Uploaded on

 

  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Be the first to comment
No Downloads

Views

Total Views
1,088
On Slideshare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0

Actions

Shares
Downloads
58
Comments
0
Likes
2

Embeds 0

No embeds

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
    No notes for slide

Transcript

  • 1. ~1~
  • 2. L. Mari Adlin T.A.J.N.A. Scan: milica111 Obrada: chiarissima www.crowarez.org www.bosnaunited.net ~2~
  • 3. Za Nitu Bez predrasuda. Bez ograničenja. Bez stida. ~3~
  • 4. Prvo poglavlje Kelnerice su stručnjaci za čitanje govora tela, baš kao i supruge koje žive pod istim krovom s gnevnim pijandurama. Bila sam i jedno i drugo, supruga s četrnaestogodišnjim i kelnerica s četvorogodišnjim stazom. Moj posao je zahtevao da često i pre mušterije znam šta hoće. Ista moć mi je omogućavala da predvidim prohteve svog supruga. Znala bih šta hoće čim bi prešao preko praga. Ali, avaj, kad god bih pokušala da tu hvale vrednu veštinu primenim na sebi, da predvidim vlastite potrebe, omanula bih. Nisam planirala da postanem kelnerica. Da li je to ičija životna ambicija? Zaposlila sam se u kafeu Roz kad je moj bivši ispustio dušu. Kelnerisala sam četiri godine, a moj bol se preobražavao u bes i konačno prešao u emocionalnu tupost. Posluživala sam goste dok su vreme i život lagano prolazili mimo mene. To mi nije smetalo da na izvestan način zavolim svoj posao. Imala sam stalne i omiljene mušterije, kao i one koje bih najradije prepustila koleginicama. Del je izbegavala da poslužuje lokalne čudake, zato što su ostavljali skromne napojnice. Ja sam volela da slušam zanimljive priče. Menjale smo se. Prihvatala sam čudake i muzičare, a prepuštala sam joj studente i one s bebicama i kolicima. Parovi su mi bili najdraže mušterije. Imala sam i jedan najomiljeniji. Leptirići bi mi se razleteli po stomaku kad god bi se pojavili. Žena je bila u kasnim tridesetim, zanosna kao što Francuskinje znaju biti. Imala je blistavu kožu, kratku kosu i neporecivu, odnegovanu ženstvenost. Uvek je bila u pratnji muškarca iskrenog lica, smeđe, kratko podšišane kose, visokog, vitkog i malo mlađeg od nje. Nisu nosili burme pa nisam znala u kakvoj su vezi, ali bili su veoma prisni. Imala sam utisak da su upravo vodili ljubav, ili da će uleteti u krevet nakon što nešto prezalogaje. Kad god bi seli, zaigrali bi istu igru, u kojoj bi on položio laktove na sto i ispružio ruke ka njoj, a ona bi, posle kraćeg oklevanja, sela preko puta njega, takođe spustila laktove na sto i pružila ruke ka njemu. Delilo bi ih dva-tri centimetra, kao da ih neka nežna sila sprečava da se dodirnu. Delovala bi kratko, tek jednu-dve sekunde, a onda bi im se ruke srele. Celivao bi osetljive vrhove njenih prstiju. Ljubio bi ih sleva nadesno, jedan po jedan. Ona bi se osmehnula. Ubrzo bi raspleli ruke i dohvatili jelovnike. Posmatrala sam ih, bolje reći pokušavala sam da ih posmatram a da me ne primete. Uvek bi u meni pokrenuli snažnu, toplu žudnju. Osećala sam isto što i ona, kao da njen partner miluje moje šake, podlaktice, zglobove. U mom životu nije bilo tako snažnih osećanja. Nisam poznavala nežnost niti pohotu. Moj bivši, Skot, znao je da bude nežan i velikodušan kad je bio trezan. Taj deo njega u potpunosti je iščezao pri kraju naše veze, kad ga je piće sasvim uzelo pod svoje. Plakala sam kad je umro, i zbog tuge za njim i zbog bola koji mi je naneo. Tugovala sam, ali mi nije nedostajao, ni najmanje. Ipak, nešto se u meni sparušilo i umrlo. Pet godina nisam ~4~
  • 5. vodila ljubav. Pet godina! Samonametnuti celibat često sam zamišljala kao mršavo staro pseto koje se vuče za mnom. Kad bih isprobavala odeću, Pet Godina bi ležao na podu kabine za presvlačenje. Dahtao bi, gledajući me sjajnim, krupnim očima, kao da se podsmeva mojim naporima da izgledam lepše u novoj haljini. Sklupčao bi se ispod stola na svakom beznadežnom sastanku. Nijedan od tih sastanaka nije iznedrio iole sadržajnu vezu. U trideset petoj počela sam da verujem da se ono više nikad neće dogoditi. Pomisao da će i za mnom neko žudeti kao ovaj muškarac za ovom ženom činila mi se dalekom i neostvarljivom, kao scena iz stranog filma, na nerazumljivom jeziku, s nečitljivim titlovima. „Treći sastanak”, promrmljao je šef. Iznenadio me je. Stajala sam pored Vila, iza šanka s pecivom. Glancao je čaše izvađene iz aparata za čišćenje suđa. Primetio je da znatiželjno posmatram par. Ja sam, kao i uvek, primetila njegove ruke. Na sebi je imao kariranu košulju, rukava zavrnutih do laktova. Pogled mi se zaustavio na njegovim mišićavim podlakticama, obraslim mekim dlačicama pobelelim na suncu. Ponekad bih zadrhtala zbog njegove privlačnosti, iako smo bili prijatelji. Ponašao se kao neko ko nije svestan utiska koji ostavlja na suprotni pol, što ga je činilo još privlačnijim. „Ili će pre biti da je peti? Da li sve žene toliko čekaju pre no što uskoče u krevet s muškarcem s kojim izlaze?” „Otkud ja znam” Prevrnuo je tamnoplavim očima. Smetale su mu moje žalopojke zbog neizlaženja. „Ovo dvoje su ovakvi od prvog dana”, rekla sam, pogleda uprtog u najomiljeniji par. „Uživaju u zajedničkim trenucima.” „Dajem im šest meseci”, rekao je Vil. „Ciničan si”, odvratila sam vrteći glavom. Često smo glasno maštali o odnosima mušterija. Radno vreme je brže prolazilo uz takve igre. „Dobro, pogledaj na onu stranu. Vidiš li onog starijeg muškarca koji deli porciju dagnji s mlađom ženom?” Diskretno je pokazao bradom na drugi par. Izvila sam vrat ka starijem čoveku u društvu mnogo mlađe žene. Nastojala sam da budem diskretna. „Kladim se da je ona kći njegovog najboljeg prijatelja”, tiho će Vil. „Konačno je diplomirala i želi da stažira u njegovoj advokatskoj kancelariji. Spreman je da okuša sreću s njom nakon što navrši dvadeset jednu godinu i postala punoletna.” „Baš si dao prljavoj mašti na volju. A šta ako je baš njegova kći?” Slegnuo je ramenima. Pogledom sam premeravala salu. Bilo je baš mnogo sveta za utorak po podne. Pokazala sam par u uglu, koji je upravo završavao obrok. „Vidiš li ono dvoje?” „Vidim ih.” „Mislim da su pred raskidom.” Vil me je pogledao, kao da želi da mi kaže da previše fantaziram. „Do tog zaključka došla sam zato što se ne gledaju u oči i zato što je samo on ~5~
  • 6. poručio desert. Donela sam dve kašičice, ali on joj nije ponudio ni zalogaj. To nije dobar znak.” „Sklona si da svuda vidiš kobne predznake. Hoćeš da kažeš da je muškarac obavezan da deli desert?”, namignuo mi je. Morala sam da se osmehnem. „Nego, možeš li da izglancaš preostale čaše? Moram da pokupim Tračinu. Auto joj se ponovo pokvario.” Tračina je bila kelnerica iz noćne smene, s kojom se Vil zabavljao više od godinu dana. Započeli su romansu kad je shvatio da sa mnom ništa neće postići. Isprva mi je njegovo zanimanje godilo, ali nisam bila u situaciji da prihvatim udvaranje. Bio mi je daleko potrebniji kao prijatelj nego kao dečko. Privlačio me je, ali smo preduboko zašli u zonu prijateljstva da bih popustila tom osećanju... Ponekad bi se vratilo, najčešće kad bih ga na kraju smene zatekla u zadnjim prostorijama, s otkopčanim gornjim dugmetom košulje, zavrnutih rukava, kako prolazi prstima kroz gustu, prosedu kosu. Svaki put bih delotvorno suzbila želju. I tako je počeo da se zabavlja s Tračinom. Jednom prilikom sam ga optužila da ju je zaposlio samo da bi izlazio s njom. „Pa šta i da jesam? To je jedna od malobrojnih prednosti šefovskog položaja”, odvratio je. Izglancala sam čaše i odštampala račun za moj najdraži par. Polako sam krenula ka njihovom stolu. Tada sam po prvi put primetila njenu narukvicu, debeli zlatni lanac okićen okruglim, zlatnim privescima. Bledožuta i matirana narukvica bila je veoma neobična. Privesci su imali rimske cifre s jedne i slova, koja nisam mogla da pročitam, s druge strane. Bilo ih je desetak. Veoma se sviđala i muškarcu za stolom. Prelazio je prstima preko privezaka dok ju je milovao po ruci i podlaktici. Dah mi je zastajao u grlu zbog njegovog čvrstog, posesivnog dodira. Toplina mi se širila iza pupka. Pet Godina! „Izvolite”, rekla sam glasom za oktavu višim od normalnog. Spustila sam račun na deo stola nepokriven njihovim udovima. U potpunosti sam ih iznenadila. „Hvala!” prozborila je žena nakon što se uspravila. „Da li je sve bilo kako treba?”, pitala sam. Zašto sam bila tako stidljiva u njihovom prisustvu? „Bilo je savršeno, kao i uvek”, odvratila je ona. „Bilo je divno, hvala vam”, dodao je muškarac vadeći novčanik. „Dopusti mi da platim. Svaki put ti plaćaš.” Nagnula se u stranu, izvukla novčanik iz tašne i pružila mi kreditnu karticu. Narukvica bi joj je zazveckala pri svakom pokretu. „Izvoli, dušice.” Nazvala me je dušice iako je moja vršnjakinja? To me je pogodilo, ali nisam mogla da protivrečim tako samouverenoj osobi. Kad sam prihvatila karticu, učinilo mi se da sam videla zabrinutost na njenom licu. Da li je primetila moju zamrljanu smeđu košulju? Uvek nju nosim na poslu zato što odgovara boji hrane koju obično prospem po sebi? Najedanput sam postala svesna svog izgleda i činjenice da ne nosim šminku. Bože, obula sam i smeđe cipele s ravnim đonom. Nemam čarape, već dokolenice, verovali ili ~6~
  • 7. ne. Šta me je snašlo? Zašto sam se, pre vremena, preobrazila u zapuštenu sredovečnu ženturaču? Gurajući karticu u kecelju, žurno sam se udaljila. Obrazi su mi goreli od stida. Uletela sam u toalet da bih se osvežila. Zategla sam kecelju pre no što sam se pogledala u ogledalu. Nosila sam smeđu odeću zato što je bila praktična. Kao kelnerica nisam mogla da nosim haljine. Što se neurednog konjskog repa tiče, propisi su me obavezivali da kosu prebacim pozadi. Istina, mogla bih pažljivije da je začešljam umesto što je samo skupim i stegnem gumicom, kao vezu mladog luka. Cipele su odgovarale ženi koja ne polaže mnogo na svoja stopala, iako su mi svi govorili da su divna. Nisam koristila usluge profesionalnog manikira još od noći uoči venčanja. Takvu praksu sam poistovećivala s rasipništvom. Kako sam dopustila da padnem na ovako niske grane? Nema zbora, zbilja sam se zapustila. Pet Godina je mučno dahtao, naslonjen na vrata toaleta. Vratila sam se njihovom stolu, sa odštampanim izveštajem kreditne kartice. Izbegavala sam da ih pogledam u oči. „Da li dugo ovde radite?” pitao me je muškarac dok se žena potpisivala. „Oko pet godina.” „Dobro radite svoj posao.” „Hvala vam.” Obrazi su mi se opet zažarili. „Videćemo se sledeće nedelje”, rekla je žena. „Ovo mesto mi se stvarno dopada.” „Pamti i bolje dane.” „Savršeno nam odgovara”, dodala je. Pružila mi je račun i namignula muškarcu. Pogledala sam njen potpis. Očekivala sam razmetljivo i nesvakidašnje ime. Polina Dejvis zvučalo je krajnje prozaično. Ta pomisao mi je donekle povratila samopouzdanje. Pratila sam ih dok su prolazili između stolova na putu ka izlazu. Poljubili su se ispred lokala i rastali. Žena me je pogledala i mahnula kroz izlog. Sigurno sam jadno izgledala, onako skamenjena i zagledana u njih. Mlako sam joj otpozdravila kroz musavo staklo. Prenula sam se iz transa zahvaljujući glasu starice sa susednog stola. „Ta gospođa je nešto ispustila”, rekla je, pokazujući na nešto ispod stola mog najomiljenijeg para. Sagnula sam se da podignem malu beležnicu crvenkaste boje. Bila je iskrzana od upotrebe i meka na dodir, kao da je od kože. Na koricama su bili zlatni inicijali P. D. Isti zlatotisak krasio je i rubove stranica. Pažljivo sam je otvorila da bih pronašla Polininu adresu ili telefonski broj. Nehotice sam pročitala nekoliko redaka:... njegove usne na meni... nikad se nisam osećala tako živom... prostrujalo je kroz mene kao... zapljusnulo me je u talasima... presamitio me je... Oštro sam zaklopila dnevnik. „Možda ćete je stići ako požurite”, rekla je starica. Polako je žvakala pecivo. Primetila sam da nema prednji zub. „Verovatno je prekasno”, rekla sam. „Pričuvaću joj beležnicu. Često svraća ovamo.” ~7~
  • 8. Starija žena je slegla ramenima i zagrizla kroasan. Gurnula sam beležnicu u džep na kecelji. Drhtaj uzbuđenja prošao mi je uz kičmu. Dnevnik mi je progorevao džep sve dok Tračina nije stigla na kraju moje smene, energična, samouverena, s raskošnim loknama vezanim u moćni konjski rep. Po prvi put posle mnogo vremena, sumrak u Nju Orleansu nije mi delovao tako samotno. Na putu kući brojala sam godine. Prošlo je šest leta otkad smo Skot i ja iz Detroita došli u Nju Orleans, da bi počeli život iz početka. Smeštaj je bio jeftin. Skot je izgubio poslednji posao u auto-industriji, i više nije bilo izgleda da će ga opet dobiti. Mislili smo da će grad koji se oporavlja posle uragana biti dobro mesto za oporavak braka na nizbrdici. Pronašli smo lepu plavu kućicu u Dofenovoj ulici u Marinjiju, popularnom među mladim ljudima. Imala sam sreće da se brzo zaposlim kao pomoćnica veterinara u prihvatilištu za životinje u Meteriju. Skot je u međuvremenu izgubio nekoliko poslova na bušotinama. Nije se na tome zaustavio, već je upropastio dve godine trezvenjaštva dozvolivši da se celovečernje pijančenje produži u dvonedeljnu alkoholičarsku orgiju. Znala sam da za nas više nema nade kad me je udario, drugi put za dve godine. Sigurno se s mukom uzdržavao otkad me je prvi put pijan opaučio pesnicom. Odselila sam se u garsonjeru dva bloka dalje, prvu koju sam pogledala. Skot me je nekoliko meseci kasnije pozvao i zamolio za sastanak u kafeu Roz. Pristala sam da se vidimo kad mi je objasnio da želi da mi se izvini zbog nepriličnog ponašanja. Rekao mi je da je prestao da pije, ovog puta zauvek. Izvinjenja su uživo zvučala šuplje. I dalje se ponašao bezosećajno i odbrambeno. Na kraju obroka sam se pognute glave borila sa suzama, dok je on siktao poslednje neubedljivo: Žao mi je. „Zaista mislim ono što govorim, iako znam da ne zvučim tako. Znaj, Kesi, da svakog dana prebacujem sebi zbog onoga što sam ti učinio. Ne znam šta da uradim da bi mi oprostila”, rekao je i izjurio iz restorana. I šta mislite, ko je platio večeru? Na izlasku sam opazila oglas za radno mesto kelnerice u dnevnoj smeni. Odavno sam želela da napustim posao u veterinarskoj ambulanti. Pre podne sam brinula o mačkama, a u popodnevnoj smeni vodila pse u šetnju. Posle uragana Katrina, niko nije usvajao napuštene kućne ljubimce. Zbog toga se moj posao uglavnom svodio na brijanje mršavih nogu potpuno zdravih životinja, u sklopu priprema za eutanaziju. Mrzela sam svaki dan na tom poslu. Bilo mi je dosta gledanja tužnih, umornih očiju. Tako sam popunila prijavu za posao kelnerice. Te noći voda je odnela put pored Parlandža. Skot je upao u reku Fols i udavio se. Nisam bila načisto da li je poginuo u saobraćajnoj nesreći ili je izvršio samoubistvo. Osiguravajuća kompanija, na svu sreću, nije istraživala slučaj - naposletku, te noći bio je trezan. Lokalne vlasti isplatile su mi pozamašnu odštetu zbog zarđalih zakivaka na slabo održavanoj zaštitnoj ogradi. Ko zna šta je Skot te večeri tamo tražio? Voleo je dramatične i srceparajuće odlaske. Uvek bi nešto izveo kako bi me opteretio grižom savesti. Nije mi bilo drago kad je poginuo, ali nisam nešto posebno ni tugovala za njim. Preplavila me je emocionalna tupost. I nisam je se oslobodila do dana današnjeg. ~8~
  • 9. Vil me je pozvao dva dana nakon što sam doletela sa sahrane u En Arboru - na kojoj su me svi izbegavali zato što me je Skotova porodica krivila za njegovu smrt. Vilov glas me je isprva prenerazio; zvučao je gotovo kao Skotov, samo bez gutanja reči i slogova. „Da li je to Kesi Robišo?” „Da. A ko je to?” „Ja sam Vil Fore. Vlasnik kafea Roz. Prošle nedelje ste popunili prijavu za posao. Hitno nam je potreban neko za doručak i ručak. Znam da nemate iskustva, ali prošle nedelje ostavili ste dobar utisak i...” Dobar utisak? „Oprostite, a kad smo se sreli?” „Pa kad ste podneli prijavu.” „O, izvinite, sad se sećam. Oprostite. Mogu da dođem u četvrtak.” „To mi odgovara. Bilo bi najbolje da stignete oko pola jedanaest. Pokazaću vam šta bi trebalo da radite.” Četrdeset osam sati kasnije stiskala sam Vilovu ruku i vrtela glavom u neverici. Te noći sam bila tako potresena da ga nisam zapamtila. Često se šali na račun prvog susreta: „Ostavio sam tako snažan prvi utisak da me nisi ni zapamtila! Posle svađe sa Skotom bila sam u takvom raspoloženju da ne bih zapazila ni Breda Pita da je pokušao da mi se obrati. Tokom drugog susreta Vil me je iznenadio i impresionirao skromnim držanjem i muževnom lepotom. Nije mi obećao da ću zarađivati velike pare. Kafe je bio malo severnije od udarnih mesta za izlazak i nije radio čitavu noć. Pomenuo je nešto o proširenju na sprat, iako ostvarenje tog plana nije bilo ni na vidiku. „Ovde uglavnom svraćaju ljudi iz kraja, kao Tim i momci iz Majklove radnje za bicikle. Posećuje nas i dosta muzičara. Ponekad ih pronalazimo usnule na pragu, posle duge noćne gaže. Neki likovi iz susedstva vole da satima sede u lokalu i svi do jednog loču kafu.” „To lepo zvuči.” Obuka se svela na površni obilazak lokala. Pokazao mi je kako da koristim aparat za pranje suđa i mlin za kafu. Mrndžao je nešto sebi u bradu, tako da sam ga jedva razumela. Pokazao mi je i gde drži sredstva za čišćenje. „Grad traži da skupiš i vežeš kosu pozadi. Nisam neki zahtevni poslodavac, nemamo uniforme, ali je u vreme ručka ovde gužva pa zato budi praktična.” „Praktičnost mi je srednje ime”, odvratila sam. „Planiram preuređenje lokala”, rekao je kad je opazio da gledam okrnjene keramičke pločice na podu i rasklimani ventilator na tavanici. Restoran je bio zapušten, ali je u njemu vladala topla kućna atmosfera. Bio je na desetak minuta hoda od moje garsonjere. Rekao mi je da je nadenuo ime restoranu po Roz Niko, bivšoj robinji koja je na ulicama Nju Orleansa s pokretne tezge prodavala kafu sopstvene marke. Objasnio mi je i da je u daljem srodstvu s njom, po majčinoj liniji. ~9~
  • 10. „Trebalo bi da vidiš neki grupni portret s porodičnih okupljanja. Liče na one grupne fotografije sa zasedanja Ujedinjenih nacija. Sve boje nam dobro stoje... Pa? Hoćeš li posao?” Poletno sam klimnula posle čega smo se ponovo rukovali. Moj život se nakon toga sveo na nekoliko blokova u Marinjiju. Ponekad bih skoknula do Tremea da čujem jednu od Tračininih prijateljica, Anželu Rezan, koja je radila u Mezonu. Obilazila sam i antikvarnice i radnje s polovnom robom na Magazinu. Retko kad sam izlazila van granica tih četvrti. Prestala sam da posećujem Muzej umetnosti i Obudon park. Znam da zvuči čudno, ali činilo mi se da mogu da provedem čitav život u ovom gradu a da ne vidim vodu. Tugovala sam. Skot je ipak bio moj prvi i jedini muškarac. Briznula bih u plač na najneočekivanijim mestima, u autobusu ili usred pranja zuba. Buđenje posle dugog sna u zamračenoj spavaćoj sobi uvek bi mi izmamilo suze. Nisam žalila samo za Skotom. Tugovala sam i za gotovo petnaest godina života provedenih u slušanju zajedljivih komentara i prekora. To je bio sav moj kapital. Nisam znala kako da ućutkam taj kritički glas, koji je u Skotovom odsustvu nastavio da mi ukazuje na propuste i greške. Zašto nisi išla u teretanu? Niko ne želi ženu od metar i po. Samo buljiš u televizor. Bila bi mnogo zgodnija kad bi se potrudila. Pet Godina. Svu energiju usmerila sam na posao. Ritam mi je odgovarao. U ulici je samo kafe Roz služio doručak. Nismo nudili ništa naročito: jaja na sve načine, kobasice, tost, voće, jogurt, pecivo i kroasani. Ni ručak nije bio komplikovaniji. Spremali smo uglavnom supe i sendviče. Ako bi Del došla ranije i bila raspoložena za kuvanje, na jelovniku bi se našli i bogata riblja čorba, gulaš od sočiva ili džambalaja. Bila je bolja kuvarica nego kelnerica, ali nije mogla po čitav dan da sedi u kuhinji. Radila sam samo četiri dana nedeljno, od devet ujutru do četiri po podne. Ponekad bih ostala duže, da nešto pojedem i prošetam s Vilom. Ako bi Tračina zakasnila, radila bih i za njenim stolovima. Nikad se nisam žalila. Radila sam bez predaha. Više bih zaradila u popodnevnoj smeni, ali mi je jutarnja bila draža. Volela sam da gledam kako đubretari rano ujutru šmrkovima spiraju noćnu prljavštinu s pločnika i kako sunce boji stolove u patiju. Volela sam da punim vitrinu pecivom dok se kafa kuva, a supa vri. Volela sam da natenane brojim gotovinu tako što bih rasporedila novac po klimavim stolovima pored velikog izloga. Na poslu mi je bilo dobro, ali mi je povratak kući uvek donosio susret sa samoćom. Život je poprimio ujednačen, pouzdan ritam: posao, kuća, čitanje, spavanje. Posao, kuća, čitanje, spavanje. Posao, bioskop, kuća, čitanje, spavanje. Nisam mogla da promenim ustaljeni životni ritam, iako sam znala da se to može učiniti i bez natčovečanskih napora. Mislila sam da ću posle izvesnog vremena automatski početi da živim, pa čak i da se viđam s nekim. Nadala sam se da će osvanuti magični dan, kad će rana u mojoj duši zaceliti i kad ću prodisati punim plućima. Ponekad mi se činilo da čekam da neko upali svetio. U jednom trenutku mi je palo na pamet da se vratim u školu, da bih dobila diplomu. Međutim, bila sam previše malodušna za takav poduhvat. Jurila sam ka ~ 10 ~
  • 11. sredovečnosti bez kočnica. Moja zdepasta šarena mačka Diksi, usvojena lutalica, starila je rame uz rame sa mnom. „Govoriš da imaš debelu mačku, kao da je ona kriva zbog toga”, grdio me je Skot. „Nije došla debela u našu kuću. Ti si je nagojila.” Skot nije padao na Diksi i njeno neprestano grebanje za hranu. Mene je obrađivala sve dok ne bih popustila. A uvek bi me obrlatila. Uspevala je zato što nisam imala petlje. Verovatno sam iz istog razloga toliko dugo trpela Skota. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da ne pije zbog mene i da ga ne mogu sprečiti da pije. Nikad se nisam oslobodila utiska da sam mogla da ga spasem da sam se samo potrudila. Možda bi sve bilo drugačije da sam rodila bebu koju je hteo. Nikad mu nisam rekla koliko mi je laknulo kad sam saznala da ne mogu da imam decu. Opcija nam je bila surogat-majka, ali za nas je bila previše skupa. Skot, na svu sreću, nije bio zagrejan za usvajanje. Istina je da nikad nisam po-želela da budem majka. Ipak sam se nadala da ću pronaći životnu svrhu, nešto što bi zauzelo prostor ispunjen žudnjom za porodom. Vil mi je, nekoliko meseci nakon što sam počela da radim u kafeu, mnogo pre no što mu je Tračina ukrala srce, nagovestio da može da nabavi karte za džez festival, za svirku koju sam stvarno želela da slušam. Isprva sam pomislila da će mi posle toga reći i ime devojke za koju će ih nabaviti. Ispostavilo se da je želeo da ide sa mnom. Uspaničila sam se zbog neočekivanog poziva. „Da li me... pitaš da izađem s tobom?” „Pa... da.” Na trenutak sam pomislila da sam videla povređenost u njegovim očima. „Prvi red, Kesi. Hajde, pokreni se. Imaćeš dobar izgovor za oblačenje haljine. Mislim da te nikad nisam video u haljini.” Znala sam da moram da sasečem udvaranje u korenu. Nisam mogla da izlazim. Nisam mogla da izlazim 5 njim, mojim poslodavcem. Nisam htela da izgubim posao koji mi se sviđa, zbog muškarca koji će, kad provede izvesno vreme sa mnom, shvatiti koliko sam nezanimljiva. Vil je, ako ćemo pošteno, bio daleko iznad moje lige. Paralizovala sam se od straha, od same pomisli da ću ostati nasamo s njim van radnog okruženja. „Nisi me video u haljini zato što je nemam.” To, naravno, nije bilo tačno. Samo što nisam mogla da se zamislim u nekoj od njih. Vil je nekoliko sekundi ćutke brisao ruke o kecelju. „Nije važno”, rekao je. „Mnogo ljudi bi htelo da vidi ovaj bend.” „Vile, vidi. Mislim da sam zbog dugogodišnjeg braka s onom olupinom od muškarca postala neko s kim... ne vredi izlaziti.” Zvučala sam kao drugorazredni psiholog s radija, u emisiji posle ponoći. „To je lep način da se kaže: nije zbog tebe, već zbog mene.” „Imaš pravo, i jeste zbog mene.” Uhvatila sam ga za podlakticu. „Ne ostaje mi ništa drugo do da pitam drugu najzgodniju curu u restoranu”, našalio se. ~ 11 ~
  • 12. A onda je to i učinio. Pitao je zanosnu Tračinu iz Teksarkane, s južnjačkim naglaskom i beskrajno dugim nogama. Imala je autističnog mlađeg brata i brinula se za njega svim srcem. Posedovala je više kaubojskih čizama no što će ikome ikad trebati. I volela je da radi u večernjoj smeni. Uvek je bila pomalo hladna prema meni, ali smo se, u osnovi, dobro slagale. Činilo mi se da je Vil srećan s njom. Osećala sam se dvostruko usamljenije no inače kad sam mu poželela laku noć, zato što sam znala da će prespavati kod Tračine, umesto na spratu, iznad kafea. Nisam bila ljubomorna. Kako bih mogla biti? Tračina je devojka s kakvom Vil i treba da bude - duhovita, pametna i seksi. Imala je savršenu kožu boje kakaoa. Kad bi raščešljala kosu, podsećala bi na šećernu penu na vašaru, a ponekad bi je uplela u prekrasne kike. Svi su se otimali o njeno društvo. Bila je živahna i bodra duha, uklapala se i pripadala je svuda, što se za mene nikako nije moglo reći. Beležnica mi je gorela u džepu dok sam posmatrala kako se Tračina sprema za večernju navalu gostiju. Tad sam po prvi put priznala da sam malčice ljubomorna na nju. Ne zato što je imala Vila. Bila sam ljubomorna na način na koji se kretala salom za ručavanje. Činila je to s toliko lakoće i seksepila. Neke žene poseduju dragocenu sposobnost da se nametnu okolini - i da pritom izgledaju privlačno. Nisu bile posmatrači; bile su u središtu dešavanja. Bile su... tako energične. Kad ju je pitao da izađu, odgovorila mu je: „Volela bih.” Nije bilo cifranja, niti kitnjaste priče. Odgovorila je jasnim i glasnim da. Mislila sam na beležnicu, na redove koje sam slučajno pročitala, na muškarca za stolom, na način kako ju je milovao po zglobu i ljubio joj prste. Sećala sam se kako se poigravao s narukvicom i njegovog nestrpljenja. Poželela sam da neki muškarac oseti isto prema meni. Pomišljala sam na gustu kosu u mojim rukama, na zadnjicu pritisnutu uza zid kuhinje u restoranu, na ruku koja mi zadiže suknju. Čekaj malo, muškarac u Polininom društvu imao je obrijanu glavu. Zamišljala sam Vilovu kosu, njegova usta... „Platio bih cent da saznam šta misliš”, rekao je Vil prekinuvši moje apsurdno sanjarenje. „Moje misli vrede mnogo više od jednog centa”, rekla sam, iako su mi obrazi goreli. Odakle li je to došlo? Moja smena je gotova. Vreme je da pođem kući. „Da li si danas imala dobre napojnice?” „Da, nisam loše prošla. Moram da žurim, i, Vile, ne zanima me da li spavaš s njom. Reci joj da stavi šećer na stolove pre nego što večeras pođe kući. Hoću da zateknem pune posude sa šećerom u jutarnjoj smeni.” „Razumem, šefe”, rekao mi je s vojničkim pozdravom. Kad sam se zaputila ka vratima, dodao je: „Imaš li nekih planova za večeras?” Gledaću televiziju. Nakupilo se đubreta za razvrstavanje. Šta bih drugo radila? „Trebalo bi da provodiš vreme s nekim muškarcem umesto s mačkom. Ti si divna žena.” „Divna? Nisi me valjda upravo nazvao divnom. Tako se muškarci obraćaju ženama koje imaju više od trideset pet i koje još nisu načisto propale, ali se definitivno nalaze na putu ka romantičnoj penziji. Ti si divna žena, ali...” ~ 12 ~
  • 13. „Ali ništa. Kesi, trebalo bi kreneš.” Trznuo je bradom ka vratima i svetu iza njih. „Tamo sam i krenula”, rekla sam i izjurila na ulicu. Zamalo da padnem pod točkove užurbanog bicikliste. „Kesi! Isuse!” Vil je hitao ka meni. „Vidiš? Eto šta se dešava kad izađem na ulicu. Pregaze me”, rekla sam. Pokušavala sam da umirim srce i da sve okrenem na šalu. Vil je odmahivao glavom kad sam se okrenula i pružila korak niz Francusku ulicu. Učinilo mi se da osećam njegov pogled na sebi, ali bila sam previše stidljiva da bih se okrenula. ~ 13 ~
  • 14. Drugo poglavlje Da li je moguće da se neko istovremeno oseća veoma mlado i veoma staro? Vukla sam se ka domu udaljenom četiri bloka. Bila sam iscrpljena. Volela sam da posmatram umorne kućice u susedstvu, koje se naslanjaju jedna na drugu. Na nekima je bilo toliko slojeva boje, ukrasa od kovanog gvožđa i upečatljivih kapaka da su ličile na ostarele zabavljačice u kostimima, sa scenskom šminkom. Moja garsonjera bila je na uglu Šartrove i Mandevilske, na vrhu dvospratne bledozelene kuće sa zaobljenim lukovima i tamnozelenim kapcima. Bila sam na poslednjem spratu. U trideset petoj sam još živela kao studentkinja. Imala sam kauč na rasklapanje, police od plastičnih gajbi za mleko, koje su služile i kao stočići, i sve brojniju kolekciju slanika. Spavaća soba bila je u stvari niša s velikim gipsanim lukom i tri prozora na kosom krovu, okrenuta prema jugu. I da sam gajila naklonost prema teškom stilskom nameštaju, dopremanje uskim stepenicama bilo bi nemoguće. Sve u stančiću moralo je biti malo, rasklopivo i savitljivo. Nadomak zgrade podigla sam pogled i shvatila da ću jednog dana biti prestara za život na poslednjem spratu, pogotovo ako nastavim da po ceo radim na nogama. Ponekad sam bila toliko umorna da sam se jedva pela uz stepenice. I susetke su starile, ali se nisu selile, samo su prelazile na niže spratove. Sestre Delmonte pre nekoliko meseci učinile su upravo to: preselile su se u stan odakle su se Sali i Dženet, takođe sestre, odselile u starački dom s odgovarajućom negom. Oslobodile su udoban stan s dve spavaće sobe. Pomogla sam komšinicama da prenesu knjige i odeću s prvog sprata u prizemlje. Između Ane i Betine bilo je deset godina razlike. Ana, u šezdesetim, sigurno bi mogla da se penje još nekoliko godina, ali Betini je to u sedamdesetim sve teže padalo. Ana mi je poverila da je zgrada, isprva namenjena jednoj porodici, šezdesetih godina preuređena u pet stanova. Odmah su je nazvali Hotel za usedelice. „Ovde su oduvek stanovale samo žene”, rekla je Ana. „Ne želim da kažem da si ti usedelica, draga moja. Znam da su izvesne žene određenih godina vrlo osetljive na tu reč, iako ne vidim zašto je loše biti usedelica. Što ti, sasvim sigurno, nisi” „Ja sam udovica, tek da znate.” „Jesi, ali ti si mlada udovica. Imaš dovoljno vremena da se ponovo udaš i izrodiš decu. Možda je za decu kasno, ali sigurno možeš da se udaš”, rekla je Ana s podignutom obrvom. Tutnula mi je dolar u džep za moj trud. Odavno sam prestala da je odbijam. Znala sam da bi ista novčanica, nekoliko sati kasnije, završila pod mojim vratima, savijena osam puta. „Ti si pravo zlato, Kesi.” ~ 14 ~
  • 15. Da li sam bila usedelica? Prošle godine sam bila na sastanku s Vinsom, vitkim hipsterom, najboljim prijateljem Vilovog mlađeg brata. Zinuo je od čuda kad sam mu rekla da imam trideset četiri godine. Nagnuo se preko stola da bi prikrio zaprepašćenje. Rekao mi je da se loži na starije žene - iako je i sam prevalio tridesetu. Sad se kajem što nisam ošamarila tog tupavka. Umesto toga sam, posle četrdesetak minuta, počela napadno da gledam na sat. Previše je drobio o usranom bendu u kom je svirao, o lošem izboru vina po restoranima i o trošnim kućama koje će pokupovati po Nju Orleansu tik pre nego što cene nekretnina počnu da skaču. Kad me je odbacio do Hotela za usedelice, razmišljala sam da li da ga pozovem kod sebe. Pomislila sam na Pet Godina sklupčanog na zadnjem sedištu. Tucaj se s ovim tipom, Kesi. Šta te sprečava? Šta te to uvek sprečava? Videla sam kako pljuje žvakaću gumu kroz prozor i odlučila da ne mogu da se skidam pred dečakom u ozbiljnim godinama. Toliko o mom poslednjem sastanku, mislila sam dok sam pripremala kadu i skidala radnu odeću. Htela sam da što pre sperem miris restorana sa sebe. Bacila sam pogled niz hodnik. Zaustavio se na maloj beležnici na stolu pored ulaznih vrata. Šta da radim s njom? Znala sam da ne bi trebalo da je čitam, ali nisam mogla da se suprotstavim iskušenju. Tokom čitave smene odlagala sam taj trenutak, misleći: Kad dođeš kuči. Posle večere. Posle kupanja. Kad legneš u krevet. Ujutru. Nikad? Diksi mi se motala oko nogu i tražila hranu dok su voda i mehurići punili kadu. Mesec je lebdeo iznad Šartrove. Zrikavci su nadjačavali zvuke saobraćaja. Posmatrala sam se u ogledalu. Pokušavala sam da sagledam sebe kao neko ko me prvi put vidi. Moje telo nije bilo ružno. Bilo je to dobro telo, ni previše visoko, ni previše mršavo. Imala sam šake načete pranjem sudova, ali sam dobro izgledala, verovatno od celodnevnog kelnerisanja. Dopadao mi se oblik moje guze. Bila je lepo zaobljena. Ipak je istina ono što kažu o kasnim tridesetim: sve počinje da mekša. Obuhvatila sam grudi i malo ih zadigla. Evo. Zamislila sam Skota - ne, ne Skota. Vila? Ne ni njega. Pripadao je Tračini, a ne meni. Zamislila sam onog tipa, onog iz restorana, kako mi prilazi otpozadi i spušta ruke na mene, ovako, kako me presamićuje i... Dosta je bilo, Kesi. Nakon Skotove smrti prestala sam s glupim odstranjivanjem stidnih dlačica. To mi se nikad nije dopadalo. Zašto bih se trudila da izgledam kao devojčica? Ruka mi je odskitala dole, do moje... Kako je zovete kad ste same? Vagina je uvek zvučala klinički i klinački. Pica je uvek bila muški termin i nekako previše mazan. Pička? Ni to mi se nije dopadalo. Reč je isuviše prosta. Gurnula sam prst tamo dole i, na svoje iznenađenje, otkrila da sam vlažna. Ali nisam imala snage da to iskoristim. Da li sam usamljena? Jesam, svakako. Imala sam utisak da polako zatvaram deo po deo svog bića, za večita vremena, kao ogromna fabrika koja se gasi pogon po pogon. Doživela sam trideset petu i nikad nisam imala zaista dobar, izluđujući, oslobađajući i sočan seks kakav Polina opisuje u beležnici. Bilo je dana kad sam osećala da nisam ništa drugo do odelo od mesa navučeno preko kostiju, koje ulazi i izlazi iz autobusa i taksija, šeta po restoranu, poslužuje goste i čisti za njima. Moje telo je kod kuće bilo topla postelja za mačku. Kako se to dogodilo? Kako se ~ 15 ~
  • 16. moj život pretvorio u ovako nešto? Zašto ne mogu da se priberem i nastavim dalje, kao što me je Vil savetovao? Ponovo sam pogledala u ogledalo: sve to meso, podatno i nežno, ali nekako nedostupno. Ušla sam u kadu i zaronila pod vodu. Glava mi je nekoliko sekundi bila ispod površine. Osluškivala sam tužni eho vlastitog srca. To je, pomislila sam, taj zvuk samoće. Retko kad sam pila, a gotovo nikad sama, ali ova noć je vapila za čašom hladnog belog vina i vrućom kupkom. Imala sam kutiju šablija u frižideru. Odgovaraće, vinu ne smeta što tu stoji nekoliko meseci. Napunila sam veliku čašu. Smestila sam se u ćošak kauča s mačkom i beležnicom. Prstima sam milovala inicijale P. D. na koricama. Unutra je bila kartica s odštampanim imenom Polina Dejvis, ali bez adrese, telefona ili imejla. Iza te strane nalazio se sadržaj - deset koraka: Prvi korak: Predaja Drugi korak: Hrabrost Treći korak: Poverenje Četvrti korak: Velikodušnost Peti korak: Neustrašivost Šesti korak: Samopouzdanje Sedmi korak: Znatiželja Osmi korak: Smelost Deveti korak: Zanos Deseti korak: Izbor Blagi bože, šta mi je to palo u ruke? Šta predstavlja ovaj spisak? Osećala sam se vrelo i hladno, kao da sam otkrila opasnu ali bajnu tajnu. Ustala sam s kauča da bih navukla čipkaste zavese. Neustrašivost, smelost, samopouzdanje, zanos? Te reči skakale su na mene s papira. Topile su mi se pred očima. Da li je Polina preduzimala ove korake? I ako jeste, do kog je stigla? Ponovo sam sela i pročitala spisak. Okrenula sam stranu i naišla na sledeći naslov: Beleške o fantaziji i prvom koraku. Nisam mogla da se zaustavim. Počela sam da čitam: Ne mogu da objasnim koliko sam se plašila. Koliko sam se brinula da ću se pokolebati, odustati, pobeći. Uvek sam to činila kad bi situacija postala previše intenzivna, pogotovo u seksualnom smislu. Pomislila sam na reč prihvatanje. Otvorila sam se prema toj ideji. Spremna sam da prihvatim pomoć koju nudi T. A. J. N. A. Znala sam da želim da doživim to iskustvo, kad je ćutke ušao u hotelsku sobu i zatvorio vrata za sobom... Srce mi je zalupalo kao da sam ja u hotelskoj sobi dok neznanac otvara vrata... Taj tip! Šta mogu da kažem o njemu? Matilda je imala pravo. Bio je prokleto privlačan... približavao mi se polako, kao mačka. Uzmicala sam pred njim dok kolenima nisam udarila u ivicu kreveta. Nežno me je gurnuo. Ispružila sam se po postelji. Podigao mije suknju i rastvorio noge. Pokrila sam lice jastukom dok je izgovarao jedine reči koje će tog dana prozboriti: „Tako si jebeno lepa. “Doveo me je do ekstaze koju ne mogu verno opisati. Ipak ću pokušati... Zaklopila sam beležnicu. Pogrešila sam što sam počela da čitam. Sadržaj je bio tako sirov. Ovo me se ne tiče. Moram da prestanem. Samo jedan korak. Onda ću prestati. Onda ću zauvek odložiti dnevnik. Otvorila sam ga negde na sredini. Gutala sam retke posvećene seksu: Au! Kao prvo, bilo je otkačeno! Neću lagati. A opet, bilo je nepojmljivo ispunjavajuće. Ne mogu to na drugi način opisati. Kao da je oduvek prebivalo u meni. Kao da nisam mogla dalje i shvatila da mogu. Nisam se brinula koliko sam glasna. Neumorno me je obrađivao rukama. Bilo je neverovatno! Bogu hvala što Zdanje ima sjajnu zvučnu izolaciju. Tako mi je rečeno. Mora je imati inače bi svi znali šta se dešava u tim sobama. Reći ću vam da je najbolji osećaj stizao od ~ 16 ~
  • 17. drugog tipa, Olivjea, ispod mene. Divni, tamnokosi neznanac sa istetoviranom rukom sisao je moju... Zaklopila sam knjigu. Krajnje je vreme da prestanem. Ovo je previše. Dvojica muškaraca? Odjedanput? Pogledala sam vrh stranice. Peti korak: Neustrašivost. Trgla sam se kad sam shvatila da sam se ovlažila između nogu. Nisam imala običaj da čitam erotsko štivo. Kad bih slučajno nabasala na pornografiju, retko kad bi me uzbudila. Ali ovo? Ovo se ticalo želje. Vuklo me je da pročitam sve do kraja, ali nisam htela. Čvrsto sam stiskala beležnicu u krilu. Paulina s kratkom kosom i besprekornim izgledom nije mi delovala kao taj tip žene. Ali kakav to tip žene imam na umu? Šta je najsmelija stvar koju sam ja uradila s muškarcem? A najrizičnija? Malodušno drkanje u bioskopu, u srednjoj školi, dečku s kojim sam izlazila dok je odnos sa Skotom bio na ledu. Pušila sam. Možda to nisam radila dobro i nikad do svršavanja. Sve u svemu, što se seksa tiče, bila sam bolno neiskusna. Diksi se prevrnula na leđa, u prilično razvratan položaj. „Mačkice, verovatno si se ti više zabavljala na ulici nego ja u spavaćoj sobi.” Skloniću beležnicu. Ako bih nastavila da čitam, duboko bih se uznemirila i nepovratno narušila Polininu privatnost. Ustala sam i sa izvesnim gnevom gurnula knjigu duboko u fioku telefonskog stočića, pored ulaznih vrata. Posle deset minuta sam je premestila u džep stare skijaške jakne, koju sam donela još iz Mičigena i zaboravila na vešalici skroz uz poleđinu ormara. Beležnica me je i dalje privlačila. Stavila sam je u rernu ispod gasne peći. Šta ću ako se zapali? Odlučila sam da je vratim u tašnu, da ne zaboravim da je sutradan ponesem na posao. Polina bi je mogla potražiti. Šta ako pomisli da sam je čitala? Pa i kako da ne pomisli? A opet, nisam je pročitala celu, mislila sam dok sam je vadila iz tašne i na kraju snela i zaključala u prtljažnik automobila. Dva dana kasnije, nakon što je gužva za ručak počela da jenjava, zvonjava na vratima najavila je Polinin dolazak. Stomak mi se zgrčio, kao da je došla da me uhapsi. Ovog puta nije bila u društvu privlačnog muškarca, već lepe, držeće starije dame u pedesetim, možda čak i šezdesetim godinama. Nosila je bledocrvenu tuniku koja se dobro slagala s njenom talasastom riđom kosom. Prišle su praznom stolu pored izloga, smrknutih izraza lica. Koračajući ka njima, zategla sam majicu i ispravila leđa. Pokušaj daje ne posmatraš dugo. Nastoj da izgledaš opušteno, normalno. Ništa ne znaš zato što nisi otvarala beležnicu. „Zdravo, kako ste. Hoćete li početi s kafom?” pitala sam sa osmehom u pokušaju dok mi je srce bubnjalo u grudima. „Da, molim vas”, reče Polina. Izbegavala je da me gleda u oči. Gledala je pravo u riđokosu ženu. ,,A, ti?” „Ja ću zeleni čaj. I dva jelovnika, molim vas”, odvratila je starija dama posmatrajući Polinu. Preplavio me je talas stida. Nešto su znale. Znale su da ja nešto znam. ,,Na-naravno”, zamuckivala sam. Okrenula sam se i pošla ka kuhinji. ~ 17 ~
  • 18. „Čekajte! Pitala sam se...” Srce mi se popelo u grlo. „Da?” rekla sam. Okrenula sam se ka njima, uzdignutih ramena i ruku duboko zavučenih u prednji džep kecelje. Polina je progovorila. Bila je nervozna koliko i ja, a lice njene družbenice ozbiljno i brižno. Ohrabrila ju je blagim naklonom. Primetila sam da i crvenokosa ima jednu od divnih zlatnih narukvica sa zlatnim privescima. „Da li sam juče nešto zaboravila u lokalu? Knjižicu, ne veću od salvete. Crvenkaste boje. Na njoj su moji inicijali - P. D. Da li ste je pronašli?” Glas joj je drhtao. Mislila sam da će svakog časa zaplakati. Pogled mi se preselio na smireno lice njene družbenice. „Hm. Ne znam, pitaću Del”, rekla sam, ali malo previše energično. „Odmah se vraćam.” Ukočenim korakom otišla sam u kuhinju. Naslonila sam se leđima na hladne pločice. Sav vazduh mi se povukao iz pluća. Pogledala sam ka staroj Del: čistila je veliki lonac u kojem priprema čili. Nikad nije radila bez mreže za kosu i uniforme, iako je nosila veoma kratku afro-frizuru. Nešto mi je palo na pamet. „Del! Moraš da mi učiniš uslugu.” „Ne moram ja ništa, Kesi”, rekla je blago napućenih usana. „Pazi šta pričaš.” „Dobro. Biću kratka. Radi se o gošćama. Jedna je nešto zaboravila u restoranu, neku beležnicu. Ne želim da pomisli da sam je čitala, zato što jesam malo gvirnula. Nisam je pročitala celu, ali morala sam da pročitam nekoliko stranica. Kako bih inače saznala čija je, zar ne? Ispostavilo se da je beležnica vrlo intiman dnevnik. Možda sam pročitala i previše. Sadržaj je veoma ličan. Veoma. Ne želim da zna da sam pročitala makar i redak. Mogu li da kažem da si je ti pronašla? Molim te?” „Tražiš da lažem za tebe.” „Ne, ne, ja ću lagati.” „Čuješ li sebe devojko. Ponekad ne razumem današnje cure. Toliko dramite i brbljate. Zašto joj jednostavno ne kažeš: Evo, našla sam je?” „Ne, ne sad. Jednostavno ne mogu.” Molećivo sam je posmatrala preko sklopljenih šaka. „Dobro”, reče Del. Odmahnula je rukom kao da tera dosadnu muvu. „Dokle god ja ne budem morala nešto da kažem. Isus me nije stvorio da lažem.” „Najradije bih te poljubila.” „Da se nisi usudila.” Pritrčala sam do svog ormarića i uzela beležnicu s vrha gomile prljavih majica. Moraću da ih operem. Prišla sam stolu bez grama vazduha u plućima. Obe žene su se istovremeno okrenule ka meni. Posmatrale su me sa iščekivanjem. ~ 18 ~
