Ranko bugarski   uvod u opstu lingvistiku
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×
 

Ranko bugarski uvod u opstu lingvistiku

on

  • 2,663 views

 

Statistics

Views

Total Views
2,663
Views on SlideShare
2,663
Embed Views
0

Actions

Likes
3
Downloads
75
Comments
0

0 Embeds 0

No embeds

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Adobe PDF

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

Ranko bugarski   uvod u opstu lingvistiku Ranko bugarski uvod u opstu lingvistiku Document Transcript

  • RANKO BUGARSKI SABRANA DELA KNJIGA6 Recenzenti sabranih dela MILKA IVIĆ MILORAD RADOVANOVIĆ Za izdavače ŽARKO ČIGOJA IVAN ČOLOVIĆ likovni urednik IVAN MESNER Izdavači
  • Ranko Bugarski v UVOD U OPSTU LINGVISTIKU Beograd 2003
  • Recenzenti IVAN KLAJN MILIJA NIKOLIĆ SVENKA SAVIĆ View slide
  • U vodna napomena Kako se može videti iz Predgovora prvom izdanju, ova knjiga je napisana kao srednjoškolski udžbenik. Međutim, pored ove svoje osnovne svrhe, ona se od samog početka široko koristi kao udž­ benik ili priručnik i na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i na nekim drugim univerzitetima u Srbiji. Prvo izdanje izašlo je 1989, a drugo i treće 1991. odnosno 1995- oba sa samo manjim izme­ nama i dopunama. Treće, ćirilično izdanje ostaje namenjena sred­ njim školama u Srbiji; ovo, četvrto izdanje - koje se minimalno razlikuje od prethodna dva - priređeno je za štampanje u okviru autorovih sabranih dela, pa može računati na nešto raznovrsniju čitalačku publiku. Znatno prošireni, ali još uvek selektivni spisak literature na kraju knjige sada sadrži, pored dela koja čine bib­ liografsku podlogu izlaganja, još neke skorašnje publikacije na našem jeziku koje šire i dublje zahvataju u pojedina područja pred­ stavljena u knjizi, pa se mogu preporučiti za dalje čitanje. Pri tome ne treba gubiti iz vida prvobitnu namenu ovog Uvoda, koja mu nameće stroga ograničenja u pogledu sadržine kao i forme. Autor je zahvalan prikazivačima i drugim pažljivim čitaocima pret­ hodnih izdanja na korisnim sugestijama koje su doprinele po­ boljšanju teksta. R. B. Beograd, februara 1996. 5 View slide
  • Predgovor prvom izdanju Ova knjiga je napisana prema programu istoimenog predmeta u III i IV razredu kulturološko-jezičke struke u srednjim školama SR Srbije, ali se može koristiti i u druge svrhe, kao uvodno štivo o prirodi jezika i osnovama lingvistike. Njen cilj je da omogući upoznavanje sa osnovnim pojmovima i terminima nauke o jeziku, ali i da doprinese boljem razumevanju uloge jezika u životu ljudi. Ona uz to teži da kod mladog čitaoca podstakne interesovanje za jezičke pojave, spo­ sobnost da ih vidi u novom svetlu i spremnost da izgradi valjane stavove i stvaralački odnos prema njima. Išlo se ka jednom moder­ nom, zaokruženom i celovitom pogledu na jezik, u duhu savremene lingvistike ali i aktuelnih interdisciplinarnih pristupa, sa naglaskom na opštim principima strukture i funkcionisanja ovog jedinstvenog obeležja čoveka. Pokriveno polje veoma je široko, pa se nije moglo zalaziti du­ blje u obradi pojedinih pitanja. Ipak je uložen trud da i ono što je dato samo u nagoveštaju bude dovoljno podsticajno za moguća dalja razmatranja. Primeri su davani iz većeg broja jezika, ali najviše iz srpskohrvatskog. Na mestima gde se izlažu kategorije ovog jezika, to se čini isključivo ilustrativno i u opštelingvističkoj perspektivi; pot­ puniji prikaz može se dati jedino u okviru nastave tog predmeta. Iako je pisac nastojao da i o složenim pitanjima govori jedno­ stavnim jezikom, zbog prirode same materije i potrebe održavanja odgovarajućeg stručnog nivoa svi delovi neće biti podjednako laki. Teži delovi se (npr. šema opšte strukture jezika u odeljku 6.1) po potrebi mogu najpre preći ovlaš a tek naknadno podrobnije, ali 7 se zbog
  • RANKO BUGARSKI povezanosti izlaganja ne preporučuje preskakanje celih odeljaka. Tekst sadrži i brojne uputnice n a mesta gde se pojedina pitanja dodatno razmatraj u ili ilustruju. Snalaženje u materiji olakšaće i pomoćni apa­ rat u vidu registra stručnih termina, dodatka sa skicom razvoj a lin­ gvistike i spiska odabrane literature na srpskohrvatskom jeziku, pri­ kladne za moguće korišćenje u svrhu daljeg obaveštavanja. Prilikom korišćenja knjige u razredu, prihvaćeni pri stup omo­ gućuje kreativno učešće samih učenika, nudeći početni materij al za šire ilustracije i diskusiju na časovima vežbanja, uz puno angažovanje različitih učeničkih znanj a i interesovanj a, kao i njihovih sopstvenih iskustava i zapažanja u vezi sa upotrebom maternjeg jezika, i drugih jezika koje uče, u raznim životnim situacijama. Pitanja u vezi sa sva­ kom jedinicom, u cilju uvežbavanja i proširivanj a stečenog znanj a, nisu u knjizi već formulisana upravo stoga da bi se i nastavnik i učenici mogli slobodnije kretati ; a sa malo mašte i dobre volje, iz samog teksta će se uvek moći izvući dovoljno motiva i obrazaca za takav zajednički rad. Kako je ovo prvi srednjoškolski uvod u opštu lingvistiku, ne samo u Jugoslaviji, autor i izdavač biće posebno zahvalni svima koji im saopšte svoja mišljenja i iskustva u radu sa knjigom, kako bi njene uočene manjkavosti bile otklonjene u mogućim kasnijim izdanjima. Pisac na kraju izražava svoju zahvalnost članovima recenzentske ko­ misije na podršci i korisnim primedbama. R. B. Beograd, februara 1989. 8
  • Prvi deo LINGVISTIKA I NJEN PREDMET FUNKCIJE JEZIKA EVOLUCIJA JEZIKA TIPOVI JEZIKA JEZIK, KULTURA I DRUŠTVO OP ŠTA STRUKTURA JEZIKA FONETIKA FON OLOGIJA
  • l. Lingvistika 1 njen predmet 1.1. Mesto jezika u ljudskom životu Lingvistika je n auka o jeziku. Jezik je vredan naučnog pro­ učavanja zato što predstavlj a jedno od temeljnih obeležja ljudskih bi­ ća: čovek bez jezika ne bi bio - čovek. U svakom trenutku svoga svesnog postojanja mi smo okruženi jezikom i u njega uronjen i . Nje­ govog značaja nismo, doduše, uvek ni svesni, uzimajući jezik kao nešto što se samo po sebi razume - bar dok funkcioniše onako kako smo navikli - i što se primećuje tek kada se ispolji u nekom osobitom, nesvakidašnjem vidu. S lično je i sa nekim drugim svojstvim a čoveka; tako na disanje obraćamo pažnju tek kada se zadišemo, na varenje kada nas zaboli stomak, a na hodanje ako neko hramlje ili ako nor­ malan hod pređe u trčanje. A jezik primećujemo svaki put kada naiđemo na neku nepoznatu reč ili čujemo da neko govori zamuc­ kujući, sa stranim n aglaskom, u dijalektu ili na nekom nama stranom jeziku, ili pak pri susretu sa posebno veštim govornikom, odnosno dobrim piscem na jeziku koj i m se i mi služimo. Stoga je važan preduslov za plodan istraživački pri stup jeziku kao pojavi upravo sposobnost da se od njega psihički odmaknemo, kako bismo ga sa tako uspostavljene razdaljine bolje sagledali kao celinu koja postaje predmet proučavanja. Značaj jezika u ljudskom životu takav je da nauka o tom predmetu ima šire značenje, dopri­ noseći saznanjima o prirodi ljudskog bića. Na taj način lingvi stika, govoreći o jeziku, progovara i o čoveku; ova njena odlika daje joj danas posebnu aktuelnost. A zašto je to tako? Zato što je jezik prav ljen ll
