomske politike (i ponude i tražnje) da stabilizuje privredu. Međutim , za razliku od ranijih kejnsijanaca iz 60-ih godina, Novi kejnsijanci nisu za „fino” upravljanje tražnjom, vec za grubo usmeravanje tražnje, tako da se ostavlja dovoljno prostora za ispoljavanje interesa pojedinaca.
  40. 40. 29OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH RAČUNA Sistem nacionalnih računa je makroekonomski sistem prezentacije podataka koja pruža uvid u celokupnu ekonomiju, kao i informacije o svakom od institucionalnih sektora u jednoj zemlji. U isto vreme, odabranim nizom transakcija i agregata se prikazuje odnos između institucionalnih sektora i njihovo učešće u ukupnim rezultatima ekonomskih aktivnosti. Merenje transakcija između ekonomskih činilaca podrazumeva postojanje niza defini- cija, klasifikacija, odnosa među računima i pravila za njihovo prikazivanje. Sistem nacio- nalnih računa (ili kraće SNA93), čija je poslednja revizija objavljena 1993. godine i koji se trenutno ponovo revidira, objedinjuje niz preporuka koje su prihvaćene od strane svih zemalja sveta i međunarodnih organizacija, tj. naučnih i političkih krugova, kao i drugih profesionalnih korisnika. Principi iz SNA93 su integrisani i dalje su se unapređivali za potrebe zemalja Evropske unije, pa je tako nastala metodologija koja je poznata pod nazivom Evropski sistem računa 1995 (ESA95). SNA93 i ESA95, pored ostalog, pružaju odgovore na sledeća osnovna pitanja:20 • Ko obavlja ekonomske aktivnosti, tj. koje su to „institucionalne jedinice” uključene u transakcije? • Kada se registruju ekonomske aktivnosti, tj. šta su stanja i šta su tokovi i na koje se vreme oni odnose? • Gde se odvijaju ekonomske aktivnosti, tj. koji je geografski opseg ekonomskih aktivnosti koji se u Sistemu nacionalnih računa uzima u obzir? • Kako se registruju i prikazuju ekonomske aktivnosti, tj. koja su to pravila za beleženje i prikazivanje određenih transakcija? 20 Republički zavoda za statistiku Srbije, Kako se meri ekonomija? Beograd, 2007., str.10. Glava III OSNOVNE AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE
  41. 41. 30 EKONOMIJA Obavljanje ekonomskih aktivnosti uključuje veliki broj učesnika koji se različito ponašaju u ekonomskom procesu i imaju različite ekonomske ciljeve. Oni se grupišu u institucionalne jedinice koje se dele na dve osnovne grupe: fizička lica ili grupa lica koja čine domaćinstvo i pravna lica ili društvene jedinice čije je postojanje regulisano zakonom, neza- visno od lica ili jedinica koje ih mogu posedovati ili kontrolisati. Institucionalna jedinica u sistemu nacionalnih računa mora biti sposobna da se uključuje, za sopstveni račun, u ekonomske aktivnosti, veze i odnose tj. transakcije s drugim jedini- cama. Kako transakcije podrazumevaju promenu vlasništva, to zahteva da instituciona- lna jedinica bude samostalna celina (pravno ili fizičko lice) koja poseduje svoju imovinu, posluje, donosi odluke, preuzima finansijske obaveze, zaključuje ugovore, odgovara pred zakonom i vodi knjigovodstvo. Institucionalne jedinice od kojih se sastoji ukupna ekonomija grupišu se u sledeće institucionalne sektore: nefinansijski sektor; finansijski sektor; sektor države; sektor neprofitnih institucionalnih jedinica koje pružaju usluge domaćinstvima (NPID); sektor domaćinstava. Za potrebe nacionalnih računa domaćinstva se, kao institucionalne jedinice, definišu kao male grupe osoba koje dele isti prostor za stanovanje, koje udružuju deo prihoda ili sav prihod i imovinu i koje troše zajedno ista dobra i usluge, najčešće smeštaj i hranu. Obično se smatraju potrošačkim jedinicama, ali u praksi ona učestvuju u mnogim ekonomskim ak- tivnostima. Tako se, na primer, u seoskim domaćinstvima proizvode poljoprivredna dobra i usluge za sopstvene potrebe, ali su pojedina domaćinstva uključena i u proizvodnju dobara ili obavljanje usluga za tržište. Nefinansijske institucionalne jedinice jesu one koje su formirane radi proizvodnje do- bara i usluga za tržište ostvarivanja profita, bez obzira na to ko su njihovi vlasnici, ko ih kontroliše i kako dele profit. Odgovaraju pred zakonom za svoj rad, ugovore, račune i obaveze. Ove jedinice su, pre svega, proizvođači i nemaju izdatke za finalnu potrošnju. Ako takva jedinica nabavlja i daje neka