  • 19. „Pa! Pitala sam Del. Ona je moja koleginica. Eno je...” Izašla je iz kuhinje i umorno mahnula rukom da bi podržala moju presnu laž. „Ispostavilo se da je pronašla ovo”, rekla sam i trijumfalno izvadila beležnicu iz džepa. „Da li ste ovo...” Polina mi je istrgla knjižicu iz ruku pre no što sam stigla da završim rečenicu. Hitro je gurnu u tašnu. „Nju sam izgubila. Mnogo vam hvala”, prozborila je. Zatim se obratila prijateljici. „Znaš šta? Moram da krenem, Matilda. Jako mi je žao, ali izgleda da danas nemam vremena za ručak. Da li je to u redu?” „Nema problema. Nazovi me kasnije. Strašno sam gladna”, rekla je starija žena. Ustala je i zagrlila užurbanu prijateljicu. Osećala sam Polinino olakšanje i bes. Povratila je intimni dnevnik, ali je znala da je nešto od njenih tajni procurilo. Jedva je čekala da ode. Posle mlakog zagrljaja, pojurila je ka vratima. Matilda je ponovo sela, spokojna i opuštena kao mačka na suncu. Osvrnula se po restoranu. Bilo je tri po podne i samo nekoliko mesta beše zauzeto. Bližio se i kraj smene. „Ubrzo ću vam doneti zeleni čaj”, rekla sam. „Jelovnik je na zidu.” „Hvala vam, Kesi”, dobacila mi je. Trgla sam se. Zna moje ime. Kako zna kako se zovem? Potpisivala sam račune, a Polina je stalni gost. Tako je znala. Sigurno. Ostatak smene protekao je bez uzbuđenja. Matilda je pijuckala čaj gledajući kroz prozor. Naručila je sendvič sa salatom od jaja i kiselih krastavčića. Pojela ga je dopola. Ograničile smo se na razmenu uobičajenih reči. Predala sam joj račun, a ona mi je ostavila pozamašnu napojnicu. Sutradan sam se silno iznenadila kad je Matilda opet došla, isto posle gužve za ručak. Ovog puta bila je sama. Mahnula mi je i pokazala na sto. Klimnula sam. Ruke su mi blago podrhtavale dok sam joj prilazila. Zašto sam toliko nervozna? Čak i da zna da sam lagala, šta je tako strašno u onom što sam učinila? Kako bi ijedna normalna osoba odolela da ne pročita beležnicu tako zamamnog sadržaja? Ako ćemo logično, Polina, a ne ova žena, imala je pravo da bude ljuta i povređena zbog narušavanja privatnosti. „Zdravo, Kesi”, rekla je sa iskrenim osmehom. Ovog puta sam dobro pogledala njeno lice. Imala je sjajne, tamnokestenjaste, krupne oči i besprekornu kožu. Nosila je malo šminke, što ju je činilo mlađom od krštenice. Procenila sam da je bliža šezdesetoj nego pedesetoj. Lice joj je imalo oblik srca i završavalo se šiljatom bradom. Bila je izuzetno lepa, kao što žene s nesvakidašnjim crtama ponekad znaju biti. Od glave do pete odenula se u crno. Nosila je pantalone pripijene uz vitke noge i štrikanu bluzu koja je takođe izazovno prianjala uz nju. Zlatna narukvica blistala je na crnom rukavu bluze. „Zdravo po drugi put”, rekla sam dok sam spuštala jelovnik na sto. „Hoću isto što i juče.” „Zeleni čaj, salata od jaja?” ~ 19 ~
  • 20. „Tako je.” Nekoliko minuta kasnije donela sam sendvič i čaj. Dosipavala sam toplu vodu kad god bi zatražila. Kad je završila obrok i kad sam došla da odnesem tanjir, pozvala me je da sednem pored nje. Ukočila sam se. „Samo nakratko”, rekla je pokazujući stolicu preko puta sebe. „Moram da radim”, odvratila sam. Bila sam nervozna i na izvestan način saterana u ćošak. Videla sam Del u kuhinji, kroz prozorčiće iza bara. Šta da radim ako me ova otresita žena nešto pita o beležnici? „Sigurna sam da vam Vil neće zameriti ako malo posedite sa mnom. Osim toga, lokal je prazan.” „Poznajete Vila?” rekla sam i sela preko puta nje. „Poznajem mnoge ljude, Kesi, ali vas ne poznajem.” „Pa, nisam zainteresovana za sklapanje poznanstava. Volim da budem sama. Ja sam samo kelnerica i... nema tu šta više da se kaže.” „Nijedna žena nije samo kelnerica, samo učiteljica ili samo majka.” „Ja sam samo kelnerica. Moglo bi se reći i da sam udovica. Ali uglavnom sam kelnerica.” „Udovica ste? Žao mi je što to čujem. Niste rođeni u Nju Orleansu. Govorite naglaskom koji upućuje na Srednji zapad. Ilinois?” „Blizu ste. Iz Mičigena sam. Moj muž i ja smo se pre šest godina preselili ovamo. Pre nego što je umro, što je i logično. Nego, otkud znate Vila?” „Poznavala sam njegovog oca. Tada je on bio vlasnik ovog restorana. Mislim da je umro pre dvadeset godina. Bila sam stalna mušterija. Vidim da se nije mnogo promenio”, rekla je posmatrajući lokal. „Vil kaže da će ga renovirati. Hoće da se proširi na sprat, ali to je skup poduhvat. Restorani u gradu u poslednje vreme jedva pokrivaju troškove poslovanja.” „To je istina.” Spustila je pogled na svoje šake. Osmotrila sam njenu narukvicu. Imala je mnogo više privezaka od Poline. Htela sam da ukažem na njenu lepotu, ali Matilda progovori: „Pa, Kesi, moram nešto da vas pitam, u vezi knjižice koju je... pronašla Del. Moja prijateljica se malo brine zato što misli da ju je neko pročitao. Reč je o dnevniku veoma intimnog sadržaja. Mislite li da bi ga Del pročitala?” „O, bože, nikako, ne!”, reagovala sam preterano žustro. „Del nije taj tip.” „Kakav tip? Šta ste hteli da kažete?” „Pa, htela sam da kažem da nije od onih koje vole da zabadaju nos u tuđa posla. Ne zanima se za tuđe živote. Njen svet sastoji se od ovog restorana, unučadi i Biblije.” „Mislite da bi bilo u redu da je pitamo? Da vidimo da li je pročitala ili nekom pokazala dnevnik? Veoma nam je važno da znamo.” ~ 20 ~
  • 21. O, bože! Zašto nisam uskladila priču s Del o tome kako je ona pronašla knjižicu i kako ju je smestila u ormarić, da tamo pričeka vlasnicu? Zato što nisam ni sanjala da će doći do ispitivanja - eto zašto. Mislila sam da će zahvalna vlasnica otići iz restorana da se nikad više ne vrati. Nisam očekivala da će se Matilda pojaviti i da će me ovako priterati u ćošak. „Veoma je zauzeta. Kako bi bilo da odem u kuhinju da je pitam?” „Mogla bih i sama da je pitam.” Gošća je ustala. „Skoknuću pozadi...” „Čekajte!” Matilda se polako spustila na stolicu. Gledala me je pravo u oči. „Ja sam pronašla dnevnik.” Starija žena se vidno opustila. Čutke me je posmatrala. Nagnula se prema meni, sklopljenih šaka. Nakon što sam se osvrnula po praznom restoranu, nastavila sam: „Žao mi je što sam vas lagala. Samo sam... pročitala sam majušni deo - samo da bih pronašla ime vlasnika i neku kontakt informaciju. Kunem se... slobodno recite Polini da sam prestala da čitam posle jedne... dve stranice. I da, bila sam... postiđena. Delovala je napeto. Nisam htela da joj bude još neugodnije. Zbog toga sam je slagala. Žao mi je. Osećam se kao prvoklasni idiot.” „Ne krivite sebe. U Polinino ime zahvaljujem vam što ste joj vratili beležnicu. Imamo samo jedan zahtev - da nikome ništa ne kažete o onome što ste pročitali. Ni reč. Mogu li da vam verujem?” „Naravno. Nikad mi tako nešto ne bi palo na pamet. Ne brinite.” „Kesi, mislim da ne razumete koliko je nama to važno. Morate čuvati tajnu.” Izvadila je novčanicu od dvadeset dolara iz džepa. „Ovo je za ručak. Zadržite kusur.” „Hvala vam.” Pružila mi je posetnicu sa svojim imenom. „Molim vas da me nazovete ako imate bilo kakvih pitanja u vezi s tim dnevnikom. Zaista tako mislim. U protivnom se neću vraćati, baš kao ni Polina. Zovite me u bilo koje doba dana i noći.” „Uh. U redu”, rekla sam i prihvatila karticu kao da je radioaktivna. Na njoj je pisalo Matilda Grin i njen telefonski broj. Na pozadini je bila skraćenica T. A. J. N. A. i tri rečenice: Bez predrasuda. Bez ograničenja. Bez stida. „Da li ste vi terapeut, ili nešto slično?” „Moglo bi se reći. Radim sa ženama koje su na životnoj raskrsnici, obično u zrelim godinama, ali ne obavezno.” „Vi ste neka vrsta savetnika za životna pitanja?” „Tako nešto. Precizniji naziv bio bi vodič.” „Da li ste radili s Polinom?” „Ne govorim o svojim klijentima.” „Tako nešto bi i meni dobro došlo.” Da li je moguće da sam to rekla naglas? „Problem je što ne mogu da priuštim tako nešto.” Da, rekla sam. ~ 21 ~
  • 22. „Ovo će vas iznenaditi. Možete da priuštite moje usluge zato što su besplatne. Problem je samo što lično biram klijente.” „Šta ova slova predstavljaju?” „Mislite na T. A. J. N. A? E, to je, draga moja, tajna”, rekla je s vragolastim osmehom na usnama. „Otkriću vam je ako se ponovo sastanemo.” „Razumem.” „Volela bih da mi se javite. Zaista to mislim.” Znala sam da na licu imam skeptični izraz koji me je činio sličnom ocu od kog sam naučila da na svetu nema ništa za badava, kao i da život nikad nije fer. Matilda je ustala. Narukvica joj je zablistala na suncu kad mi je pružila ruku. „Kesi, drago mi je što sam vas upoznala. Imate moju posetnicu. Hvala vam na iskrenom razgovoru.” „Hvala vam... što posle svega ne mislite da sam prvoklasni idiot.” Pustila mi je ruku i uhvatila me za bradu. Bio je to pravi materinski gest. Čula sam zveckanje privezaka negde blizu mog uva. „Nadam se da ćemo se videti.” Ispratila su je zvona na vratima. Znala sam da je više neću videti, osim ako je sama pozovem. Ta pomisao me je ispunjavala neobjašnjivom tugom. Pažljivo sam odložila posetnicu u džep. „Vidim da stičeš nove prijatelje”, prokomentarisao je Vil sa svog mesta iza šanka. Punio je frižider mineralnom vodom. „Šta je u tome loše? Novi prijatelji mogli bi mi koristiti.” „Ta žena je malo neobična. Ona ti je neki vikan-hipi-ve-gan, tako nešto. Družila se s mojim ocem.” „Znam, rekla mi je.” Upustio se u dugu tiradu o neophodnosti nabavke većih količina bezalkoholnih pića, zato što gosti sve manje piju. Predlagao je da povećamo zaradu povećanjem cene mineralne vode i sokova. Slušala sam ga, a mislila sam o Polininom dnevniku, dva muškarca, iza i ispod nje, o seksi dečku koji je miluje muževnim šakama po podlaktici i koji je grli na ulici, pred svima... „Kesi!” „Šta? Šta je bilo?” Trgla sam se. „Isuse, uplaši me!” „Gde si odlutala?” „Nigde, ovde sam. Ovde sam sve vreme.” „Znaš šta, idi kući. Izgledaš umorno.” „Nisam umorna.” To je bilo istina. ,,U stvari, mislim da nikad nisam bila ovako budna.” ~ 22 ~
  • 23. Treće poglavlje Trebalo mi je nedelju dana da pozovem Matildu. Sedam dana nisam odstupala od rutine. Pešačila sam na posao i s posla, brijala noge, vezivala kosu u konjski rep, hranila Diksi, zalivala cveće, naručivala hranu, prala sudove, spavala, pešačila i radila sve to iz početka. Nedelju dana sam u sumrak gledala Marinji s prozora na drugom spratu. Shvatila sam da je samoća potisnula sva druga osećanja. Plivala sam u njoj kao riba u vodi. Ako bih morala da objasnim šta me je navelo da je pozovem, mogla bih da kažem da moje telo više nije moglo da trpi. Um nije želeo da traži pomoć, ali me je telo nagnalo da podignem kuhinjski telefon u kafeu i otkucam brojeve s posetnice. „Halo, Matilda? Ovde Kesi Robišo iz kafea Roz?” Pet Godina je naćulio uši. Sagovornica nije bila nimalo iznenađena mojim pozivom. Posle kratkog ćaskanja o poslu i vremenskim prilikama, zakazala mi je sastanak. Srešćemo se sledećeg popodneva u njenoj kancelariji u četvrti Louer Garden, u Trećoj ulici, pored Koloseuma. „To je stara bela kolarnica, pored velike vile na uglu”, rekla je, kao da tačno znam gde je. Trudila sam se da, kad god je to moguće, zaobidem turističke znamenitosti, gužvu i ljude uopšte. Rekla sam joj da ću je lako pronaći. „Imam interfon na kapiji. Odvojite nekoliko sati za naš susret. Prva konsultacija uvek je najduža.” Del je ušla u kuhinju kad sam otcepila adresu s dna jelovnika, na kojem sam je zapisala. Strogo me je odmerila preko naočara za čitanje. „Šta je bilo?”, brecnuh se. Kakvu vrstu pomoći će mi Matilda ponuditi? Nisam znala, ali ću je oberučke prihvatiti ako se sve završi brižnim muškarcem s druge strane stola. Ipak sam se brinula. Kesi, ne znaš ko je ta žena. I ovako samoj ti dobro ide. Niko ti ne treba. Dobro ti je. To je bio glas mog uma. Telo mu je poručivalo da umukne. To je bio kraj rasprave. Na dan susreta završila sam smenu ranije, ne sačekavši ni Tračinu ni Vila. Čim je gužva prošla, oprostila sam se s Del i krenula kući da se istuširam. Iz zadnjeg dela ormana izvukla sam belu letnju haljinu, kupljenu za trideseti rođendan. Skot se te večeri nije ni pojavio. Odonda je nisam obukla. Koža mi je potamnela posle pet godina na jugu, a ruke ojačale posle četiri godine kelnerisanja. Silno sam se iznenadila kad sam videla da mi haljina sad bolje stoji. Stajala sam ispred velikog ogledala, s rukom na nemirnom stomaku. Otkud sad ova mučnina. Možda me je snašla zato što sam znala da ću u život pustiti nešto uzbudljivo, možda i opasno? Pokušala sam da se setim svih koraka iz dnevnika Predaja, Velikodušnost, Neustrašivost, Hrabrost. Znala sam da ih ima još. Nije važno, i samo razmišljanje o njima pobuđivalo je snažnu radoznalost. Izvirala je pravo iz ~ 23 ~
  • 24. stomaka. Prema tome, onaj telefonski poziv bio je više priklanjanje neminovnom nego promišljena odluka. Autobus za Ulicu Magazin bio je pun turista i čistačica, koji su krenuli ka Gardenu. Sišla sam na Trećoj i stala ispred bara Trejsiz. Razmišljala sam da li da popijem nekoliko žestokih pića da bih smirila živce. Kad smo se doselili, Skot i ja zajedno smo obišli Garden. Pogledima smo gutali živopisna zdanja, ružičaste kuće u grčkom i italijanskom stilu i kapije od kovanog gvozda, svedočanstva razmetljivog bogatstva. Nju Orleans bio je sav u kontrastima. Bogate četvrti bile su odmah pored siromašnih, ružno pored lepog. Skota je to nerviralo, a meni se dopadalo. Ekstremi su bili suština ovog grada. Krenula sam na sever. Zbunila sam se u Ulici Kamp. Da li sam predugo išla u pogrešnom pravcu? Naglo sam se zaustavila i izazvala pometnju iza sebe. „Žao mi je”, rekla sam nervoznoj mladoj ženi iza sebe, koja je jednom rukom držala dete, a drugom odojče štrokavog lica, koje je tek učilo da hoda. Nastavila sam uz Treću. Koračala sam bliže zgradama da bih izbegla turističke grupe. Okreni se, Kesi, i požuri kući. Pomoć ti nije potrebna. Ali jeste! Jedan sastanak. Jedan, možda dva sata s Matildom. Kako to može da mi šteti? Kesi, šta ako te nateraju da radiš grozne stvari koje ne želiš da radiš? To je smešno. To se neće desiti. Otkud znaš? Zato što je Matilda bila ljubazna. Pronikla je u moju samoću i nije mi se podsmevala. Učinila je da pomislim da je to privremeno, možda i izlečivo stanje. Ako si toliko usamljena, zašto ne obilaziš barove, kao i svi ostali? Zato što se bojim. Bojiš se? A ovo nije opasno? „Jeste, iskreno govoreći, jeste!” promrmljala sam. „Kesi? Da li ste to vi?” Okrenula sam se. Na pločniku iza mene stajala je Matilda, brižno naboranog čela. Nosila je plastičnu kesu u jednoj i buket gladiola u drugoj ruci. „Kako ste? Da li ste imali problema da me nađete?” Nisam ni bila svesna da stiskam kapiju od kovanog gvozda, kao da se držim za nju i pokušavam da se priberem. „Bože moj! Zdravo! Da! Ne! Izgleda da sam malo poranila. Mislim da ću malo šesti.” „Stigli ste tačno na vreme. Hajdemo unutra. Spremiću vam neko piće. Dan je baš topao.” Nisam imala kud. Nema povratka. Slediću ovu ženu kroz kapiju. Ukucala je dugu šifru. Bacila sam pogled niz Treću ulicu i ugledala Pet Godina. Uzmicao je, ne gledajući u mene. Pratila sam Matildu kroz raskošno dvorište s isprepletanom lozom i drvećem. U mislima sam se još držala za majčine noge, kao uplašeno detence. Išli smo ka crvenim ~ 24 ~
  • 25. vratima neobične bele kuće. Levo od nje bila je masivna građevina, jedva vidljiva s ulice. Zavrtelo mi se u glavi. „Čekajte! Stanite! Ne znam da li mogu ovo da učinim, Matilda.” „Šta da učinite, Kesi?” Okrenula se prema meni. Crveno cveće uokvirivalo joj je lice i isticalo crvenu kosu. „To, šta god to bilo.” Nasmejala se. ,,A zašto ne biste najpre doznali šta je i onda odlučili? Šta kažete na taj predlog?” Stajala sam. Dlanovi su mi se znojili. Pokušavala sam da ih ne brišem o haljinu. „Možete posle i da me odbijete, Kesi. Nudim vam da probate nešto novo. Da li ste spremni?” Nije delovala nervozno. Zaključila sam da je sve ovo zabavlja. „Jesam”, rekla sam. Govorila sam istinu. Dosta je bilo prenemaganja. Ogradila sam se od neodlučnog dela uma. Bolje reći, otvorila sam se za nove mogućnosti. Matilda je išla prva, a ja sam je sledila. Pogled mi je odlutao do kuće pokrivene bršljanom i raskošnog vrta. April u Nju Orleansu donosi lozu i cveće u punom cvatu. Drveće magnolije brzo cveta i stabla preko noći osvanu s pokrovom koji liči na kape za kupanje iz pedesetih. Nikad nisam videla ovako živopisan, zelen i bogat vrt. „Ko ovde živi?”, pitala sam. „To je Zdanje. Pristup je dozvoljen samo članovima.” Izbrojala sam deset kitnjastih prozora na kosom krovu, svi s rešetkama od kovanog gvozda nalik čipki. Kula je imala šiljati, beli vrh. Bela zgrada je odavala pomalo jeziv utisak, kao da je posednuta. Možda njome lutaju veoma privlačni duhovi. Matilda je na pragu bivše kolarnice ukucala novu sigurnosnu šifru. Prošli smo kroz velika crvena vrata i ušli u zgradu. Zapahnuo me je rashlađeni vazduh. Ako je spoljašnjost bila neupadljiva i strogih četvrtastih linija, unutrašnjost je bila prava studija minimalizma iz sredine prošlog veka. Prozori su bili mali, a zidovi visoki i beli. Na njima su visile zapanjujuće slike upečatljivih crvenih i narandžastih tonova, prošarane žutim i plavim. Zauzimale su prostor od poda do tavanice. Aromatične sveće gorele su na prozorskim okvirima, stvarajući atmosferu kakva se sreće u skupim banjama. Opustila sam malo ramena koja sam udrvila do ušiju. Na ovakvom mestu ništa loše ne može da mi se desi, pomislila sam. Bilo je tako spokojno. Na kraju sobe nalazio se niz vrata visokih tri metra. Mlada žena crne kose, sa oštro odrezanim šiškama bob frizure i naočarima debelih stakala u crnom okviru, ustala je od stola i pozdravila Matildu. „Komitet će se uskoro okupiti”, rekla je i žurnim korakom obišla oko stola da pozdravi Matildu. „Hvala ti, Danice. Danice, ovo je Kesi.” Komitet? Da li sam prekinula sastanak? Stomak mi se zgrčio. „Drago mi je što sam vas napokon upoznala”, reče Danica. Matilda je strogo odmeri. Šta je htela da kaže s tim napokon? ~ 25 ~
  • 26. Danica je pritisla dugme ispod stola. Vrata iza nje su se otvorila, otkrivajući malu, jarko osvetljenu prostoriju zidova obloženih orahovinom, s okruglim debelim ružičastim tepihom u sredini. „To je moja kancelarija”, reče Matilda. „Uđite.” Iz prijatne kancelarije pružao se pogled na raskošni vrt i deo ulice vidljiv kroz kapiju. Videla sam i sporedna vrata impozantnog Zdanja u susedstvu i uniformisanu čistačicu koja je ribala stepenište. Sela sam u široku, crnu fotelju, u kojoj je bilo udobno kao u King Kongovoj šaci. „Znate li zašto ste ovde, Kesi?” pitala je Matilda. „Ne, ne znam. Da. Ne, izvinite. Ne znam.” Bila sam na ivici plača. Sela je za sto. Čekala je da završim, brade oslonjene o sklopljene šake. Zavladala je neprijatna tišina. „Ovde ste zato što ste u Polininom dnevniku pročitali nešto što vas je nagnalo da stupite u kontakt sa mnom, zar ne?” „Moglo bi se reći. Tako je.” Proučavala sam sobu tragajući za drugim vratima, koja će me odvesti u dvorište, dalje od ovog mesta. „Šta mislite, šta vas je nagnalo na takav postupak?” „Nisam došla samo zbog dnevnika”, prozborila sam. Kroz prozor sam videla kako dve žene ulaze na kapiju. „Zbog čega ste došli?” Mislila sam na moj najdraži par isprepletanih ruku, na beležnicu, na Polinu koja se povlači ka postelji, i na muškarca... „Zbog Poline, zbog njenog načina ophođenja prema muškarcima. Prema dečku. Nikad nisam bila takva ni prema kome, pa čak ni prema suprugu. I niko nikada nije bio takav sa mnom. Delovala je tako... slobodno.” „Da li i vi to želite?” „Želim. Mislim da želim. Da li na tome radite?” „Isključivo na tome i radimo. Predlažem da počnemo od vas. Recite mi nešto o sebi.” Ne znam zašto, tek, reči su same potekle iz mojih usta sa iznenađujućom lakoćom. Upoznala sam Matildu s odrastanjem u En Arboru. Ispričala sam joj kako mi je majka umrla u ranoj mladosti i kako je otac, terenski radnik, retko kad bio kod kuće. Kad bi svratio, bio je ili preterano grub ili preterano nežan, pogotovo kad bi se napio. Zbog toga sam odrastala večito oprezna, napeta i usredsređena na praćenje dešavanja u kući. Moja sestra Lila je prvom prilikom napustila dom i preselila se u Njujork. Otuđile smo se. Zatim sam joj ispričala o Skotu, slatkom Skotu, tužnom Skotu, Skotu koji je igrao sa mnom uz kantri muziku u kuhinji, Skotu koji me je dva puta udario i nikad nije prestao da moli za oproštaj koji mu nisam mogla dati. Ispričala sam joj kako nam je brak propadao zbog njegovog sve češćeg pijančenja. Objasnila sam joj kako me njegova pogibija nije oslobodila, već me je samo osudila na boravak u tihom, sigurnom prostoru, ~ 26 ~
  • 27. iza ograde koju sam svojeručno podigla. Dok se nisam otvorila Matildi, nisam ni slutila koliko mi je razgovor s drugom ženom bio neophodan. Ne znam kako mi se omaklo, ali, između ostalog, pomenula sam činjenicu da godinama nisam vodila ljubav. „Koliko godina?” „Pet, skoro šest.” „To nije tako retka pojava. Tuga, srdžba i ozlojeđenost čine grozne stvari telu.” „Otkud to znate? Da niste seksualni terapeut?” „Moglo bi se reći. Kesi, ovde pomažemo ženama da uspostave kontakt sa svojom seksualnošću, da stupe u dodir s najmoćnijim delom svog bića. Napredovaćemo korak po korak. Da li vas to zanima?” „Pretpostavljam. Naravno”, rekla sam snebivljivo, kao kad sam tati morala da kažem da sam dobila mesečnicu. Odrastala sam u kući u kojoj nije bilo žena, izuzev tatine praznoglave devojke. U takvom ambijentu nisam imala prilike da razgovaram o seksu. „Da li ću morati da radim nešto... neobično?” Matilda se nasmejala. „Ne. Neće biti ničega neobičnog, osim ukoliko sami nešto ne predložite.” Nasmejala sam se. Bio je to usiljeni smeh osobe svesne da je prešla granicu posle koje nema povratka. ,,I šta ću raditi? Kako to funkcioniše?” „Ne morate ništa da radite, izuzev da kažete da Komitetu”, rekla je gledajući na sat, „koji se, koliko mi je poznato, upravo okuplja.” „Komitet?” Blagi bože, šta sam uradila? Imala sam osećaj da padam u duboku rupu. Matilda mi je sipala čašu vode iz bokala na stolu. Sigurno je osetila moju paniku. „Izvolite. Popijte malo vode. Molim vas, pokušajte da se smirite. Verujte mi da je ovo dobra i čudesna stvar. Komitet je samo grupa žena, ljubaznih žena, a većina njih bila je u situaciji sličnoj vašoj i žele da pomognu. Regrutuju učesnike i smišljaju fantazije. Komitet radi na ostvarenju vaših fantazija.” „Mojih fantazija? A šta ako ih nemam?” „O, sigurno ih imate, samo ih još niste svesni. I ne brinite. Nikada nećete morati da učinite ništa što ne budete hteli, niti ćete ikada biti s nekim s kim ne želite da budete. Moto Tajne je: Bez predrasuda. Bez ograničenja. Bez stida.” Čaša s vodom mi je zadrhtala u rukama. Zagrcnula sam se posle velikog gutljaja. „Tajne?” „Da, to je ime našeg društva - T. A. J. N. A. Svako slovo nešto znači. Imamo samo jedan razlog postojanja - oslobađanje putem potpune predaje seksualnim fantazijama.” Zurila sam u neodređenu tačku. Pokušavala sam da se oslobodim slike Poline s dva muškarca... „Da li je Polina to radila?” prozborila sam. ~ 27 ~
  • 28. „Da. Prešla je svih deset koraka Tajne. Sada živi punim seksualnim životom.” „Svih deset?” „Pa, tehnički gledano, postoji devet fantazija. Deseti korak je odluka. Možete da izaberete da ostanete u Tajni godinu dana, kako biste regrutovali druge žene poput vas, obučavali učesnike i pomagali drugim članicama u ostvarenju fantazija. A možete odabrati i da novostečeno seksualno znanje unesete nazad u vaš svet, možda u neku ljubavnu vezu.” Preko Matildinog desnog ramena i prozora s pogledom u dvorište videla sam još žena raznovrsne životne dobi, boja i veličina. Ulazile su po dve-tri na kapiju. Čula sam kako se smeju i čavrljaju u predvorju. „Da li je to Komitet?” „Da. Hoćemo li da im se pridružimo?” „Čekajte! Ovo ide prebrzo za moj ukus. Moram da vas pitam šta će se desiti ako pristanem.” „Sve što budete hteli i ništa što ne budete želeli”, odgovorila je. „Da ili ne, Kesi. Nalazite se pred jednostavnim izborom.” Čitavo telo bilo je za, ali su iz mog uma provalile i sumnje. „Ali ja vas ne poznajem! Ne znam ko ste, niti ko su ove žene. Od mene se očekuje da vam poverim najdublje i najintimnije seksualne fantazije? Ja čak i ne znam da li imam neku, da i ne pričam o svih devet. Pa, ja sam spavala samo s jednim muškarcem od kada znam za sebe. Kako mogu pristati na bilo šta od predloženog?” Matilda je mirno saslušala provalu sumnje, kao dobra majka naviknuta na dečje napade besa. Znala je, baš kao i ja, da ništa što bih rekla ne može da natera telo da odustane i da se vrati kući. Moj siroti um gubio je bitku. „Da ili ne, Kesi”, ponovila je. Osvrnula sam se po sobi, po polici za knjige i starinskim prozorima s pogledom na dvorište ograđeno živicom. Pogled mi se konačno zaustavio na Matildinom smirenom licu. Vapila sam za dodirom. Želela sam da muškarac uživa u mom telu pre nego što umrem sporom i samotnom smrću. Osećala sam da je ovo nešto što mora biti učinjeno meni, sa mnom. „Da.” Nežno je udarila dlanom o dlan. „Tako mi je drago! O, biće zabavno, Kesi! Znajte da ćete se zabavljati!” Nakon toga je izvadila knjižicu iz fioke radnog stola i gurnula je ka meni. Imala je iste crvene korice kao Polinin dnevnik, ali je bila duža i tanja, nalik čekovnoj knjižici. „Ostaviću vas samu da biste ispunili ovaj kratki upitnik. Pružiće nam uvid u ono što tražite, u ono što se... vama sviđa. I u vaše trenutno stanje. Kasnije ćete opisati fantazije. Ovo je početak. Imate petnaest minuta. Budite iskreni. Doći ću kad ga popunite. Komitet se okuplja. Da li želite čaj? Kafu?” „Čaj bi mi odgovarao”, odvratila sam. Osećala sam se veoma umorno. ~ 28 ~
  • 29. „Kesi, strah je jedina stvar koja stoji između vas i vašeg života. Ne zaboravite to.” Nakon njenog odlaska bila sam toliko nervozna da nisam mogla ni da pogledam u knjižicu. Ustala sam i prišla polici za knjige u zadnjem delu kancelarije. Ispostavilo se da to nisu enciklopedije, već naslovi poput Kompletna Kama Sutra, Radost seksa, Ljubavnik ledi Četerli, Moj tajni vrt, Srećna kurva, Vani Hil i Priča o devojci O. Na neke od tih knjiga sam nailazila u kućama po kojima sam čuvala decu kao tinejdžerka. Prelistavala sam ih i razmišljala o njima dok su me roditelji noću vozili kući. Bile su ukoričene u istu crvenu kožu kao knjižica i dnevnik, a naslovi ispisani zlatotiskom. Prelazila sam prstom po njima. Duboko sam udahnula i sela na stolicu. Otvorila sam knjižicu. Ono što čitate u potpunosti je tajno. Vaši odgovori namenjeni su samo vama i Komitetu. Niko drugi ih neće videti. Da bi vam T. A. J. N. A. pomogla, moramo znati više o vama. Budite temeljiti, iskreni i neustrašivi. Molimo vas da počnete. Sledila su pitanja s prostorom za odgovor. Od njih mi se zavrtelo u glavi. Neko je tiho zakucao na vrata kad sam podigla olovku. „Mogu li da uđem?” Daničina crna kosa pojavila se na vratima. „Oprostite što smetam”, rekla je. „Matilda mi je rekla da želite čaj?” „Hvala vam.” Ušla je i spustila srebrni servis za čaj na sto. „Danice, da li ste i vi to učinili? Da li ste to uradili?” Široko se osmehnula. „Nisam. Vidite?”, rekla je i podigla ruke ka meni. „Nemam narukvicu. Tako ćete znati. Matilda kaže da neću morati da se učlanim ako od početka vučem dobre poteze sa svojim dečkom. Osim toga, mora se biti stariji, preko trideset. Ipak, mislim da je program veoma dobar”, dodala je šarmantna dvadesetogodišnjakinja. „Pružite iskrene odgovore, Kesi. Nakon toga će sve biti lako. Matilda uvek to isto kaže.” Okrenula se, izašla i zatvorila vrata za sobom. Ostala sam sama s upitnikom i grozničavim mislima. Možeš ti to, Kesi, ponavljala sam sebi. Prihvatila sam se posla. 1. Koliko ljubavnika ste imali? Ko je vaš idealni ljubavnik u fizičkom smislu? Opišite visinu, težinu, boju kose, veličinu penisa i sve fizičke zahteve. 2. Možete li doživeti orgazam vaginalnim seksom? 3. Uživate li u oralnom seksu (kao primalac)? Uživate li u oralnom seksu (kao davalac)? 4. Koliko često masturbirate? Navedite omiljeni metod. 5. Da li ste se ikada upustili u vezu za jednu noć? 6. Da li volite da preuzmete inicijativu kad vas neko privlači? 7. Da li ste vodili ljubav sa ženom, ili s više od jednog partnera istovremeno? Opišite iskustvo. 8. Da li ste upražnjavali analni seks? Da li ste uživali u njemu? Ako niste, zašto niste? 9. Kakvu vrstu kontracepcije koristite? 10. Šta smatrate erogenim zonama? ~ 29 ~
  • 30. 11. Šta mislite o pornografiji? I tako dalje i tako dalje. Da li volite da vodite ljubav za vreme ciklusa? Uživate li u poganom govoru? Sado-mazo? Vezivanje? Upaljeno ili ugašeno svetio... Našla sam se u situaciji od koje sam najviše zazirala; činilo mi se da neću moći da izađem na kraj s ovim pitanjima. Osećala sam se kao u groznom snu o nenajavljenom kontrolnom zadatku, koji sam neprestano sanjala posle napuštanja studija. Imala sam samo jednog seksualnog partnera. Nisam znala kakav penis mi se najviše sviđa. Analni seks je za mene bio egzotična, daleka ideja, poput tetovaža na licu i krađe u samoposluzi. A opet, bila sam u obavezi da pružim iskrene odgovore. Šta je najgore što može da mi se dogodi? Da li će mi pokazati vrata kad shvate koliko sam nevična seksu? Popunjavanje upitnika je, nakon te pomisli, postalo smešna i zabavna razbibriga. Naposletku, šta imam da izgubim? Zar nisam došla ovamo upravo zbog seksualnog neiskustva? Počela sam s najjednostavnijim, prvim pitanjem. Odgovor je bio lak: Jednog. Imala sam jednog ljubavnika. Skota. Jedinog. Samo jednog. Što se fizičkog tipa tiče, pretresla sam sve filmske zvezde i muzičare koje sam smatrala privlačnim. Iznenadila sam samu sebe brzinom kojom sam imenima i primerima ispunila prostor predviđen za odgovor. Prešla sam na sledeće pitanje: vaginalni orgazam? Preskočila sam ga. Nisam znala šta da odgovorim. Pitanje o erogenim zonama bacilo me je u iskušenje da potražim rečnik na polici. Nisam mogla da odgovorim na njega, kao ni na sledeće i ono da li sam bila sa ženom. Odgovorila sam na ostala, najbolje što sam mogla. Konačno sam stigla do poslednje strane, do praznog prostora predviđenog za lična zapažanja. Ozbiljno sam se potrudila da odgovorim na sva pitanja, iako sam ljubav vodila samo sa svojim suprugom. Posle venčanja smo to radili dva puta nedeljno, uglavnom u misionarskoj pozi. Odnosi su se, kad je početni žar minuo, proredili na jednom mesečno. Svetlo je najčešće bilo ugašeno. Ponekad bih doživela orgazam... bar mislim daje tako bilo. Nisam sigurna; možda sam se pretvarala. Skot me nikad nije obrađivao dole. S vremena na vreme sam se... dodirivala. Odavno to nisam radila. Skot je stalno tražio da ga stavljam usta. Činila sam to neko vreme, ali sam prestala kad me je udario. Nakon toga nisam mogla da imam ništa s njim. Prošle su četiri godine od njegove smrti. Nisam vodila ljubav duže od toga. Žao mi je što ne mogu da završim ovaj test, iako sam dala sve od sebe. Odložila sam olovku i zaklopila knjižicu. Sam čin pisanja me je donekle rasteretio. Nisam čula kad je Matilda kliznula u sobu. „Kako je bilo?” pitala me je nakon što je sela za sto. „Bojim se da nije bilo baš najbolje.” Dohvatila je beležnicu. Obuzela me je silna želja da je iščupam iz njenih ruku i pritisnem na grudi. „Znate, ovo nije ispit na kojem možete pasti”, rekla je. Čitala je moje odgovore s tužnim osmehom na licu. „Dobro. Kesi, pođite sa mnom. Vreme je da upoznate Komitet.” ~ 30 ~
  • 31. Bila sam kao zavarena za veliku udobnu fotelju. Znala sam da će prelazak preko praga ove sobe biti početak novog poglavlja u mom životu. Da li sam spremna za to? Za divno čudo, bila sam. Poduhvat mi se sa svakim korakom činio sve više izvodljivim. Možda će tako biti i s predviđenih deset koraka. Podsećala sam sebe da mi se ništa loše ne događa. Upravo suprotno. Slojevi leda padali su s mene. Zajedno smo napustile prostoriju. Prošle smo pored Danice, koja je pritisnula drugo dugme ispod stola. Otvorila su se divovska bela vrata, otkrivajući belu sobu bez prozora i veliki, stakleni okrugli sto. Deset žena sedelo je za njim i glasno ćaskalo. U prostoriji je bilo slika živih boja, sličnih onima u predvorju. Na drugom kraju je bio portret, iznad širokog stola od mahagonija. Prikazivao je divnu tamnoputu ženu s dugom pletenicom prebačenom preko ramena. Žene su se ućutale kad smo ušle. „Ovo je Kesi Robišo.” „Zdravo, Kesi”, odgovorile su. „Kesi, ovo je Komitet.” Otvorila sam usta, sa namerom da progovorim, ali nikakav zvuk nije izašao iz njih. „Sedite pored mene, draga moja”, rekla je sitna Indijka u šezdesetim godinama. Imala je šareni sari i topao osmeh. Povukla je stolicu unazad i potapšala sedište. „Hvala vam”, rekla sam i sela. Htela sam da ih sve pogledam u oči, i da istovremeno izbegnem sve poglede. Nisam znala da li da upletem prste u krilu ili da sednem na šake. Nisam htela da se vrpoljim kao šiparica. Imaš trideset i pet godina, krajnje je vreme da odrasteš. Matilda je redom predstavljala članice Komiteta. Činilo mi se da njen glas dopire izdaleka ili ispod vode. Pogled mi je bludeo od jednog do drugog lica. Pokušavala sam da zapamtim njihova imena. Primetila sam da je svaka žena lepa na svoj način. Zapamtila sam Bernis, crvenokosu crnkinju, oblu, nisku i prsatu. Bila je mlada. Nije imala više od trideset godina. Utisak na mene ostavile su i dve plavuše: Dafni, visoka, duge ravne kose, i Žil, s kratkom talasastom kosom. Mišel je bila brineta istaknutih oblina i anđeoskog lica. Pokrila je usta rukama, kao da sam izvela ljupki potez na plesnom recitalu. Nagnula se preko stola i nešto šapnula Brendi koja je sedela preko puta mene. Imala je zategnuto, atletsko telo i nosila odeću za vežbanje u teretani. Pored nje je sedela Roslin, žena s dugom plamenom kosom. Imala je najkrupnije kestenjaste oči koje sam ikada videla. Dve žene latinoameričkog porekla, jednojajčane bliznakinje, sedele su jedna do druge. Marija je imala odlučan pogled, a Marta je delovala vedrije i otvorenije. Tek tada sam primetila da sve žene imaju iste zlatne narukvice. „Konačno, pored vas je i Amani Lakšmi, članica Komiteta s najdužim stažom. Ona je bila moj vodič, kao što ću ja biti vaš”, rekla je Matilda. „Tako mi je drago što sam vas upoznala, Kesi”, rekla je Indijka s gotovo neosetnim naglaskom. Pružila mi je vitku ruku. Videla sam da samo ona nosi dve narukvice, po jednu na svakoj ruci. „Imate li nekih pitanja?” „Ko je žena na slici?”, čula sam sopstvene reči. ~ 31 ~
  • 32. „Karolina Mendoza, žena koja je sve ovo omogućila”, reče Matilda. ,,I koja još to čini”, dodala je Amani. „Da, to je istina. Dokle god imamo njene slike, imaćemo i sredstva da nastavimo s Tajnom u Nju Orleansu.” Matilda je objasnila kako je pre trideset pet godina upoznala Karolinu. U to vreme je radila u gradskoj upravi, u sekretarijatu za umetnost. Karolina je bila umetnica poreklom iz Argentine. Sedamdesetih godina pobegla je iz domovine, od vojne diktature koja je ograničavala umetničke i političke slobode. Upoznale su se na aukciji umetnina. Počela je da izlaže radove, velika živopisna platna i murale, suštinski različite od preovlađujućeg ukusa tog vremena. „Da li su ovo njene slike? I one u predvorju?”, pitala sam. „Tako je. Zbog njih imamo ovako stroge mere bezbednosti. Svaka vredi milione. U Zdanju čuvamo još nekoliko njenih dela.” Matilda je objasnila kako su Karolina i ona počele da se druže. Novo prijateljstvo naišlo je iznenada, posle duge čamotinje. „Nismo imale seksualnu vezu, ali smo đavolski mnogo govorile o seksu. Posle izvesnog vremena osetila se spremnom da podeli svoj svet sa mnom, skroviti svet u kom su se žene sastajale da bi govorile o najskrivenijim željama i najintimnijim fantazijama. Ne gubite iz vida da razgovori o seksu, koliko god prijatni, u to doba nisu bili uobičajeni.” Karolinina grupa isprva je bila neformalna, pripovedala je Matilda. To su bili sastanci umetnica, prijateljica i ekscentrika kakvih je u Nju Orleansu uvek bilo napretek. Najviše je bilo neudatih žena i udovica. Neke su bile u dugogodišnjim brakovima, među kojima je bilo i srećnih. Većina žena bila je uspešna i imala više od trideset godina. Spajala ih je svest da im nešto bitno nedostaje u životu i braku. Matilda je postala jedini prodavač njenih dela. Karolinina platna počela su da dostižu nepojmljivo visoke cene. Nekoliko njih prodala je za više desetina miliona dolara jednoj Amerikanki, supruzi basnoslovno bogatog šeika, naftaša sa Bliskog istoka. Od tog novca kupila je susedno Zdanje. Ostatak je uložila u fond za finansiranje sve većeg seksualnog kolektiva. ,,U jednom trenutku smo shvatile da želimo da iskusimo seksualne fantazije - sve do poslednje, a ostvarenje zamisli iz mašte košta. Pronalaženje muškaraca, ponekad i žena, ali odgovarajućih muškaraca i žena, za ostvarenje pomenutih fantazija, zahteva dugo regrutovanje. Pa... i obuku. Tako je začeta T. A. J. N. A. Isprva smo se usredsredile na ispunjavanje vlastitih seksualnih fantazija. Pomagale smo jedna drugoj. Kad je krug zatvoren, odlučile smo da svake godine izaberemo jednu osobu kojoj ćemo podariti sveobuhvatnu seksualnu emancipaciju. Kao predsednici Komiteta, pripala mi je dužnost da izaberem ovogodišnjeg regruta. Naša pravila zahtevaju da i ona prihvati nas.” „Vi ste njena izabranica, Kesi”, reče Brenda. „Ja? Zašto ja?” ~ 32 ~
  • 33. „Iz nekoliko razloga. Pratimo vas već neko vreme. Polina vas je predložila nakon što vas je upoznala u restoranu. Slučajno je zaboravila dnevnik. Srećnim slučajem. Nekoliko puta smo razgovarale o vama i postigle zavidan stepen saglasnosti.” Ovo me je zapanjilo. Pratile su me već neko vreme... ali zašto? Zbog izraženih znakova usamljenosti? To me je razgnevilo. „O čemu govorite? Da li hoćete da kažete da sam u vašim očima usamljena patetična kelnerica?” Ošinula sam ih optužujućim pogledom. Amani me je uhvatila za ruku. Neke žene su tiho govorile: „Ne” - „Nije tako” „Dušo, nismo tako mislile.” „Kesi, to nije uvreda. Sve što radimo, radimo u duhu ljubavi i podrške. Kad neko prerano zagasi seksualni aspekt svog bića, često nije ni svestan toga. Okolina to opaža. To je kao da živite s jednim čulom manje, ne znajući za to. Ponekad je osobama u sličnom položaju potrebna pomoć. To je sve. To sam htela da kažem. Pronašle smo vas. Izabrale smo vas. Nudimo vam priliku za novi početak. Za buđenje. Ako je želite. Hoćete li da nam se pridružite i započnete putovanje?” Misli su mi se stalno vraćale na priču o posmatranju. Kako su me posmatrale? Živela sam u uverenju da dobro skrivam usamljenost i samonametnuti celibat. Setila sam se smeđe odeće, neurednog konjskog repa, groznih cipela, pokunjenosti, mačke, laganog hoda do prazne garsonjere. Svako je mogao da vidi smeđu auru oko mene, koprenu poraza. Vreme je. Kucnuo je čas za odlučan iskorak. „Da”, rekla sam. Otresla sam se poslednjih sumnji. „Pristajem. Želim to da uradim.” Odgovorile su mi zaglušujućim aplauzom. Amani je ohrabrujuće klimnula. „Odsad smatraj žene u ovom krugu svojim sestrama. Vodićemo te putem pronalaženja tvoje istinske prirode”, reče Matilda. Ustala je. Obuzelo me je ushićenje. Osećala sam toliko toga - radost, strah, zbunjenost i zahvalnost. Da li se ovo zbilja dešava? Meni? „Zašto se ovoliko trudite oko mene?”, pitala sam dok su mi se suze skupljale u uglovima očiju. „Zašto što smo u prilici”, reče Bernis. Matilda je ispod stola izvukla fasciklu s patentzatvaračem i stavila je ispred mene. Procenila sam da je od krokodilske kože. Imala je moje inicijale: K. R. Znale su da neću odbiti njihovu ponudi. Prihvatila sam je i raskrilila. Suočila sam se s divno ukrašenim papirima. Na levoj strani bio je laneni koverat s mojim imenom ispisanim kaligrafskim rukopisom. Ni moje pozivnice za venčanje nisu bile tako lepe. „Samo napred”, reče Matilda. „Otvori.” Pažljivo sam odstranila pečat. Unutra je bila karta. Komitet je na današnji dan pozvao Kesi Robišo da preduzme Korake. ___________________________ Kesi Robišo ~ 33 ~
  • 34. Ispod toga je bio još jedan redak: __________________________ Matilda Grin, vodič Na desnoj strani fascikle bio je mali dnevnik, isti kao Polinin, ali s mojim inicijalima. „Kesi, hoćeš li da glasno pročitaš Korake?” „Sada?” Osvrnula sam se oko sebe. Nisam videla nijedno lice koje bi mi ulivalo strah. Znala sam da u svakom trenutku mogu da izađem - ali nisam htela. Ustala sam. Noge su odbijale poslušnost. „Strah me je.” „Sve žene za ovim stolom osećale su se isto kao i ti”, reče Matilda. Članice Komiteta su klimnule. „Kesi, mi smo isto što i naši seksualni životi.” Suze su mi navrle. Činilo mi se da sav dugo taloženi bol izlazi iz mene. Amani se nagnula prema meni i rekla: „Sposobnost da iscelimo same sebe omogućila nam je da pomognemo i drugima. Zbog toga smo ovde. To je jedini razlog zbog kog smo ovde.” Zurila sam u dnevnik. Prikupila sam poslednje ostatke snage i hrabrosti. Htela sam da oživim, poput ovih žena. Htela sam da osetim zadovoljstvo, i da ponovo živim u svom telu. Htela sam sve to. Htela sam sve. Okrenula sam stranicu s Koracima. Pročitala sam svih deset, koje sam već videla u Polininom dnevniku. Sela sam kad sam završila. Silni talas olakšanja zapljusnuo me je od stopala nagore. „Hvala ti, Kesi”, reče Matilda. „Imam tri važna pitanja. Prvo je - želiš li ono što ti nudimo?” „Želim.” „Drugo, da li si voljna da načiniš svih Deset koraka, unutar granica potpune bezbednosti i sigurnosti i pod našim brižnim vodstvom?” Spustila sam pogled na korake u beležnici. Želela sam ovo. Nesumnjivo sam želela. „Da. Voljna sam.” ,,I treće, Kesi Robišo, da li me prihvataš kao svog vodiča?” „Prihvatam te”, rekla sam. Okupljene žene pozdravile su moje reči dotad najsnažnijim aplauzom. Matilda me je stisnula za obe ruke. „Kesi, dajem ti reč da ćeš biti bezbedna, zbrinuta i pažena. Odlučivaćeš o svemu i u svakoj prilici. Nikad te niko neće primoravati da činiš bilo šta što nećeš. Ne želim da tvrdim da nećeš osetiti strah, ali zbog toga smo ovde. Zbog toga sam ja ovde. Imam još jedan dar za tebe.” Prišla je stolu ispod Karolininog portreta, otvorila usku gornju fioku i pažljivo izvadila purpurnu kutijicu. Predala mi ju je kao da se radi o najkrhkijem predmetu na kugli zemaljskoj. Prihvatila sam je. Bila je iznenađujuće teška. „Otvori. Tvoja je.” ~ 34 ~
  • 35. Podigla sam plišani poklopac i tanko platno. Na svilenoj postavi bio je bledozlatni lanac, isti kao onaj koji su imale sve žene u prostoriji. Ali ovo je bio samo lanac, bez privezaka. „Za mene?” Matilda ga je podigla iz kutije i namestila ga na moju drhtavu ruku. „Posle svakog koraka, od mene ćeš dobiti zlatni privezak kao uspomenu na obavljeni poduhvat. Tako će biti dokle god ne skupiš svih devet privezaka. Deseti ćeš dobiti ako izabereš da ostaneš u Tajni, ili kad je napustiš. Da li si spremna za početak avanture?” S narukvicom je sve izgledalo mnogo realnije. Teški komad nakita podsećao me je na veličinu donesene odluke i poduhvata koji mi predstoji. „Spremna sam.” ~ 35 ~