  • RANKO BUGARSKI po meri čoveka. Nerazdvojan pratilac ljudskog bića, jezik ima sve njegove bitne dimenzije i obeležava ga na sva tri plana postoj anj a čoveka - opštem, posebnom i pojedinačnom. Na opšteljudskom ili biološkom planu, jezik čoveka određuje kao člana ljudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje moć go­ vora. Č ovek, naime, postoji kao vrsta, i kao takav raspolaže simbo­ ličkim komunikacij skim sistemom koji nazivamo ljudskim jezikom. No čovek svuda živi u grupama, u zajednicama koje nužno čine ljudi ali koje se po nekim svojim obeležjima razlikuju od drugih ljudskih grupa. Tako se i opšteljudska sposobnost upotrebe jezika uvek ma­ nifestuje u nekom posebnom jeziku , specifičnom jeziku određene za­ jednice, koji se u nečemu razlikuje od drugih jezika. Tako jezik čoveka određuje na grupnom ili sociološkom planu, kao pripadnika određene društvene zajednice, koj a se služi nekim od postojećih jezika. A kao što su pojedinačni nosioci svega ljudskog pojedini ljudi , koji svi imaju i svoje individualne osobenosti, tako s e i jezik ostvaruje u govornoj delatnosti pojedinaca, koja nosi i njihov lični beleg. Otuda je čovek određen jezikom i na individualnom ili psihološkom planu, kao ličnost čije se odlike odražavaju i u naročitoj upotrebi toga grupnog jezika. Ovakav raspon jezika na sledeći je način jezgrovito ocrtao, pre nekih sto pedeset godina, veliki nemački naučnik Vilhelm fon Humbolt, koji je znatno doprineo zasnivanju opšte lingvistike: "Bilo bi podjednako umesno reći da svekoliki ljudski rod poseduje samo jedan jezik, i da svako ljudsko biće ima svoj zaseban jezik" . Kao biološka vrsta, čovek je evoluirao od manje razvijenih or­ ganizama; naporedo s tim procesom, i u stalnoj uzajamnoj uslovlje­ nosti s njim, jezik se razvio postepenom evolucijom pri mitivniji h si­ stema opštenja. Promene u životu ljudskih zajednica praćene su pro­ menama u njihovim jezicima. Tako je i sa životnim tokom i jezičkim razvojem svakog pojedinca. U prirodi je jezika, kao i čoveka, da se stalno menja, ali da kroz sve te mene zadržava i neka konstantna obeležj a koja ga određuju i po kojima se uvek može prepoznati . Iz ovoga vidimo da se sva tri plana egzistencije čoveka i nje­ govog jezika, ovde analitički razdvojena a u stvarnosti isprepletena, 12
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU očituju kako u statičkom preseku tako i u dinamičkoj projekcij i . Svaki od njih ispoljava se, dakle, u dva pojavna vida: sinhronijskom ili istovremenom, i dijahronijskom ili raznovremenom. Prvi se mani­ festuje, što se čoveka tiče, kao postojanje čovečanstva, društava i po­ jedinaca u bilo kojem datom trenutku, dok se drugi ogleda u konti­ nuitetu razvoja vrste, grupe i jedinke. Analogno, jezik postoji i razvija se i kao opšta sposobnost čoveka, i kao njena realizacija u posebnim jezicima, i kao atribut pojedinca. Jezik, dakle, prati čoveka n a sva tri plana i u oba vida. Drukčije ne bi moglo ni biti, jer ako je jezik čoveku neophodan, on je takav u svim uslovno razdvojenim dimen­ zij ama, pa bi odsustvo jezika u bilo kojoj od njih vodilo njegovom ukidanju kao celine. Jezik nastaje, opstaje i evoluira u neprekidnom međudejstvu sa svetom o kojem govori , a to je svekoliko ljudsko iskustvo. On nije samo svojevrsno ogledalo čovekovog odnosa prema ovom svetu, pre­ ma društvu i prema samom sebi, nego i oblik stvaralačkog ljudskog delovanja tokom koga se menjaju i jezik i svet. Ova ukrštanja i uza­ jamna dejstva upravljala su razvojem jezika, određujući mu strukturu i način funkcionisanja. U njemu su ostavili svoj trag mnogi i različiti zadaci koje je kroz nebrojene generacije imao da obavlja, i koji se bez njega ni danas ne bi mogli obavljati . Iza naznačene šeme, pojmovno ne osobito komplikovane, krije u stvarnosti velika složenost. Ljudski život ni po kojem merilu ne pri pada kategoriji jednostavnih pojava. Stoga i ljudski jezik mora da hude složen, da poseduje stalnost ali i promenljivost, sistemske ali i procesne elemente. On mora znati za granice ali i umeti da ih razmiče; mora znati kako se već postojeće koristi za stvaranje novog, i kako sc u svim preobražajima može zadržati dvostruka uloga pratioca i činioca promena u svetu koji čoveka okružuje i ispunjava. On mora da omogućuje društveni i psihički život dostojan ljudskih bića - da služi kao uhodano sredstvo svakodnevne komunikacije, ali i kao pre­ linjeni medijum filozofske refleksije i pesničke inspiracije; on mora u meti da nosi kaljaču ali i baletsku patiku . sc Ovo nisu mali zadaci, i zato je jezik pojava sa mnogo lica. Svako ima svoje mesto u celini, ali je ova nesvodljiva na bilo koje 13
  • RANKO BUGARSKI od njih. Pokušavajući da pristupimo suštini jezika, izdvojićemo tri njegova glavna lica, koja su došla do jasnijeg izražaja naročito u mo­ dernoj nauci o jeziku; ona donekle odgovaraju trima pomenutim pla­ novima jezičkog i spoljavanja. Jezik je sistem znakova, tj. svojevrstan kOd vezan naročito za opšteljudsku sposobnost simboličke glasovne komunikacije, koji odražava formalnu strukturu i pravila funkcioni­ sanja znakovnih sistema, dakle oblikovanje i prenošenje poruka putem organizovanih znakova. Istovremeno, jezik je društvena pojava, ve­ zana naročito za postojanje jezičkih zajednica, tj. ljudskih grupa odre­ đenih jezikom kojim međusobno saobraćaju njihovi pripadnici. Naj­ zad, jezik je psihička pojava, vezana naročito za umni i duševni život čoveka, koji uveliko prožima. Lingvistika ispituje sva ova tri lica jezika, s tim što se kod prvog više bavi problemima same njegove strukture, a kod druga dva pitanjima njegovog funkcionisanja na društvenom i individualnom planu. Prvo je otuda u izvesnom smislu od središnjeg značaja za samu lingvi stiku, koja upravo njemu najviše i duguje svoj razvoj kao mo­ derne nauke - posebno za njen opšti deo. Opšta lingvistika proučava svojstva jezika