dobra i usluge za svoje radnike, to se onda smatra naknadom u naturi koja je daje radnicima ili kao međufazna potrošnja jedinice, u zavisnosti od prirode dobara i usluga. Finansijske institucionalne jedinice se bave finansijskim posredovanjem ili sporednim fin- ansijskim aktivnostima koje su blisko povezane sa finansijskim posredovanjem. Uloga fin- ansijskog posredovanja je da usmerava sredstva od zajmodavaca ka zajmoprimaocima, posredujući između njih. Neprofitne institucionalne jedinice (NPI) jesu zakonski ili društveni entiteti formirani da bi proizvodili dobra i obezbeđivali usluge. Mogu da ostvaruju dobitak ili gubitak u procesu proizvodnje, ali ne donose, odnosno ne dele profit vlasnicima ili osnivačima. Ove jedinice su
  42. 42. 31OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI uključene u tržišnu ili netržišnu proizvodnju. Ako u celini ili pretežnim delom obavljaju proiz- vodnju za tržište, ponašaju se kao profitne (tržišne) institucionalne jedinice, a ako proizvode netržišne robe i usluge, onda su one ne profitne (netržišne) institucionalne jedinice. Njihove aktivnosti su najčešće u oblasti zdravstva, obrazovanja, kulture, amaterskog sporta ili su to razna profesionalna udruženja koja se finansiraju iz članarina, donacija, subvencija, prihoda od svojine, državnih transfera. Državne institucionalne jedinice jesu zakonski entiteti na republičkom i lokalnom nivou sa zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću nad drugim institucionalnim jedinicama u zemlji. Imaju prihode iz izvora koje kontroliše država i formiraju fondove koje popunjavaju od poreza, taksi i drugih primanja koje plaćaju druge institucionalne jedinice. Državne jedi- nice imaju izdatke kojima se zadovoljavaju kolektivne potrebe društva (državna uprava, bezbednost i odbrana, primena zakona itd.); obezbeđuju besplatno, ili po nižim cenama, dobra i usluge za domaćinstva, ili ih putem transfera bespovratno daju. Vreme je važna komponenta ekonomske aktivnosti jer se sve događa tokom nekog pe- rioda, ostavljajući posledice i u određenim vremenskim tačkama, pa se ekonomska aktivnost u sistemu nacionalnih računa registruje na dva načina. Jedan čine tokovi, a drugi stanja. Tokovi su iznosi, agregati individualnih transakcija ili ostalih tokova dobara, usluga i fondova, u određenom periodu. Odnose se na aktivnosti i njihove posledice koje su se dogodile u određenom obračunskom periodu.Tokovi sadrže promenu vlasništva dobara koje se prikazuje u trenutku te promene, odnosno usluge u trenutku kada je pružena, zatim proizvodnju u trenutku kada je proizvod proizveden i međufaznu potrošnju kada su ma- terijali i zalihe upotrebljeni. Stanja su povezana sa tokovima, ali su rezultat ranije akumuliranih transakcija i ostalih tokova (koji nisu posledica transakcija) i to je stanje na početku perioda. Tokom vremena sa novim transakcijama i ostalim tokovima menjaju se obim i vrednost fondova (sredstava) i obaveza što dovodi do promene stanja na kraju perioda za koji se vrši obračun. Uopšteno rečeno, transakcije su ekonomski tokovi razmene vrednosti između institucio- nalnih jedinica na bazi uzajamnih ugovora, kao i unutar samih jedinica, a dele se na novčane i nenovčane. Novčane transakcije se obavljaju u novcu i u njima jedna strana proizvodi, obezbeđuje dobra, usluge, rad ili imovinu za drugu koja to plaća. U novčane transakcije, isto tako, spadaju zarade, porezi ili penzije. Postoje transakcije koje se ne obavljaju u novcu, već u naturi ili putem trampe između institucionalnih jedinica i unutar njih (inteme transakcije) koje nisu praćene novčanim tokovima i da bi se prikazale moraju se proceniti i novčano iskazati). Postoji razlika između tekućih i kapitalnih transakcija. Kapitalne transakcije jesu one u kojima se vrši vlasnička raspodela i preraspodela fondova kroz njihovo pribavljanje, sti- canje, kupovinu ili prodaju. Obavljaju se u novcu ili u naturi i preraspodeljuju štednju i bogatstvo. Ostale transakcije su tekuće i to: u procesima proizvodnje, razmene i upotrebe dobara i usluga (mogu takođe biti u novcu ili naturi i odnose se na novostvorena i postojeća dobra), zatim transakcije sa svrhom raspodele i preraspodele dohotka i finansijske tran- sakcije, koje prikazuju promene u finansijskim fondovima.