  • 36. Četvrto poglavlje Treperila sam od glave do pete na povratku kući. Razmišljala sam o zadacima koji mi predstoje. Matilda me je ispratila predavši mi fasciklu. Objasnila mi je da sadrži devet stranica, po jednu za svaku fantaziju. Od mene se očekivalo da ih što pre ispunim i da pozovem Danicu čim to budem učinila. Verovatno da bi poslala kurira po papire. Na kraju mi je rekla: „Sve počinje kad papiri stignu do nas. Nas dve ćemo razgovarati posle svake fantazije. Ne oklevaj da me pozoveš, u bilo koje doba i iz bilo kog razloga.” Podigla sam Diksi čim sam se vratila kući. Obasula sam njen osetljivi stomačić poljupcima. Zapalila sam mnogo sveća, skinula sam se i zaronila u mirišljavu kupku. Smatrala sam da ću tako lakše osmisliti sjajne fantazije. Pronašla sam najdražu olovku i izvadila prvu stranu iz fascikle od krokodilske kože. Godinama nisam osetila ovakvo uzbuđenje. Matilda me je posavetovala da se ogolim do kraja, da oslobodim dugo potiskivane seksualne želje. Od mene se očekivalo da opišem sve što sam ikad htela da uradim ili isprobam. Skrenula mi je pažnju da proces treba da teče bez osuda i preispitivanja. „Nemoj da se rasplinjavaš u opisima. Izbegavaj preterano razmišljanje. Samo piši.” U fantaziranju nema pravila, predočila mi je, ali skraćenica T. A. J. N. A. simbolizuje kriterijume do kojih su veoma držale. Svaka fantazija zasniva se na: Transformaciji - u učesnici se nešto menja iz temelja. Afinitetu - učesnica je rešena i istinski želi da joj se fantazija ispuni. Jednostavnosti - učesnica uvek zna na čemu je i nikad ne oseća nikakvu opasnost. Nadrealnosti - od fantazije se očekuje da bude seksualne, erotske prirode, a ne bilo koje druge prirode. Aferentnosti - učesnica je usmerena na to da doživi zadovoljstvo tokom ostvarenja fantazije, da oseti ushićenje i romantiku. Znala sam da su ovo neophodni koraci na putu ka seksualnoj emancipaciji, ali nisam mogla da verujem da se ovako nešto dešava - meni! Diksi mi se motala oko nogu, a sveće igrale. Prvo sam označila kvadratić pored rečenice: Želim da budem opslužena. Nisam bila sigurna šta to znači, ali sam ga svejedno obeležila. Da li to ima ikakve veze s oralnim seksom? Jednom sam ga predložila Skotu, a on je tako nabrao nos da ga više nikad nisam pomenula. Potisnula sam tu želju tako duboko da više nikad nije isplivala na površinu. Bar sam tako mislila. Postoji mnogo vrsta seksa koje nisam probala. Na koledžu sam imala prijateljicu koja je stalno govorila da hoće to da uradi na drugi način. Otad bi pomisao na to uvek zagolicala moju radoznalost. Ali nikad nisam mogla da se nateram da opet pitam Skota da pokuša. Nisam bila načisto ni da li to želim. ~ 36 ~
  • 37. Želim da u potaji vodim ljubav na javnom mestu. I to sam označila. Želim da me iznenade. Ta rečenica izazvala je blago uzbuđenje, iako ni ovog puta nisam bila načisto šta se pod tim podrazumeva. Uveravale su me da ću biti bezbedna i da mogu da sprečim sve što ne želim. Zato sam beležila i taj kvadratić. Želim da budem s nekim ko je slavan. Šta? Kako će to izvesti? To mi se činilo pomalo nemogućim. Označila sam i to. Želim da me spasu. Spasu od čega? Obeležila sam i taj kvadratić. Želim da budem izabrana za princezu. Bože, a koja žena to ne želi? Uvek su me smatrali finom, pametnom, možda čak i duhovitom, ali nikad nisam važila za lepoticu, a princeza nisam bila ni u snu. I to ću odabrati. Naravno. Želela sam tako da se osećam, iako je to bilo pomalo detinjasto. Želela sam da budem princeza bar jednom u životu. Želim da mi zavezu oči. Boravak u mraku mogao bi biti oslobađajuće iskustvo. Obeležila sam i taj kvadratić. Želela bih da vodim ljubav na egzotičnom mestu sa egzotičnim strancem. Zar se to ne odnosi na sve muškarce s kojima ću biti jednom i nikada više? Neće biti priče, ni razgovora, samo tela koja će prianjati jedno na drugo, a zatim... možda će me uhvatiti za zglob... Ma naravno da hoću! Želim da se pretvaram da sam neko drugi. Mogu li ja to? Mogu li biti neko drugi, a ne ja? Uvek mogu da odbijem da igram ulogu koja mi ne odgovara. Sastavila sam spisak od devet fantazija, koje će me odvesti do konačne odluke. U skladu s uputstvima, napisala sam ih onim redom kojim sam htela da ih ispunim. Pogledala sam ih poslednji put. Glava mi je bila puna brige, radosti, straha i čudesa koje će te fantazije osloboditi. Zamislite da se nađete u prilici da stignete do svih mesta na kojima ste želeli da budete, i više od toga. Zamislite da ste ono što drugi ljudi žele i za čim žude - za svakim vašim delićem, za vama onakvim kakvi ste. To se dešavalo. To se meni dešavalo. Mislila sam da mi život gasne, ali to će se zauvek promeniti. Pozvala sam Danicu čim sam sastavila spisak. „Zdravo, Kesi”, rekla je. „Kako si znala da sam ja?”, pitala sam zabrinuto gledajući kroz prozor. „Pa vidim tvoje ime na ekranu.” „Aaa, izvini.” Ponovo sam napravila budalu od sebe. „Znam da je kasno, ali Matilda mi je rekla da te pozovem čim završim. Završila sam - imam ih... izabrala sam ih.” „Šta?” „Znaš... spisak.” Zavladala je tišina. „Spisak?”, ponovila je devojka. „Mojih... fantazija”, prošaptala sam. ~ 37 ~
  • 38. „Kesi, nema šta, ovog puta smo izabrali pravu kandidatkinju. Jedva si prevalila tu reč preko usta!” Zakikotala se. „Odmah ću ti nekog poslati, dušice. Drži se. Život će ti odsad biti veoma zanimljiv.” Petnaest minuta kasnije oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Otvorila sam ih. Mislila sam da ću videti neurednog kurira tinejdžera. U hodniku je stajao vitki, zgodni muškarac, oslonjen na dovratak. Imao je mile smeđe oči, kao u štenca, duks s kapuljačom i farmerke. Nije bio stariji od trideset godina. Osmehnuo se. „Došao sam po vašu fasciklu. Rečeno mi je da vam ovo predam i da ga odmah otvorite.” Nisam mogla da pogodim kakvim naglaskom govori. Da li je španski? Predao mi je koverticu bež boje. Na njoj je bilo slovo K. Otvorila sam je. U koverti se nalazila crvena karta s natpisom: Prvi korak. Srce mi je poskočilo u grudima. „Šta piše na karti?”, pitao je. Odmerila sam neverovatno privlačnog muškarca, kurira ili šta god da je bio. „Hoćete da vam pročitam?” „Da, apsolutno.” „Piše... Predaja.” Govorila sam jedva čujnim glasom. „Na početku svake fantazije odgovorićete na isto pitanje: Da li prihvatate ovaj korak? I, prihvatate li ovaj korak?” Progutala sam knedlu. „Koji korak?” „Prvi korak, naravno. Predaju. Morate se predati činjenici da vam je potrebna pomoć. Seksualna.” Bože moj, kako je mazno izrekao tu reč. Stavio je ruku ispod majice i dodirnuo stomak. I dalje me je posmatrao oslonjen o dovratak. „Predajete li se?” pitao je. Nisam očekivala da će sve početi ovako brzo. „Ja... s tobom? Odmah sada?” „Da li prihvatite pomoć?”, pitao je. Polako je krenuo prema meni. Jedva sam prozborila. „Šta... će se desiti?” „Ništa ako ne prihvatite korak.” Njegov pogled. Način na koji se naginjao... „Ja... da. Prihvatam.” „Predlažem onda da mi napravite malo mesta, eno tamo”, rekao je. Načinio je kružni pokret rukom i pokazao na prostor između dnevne sobe i trpezarije. „Odmah ću se vratiti.” Okrenuo se i žurno izašao. Otrčala sam do prozora dnevne sobe. Videla sam kako žuri ka parkiranoj limuzini. Položila sam ruku na grudi. Osvrtala sam se po besprekorno čistoj dnevnoj sobi. Sveće su svuda gorele, okupala sam se i namirisala. Nosila sam i svilenu spavaćicu. Znale su! Gurnula sam otoman ka zidu i primakla kauč bliže stočiću za kafu. Mladić se vratio posle minut-dva, s nečim što je ličilo na prenosivi sto za masažu. „Molim vas da odete u spavaću sobu i skinete svu odeću sa sebe. Ogrnite se ovim peškirom. Zvaću vas kad budem spreman.” ~ 38 ~
  • 39. Usput sam pokupila Diksi. Mačka ne mora da vidi ovako nešto. U sobi sam se izmigoljila iz suknje i pustila je da sklizne na pod. Pogledala sam u veliko ogledalo. Unutrašnji kritičar smesta se oglasio. Ovog puta sam učinila nešto što nikad ranije nisam - ućutkala sam ga. Čekala sam, stiskajući i opuštajući pesnice. Ovo ne može biti istina. Ovo se ne događa. Ipak se događa! „Uđite, molim vas”, obratio mi se s one strane zatvorenih vrata. Ušla sam, stidljivo kao miš, u preobraženu sobu. Navukao je kapke, a sveće rasporedio po stočićima od plastičnih gajbi za mleko, levo i desno od stola za masažu. Sto je imao trake na donjoj polovini i račvao se po sredini. Refleksno sam zategla peškir oko sebe. Na prstima sam prišla stolu i nepojmljivo privlačnom mladiću nasred moje dnevne sobe. Imao je oko sto osamdeset centimetara. Kosa mu je bila sjajna i talasasta, dovoljno duga da zatakne nekoliko pramenova iza uva. Imao je žilave, preplanule ruke sa izraženim mišićima. Možda je on pravi maser-terapeut! Gurnuo je ruku ispod košulje, što mi je omogućilo da vidim ravni, preplanuli stomak. Na usnama je imao znalački osmeh, koji ga je činio malo starijim i mnogo privlačnijim. Smeđe oči. Da li sam pomenula njegove oči? Imale su oblik badema i bile pomalo vragolaste. Kako je moguće da muškarac može istovremeno biti fin i seksepilan? Prvi put sam se srela s tom zanosnom kombinacijom. „Spustite peškir. Dopustite mi da vas osmotrim”, nežno je naložio. Oklevala sam. Kako da se pokažem ovako privlačnom muškarcu? „Želim da vas vidim.” Bože blagi, Kesi, u šta si se uvalila? Kakvog sam izbora imala? Više nije bilo povratka. Pogledi su nam se na trenutak sreli kad sam pustila da peškir padne oko mojih stopala. „Masiraću predivnu ženu”, rekao je. „Molim vas, ležite. Ovde sam da bih vas izmasirao.” Opružila sam se poleđuške na sto. Tavanica se nadnela nada mnom. Pokrila sam lice rukama. „Ne mogu da verujem da se ovo događa.” „Događa se. Sve ovo je za vas.” Položio je krupne, tople šake na moje nago telo. Nežno mi je pritisnuo ramena. Sklonio mi je ruke s lica i položio pored tela. ,,U redu je”, rekao je sa osmehom u smeđim očima. „Ništa loše vam se neće dogoditi. Upravo suprotno, Kesi.” Imao je čudesan dodir. Uživala sam u njegovim rukama na mojoj žednoj koži. Koliko je vremena prošlo otkad me je neko dodirnuo, da i ne govorimo o ovakvom milovanju? Nisam mogla da se setim. „Okrenite se na stomak, molim vas.” Ponovo sam oklevala. Obrnula sam se i gurnula drhtave ruke ispod sebe, da bih se smirila. Okrenula sam glavu na jednu stranu. Brižno me je pokrio čaršavom. „Hvala vam.” ~ 39 ~
  • 40. Sagnuo se do mog izloženog uva. „Rano je za zahvaljivanje.” Osećala sam njegove ruke na sebi, preko čaršava. Pritiskao me je o sto. „Sve će biti u redu. Zažmurite.” „To su... samo živci, rekla bih. Nisam znala da će ovako brzo početi. Hoću reći...” „Samo mirno lezite. Ovde sam da bih poradio na vašem zadovoljstvu.” Ispod čaršava sam osećala kako mu se ruke sele do mojih butina, i do zadnjeg dela kolena. Stao je na kraj stola i razdvojio donji deo. Sto je sad ličio na slovo Y, a račva je bila tačno između mojih nogu. O, moj bože! Pomislila sam. Ovo se zbilja dešava. „Ne znam da li ovo mogu”, rekla sam i pokušala da se okrenem. „Slobodno mi recite ako vas dodirnem na način koji vam ne bude prijao. Smesta ću prestati. Tako to funkcioniše. Tako će uvek biti. Ali, Kesi, ovo je obična masaža.” Čula sam da uzima nešto ispod stola i osetila divni miris losiona od kokosa. Čula sam kako ga utrljava u šake. Uhvatio me je za zadnji deo zglobova. „Da li vam se ovo dopada? Budite iskreni.” Da li mi se dopada? To je bila blaga reč. „Da”, rekla sam. „ A ovo?” pitao je dok se toplim, nauljenim šakama polako peo uz listove. Bože slatki, imao je čudesne ruke. »I to.” ,,A šta mislite o ovom? Da li vam se ovo dopada? Recite mi”, govorio je dok se peo do mojih butina. Zaustavio se ispod guzova. Milovao mi je unutrašnju stranu butina. Raširila sam noge pred njim! „Kesi? Da li želite ovo?” „Da.” Bože, šta sam to rekla! „Dobro je”, rekao je i pomerio šake do vrhova mojih guzova. Počeo je da ih masira u sve širim krugovima. Gotovo da mi je doticao međunožje. Gotovo, ali, u stvari, nije. Telo mi se uspaničilo i veoma uzbudilo. Nikada nisam boravila u tom prostoru između straha i nirvane. To je bilo neobično, opojno i divno osećanje. „Da li volite žestoko ili polako?” „Hm...” „Mislim na masažu.” „O! U tom slučaju, hoću malo žešću”, rekla sam lica priljubljenog uz sto. „U stvari, ne znam šta više volim. Da li je ovako normalno?” Nasmejao se. „Kako bi bilo da probamo i jedno i drugo?” Iscedio je još losiona na ruke. Protrljao ih je. Ovog puta je krenuo niz moja leđa, u širim krugovima. Skinuo je čaršav sa mene. Videla sam kad je pao na tle, pored stola. Bila sam naga. „Izvadite ruke ispod sebe. Ispružite ih na vrh stola”, rekao je. Poslušala sam ga, što je bio uvod za početak najenergičnije masaže leđa koju sam ikad doživela. Palčevima je pratio kičmu od trtične kosti do vrata. Zatim je krenuo niz grudni koš, češući se o dojke. Kružio je tako nekoliko prekrasnih minuta. Zatim se ~ 40 ~
  • 41. spustio niže i mesio mi guzove. Osećala sam njegovu erekciju kroz farmerke, pritisnute o unutrašnjost mojih butina. Nisam mogla da verujem. Osećao je nešto prema meni? Instinktivno sam se pribijala uz njega. Još više sam raširila noge na već račvastom stolu. Sve više sam se otvarala pred muškarcem. To je bila najslađa, najotkačenija stvar. „Okrenite se i ležite na leđa.” ,,U redu”, rekla sam. U sobi je postalo vrelo od sveca, a možda i od mog pregrejanog tela. Veštim trljanjem uklonio je iz mene mnogo napetosti i nervoze. Omekšala sam, kao da sam bez kostiju. Poslušala sam ga. Znao je šta radi. Matilda je verovatno mislila na ovo kad je govorila o predaji. Na polasku iz Zdanja ponudila mi je poslednji savet: „Seks, više od svega, zahteva predaju, sposobnost da se stopiš sa svakim nastupajućim trenutkom.” Bila sam toliko nauljena da sam zamalo skliznula sa stola dok sam se nameštala. Pošto je bio među mojim nogama, uhvatio me je za noge da me zadrži. Osmotrio je moje telo gladnim očima. Da li se pretvara? Usudila bih se da kažem da se zaista zagrejao za mene. To je samo pojačalo moje uživanje. „Nikad nisam video slađu pičkicu.” „Pa, hvala”, postiđeno sam odvratila i podigla ruku da pokrijem oči. Bila sam i radoznala da vidim šta sledi, ali i neverovatno sramežljiva. „Mogu li da vas poljubim?” Šta! Ovo je sumanuto. Divna, neobična i savršena energija strujala je mojim telom. Svest mi se mutila iako nije ni dodirnuo ono mesto. Pre dve nedelje nisam ni sanjala da postoji svet u kojem seksi muškarac može da vam pokuca na vrata u sredu uveče i da vas dovede na rub ekstaze a da vas i ne dodirne. A bio je stvaran. Sve se zbilja događalo - meni! Ovaj bolno zgodni muškarac želeo je da mi to radi. Meni! Došlo mi je i da se smejem i da plačem. „Recite mi šta želite. Imam moć da vam to podarim. I želim da vam dam sve. Hoćete li da vas poljubim?” „Hoću”, rekla sam i osetila njegov vreli dah i usne na stomaku. O, moj bože - prešao je prstom preko mog trbuha, a onda ga je gurnuo u mene. „Vlažna si”, prošaptao je. Refleksno sam položila šaku na njegovu glavu i nežno ga stisnula za kosu. „Hoćeš da ti poljubim slatku pičkicu.” Ponovo ta reč. Zastoje se toliko stidim? „Da... želim... da...” „Reci, Kesi. Nema ničega lošeg u tome.” Milovao me je i probadao prstom, mrdao ga kružno unutar nje. Zatim je prislonio usne na moj stomak. Istraživao je pupak jezikom. Krenuo je prstom prokrčenom stazom. Pronašao me je, lizao, laptao. Nije prestajao da kruži prstima. Osećaj je bio neverovatan. Činilo mi se da se polako, sve više i više, uspinjem ~ 41 ~
  • 42. na rolerkosteru. Blago je jeknuo. O, bože, hiljade nervnih završetaka budili su se posle toliko vremena. „Kesi, sviđa mi se tvoj ukus.” Zaista? Da li je moguće? Rukama je krenuo uz moje noge. Još više ih je raširio. Nikad nisam bila tako bespomoćna, ranjiva. Bila sam izloženi splet žudnje i potrebe, nemoćna, i srećna zbog toga. Bila sam na rubu hiljadu eksplozija, milion različitih osećanja i ako samo bude nastavio, ja ću... Stao je, baš u tom trenutku. „Zašto si stao?” zavapila sam. „Ne želiš da stanem?” „Ne!” „Govori mi šta želiš.” „Želim da... svršim. Ovako, samo ovako.” Taj tamnoputi ten i to lice... opružila sam se i ponovo pokrila lice rukama. Nisam mogla da gledam. Nisam htela da gledam. Nešto vlažno i toplo iznenada je počelo da kruži oko moje leve bradavice. Obuhvatio je i čvrsto stisnuo drugu dojku. Usta su mu bila topla. Sisao me je i uvlačio. Sklonio je ruku s dojke i pošao dole, niz ustreptali stomak, pored kuka i mimo njega. Ovog puta je uvukao dva prsta u mene. Isprva nežno, a zatim sve žešće. O, bože! Ovo je tako prijatno! Pokušala sam da podignem kolena i izvijem leđa. „Lezi mirno”, prošaptao je. „Da li ti se ovo sviđa?” „Sviđa mi se, veoma mi se sviđa.” Zabacila sam ruku preko glave i uhvatila vrh stola. Prestao je da pomera prste. Jednu dugu sekundu stajao je iznad mene i posmatrao me. „Divna si”, rekao je. Nagnuo se i prislonio jezik na najosetljivije mesto. Dahtao je u mene jednu vrelu, drhtavu sekundu. Nesvesno sam se primakla njegovom licu. Osećao je moju potrebu. Lizao me je, u početku polako. Ubacio je prste u igru. Lizao me je i pritiskao ustima i jezikom. Ispuštali smo telesne tečnosti. Kakva slast! Ludilo! Strahovita energija potekla je mojim telom kao nezaustavljiva i dotad nezapamćena oluja. Pružio je ruke ka mojim grudima, dok mu je jezik kružio u savršenom ritmu. „Ne staj!”, čula sam sebe. Zažmurila sam. Divno osećanje jačalo je iz časa u čas. Svršavala sam po njegovom licu i jeziku. Kad sam doživela vrhunac, odmakao se i položio ruku na moj stomak. „Diši”, prošaptao je. Obesila sam noge preko ivice stola. Nijedan muškarac me nije tako dodirivao. „Da li ti je dobro?” Klimnula sam. Ostala sam bez reči. Pokušavala sam da povratim dah. „Sigurno si malo ožednela.” ~ 42 ~
  • 43. Klimnula sam po drugi put, a on mi je ponudio bocu vode. Sela sam da bih lakše pila. Posmatrao me je. Ponosio se sobom. „Istuširaj se, lepotice”, rekao je. Skliznula sam sa stola. „Ko ima moć?”, pitao je. „Ja”, odgovorila sam. Osmehnula sam mu se preko ramena. Zateturala sam se ka kupatilu. Istuširala sam se vrućom vodom. Nešto mi je palo na pamet dok sam sušila kosu peškirom. Istrčala sam u dnevnu sobu. „Hej, ne znam tvoje ime!”, uzviknula sam, trljajući vlažnu kosu peškirom. Zalud sam vikala. Otišao je. Poneo je sto za masažu i spisak mojih fantazija sa sobom. Mesto je bilo isto kao i pre njegovog dolaska, izuzev jedne sitnice. Na stočiću je ležao moj prvi zlatni privezak. Prišla sam mu i osmotrila svoje lice u ogledalu. Porumenela sam. Mokra kosa visila mi je oko vrata i ramena. Podigla sam privezak da bih ga pogledala na plamenu sveće. Na njemu je bila ugravirana reč Predaja na jednoj i rimski broj I na drugoj strani. Zakačila sam ga o narukvicu na zglobu i osetila plimu odvažnosti. Uživala sam u njoj. Učinila sam nešto krajnje neobično! Nešto krajnje neobično mi je učinjeno! Došlo mi je da vrisnem. Nešto mi se desilo. Nešto mi se dešava. Više nikada neću biti ista. ~ 43 ~
  • 44. Peto poglavlje Svi kažu da je prvi korak najteži. Prva predaja, prvi put kad kažeš: Da, priznajem da mi je pomoć potrebna. Ne mogu ovo sama. Skot je imao problem baš s tim kad je prestao da pije. Nije želeo da prihvati bilo kakvu pomoć ni od koga. Opirao se i samoj ideji. Ja sam joj se u potpunosti predala. Prestala sam da se borim. Prihvatila sam pomoć od neobičnog ženskog udruženja. Ušla sam u sobu obasjanu plamenovima sveća, ogrnuta peškirom. Pustila sam da peškir sklizne na pod, oko mojih stopala. Ogolila sam se. Poklonila sam poverenje ovom procesu, muškarcu i društvu T. A. J. N. A. Sve što se dogodilo desilo se u mojoj kući, u mojoj dnevnoj sobi, s mojim telom, pozajmljenom neznancu. Kad sam nedelju dana kasnije prepričavala događaj zanesenoj Matildi, nisam mogla a da ne pomislim da se to dogodilo nekoj drugoj osobi, koju veoma dobro poznajem, ali čije osobine tek počinjem da otkrivam. Rekla sam joj da sam se osećala sigurno, da je ono što mi je radio bilo erotično i da sam želela da ispunim fantaziju. Poverila sam joj da sam se osećala željenom i lepom, što ushićuje svaku ženu. „Da. To iskustvo me je... na izvestan način, preobrazilo”, rekla sam i zagnjurila rumeno lice u šake, da bih prigušila kikot. Pre nekoliko nedelja nisam imala s kim ni da razgovaram, izuzimajući Vila. Sada sam delila najintimnije tajne sa ženom koju više nisam smatrala neznankom. Postajale smo prijateljice. Nekoliko nedelja po ostvarenju prve fantazije bila sam zaposlenija no ikad. Odradila sam i par noćnih smena da bi Tračina i Vil mogli da izađu. Kad sam im jedne od tih večeri mahnula, nisam osetila ni gram ljubomore ili gorčine u sebi. Pa, možda mrvicu ljubomore, ali nimalo gorčine. Nije bilo žudnje niti tuge. Zavetovala sam se da ću ubuduće biti ljubaznija prema Tračini, kao i da ću pokušati da shvatim šta Vil nalazi u njoj. Možda ćemo se i sprijateljiti. Ko zna, možda će Vil još jednom pokušati da me spoji s nekim - nakon što napravim sve korake, naravno. Del me je zatekla kako raspoloženo zviždućem ispred velikog kuhinjskog hladnjaka. Imala sam običaj da stanem na vrata da se ohladim, pretvarajući se da nešto tražim. „Šta te čini tako srećnom, curo?”, pitala je. Vrskala je jer su joj nedostajali zubi. „Život, Del. Život je dobra stvar, zar ne?” „Ne uvek, draga moja.” „Mislim da je zaista divan.” „Pa, blago tebi”, rekla je kad sam krenula ka sali za ručavanje. Uzimala je sladoled za bankare koji su slavili rođendan. ~ 44 ~
  • 45. Moj najdraži zaljubljeni par nije svraćao otkad je Polina zaboravila dnevnik. Misli o njihovom milovanju sad su uzmicale pred snažnim uspomenama na divno lice muškarca među mojim butinama, na njegov tako gladni, odlučni i žestoki pogled. Mislila sam na njegove znalačke prste, na pravom mestu u pravo vreme, i na snažne ruke koje su me vodile i pokretale kao da nemam težinu, kao da sam pernato, plišano biće... „Kesi, draga moja”, povikala je Del, pucnuvši prstima ispred mojih očiju. „Na korak si da napustiš ovu planetu.” Zamalo što nisam iskočila iz neuglednih, smeđih cipela. „Izvini!” „Odnesi račun do stola broj jedanaest i kafu do broja devet. „Da. Razumem”, rekla sam. Dve devojke sa stola broj osam tupo su zurile u mene. Uslužila sam oba stola i utonula u misli. Del me je pogrešno razumela. Nisam fantazirala. Sećala sam se. To se dogodilo. Mislila sam na ono što sam učinila, tačnije na ono što je učinjeno mom telu. Odlučno sam zatresla glavom. Ako se ovako osećam posle prvog koraka, kako li ću se osećati posle još nekoliko ostvarenih fantazija? Jednog dana početkom aprila odmarala sam se kod kuće. Bio je to moj jedini slobodni dan u nedelji. Stigla mi je koverta krem boje, bez markice. Srce mi se zaglavilo u grlu. Neko ju je sigurno isporučio pošto nije stigla poštom. Pogledala sam niz ulicu. Nikog nisam videla. Pocepala sam je i u njoj našla kartu za Drugi korak i poruku. Takođe, i ulaznicu za džez koncert u baru Hejlo, na krovu hotela Sent. Hotel je počeo da radi ove godine, za vreme festivala. I ja sam znala da se do tih karata teško dolazi, iako nisam bila veliki muzički zaljubljenik. Pogledala sam datum. Koncert je večeras! Prekasno su me obavestili! Nemam šta da obučem! Eto, stalno sam to radila. Nalazila sam izgovore da negde ne odem. Izgovori su se gomilali i gomilali, dok strah toliko naraste da uništi svaku nadu za avanturu. Tako je uvek bilo. Bilo mi je lakše da otvorim vrata garsonjere nepoznatom muškarcu nego da sama izađem u toplu noć i uđem u bar, gde ću sedeti sama, čekajući na... šta? I šta da radim dok budem čekala? Da čitam knjigu? Možda su tri ili četiri nedelje previše vremena između dve fantazije. Možda me je hrabrost izdala. A opet, Korak broj dva ticao se hrabrosti. Odlučila sam da se usredsredim na to, da ostanem otvorena, za razliku od uobičajenog raspoloženja koje me je obavezivalo da svaki dan počnem s rečju ne na usnama. Zahvaljujući tome sam, satima kasnije, obukla malu crnu haljinu, a sat nakon toga, ukočeno sedela posmatrajući kako mi nanose slojeve crvenog laka na svih dvadeset prstiju. Sve vreme sam govorila sebi da mogu da se povučem kad god to budem htela. Niko me ne može naterati da radim ono što neću. Mogla sam promeniti mišljenje u svakom trenutku. Te večeri uzela sam fasciklu s fantazijama s noćnog stočića. Šta je toliko teško u tome da sama izađem uveče, u bioskop ili na večeru? Nikad nisam mogla da nateram sebe na to. Radije bih uzela neki film i gledala ga sama kod kuće, umesto u mračnoj bioskopskoj sali. Nisam se plašila samoće. Lako sam izlazila na kraj s njom. Usamljenost me je pratila čitavog života, čak i u braku. Da, plašila sam se da će svi - svi ti ljudi, svi ti srećni parovi - u meni prepoznati Veliku Neizabranu, Tužno Zapostavljenu i Seksualno Zaboravljenu. Zamišljala sam kako pokazuju na mene i kako se došaptavaju. Zamišljala sam kako me ~ 45 ~
  • 46. sažaljevaju. Čak i ja sam usamljene mušterije u kafeu posluživala s posebnom pažnjom, kao da su tvrdi na ušima ili na neki drugi način hendikepirani. Možda sam kriva i zato što sam oko njihovih stolova provodila previše vremena. Ko kaže da ljudi koji izađu sami ponekad to čine zato što žele da budu sami. Postoje takvi ljudi: samouvereni, usamljeni i srećni u sopstvenom društvu. Tračina je, na primer, plaćala nekom da izvede njenog četrnaestogodišnjeg brata na sladoled da bi ona svake subote po podne mogla da leži na kauču i na miru gleda televiziju. Jednom mi je rekla da najviše voli da sama gleda filmove. „Mogu da gledam šta hoću, da jedem ne deleći hranu i ne moram da gledam odjavnu špicu, na šta me Vil primorava.” Lako je biti sam kad je to pitanje izbora. Mnogo je teže kad je to osnova bivstvovanja. Užasavala sam se od pomisli na posetu džez klubu. Setila sam se Matildinog saveta za Drugi korak. U kratkom telefonskom razgovoru napomenula je: „Strah je samo strah. Moramo se suočiti s njim i nešto preduzeti. Akcija pospešuje hrabrost.” Prokletstvo! Mogu ja ovo. Pozvala sam Danicu da mi pošalje limuzinu. „Krenula je, Kesi. Srećno”, rekla je. Limuzina se, deset minuta kasnije, pojavila iza ugla i zaustavila ispred Hotela za usedelice. Ah! Nisam se spremila na vreme! Preskakala sam po dve stepenice, s cipelama u rukama. Protrčala sam bosa pored zabezeknute Ane Delmonte. „Već drugi put vidim limuzinu parkiranu ispred kuće”, rekla je kad sam prošišala pored nje. „Znaš li išta o tome, Kesi? Tako je čudno...” „Porazgovaraću s vozačem. Ne brinite. Ko zna, možda je za volanom žena? Nikad se ne zna.” „Pretpostavljam...” Uskočila sam u limuzinu i navukla cipele pre nego što je komšinica dovršila rečenicu. Javila mi se čudna misao: šta bi bilo kad bi znala šta radim! Došlo mi je da se razderem iz sveg glasa: Nisam usedelica! Živim punim plućima, po prvi put u ko zna koliko godina! Limuzina je hitala ka Kanalskoj ulici. Posmatrala sam haljinu od crnog platna, tesnu u gornjem delu i široku od pojasa naniže. Završavala se odmah ispod kolena. Gornji deo isticao je vitko telo i grudi, koje su čak i meni delovale bogato i privlačno u crnom prslučetu. Cipele su me malo žuljale. Znala sam da će mi biti lakše kad se razgaze. Crne cipele s visokom petom slažu se sa svime što obučeš, govorila sam sebi da bih olakšala savest zato što sam ih skupo platila. Začešljala sam kosu na stranu. Izravnala sam je i pričvrstila zlatnom šnalom. To je bio jedini komad nakita, izuzev obavezne T. A. J. N. A. narukvice s jednim priveskom. „Večeras divno izgledate, gospođice Robišo”, rekao je vozač. Imala sam utisak da osoblje Tajne ima nalog da se drži na distanci. Danici je to očigledno teško padalo. Delovala je vrlo samosvesno. Promrmljala sam jedva čujno hvala kroz prozor koji se odmah zatvorio. ~ 46 ~
  • 47. Srce mi je snažno tuklo dok je automobil savladavao krivine. Pokušala sam da, po Matildinim uputstvima, pročistim um. Zanemari očekivanja. Živi za trenutak. Limuzina se zaustavila ispred hotela. Šaka mi je bila toliko znojava da je kliznula po ručici na vratima. Vozač je hitro izašao, obišao automobil i otvorio vrata. Pomogao mi je da izađem sa zadnjeg sedišta. „Srećno, draga moja”, rekao je. Zahvalila sam se klimoglavom. Neko vreme sam stajala diveći se lepom gradskom svetu koji je ulazio i izlazio iz bara - dugonogim, plavim, naparfemisanim i samouverenim ženama i muškarcima ponosnim što su u njihovom društvu. Tu sam bila i ja. Shvatila sam da sam zaboravila parfem. Frizura, oblikovana pre jednog sata, počela je da se kvari. Srce mi je potonulo pri pomisli da će se ova fantazija ostvariti na javnom mestu. Stomak je pravo mesto za srce, pomislila sam. Tamo bi bilo izolovano, pa niko ne bi mogao da čuje kako prestrašeno lupa. A opet, ma koliko bila nervozna, bila sam i... radoznala. Duboko sam udahnula i ušla u predvorje hotela. Zaputila sam se ka liftovima. Niski čovek u hotelskoj livreji odnekud se stvorio pored mene. „Mogu li da pogledam vašu kartu?” „O, da”, rekla sam kopajući po tašnici. „Evo je.” Pogledao je kartu, pa mene, i pročistio grlo. „Pa, u tom slučaju”, rekao je pritiskajući dugme. „Dobro došli u Sent. Nadamo se da ćete uživati u našem hotelu.” „Znate, nisam odsela u hotelu. Samo ću se sastati... pa, htedoh reći... slušati, samo ću slušati muziku.” „Naravno. Želim vam prijatno veče.” Izmakao se s učtivim naklonom. Lift me je progutao i poneo uvis. Nagli uspon uzburkao mi je ionako nemirni stomak. Zažmurila sam i naslonila se na hladni stakleni zid. Čvrsto sam se držala za šipku. Nadomak krova čula sam prigušenu muziku i žamor. Vrata su se otvorila. Ugledala sam desetine otmeno odevenih ljudi, stešnjenih u zadimljenom predvorju. Još više ih se tiskalo oko bara od tamnog drveta, iza staklenih vrata. Bila mi je potrebna nadljudska snaga da odvojim prst od šipke, napustim pokretno utočište i zaronim u gužvu. Činilo mi se da svako drži čašu šampanjca i vodi neki zanimljiv razgovor. Neke žene su me odmeravale preko ramena, kao da u meni vide potencijalnu konkurenciju. Privlačila sam i poglede njihovih muških pratilaca. Da li je u njima bilo... zanimanja? Ne verujem. To nije moguće. To nikako ne može biti. Polako sam se kretala kroz gužvu, oborenog pogleda. Pitala sam se šta dodavola radim na ovako snobovskom mestu. Prepoznala sam nekoliko lokalnih veličina. Kej Laduser iz gradske vlade, predsednicu nekoliko dobrotvornih društava. Razgovarala je s Pjerom Kastijem, zgodnim milijarderom, građevinskim preduzimačem i zakletim neženjom. Okrenula sam glavu čim je pogledao u mom pravcu. Shvatila sam gde je gledao. Stajala sam pored grupe devojaka, pripadnica južnjačkog plemstva. Njihove fotografije mogle su se videti na svim društvenim stranama ženskih časopisa. ~ 47 ~
  • 48. Nastupao je Smouking tajm džez bend, ali još nisu izašli na binu. Slušala sam ih i ranije u Plavom Nilu. Dopadala mi se pevačica, mušičava devojka obrijane glave i moćnog, maltene hipnotičkog glasa. Ali nisam došla da uživam u muzici. Koga ću sresti i šta će se desiti? Nervoza me nije sprečila da zapazim visokog, privlačnog čoveka, koji je razgovarao s dugonogom ženom u smeloj crvenoj haljini. Napustio je njeno društvo i krenuo prema meni dok sam ga posmatrala (nadala sam se diskretno). Sav vazduh mi je pobegao iz pluća kad mi je presekao put ka baru. „Zdravo”, obratio mi se sa osmehom. Onako plavokos i plavook, ličio je na muškarce iz modnih časopisa. Nosio je veličanstveno skrojeno tamnosivo odelo i belu košulju. Kravata je bila tanka i crna. Rekla bih da još nije napunio tridesetu. Bio je malo mlađi od masera, ali i mišićaviji. Bacila sam pogled na ženu u crvenoj haljini, koja je delovala poraženo. Prekinuo je razgovor s njom da bi se laktao kroz gužvu i obratio - meni? Je li on normalan? „Ja sam... Kesi”, rekla sam. Nadala sam se da on ne primećuje moje zbrkane misli. „Vidim da nemate piće. Dopustite mi da vam ga donesem”, rekao je. Položio ruku na donji deo mojih leđa. Poveo me je kroz sve veću gužvu ka baru. „O, da. Zašto da ne?” Bend se raspoređivao na bini. Čula sam kako probaju instrumente. „Šta je s vašom... pratiljom?”, pitala sam. ,,S kojom pratiljom?” Izgledao je zbunjeno. Okrenula sam se ka mestu gde je stajala. Nisam je više videla. Našao je praznu stolicu za barom i pokazao da sednem. Nagnuo se ka meni i zatakao mi uvojak za uvo, prišavši mi tako još bliže. Osetila sam njegov dah. Nije mi ostalo ništa drugo do da zažmurim i nagnem se ka njemu. „Kesi, naručio sam šampanjac”, rekao je. „Moram za nešto da se pobrinem. Zamoliću te da mi učiniš uslugu dok budem odsustvovao.” Položio je prst na moju vilicu i nežno krenuo uz nju. Gledao me je pravo u oči. Bio je očaravajući. Njegove prekrasne usne bile su na samo nekoliko centimetara od mojih. „Skini gaćice dok ja nisam tu. Pusti ih da padnu na pod, ispod bara. Ali ne dozvoli da te iko primeti.” „Ovde? Sada?” Posmatrala sam svoj lik u ogledalu iznad bara. Obrve su mi se začuđeno podigle. Na usnama mu je zaigrao savršeni, vragolasti osmeh. Dvodnevna brada nije narušila njegov izgled, naprotiv. Pratila sam ga pogledom dok se udaljavao. Prošao je pored bine s bendom i lepom pevačicom. Usredsredila sam se na gomilu koja se okretala ka bendu. Zasvirali su oštre, prodorne rifove. Osećala sam treptaje basa. Pogledala sam ka ženskom toaletu. Ako siđem sa stolice, izgubiću mesto za barom. Onda me možda neće naći. Dvorana se punila. Svetla su se lagano gasila. Preda mnom je osvanula visoka čaša hladnog šampanjca. Sedela sam sama, za barom. Razmišljala sam da li da poslušam ~ 48 ~
  • 49. divnog mladića i skinem gaćice. Šta ću ako me neko vidi? Sigurno će me izbaciti zbog nedoličnog ponašanja. Pokušala sam da se setim gaćica koje sam obukla. Crne tange. Jednostavne, svilene. U mladim izviđačima nisu nas učili kako da se neprimetno izmigoljimo iz gaća na javnom mestu. Približila sam stolicu baru. Odlučila sam se za probu. Gledala sam se u ogledalu. Prešla sam rukom i podlakticom preko krila, dok su nadlaktica i rame mirovali iznad bara. Dobro je, izvodljivo je. Dohvatila sam prednji rub haljine. Drugom rukom sam pošla uz butinu. Zavukla sam prst u gaćice i malčice podigla guzove sa stolice. Oslonila sam se petama o stolicu, da bih to izvela. Pesma se naglo završila kad sam ih cimnula. Mislila sam da sam samo ja čula cepanje tkanine, slično preskakanju igle na gramofonu. Ispred mene je stajao muškarac obrijane glave. Okrenuo se kad je čuo neobičan zvuk. Ukočila sam se od straha. O, ne! Izveštačeno sam se osmehnula i nervozno nasmejala. Posmatrao me je očima nalik Vilovim, samo što su njegove bile ledenoplave. Muškarac bliži pedesetim nego četrdesetim bio je građen kao fudbaler. Nosio je crno odelo, s belom košuljom i crnom kravatom. Nagnuo se prema meni i prozborio: „Već si ih skinula?” S nestašnim osmehom je upijao moju zbunjenu reakciju. Ispio je viski i spustio praznu čašu na šank. Obrisao je usta zadnjim delom masivnog dlana. „Mislio sam na tvoje gaćice. Da li si ih skinula?” Govorio je s britanskim akcentom. Osvrnula sam se da bih se uverila da ga niko nije čuo. Bend je zasvirao. „Ko si ti?” „Pravo pitanje je da li prihvatate korak?” „Korak? Šta? Ti? Mislila sam da ću biti s drugim tipom.” „Uveravam te da si u dobrim rukama. Prihvataš li korak?” „Šta će se desiti?” Uspaničeno sam se osvrnula oko sebe. Niko nas nije gledao. Svi su pratili bend. Niko nije mario za naš razgovor, kao da smo bili nevidljivi. Šta će se desiti?” ponovila sam pitanje. „Sve što budeš želela i ništa što ne budeš želela.” „Naučili su vas da to kažete?”, rekla sam, spremna na nadmudrivanje. Mogu ja ovo. A definitivno to mogu da učinim s njim. Ponovo sam cimnula gaćice. Zaglavile su se na gornjem delu butina. Našla sam se u veoma neprijatnoj situaciji. „Prihvataš li korak, Kesi? Smem da pitam samo tri puta”, strpljivo je progovorio. Spustio je pogled na moju suknju. „Možda, ako odem do ženskog...” Okrenuo se i pozvao barmena. „Želim da platim. I njen šampanjac, molim vas?” „Čekaj! Odlaziš?” S osmehom je izvadio dve dvadesetice iz novčanika. „Ne idi”, rekla sam. Izvukla sam ruku ispod bara i spustila je na njegovu snažnu podlakticu. „Prihvatam korak.” ~ 49 ~
  • 50. „Dobra si ti cura”, rekao je i vratio novčanik u džep. Skinuo je sako. Zamolio me je da mu ga pridržim na krilu. Stao je pored mene. Oslonio se na bar i okrenuo na stranu, kao da gleda bend. Povukao je moju stolicu malo od bara. Zadnjica mi je skliznula. Prislonio se uz moja leđa. Osećala sam njegova vrela usta pored uva, i njegovu erekciju pri dnu leđa, tamo gde me je prvi muškarac uhvatio. „Kesi, izgledaš divno u toj haljini, ali moraš da se ratosiljaš tih gaćica, iz ovih stopa”, šapnuo je promuklim glasom. ,,Nameravam da se poigram s tobom ako se slažeš.” „Ovde? Sada?” Progutala sam knedlu. „O, da.” „Šta ćemo ako nas neko primeti?” „Neće. Dajem ti reč da se to neće dogoditi.” Posmatrali smo bend. Leđima sam se oslanjala na njegove grudi. Gurnuo je desnu ruku ispod moje haljine. Pratio je pukotinu između butina do gaćica. Gurnuo je prst u mene, bez trunke oklevanja. Ovlažila sam se. Bend je zasvirao malo brže. Glas pevačice treperio je kao muzički instrument. Reći su potekle s njenih usana baš kad je stisnuo dva prsta oko lastiša na gaćicama. „Podigni se, ljubavi”, naredio je i cimnuo načete gaćice prema kolenima. Učinio je to u savršeno odabranom trenutku. Brzo sam ih svukla do članka i pustila da padnu na pod. Bar je bio mračan, bučan i pun ljudi. Niko se ne bi uznemirio ni da sam vrisnula. Polako je kružio po unutrašnjosti butina. Dražio me je, dišući mi na uvo. Zamišljala sam da nas drugi vide kao zaljubljeni par koji zaneseno posmatra bend. Samo nas dvoje smo znali da me rastura desnicom. Spustio je levu šaku na desnu dojku, ohrabren činjenicom da nas niko ne posmatra. Kružio je masivnim dlanom po njoj dok nije osetio da mi se bradavica ukrutila. „Slatko bih grickao tu bradavicu, ali ne mogu zato što smo u dvorani punoj ljudi”, šaptao je. „Da li si se još više ovlažila?” O, bože, jesam! Klimnula sam. „Da li ćeš biti vlažna ako gurnem prste u tebe?” „Hoću.” „Obećavaš?” Klimnula sam. Ruka mu je oživela pod sakoom na krilu. Kliznula je uz butine. Rastvorio me je jednim prstom. Zamalo što nisam pala sa stolice. Zadržao me je. Pomerio mi je desnu butinu. Raširila sam njegov sako da bih sakrila ono što se pod njim dešavalo. „Popij malo šampanjca, Kesi”, rekao je. Podigla sam hladnu čašu i osetila mehuriće na jeziku. „Svršićeš na ovoj stolici.” Otvorio me je prstima pre no što sam iskapila penušavo vino. Nije ni čudo što sam se malo zagrcnula. Niko u okolini nije slutio šta mi radi. „Osećaš li to, Kesi?”, šaptao je seksi naglaskom. „Nasloni se o mene, dušo. Tako je.” ~ 50 ~
  • 51. Nabijala sam se na njegovu ruku ispod sebe. Prsti su zaranjali i izranjali iz mene dok me je milovao kružnim pokretima palca. Zažmurila sam. Čitavim telom sam se oslanjala o njegovu masivnu šaku. Imala sam osećaj da sam na ljuljašci. „Niko ne vidi šta radimo”, šaptao je. „Svi misle da ti govorim koliko mi se sviđa ovaj bend. Osećaš li to?” „Da, o, bože, o, da!” Ponovo se pribio uz moja leđa. Naslonila sam se na njega. Desnom rukom sam ga uhvatila za rame, a levom sam stiskala sako. Osećala sam kako mu se mišići zatežu dok me miluje palcem, opisujući magične krugove i vesto klizeći prstima u meni. Svirao je na meni kao na muzičkom instrumentu. Gubila sam se u pomračini dvorane, u ritmu muzike, u talasima zadovoljstva. Htela sam ga u sebi, ali ne samo prste. Htela sam njega. Čitavog njega. Pomerila sam desnu butinu. Pravilno je protumačio signal i zario prste dublje. Sagnula sam glavu. Htela sam da izgledam kao neko ko se u potpunosti predaje muzici, dok u stvari jašem na talasima koje je nepoznati podizao u mom telu. Zapljuskivali su me sve jače, vodeći me ka rajskom klimaksu. „Kesi, osećam to. Svršićeš mi u ruci, zar ne?”, prošaptao je. Uhvatila sam se za bar desnicom. Padala sam u trans. Dvorana se zamračila, a muzika pomešala s tihim dahtanjem (mojim?). Zadržao me je, kao zid, kad me je dotad najveći talas zapljusnuo i poneo. O, preslatki Isuse! Nisam mogla da verujem da može to da mi uradi na ovom mestu. Nisam mogla da verujem da sam upravo svršila usred bučne, mračne prostorije pune stranaca, od kojih su neki bili i na manje od pola metra od mene. Palac je usporio baš kad su se talasi u mom telu smirili. Dvorana mi je ponovo bila pred očima. Mirovao je. Držao me je u šaci. Nežno je izvukao prste kad sam se pomerila. Povlačio ih je po goloj butini. Gurnuo je čašu šampanjca ispred mene. „Neustrašiva si, Kesi!” Podigla sam je drhtavom rukom i sasula njen sadržaj u sebe. Spustila sam je na bar. Uska čaša je oštro lupila o šank. Nacerila sam se, baš kao i on. Gledao me je kao da me prvi put vidi. „Zanosna si, da li si svesna toga?” Po prvi put nisam rekla ništa omalovažavajuće na svoj račun, zato što sam mu poverovala. „Hvala ti.” „Hvala tebi”, rekao je i dao znak barmenu da pripremi račun. Ponovo je izvadio dve dvadesetice. „Zadrži kusur”, rekao je barmenu. Lovio je nešto po džepu. „Ovo je za tebe”, rekao je. Bacio je u vazduh nešto što je ličilo na novčić, uhvatio ga i tresnuo o šank. Kad je podigao ruku, videla sam da se privezak za Drugi korak blista pod barskim osvetljenjem. Na njemu je bila ugravirana reč Hrabrost. „To je bilo šarmantno iskustvo”, rekao je, a onda me je poljubio u kosu. Podigao je sako s mog krila i nestao u gužvi. ~ 51 ~
  • 52. Zakačila sam privezak na narukvicu. Sad sam imala dva. Kliznula sam sa stolice. Noge me nisu slušale i zamalo da padnem kraj svojih pocepanih gaćica. Kretala sam se kroz mračnu gomilu, isprekidanog daha i zamagljenog vida. Naletela sam na sićušnu devojku na visokim štiklama. Na svu sreću, nisam je oborila. Isprva nisam prepoznala Tračinu zato što je bila sva skockana. Njena bujna, talasasta kosa formirala je divlju koronu, a smeđa koža oštro odudarala od limun-zelene haljine. Nisam prepoznala ni Vila u otmenom večernjem sakou i kravati. Bio je đavolski privlačan. „Vidiš?” rekla je i snažno udarila Vila po grudima. „Rekla sam mu da si to ti!” Sranje! Nije moguće da mi se ovo dešava! Ne sad! Ne ovde! „Ćaaao”, bilo je sve što sam im mogla reći. „Čim sam spazila tebe i onog... tipa, rekla sam mu: Vile, vidi Kesi je na sastanku!” Pucnula je prstima i procvrkutala zadnju reč. Pijano se ljuljala. Vil je izgledao nervozno i kao neko kome je neprijatno. Da li su videli kako se trljam o njegov stomak, kako ga stiskam za rame i kako se vrpoljim? O, bože! Da li su shvatili šta radimo? Sigurno nisu. Bilo je mračno i bučno. Gde su stajali? Uspaničila sam se. Nisam mogla da učinim ništa izuzev da započnem razgovor o bendu. Potom ću zbrisati. „Gde je otišao?”, pitala je Tračina. „Ko?” „Tvoj zgodni pratilac?” „Ah, on... otišao je po automobil. Odlazimo. U žurbi smo. Da... pa...” Znoj mi je kapao niz dekolte i curio po potiljku. „Ali bend tek počinje. Do karata za njihov nastup se baš teško dolazi, Kesi.” „Možda su se oni za večeras naslušali muzike”, ukočeno će Vil. Popio je gutljaj piva. Da li je ljubomoran? Izbegavao je da me pogleda u oči. Moram što pre da odem odavde. „Znate, ne želim da me čeka, pa... vidimo se sutra”, promrmljala sam. Mahnula sam im i požurila ka liftovima. Dođavola! Cupkala sam, sama u liftu, kao da ću tako brže stići do prizemlja. Morala sam da izađem i da se priberem. Dozvolila sam neznancu da spusti ruke na mene, da ih zavuče u mene - na javnom mestu - i da me izludi, u neposrednoj blizini mog poslodavca i njegove devojke. Šta su videli? Kako je moguće da mi jedan tako prekrasan seksi doživljaj začas presedne? Morala sam da potisnem sve slične misli. Razgovaraću s Matildom. Posavetovaće me šta da radim. Vrata lifta su se otvorila. Projurila sam kroz predvorje prema staklenim vratima i izašla na ulicu. Noć je bila divna, a vazduh svež. Limuzina me je čekala tamo gde sam je i ostavila. Otvorila sam vrata pre nego što je vozač stigao da reaguje. Sela sam na udobno sedište. Noćni vazduh milovao me je ispod haljine, hladeći vlagu na butinama. Šesto poglavlje ~ 52 ~