kao pojave, odnosno zajednička obeležja svih jezika. Druga dva lica, takođe važna za nauku o jeziku, često su naročito interesantna i za druge discipline; tako se u naše vreme sve izrazitije formiraju i međudiscipline kao što su sociolingvistika i psiholingvi­ stika, koje proučavaju veze između jezičkih i društvenih, odnosno psihičkih pojava. Pri tome se u jezičkim istraživanjima kombinuju dve perspektive : mikrolingvistička, usredsređena na jezičke podatke u užem smislu, dakle na strukturu samih jezičkih sistema, i makro­ lingvistička, koja ove podatke posmatra u širem sociološkom, psi­ hološkom, komunikacijskom i kulturnom kontekstu . Proučavanjem pojedinih jezika i jezičkih grupa bave se deskrip­ tivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovi šta njihove strukture ; is­ torijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive njihovog razvo­ ja; i uporedna ili komparativna lingvistika, u cilju poređenja i kla­ sifikovanja jezika. Jezičkoj problematici može se prilaziti sa ciljem izgrađivanja teorije jezika, ili u svrhu korišćenja lingvi stički h saznanja izvan po- 14
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU dručja same nauke o jeziku, pri rešavanju praktičnih jezičkih problema (u učenju i nastavi jezika, jezičkom planiranj u , proučavanju m asovnih komunikacija, lečenju poremećaj a govora i sluha itd.). Tako razliku­ jemo teorijsku i primenjenu lingvistiku. Kao nauka koj a nastoj i da osvetli sam jezik kao poj avu, lin­ gvi stika je izrasla iz okrilja filologije - n auke koja u jezicima vidi sredstvo istorijski usmerenog proučavanj a knj iževnosti i kulture po­ jedinih naroda. lako im se predmet, metode i ciljevi najčešće razlikuju, ove dve velike naučne oblasti imaju mnogo zajedničkog - do te mere da ih je nekada teško međusobno razgraničiti . (S ažet pregled razvoj a lingvi stike dat je u Dodatku na kraju ove knjige). Tokom svog dugog razvoja, a naročito u savremeno doba, lin­ gvi stika je došla do niza saznanja o strukturi i funkcionisanj u prirod­ nog ljudskog jezika, kao osnovnog sredstva kojim čovek raspolaže za oblikovanje, čuvanje i prenošenje obaveštenj a u komunikacij i . Upo­ t.navanje sa osnovama tog znanj a moglo bi korisno da posluži gene­ racijama koje će najplodnij i deo svog života i stvaralaštva da provedu u XXI stoJeću - a ono će, uz ostalo, svakako da bude i vek infor­ macija ! 1.2. Bitna svojstva jezika S ažimajući tri ugla gledanja i zložena u prethodnom odelj ku, mogli bismo u naj kraćem reći da je jezik sistem znakova koji čoveku omogućuje razvijen društveni i duševni život, i koji se ostvaruje u op.:tenju među ljudima. Ova radna definicij a traži nešto detaljnij a ob­ jašnje nj a. U njenoj razradi treba najpre uočiti dvosmislenost samog t n mi na jezik. Svi ljudi imaj u jezik, ali nemaju svi isti jezik. Zato tn:ha razlikovati jezik u opštem smislu i pojedine jezike. Jezik u op­ tcm smislu jeste moć govora, sposobnost svih ljudi da međusobno '1pšte u okvirima svojih zajednica putem glasovnih simbola, koj a pred­ �tavlja biološko nasleđe ljudske vrste. Poj edini jezici, kao specifična '1st varenj a ove opšte sposobnosti , nisu nasleđeni niti zajednički svim 15
  • RANKO BUGARSKI ljudima, nego se moraju učiti iz generacije u generaciju unutar za­ jednica koje se njima služe. Tako je jezik kao opšta sposobnost u posedu svih ljudi, ali uvek u obličju nekog posebnog jezika. Jezik je sistem zato što nije skup nepovezanih elemenata - nije, na primer, brdo reči nagomilanih bez ikakvog reda - nego je orga­ nizovana celina čiji delovi stoje u određenim međusobnim odnosi ma, obrazujući jednu strukturu. U toj strukturi mesto i uloga pojedinih sastavnih delova određeni su upravo odnosom prema drugim sastav­ nim delovima i prema celini. Jezik je sistem znakova zato što počiva na principu simboli­ zacije, tj . reprezentovanja nekog elementa stvarnog ili imaginarnog sveta nekim elementom jezika. Razlikujući sredstvo označavanj a i predmet označavanja, čovek putem znaka izdvaja i imenuje pojedine segmente, aspekte i relacije sveta koj i ga okružuje. Dok se druga živa bića samo služe znakovima, jedino ih čovek i proizvodi. Za ra­ zliku od prirodnih znakova (kao kada se kaže da je oblak znak kiše), konvencionalni, tj . društveno ustanovljeni znakovi kakve nalazimo u jeziku pripadaju podvrsti znakova koju zovemo simboli. Sposobnost stvaranja, usvajanj a i upotrebljavanja verbalnih simbola važna je odli­ ka koj a čoveka odvaja od životinja. (Struktura jezičkog znaka biće dalje razmotrena u 6. poglavlju). U osnovi jezika je opštenje među ljudima, tj . sporazumevanje. Kako je jezik osnovno, naj šire i najsavršenije sredstvo sporazume­ vanj a, a bez ovoga ne bi mogle da postoje društvene zajednice, upravo jezik je bitan preduslov za postojanje ljudskih društava. S druge stra­ ne, jezik se ostvaruje samo u društvu, pa tako i jezik počiva na druš­ tvenoj zajednici . Između jezika i društva postoj i , dakle, odnos uza­ j amne zavisnosti . Pitanje šta je pre nastalo stoga nalikuje poznatom pitanju o kokoški i jajetu . Nastali zajedno, u stalnoj i višestrukoj in­ terakciji, jezik i društvo samo tako i opstaj u . Pošto sm o na ovaj način odredi li pojam jezika, navešćemo neka njegova bitna formalno-funkcionalna obeležj a. l. Jezik je višeslojna, hijerarhijski ustrojena struktura, u kojoj jedinice nižeg reda svojim kombinovanjem obrazuju jedinice višeg re- 16
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU da. Posebno, on je dvostruko artikulisan (tj . raščlanjen) sistem, jer sc u njemu uvek razlikuju plan sadržaja i plan izraza, odnosno plan jedi nica sa značenjem (reči) i plan jedinica bez samostalnog značenja, koje svojom kombinatorikom daju jedinice sa značenjem (glasovi). Stvari o koj ima se u nekom jeziku govori otelovljene su u njegovim rečima (prva artikulacija), ali su same te reči dobijene slaganjem jedinica druge vrste - glasova (druga artikulacija). Tako je, na pri­ mcr, nosilac određenog poj ma reč drvo, sa značenjem poznatim svima koji znaju srpskohrvatski jezik. Međutim, ova reč oblikovana je od četiri glasa (d, r, v, o) koj i poj edinačno nemaj u značenja, nego dato značenje dobij a tek celina u koju se oni grupišu tim redom. Ovaj mehanizam čini od jezika veoma ekonomičan sistem, jer se različitim kombinovanjem svega, recimo, tridesetak glasovnih jedinica obrazuju mnoge hiljade reči . Reči se sa svoje strane kombinuju u grupe reči i rečenice, a broj rečenica već je beskonačan u svakom živom jeziku. Pravila koja na svakom planu strukture - odnosno jezičkom nivou -dozvolj avaju neke kombinacije datih jedinica, a isključuju neke dru­ �c. čine gramatiku, kao takođe bitno svoj stvo jezika. 