  43. 43. 32 EKONOMIJA Povezanost i usklađenost sistema nacionalnih računa ima za posledicu da se svi tokovi i stanja prikazuju po istom konceptu, definicijama i klasifikacijama, tj. da se svaki ekonomski tok, ili stanje, najpre vrednosno zabeleži u računima, a zatim da se kroz sistem prikaže na isti način i složi prema određenim pravilima. Sve ekonomske aktivnosti se obavljaju na nekoj teritoriji, pa je zato potrebno defini- sati ekonomsku teritoriju i razlikovati rezidentne i nerezidentne institucionalne jedinice. U Sistemu nacionalnih računa potrebno je razdvojiti transakcije rezidenata od onih koje obavljaju nerezidenti, kao i domaći i nacionalni koncept. Institucionalne jedinice se bliže određuju pojmom rezidentnosti koji se primenjuje na sve jedinice, osim državnih, ali ne na stvari, na zemljište ili nematerijalnu imovinu koje insti- tucionalne jedinice poseduju. Osobe koje čine domaćinstva takođe mogu biti rezidenti ili nerezidenti. Institucionalna jedinica je rezidentna ako ima ekonomski interes na ekonomskoj teritoriji jedne zemlje, odnosno ako je angažovana u ekonomskim aktivnostima i transakci- jama duži vremenski period od jedne godine. Ekonomska teritorija obuhvata geografsku teritoriju kojom upravlja jedna zemlja i na kojoj ljudi, roba i kapital slobodno cirkulišu. Uključuje i vazdušni prostor, teritorijalne vode i teritorijalne enklave u drugim zemljama, odnosno delove geografske teritorije drugih država koja se jasno definiše i koristi po međunarodnim sporazumima. Strane teritorijalne enklave (npr. ambasade, konzulati i sl.), iako se geografski nalaze na teritoriji naše zemlje, nisu deo naše ekonomske teritorije, za razliku od naših ambasada u inostranstvu koje to jesu. Institucionalna jedinica ima centar ekonomskog interesa ako postoji neka lokacija - mesto, ili neki drugi prostor (avion, brod, slobodne carinske zone, ofšor kompanija) na ekonomskoj teritoriji na kojoj se, ili sa koje se angažuje u ekonomskim aktivnostima i tran- sakcijama. Posedovanje zemljišta i objekata na ekonomskoj teritoriji zemlje smatra se do- voljnim da vlasnik ima centar ekonomskog interesa u zemlji, odnosno nameru da učestvuje u ekonomskim aktivnostima. Ukupna proizvodnja nije samo rezultat proizvodnih aktivnosti koje se dešavaju unutar geografskih granica jedne zemlje (domaća ekonomija), jer se deo proizvodnje rezidentnih institucionalnih jedinica može odvijati i u inostranstvu, kao što deo proizvodnje unutar gran- ica zemlje mogu obavljati nerezidentne institucionalne jedinice (nacionalni koncept). Na primer, rezidentima se smatraju sezonski radnici koji rade u inostranstvu (kraće od godinu dana), radnici u pograničnim zonama koji svaki dan prelaze granicu vraćajući se u mesto prebivališta, posade brodova i aviona pod našom zastavom, radnici u našim enklavama u inostranstvu, ali i naši državljani stalno zaposleni u stranim enklavama na našoj teritoriji. Izdaci za finalnu potrošnju rezidentnih domaćinstava po domaćem konceptu obuhvataju potrošnju u okviru granica naše zemlje, dok se po nacionalnom konceptu ona proširuje i na potrošnju naših rezidenata u inostranstvu umanjenu za potrošnju nerezidenata na našoj teritoriji (turisti, učenici i studenti, posade brodova i aviona, članovi diplomatskih predstavništava, vojne baze).

×