  • 53. Spring fling na Magazinu je svakog maja naglašavao koliko malo Francuska ulica ima da ponudi od zabave. Osam kilometara robe na rasprodaji, muzika i gužva privlačile su gomilu u restorane i kafiće Louer Gardena. U Marinjiju nismo bili te sreće. Francuska ulica bila je mesto za noćni provod. Ljudi su ovamo dolazili da slušaju džez i da se napiju. Vilovo lice pričalo je vrlo tužnu priču dok se naginjao nad obračunom pazara od prethodnog dana. Mišići na podlakticama su mu se trzali dok je ukucavao cifre u staru računsku mašinu. „Zašto je moj otac kupio baš ovu zgradu i otvorio kafe namenjen dnevnim gostima u ovoj ulici? I zašto je Kastij morao da napravi tu zgradurinu baš preko puta nas?” Spustio je olovku. Mesec je bio veoma loš ma koliko puta sabirao saldo. „Stigla je specijalna pošiljka”, rekla sam da bih ga odobrovoljila. Pokazala sam mu kafu na stolu, koju sam upravo skuvala. Nije je ni pogledao. „Kako bi bilo da razmestim pet-šest stolova u zadnjem delu parkirališta, rastegnem kablove s baštenskim osvetljenjem, namestim zvučnike i proglasim to baštom? Tamo bi moglo biti lepo. Svakako bi bilo tiše”, zamišljeno je prozborio. Uopšte se nije meni obraćao, iako sam stajala pored njega. Tračina je u taj čas upala u kancelariju. „Kad već govoriš o renoviranju, popravi toalete, slomljene stolice i prokleti pločnik u patiju, dušo.” Bacila je tašnu na stolicu u uglu. Skinula je široku belu majicu pred nama i obukla tesnu crvenu, koju je izvukla iz tašne. Uvek je nju nosila u noćnoj smeni. Bila je opuštena i samouverena vlasnica sićušnog, savršenog tela. Pokušavala sam da skrenem pogled sa nje. Vil je tokom Spring flinga mnogo teže podnosio poslovne gubitke nego za Mardi gra* ili džez festivale. Bukvalno bi posedeo od muke, ali te sedine su ga činile još privlačnijim. Bio je jedan od onih muškaraca koji se prolepšavaju s godinama. Htela sam to da mu kažem, ali Tračina me je osujetila svojom pojavom. Svašta sam pričala zbog smelosti stečene posle dva poduhvata. Na Delin užas, počela sam i mnogo češće da psujem, a moja smerna koleginica nikad se nije razdvajala od džepne Biblije u crvenom povezu. „Ima li posla danas?”, pitala je Tračina dok je uvlačila majicu. Završavala sam smenu kad je njena počinjala. Nisam imala nijedan sto za predaju jer baš nije bilo posla. „Ne baš.” „Ma nimalo”, ispravio me je Vil. „Spring fling!” „Jebeni Spring fling!” rekla je i izletela iz sobe. Gledala sam kako njen raskošni konjski rep odmiče ka sali za ručavanje. „Čudesna je”, rekla sam. „Ta reč je precizno objašnjava”, odvratio je Vil. Prošao je prstima kroz kosu. Činio je to tako često da sam ponekad sumnjala da ima vaške. Konačno je primetio moje prisustvo. Podigao je pogled s papira. „Imaš li nekih planova za večeras?” „Jok.” ~ 53 ~
  • 54. „Nećeš da se vidiš s onim tipom?” ,,S kojim tipom?” zbunjeno sam ga pitala. ,,S tipom iz Hejla.” „O, sa tim tipom”, rekla sam. Srce mi je zalupalo. Nedelje su prošle od te noći, a ni on ni Tračina je nisu dotad ni pomenuli. Ona zato što je verovatno bila suviše pijana da bi se ičega sećala, a on zato što nije bio od onih koji zabadaju nos u tuđa posla. Međutim, možda je ipak nešto video? „To nam je bio prvi i poslednji sastanak. Među nama nije bilo istinske hernije.” Sumnjičavo je žmirkao. „Nije bilo hemije, kažeš?” Okrenuo se mašini za računanje i ukucao nove cifre. „Mene ste, bogami, prevarili.” Kad sam pitala Matildu šta da radim kad na sastanku u organizaciji Tajne naletim na nekog poznatog, posavetovala me je da je uvek bolje da kažem istinu umesto laži. A ipak sam lagala. „Vile, Tračina je stigla, dakle, ja idem. Videćemo se sutra”, rekla sam i krenula. „Kesi!”, presekao me je u pola pokreta. Prestani da me propituješ, molila sam se u sebi. Presreo je moj pogled. „Hvala ti za kafu”, rekao je. Pozdravila sam se i krenula. „Kesi!” Šta sad hoće? Okrenula sam se, požurila i provirila u kancelariju. „Izgledala si... veoma dobro te noći. Sjajno, rekao bih.” „Aha. Dobro. Hvala ti.” Sigurno sam porumenela kao stidljiva tinejdžerka. O, Vile! Jadni Vile! Jadan i ovaj restoran! Nešto mora da se preduzme i to brzo. Moralo je da se desi kad-tad. Te večeri Tračini se štikla zaglavila u pukotinu na pločniku ispred kafea. Ona je nastavila put, ali noga nije pošla za njom. I tako je iščašila krhki zglob. Upozoravali smo je - više puta - na pukotine u pločniku i na opasnosti od nošenja visokih štikli na poslu. Ali to vam je ženska sujeta. Ni ja nisam bila mnogo drugačija. Preuzela sam nekoliko njenih smena dok joj se naduti zglob ne vrati na normalnu veličinu. Požalila sam se Matildi, koja me je zamolila da je redovno obaveštavam o svom radnom rasporedu. Nadala sam se da će se sledeća fantazija ostvariti u Zdanju, i to što pre. Međutim, ovaj mesec će, po svemu sudeći, proći bez fantaziranja. Sećanja na doživljaj u džez baru su bledela, a istina je da sam žudela za novim. Hvala bogu na Spring flingu, mislila sam glancajući stolove. Ne bih izdržala ni nedelju dana u duploj smeni da smo imali normalan obim posla. Danju je bilo malo gostiju, a noći su bile još tužnije. Malobrojni gosti nisu mogli da apsorbuju ni sjaj uličnog osvetljenja. Prelamalo se po zidovima i staklu avetinjskog kafea. Vil je vreme provodio kod Tračine i pomagao joj u svakodnevnim poslovima, tako da nije bilo ni njegovog ohrabrujućeg prisustva na spratu. To mi nije smetalo. Imala sam nekoliko dobrih knjiga, a koristila sam slobodno vreme i da nešto zapišem u dnevnik fantazija. To mi je bio jedini domaći iz Tajne. Unosila sam beleške u dnevnik kad je zvono na vratima zazvonilo, upozoravajući me na prisustvo okasnele noćne mušterije. Prevarila sam se. To je bio dostavljač peciva, što ~ 54 ~
  • 55. je bilo čudno, pošto je obično dolazio u cik zore, kad je Del tu, pošto je ona morala da mu potpiše dostavnicu. Pre nekoliko sati poslala sam i kuvara kući. Nije bilo potrebe da ostaje zato što smo posle sedam uveče služili samo kafu i peciva. Odonda je došlo samo dvoje ljudi. Okrenula sam se i ugledala mladića u sivom duksu s kapuljačom. Gurao je kolica puna kutija s pecivom. Ćutke mi se približavao. „Žao mi je”, ustala sam i sakrila dnevnik iza leđa, „ali zar nije kasno? Zar obično ne dolazite uju...” Prošao je pored mene i skinuo duks. Osmehnuo mi se preko ramena. Imao je kratko podšišanu kosu, isklesano lice s tamnoplavim očima i podlaktice pokrivene tetovažama. Setila sam se svih srednjoškolskih loših momaka za kojima sam čeznula. „Ostaviću ih u kuhinji. Hoćete li me ispratiti do tamo?” rekao je i pokazao dostavnicu. Nešto mi je govorilo da ću dobiti mnogo više od dvadeset krofni i poslužavnika kolača od limuna. Sekundu nakon što je otvorio vrata mračne kuhinje, čula sam tresak zbog kog mi je bilo drago što Vil nije na spratu. Kakofonija je potrajala. Odvijala se u fazama. Počelo je s treskom, usledilo je niz tupih udaraca, a onda nova provala metalne zveke. „O, moj bože!”, kriknula sam i pojurila ka kuhinjskim vratima, iza kojih je dopiralo stenjanje. „Jeste li dobro?” Gurnula sam vrata i naletela na telo, njegovo telo. Malo se pomerilo. Pipala sam po zidu, tražeći prekidač, i upalila fluorescentna svetla. Ležao je na podu stiskajući rebra. Raznovrsna peciva rasejala su se po podu. Kao trag su vodila do hladnjaka. „Ala sam zajebao stvar”, prostenjao je. Nasmejala bih se da mi srce nije grozničavo lupalo. „Kako ste?” ponovo sam pitala. Oprezno sam mu prilazila, kao psu kog je udario automobil i koji će možda pobeći ako mu se prebrzo približim. „Dobro mi je. Izvini zbog nereda.” „Da li si ti jedan od tipova iz... znaš već?” „Jesam. Trebalo je da te iznenadim. Ta-da! Joj!” reče, uhvati se za lakat i pade na pod. Kutija pite od ploda hikorija ublažila mu je pad. „Pa, na neki način me i jesi iznenadio”, rekla sam. Smejala sam se zbog džumbusa koji je napravio. Momak je, po svemu sudeći, naleteo na Delino utvrđeno čelično kuhinjsko ostrvo i oborio sve lonce i šerpe na pod. „Da li ti je potrebna pomoć?”, pitala sam i pružila ruku. Kako divno lice. Ako loš momak može da izgleda anđeoski, izgledao bi upravo ovako. Imao je dvadeset osam, najviše trideset godina. Govorio je blagim kejdžunskim naglaskom koji je zvučao veoma seksi. Otkopčao je duks, skinuo ga i bacio na pod, da bi mogao da pogleda ozleđeni lakat. Nije bio svestan da je otkrio bokserski torzo ispod majice bez rukava. Splet tetovaža pokrivao mu je ruke i ramena. „Sutra ujutru ću se probuditi sa zaista velikom modricom”, rekao je. ~ 55 ~
  • 56. Nije bio visok, ali je plenio sirovim šarmom. Zaboravio je na bol. Protegao se unazad, kao mačka, i odmerio me od glave do pete. „Auh, stvarno si lepa”, rekao je. „Ja... mislim da je pribor za prvu pomoć ovde negde.” Uhvatio me je za lakat i nežno privukao kad sam pored njega pošla do kancelarije. „Pa? Hoćeš li?” „Hoću li šta?”, pitala sam. Lešnik. Oči su mu bile boje lešnika. „Hoćeš li napraviti ovaj korak sa mnom?” „Ne kaže se tako.” „Prokletstvo!”, rekao je. Naprezao je mozak. Bio je veoma sladak, ali i previše brzoplet, što i nije bilo tako važno. „Trebalo bi da kažeš da li prihvataš ovaj korak.” „Aha. Da li prihvataš ovaj korak?” „Ovde? Sada? S tobom?” „Jašta! Ovde! Sada! Sa mnom!” rekao je, blago nakrivljene glave, s nestašnim osmehom. Imao je najbelje zube koje sam ikad videla, uprkos sirove spoljašnjosti i tankog ožiljka na gornjoj usni. „Da li hoćeš da me nateraš da te molim?”, dodao je. „U redu, u tom slučaju, molim te, lepotice!” Baš sam uživala u ovoj igri. Zato sam odlučila da je produžim. „Šta ćeš mi uraditi?” ,,E, taj deo sam zapamtio. Uradiću ti sve što budeš želela i ništa što ne budeš želela.” „To je dobar odgovor.” „Vidiš? Nisam baš sve upropastio.” Tako je sladak i seksi. „Pa? Prihvataš li korak?” „Koji od njih?” „Uh... hm, beše treći, mislim. Poverenje?” „Tako je”, rekla sam posmatrajući nered u kuhinji. „Došao si neposredno pred zatvaranje i napravio haos koji ću pospremati satima.” Posadila sam ruke na bokove i spustila pogled na njega, kao da se ozbiljno dvoumim. Odavno se nisam ovako zabavljala. ,,I misliš da si u stanju da...” „Ne kapiram. Da li hoćeš da kažeš da ne prihvataš korak?” Trgao se, kao da ga je nešto zabolelo. „Jebiga! Uprskao sam.” Progovorila sam posle dovoljno duge pauze: „Ma... prihvatiću korak.” „Ura!”, rekao je i radosno pljesnuo dlanovima. Ovom reakcijom mi je izmamio kikot. „Neću te izneveriti, Kesi”, rekao je. Ugasio je fluorescentne svetiljke na tavanici. Obasjavala nas je samo topla svetlost ulične rasvete, koja je prodirala kroz kuhinjski prozorčić. Koraknuo je prema meni i obuhvatio mi lice rukama. Ispostavilo se da me nije iznenadio kasnom noćnom dostavom i haosom koji je napravio u kuhinji, već ovim. Poljupcem. Pritisnuo me je uz hladne kuhinjske pločice i priljubio se uz mene. Svojom čvrstinom mi je dao do znanja da je iskren. Isuse, osećala sam kako mu se diže. Moja košulja je, sekundu kasnije, završila na podu, preko njegovog duksa. Prva dva puta nije bilo poljubaca. Nisu mi nedostajali. Ali ovo, ovo je ~ 56 ~
  • 57. bilo nešto drugo. Kolena su mi toliko oslabila da je morao da me prihvati oko pasa da ne bih pala. Da li me je iko ikada ovako žarko poljubio? Nikada do sada. Svojim jezikom je tragao za mojim, uzbuđen koliko i ja. Ukusom me je podsećao na najomiljeniju žvakaću gumu. Posle nekoliko sekundi strasnog ljubljenja, nežno me je gricnuo za donju usnu. Lagano je prešao na moj vrat. Istraživao ga je i ljubio, dok se nije smirio na prostoru iznad ključnjače. Uzdisala sam pod njegovim gladnim poljupcima. Milovanjem je krčio put usnama. Oslobodio me je prslučeta i onda se upustio u osvajanje mojih dojki. Usnama mi je čupkao bradavicu. Kad se ukrutila, prešao je na drugu. U isti mah je gurnuo ruku ispod farmerki, da bi otkrio ono u šta sam opravdano sumnjala: skroz sam se ovlažila. Prestao je da me ljubi. Gledao me je pravo u oči dok me je istraživao prstima. Pogled mu je bio staklast i vatren. Izvukao je ruku iz mojih gaćica i gurnuo prst u usta. Mislila sam da ću svršiti na licu mesta. „Umirem od gladi. Skidaj te farmerke, molim te. Postaviću sto.” Divlji izraz u njegovim očima, tanak sloj znoja na savršenom telu, podmukli osmeh. Bože, ovaj momak me drži u šaci. Osvrnula sam se po klizavom i slatkom neredu koji je napravio. „Ovde? U kuhinji?” pitala sam dok sam otkopčavala pojas. „Baš ovde.” Oštrim pokretom istetovirane ruke počistio je sve s Delinog stola od nerdajućeg čelika. Metalne činije, šerpe, lonci, mikseri i plastične alatke bučno su popadali na pod. Dograbio je kockasti stolnjak s donje police i raširio ga po metalnoj površini. Iskobeljala sam se iz farmerki. Rukama sam pokrila najintimnije delove anatomije. „Znaš li šta imamo za desert?”, rekao je kad se okrenuo prema meni. „Tebe!” Načinio je polako nekoliko koraka prema meni. Obgrlio me je i ponovo poljubio. Pažljivo me je podigao na sto i položio me na njega, tako da su mi noge visile preko ivice. Gledala sam kako prilazi velikom hladnjaku i nestaje u njemu. „Da vidimo...” rekao je. Pojavio se s posudama i raspršivačem za šlag. „Šta, za ime sveta, misliš da radiš?” „Zažmuri i opusti se.” Nakon toga me je uhvatio za zglobove i povukao prema sebi. Povukao me je do donje ivice stola. Raskrečio mi je noge sa sramotnom lakoćom. Ispustila sam isprekidani, razdragani krik. Naglo sam se ućutala kad mi je našpricao šlag na pupak. Ciknula sam od zadovoljstva. Zatim je naprskao nešto šlaga i na bradavice. Odmakao se da osmotri svojih ruku delo. „Šta to radiš!” „Pravim slatku poslasticu. Ako mi veruješ, ja sam van ove fantazije poslastičar. Da vidimo... još nije gotova...” Povukao je liniju šlagom, od pupka nadole. Dograbio je sud s čokoladnim prelivom i nežno razmazao čokoladu po mom telu. Uzeo je trešnju i posadio je na pupak. Nisam mogla da prestanem s kikotanjem. Sve što mi je radio bilo je i hladno, i golicavo, i nepojmljivo vrelo. Osmotrio je svojih ruku delo. Sagnuo se i sklopio usta oko mog pupka. Smazao je trešnju i polizao sav šlag. Razmazao je preliv po dojkama. Lepljivim rukama je prešao preko mog torza i stomaka. Rastavio mi je noge. ~ 57 ~
  • 58. Jezik mu je bio vreo i drzak. Isprva me je samo zadirkivao, zaobilazeći suštinu. Mislila sam da ću umreti ako ne bude uskoro prešao na nju. Konačno je sklopio usta oko mene. Kružio je i kružio, mek, vreo, lepljiv. Našla sam se usred narkotičke izmaglice. Prstima je prčkao po nutrini. Njihova čvrstina dopunjavala je meki, vlažni jezik kojim je čistio šlag. Nikad nisam spoznala takvu želju. Doveo me je do ivice tako brzo da sam morala da stiskam rub stola da ne bih pala s njega. Zaustavio se. „Zašto si stao?” prostenjala sam, boreći se za vazduh. Pogledala sam na njegove gladne oči. Spoljnom stranom dlana otirao je šlag s obraza. „Kesi, da li si osetila moj jezik?” Hm, da. I te kako sam ga osetila! Izluđivao me je! „Jesam”, rekla sam što sam pribranije mogla. „Hoću da se igraš prstima. Preda mnom. Za mene.” „Šta hoćeš?” Osećala sam se pijano gledajući njegovo božanstveno lice umrljano šlagom. „Hoću da gledam kako se igraš sa sobom”, rekao je. „Ali... Zaista ne znam kako se to radi. Nevešta sam. Mogu da počnem, ali zatim... Ne znam... i još u tvom prisustvu, ja...” „Daj mi ruku.” Oklevajući sam mu pružila ruku. Čvrsto ju je stisnuo i stavio na vrelo i vlažno mesto. Izdvojio je kažiprst. Nežno ga je položio na razdeljak. Ovlažio ga je gipkim usnama. Rukom je vodio moj prst ukrug, plešući jezikom. O, bože, kako sam se divno osećala! „Ne znam šta je slađe, ti ili šlag.” Pustio mi je ruku kad sam uhvatila ritam. Nastavila sam dok me je on obrađivao ustima. Uhvatio me je za unutrašnjost butina. Pritiskao ih je na sto. Na sekundu je prestao da bi me osmotrio. Bila sam na ivici ekstaze. Zabacila sam glavu da bih upila sva osećanja. Neko vreme je gledao kako se igram sa sobom. Odlučio je da vrelim usnama pruži podršku mojim prstima. „Osećaš li to? Da li ti se dopada?” rekao je između vrelih lizova. „O, da!”, rekla sam. Upijala sam svaki njegov damar, usklađujući ga sa sopstvenim. Nisam znala koliko sam blizu orgazmu, ali stizao je s nekog novog mesta, negde duboko iza njegovih usta i vlažnog jezika. Izvlačio je nešto iz moje nutrine. Gurnuo je prste u mene do balčaka i pritisnuo raskrečene butine drugom rukom. Zadovoljstvo je zaplamtelo u svakom atomu mog tela. Znao je za silnu energiju koja se skupljala u meni. „Svetog mu sveca!” omaklo mi se. Na izvestan način sam strahovala od onog što će se dogoditi. Strepela sam da će provala zadovoljstva biti nepodnošljiva. U tom času mi je belo usijanje prostrujalo čitavim telom. Nagnalo me je da podignem bokove. Nije oklevao. Odgurnuo je moju ruku. Strastveno me je ljubio i lizao. Pražnjenje je bilo tako snažno da sam morala da se uhvatim za nešto, da se zadržim ako mi je stalo do života. „Omojbože! Omojbože! Omojbože!” ponavljala sam, migoljeći se po klizavom stolu. Omamljena blaženstvom, nisam marila da li ću pasti preko ivice. Stiskao me je. Nije mi ~ 58 ~
  • 59. dao da mrdnem dok nije procenio da sam se odmakla od ambisa. Kad je orgazam prošao, nežno mi je obrisao lice i unutrašnjost butina. „To je bilo... auh... zbilja snažno, Kesi.” „Da. Bilo je”, rekla sam. Prešla sam rukom preko čela, kao da sam se upravo probudila iz sna. „Hoćeš li da ponovimo?” Nasmejala sam se. „Mislim da to nikad neću moći da ponovim.” Skliznuo je s mene i izvadio par peškira ispod stola. Natopio ih je vrućom vodom u sudoperi pored hladnjaka. „Znaj da hoćeš.” „Gde li su te samo našle?” pitala sam ga dok sam se polako uspravljala u sedeći položaj. „Ko?” Kad mi je prišao, noge su mi visile preko ivice čeličnog stola. Lagano me je čistio mokrim peškirom. „Žene iz Tajne.” „Ne smem da ti kažem dok se ne učlaniš.” Prineo je drugi peškir mom licu i rukama. Čistio me je temeljito i nežno. „Imaš li dece?” Pitanje je i mene iznenadilo. Progovorio je posle duže pauze. „Imam... sina. Previše pričamo, Kesi.” Mogla sam da zamislim njegovog sina, dečačića koji izgleda baš kao otac, samo s bucmastijim obrazima i bez tetovaža. „Da li te plaćaju za ovo?” Brisao mi je ruke. Peškir je stigao do moje meke kože na zglobovima. „Naravno da ne. Ne moraju da me plaćaju za ovo što sam upravo učinio. Uradio bih to za tebe bilo kada.” „Pa šta ti dobijaš?” Zastao je na mojim šakama. Nekoliko sekundi me je prodorno posmatrao. „Zar zaista ne znaš?” „Šta? O čemu govoriš?” „Zar zaista ne znaš koliko si lepa?” Zanemela sam. Mislila sam da će mi srce prepući. Nisam imala kud do da mu poverujem. Delovao je toliko iskreno. Obrisao me je i zabacio prljave peškire preko ramena. Podigao je duks s poda i dodao mi odeću. Obukli smo se, uglavnom. „Dopusti mi da ti pomognem u čišćenju”, rekao je i šutnuo praznu kantu za smeće nasred kuhinje. Za desetak minuta smo se otarasili uništenih kutija. Dve smo i spasli. Napunila sam kantu toplom vodom da operem pod. Rekla sam da ću dovršiti posao bez njega. „Moram da idem, a želim da ostanem. Eh, takva su pravila. Hvala na desertu. I na slomljenom rebru. Umalo da zaboravim ozledeni lakat”, rekao je dok mi se primicao. Oklevao je pre nego što je odlučno istupio i spustio strastven poljubac na moje usne. „Jedinstvena si”, rekao je. ~ 59 ~
  • 60. „Baš kao i ti”, odgovorila sam, iznenadivši i sebe. „Da li ću te ponovo videti?” „Moguće je, ali šanse nisu velike.” Izašao je iz kuhinje, namignuo i napustio kafe. Gledala sam kako žuri mračnom ulicom, ispraćen zvonima iznad ulaznih vrata. Mislila sam da sam odstranila sve dokaze. Ipak sam u blistavoj svetlosti jutra zatekla Del kako riba čelični sto snažnim sredstvom za čišćenje. Imala sam utisak da me povremeno prekorno posmatra, kao da želi da mi kaže: Ne znam kako, niti ću te pitati, tek, otisak tvog dupeta osvanuo je na mom stolu. Premeravala sam kuhinju u potrazi za mojim poslužavnikom. Našla sam ga i izletela na vrata, samo da bih naletela na par jednako optužujućih očiju. Ove su pripadale Matildi. Ukrućeno je sedela za stolom broj osam. Zaputila sam se ka njoj. „Šta radiš ovde?”, prošaptala sam osvrćući se okolo. „Kako to misliš, Kesi? Ovo mi je jedan od najomiljenijih restorana u Nju Orleansu. Imaš li malo vremena za razgovor?” „Veoma malo”, lagala sam. Spustila sam jelovnik pred nju. „Imamo mnogo posla. Jedna kelnerica je na bolovanju. Radim od jutra do mraka.” Zazirala sam od razgovora s njom zato što sam se brinula da li sam prekršila pravila društva predugom pričom s muškarcem od sinoć i prevelikim brojem pitanja lične prirode. Opet sam se osvrnula po gotovo praznom restoranu. Jedan sat me je delio od navale jutarnjih gostiju. Vil je verovatno kod Tračine. Ne brine zato što zna da sam ja u jutarnjoj smeni. Kliznula sam na stolicu, pritisnuta krivicom nepoznatog porekla. „Da li si se sinoć zabavila? S Džesom?”, pitala je. ,,S Džesom? Dakle, tako se zove?” Leptirići su mi se razleteli po stomaku. „Da, zove se Džes. Kao prvo, žao mije ako si bila zatečena njegovim kasnim dolaskom.” „Sve je bilo u redu. U najboljem redu ako ćemo iskreno”, rekla sam oborene glave. „Dopao mi se.” „To je jedan od razloga mog dolaska. Izgleda da si i ti ostavila snažan utisak na njega.” Srce mi je blago poskočilo od radosti, iako je u njemu bilo i izvesne neverice. „Dobro me slušaj. To se ponekad desi. Učesnici se previše snažno povežu i požele da saznaju nešto više jedno o drugom. Međutim, mogu da ti ponudim samo ovo - da ti dam Džesovu kontakt adresu, ali ako odlučiš da se s njim nađeš, tvoj put će se prekinuti na Trećem koraku. Moraćeš da istupiš iz Tajne, baš kao i on.” Knedla mi je zastala u grlu. „Iskreno”, nastavila je, „ja ne mislim da je Džes tvoj tip. Hoću da kažem, on jeste seksi, ali je...” „U braku?” ~ 60 ~
  • 61. „Ma nije, razveden je. Više od toga ti ne mogu reći. Imaš nedelju dana da razmisliš o tome.” „Da li on... da li... želi da se vidi sa mnom?” „Da. Želi”, rekla je žalosnim glasom. „Bio je veoma jasan što se toga tiče. Slušaj me, Kesi, ne mogu ti reći kako da postupiš, ali je očigledno da silno napreduješ. Bila bi velika šteta ako bi skrenula s puta zbog čoveka o kojem tako malo znaš. I sve zbog jedne noći za pamćenje.” „Da li se to često dešava?” „Mnogo žena prerano odustane od istraživanja vlastite ličnosti, ali većina posle zažali zbog toga. Tako to biva, i to ne samo u Tajni već i u životu.” Stisnula me je za ruke baš kad je Vil žurno ušao iz kuhinje. Projurio je između stolova, ka Tračini, koja je na ulici pokušavala da uglavi kamionet na nedovoljno prostrano parkingmesto preko puta restorana. To je već i na prvi pogled izgledalo kao užasno loša ideja. „Isuse! Stani! Rekao sam ti da me sačekaš!” urlao je s vrata. Nisam razumela njen odgovor, ali bio je žustar i glasan. Kamionet je zatim krenuo unazad, preprečio se preko ulice i blokirao saobraćaj. Ovako izgleda kad imate dečka, pomislila sam, i kada ste nečija devojka. Provodite dane teturajući se između blaženstva i razočaranja, ljubavi i blagog gnušanja. Sve što uradite čeka na nečije odobravanje ili kritiku. Ne pripadaju vam, niti im vi pripadate, a ipak ste odgovorni za svaku njihovu želju i žudnju. Neke možete zadovoljiti, neke nikada nećete. Da li mi je tako nešto sad potrebno? Želim li da budem nečija devojka? I šta znam o tom Džesu, izuzev da je istetovirani poslastičar koji živi bog te pita gde i ima dete? Među nama je nesumnjivo bilo neke hernije, ali ga jedva poznajem! Eto o čemu sam razmišljala kad je Tračina izašla iz loše parkiranog kamioneta i zalupila vrata. Mahnula je ključevima pred Vilovim nosom i onda ih demonstrativno bacila na tie. Podigao ih je i stao. Nekoliko sekundi zurio je pravo ispred sebe. „Znaš šta?” obratila sam se Matildi. „Ne treba mi toliko vremena za razmišljanje. Znam šta ću. Hoću više. Hoću Tajnu. Nasmejala se. Nežno mi je utisnula privezak trećeg koraka u dlan. Zatim ga je zatvorila. „Džes je zaboravio da ti ga da. Prihvatila sam se te dužnosti.” Pročitala sam ugraviranu reč na privesku: Poverenje. Da. A mogu li da verujem u ispravnost donete odluke? ~ 61 ~
  • 62. Sedmo poglavlje Tri nedelje posle za dlaku izbegnutog istupanja iz Tajne, suočila sam se s Četvrtim korakom. Najavljen je na staromodni način, poštom. Preskakala sam po dve stepenice ka svojoj garsonjeri. Koverte su me uzbuđivale koliko i maštanje o fantazijama. Mogle su se uporediti s pozivnicama na neponovljivu zabavu. I stizale su otprilike jednom mesečno. Pokatkad bih se setila Džesa. Najčešće bih se čudila što je T. A. J. N. A. izabrala baš njega, tetoviranog majstora poslastičara, kao muškarca koji je moj tip. A opet, nisu pogrešile. Pomogle su mi da shvatim da se zaljubljujem i da bih izlazila s veoma sličnim muškarcima. Nisam zažalila zbog odluke da ostanem u Tajni. Otkrila sam previše toga o sebi da bih se tek tako zaustavila. Uprkos tome, sećanje na njegove ruke i nestašni osmeh ponekad bi sevnulo mojim umom, izazivajući drhtavicu. Pocepala sam žuto-mrku kovertu. U njoj je bio mala, kitnjasta karta za Četvrti korak. Na poleđini je bila elegantno odštampana reč Velikodušnost. U njoj je bila i pozivnica na gozbu u Zdanju, koja će biti priređena drugog petka u mesecu. Zdanje. Gozba spremljena u kući. Zaista velikodušno! Međutim, pravila oblačenja bila su veoma neobična: Molimo vas da obučete crne pantalone za jogu i belu majicu, da kosu vežete u konjski rep, obujete patike, a ne sandale, i stavite veoma malo šminke. Bila sam malo razočarana što pri poseti Zdanju neću moći da obučem nešto ultraseksi ili prefinjeno. Bar neću morati u kupovinu zbog gozbe. Dočekala sam poziv u Zdanje, mitsko mesto koje je dugo opsedalo moju maštu na lep, a pomalo i zastrašujući način. Iz razmišljanja me je prenulo kucanje na vratima. To je Vil! Obećala sam mu da ću poći s njim na aukciju u Meteriju, da snabdemo restoran. Trebali su nam novi poslužavnici, stolice i izdržljiviji sto za pripremu hrane, zato što se naš, niko nije znao zašto, odjednom rasklimao. Vil je tražio i mešač testa i fritezu s kadicama, da bi mogli da pripremamo svoja peciva, a možda i krofne. Poveo bi Tračinu, ali ona se još nije oporavila od povrede zgloba. Hodala je bez štaka, ali je upadljivo hramala po sali za ručavanje, zbog čega je Vila grizla savest. U šali mu je pomenula da bi ga sigurno tužila da nisu u vezi. Nisam sigurna da se šalila. Sudbina je odredila da danas budem zamena za njegovu devojku. „Stižem!”, povikala sam. Ćušnula sam kovertu u fasciklu, gurnula je ispod madraca i potrčala ka vratima. Otvorila sam baš kad je drugi put pokucao. Nosio je košulju koja mi se veoma dopadala - tamnocrvenu, koju mu je kupila Tračina. Nervirala me je, ali moram da priznam da je unapredila njegov stil oblačenja. Ubedila ga je i da skrati kosu. „Zdravo! Uđi!” „Nezgodno sam se parkirao. Idem dole, a ti siđi čim budeš spremna. Nisi čula moju sirenu?” „Izvini, nisam... usisavala sam.” ~ 62 ~
  • 63. Vil se osvrnuo po neurednoj i nepočišćenoj dnevnoj sobi. „Dobro!”, rekao je. „Čekam te dole.” Bio je tih i odsutan tokom kratke vožnje. Menjao je radiostanice čim bi naleteo na pesmu koja mu se nije dopadala, ili kad bi agresivni reklamni džingl pokvario dobru numeru. „Mnogo si nervozan”, rekla sam. „Malo sam smeten.” „Zbog čega?” „Šta te briga?” „Kako to misliš šta me briga? Ja sam tvoja prijateljica. Zbog toga sam te i pitala.” Ćutao je sledeća dva kilometra. Upadljivo sam usmeravala pogled na okolinu. U jednom trenutku više nisam mogla da ćutim. „Kako stoje stvari s tobom i Tračinom? Onomad sam videla baš lepu malu raspravu kod kamioneta.” „Među nama sve štima, Kesi. Hvala na pitanju.” Auh. Nikad nije bio tako štur u ophođenju sa mnom. „Dobro de”, rekla sam. „Onda neću više da čeprkam. Da sam znala da ćeš danas biti u ovako usranom raspoloženju, ostala bih kući. Danas je nedelja, moj slobodan dan. Mislila sam da će ovo biti zanimljivo druženje, ali...” „Izvini”, prekinuo me je usred rečenice. „Tebi nije zabavno? Trebalo bi malo više da zapnem da bi ti bilo zabavno. Siguran sam da bi ti bilo još bolje ako ne bih prekidao tvoj razgovor s tvojim novim, zabavnim prijateljicama na poslu?” Govorio je o Matildi. Zamolila sam je da više ne svraća u restoran. Vil mi je onomad, nakon našeg razgovora o Džesu, napomenuo da ne bi trebalo da sedim s prijateljicama na poslu. „Ona je redovna mušterija s kojom sam se sprijateljila. To je sve. I šta nije u redu s tim?” „Redovna mušterija koja ti kupuje nakit koji odgovara njenom?” Gledao je narukvicu na mojoj ruci. Dopadala mi se finoća obrade i bledozlatni sjaj. Bila je tako lepa da sam je stalno nosila otkad sam počela da skupljam priveske. „Misliš na ovo?” rekla sam podigavši ruku. „Ovo je... dobila sam je od njene prijateljice. Ona ih pravi. Svidela mi se. Poželela sam istu takvu. Devojke rade takve stvari, Vile.” Pokušavala sam da zvučim ubedljivo. „Koliko te je koštala? Rekao bih da je od osamnaestokaratnog zlata.” „Štedela sam. To te se zbilja ne tiče.” Uzdahnuo je. U automobilu je ponovo zavladala tišina. „Više nemam prava da razgovaram s gostima? Moram da ti kažem da se zaista trudim i da mi restoran mnogo znači. Znaj da bih učinila sve da...” „Žao mi je.” „... da...” ~ 63 ~
  • 64. „Slušaj me, Kesi! Žao mi je! Zaista mi je žao. Ne znam zašto sam to... Dobro mi je s Tračinom. Ali ona traži... Želi da podigne odnos na viši nivo. Nisam siguran da sam spreman za to. Eto, zato sam nervozan. Na raskrsnici sam.” „Govorimo li o braku?”, s mukom sam procedila. A zašto da ne? Odbila sam ga. Zašto se ne bi oženio devojkom koju voli? „Ne! Bože, nikako! Mislim na zajednički život... ali da, brak je ono što se na kraju podrazumeva.” „Da li i ti to želiš?” Bilo je podne. Sunce je naviralo kroz otvor na krovu zagrevajući nam temena. Osećala sam blagu vrtoglavicu. „Naravno da želim. Hoću reći, zašto da ne, devojko? Ko ne želi brak? Ona je sjajna cura.” Gledao je pravo ispred sebe. Na trenutak je skrenuo pogled ka meni. Osmotrio me je sa slabašnim osmehom. „Auh, obuzela te je šlepa strast”, rekla sam. Nasmejali smo se. Stigli smo na parkiralište ispred aukcijske kuće. Bilo je poluprazno, što je bio dobar znak - manji broj zainteresovanih nagoveštavao je dobre cene. „Hajde da kupimo neko đubre”, rekao je. Ugasio je motor i gotovo iskočio iz automobila. Spopala me je silna želja da posedim malo s njim, da ga utešim, da ga pomilujem po kosi, da mu kažem da će sve biti u redu i da će sve biti kako treba ako bude pošten prema sebi. Bila sam ljubomorna. Tračina nije pokazivala ni najmanji znak brige zbog našeg prijateljstva. Nikad ga nije sumnjičila zbog vremena koje provodi u mom društvu, što me je pomalo i nerviralo. Znala sam da ne predstavljam nikakvu pretnju za nju, ali je jedan deo mene hteo da izazove bar nelagodu. Sve više sam želela da dokažem da možda nisam velika sila, ali da se sa mnom mora računati. Nisam stigla išta da kažem. Vil je bio na pola puta do aukcijskog bloka. Izašla sam iz automobila i pohitala za njim. Jedva sam dočekala petak. Spremila sam nove crne joga pantalone i rastegljivu belu majicu. Odlučila sam da je nosim preko tesne crne potkošulje. Trudila sam se da od Diksi sačuvam odeću za vežbanje. Nisam želela da se pojavim u Zdanju s njenim dlakama na sebi, kao neka sredovečna mačkarka. Limuzina se u zakazano vreme zaustavila ispred zgrade. Sišla sam pre no što je vozač stigao do interfona. „Tu sam”, rekla sam bez daha. Vozač u uniformi i rukavicama dopratio me je do automobila i otvorio zadnja vrata. „Hvala vam”, rekla sam. Zavalila sam se u udobno sedište i bacila pogled na moju zgradu. Čipkana zavesa u prizemlju podigla se i spustila. Sirota, smetena Ana. U limuzini me je čekala kofica sa šampanjcem i vodom na ledu. Uzela sam bocu vode. Nisam htela da na sastanak odem pripita. Bilo je sedam uveče. Saobraćaj je bio slab, tako da smo začas stigli do sedišta Tajne. Prilikom ranijih poseta ulazila sam na kapiju stare kolarnice, koja je ograđena od velikog poseda. Ovog puta se za mene otvorila dvostruka automatska kapija, propuštajući limuzinu do samog Zdanja. Provezla sam se pored kolarnice. Preko zida prekrivenog vinovom lozom videla sam da ~ 64 ~
  • 65. svetla gore na sva četiri krovna prozora. Pitala sam se šta se petkom uveče radi u kolarnici, kakvi scenariji se smišljaju za mene i druge žene koje možda prolaze isti put. Ima li više od jedne putnice? Ili sam ja jedina? Opsedala su me brojna pitanja. Znala sam da mi Matilda nikad neće odgovoriti na njih ako se ne učlanim u Tajnu. U dvorištu oko stare kolarnice rastao je splet loze i žbunja, dok se oko Zdanja pružao uredno podšišani travnjak. Kratka trava se toliko zelenela da je ličila na veštačku. Miris ruža ispunjavao je vazduh. Sezale su do polovine zida i podsećale na divovsku ružičastu, žutu i belu krinolinu. Vila je imala fasadu u italijanskom stilu, tipičnu za taj kraj. Široki beli stubovi stražarili su kraj impozantnog ulaza i podupirali polukružni balkon. Zdanje je odudaralo od okolnih građevina. Velika, prekrasna zgrada je zbog naglašene savršenosti delovala pomalo odbojno. Bila je svetlosiva, s belim arhitektonskim ukrasima. Veranda se pružala oko čitavog zdanja. Ukrasni balkoni od kovanog gvožđa uokvirivali su vratanca na prvom i drugom spratu. Čitavo mesto sijalo je toplim sumračnim sjajem koji je ostavljao lep i neobičan utisak. Stali smo ispred sporednog ulaza. Popločani prilazni put nastavljao je preko uzvišenja, do garaže u zadnjem delu dvorišta. Zdanje je ličilo na palatu prijatnu za posetu, ali ne i za svakodnevni život. Na sporednim vratima pojavila se žena u crno-beloj uniformi i mahnula nam. Spustila sam zadnji prozor limuzine. „Vi ste sigurno Kesi”, rekla je. „Ja sam Klodet.” Već sam navikla da čekam da vozač izađe iz automobila kako bi mi otvorio vrata. Izašavši, uočila sam nekoliko muškaraca. Šetkali su po dvorištu u dobro skrojenim odelima, svi s tamnim naočarima. Ličili su na telohranitelje. Jedan se služio komunikacionim uređajem. Klodet reče: „Čeka vas u kuhinji. Nema mnogo vremena, ali je uzbuđen zbog susreta s vama.” „Ko je on?” pitala sam je dok sam koračala za njom. Šta li je mislila kad je rekla da on nema mnogo vremena? Da li će to biti moja fantazija? „Videćete”, rekla je. Kad me je uvela u kuću, položila je ruku na moja leđa kao da želi da me ohrabri. Sporedni ulaz imao je crno-beli mramorni pod. Dva anđelčića sipala su vodu iz vaza u plitki bazenčić. Cveće je virilo iz velikih posuda. Na časak sam ugledala spektakularno predvorje s desne strane. Još jedan telohranitelj je sedeo na stolici pri dnu stepeništa i čitao novine. „Pričekaj napolju”, obratila mu se Klodet. Krupni čovek je malo oklevao pre nego što je ustao. Krenule smo dugim hodnikom, praćene glasnom hip-hop ili rep muzikom. Nisam ih razlikovala. Srce mi je tuklo u grudima. Bila sam krajnje neodgovarajuće obučena. Pitala sam se zašto su insistirale da dođem u ovako običnoj, svakodnevnoj odeći. Telohranitelji, žurba, muzika - sve to me je zbunjivalo. Hitale smo ka zadnjem delu kuće. Prošle smo pored nekoliko manjih stolica poredanih uza zid širokog hodnika. Muzika je ~ 65 ~
  • 66. bivala sve jača kako smo se približavali dvokrilnim hrastovim vratima. Primetila sam da su okrugli prozori prekriveni debelim crnim papirom. Šta se dešava? Klodet je otvorila vrata. Zapahnula me je muzika, miris toplog sapuna, morskih plodova, paradajza i raznovrsnih začina. Okrenula sam se da je pitam gde da idem i s kim ću se sresti, ali ona je iščezla iza masivnih vrata. Osvrtala sam se po velikoj kuhinji, koja je na prvi pogled delovala starinski. Sjajni, lakirani zidovi bili su beli do polovine, a zatim crni do tavanice. Desetine bakarnih sudova visilo sa središnjeg kuhinjskog ostrva. Aparati su bili veličine manjih automobila. Izgledali su staro, ali su bili savremeni. Hladnjak je ličio na onaj u restoranu, samo što je bio noviji i besprekorno čist. Šporet je bio od crnog gvožđa, sa osam ringli, daleko bolji od onog u kafeu. Ovakva kuhinja pristajala bi svakom dvorcu. On se u taj čas pojavio ispred šporeta. Ugledala sam njegova gola leđa. Nagnuo se preko nje da podesi plamen. Mešao je nešto u velikom loncu i razgovarao mobilnim telefonom, stisnutim između ramena i obraza. Gola leđa otkrivala su snažne mišiće, kakve imaju atlete, a ne bodi-bilderi. Imao je besprekornu smeđu kožu. Široke farmerke padale su mu nisko, dovoljno da otkriju neobično vitak struk. Pričao je i mešao jelo u loncu. „Oprostite?” rekla sam. Trudila sam se da nadjačam muziku, ali nisam bila dovoljno glasna da bi se okrenuo. „Neću da kažem da mi se ceo snimak ne dopada”, govorio je, „samo taj prelaz. Slušaj.” Sačekao je na odgovarajući trenutak i podigao telefon u vazduh. „Da li si čuo? Mislim da nije dobar. Da li si ga pitao mogu li da unajmim Hep da mi to izvuče? Znam da ga je koristio na novom albumu. Smatraću to ličnom uslugom.” Okrenuo se prema meni. Malčice je poskočio kad me je video iza sebe zato što nije znao da sam tu. Osmotrio me je od glave do pete, sa slobodnom rukom na boku. Trbušni mišići su mu zaigrali. Pokušavala sam da odvratim pogled od njega. To nije bilo lako. Ovaj muškarac bio je oličenje savršenstva. Bacila sam pogled preko ramena na dvostruka hrastova vrata. Poklonio mi je osmeh za kakav su sposobni samo oni rođeni sa izrazitom harizmom, iako je još razgovarao. Podigao je prst da bi mi poručio: jedan minut. Sanjive smeđe oči i široki osmeh delovali su mi poznato. „Reci mu da će dobiti dvostruko više novca da taj singl snimi sa mnom”, nastavio je. Telefon je bio na istom mestu, ali mu je pogled počivao na meni. Uživala sam u njegovoj pažnji. Ne bi se moglo reći da je visokog rasta, ali se držao kao div, poput neke slavne osobe, što nije moglo biti. „Smestićemo ga u Ric. U Francuskoj. Tamo ćemo snimiti album.” Pokrio je telefon rukom i šapnuo: „Izvini. Jedan minut. Raskomoti se, Kesi.” Znao je moje ime! Nastavio je: „Ne znam. Možda dva dana. Moram da obiđem baku u Nju Orleansu. Zatim idemo za Njujork, a odande u Francusku. Turneja će trajati osam nedelja, ali želim materijal za dva singla. Objavićeš ih dok smo na turneji. Baš me briga. Kaži da imam još toga. Još uvek radimo album.” ~ 66 ~
  • 67. Setio se da promeša sadržaj lonca. Okrenuo mi je leđa i probao malo od onog što je kuvao. Ponašao se kao da je kod svoje kuće i kao da je znao sadržaj svake fioke. Mišići na gornjem delu leđa i rukama zaigrali bi mu pri svakom pokretu i okretu. Muzika je imala hipnotički ritam. S vremena na vreme bi ga poneo. Činilo mi se da ga obuzima i pokreće iznutra. Stiskao je telefon između ramena i uva. Krenuo je ka meni držeći kašiku sa supom. „Baš spremam jelo po bakinom receptu. Da. Doneću vam malo da probate. Biću zauzet sledećih sat vremena”, rekao je duvajući u kašiku. Prineo ju je mojim ustima. Pažljivo sam srknula. Gambo. Bože, bolji je i od Delinog. Ako ćemo pošteno, bolji je od ičega što sam dotad probala. „Ma dva sata. Zvaću te kad se vratim u hotel. Naravno. Zdravo.” Spustio je kašiku i prekinuo vezu. Okrenuo se ka meni. Desetak sekundi je ćutke stajao. Izgledao je krajnje samouvereno dok me je nepokretno premeravao. Muzika nas je obasipala sa svih strana. Ovaj čovek je neko i nešto. To je bilo neporecivo. Odlučila sam da probijem led. „Nadam se da te nisam prekinula u nečemu važnom”, pokušavala sam da nadjačam muziku. Uzeo je daljinski, uperio ga negde iznad moje glave i utišao muziku. Nije odgovorio. Pitala sam ga: „Ko si ti?” Hteo je da mi nešto kaže. Predomislio se, nasmejao i zavrteo glavom. „Biću šta god ti poželiš da budem, dušice.” „Ali... oni telohranitelji. Oni su tu zbog tebe, zar ne?” Ponovo je odmahnuo glavom uz stidljivi, dečački osmeh. „Nemam komentar”, rekao je. „Nismo ovde da bismo razgovarali o meni, već o onom... što je na tebi. Kaži mi nešto o tome što si obukla”, rekao je, prekrstivši ruke preko grudi i položivši palac na usne. Zaobišao je kuhinjske radne stolove i stao tri metra od mene. Premeravao me je kao da sam na audiciji. Kolena su mi zaklecala kad sam videla obešene krajeve kaiša. Pokušavala sam da ne zurim u ovog moćnog, zavodljivog muškarca. Osećala sam se glupavo i matoro u smešnim pantalonama za jogu. „Hm, tražile su da ovo obučem”, rekla sam pogleda uprtog u idiotske patike. „Lepo, baš lepo. Kad sam im rekao da hoću slatku mamicu, nisam mislio da će me shvatiti doslovno. Ipak, moram da priznam da je ovo manje-više ono što sam i imao na umu. U neuglednoj odeći ponuda je mnogo privlačnija od one koju sam očekivao.” „Mogu li?” pitala sam i pokazala na stolicu pored radnog stola. Toliko sam drhtala da sam mislila da ću pasti ako ne sednem. „Naravno. Da li ti se gambo dopada?” Podigao je kašiku. Okrenuo se prema pećnici da još jednom promeša jelo. „Sviđa mi se. Tako je... zaista je ukusan. Pa... Da li ćeš mi kuvati*. Ne mogu da se setim da sam pomenula kuvanje u svojim fantazijama.” „Kuvaću ti. A i ti ćeš učiniti nešto za mene”, rekao je pokazujući kašikom na mene. ~ 67 ~
  • 68. „Hoću li?” „Hoćeš.” „Mislila sam da je ovo moja fantazija?” „Da li je to problem?” pitao je s preteranom samouverenošću od koje su mi kolena blago zaklecala. Bio je od onih muškaraca koji nisu navikli da čuju reč ne. „Da li ćeš mi reći kako se zoveš?” osmelila sam se. Isključio je peć i opet obišao središnje kuhinjske elemente da bi stao pored mene. Nadneo se nad mojom crvenom stolicom. Imao je kratko podšišanu kosu. Na desnom zglobu nosio je gomilu kožnih narukvica, gumenih traka i zlatni lanac deblji i sjajniji od mog. Bez privezaka. Nanjušila sam nagoveštaj parfema iz vrlo skupocenih bočica. Stisla sam vilicu. Svojom drskošću je izazivao nešto u meni, nešto novo i intenzivno. „Hoćeš li mi reći ko si?” „Na tebi je da to otkriješ. Imaćeš vremena za to. Sada me posmatraj kao svoju fantaziju o seksu s poznatim. Ne zaboravi da je ovo događaj u organizaciji Tajne. Siguran sam da si dosad otkrila da oni utiču na sve učesnike. Da li prihvataš korak? „Hoćeš li da kažeš da je moja fantazija na neki način i tvoja?” „Naravno.” ,,I moram da ti verujem na reč da si poznat?” „Tako je.” Spustio je snažnu ruku na stolicu, između mojih nogu u joga pantalonama. „Dobro. To sam razumela. Ali kako bih ja, za ime sveta, mogla da budem tvoja fantazija.” Govorio je šetajući moćnim prstom uz i niz moje butine. Obuzela me je slatka drhtavica. „Kesi”, rekao je gledajući me u oči, „kad je neko poznat, svi se otimaju o njega samo zato što je poznat. Tražila si fantaziju sa čuvenom ličnošću, ali nisi navela da mora da bude jedna od onih za koje si i ti čula. Rekao sam da ću to učiniti ako me spoje s nekim ko ne zna ko sam, s običnom ženom u zrelim godinama. Tražio sam nekog ko je previše zauzet ugađanjem deci da bi nosio išta izuzev joga pantalona i majica. Želim to zato što su mi dojadile nacifrane zabavljačice. Da li me razumeš?” „Slatka mamica? Dakle, to bi trebalo da predstavljam?” Nasmejala sam se, baš kao i on. „Da li si ovo i ranije radio? Mislim, sarađivao s Tajnom?” Prenebregao je pitanje. Prišao je pećnici iza mojih leđa i proverio nešto što se peklo. „I proja lepo napreduje.” Zatvorio je vrata. Trenutak kasnije našao se na nekoliko centimetara iza mene. Spustio je ruku na moje rame. Milovao me je po rukama. Puis mi se ubrzao kad me je nežno stisnuo za šake. Skupio ih je iza mojih leđa i uhvatio za zglobove jednom rukom. Dahtao mi je u uvo. „Da li prihvataš korak, kokice?” pitao je. Posegnuo je za konjskim repom i skinuo traku koja ga je držala. Dahtao je u moju kosu dok mi se rasturala po ramenima. ~ 68 ~