2. Opisani formalni pri ncipi čine jezik izrazito produktivnim, i tako usklađenim sa stvaralačkom prirodom čoveka: oni omogućuj u prirodno i neprekidno stvaranje novih iskaza, kojima s e izražava i saopštava neograničeno mnoštvo novih misaonih sadržaj a. A kada se ne bi radilo o novim kombin acij ama istih elemenata, nego bi se za svaku novu rečenicu morale uvoditi nove reči a za svaku novu reč novi glasovi, jezička komunikacij a bila bi sasvim onemogućena. 3. Jezik poseduje izvanredno važno svoj stvo dislokacije, ili "iz­ mcštanja" u prostoru i vremenu. On, naime, nije vezan za neposredni kontekst komunikacij skog čina, tj . za ono što se dešava " sada" i " ov­ dc", pa se njime može govoriti ne samo o stvarima koje su u datom lrcnutku pri sutne nego i o stvarima prostorno i vremenski udaljenim ili čak nepostojećim. Jezikom se može govoriti o dalekim kontinen­ lima i sazvežđima, o onome što je negda bilo ili će, možda, tek biti , ili pak neće i ne može biti ; može se izmišlj ati i lagati . Na taj n ačin, ll't.ik je čoveku omogućio da zakorači u vreme i prostor. O va mo­ gućnost izmeštanja, sa svim njenim dalekosežnim posledicama, ga- 17
  • RANKO BUGARSKI rantovana je već pomenutim fqndamentalnim n ačelom simbolizacije, bez koje ne može da bude ni jezika. 4. Jezik se prenosi i u svaja kulturnim putem, dakle on mora iznova da se uči u svakoj generacij i ; jedna od posledica ovoga j e neprekinuti lanac promena u jeziku od jednog pokolenj a do drugog. Pomenuta temeljna obeležj a jezika, uz još neka druga, prema današnjem naučnom saznanju u potpunosti su, ili bar naj većim delom, odsutna iz svih si stema životinj ske komunikacije. i stina, neke živo­ tinjske vrste privukle su pažnju istraživača svojim zanimljivim , po­ nekad čak veoma upečatljivim sistemima opštenja. Tako pčele pokre­ tima signaliziraju u kojem pravcu i koliko treba leteti do izvora cvet­ nog praha, mravi sa zadivlj ujućom preciznošću usklađuju zamašan posao izgradnje mravinj aka, delfini se međusobno prepoznaju i do­ zivaju na velikim daljinama, neke ptice i čovekoliki maj muni takođe imaju izraženu sposobnost komunikacije, itd. Ali u svemu tome nema artikulacije (zato i govorimo o neartikulisanim kricima), stvaralaštva (papagaj koji uspešno imitira dva ljudska izraza ne može od njihovih elemenata spontano da sačini treći), izmeštanj a (pčele ne mogu da saopš te gde nema cvetnog praha, ili gde ga je ranije bilo), niti učenj a (sistemi životinj ske komunikacije s e u celini nasleđuju, dakle prenose genetski). Svi ovi sistemi ostaju, kako izgleda, u granicama prostih a čvrstih obrazaca, i u njima se ne mogu izražavati sadržaji koj i bi prevazilazili uski nasleđeni repertoar instinktivnog ponašanj a date vrste. Interesantna proučavanja i podučavanja koj a se danas obavlj aju na polju životinj ske komunikacije, uključuj ući simpatične šimpanze i gorile koje "uče da govore " , teško da će ovu sliku iz osnova da izmene - iako, naravno, mogu da donesu značajne nove podatke. Ako mislimo na evoluciju čoveka i jezika, izgleda prirodan za­ ključak da bi se evolucioni kontinuitet između ne-čoveka i čoveka morao na neki n ačin odražavati i u neprekinutoj liniji između neje­ zičke i jezičke komunikacije. Ali ako se ljudski jezik danas u poređuje sa sistemima opštenj a među životinj ama, razlike u strukturi i funkci­ jama tako su velike da bi se moralo govoriti o postoj anju j asnog pre­ kida, dakle o pojavama koje se razlikuju u vrsti a ne samo u stepenu . 18
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU l J smislu u kojem određuje čoveka, budući u i sti mah njime određen, lj udski jezik je jedinstvena pojava, i nikakav drugi sistem opštenj a u /.ivo me svetu nije mu ni sličan . (Upor. i ode ljak 3 . 1 ). S druge strane, čovek se nesumnjivo može sporazumevati ne samo jezikom nego i na mnoge druge načine - mimikom, gestovima, dimnim ili svetlosnim signalima, zastavicama itd. Tu su, zatim , razni simbolički sistemi posebne namene, kao što su matematičke , logičke ili hemij ske formule, muzička i šahovska notacij a i slično. Međutim, ovi si stemi većinom su izvedeni iz prirodnog jezika, na jedan ili na drugi način, u jednoj ili više faza (npr. Morzeova azbuka i specij alno Brajevo pismo za slepe izvedeni su iz konvencionalnog pisma, a pi­ smo iz govorne realizacije jezika), pa mogućnost svoga n astanka du­ guju njemu. Isto važi i za programske jezike računara, kao i za sisteme kojima bi u budućnosti eventualno mogla naučiti da se služi i neživa materij a, u vidu robota ili drugih mašina. U najširem smislu, jezikom se može nazvati svaki sistem zna­ kova koji služi komunikacij i između ljudi, životinj a i mašina. Opšta nauka o tipovima, strukturi i funkcionisanju znakovnih sistema n aziva sc semiotika ili semiologija, pa se otuda govori o različitim semio­ tičkim jezicima. Ovaj pojam obuhvata, uz ostalo, sisteme životinj ske komunikacije, kao i sve one kojima se u svrhu opštenj a služe ljudi, uk ljučujući i relacij u čovek-mašina. Tu, dakle, spadaju i svi pomenuti formalizovani jezici , kao i svojevrsni znakovni sistemi koji se mogu otkriti u slikarstvu, i konografij i , heraldici , kostimografij i , pozorištu, fi l m u i drugde. Ali daleko naj važnij i podskup semiotičkih j ezika čine prirodni ljudski jezici i storij ski izrasli opšti sistemi verbalne ko­ munikacije unutar i i zmeđu ljudskih zaj ednica. Drugi znakovni sistemi koje je čovek razvio u najvećoj meri podrazumevaju sposobnost je­ t.ičkog opštenja, pa se zato pojam jezika u užem, osnovnom i lin­ � vističkom smislu odnosi samo na prirodne jezike. S amo tako shvaćen jl·t.ik čini predmet lingvistike, a time i ove knjige. - Izloženo daje povoda za sledeći opšti zaklj učak. Sporazume­ vanja ima i izvan čoveka, a sam čovek može se sporazumevati i druk­ l-ije, a ne samo jezikom. Uprkos tome, jezik ostaje jedinstveno i neop- 19