  • 69. „Da”, uspela sam da kažem, kikoćući se. Žena u ozbiljnim godinama kao fantazija? Ko bi rekao! „Dobro.” Šapnuo mi je, nadomak uva: „Hoćeš da znaš ko sam?” Klimnula sam. Prošaptao je svoje ime, tačnije scensko ime. Bilo mi je drago što mi nije video lice, zato što sam se izbečila od čuda. Nisam se razumela u hip-hop muziku, ali sam čak i ja čula za njega. Klizio je šakama po mojoj majici. Podigao ju je kao da je od paučine. Dodirnuo mi je grudi preko tesne potkošulje od likre. „Moramo se rešiti ovoga! Diži ruke!” Prebacio mi je top preko glave i zavitlao ga preko kuhinje. Dohvatio je i okrenuo stolicu. Privukao me je sebi, tako da su mi se kolena našla između njegovih raširenih nogu. Desnom rukom mi je podigao glavu, dok mi je levom mazio bradavicu. Lagano mi je gurnuo palac u usta. Instinktivno sam posisala začine sa njih. Naterala sam ga da zažmuri. Počela sam da šišam još žustrije zato što mi se dopala njegova reakcija. Topio se i drhtao do želje, a sve zbog mene. „Kladim se da si dobra u tome”, rekao je i otvorio oči, zamućene uživanjem. „Kladim se da možeš da nateraš muškarca da crkne od zadovoljstva tim tvojim ustima.” Prestala sam. Muškarci su me, u dosadašnjim fantazijama, uvek zadovoljavali. Nisu tražili da ja njih zadovoljavam. Ipak, poželela sam da i ja dajem, da budem velikodušna, kao što je korak i zahtevao, ali nisam znala kako. „Htela bih da uradim nešto za tebe”, rekla sam. „Šta imaš na umu, Kesi”, pitao je. Snažno je zagrizao donju usnu kad sam sklopila usta oko njegovog kažiprsta. Čitavu sekundu sam ga gledala u oči, sa ustima oko njegovog prsta. Skupila sam svu hrabrosti i prozborila: „Hoću te u... mojim ustima. Celog.” Vazduh mi se skupljao u plućima, ali nisam mogla da ga izbacim iz sebe. Izrekla sam to. Upravo sam saopštila veoma slavnom muškarcu, da želim... da mu ga pušim. I šta sad? Pušila sam samo jednom, još u srednjoj školi. Nekoliko puta sam probala sa Skotom, koji mi je to obično tražio kad je bio pijan. To je bilo grozomorno iskustvo. Uvek se završavalo sa usnulim Skotom i bolnom vilicom. Nije mi se dopalo. Drhtala sam od pomisli da ću probati i omanuti. Podsetila sam sebe da proživljavam seksualnu fantaziju sa slavnom osobom i odlučila da dopustim slavnoj osobi da radi ono u čemu su slavne osobe najbolje: da zahteva visok nivo usluge. „Hoću da mi pokažeš kako da te... zadovoljim”, rekla sam. Prešao je vlažnim prstom niz moj vrat. Obuhvatio mi je bradu i rekao: „Mislim da mogu.” Ovaj božanstveni muškarac želi da mu ga popušim! „Problem je... što ne znam da li išta valjam. Hoću reći, ako je ovo tvoja fantazija, mogao bi da ga ispušiš.” Isprva nisam shvatila zašto se toliko smeje. „Nisam to mislila. Htela sam da kažem da možda neće biti dobro.” ~ 69 ~
  • 70. Prestao je da se smeje. Kunem se da sam osetila kako mogu da propadnem u te duboke, crne, čarobne oči. Shvatila sam zašto je slavan, iako nisam poznavala njegovu muziku. Imao je neophodnu harizmu, držanje, samouverenost. Uslišio je moju molbu da me obuči. „Počećemo sa skidanjem.” Ustala sam i koraknula unazad. Izmigoljila sam se iz ostatka odeće, pred njegovim očima. Izula sam patike, spustila joga pantalone, a zatim i gaćice. Posmatrao me je. Želeo je to. Želeo je mene. Mene! Osećala sam to. Neprestano sam ponavljala: Samo napred, predaj se, on će ti pokazati, sve će biti u redu. Lagano sam padala pod njegov slatki uticaj. Okrenuo se, izvukao stolicu ispod stola i seo na nju. „Znaj da nikako ne možeš da se zajebeš, izuzev ako ne ubaciš zube u ponudu. Nisu dobrodošli. Usrećićeš me šta god drugo da učiniš. Dođi ovamo.” Načinila sam jedan, pa još jedan korak. Stajala sam iznad njega gola kao od majke rođena. Uhvatio me je za zglob ručerdom i gurnuo na kolena. Mirisao je na toplotu i začine. Možda sam pomešala njegov miris s aromom gulaša i hleba. Kako god, bili smo vreli i uzbuđeni. Uhvatio me je za ruke i posadio ih na svoje grudi. Povukao ih je niz izuzetno čvrst i zategnut stomak. „Otkopčaj mi pantalone, Kesi.” Nešto u meni se topilo. Otkopčala sam mu kaiš. Pustio je da pantalone same padnu na pod. Bio je čvrst, velik i debeo. „Isuse”, prošaptala sam. Obuhvatila sam ga i stisnula meku kožu. Kako može da bude tako tvrd, a u isto vreme i tako mek? „Nagni se i poljubi vrh”, rekao je. „Tako je. Nemoj da žuriš. Sviđa mi se to, da. Ljubi ga. Tako treba.” Uzimala sam ga usnama i lizala od vrha do dna. Zaljuljao se kad sam ustalila ritam usta i ruku. „Tako, tako, sad malo brže.” Ubrzala sam ritam. Obgrlila sam ga rukom. Dublje sam ga gutala i posegnula drugom rukom ispod njega. „Tako”, rekao je dok je nežno prolazio prstima kroz moju kosu. „Ukapirala si. Tako treba.” Prislonila sam šake na usne. Napravila sam vakuum oko njega. Gutala sam ga čitavim ustima. Oslobodila sam ga i liznula glavić vrhom jezika. Spustio je pogled ka meni baš kad sam podigla glavu. Pogledi su nam se sreli. Izgledao je blaženo i opušteno. To mi je dalo veliku snagu. Imala sam ga. Moj je. Progutala sam ga. Sisala sam ga i uvlačila u sebe. Upijala sam ritam njegove karlice. To me je još više ohrabrilo. Progutala sam još veći deo uda. Osećala sam kako prodire u mene. Istovremeno se i krutio i topio. Radila sam mu to. Kontrolisala sam ga, zapovedala situacijom. Uskoro ću ga navesti da mi svrši u ustima. „Devojko, moja pomoć ti više nije potrebna.” ~ 70 ~
  • 71. Nikad mi se nije desilo da postajem vlažna u srazmeri sa zadovoljstvom koje pružam partneru. Zašto sam ovo nekad doživljavala kao kuluk? Stisnula sam ga za leđa. Uvlačila sam ga sve dublje u usta. Čitala sam njegove telesne signale i shvatila da je na rubu. Usporila sam ritam. „O, da, to je savršeno. Ne staj!” Tim recima je samo razjario moj apetit. Uvukla sam ga dublje u usta. Naterala sam ga da se uhvati za ivicu stola. Digla sam glavu i pogledala njegovo lice. Osetila sam se još moćnijom i privlačnijom kad sam shvatila da je na rubu vrhunca. „O, Kesi”, stenjao je s punom šakom moje kose. Drugom rukom držao se za stolicu iznad mene. „Majko božja!” šaptao je dok sam isisavala orgazam iz njega. Oštro je udahnuo. Ukočio se i ispunio moja usta tečnom energijom. Blaženo je utihnuo. Ubrzo se povukao i kliznuo iz mojih usta. Poljubila sam slatko mesto na kom se njegov torzo sretao s butinama. Podigla sam majicu s poda i obrisala usta. Trijumfalno sam se osmehnula. „Jedva izvukoh živu glavu”, prostenjao je dok se odmicao od mene. „Nikakva poduka tebi nije bila potrebna. Bila si... čudesna!” „Zaista?” Priljubila sam se uz njega. Osećala sam njegove grudne mišiće na sebi. „Zaista”, rekao je. Trljao se svojim čelom o moje. ,,Ču-de-sna si.” Još nije povratio dah. Iznenađenje mu se još ogledalo na licu. Stajala sam na svojoj odeći, naga. Spustila sam pogled. „Bila si božanstvena. Kupatilo je iza ostave.” Pokazao je ka njoj. Pokupila sam uniformu slatke mamice i krenula ka kupatilu. „Čekaj!” Okrenula sam se. Prišao mi je i počastio dugim, strastvenim poljupcem. „Pružila si mi ono što mi je potrebno”, rekao je. Zatvorila sam vrata kupatila za sobom. I ova odaja je bila luksuzna i bogato ukrašena, sa zlatnim slavinama i mekim, zlatom protkanim tapetama s crvenim šarama. Sudopera je imala oblik sklopljenih ženskih šaka koje su formirale mali bazenčić. Umila sam lice i zadnji deo vrata hladnom vodom. Progutala sam šaku vode. Kapala mi je niz grudi između dojki. Pratila sam je prstima. Potrudila sam se da zadovoljim partnera. Bila sam velikodušna, darivala sam užitak radi užitka. Počela sam da se oblačim kad sam začula pažljivo kucanje na vratima. „Ja sam, otvori.” Možda je Šon, za razliku od masera, hteo da se oprosti sa mnom. Odškrinula sam vrata. Ugurao se u kupatilo. Puis mi se ubrzao. Okrenuo me je prema ogledalu i stao iza mene. Zario je glavu u moj vrat, kao malopre u kuhinji. „Ovo je za tebe”, rekao je. Osećala sam njegovu erekciju i preko farmerki. Podigla sam ruke. Zagrlila sam ga oko vrata. Pripila sam se uz njega. Hladni keramički rub umivaonika pritiskao mi je butine. Odmah sam se ovlažila. Nežno me je gricnuo za vrat i gurnuo ruku napred, ~ 71 ~
  • 72. među moje noge. Izvila sam se ka njegovoj ruci. Nagnula sam se napred, bliže ogledalu. Posmatrala sam njegov odraz, sklopljene oči, ruke na dojkama, svoj stomak i njegove razigrane prste. Obrađivao me je u ritmu, kao da je otkrio muziku mog tela. Svirao je na meni. Privlačio me je sebi. Njegovi prsti snažno su pulsirali u mojoj nutrini. Oživljavala sam i spolja i iznutra, zato što sam bila željena, uzimana i dodirivana. Pogledi su nam se sreli u ogledalu. Boja i ritam su se stopili i zamutili. Eksplodirala sam u njegovim rukama. Vrelina je prostrujala kroz mene, a za njom i plima olakšanja. „Polako, polako”, tepao mi je. Nisam ni znala da ga guram nazad, dok ga nisam pritisnula uza zid. Naslanjali smo se na njega kao da se bojimo da ćemo pasti. Nasmejala sam se bez razloga. „Hvala ti”, rekla sam, boreći se za vazduh. Setila sam se odeće i razloga zbog kog sam došla u kupatilo. Odeća slatke mamice ležala je razbacana na podu. „Vreme je da se obučeš”, rekao je. „Slažem se.” Poljubio me je u vrat, izašao i zatvorio vrata za sobom. Moje lice u ogledalu prštalo je od zadovoljstva i životnosti. Obukla sam se i umila. „Ti ovo radiš”, šaptala sam smešeći se svom odrazu u ogledalu. „Ti si ovo učinila. Upravo si popušila idolu miliona, vladaru top-lista, dobitniku Gremija. A on te je naterao da svršiš u kupatilu.” Poslednja misao me je podstakla da tiho jauknem u stisnute pesnice. Aaaahl Ušla sam u polutamnu kuhinju, odevena, sa frizurom pokvarenom od seksa. Nije više bilo ni muzike ni lonca, baš kao ni muškarca. Na ivici središnjeg radnog dela bila je mala plastična činija puna vrućeg gamba, sa zlatnim priveskom na poklopcu. Sela sam na stolicu. Duboko sam disala, razmišljajući o onome što se dogodilo. Klodet se ubrzo pojavila na vratima. „Kesi, limuzina te čeka. Nadam se da ti je boravak bio prijatan”, rekla je s blagim lokalnim naglaskom. „Hvala. Bilo mi je veoma prijatno.” Uzela sam privezak, ponela činiju i izašla na sporedna vrata Zdanja. Ubrzo sam se našla na mekom, kožnom sedištu limuzine. Posmatrala sam okolinu dok smo se vozili Magazinom. Stiskala sam zlatni privezak. Zašto sam se uvek plašila davanja? Od čega sam zazirala? Verovatno nisam htela da budem iskorišćena. Mislila sam da će me davanje osiromašiti. Spoznala sam da davanje izaziva zadovoljstvo, da me zadovoljavanje drugih ispunjava zadovoljstvom. Spustila sam prozor da bi mi vetar hladio lice dok me je gambo grejao u krilu. Svrha Tajne je da nas nauči da u potpunosti predamo telo njegovim potrebama i da pomognemo drugima da se predaju. Zašto mi se nekada to činilo tako teškim? Raskrilila sam dlan i pogledala sjajni zlatni privezak i precizno ugraviranu reč Velikodušnost. „Baš tako”, glasno sam prozborila i zakačila četvrti privezak za narukvicu. ~ 72 ~
  • 73. Osmo poglavlje Leto se sručilo na grad kao debeli vuneni prekrivač. Kratke posete velikom hladnjaku bile su jedini spas od vrućine pošto je klima-uređaj kafea stalno bio u kvaru. Tračina, Del i ja pokrivale smo jedna drugu tokom spasonosnih izleta. Starale smo se da Vil ne vidi kako rasipamo dragocenu hladnoću. „Krećite se sporije”, posavetovao nas je poslodavac jednom prilikom. „Tako su ljudi radili u drevna vremena.” „To neće biti problem za Del”, našalila se Tračina i istovarila gomilu prljavog posuđa pored mene. Htela sam da njeno zlobno raspoloženje pripišem nepodnošljivoj omorini, iako između te dve pojave nije bilo stvarne veze. Pesma mog odnedavno najomiljenijeg hiphop autora treštala je s radija. Pojačala sam ga, što je veoma uzrujalo Tračinu. „Zašto bela žena sluša ovu crnačku muziku?”, pitala je dok je stišavala ton. „Zato što sam njegova obožavateljka.” „Obožavateljka? Ti?” „Misli ti šta hoćeš, ali ja dobro poznajem njegova dela.” S mukom sam zadržavala osmeh. Udaljila se vrteći glavom. Raspoloženo sam pojačala radio i nastavila da ribam daske za sečenje. Nisam mogla da se zamislim u moru obožavalaca ispod njegovih nogu, ali je uzbudljiva fantazija opstajala u mom umu. Sevnulo je sećanje na dodir njegove kože i na lice zategnuto ekstazom. Izazivalo je prijatne drhtaje duž kičme. Korišćenje fantazije za podsticanje tog osećanja je jedna, a njeno ostvarenje, skladištenje u sećanju i prizivanje po želji sasvim druga stvar. To je ono što je Tajnu činilo tako čudesnom. Ostvarene fantazije stvarale su čulna sećanja koja ću čuvati čitavog života. U svako doba će mi biti na raspolaganju. A nisam bila voajerka, već učesnica. Uprkos svemu, sve češće sam fantazirala o izvesnoj vrsti seksa koja me je dosad mimoilazila. Htela sam... pa, htela sam muškarca u sebi. Tamo dole. Sve je bilo lakše kad sam to sebi priznala. Najteže mi je bilo da kasnije istog dana to glasno izgovorim pred Matildom, koja je sedela preko puta mene u Trey sizu na Magazinu. Redovno smo se viđale na tom mestu, i to ne samo zato što je bilo blizu Zdanja, već zato što smo u bučnom sportskom baru mogle da razgovaramo bez straha da će nas iko čuti. Rekla sam sebi da ću je danas pitati zašto nijedan muškarac dosad nije hteo to da radi sa mnom. Moj um je to, naravno, tumačio kao odbacivanje, zbog ostataka strahova nataloženih u dugoj vezi sa Skotom. Znao je kako da me navede da se osećam neželjeno. Postala sam svesna neobičnog reciprociteta, neizbežnog pratioca fantazija. Počela sam ~ 73 ~
  • 74. da se brinem da ne zadovoljavam muškarce s kojima sam bila zato što sam, najkraće rečeno, nepoželjna. „To su besmislice! Veoma si poželjna!”, rekla je Matilda, za nijansu preglasno u iznenadnom muzičkom zatišju. Šapatom je dodala: „Da li hoćeš da kažeš da si nezadovoljna svojim scenarijima?” „Ne! Nemam ni najmanju primedbu na dosadašnje fantazije”, rekla sam. ,,U stvari, oduševljena sam njima. Ali zašto niko nije hteo da... znaš već?” „Kesi postoji razlog zašto u njima nije bilo tvrđeg seksa. Ponekad, nekim ženama seks predstavlja isto što i ljubav. Pobrkaju osećanja s ekstazom i zaborave da su fizičko zadovoljstvo i ljubav dva potpuno različita pojma. Ne pokušavamo da ti pomognemo da se zaljubiš u nekog muškarca. Tebi očigledno ne treba ta vrsta pomoći. Želimo da se prvo zaljubiš u sebe. Nakon toga ćeš biti u mnogo boljem položaju kada budeš birala partnera, onog pravog. Istinskog.” „Hoćeš da kažeš da ne mogu da vodim ljubav u fantazijama zato što se bojiš da ću se zaljubiti?” „Ne. Mišljenja sam da je neophodno da sačekaš dok ne shvatiš kako da se izboriš s trikovima kojim telo obmanjuje um. Seks stvara hemikalije koje mogu da se protumače i kao ljubav. Neshvatanje te istine o telu dovodi do mnogih nesporazuma i nepotrebnih patnji.” „Jasno mi je.” Pogledom sam bludela po baru punom muškaraca koji su pili pivo s drugim muškarcima. Bilo ih je svakakvih debelih, niskih, mladih i starih. Pitala sam se kako to čine, kako neki muškarci mogu voditi ljubav i brzo zaboraviti na to. To verovatno nije njihova krivica. Reč je o hemikalijama. Matilda ima pravo. Lako sam se vezivala za muškarce. Udala sam se za prvog čoveka s kojim sam vodila ljubav zato što mi je čitavo telo govorilo da je to prava stvar, jedina ispravna odluka. Zanemarila sam glas uma, koji mi je poručivao da činim veliku grešku. Zamalo što nisam sišla s voza na Džesovoj stanici samo zato što je malo razgovarao sa mnom, nasmejao me i čudesno ljubio. „Kesi, nema potrebe da toliko brineš. Veruj mi kad ti kažem da je ovo samo seks, zadovoljstvo i seks. Ljubav je, draga moja, nešto sasvim drugo.” Sledeća karta za fantaziju stigla je šest tegobnih nedelja kasnije, zajedno s olujama koje su zamenile talas žege. Vremenske prilike savršeno su odražavale moju ozlojeđenost. Podsetile su me da će se moje fantazije razvlačiti čitavu godinu. Žene iz Komiteta trudile su se da ih pravilno rasporede. Matilda mi je u telefonskom razgovoru priznala da je pauza od šest nedelja neuobičajeno duga. „Strpljenja, Kesi. Neke stvari se ne mogu požurivati.” Kurir je nekoliko dana kasnije pritisnuo moje dugme na interfonu. Štrcala sam niz stepenice da potpišem prijemnicu. Zamalo što ga nisam poljubila u usta od uzbuđenja. „Video sam da ste budni”, rekao je pokazujući krovne prozore na drugom spratu Hotela za usedelice. Bio je mlad, ne stariji od dvadeset pet, s telom kakvo su imali samo ~ 74 ~
  • 75. najbrži kuriri na biciklu u ravnom gradu. Bio je toliko sladak i lep da sam poželela da ga pozovem gore. „Hvala vam”, rekla sam i istrgla kovertu iz njegovih žilavih ruku. Vetar mi je nosio kosu oko lica i zadizao suknju. „O, čekajte, to nije sve”, rekao je pružajući mi i meki koverat veličine manjeg jastuka. „Dolaze oluje. Obucite se u skladu s tim”, dodao je nakon još jednog pogleda na moje noge. Brzo se odvezao. Preskakala sam po dve stepenice. U trku sam pocepala kovertu. Na karti je pisalo: Peti korak: Neustrašivost. Jeza mi je prošla niz kičmu. Na karti je pisalo da će me limuzina pokupiti rano ujutru i da je propisana odeća poslata. Vetar je te večeri treskao prozorima. Bilo mi je drago što smo Skot i ja došli ovamo godinu dana nakon što je uragan Katrina, sa svojim sestrama Vilmom i Ritom, opustošio grad. Odonda nije bilo katastrofa koje bi se mogle meriti s pomenutim uraganima. Samo su Ajzak i par tropskih oluja savijali drveće i razbijali prozore po gradu. Curi iz Mičigena bilo je veoma drago zbog toga. Bila sam spremna za vlažno vreme, ali ne i za pošasti kakve su ponekad pogađale krajnji jug. Pažljivo sam otvorila jastučasti koverat i prosula njegovu sadržinu na krevet. Poslali su mi odeću za sutra. Uske, bele tročetvrtinske pantalone, kratku bledoplavu svilenu tuniku, beli šal, crne Džeki O naočare i espadrile s potpeticama. Sve mi je stajalo kao saliveno. Sledećeg jutra limuzina je morala malo da me čeka. Nikako nisam mogla da se odlučim kako da vežem šal oko vrata. Resila sam da ga nosim kao maramu. Ogledala sam se. Moram da priznam da sam delovala pomalo aristokratski. Čak me je i Diksi, zavaljena podno mojih nogu, gledala s odobravanjem. Nikad neću zaboraviti izraz Aninog lica kad sam uzela crni kišobran s nosača u predvorju. „Ako oluja počne, pomoći će ti koliko i kišobrančić iz koktela”, žustro mi je dobacila stara Južnjakinja. Razmišljala sam da li da joj nešto kažem, da li da izmislim bogatog dečka, da se radoznalost izazvana limuzinom ne preobrazi u nešto veće i zloćudnije. Odustala sam od toga. Danas nisam imala vremena za laži. „Dobro jutro, Kesi”, rekao je vozač pridržavajući vrata. „Dobro jutro”, odgovorila sam. Pokušavala sam da ne zvučim kao neko ko je navikao da se vozi dugom crnom limuzinom po Marinjiju. „To vam neće biti potrebno tamo gde vas vodim”, rekao je klimnuvši glavom ka mom kišobranu. „Ostavićemo ovo olovno vreme za sobom.” Zbilja uzbudljivo, pomislila sam. Saobraćaj je tog jutra bio oskudan. I ono malo vozila na drumu nailazilo je iz pravca jezera ka kojem smo se mi, izgleda, jedini vozili. Pre Ponšartren Biča skrenuli smo desno. Provezli smo se pored Solt Šor Harbora i krenuli pored obale, koju smo, s vremena na vreme, razaznavali između konstrukcijskih elemenata brane. Vreme je bilo uzburkano i gnevno, iako ni kap kiše nije pala. Vozač je na Pariškom putu skrenuo levo. Kretao se po grbavom pošljunčenom drumu. Laguna je ~ 75 ~
  • 76. bila desno od nas. Pet minuta kasnije skrenuli smo desno i nastavili po drugom šljunkovitom putu. Držala sam se za kožna sedišta. Strah je rastao u meni. Stigli smo do čistine u šipražju, na kojoj su elise tamnoplavog helikoptera opisivale spore, zlokobne krugove. „Hm. Da lije to helikopter?” To je bilo glupo pitanje. Bolje bi bilo da sam pitala: Da li stvarno očekujete da ću se ukrcati u to čudo? To pitanje mi se zaglavilo u grlu. „Pošli ste na veoma nesvakidašnje putovanje.” Da li sam pošla? Očigledno je da me nije dobro poznavao. Ideja da ću se ukrcati u helikopter, da bih krenula na toliko obećavajuće putovanje, činila mi se krajnje neutemeljenom. Limuzina se zaustavila na sedam metara od letelice. Ovo ne sluti na dobro. Vozač je izašao i otvorio mi vrata. Sedela sam ukočeno na sedištu. Reč ne izbijala mi je iz svake pore na telu. „Kesi, nemate čega da se bojite”, urlao je vozač da bi nadjačao bučni vetar i još bučnije elise. „Molim vas da pođete s ovim mladićem! Sjajno će se brinuti o vama! Dajem vam reč!” Tek tada sam opazila pilota. Trčao je ka limuzini s kapom u ruci. Prišao mi je, prstima začešljao suncem izbeljenu kosu i stavio kapu na glavu. Stekla sam utisak da je retko nosi. Salutirao mi je na šarmantno smotan način. „Kesi, ja sam kapetan Arčer. Ja ću vas odvesti do odredišta. Molim vas, pođite sa mnom!” Uočio je moje oklevanje. „Sve će biti u redu.” Kakvog sam izbora imala? Pretpostavljam da ih je bilo nekoliko. Mogla sam da ostanem zavarena za sedište i zatražim od vozača da me vrati kući. Umesto toga sam skinula maramu i izašla iz automobila pre nego što je moj um stigao da me ubedi da drugačije postupim. Kapetan Arčer me je uhvatio za zglob krupnom, preplanulom rukom. Potrčali smo ka helikopteru, pognuti ispod brzih elisa. U letelici se njegova ruka pružila preko mog kolena. Očešala se o moje butine dok me je vezivala za zadnje sedište. Dobro je, dobro je, dobro je, neumorno sam ponavljala, u sebi. Nemaš čega da se bojiš. Nestašni uvojci golicali su me po obrazu. Bilo mi je drago što sam ponela maramu. Dok mi je nameštao velike slušalice preko ušiju, namirisala sam gumu za žvakanje sa aromom nane. Pogledao me je dubokim, sivim očima. „Da li me čuješ?” pitao je preko mikrofona u slušalicama. Da li je to australijski naglasak? Klimnula sam. „Sigurna si, ne brini. Ništa loše ti se neće dogoditi. Opusti se i uživaj u vožnji.” Pomalo me je nerviralo što svi učesnici Tajne znaju moje ime. Ovo je moj život, pomislila sam pomalo svojeglavo. Limuzina me je pokupila. Nije to bogzna šta. Dovezla me je do helikoptera. Povrh toga, nepojmljivo zgodni pilot odvešće me ko zna gde. Uzleteli smo. Kad smo se izdigli iznad zlokobnih tamnih oblaka, dan je izgledao sasvim drugačije, kao u tropskom raju. Kapetan Arčer me je uhvatio kako zurim dole u oblake. Odmicali smo od zone lošeg vremena, ka izlasku sunca. ~ 76 ~
  • 77. „Sprema se velika oluja. Tamo gde idemo neće nas ni okrznuti.” „Gde idemo?” „Videćete”, rekao je. Osmeh mu je zaigrao u očima. Leptirići me nisu napustili, ali sam ih lakše podnosila. Izlazila sam na kraj sa strahom. Pre pet meseci ne bih mogla ni da zamislim da se ukrcam u helikopter u praskozorje oluje, da letim iznad nje ko zna gde, da bih radila ko zna šta s ko zna kim. Danas je vrelo uzbuđenje pulsiralo ispod sasvim prirodnog i blagog straha. Kad smo se stabilizovali iznad oblaka, helikopter je požurio ka živopisnom, plavom zalivu. Naizmence sam posmatrala vodu ispod nas i pilotove ruke, kao izvajane, koje su lako i delotvorno letele po komandama. Imao je preplanule podlaktice obrasle plavkastim dlačicama. Da li će on biti taj? Da li je i on deo moje fantazije? Ako jeste, sjajno je počela. „Gde idemo?” povikala sam. Skinula sam šal i raspustila kosu. Flertovala sam. Po prvi put u životu sam to činila na opušten, prirodan način. „Videćeš. Još malo pa smo stigli!”, namignuo mi je. Ukrstila sam pogled s njim. Sačekala sam da on prvi okrene glavu. Ni to nikad pre nisam radila. Flertovala sam uprkos strahu. To je bilo omamljujuće iskustvo. Helikopter je nekoliko minuta kasnije počeo da se spušta. Panika mi se prikradala. Nisam mogla da vidim šta je ispod nas i činilo mi se da slećemo pravo u vodu. Shvatila sam da smo se spustili na brod tek kad je helikopter došao u dodir s čvrstom podlogom. Na veoma veliki brod. U stvari, bila je to veoma velika jahta. Pilot je skočio na palubu, otvorio vrata i ponudio mi ruku. Skočila sam na glatku palubu za sletanje. Zaklonila sam oči od zaslepljujućeg sunca. Vreme se menjalo neshvatljivom brzinom. „Ovo je neverovatno”, rekla sam. „Jeste”, reče pilot. Imala sam utisak da ne govori o brodu. „Rečeno mi je samo da vas dovezem ovamo. Polazim odmah.” „Šteta”, omaklo mi se. Imala sam lep pogled s gornje palube. Bila sam na jahti, na najlepšem plovilu koje su moje oči ikad videle. Izglancano drvo, oplata i beli zidovi blistali su svuda oko mene. „Zašto ne bismo popili piće? Samo jedno?” Šta to radim? Fantazije su se obično razvijale nezavisno od mene. Po prvi put sam pokušala da promenim unapred osmišljeni scenario. Putovanje helikopterom napunilo mi je baterije. Želela sam da nastavim s flertovanjem. „Pretpostavljam da od jednog pića ne može biti nikakve štete”, rekao je. „Hoćete li mi se pridružiti kraj bazena?” Bazena? Zastao mi je dah kad sam se nagnula preko ograde i ugledala okrugli bazen na jahti. Nalazio se na prednjem delu palube, opkoljen belim stolicama za sunčanje. Na svakoj je bio veliki peškir s crvenim i belim prugama. Da li je to za mene? Da li je sve ovo namenjeno mom uživanju? Baš me briga šta će mi se desiti dokle god budem u ~ 77 ~
  • 78. prilici da plivam u bazenu na jahtil Nisam videla nijednog člana posade. Vreme se polako kvarilo, ali je brod bio veliki i stabilan, čak i s helikopterom na vrhu. Palo mi je na pamet da u jastučastom paketu nije bilo kostima za kupanje. Pilot je već išao ka bazenu. Usput je odbacivao delove odeće. Zašao je za ugao i nestao s vidika. Posle kraćeg oklevanja pošla sam za njim. Činilo se da na brodu nema nikog osim nas. Prozori na kapetanskom mostu bili su tako tamni da se posada, ako je i bila tamo, nije mogla videti. Kad sam stigla do bazena, pilot je već bio u vodi. Na osnovu odeće ostavljene za njim, zaključila sam da je nag. „Upadaj! Topla je.” „Da li ćeš upasti u nevolju?” stidljivo sam ga upitala. „Neću, izuzev ako ti moje prisustvo smeta.” „Ne bih rekla. Ali... da li bi mogao da se okreneš?” „Kako da ne”, rekao je i okrenuo se. Bio je preplanuo od glave do pete. Videla sam da mu je samo zadnjica blistavo bela ispod vode. Kratko sam oklevala, a onda se otarasila i poslednjih ostataka straha. Gospodarila sam ovom fantazijom. Niko me neće zaustaviti. Skliznula sam iz odeće. Pažljivo sam je složila preko najbliže stolice. Polako sam ušla u vodu. Učinilo mi se da je topla, verovatno zbog malo hladnijeg vazduha. Ume da bude takav uoči oluje. Sunce je još sijalo. Videla sam kako se mračni oblaci skupljaju na horizontu i osetila elektricitet u vazduhu. „Dobro je, možeš da se okreneš”, rekla sam, s rukama prekrštenim preko grudi ispod nivoa vode. Zašto sam ovoliko stidljiva? Shvatila sam da me nije pitao da prihvatim korak, što sam očekivala. Te reči su u meni pokretale uslovni refleks. Posle njih bih pala u plitki trans, koji mi je pomagao da ostvarim fantaziju. Ovog puta sam ja vodila igru, s čovekom koji nije bio predviđen kao partner. Nikad nisam naročito marila za plavušane, ali ovaj je bio tako mišićav. Posegnuo je za mnom preplanulim rukama. Vukao me je ka sebi kroz vodu. „Koža ti izgleda čudesno u vodi.” Spustio je ruke niz moja leđa i podigao me u krilo. Osećala sam njegovu ukrućenost. Nagnuo se i odvažno mi progutao bradavicu. Stiskao me je za gole guzove. Zatalasali smo vodu u bazenu. Pljuskala je po nama. Mislila sam da smo mi uzrok talasima. Otvorila sam oči i pogledala ka nebu. Izgledalo je drugačije, mnogo zloslutnije. Sunce se skrilo za oblake boje indiga. Kapetan Arčer je zbog njih prestao da me gricka za rame. „Bogca mu njegovog, ovo je baš gadno, baš gadno nebo.” Ustao je i zbacio me s krila. „Moraću da sklonim helikopter s broda, da ne bih završio na dnu mora. Ti ćeš, draga moja, otići ispod palube. Ne mrdaj odatle dok neko ne dođe po tebe. Da li si me razumela? Ovo nije deo scenarija. Žao mi je. Ne brini, pozvaću pomoć radiom.” Za sekundu je izašao iz bazena. Nije bilo vremena za predomišljanje. Pružio mi je peškir koji me je celu progutao. Dao mi je i odeću. Vetar je divljački duvao, kao da želi da nas obori preko ograde. Dohvatio me je i priljubio uza zid. Skinuo je prsluk za spašavanje s kuke iznad mene. „Siđi pod palubu. Obuci se i veži prsluk!” ~ 78 ~
  • 79. „Mogu li da pođem s tobom?” rekla sam. Strah mi se ponovo taložio u stomaku. Stisnula sam peškir ispod brade i požurila za njim. Voda je curila s mene sve do helikoptera. „Izložila bi se prevelikom riziku. Na brodu ćeš biti sigurnija. Jahta je brza. Izmaći će oluji. Siđi ispod palube i ne izlazi odatle dok neko ne dođe po tebe. Ne boj se”, rekao je i poljubio me u čelo. „Ali da li neko zna da sam ovde?” „Ne boj se. Sve je u redu, draga moja!” Zategla sam peškir oko sebe dok je on pokretao elise. Iznenadni nalet vetra zaneo je letelicu kad se uzdigla metar iznad helidroma. Ušla sam u kabinu odakle sam zabezeknuto i užasnuto posmatrala kako vešto leti kroz ljuto nevreme. Bilo mi je drago što nisam s njim zato što bih mu sigurno povratila po cipelama. Čula sam kako se motori jahte pale. Vibracije su se prenele preko stopala. Zubi su mi cvokotali, možda i od straha. Ubrzo su zamrli. Gde su svi? Gde je posada koja upravlja jahtom? U kabini sam navukla odeću. Prošla sam pored bara i pošla ka stepenicama koje su se verovatno pele ka kapetanskom mostu. Otvorila sam vrata i čula pljusak. Teški dažd bučno je dobovao po drvetu. Videla sam crno nebo iznad sebe. „Ovo ne sluti na dobro”, promrmljala sam i zatvorila vrata. Prozorčići su bili mutni od kiše. Htela sam da nađem nekog člana posade, da mu kažem da sam ovde i da se upoznam s planom, ako postoji. Otvorila sam vrata. Hodala sam po kiši pognute glave. Padala je koso, peckajući me po koži. Htela sam da požurim ka mostu kad sam čula glas. Mislila sam da dopire iz zvučnika na jahti, ali stizao je s palube remorkera Obalske straže, koji je pristao uz jahtu. Visoki čovek u beloj majici i farmerkama urlao je s palube moje ime kroz megafon. „Kesi! Zovem se Džejk! Moraš da se iskrcaš, i to odmah! Neophodno je da napustiš brod pre nego što se oluja pogorša. Dođi ovamo i pruži mi ruku. Poslali su me da te spasem.” Da me spase? Pomislila bih da je to samo moja fantazija o spašavanju da razgoropađena oluja nije stvarala pravu paniku. Bivala je sve jača. Napeto lice krupnog muškarca govorilo mi je da to nikako nije deo fantazije. Bila sam u pravoj opasnosti. Stiskala sam ogradu dok mi se tunika lepila za kožu. Da li ću na tom brodiću biti sigurnija nego na ogromnoj, čvrstoj jahti? Ništa nije imalo smisla. „Kesi! Priđi i uhvati me za ruku!” Stupila sam na palubu i pogledala uzburkano more. Talas za talasom je s visine padao na brod. Udarali su me po nogama i treskali po sjajnom drvetu i bazenu. Jedan me je oborio s nogu. Pala sam na kuk. Sedela sam, raširenih nogu, uspaničena i nemoćna da se pokrenem. Više nisam čula Džejkov glas. Nisam čula ništa izuzev ljutite grmljavine crnog mora. Uhvatila sam se za ogradu. Bojala sam se da ustanem. Mislila sam da će me voda zbaciti preko ograde ako je pustim. Ruka debela kao stablo zgrabila me je oko struka i podigla pre nego što sam shvatila šta se događa. ~ 79 ~
  • 80. „Moramo da napustimo ovaj brod, odmah!” prodrao se Džejk. „Dobro!” Šta sam mogla da kažem? Osećala sam se kao uplašena, mokra mačka na pomahnitaloj kiši. Pokušavala sam da se za nešto uhvatim. Nisam mogla da se uhvatim za njegovu vlažnu, klizavu majicu. Pala sam preko ograde broda. Na trenutak sam nestala pod površinom. Videla sam samo uzburkanu vodu iznad sebe i ništa nisam čula. Nemo sam vrištala pod vodom, sve dok mi glava nije izronila. Moj vlastiti vrisak zaparao mi je uši. Udahnula sam. Imala sam taman toliko vremena da shvatim da će me brodovi smrviti ako mi se još malo približe. Videla sam kako se Džejk bori s talasima da bi mi prišao. „Kesi! Smiri se!” vikao je dok je plivao k meni. „Sve će biti u redu, ali moraš da se opustiš.” Pokušala sam da se smirim i da se setim da znam da plivam. Pomagala sam mu u njegovim pokušajima da nas približi spasilačkom čamcu. Obmotao mi je ruke oko donje prečage lestvi. Popeo se iznad mene. Dohvatio me je i izvukao na palubu, kao da sam vlažna, krpena lutka. Hropćući, polegla sam po daskama. Protresao je kosu i istisnuo morsku vodu iz ušiju. Obuhvatio mi je lice i rekao: „Dobro si se pokazala, Kesi.” „Kako to misliš? Zamalo što oboje nismo nastradali zbog mene! Uspaničila sam se!” „Jesi, ali onda si se pribrala. Pomogla si mi da doplivamo do broda. Sad smo na sigurnom. Sve će biti u redu.” Sklonio je mokre uvojke s mog lica. „Hajdemo pod palubu.” Ustao je. Konačno sam dobila priliku da valjano osmotrim svog spasioca. Bio je ogroman. Imao je preko dva metra, gustu, crnu talasastu kosu, tamne oči i profil grčke statue. Opazio je da posmatram njegov torzo. Tad mi je sinulo. Zna moje ime! „Da li si ti jedan od muškaraca iz...” „Jesam”, rekao je kad mi je pomogao da se pridignem. Ogrnuo me je debelim vunenim ćebetom i dodao: „Pošto si sad ovde, na sigurnom, možemo da se vratimo planu. Šta kažeš? Da li prihvataš korak?” „Pa... da. Prihvatam.” „Baš mi je drago, ali moram najpre da izvedem brod iz opasne zone. Ja sam ovlašćeni ronilac i spasilac, u slučaju da si imala nekih sumnji.” Položio je snažne ruke na moja drhtava ramena. Uveo me je u mnogo manju prostoriju, udobniju od bilo koje koju sam videla na jahti. Talasi su udarali po prozorima. Manji brod se mnogo više ljuljao. Pošla sam ka grejalici u uglu. Raskrilila sam ćebe da bih osetila topli vazduh. Osvrnula sam se oko sebe. Pokušavala sam da održim ravnotežu na brodu usred oluje. Soba pokrivena hrastovim panelima bila je slabo osvetljena gasnom svetiljkom. Na udobnoj postelji bilo je mnogo ukrasnih jastuka. Ugledala sam starinsku kuhinjicu sa staromodnom peći i keramičkom sudoperom. Verovatno sam se nalazila u kapetanovoj kabini. „Žao mi je što sam se uspaničila. Mislila sam da se udaljavamo od oluje da bih se ubrzo našla usred nepogode.” Počela sam da šmrcam. Događaji su me sustizali. ~ 80 ~
  • 81. „Pssst... sve je u redu”, rekao je Džejk. Prešao je sobu u dva koraka i zagrlio me. „Sad si na sigurnom. Moram da te ostavim ovde da bih okrenuo brod dalje od uragana.” „Uragana!” „U početku je to bila samo tropska oluja, ali brzo se pretvorila u uragan. Čekaj me ovde. Skini tu mokru odeću. Uskoro ćemo biti na sigurnoj udaljenosti.” Mišićavi torzo naslućivao se kroz vlažnu majicu. Moj romantični junak mogao je da se pojavi na naslovnoj stranici bilo kog modnog časopisa. Nisam htela da ostanem sama, ali nisam mogla da se oglušim o njegov zapovednički ton. „Zavući se pod te čaršave da bi se ugrejala. Uskoro ću ti se pridružiti.” Krenuo je ka vratima. Predomislio se i vratio do mesta gde sam stajala. Zamalo što se nisam nasmejala pri pomisli na nas, nagu ženu pod ćebetom, koju celiva bogoliki džin bez košulje, vlažne kovrdžave kose i najgušćih trepavica koje sam videla na muškarcu. Pritisnuo je usne na moje. Lako ih je rastvorio. Prodirao je toplim jezikom u moja usta, isprva stidljivo. Masivnom šakom obuhvatio mi je glavu kao da nije veća od breskve. Nevoljno se odmakao od mene. „Neću dugo”, rekao je. „Požuri.” Požuri? Mogla sam to reći i južnjačkim naglaskom! Ponašala sam se kao šiparica, iako nam je pretila ozbiljna opasnost. Ispustila sam vlažno ćebe na pod i razgledala prostoriju. Otvorila sam mali orman i pronašla nekoliko plavih radničkih košulja. Skinula sam vlažnu odeću sa sebe. Pažljivo sam je poslagala preko stolice ispred grejalice. Obukla sam flanelsku košulju. Bila mi je baš velika. On je bio tako veliki da mi je sezala do kolena. Otpuzala sam na vrh velikog kreveta. Polegla sam i pratila talase. Vode Meksičkog zaliva bivale su sa svakim minutom sve mirnije. Pomislila sam na zgodnog pilota. Nadala sam se da je stigao do obale. Zamoliću Džeka da sazna šta se desilo s njim. Sigurno postoji neki telefonski broj, neka centrala koju članovi i učesnici mogu da kontaktiraju s nekim iz Tajne. Zvuk gašenja motora probudio me je iz dremeža. Ne znam koliko dugo sam spavala, ali talasi su bili znatno manji. Čula sam kako Džejk trupka iznad mene, kako silazi s palube stepenicama na donji nivo, gde sam ga čekala u postelji. Ne znam da čekam. Nije me krasila pribranost u suočavanju s haosom. Ovo je, naposletku, bila moja fantazija o spašavanju. Zaključila sam da mi se deo sa spašavanjem nimalo ne dopada, ali to nije umanjilo moju rešenost da zdušno učestvujem u onom što sledi. „Zdravo”, rekao je, sa osmehom od uva do uva kad me je video na krevetu. „Zdravo.” „Gore je sve kako treba. Na bezbednoj smo udaljenosti od oluje. Da li će ti smetati ako se ratosiljam mokre odeće?” „Nimalo”, rekla sam i polegla po jastucima. Igraću svoju ulogu pred spasiocem. „Znači, sad sam na sigurnom?” „Nikad nisi ni bila u stvarnoj opasnosti”, rekao je dok je skidao mokre farmerke. Ovaj komentar probušio je mehur fantazije. Vratila sam se u stvarnost. ~ 81 ~
  • 82. „Šališ se? Pala sam s broda u more usred uraganal” Bio je tako visok da je morao da se saginje na putu do postelje. „Jesi, ali ja sam licencirani spasilac. Tvoj život nikad nije bio u velikoj opasnosti. Veruj mi na reč.” Od glave do pete bio je gladak kao antička mermerna statua. „Ali... ali... šta bi bilo... šta bi bilo da mi se nešto desilo?” „Upali smo u tropsku oluju koja se očas preobrazila u uragan. Niko nije predvideo njegov nastanak, čak ni meteorolozi.” Moram da priznam da je u preživljavanju ovakve pošasti bilo i nečega uzbudljivog. Osećala sam se živom na dotad nepoznat način. Bila sam svesna pulsiranja vena, disanja kože i vreline koja je postepeno rasla u meni. Osećala sam se veoma krhko, ali i živo i gotovo besmrtno. Džek je polako prišao postelji. Namirisala sam slanu vodu na njegovoj koži i neki baršunasti, mračni miris ispod toga. „Da li i dalje prihvataš korak?”, pitao je. Pogled njegovih crnih očiju počivao je na meni. Rukama je gurao vlažnu kosu unazad, na način koji me je veoma podsećao na Vila. „Pretpostavljam”, rekla sam. Brada mi je štrcala preko ćebeta kao u neposlušnog deteta. „Samo mi nije jasno kako mogu istovremeno da se osećam seksi i užasnuto.” „Dopusti mi da ti pomognem”, rekao je i zgrabio ćebe. Svukao ga je s mojih ramena sve do struka. Lagano me je odmerio i privukao bliže sebi. Podigao mi je glavu i prislonio slane usne na moje. Ponovo sam se osetila sigurno i zaštićeno. Ponavljao je da je sve u redu i da će tako biti i ubuduće. Polako je svukao ćebe na pod. Gurnuo me je na postelju. Vlažna kosa rasula se oko mene. Njegova divna glatka koža pokrivala je svaki centimetar mog mesa. Topila sam se zatvorenih očiju. Upijala sam njegov miris: aromu okeana. „Valjda ti je jasno da ću se svojski potruditi oko tebe?” Klimnula sam. Nisam mogla da govorim. Nikad nisam videla niti iskusila ovakvog muškarca. U njegovom društvu osećala sam se mekušno, sitno i krhko kao nikad pre. Predana samodovoljnosti, zaboravila sam da je moguće biti s muškarcem koji će me štititi i na kog se mogu osloniti. Kunem se dobrim Bogom da sam drhtala dok sam gledala kako prilazi postelji, nežno svija ogromne šake oko mojih nožnih zglobova i prinosi moje stopalo licu. Prelazio je jezikom po osetljivom luku i ljubio mi vrhove prstiju. Redom ih je gutao. Zakikotala sam se. Oslonila sam se na laktove kad je pošao šakama uz listove i butine i zastao da bi me pogledao u lice. Proždirao me je pogledom. Kleknuo je na krevet između mojih nogu. Privukao me je svom divnom licu. Prelazio je rukama uz moje uzdrhtale butine (da, odista su drhtale!). Obišao je oko moje pukotine palčevima i krenuo uz torzo do grudi. Izvila sam se napred, žudeći za njim. Tim pokretom sam mu poručivala: Navali, molim te! Nastavio je da me žari jezikom. U trenu me je u potpunosti razbudio. Vidiš li? Vidiš li šta mi radiš? - htela sam da mu kažem. Zanemela sam. O, bože, nikad nisam upoznala ovako privlačnog i snažnog muškarca. On je umetničko delo. ~ 82 ~
  • 83. „Želiš li me u sebi, Kesi?” pitao me je oslonjen na lakat. Slobodnom rukom milovao mi je dojku. Želim li? „Ahm... da.” „Reci to. Reci da me želiš.” „Želim... te”, prozborila sam, toliko potresena da sam bila na ivici suza. Nakon toga je spustio ruku s dojke na stomak i gurnuo prst u mene. „Zaista me želiš”, rekao je s mračnim osmehom na usnama. Htedoh da se našalim i da kažem da opet padam preko ograde. Odustala sam u poslednji čas. Spustio je poljubac na moje usne, prenoseći esenciju energije i ljubavnog zanosa. Uzvratila sam mu istom merom. Njegov poljubac razlikovao se od Džesovog ili bilo kog drugog. Bio je sveobuhvatan. Ljubila sam ga kao da mi život od toga zavisi. Zavukao je ruku pod jastuk i izvukao kondom. Prestao je da me ljubi da bi pokidao paketić zubima. Navukao ga je izvežbanim pokretom i zaronio u mene. „Odsad više nikad nećeš znati za strah”, rekao je. Podigla sam se, njemu u susret. Uživala sam u njemu zatvorenih očiju. Koliko li je vremena prošlo otkad je muškarac prodro u mene? Da li sam ikada uzeta ovako bogato i potpuno? Nikada! Zelja je divljala u meni kao da mi je to bio prvi put. Prodirao je u mene sve dublje i dublje. Zastajao je posle svakih nekoliko centimetara da bih ga lakše primila. Počeo je da se kreće iznad mene, isprva polako, a zatim sve brže, ritmički, bez otpora. Stenjala sam. Obuhvatio me je šakama i privlačio sebi da bi prodro još dublje. Bila sam neverovatno vlažna. Sastavila sam noge visoko na njegovim leđima. Mišići na rukama su mu se zatezali i zaigrali. „Kesi, ovo je neverovatno”, rekao je, a onda me je podstakao da se okrenem i kliznem na njega, što sam i učinila. Pronašao je i stisnuo moj struk. Podizao me je dok nije pronašao ritam. Pružio mi je palac, oživevši još jedan deo mog tela. „Mogao bih da ti ovo radim u beskraj”, rekao je. To je bilo previše. Zabacila sam glavu i položila ruke na grudi. Bio je tako duboko u meni da sam ga smatrala sastavnim delom svog bića. Prodirao je i povlačio se. Raspaljivao me je dodirujući najslađu tačku koju sam posedovala. Zadovoljstvo je isplivalo na površinu. Potiskivalo je sve ostalo na putu ka kratkotrajnoj hegemoniji. „Šećeru, nateraćeš me da svršim”, omaklo mi se. Nabio se u mene, u tu tačku u nutrini, tako da nisam imala kud osim da popustim. Preplavio me je talas uživanja, i spolja i iznutra. Jahala sam ga žestoko. Osetila sam kako se kruti i ispušta tihi, duboki uzdah. Zaboravila sam na pad, opasnost, na mesto gde sam bila i na ono što se dešava s morem oko nas. Samo jedno je bilo važno: ono što se dešava u meni, na krevetu u čamcu, s grčkim bogom koji me je izvadio iz vode i kog sam opkoračila na velikom, mekom ležaju. ~ 83 ~
  • 84. Trenutak kasnije pala sam na njegove grudi. Osećala sam kako se povlači iz mene, nežno ga izvlačeći. Ležao je pored i lenjo me mazio po leđima. Milovao mi je vlažnu kosu i tiho ponavljao jednu te istu reč: „Neverovatno!” Te noći sam ležala u postelji, s dnevnikom u krilu i Diksi na jastuku pored sebe. Hotel za usedelice nežno se ljuljao oko mene zbog ostataka vrtoglavice s broda. Pokušala sam da rečima iskažem zašto je morska avantura bila toliko preobražavajuće iskustvo. Da li zbog uzbudljive vožnje jahtom, pada s njene ograde u uzburkanu vodu ili seksa na brodu za spašavanje, s muškarcem koji me je tako dražesno obradio? Da li zbog ispijene tople čokolade s njim na palubi i posmatranja zalaska sunca, neobično živopisnog posle oluje? Da li zbog trenutka u kom mi je utisnuo u dlan privezak za Peti korak, s ugraviranim natpisom Neustrašivost na poleđini? Avantura je bila preobražavajuća zbog svega toga, ali i zbog nečeg drugog. Setila sam se kako mi je Matilda rekla da se strah ne može osloboditi bez naše dozvole. Mi ga stvaramo, što znači da ga se samo mi i možemo osloboditi. To sam i učinila. Straha je bilo. Spoznala sam ga, ali zatim sam ga se oslobodila. ~ 84 ~
  • 85. Deveto poglavlje Novopronađena neustrašivost je, nekoliko nedelja nakon neplaniranog kupanja u vodama Meksičkog zaliva i neverovatnog iskustva na remorkeru, iznenada provalila iz mene. Konačno sam se suprotstavila Tračininom finom maltretiranju na poslu. Nisam bila ni agresivna ni preterano oštra. Jednostavno bih prestala da radim odmah po isteku svoje smene, ne obazirući se da li je Tračina zakasnila na posao. Odlučila sam da Vilu prepustim popunjavanje te praznine. Može da grdi samo nju, ne i mene. Počela sam drugačije da vezujem kosu, kako bih istakla nove plave pramenove. Podigla sam deo novca od osiguranja, koji sam dobila posle Skotove smrti, i kupila sebi novu odeću, što je bio luksuz kakav sebi ranije nisam dozvoljavala. Kupila sam nekoliko majica duginih boja, s V-izrezom, i tesne crne pantalone. Konačno sam skupila hrabrost da zaronim u Treši divas, prodavnicu retro odeće i donjeg veša u Francuskoj četvrti, u koju je i Tračina često svraćala. Kupila sam lepe grudnjake, odgovarajuće gaćice i seksi spavaćice. Ništa od toga nije bilo previše provokativno, ali je novi donji veš predstavljao veliki iskorak u odnosu na moju pređašnju pamučnu konfekciju. Nisam razbacivala novac. Htela sam da moj spoljašnji izgled na pravi način odrazi ono što se dešavalo u meni. Redovnije sam vežbala. Nakon posla sam trčala oko pet kilometara po Francuskoj četvrti. To mi je omogućilo da razgledam delove grada koje sam ranije zanemarivala zbog obogaljujuće životne rutine. Prijavila sam osoblje kafea za dežurstvo oko tezge za skupljanje priloga na maskenbalu u organizaciji Društva za obnovu Nju Orleansa. Cilj priredbe bio je prikupljanje dobrotvornih priloga. Vil je isprva kritikovao moj samovoljni potez. „Zar ne misliš da bi trebalo da se usmerimo na renoviranje kafea?” Istina je da je kafe doživljavao laganu renesansu koja je, na Tračinino glasno negodovanje, trošila veliki deo Vilovog slobodnog vremena. Sve je počelo krečenjem unutrašnjosti i kupovinom novih kuhinjskih aparata od nerđajućeg čelika. Vil je davno planirao da na spratu napravi salu za ručavanje i svirke. Napravio je malo kupatilo pored stepeništa, ali gradska vlast nije htela da mu izda dozvolu za nastavak radova. Bacio je madrac na pod i ponekad sam ga, kad ne bi spavao kod Tračine, nalazila na njemu. Na tom madracu je planirao, razmišljao ili se durio. Morao je da se zadovolji izbacivanjem kojekakve starudije sa sprata, raznih stvari koje su tamo čučale još otkad je u prizemlji bila kafedžinica jednog velikog lanca. „Čovekoljubije je dobra reklama, Vile”, rekla sam. „Davanje je dobro za dušu.” Setila sam se događaja od pre nekoliko meseci u kuhinji Zdanja, koji mi je pomogao da shvatim korist davanja. Doživela sam toliko promena za tako kratko vreme. Prijava za rad na tezgi na maskenbalu bila je značajan iskorak u mom preobražaju. Prvi put u životu sam se poduhvatila jedne od popularnih razbibriga, osobenih za Nju Orleans: društvenom povezivanju. Nikad nisam bila član kluba, grupe, dobrotvornog društva, ili bilo čega sličnog. Čitanje društvenih stranica u novinama nikad u meni nije ~ 85 ~
  • 86. podstaklo želju za zgrtanjem novca i društvenim uticajem, ali me je suočilo s činjenicom da tamo negde postoji sasvim drugi svet, u kojem je zajednica važna i u kojem druženja i bučna veselja mogu biti zabavna. Gotovo šest godina sam živela u ovom gradu. Jedna od stalnih mušterija mi je jednom prilikom rekla da Nju Orleans obrlati čoveka posle sedam godina. Nedavno sam shvatila o čemu je govorila. Konačno sam počela da se osećam kao kod kuće. Objasnila sam to Matildi, dok smo u Trejsizu pretresale pređene korake. „Sedam godina i jeste neophodno da se čovek skući”, rekla je. I ona se, nekada davno, doselila ovamo, istina, s juga. Najiskrenije mi se izvinila zbog nevolja na jahti i užasa koji je uragan izazvao. „To nije bio deo scenarija. Planirali smo da insceniramo lažni kvar motora i da onda Džejk dođe da te spase. Nismo ni sanjali da će se motor stvarno pokvariti. Da i ne govorim o neočekivanoj tropskoj oluji!” „Tropskoj oluji? To je bio uragan, Matilda!”, ispravila sam je podignutih obrva. „Shvatam. Žao mi je. Jedno je sigurno, zaslužila si svaki gram priveska za Peti korak”, rekla je pokazujući na moju divnu narukvicu. Prinela sam bledo zlato svetlu i uživala u sjaju privezaka. Volela sam da ih skupljam. Čeznula sam za konstantnošću u životu. Sve češće sam maštala o pronalaženju i vezivanju za jednog muškarca, koji bi se u potpunosti posvetio meni. Fantazije su mi menjale život i način poimanja sebe. Ipak sam se suočavala s velikom prazninom. Nisam to pominjala Matildi. Ostale su mi još četiri fantazije. Znala sam da će me nagovarati da ih ostvarim i odgovarati od ozbiljne veze dok ne budem spremna za nju, ako se to ikada desi. Uskoro ću završiti s Tajnom i šta ću tad? Da li ću poželeti da postanem njen deo ili ću, naoružana stečenim iskustvom, pronaći nekog s kim ću graditi zajednički život? Da li sam spremna za tako nešto? I ko bi mene želeo? Imala sam mnogo pitanja za Matildu. „Ti si usred istraživanja”, rekla mi je u Trejsizu. „Najvažnija pitanja su ko si ti, šta voliš i šta ne voliš. Ne bi trebalo da se baviš partnerom dok ne odgovoriš na njih. Da li me razumeš?” „Ali šta će biti ako sledećem muškarcu, za kog ozbiljno budem zainteresovana, poverim da sam član Tajne, a to ga udalji od mene?” „To će samo značiti da takav čovek nije za tebe”, rekla je slegnuvši ramenima. „Svaki muškarac koji te osuđuje zato što si kao slobodna, zdrava žena bila na prijatan i bezbedan način intimna s odraslom osobom zdrave pameti, nije vredna tvog zanimanja. Osim toga, nisi dužna da novom ljubavniku daješ iscrpan spisak prethodnih seksualnih iskustava, pogotovo ako ga se to nimalo ne tiče. Ne zaboravi da će imati i te kakve koristi od njih!” Vratila sam pogled na narukvicu. Nisam je nosila svakodnevno, ali bi me preplavila snažna osećanja kad god bih je stavila na ruku. Možda je imala takvu moć zbog reči izgraviranih na privescima: Predaja, Hrabrost, Poverenje, Velikodušnost i odnedavno Neustrašivost. Niko u kafeu je nije pomenuo, izuzev Vila, čak ni Tračina, koja je bila prava svraka što se tiče blistavih predmeta. „Ove reči mi mnogo znače.” Iznenadila sam samu sebe kad sam to poverila Matildi. ~ 86 ~
  • 87. „Pa, to je još jedan paradoks, Kesi. Nadam se da ćeš naučiti da živiš s njim. Ponekad trenutak blaženstva ne znači ništa. Ali ako naučiš da ga doživiš i ne zaboraviš, postane veoma važan.” Znam muškarce koji ne mogu da zamisle da budu samo s jednom ženom, koji bi dali život za priliku da iskuse sve seksualne fantazije bez obaveza, s nekoliko bajkovitih žena regrutovanih za tu priliku. Nisam bila nezahvalna Matildi i Tajni, ali sam sve teže odolevala nagonu da se vežem, da što bliže sebi privučem nekog do koga mi je zaista stalo. Zašto sam, pre nekoliko godina, odbila Vila? On me je oduvek privlačio. Teško je poverovati, ali u to vreme sam verovala da će u meni, kad se zbližimo, ubrzo otkriti dosadnu, uplašenu i nepoželjnu ženu. Po prvi put sam počela da verujem da nisam ništa od toga. Gradila sam svest o sebi, uverenje da bih mogla biti vredna muškarca poput Vila. Tužno je što mi se to dešavalo baš dok je on produbljivao odnos s Tračinom. Još sam se radovala susretima s njim na poslu. Živnula bih kad bih čula motor njegovog automobila. Uzvrpoljila bih se kad god bismo ostali sami u kancelariji. Zbog planiranja organizacije dobrotvornog maskenbala Društva za obnovu Nju Orleansa, počeli smo da provodimo više vremena zajedno nego ikada pre. Smišljali smo hiljadu sitnica. Više je bio sa mnom nego s Tračinom. Ona me je, noć uoči bala, regrutovala da joj ja pomognem da ona pomogne Vilu oko kostima. Nije umela da šije, ali je i te kako umela da naređuje meni dok šijem. Maskenbal je bio priredba sa slobodnom temom. Gosti su imali potpunu slobodu da se obuku kao njihovi najomiljeniji likovi iz književnosti ili filma. Nakon večere će biti priređena aukcija na kojoj će se ponuđači nadmetati za najtraženije gradske neženje i udavače. Pobednici će dobiti pravo na ples sa izabranim momcima ili devojkama. Tračina je za aukciju prijavila Vila i sebe. Možda nije imala veliki ugled u društvu, ali smatrala je da će se dobro prodati zbog retke lepote. Vil je, iako vlasnik skromne krčme, bio potomak jedne od najstarijih porodica u Saveznoj Državi Luizijani. Ipak, nerado je pristao da učestvuje u aukciji. „Ma hajde, Vile! Biće zabavno”, sokolila ga je Tračina. „Bal se priređuje u dobrotvorne svrhe.” Imala sam usta puna čioda pošto sam radila na njegovim pantalonama. Vil će biti Haklberi Fin, s kratkim pantalonama na tregere, slamnatim šeširom i štapom za pecanje. Tračina je izabrala da bude Zvončica, s kratkom baletskom haljinicom, krilima i štapićem. Napravila je savršen izbor kad se opredelila za šašavu vilu, pomislila sam gledajući je kako se šepuri po kuhinji. Mahala je štapićem i redom lupkala kolege po glavi. „Del, imaš pravo na jednu želju”, rekla je i kucnula po njenoj glavi štapićem. „Ako me još jednom džarneš tom čačkalicom, prebiću je napola, a onda ću ti je nabiti u dupe!” Tračina je napravila tužnu grimasu i pokazala štapićem na mene, kao da me cilja zamišljenim pištoljem. ~ 87 ~
  • 88. „Beng! Slušaj, ne mogu da radim za tezgom s tobom, Kesi. Plesaču! Bilo bi ti bolje da i ti plešeš.” „Ne idem na bal da bih se zabavljala, već da bih pomogla.” „Hajde, curo, pa to je bal! Da li ti ikad izlaziš? Nego, reci nam, ko ćeš ti biti?” „Niko. Moja smena završava se nakon posluženja obroka. Ako nećeš da radiš na tezgi, moram da nađem nekog ko hoće.” „Ja ću ti pomoći”, ponudio se Vil. „Ali ti si moj kavaljer”, pobunila se Tračina. „Del će joj pomoći. Ali moraš i ti da obučeš kostim, Kesi. Znam savršen kostim za tebe - Pepeljuga!” Izgledala bih glupo u balskoj haljini. Tračina se nasmejala kad sam to rekla. „Nisi me razumela. Mislila sam na Pepeljugu pre bala! Kad je kao služavka šila, prala i čistila, dok su se njene zle sestre po maćehi provodile. Taj kostim bi ti savršeno odgovarao!” Nisam znala da li Tračina pokušava da me provocira ili da bude duhovita. Vil je stajao iznad mene, nag do pasa, pridržavajući široke pantalone jednom rukom. Veoma je podsećao na statuu Davida. Nije bio stalni posetilac teretane, ali imao je impresivno ravan stomak i mišićave ruke. Pokušavala sam da ne zurim u njega. „Kesi, zašto se trudiš da po svaku cenu budeš Gospođa Bez Mene? To nije pošteno prema zajednici.” „Još radim na sticanju državljanstva.” Tračina je upozorila Vila da želi ples s počasnim gostom bala - Pjerom Kastijem, milijarderom i vlasnikom zemljišta pored jezera Ponšartren, koje je generacijama pripadalo porodici Kastij. Bio je diskretan igrač, kog je pratio glas da je mirodija u svakoj čorbi. Kej Laduser, doajen lokalne politike i najkonzervativnija pripadnica gradske vlade, godinama je bila domaćica bala. Sredila je da se Pjer ove godine pojavi na njemu. Vil nije mnogo voleo Kej. Posvađao se s njom kad joj je objašnjavao svoju potrebu za proširenjem restorana na sprat. Rekla je da ne može računati na proširenje dok ne osavremeni električnu instalaciju u čitavoj zgradi. Međutim, Vil nije mogao da preduzme takav poduhvat bez dozvole za proširenje. Zapao je u pat-poziciju što se tiče građevinske dozvole, iako je polovina zgrada u Francuskoj ulici imala drevne instalacije. Ako je Tračinina taktika smetala Vilu, trudio se da to ne pokaže. Osim toga, nije bilo sigurno da će se milijarder pojaviti. Kej se na jednom sastanku Odbora za organizaciju maskenbala požalila da bogataš nije hteo da navede tačno vreme dolaska niti je bio spreman da dozvoli promoterima da pomenu njegov dolazak. Zahtevao je da ne učestvuje u aukciji i nije želeo da se obaveže na prisustvo zajedničkoj večeri. Vil me je posmatrao. Nikad ga nisam videla u tako neveselom raspoloženju. Sažaljivo sam slegla ramenima i podigla rub pantalona za još dva centimetra. Podsetila sam sebe da on pripada drugoj ženi, bez obzira na stepen njene privrženosti. Odnedavno mi se činilo da ona ne oseća prema njemu isto što i on prema njoj. Već nekoliko nedelja ~ 88 ~
  • 89. nestajala je nekud na po četiri sata. Poznavala sam ga dovoljno dobro da znam daje ljubomoran. „Verovatno vodi brata na terapiju”, rekao je kriveći vrat. Vrebao je kada će se pojaviti na parkingu ispred kafea. „Možda pazari. Stalno visi po prodavnicama.” Klimnula sam sa osmehom. Nisam htela da mu protivrečim. Neverovatno je koliko smo spremni da obmanjujemo sebe kad ne želimo da vidimo istinu. Godinama sam obmanjivala sebe u vezi sa Skotom. Mnogo toga sam naučila saradujući s Tajnom. Neophodnost prestanka samoobmanjivanja bila je jedna od najvažnijih lekcija. Pogledi su nam se sreli u kuhinji, dok sam mu uzimala meru za pantalone. Govorila sam sebi da to ništa ne znači. Podsetila sam se da mu je moja garsonjera usput kad se ponudio da me odbaci do kuće. Kad me je odbacio, sačekao da uđem u Hotel za usedelice i poslao poljubac iz automobila, zapitala sam se da li opet pokušavam da obmanem sebe. Društvo za obnovu Nju Orleansa bilo je jedno od najstarijih te vrste u gradu, osnovano još nakon Građanskog rata. Nekada je skupljalo sredstva za izgradnju škola u četvrtima nastanjenim oslobođenim robovima. Društvo je posle katastrofalnog uragana Katrina dalo prioritet obnavljanju škola u sirotinjskim četvrtima zato što je čekanje na vladine fondove moglo da traje i doveka. Moje angažovanje u Društvu bio je deo nastojanja da se odomaćim u gradu i da steknem poznanstva i van okvira kafea i neposredne okoline. Radiću za tezgom za skupljanje dobrotvornih priloga. Skupljaču čekove i skidaću novac s kreditnih kartica. Zato se neću šepuriti u kostimu ili igrati. Ozbiljno sam shvatila tu priredbu. Kej mi je, zbog te usluge, dozvolila da na tezgi razapnem zastavu kafea Roz. Bal se ove godine priređivao u Njuorleanskom umetničkom muzeju, jednoj od meni najdražih zgrada u gradu. Volela sam njegovu neoklasičnu fasadu sa stubovima i četvrtasto mermerno predvorje, sa svih strana opkoljeno visokim balkonom. Volela sam da lutam tim dvoranama kad bi odnosi sa Skotom postali nepodnošljivo napeti. Naročito sam volela da posmatram Devojku u zelenom Edgara Dege. Izgledala je tužno i nezainteresovano za svet oko sebe. Mislila sam da je zabrinuta zbog prošlosti i da strahuje od budućnosti. Verovatno sam samo projektovala sopstveno raspoloženje na nju. Imala sam jedan sat da postavim tezgu i da se posavetujem s Kej. Pronašla sam je u odeći Kraljice Srce iz Alise u Zemlji čuda. Urlala je nasred mramornog predvorja. „Pomeri te merdevine!” Dva mladića pokušavali su da razapnu niz džinovskih snežnih pahulja na tavanici. Kej nije zračila dobrim raspoloženjem. „Nije mi jasno kako se snežne pahulje uklapaju u temu maskenbala, ali ne znam čime bismo drugim ukrasili tavanicu? Vilama?” Slika Tračine obešene o tavanicu izmamila mi je osmeh. Kej me je presekla oštrim pogledom preko naočara za čitanje. „Gde ćeš postaviti tezgu? Nadam se da neće biti ovde!” „Htela sam da je postavim tamo.” Pokazala sam na zadnji deo prostorije. ~ 89 ~
  • 90. „Ne! Ne želim da ljudi poistovete divnu večeru s beskrupuloznom otimačinom para! Biće pored garderobe. Gde ti je alat?” „Alat? Nisam znala da...” Kej je umorno uzdahnula. „Zamoliću dvojicu poslužitelja da ti pomognu.” Tezga je bila postavljena i opremljena kad se Tračina pojavila, sređena, u beloj baletskoj haljinici, s tijarom na glavi. Ja sam čekala početak bala, u prostoj ali udobnoj haljini. „Gde je Vil?” pitala sam. Nastojala sam da zvučim što opuštenije. „Parkira kamionet. Idem po piće. Hoćeš li ti nešto?” „Ne, hvala.” Počeli su da pristižu i prvi gosti. Primetila sam Snežanu, nekoliko Skarlet O'Hara i Reta Batlera, dvojicu Drakula, Ali-babu i Harija Potera. Videla sam i Doroti, Ludog Šeširdžiju, gusara Crnobradog i Plavobradog, ubicu plemenitog srca. Spustila sam pogled na moju skromnu odeću. Možda je trebalo da se više potrudim. Da li je kecelja kelnerice baš bila neophodna? Pa, negde moram da držim čekove i izvode kreditnih kartica. Nisam došla da se družim s muškarcima, već da se bavim dobrotvornim radom. Kad sam zakačila i drugu zastavicu kafea Roz na zadnji deo tezge, neko je povikao: „Kesi, ovamo!” Divna žena u Šeherezadinom kostimu mahala mi je iz gomile koja se okupljala oko tezge. Nekako sam prepoznala Amani, sićušnu indijsku doktorku koja je sedela pored mene na sastanku Komiteta Tajne. Izgledala je veličanstveno u slojevitim crvenim i ružičastim šalovima koji su isticali njeno telo, gotovo šezdesetogodišnje. Plenila je pažnju raskošnim oblinama i ponositim držanjem. Njene oči bile su najupečatljivije. Iskrile su, uokvirene crnim linijama i živopisnim crvenim velom. „Otkud vi ovde?”, pitala sam je. Bilo mi je neobično što vidim pripadnicu Tajne na ovakvom skupu. „Verovala ili ne, naša družina svake godine poklanja izdašnu sumu za ovu stvar, samo ne pod našim imenom. Evo”, predala mi je kovertu. Zahvalila sam joj se na prilogu. „Matilda će uskoro stići. Nećeš je promašiti. Obučena je kao dobra vila. Prirodno.” Kej se stvorila kraj mene pre nego što sam stigla bilo šta da kažem. Gledala je kako gosti spuštaju koverte u kutiju na stolu. „Doktorko Lakšmi”, Kej joj je pružila ruku. „Izgledate apsolutno fantastično!” „Hvala vam, Kej”, reče Amani s diskretnim klimoglavom. „Nadam se da ćemo se uskoro videti, Kesi.” Kej nije pitala kako sam uspela da se zbližim s pripadnicom gradskog visokog društva. „Sigurna sam da ćemo prikupiti ciljanu sumu, iako aukcija nije ni počela!”, rekla je. „Evo posluženja.” Raskošna večera sastojala se od šest lokalnih specijaliteta, poput kreolske supe od jastoga, griza s tartufima i brendijem i file minjona u sosu od kraba. Desert je bio bogati ~ 90 ~
  • 91. hlebni puding sa šlagom i kornflejksom. Trebalo je da se udaljim kad se tanjiri isprazne, ali nisam. Htela sam da ispratim aukciju i da vidim ko će izlicitirati Vila. ,,U redu, vreme je za licitaciju!” oglasila se Kej s prednjeg kraja dvorane. „Ne možemo više da čekamo na njega.” Mislila je na Pjera Kastija. Tračina nije bila jedina žena koja je izgarala da se sretne s njim. Gledala sam kako se žene skupljaju oko bine, na kojoj je Kej postrojila muškarce koji će biti predmet licitacije. Na bini je pored Vila bio i mladi državni senator, na kog bi se možda i naložila da je bio demokrata. Tu je bio i postariji, ali još zgodni okružni sudija, koji je nakon ženine smrti počeo da trči maraton. Budio je simpatije i privlačio pogled svih žena iznad pedesete. Zapazila sam i zgodnog afroameričkog glumca iz serije koja se snimala u Nju Orleansu. Očekivalo se da će zgodni glumac biti prodat za najviše para, ali ga je nadigrao uvaženi sudija, koji je za 12.500 dolara otišao u ruke predsednice Istorijskog društva Gardena, a glumac je za samo 8.000 zelembaća završio na dalekom drugom mestu. Posmatrala sam raskalašnu i bučnu energiju aukcije sa svog mesta iza tezge. Ponovo sam se osećala kao fikus. Zašto večito posmatram život oko sebe umesto da uzmem učešće u njemu? Kada ću se dozvati pameti? Vil je delovao namučeno, ali i seksi u kostimu Haklberi Fina, sa štapom za pecanje i širokim pantalonicama na tregere. Devojke su imale isto mišljenje. Tračina se uspaničila kad se licitacija zahuktala. Bukvalno je otela mikrofon voditeljki iz ruke kad su raspomamljene žene stigle do 15.000 dolara. „Ovaj muškarac nije samac”, rekla je. „Zajedno smo već tri godine i razmišljamo o zajedničkom životu.” Videlo se da je popila previše šampanjca. A Vil se silno postideo. Pocrveneo je kao nikad pre. Konačno je postarija žena s matiranom tijarom ponudila 22.000 dolara. Kej je smesta reagovala glasnim: „Prodato!” Nestrpljiva pobednica udaljila se s Vilom, najskupljim neženjom te večeri. „Nadmetanje za neženje je gotova”, reče Kej udarivši čekićem. „Uzmite nešto za piće. Sledi nadmetanje za udavače. Potrebno nam je još 75.000 dolara, prijatelji. Pripremite čekovne knjižice!” Tišina je zavladala u dvorani. Ušla su dva telohranitelja i počela da probijaju put kroz gužvu. Sledio ih je visoki muškarac u otmenom smokingu, s crnom leptir-mašnom, crnom košuljom i svetloplavim avijatičarskim naočarima. Nosio je motociklistički šlem pod rukom. Brzo ga je dodao telohranitelju pored sebe, skinuo velike naočari i gurnuo ih u džep. „Žao mi je zbog kašnjenja”, obznanio je. „Nisam imao šta da obučem.” To je bio Pjer Kastij. Šlem mu je malo pokvario frizuru. Opušteno se pozdravio sa šačicom ljudi koju su mu prišli. Među njima je bila i vidno ozlojeđena Kej, koja je ostavila mikrofon da bi mu pohrlila u susret. Laki osmeh činio ga je sličnijim otmenom nezavisnom rokeru nego povučenom izdanku bogate porodice. Srce mi je brže zalupalo ~ 91 ~
  • 92. kad se okrenuo i krenuo ka mojoj tezgi. Proklela sam Tračinu što me je ostavila samu. Spustila sam pogled. Zabavila sam se papirima da bih izgledala manje stidljivo. „Da li ovde mogu da ostavim prilog?” Podigla sam pogled. Jednom rukom se naslanjao na tezgu. Nije delovao potpuno neprirodno u smokingu, što je bilo osvežavajuće. Zanemela sam. ,,D-a, možete da spustite ček u kutiju ako želite. Primamo i kreditne kartice.” „Divno!” odvratio je. Činilo mi se da nikad neće skrenuti pogled s mojih očiju. Bože, koliko je privlačan! „Kako se zovete?” Osvrnula sam se preko ramena da bih se uverila da je pitanje namenjeno meni. Čitava dvorana nas je posmatrala, uključujući i Vila, koji se probijao kroz gužvu ka nama. „Kesi. Kesi Robišo.” „Robišo? Od Robišoovih iz Mandevila?” Vil se napokon probio do tezge. Pružio je ruku Pjeru. „Ona je sa Severa, a ne s Juga”, rekao je. „Vidi, vidi. Zar to nije Vil Fore Drugi! Otkad se nismo videli? Petnaest godina?” Zapanjeno sam posmatrala kako se moj Vil rukuje s milijarderom. I Tračina se probijala ka nama. „Tako nekako.” „Lepo je videti te, Vile”, rekao je. „Šteta što naši očevi više nisu sa nama. Bilo bi im drago da vide sve ovo.” „Tvom bi verovatno bilo”, reče Vil. Dodirnuo je slamnati šešir. „Kesi, videćemo se sutra na poslu.” Gledala sam kako prolazi pored Tračine i izlazi napolje. „Pa, Kesi Robišo koja nisi iz Mandevila, gde smo ono stali?” „Neobična je podudarnost što u Marinjiju stanujem u Mandevilskoj ulici. Ja sam iz Mičigena. Francusko prezime dugujem tatinoj porodičnoj liniji. Ne znam odakle potiče...” Mnogo pričaš, Kesi! „Shvatam. Postaraću se da pre odlaska svratim do tezge i ostavim prilog”, rekao je s blagim naklonom. Bogati i moćni ljudi obično me ostavljaju hladnim. Međutim, ovaj čovek zračio je harizmom. U Tračini se iznenada razgorela želja za dobrovoljnim radom. „Preuzeću posao od ovog trenutka”, rekla je i provukla se ispod tezge. „Vil je otišao pa ću ti ja pomoći. Možeš da ideš kući, ionako nemaš kostim.” „Da li si znala da ga Vil poznaje?” „Oni su prijatelji iz detinjstva.” „Tako znači. Dobro. Hm, stvarno je vreme da krenem.” ~ 92 ~
  • 93. „Samo ti idi”, rekla je, ne gledajući u mene, već u Pjera koji je zauzeo svoje počasno mesto u dvorani. Uskoro će početi aukcija udavača. Osmotrila sam svoju odeću. Tračina je imala pravo. Izgledam kao sirota služavka. Sudovi su oprani i vreme je da krenem kući. Pošla sam ka predvorju. Tražila sam Vila i ugledala Matildu. Razgovarala je telefonom i išla pravo na mene. Oprostila se od sagovornika i prekinula vezu. Tek tada sam zapazila njen kostim dobre vile - zapanjujuću haljinu u stilu Male Sirene; sva je bila pokrivena smaragdnim šljokicama, sa krunicom na glavi. „Kesi! Čekaj! Kud si pošla?” „Odradila sam svoje na skupljanju priloga. Idem kući. Hvala ti na dobrotvornom prilogu. Zamašan je...” ,,A ne, nećeš kući!” Zgrabila me je za ruku, okrenula i upravila ka vratima na kojima je pisalo PRIVATNO. „Potrudile smo se da sve dobro sakrijemo. Znaj da je večeras... pa, tvoje specijalno veče.” „Večeras?” preneraženo sam prozborila kad sam shvatila da su spremile fantaziju za mene. „Ali ja nosim...” „Ne brini. Pomoć je na putu.” Provukla je karticu kroz belu kutijicu na zidu. Vrata su se otvorila uz škljocaj. Iza njih je bila lepa garderoba, u kojoj su Amani i još jedna žena, koju sam takođe ranije videla u Komitetu, sedele na svilom postavljenim stolicama. Ustale su kad smo ušle. Nisu krile uzbuđenje. Levo od njih bio je šminkerski sto sa ogledalom uokvirenim sijalicama, a na njemu šminka, pažljivo raspoređena po belom peškiru. Na obližnjoj polici visila je divna ružičasta haljina. Sezala je do poda. Nikad nisam volela da se oblačim kao lutka, ali pogled na predivnu satensku balsku haljinu pokrenuo je drevno sećanje zapreteno u genetskom nasleđu. Ispod nje je bio par impresivnih cipela s visokom petom. Matilda pročisti grlo. „Kasnije ćemo ti sve natenane objasniti. Moramo da te spremimo, i to brzo. Samo što nije počelo.” „Šta to?” „Nije važno”, rekla je. Sve je ovo za mene? Haljina, šminka! Biću ponuđena na licitaciji, ali kome i s kojim ciljem? „Sećaš li se Mišel? Iz štaba Tajne? Ona će večeras biti tvoja stilistkinja.” Zapamtila sam njeno oblo, anđeosko lice i zvonki kikot. Stilistkinja? Za šta će me udesiti? „Kesi, tako sam uzbuđena zbog tebe, ali moramo da požurimo. Prvo donji veš. Skidaj se.” Odvukla me je iza paravana od bambusa pre no što sam stigla da bilo kako reagujem. Prebacila mi je preko njega paučinasto svileno prsluče, gaćice i blede čarape. „Kladim se da će ti ptičice i leptirići pomoći”, rekla je kroz smeh. Nisam znala o čemu govori. ~ 93 ~
  • 94. Kad sam obukla donji veš, stilistkinja mi je dala kućnu haljinu. Potom me je posadila pred ogledalo i skupila mi dugu kosu u nisku punđu na potiljku. Amani mi je našminkala obraze i usne u bledoružičasto i širokom četkom podarila prirodni sjaj ostatku lica. Završila je posao s malo maškare. „Vreme je za haljinu”, rekla je Mišel. Pažljivo je skinula ružičastu haljinu s vešalice. Ponovo me je odvela iza paravana. Matilda je stalno ulazila i izlazila. „Koliko još?” pitala je Amani. Koliko još do čega? Podigla sam tešku haljinu preko ramena. Lako je kliznula niz telo i savršeno legla na moje bokove. Iskoračila sam da bih im pomogla oko patent-zatvarača. Ostala sam bez daha kad sam se načas pogledala u ogledalu. Haljina je bila divna, bledoružičasta, kao unutrašnjost školjke. Toliko mi je isticala struk da sam napokon shvatila da ga imam. Haljina je bila od sjajnog satena, skrojenog u obliku srca preko grudi. Otkrivala je ramena i ruke. Oko nogu se širila kao kod balerina. Meka krinolina ispod nje održavala je oblik. „Prekrasna si”, otelo se Matildi. „Ali kako će sve ovo ispasti? Mnoge zvanice me poznaju. Devojka mog šefa je takođe ovde. Dođavola, čitav grad je ovde!” „Veruj nam, Kesi. Sve će biti u redu”, reče Matilda gledajući na sat. Iako su me neke od prethodnih fantazija iznenadile, pogotovo ona s Džesom, ovo je bilo nešto drugo. Po prvi put sam bila u prisustvu poznatih ljudi, u stvarnom životu. Međutim, iako nervozna i uplašena, nisam mogla da potisnem snažno uzbuđenje. Mišel je iz plišane vrećice pažljivo izvadila tijaru, iskričavi srebrni luk, i posadila je na vrh moje glave. Uokvirila je moju nisku punđu. Ukrstila sam pogled s Matildom u ogledalu. „Veličanstvena si, draga moja. Ne zaboravi ovo.” Dodala mi je cipele s visokom petom. Uvukla sam stopala u njih i načinila nekoliko probnih koraka. Osećala sam se krajnje luckasto i oduševljeno. Da, moći ću da plešem u njima. Mislila sam da ću valjda upravo to raditi posle aukcije koja je, po mojoj proceni, dosad sigurno završena. Bilo mi je drago što je nisam gledala. „Vreme je!”, obznanila je Matilda. Uhvatila me je za ruku i povela preko predvorja, ka balskoj dvorani. „Šta? Gde idemo? Ples još nije počeo”, negodovala sam. Matilda nije obraćala pažnju na moje reči. Kretale smo se tako brzo da sam morala da pridržavam tijaru kako ne bi spala. Stigli smo do balske dvorane. Ušla sam držeći se iza Matilde, da bih se zaklonila od pogleda. Provirila sam preko njenog ramena i videla čitav stroj prelepih žena. Sve su sedele na sceni. Prepoznala sam zgodnu spikerku, manekenku koja je ličila na mladu Naomi Kembel i jednu glumicu iz iste serije u kojoj je učestvovao i neženja na prethodnoj aukciji. Tu je bila i lepa plava čelistkinja iz gradskog ~ 94 ~
  • 95. simfonijskog orkestra, dve divne sestre Italijanke, vlasnice lanca spa-centara u gradu, nekoliko udavača iz otmenog društva... i - Tračina u baletskoj haljinici, već dobrano pripita. „Još jedna stolica je prazna”, saopštila je Kej. Pokrila je oči šakom da bi osmotrila prostoriju. „Možda je otišla.” Bože, načini me nevidljivom, molila sam se. Ne mogu da pređem preko balske dvorane u ovoj haljini i da postanem predmet licitacije pred gomilom muškaraca. Napraviču kolosalnu budalu od sebe. „Nije otišla!” povikala je Matilda i gurnula me napred. „Eno je!” mazno će Kej. „Eno gospođice Kesi Robišo, jedne od naših slatkih volonterki! Zar ne izgleda čarobno!” Matilda je položila ruke na moja obešena ramena. Nije joj promaklo da umirem iznutra. Šapnula mi je na uvo: „Seti se, Kesi, ovo je Šesti korak: Samopouzdanje. Imaš ga u sebi. Pronađi ga! Smesta!” Gurnula me je u gomilu. Polako sam koračala, svesna mnogobrojnih pogleda. Obilazila sam oko stolova. Haljina se češala o nogare stolica i noge zvanica. Mamila je uzdahe dok sam prelazila po praznom podijumu za igru ispred scene. Srčani i prodorni zvižduk s balkona izmamio mi je osmeh. Da li je moguće da je meni upućen? U prolazu pored Pjerovog stola pokušala sam da izbegnem njegov pogled. Popela sam se uz stepenice i prošla pored Tračine, koja se ukrutila u stolici kao unezverena ptičica. „Svakim danom postaješ sve zanimljivija”, prosiktala je kad sam sela. „Hoćemo li da počnemo?” Licitacija je krenula od spikerke koja je posle žustrog nadmetanja prodata za sedam i po hiljadarki. Kupio ju je upravnik jednog kazina na obali. Manekenka se trudila da privuče milijarderovu pažnju. Oborila je nos kad ju je za 16.000 izlicitirao Mark Alen zvani Ajkula, kralj dragog kamenja i neukusnih posleponoćnih reklama. Sestre bliznakinje otišle su u istom paketu. I one su, iako debitantkinje u društvu, dostigle petocifrene iznose. Tračina se prsila i pućila, probadajući pogledom Pjera za stolom pored bine. Karaders Džonston, izuzetno visok i plećat okružni tužilac iz Orkanske parohije, otvorio je i zatvorio Tračininu licitaciju, kupivši ples s njom za 15.000 dolara. Dvorana je eksplodirala od aplauza posle tako izdašne sume. Nije bilo šanse da dostignem takvu sumu. Tračina ima kilometarske noge i živahnu ličnost, duhovita je i uvek dobro raspoložena. Ume da se nametne i da se isprsi kad je neophodno. Bila je seksi, čak i u odeći šašave vile. Veče se približavalo tužnom kraju. Uskoro ću se suočiti s javnim poniženjem. „Ciljana suma još nije prikupljena, ali imamo još jednu udavaču na aukciji. Kesi radi kao kelnerica u kafeu Roz, jednom od naših cenjenih sponzora. Predlažem da licitaciju počnemo sa sumom od pet stotina dolara?” O, bože, o, bože, neka se neko sažali na mene i neka se ovo mučenje što pre završi! Vratiću pare onom ko me odmah izlicitira i skine s podijuma, pomislila sam. Kad je neko rekao pet hiljada, bila sam sigurna da nisam dobro čula. Od snažnog reflektora nisam mogla da vidim lica ponuđača u gomili. ~ 95 ~
  • 96. „Da li ste rekli pet stotina, gospodine Kastij?”, pitala je Kej. Gospodin Kastij? Da li je Pjer Kastij upravo ponudio pet stotina dolara? Za mene? „Ne! Rekao sam pet hiljada, Kej. Smatram da licitaciju treba početi na tom nivou.” Nakon tih reči, zakoračio je ka podijumu pod svetlošću reflektora. Napokon sam mogla da ga vidim. Odmeravao me je kao da sam najslađa poslastica koju još nije probao. Uplela sam ruke na krilu i prekrstila noge, a onda ih vratila u pređašnji položaj. „To je... to je veoma velikodušno, gospodine Kastij. Otvaramo licitaciju sumom od pet hiljada dolara. Imamo li višu ponudu?” „Šest hiljada”, oglasio se neko iz pozadine. Glas je pripadao-Vilu!!! Vratio se? Tračina se promeškoljila u stolici i napućila sjajne usne. Šta to Vil ima na umu? Odakle mu tolike pare? „Sedam hiljada”, reče Pjer. Bacio je pogled na Vila. Stomak me je odmah zaboleo. Već sledećeg trenutka sam se čudesno dobro osećala. A onda se mučnina opet vratila. „Osam hiljada”, oglasio se Vil. Tračina me je ošinula gnevnim pogledom. Na isti način pogledala je i Vila koji se primicao prednjim redovima da bi stao pored Pjera. Šta to radi? Kej je taman htela da udarcem čekića proglasi Vila za pobednika, kad se Pjer ponovo javio: „Pedeset hiljada!” Iz gomile se uzdigao zaprepašćeni uzdah. „Da li ćeš s tom sumom dostići planirani cilj, Kej?” Članica gradske vlade nije krila zadovoljstvo. „Gospodine Kastij, cilj će s vaših pedeset hiljada biti dobrano premašen. Ima li drugih ponuda?” Došlo mi je da plačem kad sam videla izraz na Vilovom licu. Oborio je glavu. Na usnama mu je zaigrao osmeh poraženog. „Prodata!”, povikala je Kej i zaključila aukciju udarcem ceremonijalnog čekića. „Neka ples počne!” Gomila je ustala sa stolica i uz žagor krenula ka praznom prostoru ispred bine. Tračina je ustala i nestala u gužvi, tragajući za okružnim tužiocem. Pjer je bio na ivici scene, sa zagonetnim osmehom. Vil je ukočeno stajao pored njega. „Uradio si sve što si mogao, stari prijatelju”, reče Pjer. Odveć snažno je potapšao Vila po leđima. „Navratiću do kafea. Sad imam dobar razlog za to.” „Samo izvoli”, odvratio je Vil. „Kesi, nadam se da ne... Ma, zaboravi. Idem kući.” Nestao je u gužvi pre nego što sam išta stigla da kažem. „Izgledate divno, gospođice Robišo”, obratio mi se Pjer. „Svaki princ bi bio srećan u vašem društvu”, dodao je. Uhvatio me je za ruku i poveo ka središtu podijuma za igru. Telohranitelji ga nisu puštali iz vida. Osećala sam mnogobrojne poglede i znala da syi sebi postavljaju isto pitanje: Koje devojka koja je toliko zaokupila pažnju Pjera Kastija? Činilo mi se da smo nas dvoje sami u dvorani, iako su i drugi parovi pristizali na plesni podijum. Privio me je tako blizu sebi da sam osetila njegov dah na vratu. Mislila sam da ću se onesvestiti kad je orkestar zasvirao i kad me je poveo po podijumu. ~ 96 ~
  • 97. „Zašto ste se opredelili za mene kad ste mogli da imate bilo koju devojku?” „Zašto vi? Razumećete nakon što prihvatite korak”, rekao je i privukao me još bliže. Pjer Kastij je u Tajni? „Ja... ali... vi?” „Kesi, da li prihvatate korak?” Prošao je čitav minut dok nisam svarila činjenicu da je ovaj milijarder učesnik fantazije. Ko još u ovoj dvorani predstavlja deo Tajne, ili zna za nju. Kej? Državni tužilac? Neka od debitantkinja? Dvorana se vrtela zajedno s mojim mislima do kraja numere. Pjer mi je po završetku plesa elegantno poljubio ruku. „Hvala vam na plesu, gospođice Kesi Robišo. Do sledećeg viđenja.” Htela sam da vrisnem: Čekaj! Prihvatam korak! Ali da li sam to htela? Šta je s Vilom? Pjer se duboko poklonio i izašao okružen telohraniteljima. Ostavio me je samu na podijumu za igru. Pogledom sam potražila Matildu, Amani, bilo koga osim Tračine, ali baš je ona prva stigla do mene. „Stvarno si misteriozna”, rekla je s pesnicama na bokovima iznad baletske haljinice. „Gde je Vil?” pitala sam. Kriveći vrat, pokušavala sam da ga pronađem u gužvi. „Otišao je.” Telohranitelj me je uhvatio za lakat pre nego što sam stigla išta da kažem. „Gospođice Robišo, imam hitan poziv za vas. Molim vas, pođite sa mnom”, rekao je na Tračinino zaprepašćenje. Izveo me je iz balske dvorane. Prošli smo preko mramornog predvorja i ušli u limuzinu. Svi su me posmatrali. Vrtelo mi se u glavi. Kakva noć! Čitava zajednica videla je kako sam izdvojena, odabrana, željena. To je bilo tako zamamno i lepo iskustvo. Morala sam da potisnem misli o Vilu da bih u potpunosti uživala u trenutku. U limuzini me je čekala ledena čaša šampanjca na odmorištu za ruke. Gucnula sam iskričavo piće. Zavalila sam se u kožno sedište dok je vozač upravio automobil ka privatnom ulazu ispred kog je stajala gomila telohranitelja. Pjer se vešto progurao kroz njih i neprimećen kliznuo u limuzinu. Zaključila sam da to često radi. „Izaći ćemo na zadnji izlaz iz garaže”, naložio je. Vozač je klimnuo i zatvorio prozor između nas i prednjih sedišta. „Zdravo”, reče Pjer. Sedeo je preko puta mene, sa osmehom i blagim rumenilom na licu. „Sve je prošlo kako treba.” „Da... jeste”, zamuckivala sam igrajući se krajevima haljine. Nikad nisam nosila ništa lepše. Ako ćemo pravo, nisam ni videla nešto tako lepo. „Pa. Da li prihvatate korak?” Još nisam mogla da prihvatim da je milijarder i perjanica lokalnog elitnog društva učesnik Tajne. Setila sam se da sam ga videla i u klubu Hejlo, kako čavrlja s Kej Laduser u predvorju. Blago sam pocrvenela kad sam se setila otmenog Britanca i onoga što mi je radio rukama. Da li je Pjer i te večeri učestvovao u fantaziji? „Kesi, pravila kažu da je ovo poslednji put da vas pitam. Da li prihvatate korak?” ~ 97 ~
  • 98. Klimnula sam posle jedva primetnog oklevanja. Njegov poljubac stigao je tako brzo da mi je trebalo nekoliko sekundi da uhvatim priključak. Od tog trenutka sam bez problema pratila njegov žar. Navukao me je na sebe. Ljubio mi je ključnjaču, ramena, vrat. U potpunosti me je prekrio rukama. U taj čas sam, kroz prozor limuzine, ugledala Tračinu. Držala se za ruke s oblasnim tužiocem. Šta? Nije valjda! „Da li je to Karaders Džonston?”, pitala sam Pjera bez daha. Pjer se okrenuo, baš kad je divovski muškarac podigao Tračinu da bi je položio na haubu automobila. Strastveno ju je ljubio. „Jeste. Bojim se da ga prati glas velikog ženskaroša.” „O, siroti Vil”, glasno sam promrmljala. „Kesi.” Uhvatio me je za bradu i okrenuo ka sebi, ka najzelenijim i najnestašnijim očima koje sam ikad videla. „Pored tebe sam i moram smesta da te izvučem iz te haljine.” Nisam mogla, niti sam htela, da razmišljam o Vilu, ne dok sam u zadnjem delu limuzine s najseksepilnijim muškarcem u gradu. „Šta ćemo s vozačem?” „Između nas je specijalno staklo. Mi vidimo njega, ali on ne vidi nas. Niko ne može da nas vidi.” Nakon toga je posegnuo iza mene. Osetila sam kako krhki patent-zatvarač klizi niz moja leđa. Haljina se ljuštila s mene. Sedela sam usred ružičaste krinoline i satena. Bila sam kolač koji se topio u njegovom krilu. Borio se s naborima. Napunio je šake tkaninom i podigao haljinu preko moje glave. Tijara je pošla za njom. Kosa mi se rasplela kad je skinuo i odbacio haljinu u stranu. Sad sam bila neuredna cura, u čipkastom grudnjaku, svilenim gaćicama i cipelama s visokom petom. Kosa mi je padala po golim ramenima. „Neverovatno”, rekao je gurajući me na sedište preko puta sebe. „Hoću da te vidim celu. Skinu se do kraja, Kesi.” Poslušala sam ga, ohrabrena aukcijom, plesom, šampanjcem, privatnošću brze limuzine i njegovim grozničavim uzbuđenjem. Polako sam otkopčala prsluče i pustila ga da padne na pod. Zavukla sam prst ispod lastiša na gaćicama i spustila ih do članaka. Oslobodila sam ih se oštrim zamahom stopala. Zavalila sam se u meko sedište i rastvorila noge pred njim. Nisam skinula cipele s visokim štiklama. Šta se desilo sa stidljivom Kesi koja nije izlazila iz kupatila bez bademantila? Preobrazila sam se u pihtije na tom sedištu. Noge su mi drhtale od slabosti. Pogledi su nam se tako intenzivno ukrstili da sam mislila da više nećemo moći da ih razdvojimo. „Čudesno”, rekao je i poleteo napred, zarivši lice u moje grudi. Uhvatio me je za dojku, sisao je i lizao, isprva polako, a zatim žurno i halapljivo. To je bilo - on je bio tako seksi. Polako je uvukao prst u mene. Prolazila sam rukama kroz njegovu meku kosu. Obasipao me je poljupcima po grudima. Usta su mu se preselila na moj uzdrhtali stomak. Bože, ovo je previše! Grčila sam se posle svakog poljupca. ~ 98 ~
  • 99. „Nateraću te da vrištiš, Kesi”, rekao je, a onda je zaronio u mene. Jezikom je tražio i našao osetljivu tačku. „O, bože!” Samo to sam uspela da kažem pre no što sam pala na laktove, predavši se čulnim nadražajima. Ljubio mi je butine, malo okolišao i onda sklopio tople usne oko mene. Bez oklevanja me je vodio ka magičnom mestu. Nisam mogla niti sam želela da ga zaustavim. Potčinila sam mu se bez zadrške. Topila sam se na sedištu, raširenih nogu. Tad sam prešla granicu belog usijanja, do koje me je bez napora doveo ustima. Slušala sam njegov glas i osećala njegov dah. Prepustila sam se tornadu u sebi. Znala sam da je to samo početak. Strgao je odeću sa sebe, kao da ga žari, dok sam ja dahćući ležala na sedištu. Zgrabila sam ga za mišićavu ruku dok je ulazio u mene. „Tako si prijatna”, prozborio je promuklim glasom. Delovao je odlučno, a samim tim i seksi. Morala sam da ga dodirnem. Pružila sam ruku ka njemu. Ustima je dočekao moje prste i sisao ih dok se ljuljao u meni. Ispunio me je dotad nedoživljeni nivo žudnje. Obujmila sam ga nogama oko vitkih kukova. Pomicala sam se u njegovom ritmu. Grabila sam ga za guzove, pazeći da ne zarijem nokte preduboko. Uživala sam u njegovom čvrstom mesu u šakama. Nije gubio ritam ni u najoštrijim krivinama. Ponavljao je moje ime dok nije zadrhtao. Ukočio se i stisnuo šake ispod mene. Gurao je u slatki prostor koji sam sve bolje upoznavala. Naveo me je da otkrijem novu blagoslovenu oblast. Ponovo sam svršila. Naticala sam se na njega stiskajući ga butinama. Osećala sam kako se oslobađa. Polako se opustio na meni, ne puštajući me iz šaka. Prepleli smo prste razdvojenih usana, kao da više ne možemo da se ljubimo. Morali smo da povratimo dah. Nežno se odgurnuo od mene i polegao po sedištu preko puta. ja sam dahtala na svom. „Izvini ako sam malo požurio. Čeznuo sam da ti skinem haljinu još otkad sam te video u njoj na sceni. Suzdržavao sam se koliko sam mogao.” „Drago mi je da to čujem.” Okuražila sam se dovoljno da bih mu postavila nekoliko pitanja: „Da li si ovo već radio? Da li si i ranije sarađivao s Tajnom? Hoću reći, ti si veoma poželjan momak, zašto bi radio ovako nešto da bi ispunio svoje seksualne fantazije?” „Iznenadila bi se, Kesi. Upozorili su me da ne smem mnogo da pričam, a Matilda mi je naročito skrenula pažnju na tvoju znatiželju. Mogao bih da ti postavim isto pitanje. Zašto se tako privlačna žena oslanja na Tajnu?” „Odgovor bi te iznenadio.” Sela sam i podigla haljinu. Osetila sam se ranjivo i pomalo gnevno zbog Matildinih reči. „Da li je bilo onako kako si zamišljala da će biti?”, pitao me je. „Mnogo sam naučila zahvaljujući Tajni”, odvratila sam oblačeći se. „Šta na primer?” „Naučila sam da je nemoguće da jedan muškarac ispuni sve želje.” Zašto sam bila tako nonšalantna? ~ 99 ~