  • RANKO BUGARSKI hodno obeležje ljudskog bića, koje ga u velikoj meri odvaj a od drugih vrsta i na kome počivaju mnoge njegove sposobnosti . O jeziku pčela ili semafora, pa i računara, može se govoriti samo metaforički , bar ako je reč o lingvističkom, a ne širem semiotičkom značenju ovoga pojma. Jezikom u pravom smislu služi se samo čovek, i - izuzimaj ući pojedinačne patološke poremećaje svaki čovek. - 1 . 3 . Jezik i govor Iz naših dosadašnjih razmatranj a proističe da je jezik zapravo organizacija verbalnih znakova kojom vlada svaki poj edinac kao član određene društvene zajednice ; znati jedan jezik, to znači vladati prin­ cipima te organizacije. Ovako određen, jezik je u velikoj meri ap­ straktna poj ava. Međutim, samo poznavanje j ednog si stema znakova još nije dovoljno za komunikaciju: mi se ne sporazumevamo telepat­ ski , prosti m "čitanjem misli " . Za verbalno opštenje očigledno je neop­ hodno da se jezik materija/izuje, tj . učini dostupnim čulima. Stoga se u svim situacij ama jezičkog komuniciranja jezički sistem stavlja u pokret i realizuje; a realizacij a jezika jeste - govor. Tako je govor skup svih pojedinačnih ostvarenja jezika. Govoreći , mi pokrećemo mehanizme jezika na koj ima se zasnivaju govorni činovi . A jezik je šema po kojoj se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgovaramo. Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa; govor je jezik u akciji. Uopšte uzev, čin komunikacije moguć je kada učesnici u njemu raspolažu istim kodom, tj . sistemom znakova ili simbola na osnovu koga se sastavlj aju poruke. Sveden na golu suštinu , čin specifično jezičke komunikacije izgleda ovako. Jedan od učesnika, A, uobliči neku poruku u mozgu, ovaj daje impuls nervima, mišići stupaj u u pogon i aktiviraj u govorne organe, koji poruci daj u fi zički oblik, kako bi ona mogla da deluje na čula. Tako materij alizovana poruka prenosi se kroz vazdušni kanal i dopire u vidu talasnog kretanja do uha drugog učesnika, B. Njegov mozak izdaje komandu da mu se nervnim putem prenesu primljeni akustički nadražaji, obrađuje primljene informacije 20
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU i. zahvaljujući poznavanju i stog koda, dešifruje poruku, tj . razume šta je A rekao. Ako sada B hoće nešto da kaže, proces se obrće. (U ovom slučaj u kOd čak ne mora da bude i sti kao ranije: bitno j e da je i on zajednički učesnicima. Ako obojica znaju srpskohrvatski i en­ �leski, A može da postavi neko pitanje na jednom a B da mu odgovori na drugom jeziku). Ako se pak ispostavi da B ne poznaje kOd koji je upotrebio A, on čulima primljenu poruku dakako ne može da dešifruje, pa od razumevanj a nema ništa; ovo nam se dešava svaki put k ad čujemo neki n ama nepoznat jezik. A moguće je i polovično razumevanje, ako neki jezik znamo delimično pa "hvatamo" tek po­ nešto od rečenog. (Proces govorne komunikacije uprošćeno je prika­ zan na slici 1). B A Slika l. Š ema je u suštini ista i kada neko govori sam sa sobom, s amo što je tada komunikacij sko kolo "internalizovano" , tj . ceo krug se odvija unutar jednog organizma. Pri pismenoj komunikaciji umesto ću la sluha aktivira se čulo vida, govorni organi miruju a kao kanal umesto vazduha služi čvrsta površina na kojoj se piše aktiviranjem ruke (ili, pri kucanju na mašini, ruku) pošilj aoca poruke. Ostalo je u suštini isto kao kod usmenog opštenj a. Ako pojam jezika podrazumeva određenu sposobnost upotrebe verbalnih znakova, govor je delatnost upotrebljavanj a takvih znakova, tj. ispoljavanje jezičke sposobnosti . Zato je jezik apstraktan i opštiji, 21
  • RANKO BUGARSKI dok je govor konkretan i pojedinačan . Jedan jezik je u posedu cele zajednice koj a se njime služi, dok su pojedinačni govorni činovi uvek rezultat aktivnosti pojedinih pripadnika te zaj ednice . U nadležnosti je svakog pojedinca da odluči kada će da progovori i šta će i kako da kaže u okvirima mogućnosti zadatih jezikom, ali nad samim j e­ zikom kao društvenom celinom on po pravilu nema nikakvu moć odlučivanja. Kao društvena pojava, jezik postoj i i menj a se uglavnom nezavisno od volje pojedinaca, koji ga nasleđuju od svojih predaka i predaju u nasledstvo potomcima. Jezik i govor su u svojoj različitosti ipak neraskidivo povezani, jer je njihova uzajamna uslovljenost potpuna. Niti bi mogao postojati jezik koji nikada i nigde ne bi bio ostvaren u govoru, niti bi govorno komuniciranje bilo moguće bez nekog jezika koj i bi ležao u njegovoj osnovi , dajući mu neophodan smisao. Jezik je izrastao kao organi­ zacija govora, govor se razvio na bazi jezika u stalnom uzaj amnom dej stvu i prožimanju usled kojeg se menjaju i jedno i drugo. Inovacije začete u govoru utiču na evoluciju jezičkog sistema, koj i sa svoje strane drži ove pod kontrolom, prihvatajući jedne a odbij ajući druge. - Razlika između ove dve pojave, u praksi mahom neprimetna, od velikog je teorij skog značaja. Treba samo uočiti da se reči jezik i govor ovde upotreblj avaju kao termini moderne lingvistike, u čije je same temelje ušlo ovo razlikovanje, a sa značenjem drukčij im od onih koj a imaju u svakodnevnoj upotrebi . Tako npr. govor u ovom smislu ne isključuje pisanje, jer se jezik može ostvarivati različitim sredstvima (zvučni talasi, grafička masa, gestovi gluvonemih). Ana­ logni oblici govora kao ostvarenj a jezika su govorenje (usmeni go­ vor), pisanje (pismeni govor) i gestikuliranje (gestovni govor). U svakoj tački bilo kojeg govornog iskaza pravi se izbor između alternativa koje pruža sistem jezika. Za govornika u datoj govornoj situaciji važno je ono što on hoće da kaže, tj . niz izbora koje će da napravi (npr. Petar ili Pavle, jeste ili nije, ovde ili tamo). Ali za jezički sistem podjednako je važno i sve drugo što j e on mogao da kaže a nije rekao; pomenute alternative u njemu su uvek obavezno prisutne i obavezno različite. Svi mogući izbori, odsutni iz nekog konkretnog 22
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU �ovomog čina ali prisutni u jeziku , svoj i m odnosima međusobne su­ protstavljenosti i daju smisao svakom elementu izabranom da uđe u neku poruku (npr. jeste ne bi imalo smisao koji ima kada se ne bi moglo reći i nije) . Stvarna govorna delatnost malo kad je savršen odraz potenci­ jalne jezičke sposobnosti . Ova sposobnost uključuje, primera radi, i gramatičke procese koji kao šeme nisu teorij ski ograničeni, i ako se mi nj ima u praksi ograničeno služimo zbog granica našeg pamćenj a, 1.ahteva ekonomičnosti , osećanj a stila itd. Gramatički si stem srpsko­ hrvatskog, a ni bilo kojeg drugog jezika, ne kaže govornicima koliko pula naj više mogu da u jednoj rečenici n anižu isti veznik ili i stu za­ visnu konstrukciju (npr. /zašli smo I večerali I pevali I igrali 1..., odnosno Pera misli DA Đaka veruje DA Joca zna DA . . . ), ali ovi ipak ubrzo prekidaju takvo nizanje i počinju novu rečenicu . Slično je i kod drugih umnih sposobnosti . Mi bez muke napamet množimo jednocifrene