  • 100. „Možda grešiš što se toga tiče.” Kliznuo je u bokserice, pa u pantalone. „Zaista?” Uhvatio me je za zglob i odlučno privukao sebi. Klečala sam ispred njega. Pogledao me je u oči pre nego što je zario lice u moj vrat. Odlučno me je poljubio između ramena i vrata. Limuzina se zaustavila ispred Hotela za usedelice. Izvadio je zlatni privezak iz džepa na smokingu - moj zlatni privezak. „Čekaj da vidim. Rimski broj šest, s ugraviranom rečju Samopouzdanje na poleđini. Veoma... šarmantno.” Posegla sam za priveskom dok se on igrao rečima. Izmakao ga je van mog domašaja. „Ne tako brzo”, rekao je. Zelene oči su plamtele. „Zapamti ovo što ću ti reći, Kesi. Potražiću te i pronaći kad završiš... ovo što radiš... Tada ću ti pokazati da jedan muškarac može da ispuni sve tvoje želje.” Nisam znala da li da se osećam oduševljeno ili uplašeno. Ponela sam uz stepenice njegov poljubac za laku noć i cipele. U prolazu pored Aninih vrata na prvom spratu primetila sam da njeno svetio još gori. ~ 100 ~
  • 101. Deseto poglavlje Četiri dana posle bala raspoloženje mi je oštro oscilovalo od ushićenja do tuge. Morala sam da stiskam butine da bih se izborila sa žudnjom kad god bih se setila trenutaka provedenih s Pjerom u limuzini. Ponekad bih dodirnula emocionalno dno, suočena s glavnim nedostatkom svake fantazije. I one najupečatljivije i najsjajnije, čak i kad se ispune, jednostavno nisu stvarne. Nisam mogla da ne pogledam društvene stranice Tajms-Pikajuna. To je jedna od osobenosti celog Nju Orleansa, grada zaljubljenog u balove i dobrotvorne priredbe. I našla sam se na njima. Pjer Kastij bio je u središtu snimka, a ja u pozadini. Na natpisu ispod fotografije predstavljena sam kao zavodljiva Pepeljuga, koja je osvojila pažnju najpoželjnijeg neženje iz visokog društva. To je podstaklo i Delinu reakciju, a prema meni je nastupila oštrije nego prema Tračini. „Hej, zavodljiva Pepeljugo!” zadirkivala me je. „Možeš li da se pobrineš za sto broj deset umesto mene? Moram da se spremim jer princ večeras dolazi da me odvede u džinovskoj bundevi. Javi mi kad se zaustavi ispred restorana. Imaš li cipelu na zajam?” Tračina me je izbegavala, iako sam imala osećaj da vri i da taloži otrov u sebi do prve prilike za napad. Moram da priznam da sam često razmišljala o Pjeru. Obasula sam Matildu pitanjima o njemu na prvom susretu posle fantazije. Da li ću ga ponovo videti? Da li je pitao za mene? Znala sam šta će mi reći i pre nego što je otvorila usta. Bila je protiv susreta s njim. Strahovala je da bi potpirio plamen strasti. A kako i ne bi? Već smo zaključile da me telo neprestano upućuje na muškarce koji nisu stvoreni za mene. „On nije loša osoba, Kesi. Inteligentan je i velikodušan. Ali zna da bude opasan za sve žene koje umisle da može biti intimniji no što jeste.” „Zašto ste ga regrutovale ako ga smatrate opasnim?” „Zato što je bio savršen za tu fantaziju. Bila sam oduševljena kad me je pozvao i pristao da učestvuje nakon što te je video u Hejlu. Godinama pokušavamo da ga regrutujemo. Znale smo da nećeš biti razočarana. Zar to nije bila fantazija koju si želela da iskusiš?” „Jeste, bila je. Ali...” „Nema ali.” Klimnula sam iako sam bila na ivici suza. O, bože, pomislila sam, nemoj da plačeš. Nemaš razloga da plačeš. To je bio samo flert. Samo seks, sjajan seks, i ništa drugo. Suze su ipak potekle niz lice. ~ 101 ~
  • 102. „Možda nisam sazdana za ovako nešto”, rekla sam šmrčući. Osvrnula sam se po Trejsizu, da bih videla da li je ijedan muškarac, od onih koji su gledali utakmicu na televiziju ili jeli velike sendviče, opazio moju emotivnu reakciju. Nije. „Govoriš besmislice”, reče Matilda kad mi je dodala maramicu. „Ispunjena si osećanjima. Potpuno normalnim osećanjima. Pjer je moćan muškarac. Privukao bi svaku ženu. Da budem iskrena, nadala sam se da neće prihvatiti učešće u fantaziji zato što sam znala da će snažno uticati na tebe. Reći ću ti nešto od suštinske važnosti. Ovo je fantazija. Muškarci koji u njoj učestvuju nisu uvek pogodni životni partneri. Uživaj u tim trenucima, sačuvaj ih u svom sećanju, ali gledaj da što pre zaboraviš partnere.” Klimnula sam i ispraznila nos. Zima je nekoliko nedelja kasnije okovala grad iznenadnim mrazom. Zakoračila sam na ledeni vazduh i zatvorila vrata Hotela za usedelice za sobom. Izašla sam na trčanje pre početka smene. Po ko zna koji put sam se iznenadila što ovaj grad na jugu zna za zimu. A ove godine neće biti blaga. Bilo je baš hladno. Mraz mi se uvlačio u kosti i nagonio na višečasovno sedenje u toploj kupki. Zagrejala sam se tek posle nekoliko blokova, uprkos kapi, rukavicama i toplom donjem vešu. Trčala sam Mandevilskom do Dikejturove. Skrenula sam desno prema Francuskom marketu. Izbegla sam obalu i luku, da ne bih mislila na Pjera, vlasnika tog dela grada. Pitala sam se šta će učiniti s toliko slobodnog zemljišta. Da li će izgraditi stambene zgrade? Tržne centre? Još jedan kazino? Vil se već žalio kako je Marinji postao raj za hipstere. Vajkao se da turisti preplavljuju Francusku ulicu, i to ne oni kvalitetni, poznavaoci muzike i hrane, već pripita gomila sa smešnim šeširićima i plastičnim čašama, spremna da se do smrti cenjka za neukusnu bižuteriju na uličnim tezgama. Protrčala sam pored dugog reda ispred kafea Di Mond. Volela sam da trčanje završim kafom iz Di Monda, iako je važio za turističku atrakciju koju većina meštana izbegava. Ja sam pak izbegavala krofne. Čemu trčanje od četrdeset minuta ako se odmah zatim nagutaš masti i šećera, govorio je Vil. Bože, u glavi mi je zvonilo od muških glasova. Morala sam da ih se ratosiljam. Vratila sam se do Hotela za usedelice i zatekla otvorena ulazna vrata. To me je uznemirilo. Još više sam se uznemirila kad sam zatekla Anu u predvorju. Preturala je po velikoj kutiju zamotanoj u smeđi papir. „O, Kesi, žao mi je”, rekla je sa izrazom lopova uhvaćenog na delu. „Greškom sam otvorila tvoj paket. Potpisala sam prijemnicu misleći daje za mene. Omatorila sam. Moje oči nisu ono što su nekad bile... A kaput je stvarno lep. A tek cipele! Da li je to rani božični poklon, draga moja?” Podigla sam tešku kutiju s njenog krila i ispitala sadržaj. U njoj je bio dugi kaput od kamilje dlake, do njega par cipela sa deset centimetara dugim štiklama, s potpisom Kristijana Lubutena. Ana je otvorila kutiju, ali ne i kovertu. Hvala bogu! „To je poklon”, rekla sam. Nisam htela da pokažem nezadovoljstvo zbog njenog bezobrazluka. Nije ga slučajno otvorila. Bila je sve radoznalija u pogledu mojih odlazaka ~ 102 ~
  • 103. i dolazaka. Cupkala je od radoznalosti i zavisti kad god bi limuzina stala ispred kuće. U paketu je, pored kaputa i cipela, bila i crna, plišana vrećica. Ana ju je opazila kad i ja. „Šta je u njoj?” „Rukavice”, rekla sam. Smislila sam laž o nasrtljivom tipu kog sam srela na poslu i s kim sam izašla nekoliko puta. Požalila sam se i na njegovo napadno udvaranje: „Volela bih kad bi prestao da me obasipa poklonima. Prerano je za tako nešto.” „Govoriš gluposti!”, rekla je. „Grabi dok možeš!” U privatnosti garsonjere otvorila sam kovertu. Sedmi korak: Znatiželja. Odgovarajuće, nema šta. Ana bi položila ovaj ispit s najvišim ocenama. Otvorila sam plišanu vrećicu. Moja znatiželjna susetka bi se možda onesvestila da je videla njen sadržaj. Limuzina se sutradan, odmah po zalasku sunca, zaustavila ispred Zdanja na kraju prilaznog puta u obliku slova U. Prošli put se zaustavila ispred sporednog, a danas ispred impozantnog glavnog ulaza. Navikla sam da čekam da mi vozač otvori vrata, što devojci iz Mičigena nikad samoj ne bi palo na pamet. Otvorio ih je. Zakoračila sam po kamenim pločama na iznenađujuće udobnim visokim štiklama. Možda su bile takve zato što su koštale pravo malo bogatstvo. Svi prozori na kući blistali su istim oker sjajem, kao da čekaju na moj dolazak da bi u potpunosti oživeli. Arktička hladnoća ščepala me je za zglobove. Bila sam zahvalna na dugom i toplom kaputu. Polako sam se uspela uz široke mramorne stepenice, do dvokrilnih vrata. Stomak mi se grčio od pomisli na večerašnju fantaziju. Nadala sam se da sam u prethodnim koracima stekla dovoljno neustrašivosti, poverenja i samopouzdanja da savladam i ovaj izazov. Matilda me je upozorila da moram ovladati tim kvalitetima. Bilo mi je potrebno nešto moćno i zanosno da izbacim misli o Pjeru iz tela, i one o Vilu iz srca. Stisnula sam plišanu vrećicu u džepu sa svešću da sam večeras postigla oba cilja. Dva puta sam pokucala. Klodet mi je otvorila i pozdravila me u predvorju. Dočekala me je kao poznanica, ali ne i kao prijateljica. „Nadam se da vam je vožnja bila prijatna?” „Kao i uvek”, rekla sam. Zverala sam se po impozantnom ulazu i divno izrezbarenom stepeništu. Odgovaralo mi je što je prostorija bila slabo osvetljena i topla, možda i pretopla. Toplota je stizala s leve strane. Videla sam veliku vatru, zlatnu ogradu i debeli crveni tepih nasred stepenica. Crno-bele podne pločice oblikovale su spiralu sa štitom u središtu. Na njemu je bilo stablo vrbe. Bacalo je sen na tri nage žene različite boje kože - bele, smeđe, crne - ispod njih behu reči: Nihil judicii. Nihil limitis. Nihil verecundiae. „Šta to znači?” pitala sam Klodet. „To je naš moto: Bez predrasuda. Bez ograničenja. Bez stida.” „Tako znači.” „Da li si donela?” Nije morala da mi kaže na šta misli. „Da, jesam.” Izvadila sam plišanu vrećicu iz džepa. Predala sam je Klodeti. ~ 103 ~
  • 104. „Vreme je”, rekla je kad je prihvatila torbicu i stala iza mene. Čula sam samo kako dreši uzicu. Hitro mi je vezala crni satenski povez preko očiju. „Da li nešto vidiš? „Ne vidim.” I nisam mogla. Sve je bilo crno. Skinula mi je kaput. Čula sam kako se tiho udaljava pre nego što sam stigla da je pitam šta me čeka. Nekoliko minuta sam, gotovo nepokretno, samo stajala. Nisam čula ništa izuzev pucketanja vatre, kucanja potpetica kad god bih premestila težinu i zveckanja narukvice, kad god bih pomerila ruku. Vrućina mi je odgovarala, zato što sam bila naga, sa izuzetkom poveza i cipela. Na karti za ovaj korak pisalo je da moram poneti plišanu vrećicu i da moram doći samo u kaputu od kamilje kože i cipelama. Činilo mi se da stojim čitavu večnost, povezanih očiju i naga, čekajući da fantazija počne da se ostvaruje. Zbog odsustva vida, uskoro su počela da se bude druga čula. U jednom trenutku postala sam sigurna da je još neko sa mnom u predvorju, iako nisam čula da je iko ušao. Osećala sam nečije prisustvo. Stresla sam se od jeze. „Ima li koga? Molim vas, recite nešto.” Nije bilo odgovora, ali sam posle nekoliko sekundi čula disanje. „Znam da je neko ovde”, rekla sam. Uprkos vrućini, zadrhtala sam od nervoze. „Šta hoćete da uradim?” Poskočila sam kad sam čula kako neki muškarac pročišćava grlo. „Ko ste vi?” pitala sam za nijansu preglasno. Imala sam povezane oči, ali nisam bila gluva. Međutim, iz nekog razloga sam maltene vikala. „Okrenite se četvrt kruga nalevo”, neko je rekao. „Krenite i stanite posle pet koraka.” Zvučao je seksi. Procenila sam da glas pripada malo starijem muškarcu, naviknutom da zapoveda. Poslušala sam ga i pošla ka glasu. „Ispružite ruke, molim vas.” Učinila sam kako je rekao. „Koračajte napred dok me ne dodirnete.” Nešto u njegovom glasu vuklo me je napred. Načinila sam jedan, a zatim još dva oprezna koraka, svesna da ovako šlepa lako mogu izgubiti ravnotežu. Ispružila sam ruke i dodirnula zategnuto, toplo meso. Nisam imala hrabrosti da ih spustim, ali sam zaključila da je nag i visok, s čvrstim, širokim grudima. „Kesi, da li prihvataš korak?” Glas mu je bio kao tečni dim, njegova S i Š obavijala su se oko samoglasnika. „Prihvatam”, rekla sam, možda i previše poletno. Konačno sam spustila ruke po njegovom vitkom torzu i krenula gore uz stomak do ključnjače. Moja stidljivost je, po svemu sudeći, iščezla. Istopila se, ili sam je možda ostavila u Hejlu, nasred Meksičkog zaliva ili u Pjerovoj limuzini. Nisam znala i nisam mogla da se setim, a nisam ni marila. „Kako se zoveš?”, pitala sam. „Nije važno, Kesi. Mogu li?” „Možeš li šta?” ~ 104 ~
  • 105. „Da dodirnem tvoju kožu?” Spustila sam ruke, voljna da mu se prepustim. Klimnula sam. Prišao mi je. Osetila sam njegove prste na bradavicama, koje su brzo odgovorile. Milovao mi je dojke šakama, polako i vesto. Obuhvatio je jednu i stavio je u hladna, vlažna usta. Obgrlio me je drugom rukom. Zaustavila se na mojim guzovima. Privukao me je sebi. Dodirivao me je čitavim telom. Osećala sam njegovu erekciju na butini. Klizio je rukom gore-dole. Već sam se ovlažila. Setila sam se kako je mom telu na početku emancipacionog putešestvija trebalo dosta vremena da odgovori. Strast se sad budila veoma brzo. Želela sam ga. Ne, ne konkretno njega. Kako sam mogla da ga želim kad ga nisam ni videla? Ali, htela sam ovo. Sve ovo. Počela sam da shvatam šta je Matilda imala na umu kad mi je rekla da ću odagnati misli o Pjeru iz glave ako se vratim u svoje telo. Pustio me je iz vrelog zagrljaja, brzo, kao što mi je i prišao. Zamalo da padnem s visokih štikli. „Gde si?” pitala sam opipavajući prostor oko sebe. „Gde si otišao?” „Sledi moj glas, Kesi.” Sad je dolazio s druge strane predvorja. Okrenula sam se prema njemu. Udaljavali smo se od vatre i toplote i išli ka drugoj prostoriji. „Tako je, nogu pred nogu”, šaptao je. „Znaš li koliko si seksi na tim štiklama?” Od njegovog glasa sam se sve više vlažila. Oprezno sam napredovala, ispruženih ruku. Osećala sam toplotu nove vatre na svom telu. Zamalo sam se saplela kad sam naišla na tepih. „Stolica je ispred tebe. Još dva koraka.” Vrhovima prstiju udarila sam u drveni naslon stolice, velike poput vladarskog trona. Sela sam na nešto što mi je ličilo na jastuk presvučen sirovom svilom. Skupila sam noge kad sam se setila kako mi izgleda stomak u sedećem položaju. Prestani, Kesi. Nije trenutak za snebivanje. Svila mi je milovala guzu. Počela sam da je mazim. Osećala sam kako se muškarac kreće po prostoriji. Zašao mi je iza leđa. Položio je krupne, tople šake na moja ramena. Milovale su mi kožu i krenule uz vrat. Ostavio je jednu ruku na potiljku, a drugom uhvatio nešto ispred nas. Rub čaše mi je dotakao usne. Nos mi se ispunio toplim i bogatim mirisom crvenog vina. „Popij malo, Kesi.” Polako je nagnuo čašu. Otpila sam dobar gutljaj. Nisam poznavala vina, ali ovo je imalo bogat i slojevit ukus. Na nepcima sam osetila hrast, trešnju i čokoladu. Jedno je bilo sigurno: to je bilo najskuplje vino koje sam ikada probala. Čula sam kako polako vraća čašu na sto. Stao je ispred mene i spustio svoje usne na moje. Istraživao me je jezikom. Imao je ukus vina i čokolade. Svojim ukusom, dodirom, mirisom i nežnošću oživeo je svaku ćeliju u meni. Naglo je prestao da me ljubi. „Da li si gladna?” Klimnula sam. „Šta bi jela?” ~ 105 ~
  • 106. „Tebe.” „To ćemo kasnije. Prvo ćeš otvoriti ta prekrasna usta.” Poslušala sam ga. Trljao mi je usne komadima voća. Ostavljao mi je dovoljno vremena da ih omirišem i ispružim jezik u potrazi za delikatnim ukusom. Probala sam sočni mango. Kružila sam jezikom po komadiću koji je držao medu prstima. Olizala sam i njih. Zatim me je hranio jagodama, jednom po jednom. Neke bi potopio u šlag, a neke u čokoladu. Tartufi su me gurnuli preko ivice. Dozvolio mi je da ih ližem i grickam po ivicama, ali mi nije dao da ih ljudski zagrizem. Posle svakog zalogaja bi me ljubio. Nisam videla njegovo lice, ali sam ga i te kako osećala. Pogotovo način na koji mi je otvarao usta jezikom. Raširio mi je noge i stao iznad mene. Zavalila sam se na meki tron. Osećala sam njegove gole butine na svojim. Progutala sam knedlu kad je uhvatio drvene naslone stolice. Trgnuo ju je napred. „Pruži ruke”, rekao je. Dohvatila sam ga. Bio je čvrst, topao i mek. Stisnula sam šaku oko njega. Željno sam ga privukla ustima. Uzela sam ga duboko, pomažući se obema rukama. Ponovo me je preplavilo zadovoljstvo davanja. Zamišljala sam kako izgledam u stolici, vezanih očiju, na štiklama s njegovim divnim telom iznad mene. Uzdrhtala sam od te slike. „Prestani, Kesi.” Izvukao ga je iz mojih usta. „Osećaj je čudesan, ali moraš da prestaneš.” Podigao me je sa stolice. Udovi su mi drhtali od želje. Poveo me je nekoliko koraka napred i položio moje ruke na nešto što sam zamišljala kao naslon svilenog divana. Upijala sam arome pomorandže, vina, sveća i sandalovine. Čula sam kako vatra pucketa i varniči ispred nas. Srce mi je brže zalupalo. Izvila sam leda i osetila čvrst stisak njegovih šaka na bokovima. Vukao me je unazad ka sebi. Osećala sam njegovu želju. Bio je još krući. „Gurnuću ga u tebe. Želiš li to?” Podigla sam se ka njemu da bih mu pokazala da ga želim, i to mnogo. „Reci mi, Kesi. Reci mi.” „Želim ga”, prošaptala sam. Gušila sam se od strasti. „Reci mi, Kesi. Reci mi da me hoćeš.” „Hoću te! Želim te!” „Reci mi!” „Želim te. Želim te u sebi. Odmah!” Čula sam kako kida paketić. Sekundu kasnije se zario u mene. Zavukao se duboko, brzo i odlučno. Posegnuo je ispod mene. Dodirivao me je u zamamnom ritmu. Drugom rukom me je tako čvrsto stiskao za bok da me je odizao s poda. Napunio je šaku mojom kosom i nežno mi povukao glavu unazad. Rukama je putovao niz moja izvijena leda. Ščepao me i krvnički stisnuo za guzove. Stiskao me je tako snažno da mi se zavrtelo u glavi. Pomislila sam da zbog mene gubi razum kad je tiho zarežao. „Izgledaš tako vrelo s natrćenim dupetom. To mi se sviđa. A tebi?” „I meni.” ~ 106 ~
  • 107. „Reci. Reci to glasnije.” „Sviđa mi se... volim da se ovako jebem” rekla sam na sopstveno iznenađenje. Osećala sam se animalno i božanstveno. Još više mi je raširio noge. Kretao se još brže i snažnije. „O, bože!”, rekla sam. Sve se događalo istovremeno i brzo. Žudnja se u meni dizala kao oluja. „Svrši sad. Hoću da svršiš, Kesi”, navaljivao je. To sam i učinila, čitavim telom i srcem. An on mi se pridružio, odmah posle mene. Izvukao se napolje kad je svršio. Skljokala sam se na divan, potrošena. Nemoćno sam skliznula na meki tepih i ležala na leđima. Osetila sam da je kliznuo kraj mene. Počela sam da dižem povez. „Nemoj”, rekao je. Uhvatio me je za ruku da bi me zaustavio. „Ali želim da te vidim. Želim da vidim lice onog ko je u stanju da se ovako poigra mojim telom.” „Držim do anonimnosti.” Osetio je moje razočaranje. Nagnuo se napred i uhvatio me za ruku. „Evo, opipaj moje lice”, ponudio je. „Ali ne skidaj povez.” Prislonio je moju ruku na obraze obrasle kratkom bradicom. Pipala sam oštru, uglastu vilicu, široko postavljene oči i meku, malo dužu kosu sa zulufima. Pomilovala sam široka usta prstima. Obešenjački ih je gricnuo. Ruka mi je putovala preko mišićavih grudi i zategnutog stomaka. „Čudesan si.” „To bih i ja mogao reći za tebe... Ali vreme je da krenem. Otvori šaku, molim te.” Učinila sam to. Osetila sam kako mi utiskuje mali okrugli novčić - privezak za Sedmi korak, Znatiželju, u vlažni dlan. Na dodir je bio delikatniji i krhkiji pošto nisam mogla da ga vidim. Imala sam utisak da će se polomiti i od malo jačeg stiska. „Hvala ti”, rekla sam. Telo mi je još drhtalo. Slušala sam kako tapka ka izlazu. Sekundu kasnije, šapatom se oprostio od mene. „Zbogom”, rekla sam. Skinula sam povez kad je tiho zatvorio vrata za sobom. Osmotrila sam gde se nalazim. Prostorija je bila impresivna, muška, s velikim hrastovim stolom u sredini i tri zida puna knjiga. Debele sveće od vanile treperile su na stolu, pored velike činije s pomorandžama. Sedela sam naga i prolazila prstima po mekom tepihu. Vatra se polako gasila. Zakačila sam privezak Sedmog koraka za narukvicu. Pitala sam se kako izgleda moj novi misteriozni muškarac. Onaj koji je malopre otišao. Ostavio me je zadovoljenu, znatiželjnu i potpuno oživljenu. ~ 107 ~
  • 108. Jedanaesto poglavlje Život mi se činio mnogo živopisnijim nakon fantazije s povezom preko očiju. Sva čula su mi se nepovratno razbudila. Posvećivala sam veću pažnju pojavama i ljudima koje sam dotad dosledno zanemarivala. U hodu sam milovala kapije u Gardenu, zagledala ptičice od kovanog gvožđa i zamišljala zanatlije koje su oblikovale predivne ornamente. Nekad bi me nerviralo kad bi stalne mušterije kafea zauzele sto ispred lokala, naručile kafu i provele čitavo jutro ćaskajući s prolaznicima, koji su sa psima i biciklima zakrčivali ionako uski trotoar. Sad sam uživala u intimnosti ranog jutra na Francuskoj ulici i u ljudima različitih rasa i životnih dobi, okupljenih oko istog stola. Bila sam srećna što sam deo zajednice. Počela sam uistinu da se osećam kao kod kuće. Zamolila sam starijeg čoveka s divno ukrašenim štapom da mi ispriča nešto o svom životu, umesto da samo spustim kafu ispred njega i žurno se udaljim. Pričao mi je o supruzi koja je pobegla s advokatom i o tri kćerke koje je retko viđao. Počela sam da shvatam da je njegova ekscentričnost verovatno imala za cilj da privuče pažnju okoline, da bi imao s kim da priča i da bi se osećao manje usamljeno. Tim iz obližnje Majklove biciklističke radnje mi je, posle blagog ohrabrenja, ispričao neke strašne priče o borbi za opstanak u uraganu i o prijateljima koji su tu bitku izgubili. „Mnogi su ljudi preživeli katastrofu da bi ubrzo stradali od slomljenog srca”, rekao je. Verovala sam mu. Znala sam da gubitak i razočaranje mogu da izazovu nepodnošljiv bol. Nju Orleans je iskusio jednu od najtoplijih dotad zabeleženih zima. Kad me je volonter pozvao da me izvesti da sam na tomboli bala u organizaciji Društva za obnovu grada dobila vikendputovanje za dvoje, na planinu Vistler u Britanskoj Kolumbiji, oduševila sam se. Htela sam da se skijam, ali mi je više od svega nedostajao dodir prave zime na koži. Ostala sam Severnjakinja u srcu, iako sam prigrlila Jug i ovaj grad. Pre odlaska na put zamolila sam Anu da mi pričuva Diksi preko vikenda. Nisam htela da joj dam ključ garsonjere, da ne bi njuškala i pronašla moj dnevnik fantazija ili neki drugi dokaz koji bi objasnio tajanstvene vožnje limuzinom. Matilda mi je, kad sam je obavestila o nagradi i o kratkom odsustvu, samo rekla da se dobro provedem i da joj se javim posle povratka. Vil mi je odobrio odsustvo posle kraćeg oklevanja. Na ruku mi je išlo poslepraznično zatišje pre početka karnevala Mardi gra. Skrenula sam mu pažnju da je ovo savršeni trenutak da iskoristim slobodne dane. „Verovatno.” Kad je prošla jutarnja gužva, pridružio mi se napolju na kan. „Ideš li sama?” „Ne znam s kim bih išla.” „Šta je s Pjerom Kastijem?” Jedva je promrsio njegovo ime. ~ 108 ~
  • 109. „Ma daj!” ukorila sam ga. Nadala sam se da sam prikrila drhtaj koji me je protresao nakon pomena njegovog imena. „To je bio beznačajan događaj, u svakom smislu.” „Omađijala si ga. Da li te je posle zvao?” Nije pokušavao da sakrije ljubomoru. Nadnela se kao mrgodni oblak iznad metalnog stola. „Ne, Vile nije. Niti sam očekivala.” Zaista sam to i mislila. Nervozno sam se igrala rubom kecelje. Bila sam silno radoznala da saznam sve o Vilovoj vezi s Pjerom. Konačno sam skupila hrabrosti da ga pitam. „Pa, koliko dobro poznaješ Pjera? I zašto ga nikad nisi pomenuo?” „Sveti krst”, rekao je. Mislio je na privatnu školu za dečake. „Ja sam tamo upao zahvaljujući stipendiji, a njegov otac je potegao neke veze da bih je dobio.” „Dakle, prijatelji ste od detinjstva?” „Godinama smo bili najbolji prijatelji. Razdvojilo nas je vreme i razlike u karakterima. Ova zgradurina bila je ekser u mrtvačkom kovčegu našeg prijateljstva.” Pokazao je na stambenu zgradu preko puta. „Njegov otac je osnovao Kastij divelopment. Ta kompanija izgradila je ovo ružno čudo. Borio sam se protiv njega i izgubio. Ne znam zašto je morala da ima devet spratova, kad bi i četiri-pet bilo sasvim dovoljno. To čudovište se nadnosi nad čitavom ulicom. Kako je moguće da gradska vlada dozvoli izgradnju tog monstruma, a neće da mi izda dozvolu da sredim sprat kako bi dvadesetak ljudi moglo da večera i pijucka na spratu kafea Roz.” „Čini mi se da zaboravljaš na stare grede, kao i na šezdesetogodišnje električne instalacije.” „Pa otkloniću te nedostatke, zaista hoću”, rekao je i otpio malo kafe. ,,S novcem koji si hteo da pokloniš u dobrotvorne svrhe kad si licitirao za mene na balu?” Trgao se posle moje primedbe. Zažalila sam što sam to pomenula. „Ponela me je atmosfera.” Brzo je promenio temu. „Uzeću zajam za renoviranje. Možda ću dobiti nešto i iz fonda za unapređenje grada. Pokušaću da dobijem novac za pomoć nakon uragana. I moram da pronađem način da više zaradim od ove bogom proklete zgrade.” Gledala sam devetospratnicu od cigle preko puta. Shvatila sam da Vil, kad god je vidi, pomisli na Pjera. „Nedostajaćeš mi, Kesi.” Nisam verovala rođenim ušima. „Vile, neće me biti samo četiri dana.” „Nisam znao da umeš da skijaš.” „Prošlo je deset godina otkad sam poslednji put stala na skije.” Moja oprema će sigurno izgledati smešno zastarela. „Da li si se ti ikada skijao?” „Nisam. Ja sam Južnjak od glave do pete. Uvek se začudim snegu kad padne. Donesi neku fotografiju, molim te?” Nastavio je najdubljim južnjačkim naglaskom: „Znaš, ja nikad nisam video visoke planine, nijednu otkad sam se rodio!” Tri nedelje kasnije posmatrala sam planinu Vistler kroz objektiv fotografskog aparata. Morala sam da priznam da ni ja nikad nisam videla tako visoku planinu. U ~ 109 ~
  • 110. Mičigenu smo se skijali na brdima - visokim i strmim, ali ipak samo brdima. Imala su imena poput Sveta planina, iako nisu bila ni prineti planini. U svakom slučaju, nisu bila ni nalik Vistleru. Dan je bio vedar, ali vrh se nije video. Čudilo me je što zime u Britanskoj Kolumbiji nisu bile tako hladne kao kod nas u Mičigenu. Proklinjala sam plavo jednodelno zimsko odelo. Morala sam da ga otkopčam i spustim do struka zbog jarkog sunca. Izdaleka sam ličila na divovsku, uvelu lalu. Isprljala sam belu kapu i rukavice kafom i vrućom čokoladom dok sam dan i po tabanala u podnožju planine. Toliko mi je trebalo pre nego što sam se odvažila da sednem na žičaru. Nekada sam često odlazila u Vindzor u Ontariju, u Kanadi, zato što su starosna ograničenja za konzumaciju alkohola tamo bila blaža. U to doba sam izlazila sa Skotom, koji je i tad, pre nego što sam se udala za njega, voleo da popije. Jedno vreme sam pokušavala da s njim držim korak u piću, ali mi se uticaj alkohola na telo nije dopadao. To je bila slika i prilika našeg odnosa. Trudila sam se da radim i volim isto što i on. On je vozio isključivo fordove pa je i moj prvi automobil bio ford fokus. Voleo je tajlandsku hranu pa sam je i ja zavolela. Bio je strastveni skijaš pa sam i ja naučila da skijam. Od svih veština usvojenih zbog njega, samo sam se u skijanju pronašla, samo to sam istinski zavolela. Isprva smo skijali zajedno. Skot je bio u svom elementu kad bi mi govorio ili pokazivao kako da nešto radim. Potrudila sam se da što pre naučim da skijam. Toliko sam želela da uspemo, da se spojimo i sjedinimo na pravi način, da sam posle tri dana obuke već rizikovala i zamalo slomila vrat. Ipak, ispostavilo se da sam prirodni talenat za skijanje. Skotu se to isprva svidelo, a onda je polako počelo da mu smeta. Sve češće je ostajao u toploj sobi, grejao kauč i pio, dok sam se ja spuštala padinama. Skijala sam se sama. Uživala sam u nezavisnosti i adrenalinskoj plimi. Volela sam da skijam brzo i obožavala osećaj napetosti u mišićima koji vredno rade na hladnoći. Nisam dugo uživala u novopronađenom hobiju. Prestali smo da odlazimo na skijanje čim je Skot shvatio da se iskreno zabavljam i da na stazama privlačim pažnju muškaraca. Probijala sam se po glavnom trgu Vistlera u novoj skijaškoj opremi. Boravak na snegu budio je mešovite uspomene, malo lepih, malo i ružnih. Moram da priznam da smo, pre nego što se Skot razboleo, najbolje trenutke provodili na vikend-putovanjima na Gornje mičigensko poluostrvo. Možda je ovo bio dobar način da oprostim Skotu, da raskrstim s ozlojeđenošću koju sam osećala prema njemu i njegovoj sebičnosti, zbog koje sam obudovela u dvadeset devetoj godini. Nadala sam se da će se to napokon dogoditi. Vreme je da prestanem da ga krivim za svu svoju samoću i tugu. Dan je bio divan. Sunce je sijalo, sneg blistao. Konačno sam mogla reći da volim život zato što sam u potpunosti ovladala njime. Pogledala sam uz planinu. Nikad neću prihvatiti ovakvu lepotu zdravo za gotovo, čak i kad bih živela ovde i gledala u nju svakog dana. Srce mi se ispunilo zahvalnošću i čistom radošću. „Dozvolite mi da vas fotografišem s planinom u pozadini.” Iznenadio me je glas i šaka koja se, pre nego što sam uopšte stigla da reagujem, sklopila oko kamere. ~ 110 ~
  • 111. „Hej!” Koraknula sam unazad. Preda mnom je bio mladić s rupicom na levom obrazu i neurednom smeđom kosom koja je štrcala ispod crne kape. Govorio je blagim francuskim naglaskom. „Nisam hteo da je ukradem”, rekao je. Pokajnički je pokazao prazne dlanove. Osmehnuo se. Zubi su mu blesnuli na preplanulom licu. „Mislio sam samo da biste voleli takvu fotografiju. Zovem se Teo.” „Zdravo.” Oprezno sam mu pružila ruku. Drugom sam držala kameru van njegovog domašaja. Nije bio stariji od trideset godina. Osunčani ten poručivao je da se po ceo dan kreće po suncu i vetru. Seksi bore oko očiju davale su mu patinu zrelosti, nesvojstvenu njegovom životnom dobu. „Ja sam Kesi.” „Žao mi je. Nisam hteo da te uplašim. Radim ovde. Ja sam instruktor skijanja.” Hm. Samovala sam dva dana i uživala u toj samoći. Ali evo lepog mladića ispred mene. Verovatno je i on jedan od Matildinih saradnika. Nisam gubila vreme. „Dakle, radiš na Vistleru? A zar nisi jedan od... znaš već?” Zbunjeno je nakrivio glavu. „Jedan od... Kojih? Jedan od... Muškaraca?” Osvrnuo se po seoskom trgu punom sveta sa zbunjenim izrazom lica. „Pa, jesam, ja sam... muškarac”, rekao je zaverenički. Bilo mi je jasno da ne zna o čemu govorim. Palo mi je na pamet da bi on mogao biti i sasvim običan momak, neko ko nije povezan s Tajnom. Istina, bio je veoma sladak i raspoložen za razgovor sa mnom, pa mi je bilo teško da poverujem u tako nešto. Neobična pomisao izmamila mi je osmeh. „Dobro. Na mene je red da se izvinim. Nije trebalo da pretpostavim da si kradljivac kamera.” Poštovala sam kanadski običaj izvinjavanja strancima, koji su detaljno opisali u mom vodiču. „Kako bi bilo da mi se odužiš tako što ću ti održati jedan besplatan čas skijanja”, ponudio se mladić. Da, nesumnjivo je govorio s francuskim naglaskom - tačnije kvebečkim. ,,A šta ćemo ako mi lekcija nije potrebna?”, odvratila sam. Povratila sam malo samopouzdanja. „Da li to znači da poznaješ ovdašnje padine?” Osmehnuo se na neodoljiv način. „Da li si upoznata s lokalnim uslovima i da li umeš da prepoznaš opasne i bezbedne staze. Da li znaš kuda vode ski-liftovi i koje početničke staze mogu biti opasne ako ne obratiš pažnju?” „Ne baš”, priznala sam. „Nekoliko dana sam se samo šetkala u podnožju planine. Ne znam još ni da li smem da se popnem gore.” „Onda se osloni na mene”, rekao je ponudivši mi ruku. Ispostavilo se da je Teo nadareni učitelj. Ipak sam zaobišla najzahtevnije staze. Posle jednog sata lakog skijanja Sedlom, glečerskom padinom sa oštrim i trpkim snegom, s kakvim se dotad nisam srela, seli smo na ekspresnu žičaru do Simfoni Boula. Teo mi je obećao mešavinu izazovnih spustova i lakih grebena, za odmor drhtavih i ukočenih ~ 111 ~
  • 112. mišića. Za kraj je ostavio ugodni osmokilometarski spust do sela. Redovno noćno trčanje Nju Orleansom mi se isplatilo. Da sam izašla na te padine bez kondicije, ostatak vikenda ne bih ni mrdnula od vatre. Morala sam da zastanem na rubu Boula. Pogled na beli namreškani sneg, koji se protezao sve do tačke spajanja s nebom, tako plavim da nisam mogla da gledam u njega, oduzimao mi je dah. Nisam mogla da se načudim koliko se moj svet promenio posle jednog kratkog da. Za poslednjih nekoliko meseci pokazala sam se sposobnom za postupke koji su mi do pre godinu dana bili potpuno nezamislivi. Ne govorim samo o seksu sa strancima, već i o pomaganju u organizaciji dobrotvornog bala, trčanju, izazovnijem oblačenju, otvorenijoj komunikaciji s ljudima, odlučnijem zauzimanju za sebe i dolasku ovamo, sama, bez ideje šta će se za ta četiri dana dogoditi. Ne bih postigla ništa od toga da nisam primila dar od Tajne. Kad mi je ovaj mladić sa skijama na ramenu prišao na trgu, umesto da ustuknem, prihvatila sam njegovo udvaranje. Pomislila sam da bih mogla biti vredna njegove pažnje. Sat kasnije, doslovno na krovu sveta, već sam osećala da sam potpuno preobražena, iako sam i dalje sumnjala u spontanost susreta. Nešto u meni je sve vreme očekivalo da će me Teo na vrhu grebena pitati da li prihvatam korak. „Divno”, promrmljao je. Posmatrao je pejzaž u kojem sam uživala. „Znam. Mislim da nikad u životu nisam videla nešto ovako lepo.” „Mislio sam na tebe kad sam to rekao.” Nežno mi se osmehnuo i onda se otisnuo preko ivice grebena. Nisam imala kud do da krenem za njim. Nekoliko užasavajućih sekundi doslovce sam letela. Posle nesigurnog ateriranja, ispravila sam se i pošla brazdom koju je prosekao. Vesto je vrludao padinom. Povremeno bi se osvrnuo da proveri da li ga pratim. Posle oštrog zaokreta nadesno, na neobeleženu stazu, pridružili smo se grupi skijaša koja je hitala ka gostoljubivom selu, koje se pod zalazećim suncem kupalo u žutim i ružičastim prelivima. U podnožju smo skijali naporedo. Ushićeno me je pljesnuo po dlanu. „Ti si hrabra devojka!” rekao je. „U čemu se ogleda ta hrabrost?” Bila sam zajapurena i nesigurna na nogama posle zahtevnog spusta. „Prvi kilometar i po poslednje staze poznat je kao najopasniji deo planine. Savladala si taj izazov bez oklevanja!” Osetila sam nešto nalik ponosu pomešanom s veseljem. „Predlažem da ovo proslavimo jednim pićem”, rekla sam. Otišli smo do Šatoa Vistler, u kom sam odsela. U velikoj dvorani su svi poznavali Tea. Upoznao me je s konobarom Marselom, starim prijateljem iz Kvebeka. Doneo nam je supu od sira, dva čaše toplog, začinjenog ruma, i dve vrele porcije dagnji s krompirićima. Bila sam veoma gladna i bukvalno sam trpala krompiriće u usta. Zaustavila sam se u pola zalogaja. ~ 112 ~
  • 113. „Blagi bože, jedem kao životinja! Pogledaj me samo!”, rekla sam trpajući pregršt krompirića u usta. „Čitavog dana ništa drugo ne radim”, rekao je i privukao me bliže sebi da bi me poljubio. Imao je snažne ruke, nažuljane od stiskanja štapova. Frizura mu je bila neuredna, baš kao i moja, samo što moja nije bila tako slatka. Nisam marila. Momak se zagrejao za mene. Setila sam se Poline i njenog muškarca u kafeu Roz. Imali su tako snažnu vezu. Sad sam i ja doživljavala slično iskustvo. Stidljivo sam se osvrnula po sali da bih videla da li neko primećuje... mene... nas. Niko. Bili smo na javnom mestu, ali u svom privatnom svetu. Dugo smo pričali, uglavnom o skijanju i osećanjima koje ono budi u nama. Prepričavali smo najbolje trenutke sa staze. Nisam izbegavala pitanja lične prirode. Nisam ih smatrala značajnijim od načina na koji je dodirivao moj zglob ili me gledao u oči. Nakon večere je on zgrabio račun sa stola. Pružio mi je ruku s pogledom koji mi je govorio da se nećemo skoro rastati. Nisam ni znala koliko je hladno dok Teo nije sljuštio mnogobrojne slojeve odeće s mene u kupatilu hotelske sobe. „Ima li bar malo mesa ispod ovolike odeće?” šalio se dok mi je skidao dokolenice. „Pa ima”, nasmejala sam se. „Zakuni se!” „Kunem se!” Bacio je svu moju odeću na gomilu ispred kupatila. Bila sam naga, s nekoliko impresivnih modrica na listovima i rukama. Zazviždao je lagano i otegnuto. „Vidim da imaš i junačkih rana.” Pustio je vodu. Topla para počela je da ispunjava prostoriju. „Vreme je da se ugreješ.” „Nećeš valjda da me pustiš da se tuširam sama?” Više sam se iznenadila na svoje reči od njega. Nasmejao se i strgao odeću sa sebe. Imao je zategnuto, atletsko telo. Nije ni čudo kad skija svaki dan tokom čitave godine, pomislila sam. Zakoračila sam pod tuš. Pridružio mi se. Usne su nam se srele pod veštačkom kišom. Milovao me je po rukama. Podigao ih je iznad glave i prislonio na vlažni zid iza nas. Raširio mi je noge kolenima i podigao me tako da ga obuhvatim nogama. Bio je odlučan, ali ne i grub. Osećala sam se kao morska zvezda prilepljena uza zid. Lizao mi je vrat i pritiskao me erekcijom po stomaku. Uhvatio me je za dojku krupnom šakom i sisao kapljice vode s bradavice. Prstima druge ruke kliznuo je niz mene. Ubacio je jedan, pa drugi prst u pukotinu. Vlažila sam dok je voda tukla po nama. Ulovio je moj pogled. Spustila sam ruke i zarila prste u njegovu mokru kosu. Stopala su mi se klizala po pločicama. Nežno je posadio ruku na moje guzove da bi me pridržao. „Da li ti se ovo dopada?” „Nikad to nisam radila.” „Želiš li da probaš nešto novo?” ~ 113 ~
  • 114. Pod tušem je bilo sve više pare. Otvarala mi je sve pore na koži. Čitavim telom sam se otvarala prema njemu. „Sve bih probala s tobom”, rekla sam. Podigao je moje nago telo oko svojih bokova. Pre nego što sam shvatila šta se događa, poneo me je iz kupatila, onako mokru, preneo preko tepiha i položio na veliki krevet. Vratio se u kupatilo, zatvorio tuš i podigao pantalone. Zavukao je ruke u džepove. Pretpostavila sam da traži kondom. Stao je pored kreveta. Kapljice su blistale na njegovom nagom telu. Dopuzala sam do njega i uzela ga usta, pred njegovim očima. Nekoliko sekundi kasnije pokidao je paketić i dodao mi kondom. Navukla sam mu ga. Nežno me je gurnuo na leđa i stručno, a pomalo i gladno, oblizao. Raširila sam kolena i pokrila oči rukama. Okrenuo me je snažnim rukama, ne dozvoljavajući mi da dođem do daha. Osećala sam njegovu erekciju, mnogo tvrđu nego pre nekoliko minuta. Poljubio me je u vrat i prošaptao: „Tek smo počeli.” Raširio mi je noge i položio butinu povrh svoje. Vlažnim telima obrazovali smo ukršteno slovo S. Rukama mi je istraživao leđa i jedan sasvim novi deo mene. Isprva samo prstom. U početku je malo bolelo, ali je bol brzo ustupio mesto širokoj, divljoj ispunjenosti. Stomak me je zagolicao kao i dok sam se skijala niz greben. Ušao je u mene otpozadi, na neočekivan način. Osećanje je, uprkos izvesnom bolu, bilo izuzetno prijatno. Čvrsto me je stiskao i privlačio sebi. „Da li je ovako u redu? Da li ti prija?” šaptao je, nežno sklanjajući moju vlažnu kosu s vrata i lica. „Dobro je. Da. Osećam se tako... to je sladak bol.” „Prestaću kad god kažeš. Jesi li sigurna da ti je lepo?” Ponovo sam klimnula zato što sam se tako i osećala. Ono što smo radili bilo je tako dobro i prisno. Stisnula sam čaršave. Privukla sam ih sebi kad mi je talas snažnog zadovoljstva preplavljivao telo. Radila sam nešto što mi ranije nikad ne bi palo na pamet. Dahtala sam „Da! Da! Da!” dok je sve dublje zadirao u mene i milovao me, čineći me sve vlažnijom. I onda sam svršila. Žustro sam se naticala na njega, nemoćna da se zaustavim. Bilo mi je potrebno ovakvo pražnjenje, na ovom mestu, u ovoj sobi, u ovoj postelji, s ovim muškarcem, koji kao da je poslat da bi mi podario ovo iskustvo. „Svršiću! Teraš me da svršim!” rekao je. Presamitio me je još niže. Nežno me je gricnuo za rame, milujući mi dojku. Pažljivo se izvukao iz mene kad je svršio. Ležali smo na leđima i posmatrali lepu tavanicu, koju dotad nisam zapazila. Položio mi je ruku na stomak. „To je bilo... žestoko”, rekao je. „Znam”, složila sam se. Borila sam se za vazduh. Uradila sam nešto novo i uzbudljivo. Osećala sam se pomalo ranjivo. Ovaj muškarac nije bio iz Tajne. Nije bilo koraka za prihvatanje. Nalazila sam se na sasvim novom i nepoznatom terenu. Uočio je promenu u mom raspoloženju. „Da li je sve u redu?” ~ 114 ~
  • 115. „Jeste. Samo što... nikad pre nisam ovo radila. Obično ne idem u krevet s neznancima.” Iako su, strogo posmatrano, svi muškarci iz Tajne bili stranci, žene iz društva su ih ipak poznavale. „Pa šta ako me ne poznaješ? Da li je to zločin?” „Pretpostavljam da se nikad nisam smatrala takvom ženom.” „Ja smatram da su sve takve žene odvažne, smele.” „Zaista? Tako me vidiš?” „Da”, rekao je. Milovao me je tako nežno da mi je bilo teško da poverujem da se jedva poznajemo. Prebacio je prekrivao preko nas. Kad sam se posle šest sati spavanja probudila, njega više nije bilo. Neobično je što mi je to odgovaralo. Uživala sam u svemu što sam doživela s njim, a nije bilo nikakvog osećaja gubitka. Htela sam da poslednje dane u Vistleru provedem sama, ma kako on sladak bio. Dopala mi se poruka ostavljena u kupatilu: Kesi, divna si! Kasnim na posao! Znaš gde možeš da me nađeš. A bientot, Teo. Matilda je s uživanjem posmatrala fotografije koje sam joj pokazivala u staroj kolarnici pored Zdanja. Objašnjavala sam joj koliko sam uživala u povratku na sneg. Pričala sam joj o grbinama na stazi na planini Blekoum, na kojoj sam provela poslednji dan kratkog odmora. Danica nam je donela kafu. Oduševljeno je prokomentarisala fotografije Tea i mene za stolom, koje je snimio Marsel. „Tako je sladak”, rekla je, a onda nas ostavila same. Matilda je bila oduševljena pričom o Teu. Htela je da zna kako smo se sreli, šta mi je rekao i šta sam ja njemu rekla. Konačno sam joj ispričala i... šta smo radili. „Da li si uživala?”, pitala je. „Jesam. Verovatno bih to ponovila, s odgovarajućim partnerom. S nekim u koga mogu imati poverenja.” „Kesi, imam nešto za tebe”, rekla je. Otvorila je fioku i izvukla drvenu kutijicu. Otvorila ju je. Na postavi od crnog pliša blistao je privezak za Osmi korak. „Ali, mislila sam da je Teo samo slučajni poznanik, ne i učesnik.” „Nije važno da li je član društva.” „Ne shvatam.” „Osmi korak je Smelost. Razlikuje se od hrabrosti zato što zahteva preduzimanje rizika bez mnogo razmišljanja. Smelost kaže: zgrabi priliku. Zbog toga nije važno da li je Teo pripadnik Tajne. U svakom slučaju si zaslužila privezak.” Izvadila sam ga iz kutije. Osmotrila sam ga i zakačila za narukvicu. Prodrmala sam zglob diveći se privescima. Da li je Teo bio stranac čiju pažnju sam spontano privukla? Ili je ipak pripadnik Tajne? Nisam znala, ali Matilda verovatno ima pravo - to nije važno. „Dozvolila sam sebi da pomislim da sam zainteresovala Tea. Iako imam izvesnih sumnji.” „Dobro je, Kesi. Više nisi sobna biljka. Izašla si iz saksije u svet, draga moja.” ~ 115 ~
  • 116. Dvanaesto poglavlje Čitav Nju Orleans je nedeljama pre karnevala Mardi gra bio kao mlada koja se u poslednji čas priprema za najvažniji dan u životu. Nikom nije bilo važno što se karneval održava i ove, i sledeće, i svake godine. Svaki Mardi gra bio je kao poslednji, i najbolji. Kad sam stigla u grad, bila sam očarana društvima, i starim i novim, koja su pripremala kostime i pokretne platforme za paradu. Nije mi bilo jasno zašto bi neko veliki deo svog slobodnog vremena posvetio šivenju kostima i lepljenju ukrasa, ali posle nekoliko godina provedenih u gradu počela sam da shvatam fatalističku narav prosečnog stanovnika Nju Orleansa. Ovdašnji živalj živeo je i uživao pre svega u sadašnjosti. Čak i da sam poželela da pristupim nekom Mardi gra društvu, veliki broj starijih Proteus, Reks i Bahus - bio je zatvoren za sve koji ne pripadaju višim društvenim krugovima. Pri kraju mog puta s Tajnom, sve sam jače osećala želju da pripadam nekome ili nečemu - što je, naposletku, jedini pouzdan i trajan lek za usamljenost. Uvidela sam da melanholija nije romantična. Melanholija je samo lepša reč za depresiju. Mesec dana pre karnevala nisam mogla da prođem ulicom u Marinjiju ili Tremeu, da i ne govorimo o Francuskoj četvrti, a da ne osetim zavist prema onima koji su sedeli na tremovima, šili bleštave kostime ili pričvršćivali ukrase na spektakularne maske i pernata pokrivala za glavu. Noću bih trčala po četvrti Verhaus i kroz pukotine na vratima posmatrala ljude kako farbaju maske i ukrašavaju šarene platforme. Srce bi mi preskočilo udarac i osetila bih nešto radosti. Jedna priredba mi je svake godine ispunjavala dušu čistim, nerazblaženim užasom Revija cura sa Francuske ulice, Mardi gra burleska u kojoj su učestvovale žene zaposlene u barovima i restoranima Marinjija. Naši susedi su s nestrpljenjem čekali lascivnu predstavu. Tračina, jedna od organizatorki, svake godine me je, reda radi, pitala da li želim da učestvujem. Dotad sam svake godine odbijala. Tačnije, odlučno sam odbijala. Vil je uvek dozvoljavao curama da koriste sprat kafea za probe plesnih numera. Nikad nije propuštao da napomene da dvadeset mušterija može mirno da sedi i jede na starim daskama i gredama, sposobnim da izdrže đipanje i ripanje dvadeset devojaka u punoj snazi. Tračina me te godine nije pitala da li želim da učestvujem u predstavi. To nije bila jedina novina. Ni sama nije učestvovala. Pravdala se porodičnim obavezama. Vil mi je predočio da je njen brat ušao u pubertet i da zahteva više pažnje. Setila bih se toga kad god bih poželela da je zbog nečega prekorim. Iznenadila sam se kad mi je Vil prišao i predložio da se pridružim curama. „Hajde, Kesi, pa ko će predstavljati kafe Roz na reviji?” ~ 116 ~