brojeve, jer smo naučili tablicu množenj a, a dva peto­ cifrena broj a pomnožićemo doduše uz pomoć olovke i papira (osim ponekog "čuda od deteta" koj e i to urne da uradi napamet, pa se onda pokazuje svetu !) - ali na osnovu istovetne sposobnosti . A ne­ minovne razlike između pojedinih recitacij a neke pesme ili izvođenja kakve simfonije nimalo ne utiču na sam tekst, odnosno partituru, koji ostaju i sti kroz sve varijacije. Tako je i naš govor podložan uticaj u mnogih praktičnih činilaca vezi s našim psihofiziološkim i neuropsihološki m ustrojstvom i na­ šom životnom sredinom (zamor, zamuckivanje, defekti artikulacije, pre kidi, lutanje pažnje, predomišlj anje usred rečenice, buka itd.). Pa ipak jezički obrasci l ako preživlj avaj u u ovim promenljivim i retko kad idealnim uslovima za komunikaciju, i mi ih najčešće bez teškoća prepoznajemo uprkos svim oštećenjima u produkciji i prijemu govor­ ne poruke, tačno znaj ući "šta je govornik hteo da kaže" . Sama činje­ nica da mi uspevamo govorom da opštimo i pod nepovoljnim spoljnim 11kolnostima pokazuje snagu temeljne i dragocene jezičke sposobnosti . kt.iku, dakle, pripada ono što možemo u verbalnom opštenj u - a kako lo činimo, pitanje je govora. u 23
  • RANKO BUGARSKI Ovde izložena podela u skladu je sa uticajnom teorijom velikog švajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira, utemeljivača modeme lin­ gvistike, prema kojoj se celokupno područje ljudskog jezika, dakle jezik u opštem smislu (langage), deli na jezik kao sistem znakova koji pripada određenoj društvenoj zajednici, tj . neki poseban jezik (langue), i govor kao sumu individualnih ostvarenj a tog sistema (pa­ role) . Međusobni odnos ova tri nivoa apstrakcije može se ilustrovati analogijom sa novcem . Ako uzmemo da opšti pojam 'valuta' odgovara pojmu ljudskog jezika, onda se poj am 'dinar' , kao valuta koj a je u upotrebi u jednoj određenoj zajednici, može uporediti sa pojmom je­ zika kao posebnog sistema, a bilo koji konkretni dinar, tj . novčić te vrednosti kao primerak ove valute, bio bi ekvivalentan onome što ide u govor. Ovako shvaćenim predstavama o prirodi jezika i govora srodni su i pojmovi jezičke sposobnosti i govorne delatnosti, kojima smo se takođe poslužili, a koje je u lingvističku teoriju uveo Amerikanac Noam Čomski (u izvornoj terminologiji, linguistic competence odn . linguistic performance) . A uopšte uzev, može s e reći d a s u z a pojedine vidove jezika i njegovih govornih realizacija zainteresovane mnoge naučne discipline, svaka iz svog ugla, ali da celina prirodnog ljudskog jezika predstavlj a u načelu predmet samo jedne nauke lingvistike. - 24
  • 2. Funkcije jezika 2 . 1. Jezik i komunikacija Jezik sačinjava osnovnu sponu među ljudima, od koj e , zbog pri rode čoveka Icao društvenog bića, zavisi i sam opstanak ljudskih iajcdnica. Ta veza, koj a omogućuje da skup jedinki obrazuje društve­ nu celinu, zasniva se na mogućnosti opštenja među njima - a to je, dakako, glavni zadatak zbog kojeg jezik postoji i po čijoj meri j e i lllČinjcn. Već smo rekli da se j ezikom služe svi ljudi, i samo ljudi . Kud god i gde god zatičemo biće koje n azivamo čovekom (dakle, htz ohzira na epohu, rasu, geografski položaj , vrstu društvene zajed­ nice i l i stepen civilizacije) - mi ga nalazimo s jezikom. I najzaostalija plemena Afrike, Južne Amerike ili Australije, čij i život u ponečemu nije odmakao od prilika kakve su vladale u kameno doba, imaj u svoje Jezike, i to jezike koj i su, lingvistički gledano, sasvim punopravni Instru menti opštenj a. Popularno uverenje da se jezici mogu deli ti na primitivne i raz­ V/jt•ne naučno se mora osporiti , jer ovi atributi pre pristaj u samim dmštvcnim zajednicama nego njihovim jezicima. U principu, svaki Jr:ik je prikladno i dovoljno sredstvo za obavljanje komunikacijskih fllltrcha zajednice kojoj služi. Tako npr. Eskimi ili beduini ne mogu 1111 svojim jezicima da razgovaraju o atomskoj fizici ili međuplane­ tamirn raketama, jer to nije deo nj ihovih kultura, ali zato imaj u veoma latgranat rečnik u svemu što se tiče snega, odnosno kamila. A o 11111dernoj nauci i tehnologiji nije se, n aravno, moglo govoriti ni na Ml'dnjovckovnom engleskom. 25
  • RANKO BUGARSKI Jezici nisu sami po sebi podobni ili nepodobni za obavljanje određenih funkcija, nego oni prosto hvataju korak sa društvenim pro­ menama, zanemarujući ono što prestaje da bude od važnosti a raz­ vijajući sredstva (samostalno ili pozajmljivanjem) za izražavanje sve­ ga što postaje aktuelno. Naša današnja gradska omladina uglavnom ne zna tačno šta označavaj u reči kao jetrva ili pašenog, zato što rod­ binski odnosi izvan jezgra porodice gube od značaj a u modernom društvu - za razliku od starijih, plemenski i klanski ustrojenih zajed­ nica, gde je za razvojni put pojedinca bilo i te kako važno ko mu je sve rod. Ali zato naš današnj i jezik ima neuporedivo više reči za apstraktne pojmove, na primer, nego jezik Vukovog doba. Bogat reč­ nik više je posledica nego preduslov društveno-kulturnog i naučno­ tehnološkog razvoja; a što se gramatike tiče, tip kulture i društvene promene u njoj se odražavaju daleko manje nego u rečniku, pa tako nalazimo da neki jezici krajnje primitivnih zajednica imaju u pone­ čemu bogatije i složenij e g�amatičke sisteme (npr. znatno razvijeniju morfologiju) nego neki veliki jezici modeme civilizacije. Mora se ipak istaći i razlika između potencijalnog i ostvarenog: jezici se rađaj u jednaki , ali odrastaju nejednako. Naime, dok jedni pretežno ostaju u okvirima uskih potreba pojedinih zajednica, drugi neprekidno moraju da iznalaze nova izražajna sredstva, jer ih na to tera sve širi raspon društvenih potreba zajednica koje se brže razvij aju. (Donekle je slično sa mišićima, koji kržljaju usled neupotrebe a bujno se razvijaju vežbanjem). Zahvaljujući neuporedivo širem rasponu svo­ jih primena kroz istorij u , uključujući i svoj u ulogu kao sredstva van­ redno značajnog književnog i kulturnog stvaralaštva, jezici kao što su grčki , latinski, sanskrit, arapski, engleski ili ruski razvili su svoj potencijal mnogo više nego jezici malih naroda na nižem stepenu društvenog razvoj a. Samo u tom smislu može se reći da su oni prvi razvijenij i , ali zato ne treba ove druge nazivati primitivnima. Razvi­ jenost je u osnovi društveni a ne lingvistički kriterijum. S ada možemo da se vratimo ulozi jezika kao spone među lju­ dima i narodima. Deluj ući kao znak ličnog identiteta i kolektivne pri­ padnosti, jezik ističe sličnosti i služi kao sredstvo raspoznavanj a. Kada 26
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU l·ujemo da neko govori kao mi, odmah smo skloni da ga s matramo jednim od nas. A kao što povezuje pojedince u društvene zaj ednice, jezik uspostavlj a i održava veze između inače odelitih zajednica, pri­ hližavajući jedne drugima cele narode, kontinente i civilizacije. Međuti m, preko jezika ne ističu se samo sličnosti nego i razlike, prosto zato što postoje različiti načini izražavanj a i različiti j ezici . Osobenostima svoga jezika pojedinac može donekle da se izdvoji iz svoje okoline, kao što i narodi mogu da se odvaj aju od drugih naroda na osnovu jezičkih kao i drugih razlika. S lužeći isticanju onog što je 1.ajedničko, jezik istovremeno podvlači i samosvojnost jedinki i druš­ tva. On, dakle, može da bude zaloga jedinstva ali i činilac razdvaj anja, da gradi mostove � li i prepreke među lj udima i narodima. Ova njegova dvostrukost proističe iz same prirode ljudskog jezika i ljudskog druš­ tva, iz činjenice postoj anj a različitih društava i njihovih jezika, i samo je donekle podložna svesnoj kontroli i planiranju. Otuda pred žiteljima jedne sve manje planete pod kraj XX veka stoji dalekosežan i dugo­ ročan zadatak da od bogatog i raznovrsnog jezičkog materij ala grade sve više mostova a sve manje prepreka. Društvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida: izra­ ž.avanje i saopštavanje. Jezik n am omogućuje da oblikujemo i izra­ l.imo svoje misli, kao i svoj a osećanja, želje, nade, strepnje - sve što čini deo našeg duhovnog života. Ali to što izražavamo gotovo uvek je upućeno nekome izvan nas; izražavajući nešto, mi ujedno saopšta­ vamo - opštimo sa drugima. Njima upućujemo i pitanja ili molbe, dajemo savete ili uputstva, izričemo pohvale ili pokude . Stoga j ezik i jeste osnovno sredstvo opštenj a među ljudima. Pri tome se jezikom može i uticati na ljude, oplemenjivali ih ili zavoditi , jer se čovekov svet jezičkim putem ne samo izražava nego i stvara. Ono čega u stvar­ nosti nema i ne može biti , u jeziku se začas stvori . On može da učini da pukne grom iz vedra neba, da biljke i životinje progovore, da reke poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba. Silna je moć jezika, i te moći valja se katkad i pričuvati ; kao i voda ili vatra, jezik je dobar 'luga a zao gospodar. Č ovek je uronjen u jezik. Tokom jednog sata običnog razgovora mi razmenimo i do 4-5 .000 reči ; spiker na radiju, gde su pau ze ređe 27
  • RANKO BUGARSKI i kraće, za to vreme pročita 7-8.000 reči ; a mi sami, čitajući knj igu ili novine, savlađujemo nekih 1 2- 1 4.000 reči na sat. Prema tome, ako po jedan sat provedemo ćaskajući, slušajući govornu emisij u na radiju i čitaj ući , mi samo za to vreme izgovorimo ili pri mimo oko 25.000 reči, što znači da tokom jednog aktivnog dana možda "obrne­ mo " i svih l 00.000 ! Ali važnij a od puki h brojeva jeste činjenica da iza ovog mora reči stoj i mnoštvo opštih pojmova kojima raspolažemo i koje razmenjujemo, naša sposobnost da svoje misli uz pomoć jezika uobličimo, organizujemo, dovodimo u međusobne odnose i upo­ ređujemo, uopštavajući sadržaje naše svesti i tumačeći svet koji nas okružuje. Nešto više o tome kako činimo sve ovo, što predstavlja pravu suštinu komunikacije, reći ćemo u narednim odeljcima ovog poglavlj a. Pre toga, međutim, treba još da ukažemo na jednu dublju i traj ­ niju dimenziju opštenja među lj udima. lako mogu da komuniciraj u neposredno, životinje ne mogu da čuvaju z a kasniju upotrebu infor­ macije koje su im dostupne, pa sa smrću svake jedinke u nepovrat odlazi sve što je ona tokom svog života nauči la, osetila ili iskusila - ostavlj ajući traga jedino u vidu opšteg genetskog nasleđa date vrste. U suštini je bilo isto i sa čovekom - uz sve razlike koje su ga inače deliJe od životinja - sve dok je njegov mozak bio jedino skladište informacija. Bitan pre lom u ovom pogledu nastao je tek kada je čovek počeo da razvija sisteme za pohranu, obradu i prenos informacija izvan svog mozga, tako ih čineći dostupnima ne samo neposrednim sagovornicima nego i udaljenim savremenicima, kao i potomstvu. Ovakvo povezivanje fizički odelitih organizama u prostoru i vremenu, čime je prevaziđena slabašnost i kratkotraj nost pojedinačne egzi sten­ cije, dalo je nov i znatno bogatiji smisao pojmu komunikacije. Ono je ujedno bilo i važan preduslov za nastanak civilizacije, koja podra­ zumeva postojanje kolektivnog znanja i i skustva, nataloženog kroz bezbrojne generacije i sačuvanog u raznovrsnim zapisi ma, regi strima i katalozima, mapama, rečnicima i· enciklopedij ama - sve do elek­ tronske memorije naših dana. Ove domete čovek je postigao srazmerno veoma kasno u svom evolucionom razvoju, ali u etapama između kojih se razmak višestru- 28
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU lo.o smanjivao kada je proces jednom krenuo. U tome je u speo se­ �wularnim korišćenjem, u svakoj razvojnoj fazi, sistema kojima je već prethodno raspolagao. Tako je Homo posle mnogih milenijuma svo j e evolucije, tokom kojih je svakako disao i jeo, negde do pre l 00.000 godina biološke mehanizme koji su omogućavali ove radnje dodatno prilagodio u svrhu govora , postaj ući tako Homo sapiens. Po­ lom je pre oko 5.000 godina sada već moderni čovek izumeo pismo, prenoseći moć govora u medijum vidljivih znakova na čvrstoj površini i lime otvarajući put za neslućene dalje prodore. Sledeći veliki iskorak učinio je pre kojih 1 .000 godina izumom štampe, kao postupkom um­ nožavanja i raza�iljanj a rukopisnih tekstova koji je omogućio demo­ kratizaciju pismenosti, obrazovanja i kulture. Naj zad, decenije koje već možemo lako prebrojati donose razne telekomunikacijske sisteme , 1.asnovane na ranije osvojenim znanjima i veštinama, a ubrzani razvoj t'lektronskog računarstva koji se odvij a pred našim očima naj avlj uje novu tehnološku revoluciju na području komunikacije, načelno i po­ tencij alno ništa manj u od prethodno navedenih. Danas je teško prognozirali da li će u budućnosti doći do još nekog uporedljivog proboja, ali se na osnovu izložene hronologije može zasigurno pretpostaviti da se na njega, ako ga bude, neće dugo čekati : on bi se morao odigrati već za života generacije koja čita ove redove ! 2.2. Jezik i misao Često se kaže da nam jezik služi za i zražavanje misli . Francu­ skom državniku XVII stoJeća Taljeranu pripisuje se opaska da jezik, nasuprot ovom tradicionalnom uverenju, služi upravo da sakrij e naše misli. A jedan još veći skeptik, danski fi lozof Kjerkegor, u stvrdiće kako je za mnoge ljude jezik sredstvo prikrivanja činjenice da oni i nemaju nikakvih misli ! No, koliko god istine mogli da sadrže ovako uprošćeni sudovi, nema sumnje da se odnos i zmeđu jezika i mišljenja pokazuje veoma složenim, i to već na osnovu svakidašnjeg iskustva. Ponekad nam se čini da tačno znamo šta mislimo, ali da nam nedostaju reči da to iskažemo. Vapaji nekih pesnika nad nesposob- 29