  • 117. „Del. Ima stvarno lepe noge”, rekla sam. Brisala sam aparat za kafu, izbegavajući da ga pogledam u oči.. „Ali...” „Neću. To je moj konačni odgovor.” Bacila sam poslužavnik pun praznih pakovanja mleka u đubre, da bih naglasila rešenost. „Kukavice”, bockao me je. „Podsećam vas, gospodine Fore, da sam ove godine uradila nekoliko stvari od kojih bi vama zacvokotali zubi. Štos je u tome što poznajem granice vlastite hrabrosti. Drugim recima, nisam voljna da ljuljam sisama pred lokalnim pijandurama.” Uoči revije, zatvarala sam kafe umesto Tračine, po drugi put te nedelje. Tačno u osam, dizala sam stolice i čistila pod, slušajući poslednju probu igračica na spratu. Zvučale su kao stampedo ponija. Slušala sam kako svaka cura izvodi svoju tačku praćena raskalašnim smehom, podvriskivanjem i zviždanjem. Ti zvuči prizvah su poznati osećaj samoće i manje vrednosti. S trideset pet, skoro trideset šest, bila bih medu najstarijim igračicama, zajedno sa Parobrod Beti i Kiti Demarko. Kiti je bila barmen u Šarenoj mački. U četrdeset prvoj je i dalje farbala kosu u platinasto i nosila šortseve od teksasa. Parobrod Beti upravljala je prastarom prodavnicom cigareta u Snag Harboru. Svake godine je nastupala u istoj opremi. Hvalila se da je nosi već trideset šest godina. Nikad nije propuštala da kaže da joj i posle toliko vremena savršeno dobro pristaje. Ni u kom slučaju nisam mogla da nastupam pored Anžele Režan, besprekorno izvajane haićanske boginje, hostese u Mezonu i džez pevačice. Njeno telo bilo je tako lepo da je obesmišljavalo ljubomoru. Završila sam s poslom i pošla na sprat da predam ključeve Kiti, koja se ponudila da zaključa kad proba bude gotova. Revija neće početi pre deset uveče, a devojke će probati do poslednjeg časa. Htela sam da se što pre vratim kući i sperem naporan dan ispod tuša. Nadala sam se da ću videti Vila na predstavi. Samo je slegnuo ramenima kad sam ga tog dana pitala da li će Tračina i on ići na feštu. Na vrhu stepenica sam prošla pored nove devojke s plavim spiralnim uvojcima. Sedela je na podu skrštenih nogu, s ogledalcem u rukama. Izvežbanim pokretima stavljala je veštačke trepavice. Kosa joj je bila očaravajuća, iako uopšte nisam mogla da procenim da li nosi periku ili je zaista njena. Još deset devojaka u različitim stepenima nagote sedelo je ili stajalo okolo. Spremale su se za veliku noć. Na starom madracu, na kom je Vil ponekad spavao, uzdizala se hrpa kaputa. Stara drvena stolica bila je jedini komad nameštaja. Ponekad sam zaticala Vila kako sedi na njoj, glave spuštene na naslon. Veliki prazni prostor na krovu kafea bio je savršeno mesto za probe. Rano smo zatvarali, a bili smo malo iznad Plavog Nila, domaćina ovogodišnje priredbe. Kupatilo je bilo novo, iako nije imalo vrata. Nekoliko žena, medu kojima jedna u toplesu, tiskale su se oko ogledala u kupatilu i na smenu se šminkale za nastup. Svuda su bile pegle za kosu i fenovi. Svetlucavi kostimi, pernati ukrasi i maske unosile su praznični duh u inače sivu i turobnu prostoriju. Zatekla sam Kiti u prslučetu bez bretela i samo u čarapama. Izvodila je plesnu numeru. Kostim napravljen specijalno za ovu priliku visio je na golom zidu od cigle, kao ~ 117 ~
  • 118. umetničko delo u muzeju. Bio je to bodi od bele čipke na pozadini od crnog satena, s ružičastim obrubom oko prednjeg dela, skrojenog u obliku srca. I čipka na leđima bila je ružičasta. Posegla sam za njim i zadrhtala kad sam dodirnula saten. Setila sam se poveza preko očiju. Nikad ne bih mogla da učinim ono što će Kiti i ostale devojke izvesti pred gomilom ljudi -ne bez poveza. „Hej, Kesi, ne zaboravi da se zahvališ Vilu što nas je pustio da ostanemo i posle zatvaranja. Ostaviću ti ključeve u Plavom Nilu”, rekla je ne propuštajući nijedan takt. „Dolaziš večeras, zar ne?” „Takve priredbe nikad ne propuštam.” „Trebalo bi da zaigraš s nama”, povikala je Anžela iz gomile u kupatilu. Bila sam polaskana njenom pažnjom. Rekla sam: „Samo bih napravila budalu od sebe.” „Od nas se to i očekuje. To nas i čini privlačnim”, zacvrkutala je. Druge devojke su se nasmejale. Kiti me je blago gurnula otpozadi. „Da li se radodajke ovako oblače?” bockala me je. Kad je nedavno objavila svoje seksualno opredeljenje, samo je Vil bio iznenađen. „Tipična si heteroseksualka”, prokomentarisala je Tračina prevrćući očima. „Misliš da se oblači seksi samo da bi privukla mušku pažnju.” Kit je počela da se oblači mnogo izazovnije otkad je izašla iz ormana i pronašla stalnu devojku. To veče je nacrtala mladež pored usta. Stavila je lažne trepavice i najcrveniji ruž koji sam ikad videla. Pustila je kosu. Kaubojske čizme i crne znojnice, koje nikad nije skidala sa zglobova, odudarale su od izrazito ženstvenog izraza. „Možda ću vam se sledeće godine pridružiti, Kiti”, rekla sam kao da to stvarno mislim. „Obećavaš?” „Ne.” Nasmejala sam se. Poželela sam im sreću i požunla niz stepenice. U podnožju sam se setila da sam zaboravila da ostavim ključeve Kiti! Naglo sam se okrenula, s namerom da trknem nazad, i - udarila u Kiti. Požurila je za mnom, verovatno zbog ključeva. Nije se odbila o mene, ali je izgubila ravnotežu, poletela niz poslednjih pet stepenica i tresnula zadnjicom o tvrde podne pločice. Ja sam, na svu sreću, bila u patikama. „Kiti!” „Isusa mu!” zaječala je kad se okrenula na bok. „Kako ti je!” „Mislim da sam polomila guzicu!” Sišla sam do nje. „Bože blagi! Žao mi je! Dopusti da ti pomognem!” Anžela je pažljivo silazila niz stepenice u deset centimetara visokim štiklama, sa svetio ružičastom ukrasnom trakom obmotanom oko ramena i zglobova. Kiti nije mrdala. „Nemoj da me pomeraš. Auh. Ovo ne valja. Nije nastradala guzica već trtična kost.” ~ 118 ~
  • 119. „Sirotice!”, zavapila je Anžela kad je kleknula pored nje. „Možeš li da sedneš? Osećaš li noge? Da li vidiš duplo? Ko sam ja? Ko je predsednik? Da li da zovem hitnu pomoć?” Nije čekala odgovore. Odbockala je do telefona u kuhinji. Kiti je pokušala da se uspravi, ali odmah je odustala, s bolnom grimasom. „Kesi”, prošaptala je. Dopuzala sam do nje. „Šta je bilo?” „Kesi... ovaj pod... stvarno je prljav!” „Znam. Žao mi je” Htela sam da je uhvatim za ruku, da bih je utešila, kad sam videla da se jedna znojnica pomerila prilikom pada i otkrila deo blistave zlatne narukvice kakvu nose pripadnice Tajne! Sa mnogo privezaka! Izmenjale smo poglede. „Da li je ovo...” „Dupe mi je živo i zdravo. I još nešto”, prošaptala je. Prizvala me je prstom. Nagnula sam se do njenih ružem prekrivenih usana. „Da li... prihvataš poslednji korak?” „Da li... šta7. S tobom7. Izvini, htela sam da kažem... mislim, ti si divna i sve to, ali...” Osmeh joj je zaigrao na usnama kad se uspravila u sedeći položaj. „Smiri se. Nisam učesnica. Samo su me zamolile da te usmerim u željenom pravcu. Još malo pa si stigla, devojko. Nije trenutak za povlačenje. Tek sad sve postaje zaista zabavno!” Čim smo čule da se Anžela vraća iz kuhinje, prostrla se po podu, stenjući. „Imamo problem”, rekla je Haićanka s rukama na kukovima. „Znam. Ko će igrati umesto mene?” pitala se Kiti. Dramatično je pokrila oči. „Koga sad da nađemo na brzinu?” „Ne znam”, reče Anžela. Da li i ona igra u istom kolu? „Hoću da kažem, ko večeras nema posla? Ko je dovoljno zgodan? I ko može da obuče moj kostim?”, glasno je razmišljala Kiti. „Pa ne znam!”, reče Anžela. Nije skidala vragolasti pogled s mene. Godinama sam poznavala Kiti. Mislila sam da je oduvek bila ovakva: samouverena, energična i snažna. Međutim, ne bi bila u Tajni da nije spoznala veliki strah i sumnju u sebe. Toga kod nje više nije bilo ni u tragovima. A tu je i Anžela, najočigledniji primer savršenstva. Nisam se iznenadila kad sam spazila narukvicu i na njenoj ruci, kad se ružičasto krzno malo pomerilo, zato što sam znala dovoljno o Tajni i načinu na koji bira učesnice. „Pa, u tom slučaju”, nastavila je Anžela. Pružila mi je ruku da bi mi pomogla da ustanem. „Idemo gore, gospođice. Moramo da te naučimo nekoliko koraka.” „Ali... narukvice? Da li si i ti...” „Biće dovoljno vremena za pitanja. Sada ćemo igrati!” rekla je i pucnula prstima kao igračica flamenka. „Kad već govorimo o tome, gde je tvoja narukvica?”, pitala je Kiti, brišući prljavštinu s kože. Bila je u prslučetu bez bretela i donjem vešu. Nekoliko prolaznika je zbog nje zastalo ispred izloga kafea i zablenuto zurilo. ~ 119 ~
  • 120. ,,U torbici”, rekla sam. „Prvo ćeš nju navući, a za njom i moj kostim.” Progutala sam knedlu. Anžela me je okrenula i gurnula uz stepenice. Očekivala sam da će devojke biti razočarane i nervozne kad ih obaveste da ću zauzeti Kitino mesto u reviji. Ako ništa drugo, ozbiljno ću narušiti kvalitet izvođenja. Umesto toga, dočekale su novost aplauzima i zvižducima. Pokazale su mi mesto u vrsti i polako i strpljivo objasnile prve korake. Kiti je, s naprasno oporavljenim leđima, preuzela ulogu koreografa. Pucketala je prstima i brojala korake u prslučetu i donjem vešu. Sve je podsećalo na zabavu u donjem vešu, na koju sam upala nepozvana. Niko me nije grdio kad bih zabrljala. Sve su se razdragano smejale. Ubedile su me da će moj amaterski nastup odobrovoljiti gomilu. Svojom velikodušnošću, bezuslovnom podrškom i hrabre nj em dovele su me do ivice suza. Nisam smela da zaplačem da ne bih uništila šest slojeva maškare, koje je Anžela strpljivo nanela na moje lice. Uspele su da suzbiju malo straha u mom srcu. Malo. Dva sata kasnije bila sam u prostoru iza scene u Plavom Nilu. Jedan ceo sat vežbala sam s ostalima, a jedan sat sama, uz Anželinu pomoć, uvežbavala solo tačku. Gomila muškaraca motala se oko stolova u lokalu. Posle vežbe me je obuzela panika. Jedna od devojaka pomogla mi je u poslednjim pripremama. Nacrtala mi je lažni mladež i podesila mrežaste čarape. Anžela se konačno pojavila ispred mene s Kitinim kostimom od bele čipke na crnoj pozadini. Duge ružičaste pantljike sezale su do zemlje. „Zapamti, bebice. Prvo jedna, pa druga noga”, rekla je dok mi je navlačila uski kostim preko butina. „Okreni se da ga vežem.” Okrenula sam se i pritisla nemirni stomak rukom. Gledala sam kako Anžela zateže veze. Sise su mi se uzdigle preko bodija. Matilda se u taj čas pojavila u prostoru iza scene. Ugledala sam je i ostala bez daha. Osmehnula se Anželi i raširila ruke. „Ti si pravi šampion, Anžela!” Nagnula se ka njoj da bi joj šapnula: „Mislim da ćeš uskoro biti spremna da vodiš. Ostavite nas nasamo na trenutak, draga moja.” Anžela je otišla. Blistala je od sreće. Uskoro će postati članica Tajne. Pitala sam se kakav je to osećaj. „Kesi, pogledaj se samo!” reče Matilda. „Osećam se kao kobasica. Nisam sigurna da je ovo dobra ideja.” „Govoriš gluposti.” Odvukla me je dalje od devojaka da bi mi dala poslednja uputstva. „Večeras ćeš ti birati, Kesi.” „Šta ću birati?” „Muškarce.” „Koje muškarce?” „One iz tvojih fantazija. One o kojima si ove godine najčešće sanjarila. One koji su te naljutili, i one za kojima si čeznula. Njih ćeš birati.” „Koje muškarce? Na koga misliš? Oni su ovde?”, zamalo da počnem da vičem. Matilda mi je pokrila usta rukom. Hladni užas nataložen u stomaku očas je ustupio mesto mučnini. Odmerila me je. „Pa, očigledno je da znaš jednog od njih.” „Pjera?” ~ 120 ~
  • 121. Srce mi je poskočilo na pomen njegovog imena. Matilda je klimnula, previše mlako za moj ukus. ,,I koga još?” „Ko te je još ostavio bez daha?” Setila sam se tetoviranog tela, bele majice ispod koje se mreškao zategnuti stomak... kako me je posadio na metalni sto... zatvorila sam oči i progutala knedlu. „Džes.” Bila sam sigurna da ih nikad više neću videti, zbog čega sam i mogla da se ponašam onako nesputano. Kad sam saznala ko će biti u publici, bila sam ubeđena da ću se ukočiti na sceni. „Da li Pjer i Džes znaju jedan za drugog? Da li se od mene očekuje da izaberem jednog od njih i odbacim drugog? Ne znam da li će mi to odgovarati. Ma odmah mogu da ti kažem da mi ne odgovara. Ne mogu da nastavim. Ne mogu.” „Dobro me slušaj. Ne poznaju se. Znaju da su pozvani na legendarnu burlesknu predstavu namenjenu lokalnoj zajednici. Ne znaju ni da ćeš nastupiti. I neće ni znati da si na sceni.” „Kako neće znati da sam to ja?” Iz tašne je izvadila srebrnu periku u stilu Veronike Lejk. Vrtela ju je u ruci. „Kao prvo, nosićeš ovo”, rekla je. Posegnula je u torbu i dodala: ,,I jednu od ovih.” Izvukla je blistavu, crnu karnevalsku masku. „Ne zaboravi, ti igraš ulogu”, govorila je, polako i pribrano, dok mi je pričvršćivala periku. „Možda ćeš biti nervozna na sceni. Stara Kesi mislila bi da nije vredna pažnje, ili da nije dovoljno lepa i seksepilna da to izvede. Žena pod perikom i maskom neće tako misliti. Muškarci u publici joj ne bi verovali. Ona ne samo da zna da može zaokupiti njihovu pažnju, već i da može da drži čitavu dvoranu u šaci. Evo”, rekla je, pažljivo nameštajući masku na moje lice. „Prekrasna si. Samo napred. Budi ta žena!” O kakvoj to ženi govori? - zapitala sam se pre nego što sam pogledala u ogledalo. Devojke su se gurale oko njega da bi izvršile poslednja doterivanja frizure ili šminke. Stajala sam među njima. Smatrala sam se jednakom, ni boljom ni gorom od njih. Uživala sam u svom telu. Parobrod Beti se baš tada probila na čelo krda i namestila grudi u bodiju. „Devojke su večeras neobuzdane”, rekla je, a verovatno nije mislila na ushićenje zbog Revije cura s Francuske. Kiti i Anžela posmatrale su me kao ponosne mame. Podigle su i protresle ruke s narukvicama. I ja sam prodrmala svoje priveske. Zveckali su slatkom muzikom. Orkestar je zasvirao. Čula sam kako domaćin ceremonije najavljuje ovogodišnju Reviju cura s Francuske. Podsetio je muškarce da budu velikodušni, ali da se ponašaju pristojno ako ne žele da naglavačke izlete na ulicu. Anžela je povikala: „Ura, Kesi, nastupamo!” ~ 121 ~
  • 122. Poslednji put sam duboko udahnula i pogledala ostale izvođačke. Sve smo bile lepe na svoj način, s perikama, mladežima i ulošcima za grudi. Svaka je igrala naglašeniju, alternativniju i rizičniju verziju sebe. Možda sve žene s vremena na vreme to rade. Ispod svakodnevnih kostima, sve smo pune strahova i briga. Anžela ih je sigurno imala, baš kao i Kiti. Gledajući ih sada, nisam mogla da zamislim da su nekad oklevale pred crvenim vratima kolarnice, sleđene od straha. Srce mi se ispunilo zahvalnošću pomešanom s malo nade. Ako su one mogle da savladaju svoje strahove, mogu i ja. Samo moram da verujem u sebe. Odigrala sam prve korake. Pronašla sam ritam. Glasno sam brojala dok se vrsta nije pokrenula i izašla na scenu. Složno smo džilitale nogama i mahale rukama u rukavicama kao plesačice iz Fosove trupe. Tamna gomila iza snažnih reflektora je pomahnitala. To nam je ulilo preko potrebnu dodatnu energiju. Širila se od jedne do druge devojke dok nije stigla i do mene. Pogodila me je punom snagom. „Vidiš li?” šapnula je Anžela. „Rekla sam ti da te vole!” Prvih nekoliko minuta plesa prošli su brzo. Prilagodila sam se jakom osvetljenju. Neprestano sam ubedivala sebe da niko ne zna da sam to ja, neugledna Kesi iz kafea Roz. Podelile smo se u parove. S maskom mi je bilo lakše da okrenem leđa gomili i lagano vrtim zadnjicom, sledeći Anželu dok je bubanj davao ritam našoj koreografiji. Ona je bila moja partnerka. Ples u skladu s lascivnom muzikom i prelepom Anželom Režan bio je tako ushićujuće iskustvo da sam se opustila i počela da improvizujem. U jednom trenutku sam tako energičnom zavrtela guzicom da je Anžela zabacila glavu i zaurlala od oduševljenja. Kad se okrenula i skočila u gomilu, pošla sam za njom bez razmišljanja. Imitirala sam je. Dohvatila sam nečiju kravatu, zabacila je oduševljenom vlasniku iza leđa, pokvarila mu frizuru, a i njegovoj ženi. Dame u publici zabavljale su se koliko i muškarci. Naš ispad ih je inspirisao da nam uzvrate još žešćom podrškom. U publici je bilo turista, presrećnih što su nabasali na autentičnu lokalnu proslavu. Prepoznala sam mnoštvo stalnih gostiju u našem kafeu, muzičare, prodavce i ekscentrike. Jednodušno i od srca pozdravljali su ovu oazu lepote u ranjenom i napaćenom gradu. Anžela i ja smo ponosno džilitale nogama pred gomilom. Namignula mi je i prošaptala: „Sledi me, Kesi.” A onda se zavrtela i prebacila ružičasto krzno oko mog vrata, privukla me ka sebi i strasno poljubila. Eksplozija aplauza i urlika digla se iz gomile kad su se Anželine usne zalepile za moje. Naglo je prekinula poljubac, gurnuvši me nazad u moj prostor. Kolena su mi klecala. Pokušala sam da pratim koreografiju, pokazujući podvezice visoko na butinama, ali me je vreli poljubac izbacio iz ravnoteže i digao izbezumljenu gomilu na noge. Spazila sam Kiti i Matildu. Sedele su pored bara, aplaudirale i zviždale kao ponosne mame. Okrenula sam se da poklonim poljubac publici i ugledala poznato lice. To je bio Džes. Sedeo je za jednim od stolova najbližim sceni. Njegov osmeh bi otopio i ledeni breg. ~ 122 ~
  • 123. „Pa, zdravo”, rekao je nagnuvši se napred u stolici. Premeravao me je od glave do pete. Kako sam mogla da zaboravim koliko je seksi? Ovog puta je nosio farmerke i kariranu košulju, ispod koje je virila bela potkošulja. Ta potkošulja, glatki mišićavi stomak, opuštena šaka na dlačicama koje vode do... „O, moj bože!”, prozborila sam, stojeći ispred njegovog stola. Njegov zbunjeni izraz lica govorio mi je da me ne prepoznaje ispod perike i maske. Nervozno sam pogledala oko sebe. Svi pogledi počivali su na nama. Ukočeno sam se osmehivala Džesu. Anžela me je uhvatila za ruku i okrenula da bismo nastavile s mešanjem zadnjicama. Osvrnula sam se prema njemu. Prijalo mu je da bude pod reflektorima, u prvom redu gledališta. Dvorana je eruptirala od pokliča i zvižduka kad smo završile kratku numeru. Okuražila me je anonimnost. Okrenula sam se, nagnula napred, uhvatila ga za ramena i dozvolila mu da se nagleda mog poprsja naglašenog tesnom odećom. Svako sa strane pomislio bi da se znamo i da čavrljamo. Prošaptala sam: „Svašta bih ti radila.” „Stojim ti na raspolaganju, bebice”, prošaptao je. Osetila sam njegov vreli dah na uvu. Dakle, tako to ide, pomislila sam. Bocnula sam ga prstom ispod brade. Pogledala sam ga u oči. Učinilo mi se da je u njima sevnuo plamen prepoznavanja. Hitro sam uzmakla. Zabacio je glavu smejući se. Moja agresivna pažnja mu je prijala. Ko je bila ova drska žena koja se ovako drsko ponašala? To sigurno nisam bila ja. Ali bila sam! A Džes je imao udela u mom oslobađanju. Sve devojke su dotad već sišle sa scene. Dovodile su gomilu do ludila. Dve su se nadnele nad Džesom. Na njegovom divnom licu osvanula je grimasa bolnog zadovoljstva. Devojka sa spiralnim uvojcima zabacila je svoju ukrasnu traku preko njegovog vrata. Gledala sam kako ga diže sa stolice. Gomila je vrištala dok je tapkao za njom. Izašao je iz dvorane, sa osmehom koji je kazivao da se smatra najsrećnijim muškarcem u publici. Imala sam priliku i nisam ga odabrala. Osmehnula sam se i promrmljala čežnjive reči oproštaja zgodnom Džesu. Zašla sam dublje u publiku, prateći svoju plesnu partnerku Anželu. Izgubila sam je iz vida kad je zašla za široki stub. Trenutak kasnije sam ukrstila pogled s drugim poznatim muškarcem - Pjerom Kastijem. Stajao je naslonjen na zid, s rukama prekrštenim na grudima. Zbunjeno me je posmatrao, opkoljen telohraniteljima. Evo mog izbora. Kakvu moć poseduješ kad u potpunosti gospodariš svojim telom, pomislila sam. Pošla sam k Pjeru u ritmu bubnja, s rukama na bokovima, spuštene brade i isturenih ramena. Primicala sam mu se, podsećajući sebe da sam ja samo devojka s platinastom perikom i crnom maskom. Videla sam kako mu Adamova jabučica igra. Na metar od njega stavila sam prst u rukavici između zuba. Skinula sam je teatralnim, odlučnim trzajem i prebacila je preko ramena, na opšte oduševljenje gomile. Zatim sam skinula i drugu, zavrtela je u ruci i zamahnula ka osmehnutom Pjeru. Dva puta sam ga ošamarila rukavicom po licu. „Priča se da si ti veoma nevaljali dečak”, prošaptala sam, dahćući, glasom kakvim sam se obratila i Džesu. ~ 123 ~
  • 124. „Glasine su tačne”, rekao je. S apetitom je posegao ka meni. Uhvatio me je oko struka, kao da mu pripadam. Sve je bilo deo igre, fantazije, kao kad me je uzeo izigravajući princa na belom konju. Ali večeras je njegov stisak bio grub i bezobziran. Pojavila se Anžela. „Ah, ah, ah. Ona nije za vas, gospodine. Ne zaboravite to.” Svi pogledi počivali su na meni, iako su ostale devojke obrazovale vrstu i krenule ka sceni tapšući u ritmu nove numere. Okrenula sam se i razbila čaroliju. Počastila sam Pjera, zagledanog u moju pozadinu, lascivnim poigravanjem zadnjice. Uvijala sam se pred njim kao da sam od dima, ponovo na opštu radost publike. Reflektori su se konačno odvojili od nas i vratili na scenu. Pjer je iskoristio priliku da dohvati pantljike na mojim leđima. Izgledalo je kao da me drži na uzici. Cimnuo me je ka sebi i usne su mu se našle pored moga uva. „Mislio sam da te više nikad neću videti, Kesi.” Raširila sam oči iza maske. „Kako...” „Tvoja narukvica. Prepoznao sam moj privezak.” „Hteo si da kažeš moj privezak.” „Više si mi se dopadala kao brineta.” Hitro sam se okrenula. Grudima sam se očešala o njegova prsa. Zahvaljujući visokim štiklama, gledala sam ga pravo u oči. Osećala sam se seksi i goropadno. ,,I ti si se meni više dopadao kao princ na belom konju.” Možda sam ja nosila masku, ali sam konačno videla šta se krije ispod njegove. Dok je ispod moje bila gomila široko rasprostranjenih strahova i mnogo nesigurnosti, ispod njegove sam naslutila pretnju. Žene su za njega imale precizno određenu svrhu i odbacivao bi ih kad bi je zadovoljile. Bio je divan partner za jednokratnu fantaziju, ali mimo toga nisam mogla da zamislim život s njim. „Nisam tvoja”, prošaptala sam. „Situacija je, ako ćemo pravo, upravo obrnuta.” Zavukao je ruku u moje poprsje, cimnuo ga i rastvorio, baš kad nas je reflektor ponovo našao. Prosuo je desetine zlatnika niz moj bodi. Pustio je da nekoliko padne na pod, teatralnosti radi. Šokirao me je i ostavio ledeno hladnom. Gomila kao da nije znala da li da mu tapše ili da negoduje. Reflektor se vratio na scenu, na kojoj su igračice izvodile finalnu numeru, složno dižući visoko duge noge. „Pusti je”, odjeknuo je glas iz tame. „Ili ću te šutnuti u zube.” Prilazila nam je prilika nejasna na slabom svetlu. Spasilac mi nije bio potreban. Istrgla sam se iz Pjerovog stiska i naletela pozadinom na Vila Forea, koji je položio toplu ruku na moj struk da bi me umirio. „Kako si?” pitao je. „Dobro sam.” Bubnjevi su označili kraj poslednje numere. Vil se obratio Pjeru, nadmeno naslonjenom na isto mesto na zidu. „Ovo nije striptiz klub.” „Samo sam nagradio predivnu plesačicu odgovarajuće čvrstom valutom”, odvratio je Pjer i podigao ruke u gest predaje. ~ 124 ~
  • 125. „Uhvatio si je za haljinu. To nije dozvoljeno.” „Nisam znao da postoje pravila, Vile.” „To je oduvek bio tvoj problem, Pjere.” Razlegao se snažan aplauz. Svi oko nas su skočili na noge da bi ovacijama pozdravili devojke na sceni. Pjer je zategao jedan, pa drugi rukav i krajeve sakoa. Pružio mi je ruku. „Revija je gotova. Hajdemo odavde, Kesi.” Vil se, na zvuk mog imena, okrenuo prema meni, otvorenih usta. Nisam mogla da zaključim da li je impresioniran ili razočaran. „Kesi?” Skinula sam masku. „Zdravo”, rekla sam s rukama na bodiju. „Šta da ti kažem? U poslednji čas sam uskočila u postavku.” Vil je zamuckivao: „Ja... mislio sam... ja... Dođavola! Izgledaš neverovatno!” Pjerovo strpljenje bilo je na izmaku. „Hoćemo li da pođemo?” „Da”, rekla sam. U tom trenutku sam videla kako Vil obara glavu, baš kao na balu, kad ga je Pjer pobedio na licitaciji. Okrenula sam se prema Pjeru i dodala: „Vi slobodno idite. Kad god hoćete.” Načinila sam oprezan korak ka Vilu, da bih naglasila svoj izbor. „Tebe”, prošaptala sam. „Biram tebe.” Vilov izraz je smekšao. Postao je opušten, pobednički. Uhvatio me je i stisnuo za ruku. Zavrtelo mi se u glavi od tolike bliskosti. Nije skidao pogled s mojih očiju. Uživa u pobedi, pomislila sam. Pjer se nasmejao i zavrteo glavom, kao da želi da kaže da je Vil prevideo nešto veoma važno. „Fini momci uvek pobeđuju na kraju”, rekao je Vil gledajući u mene. „Ko kaže da je trka završena?”, odvratio je Pjer. Nestao je u gužvi nakon što me je natenane odmerio s razmetljivim osmehom. Telohranitelji su pokušali da ga prate. Bilo mi je drago što mu vidim leđa. „Hajde da se gubimo odavde”, rekao je Vil. Poveo me je kroz gužvu. Matilda i Kiti zatresle su narukvicama kad smo prošli pored njihovog stola. Zatresla sam svojom u otpozdrav. U taj mah sam opazila Anželu, koja se vraćala na scenu. I ona se okrenula da bi me pozdravila. Njeni privesci blistali su na svetlosti reflektora. „Hej, ima istu narukvicu kao ti”, reče Vil. „Da, ko bi rekao da su toliko popularne.” Neko me je uhvatio za ruku. To je bila niska, zdepasta, sredovečna žena u prevelikoj Sve rade bolje u Nju Orleansu majici. „Gde mogu da kupim takvu narukvicu?”, pitala je; ~ 125 ~
  • 126. bolje reći, zahtevala odgovor. Govorila je s naglaskom Nove Engleske, iz Masačusetsa ili Mejna. „Dobila sam je na poklon od prijateljice”, rekla sam. Uhvatila je privezak između palca i kažiprsta, pre nego što sam stigla da oslobodim ruku. „Moram da imam bar jedan!”, zakreštala je. „Ne možete da je kupite!” rekla sam kad sam oslobodila ruku. „Morate da je zaslužite!” Vil me je odvukao od nasrtljivice. Poveo me je kroz gužvu ka vratima i izveo u hladnu noć. Prebacio mi je kaput preko golih ramena i prislonio me uz izlog Tri muze, nestrpljiv da me poljubi. Poljubio me je, strastveno, svim srcem. Povremeno bi se odvojio od mene, da bi me pogledao, kao da želi da se uveri da baš ja drhtim u njegovom zagrljaju. Jedno je kad vas posmatra muškarac koga želite, a nešto sasvim drugo kad to čini onaj koga volite. Ali... Morala sam da ga pitam, iako nisam bila načisto da li želim da čujem odgovor. „Vile... A šta je s tobom i Tračinom?” ,,S nama je gotovo. Već neko vreme. Postojimo samo ti i ja, Kesi, kao što je uvek trebalo da bude.” Turisti su prolazili pored nas dok sam upijala informaciju od koje mi je srce zastajalo. Ti i ja. Odmakli smo još nekoliko koraka. Vil me je ponovo zaustavio. Ovog puta me je pritisnuo uza zid od crvene cigle, na prodavnicu čokolade. Osoblje je podiglo obrve. Vil Fore i Kesi Robišo? - sigurno su pomislili. Ljube se? Na Francuskoj ulici? Vilove ruke, miris, usta i ljubav koju sam, kako mi se činilo, načas videla u njegovim očima, imale su toliko smisla. Odavno je bio u mojoj glavi i srcu. Želela sam ga u svom telu. Zaustavio me je na ulici, obuhvatio mi glavu toplim rukama i potražio odgovor na neizgovoreno pitanje u mojim očima. Znala sam da je čuo bezglasno da. Gotovo da smo pretrčali pola bloka do kafea Roz. Ruke su mu se toliko tresle da nije mogao da otključa vrata. Dva puta je ispustio ključeve. Kako je moguće da je nervozniji od mene? I zašto ja nisam nimalo nervozna? Koraci. Preklapali su se u mom umu. Konačno ću se predati muškarcu kojem sam se od početka opirala. Bila sam dovoljno neustrašiva, hrabra, velikodušna i samouverena da ga prihvatim. Verovala sam mu, što mi je dalo smelosti da se suočim sa svim što nosi naša budućnost. Razdirala me je neobuzdana znatiželja. Žudela sam da saznam kakav je u krevetu i kako će nam biti zajedno. Novo osećanje rađalo se u meni - zanos, prekrasno obećanje Devetog koraka. Bili smo otelotvorenje životne radosti. Uteturali smo se u restoran. Smejali smo se, ljubili i saplitali o cipele koje smo skidali u žurbi. Žurili smo uz stepenice. Vil je usplahireno odvezivao moj bodi dok sam mu pomagala da strgne majicu u prostoriji u kojoj više nikad neće vladati samoća. Nije bio nimalo nalik stidljivom ljubavniku kakvog sam zamišljala. Bio je istovremeno divalj i nežan. Trudila sam se da ga pratim. Privukla sam ga sebi i celivala punom snagom. Dala sam mu na znanje koliko ga želim, da je on moj muškarac. ~ 126 ~
  • 127. Posmatrala sam njegove divne ruke i grudi dok je stajao iznad mene, go do pasa. Otkopčao je kaiš i odbacio farmerke i donji veš. „Sranje!”, promrmljao je kad se nečeg setio. Pojurio je do odbačenih farmerki. Prodrmao ih je da bi istresao novčanik iz kog je izvadio kondom. Gledala sam ga kako ga navlači, misleći da ga nikad nije brže navukao u životu. Prišao je madracu, kleknuo i raširio mi noge. Odmerio me je od glave do pete. Odmahnuo je glavom, kao da ne može da zamisli savršeniji trenutak. Nagnuo se preko mene i obasuo me poljupcima. Ljubio me je nežno pa sve strastvenije. Počeo je od vrata, sišao do ključnjače i zadržao se na grudima. Nisam mogla da zaustavim kikot kad je krenuo niz mene. Dvodnevna brada me je golicala. Povremeno bi stao, da bi me pogledao u lice. Trudio se da ulovi moj pogled. Hteo je da ga molim. Vodiču ljubav s Vilom Foreom, mojim šefom, mojim prijateljem, mojim muškarcem. Plitko sam disala. Izvila sam kičmu kad je kliznuo u mene. Kako se kaže kad žudite za nekim i kad se on onda nađe kraj vas, rešen da vam podari ono što želite? Kako se zove ono što vam istovremeno uskomeša i srce, i glavu, i telo? S drugim muškarcima bila sam u potpunosti fizički prisutna, ali mi nikad nisu do kraja razbudili srce. Vil je oživeo svaki moj deo. Glava mi je govorila da, telo mi je zborilo odmah, a srce samo što nije prepuklo od sreće. Da li ljubav ovako izgleda? Da, pomislila sam, ovo je ljubav. Evo moje ljubavi, mog mlađanog matorca, mog Vila. „Tako si lepa”, prošaptao je. Reči su mu zapinjale u grlu. „O, Vile!” Bilo mi je teško da poverujem da je ovakva ekstaza moguća. Uvijala sam se ispod njega, mahnita od žudnje. Htela sam da svršim, morala sam. Istovremeno sam želela da stane, da zauvek zamrznem osećanje tečne radosti u sebi. „Želim ovo otkad sam te prvi put sreo”, rekao je. Ljubio mi je lice. Laganim i dubokim pokretima mamio je bezbrojne bezuslovne predaje. Parkirao je laktove oko moje glave i pažljivo mi sklonio kosu da bi mi video lice. U njemu je rasla glad za nečim što je po prvi put probao. Ogledala se na njegovom licu. Glatkim i veštim pokretom prebacio me je preko sebe. Položila sam ruke na njegova mišićava ramena. Uskladila sam pokrete bokova s njegovim ritmom. Znala sam da dosad nije iskusio veće i snažnije zadovoljstvo od ovog. Preplavilo me je blaženstvo. Spremno sam mu se prepustila. Kad sam svršila, čula sam kako doziva moje ime. Izvio se puneći me. Pripio je svoje divno telo uz moje. Polegla sam po njegovim grudima. Napolju je bilo hladno, a mi smo dahom i toplotom svojih tela zagrejali sobu i zamaglili prozore. Prislonio je usne na moje pre nego što sam povratila dah. Nežni poljubac trajao je dugo. Ponovo se opružio i zatvorio oči. Oboje smo se izgubili u tihom spokoj stvu. Posle nekog vremena je tiho prozborio: „Nešto mi govori da ćeš sutra zakasniti na posao. Mislim da ti neću zameriti.” Nasmejala sam se i spustila glavu na njegove grudi. Osluškivala sam njegovo srce. Obgrlio me je, privio na grudi i poljubio u teme. „Da li si želeo da mi to radiš od prvog susreta?”, pitala sam ga. ~ 127 ~
  • 128. „Jesam. Ni o čemu drugom nisam razmišljao, Kesi.” Strašna sumnja rodila se u meni. Morala sam da znam istinu. „Reci mi, zašto ste raskinuli?” Sad su mi Tračinina razdražljivost i odsutnost u poslednjih nekoliko nedelja postale mnogo jasnije. Zatvorio je oči kao neko ko se sprema da saopšti vesti na koje bi najradije zaboravio. „Pre nekoliko nedelja video sam neke poruke koje je razmenjivala s oblasnim tužiocem, onim s aukcije. Naš odnos odavno nije valjao. To mi je samo poslužilo kao zgodan izgovor.” „Da li te je varala?” „Kaže da nije. Ako ćemo pošteno, to više nije ni važno. Ta priča je završena.” „Šta će reći kad sazna za nas.” „Reći će: Uopšte nisam iznenađena. Oduvek je znala da sam malčice zaljubljen u tebe.” Malčice zaljubljen u mene? Sigurno je osetio moje zaprepašćenje. „Da, dobro si me čula”, rekao je golicajući me po boku. „Da li si se uplašila kad sam to rekao?” „To nije problem. Nešto drugo me muči. Rekao si da si malčice, a ne mnogo zaljubljen u mene. To me plaši.” „Pa...” Poklopila sam ta divna usta rukom. „Nemoj!” rekla sam. Naslonila sam se na lakat i nagnula iznad veoma zgodnog i zamišljenog lica. Sklonio je moju ruku i poljubio me u dlan. „Drugačija si nego što sam mislio da ćeš biti.” Gutao me je pogledom. „Hoćeš da kažeš... u krevetu?” „Ne. Ne mislim na seks, ne baš. Mislim na tebe. Nekako si... pribranija. Samouverenija. Ne znam kako da kažem. Uvek sam te takvom zamišljao, ali sve donedavno nisam mislio da si zaista takva. U poslednje vreme čini mi se... pa, da nekako više ličiš na sebe samu.” Osmehnula sam se. Upravo sam primila najveći kompliment u životu. „Znaš, mislim da si u pravu i da u poslednje vreme više ličim na sebe.” Nagnula sam se po novi poljubac. Uskoro smo zaspali uz zvuk saksofona. Svirač je seo u dovratak kafea Roz i sa šeširom na pločniku svirao noćnim prolaznicima. Dok je svoju samoću utiskivao u note, moja se rasipala u noći. ~ 128 ~
  • 129. Trinaesto poglavlje Nikad mi neće biti jasno kako sam imala srca da ostavim Vila samog na madracu. Verovatno sam pretpostavila da ću ga ionako ponovo videti za nekoliko sati. U međuvremenu sam otrčala kući, da bih se istuširala, nahranila mačku i obukla dobre farmerke i seksi top. U toj odeći ću posle otvoriti restoran. Ispostavilo se da nisam zakasnila. Zapravo, poranila sam. Imala sam dovoljno vremena da skuvam kafu pre nego što se prva mušterija pojavila na vratima. Preskočila je preko Tajms-Pikajuna, umesto da se ljubazno sagne i unese ga u restoran. Nisam se ljutila zbog te sitne nepažnje. Tog dana ništa nije moglo da mi pokvari raspoloženje - ni kiša, ni činjenica da su devojke ostavile totalni haos na spratu, koji ću, naravno, ja morati da sredim. Naposletku, i Vil i ja smo sinoć doprineli tom haosu, zar ne? Vil i ja. Ja i Vil. Da li smo sad mi? Nadala sam se da jesmo. Ne. Prerano je za takva razmišljanja, Kesi. Ostalo mi je da pokupim privezak i saopštim Matildi svoju odluku. Odnos s voljenim čovekom mi je mnogo važniji od Tajne. Bila sam im zahvalna, toliko zahvalna da sam lako donela odluku. Seksualna emancipacija Kesi Robišo bila je okončana. Morala sam da priznam da će mi uzbuđenje donekle nedostajati. Dopadao mi se i sestrinski odnos sa ženama iz Tajne. Imala sam ga s Matildom, Anželom i Kiti. Zamišljala sam kako bi bilo kad bih pomagala u ostvarivanju tuđih fantazija i prenosila stečena znanja. To bi bilo lepo, ali htela sam život s Vilom. Nešto u meni znalo je da će biti ispunjen, prepun ljubavi i sreće. Već mi je dokazao da će seks s njim biti sve što mi je potrebno, sve što sam ikad htela i o čemu sam sanjala. Bila sam spremna da mu pružim to isto. Ne, tog dana ništa nije moglo da me oneraspoloži sve dok nisam videla Tračinu. Pojavila se iza ugla stambene zgrade. Sačekala je da kamion s osvežavajućim pićima prođe, a onda je polako prešla preko Francuske ulice. Grčevito je stiskala ruke oko sebe zbog hladnoće. Osetila sam izvesnu grižu savesti, iako nisam učinila ništa loše. Rastali su se, a mi nismo prijateljice. Ništa joj ne dugujem. Ipak sam zamakla u zadnji deo kafea i počela da spremam sendviče. Stomak mi se zgrčio kad je zvonjava na vratima oglasila njen ulazak. Pozdravila se s nekoliko redovnih mušterija. Zašto je došla tako rano? Razbacala sam desetak hlepčića po radnoj površini, kao što krupije baca karte u kazinu. „Zdravo”, rekla je. Nervozno sam se trgla. „Smiri se, Kesi. Nisam htela da te uplašim.” Nervozno sam se nasmejala. „Dobro je. Malo sam nervozna.” Pitala me je kako je bilo na predstavi. Čula je da sam plesala. „Napravila sam budalu od sebe”, rekla sam i slegla ramenima. „Ja nisam tako čula.” ~ 129 ~
  • 130. Nešto je znala. Zaključila sam to na osnovu njenog glasa. Vil i ja izašli smo iz Plavog Nila držeći se za ruke, „Drago mi je što sam to prebacila preko glave”, rekla sam. Prosipala sam majonez po hlebu, izbegavajući njen pogled. „Da li se Vil pojavio?” ,,Oh... mislim da jeste.” „Sinoć nije došao kući”, rekla je i privila kaput uza sebe. Došlo mi je da vrisnem: Kako to misliš - kući? Zar niste raskinuli? Već dve nedelje spava na spratu? Tako mi je rekao! „Da li si ga videla kad je sinoć otišao?” „Nisam”, slagala sam. „Da li si otišla u Mezon, s devojkama, posle predstave?” „Jok, otišla sam kući.” „Verovatno te zato nisam tamo videla.” Krv mi se sledila. Bila sam ubeđena da je Tračina nešto znala. Panika mi se prikradala. Da li će mi iskopati oči ili izbiti zube? Bože blagi, gde je taj Vil? „Vil mi je rekao da ti juče nije bilo dobro. Da li ti je sad bolje?” „Oporavila sam se. Jutra su najgora. Pogledaj mi kožu”, rekla je. Oklevajući sam osmotrila njeno lice. Moram da priznam da joj je koža bila blago žućkasta, a oči upale. „Doktor kaže da će jutarnja mučnina ubrzo proći, čim udem u drugo tromesečje.” Drugo tromesečje? Šta hoćeš da... „Da nisi...” „Trudna? Jesam, Kesi, trudna sam. Želela sam da budem sigurna, pošto sam se već nekoliko puta razočarala. Nisam htela ništa da kažem dok ne budem sigurna. Sad sam... sigurna.” Položila je ruku na stomak koji je zaista izgledao malo nadut. „Da li Vil... zna?” Pogledi su nam se sreli. „Zna. Zvala sam ga. Pre jednog sata. Smesta je dotrčao.” To se sigurno desilo čim sam otišla kući da se presvučem. „Šta ti je rekao?” „Bio je presrećan... zamalo što nije zaplakao. Da li veruješ?” I sama je bila na ivici plača. Da je zaplakao kad je čuo vest, u to sam verovala. I ja sam bila u sličnom raspoloženju. „Znam da je vest sve iznenadila. Jutros me je zaprosio. On je tako dobar čovek, Kesi. Znaš koliko voli mog brata. Želi da mu bude valjan primer.” Zavrtelo mi se u glavi. Šta se događa? Izabrala sam ga! On je izabrao mene! „Ne znam šta bih ti rekla.” To je sve što sam uspela da kažem. Pogledala me je. Vidno joj je laknulo kad je to ispustila iz sebe. „Pa čestitaj mi, Kesi! To će biti sasvim dovoljno.” ~ 130 ~
  • 131. „Pa čestitam ti”, rekla sam. Nezgrapno sam je zagrlila. Ostala sam bez daha. Vrata su zazvonila. Iskoristila sam to kao izgovor da se zaputim ka sali za ručavanje. To nije bila mušterija, već Vil. Nikad nije izgledao tako uznemireno. „Kesi!” „Moram da krenem”, rekla sam. „Tračina je u kuhinji.” „Čekaj! Nisam znao! Kako sam mogao znati? Šta sam mogao reći?” „Ništa, Vile. Izabrao si. Tu više ništa ne može da se uradi.” Suze su mi grunule niz obraze. Pružio je ruku da ih obriše. Odgurnula sam ga od sebe. „Molim te, Kesi, ne idi”, molećivo je prošaptao. Skinula sam kaput s čiviluka. Obukla sam ga i ostavila otvorena vrata za sobom. Hladna kiša jenjavala je dok sam hitala Francuskom ulicom. Na Dikejturovoj sam potrčala. Grabila sam kroz Francusku četvrt, koja se lagano budila. Mardi gra ludilo taložilo se na Kanalu. Probijala sam se kroz gužvu. Moram da odem odavde. Zastala sam na Magazinu. Presamitila sam se da bih povratila dah. Shvatila sam da nisam skinula kecelju, ali nisam marila. Um mi je bio prepun slika naših isprepletanih tela na madracu. Sećala sam se njegovih poljubaca, napinjanja njegovih grudi ispod mene i vrelih zagrljaja. Stisnula sam šake u pesnice, susprežući jecaje. Moj Vil, moja budućnost je iščezavala. Srušila se očas posla. Propustila sam puni autobus, a zatim još jedan. Odlučila sam da odšetam do Treće ulice, da bih se sita isplakala. Nisam brinula da li će me neko videti. Gomile turista otimale su se za najbolja mesta za posmatranje parade. O, Vile! Volela sam ga, ali sam bila nemoćna da išta učinim. Ne mogu da odvojim oca od bebe. Imali smo jednu savršenu noć i jednostavno ću morati da je zaboravim. Drugi muškarci su me naučili kako da budem s njima i da ih zaboravim. Mogu li zaboraviti Vila? Moraću da pokušam. Prošla sam ispod Ponšartrenskog auto-puta. Malčice sam se opustila kad su se turisti proredili. Ustajali miris Francuske četvrti ustuknuo je pred aromom rascvetalih puzavica oko kuća u Louer Gardenu. Kiša je stala. Smirenije sam koračala sve širim trotoarom. Skrenula sam u Treću. Setila sam se prve šetnje ovom divnom ulicom i straha koji me je tog dana toliko puta zaustavio u hodu. Stajala sam na istom mestu, ranjena srca i mokra do gole kože. Strah je s vremenom iščezao. Zamenila ga je istinska samosvest. Sad sam hodala s obe noge na zemlji. Srce me je bolelo. Preživeću ovo i ojačati. Znala sam šta želim. Znala sam šta mi je činiti. Danica mi je otvorila kapiju. Polako sam koračala dvorištem. Nikad neću prestati da se čudim proleću koje je u Nju Orleansu dolazilo usred februara. Matilda mi je otvorila velika crvena vrata pre nego što sam i stigla da pokucam. „Kesi, da li si došla po poslednji privezak?” „Jesam.” „Da li to znači da si odlučila?” „Tako je.” ~ 131 ~
  • 132. „Da li se opraštaš s nama, ili si odabrala Tajnu?” Prekoračila sam preko praga i dodala Danici vlažni kaput. „Izabrala sam Tajnu.” Matilda je udarila dlanom o dlan, a onda ih je položila na moje obraze. „Prvo da osušimo te suze, Kesi. Zatim ćemo sazvati Komitet. Danice, pristavi kafu. Čeka nas dug sastanak.” Polako i pažljivo, zatvorila je velika crvena vrata za nama. Scan: milica111 Obrada: chiarissima www.crowarez.org www.bosnaunited.net ~ 132 ~
  • 133. Zahvalnice Zahvaljujem kanadskom Random hausu i kanadskom Dabldeju zbog brze odluke da podrže nastanak ove knjige. Hvala Bredu Martinu, Kristin Kokan, Skotu Ričardsonu, Lin Henri i Adriji Ivasutjak. Zahvaljujem i Suzani Brandret i Ronu Ekelu za sjajan posao u Frankfurtu. Hvala Moli Stern, Aleksis Vošam, Ketrin Kobejn, Žaklini Smit i Kristi Flečer za podršku na samom početku. Veliku zahvalnost dugujem i Li En Makalir, Vanesi Kempion, Sari Darning, Keti Džejms i Šarlin Donovan (Manki!). Hvala vam na pažnji. Naročitu zahvalnost, za omogućeni odmor i nesebičnu podršku, dugujem Trejsi Taj, Aleks Lejn i Majku Armitidžu. Veliku ljubav i zahvalnost dugujem i svojoj porodici, naročito prvom čitaocu - svojoj sestri Su. I na kraju, da nije bilo Nite Pronovost, mog žestokog i neumornog urednika, ova knjiga verovatno nikad ne bi ugledala svetlost dana. Hvala vam svima. ~ 133 ~