  • RANKO BUGARSKI nošću jezika da izrazi svekoliko bogatstvo njihovog unutrašnjeg sveta spadaju među poznatija svedočanstva ovog osećanja. Postoje i aktiv­ nosti koje podrazumevaju mišljenje, ali uglavnom, kako se čini, bez posredstva jezika. Ovo naročito važi za rešavanje različitih problema (upravljanje automobilom, igranje šaha) i estetsko uživanje (vajanje skulpture, slušanje muzike). Pored motoričkih radnji, odnosno oseća­ nja, u ovakve delatnosti svakako je uključeno i mišljenje, ali izgleda da se ono na neki način odvija neposredno, a ne kroz jezik. S druge strane, nekad osećamo da nešto nismo u punoj meri doživeli ili razumeli ako nismo u stanju da to pretočimo u reči. Svi znamo da snove najčešće veoma brzo zaboravljamo ako nj ihov sadržaj odmah ne zapišemo ili nekome ne saopštimo. Kada u samoći treba da obavimo neko ispitivanje ili donesemo kakvu odluku, mi pribe­ gavamo "unutrašnjem govoru " , tj . obraćamo se samima sebi : ako ura­ diš to i to, desiće se to i to . . . Za mnoge ljubitelje prirode, uživanje u kakvom novom cvetu nikada nije potpuno sve dok ne nauče kako se on zove. Ovakvi doživljaji su, kako vidimo, kratkotrajni ili nepot­ puni bez jezika. Međutim, jezik utiče na mišljenje i u jednom mnogo važnijem pravcu, što ćemo ilustrovati pri merima brojanja i poimanj a geometrijskih oblika. Brojevi ne postoje u prirodi kao predmeti koji bi mogli biti neposredno odraženi u našim mislima; broj anje je u suštini upore­ đivanje po brojnosti, po množini - a ovo je u osnovi jezička operacija. Mi lako možemo i bez brojanja da utvrdimo da li dve police sadrže isti broj knjiga, time što ćemo da uzimamo po jednu iz svake police, gledaj ući da li će na kraju nešto da pretekne u jednoj od njih. Ali mnoge stvari su previše teške za ovako nešto, ili se ne mogu videti, ili ne postoje na istom mestu ili u isto vreme. Ovde nam jezik pri skače u pomoć. Neko ko nikada nije video kita, ili je video samo jednog, može bez teškoća da govori o dva kita, o desetinama ili stotinama kitova, o generacijama kitova, o kitovima koji plivaju u koloni jedan po jedan ili dva po dva. Ovo je moguće zahvaljujući postojanju bro­ jeva u jezicima kojima se čovek služi , a koj i nam omogućuju da pre­ broj avamo i razvrstavamo i mitološka bića kao što su sirene ili ken­ tauri, koje sigurno niko nikada nije video č ak ni pojedinačno ! 30
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU S lično ovome, za n aše poj move trougla ili četvorougla može sc reći da su donekle empirij ski potvrđeni, utoliko što često viđamo predmete takvih oblika Uedra, saobraćajni znaci, krovovi , kuće, knjige itd.). Međutim, sa petouglom je već teže ( možda će poneko da se scti Pentagona u Vašingtonu, verovatno u svetu najpoznatije zgrade toga oblika, u kojoj je inače smešteno ministarstvo odbrane SAD, pa sc po tome i ono samo tako n aziva) . Petnaestougao je malo ko video " u prirodi , � stougao sigurno niko. Ali o svim ovim oblicima mi ipak imamo sasvim j asnu predstavu - zahvaljujući u velikoj meri upra­ vu jeziku. Mi čak možemo da odbacimo postojanje dvougl a kao ne samo iskustveno nego i geometrij ski nemogućeg oblika, no time samo pokazujemo da imamo tačnu sliku o tome kakav bi tako i menovan ohlik morao da bude, i zašto je isklj učen. Uostalom, jedna kafana u Kopenhagen� , popularno sastaj al ište omladine, zove se Tokanten, što na danskom znači upravo - dvougao ! .. Ako pomislimo koliko je stvari oko nas podložno broj anju ili �cometrij skom oblikovanju, lako ćemo se uveriti da nam jezik pruža )t'dan neophodan princip analize ne samo doživljenog i stvarnog nego i potencijalnog, pa i imaginarnog sveta. On tu, i ne samo tu, deluje kao neka prizma kroz koju se prelamaj u naši utisci o tom svetu, koji hi bez njenog posredovanja bili daleko manje j asni . Usmeravaj ući to­ kove mišljenj a i uopštavajući misaone pojave i procese, jezik omo­ gućuje prevazilaženje neposredno datog u ličnom doživlj aj u i uklju­ i:ivanje u kolektivno, opšteljudsko iskustvo. Ali silna moć uopštavanja koju jezik poseduje, koliko god bila sam a po sebi neophodna i dragocena, ima i svojih manje poželjnih vidova. Oni se najlakše ispolje kada reč , predodređena ne da odeva nego da otelovljuje misao, postane zamena za misao. Ovaj proces najbolje se može pratiti kod mislenih i menica. Zato što mnoge ime­ nice označavaju materijalne predmete kao što su knjige ili stolovi (zbog čega ih i zovemo materijalnim imenicama), mi smo skloni da i zn atno maglovitijim i rasteglj ivijim poj movima, koje jezik određuje kao i menice, takođe pripišemo jednoznačno, predmetno i materijalno postoj anje. Reči kao uspeh, zločin, sloboda, napredak, neprijatelj i 31
  • RANKO BUGARSKI mnoge druge zapravo imaj u veoma različito značenje za pojedine lj u­ de i u raznim okolnostima. Recimo, trojka n a ispitu za jednog đaka je uspeh a za drugog nij e , i l i čak za i stog može jednom da bude uspeh a u drugoj pri lici neuspeh . Eutanazij a, ili ubistvo iz milosrđa, može iz različiti h uglova da se oceni i kao zločin i kao dobro delo ; itd. Ipak nas jezik navodi da značenj a ovakvih reči uopštavamo, kao da odgovarajući pojmovi postoje objektivno i nezavi sno od naših promenljivih tumačenja. Stoga neoprezno baratanje nj ima može da vodi u praznoslovlje; još je gore kada se apstrakcij ama svesno ma­ nipuliše, na demagoški n ačin, u cilju zavaravanj a drugih i postizanj a određenih ciljeva, što je već teška zloupotreba jezika. A uopšte uzev, gomile reči mogu da prikrivaju siromaštvo misli, dok se sa malo reči može reći mnogo. Osim toga, i skustvo nas uči da se može govoriti jedno, a misliti nešto drugo. Zaključićemo da, iako mišljenje nekada može da bude uglav­ nom nezavi sno od jezika, jezik pomaže tačnijem mišljenju i punijem doživlj avanju sadržaj a naše svesti . U principu, jezik i misao postoje naporedo, uzajamno se dopunjuju i u celini ne mogu jedno bez dru­ gog. Mišljenje daje jeziku važan deo njegove svrhe, ono ga duboko proži ma i tera ga na stalno usavršavanje i prilagođavanje sopstvenih struktura. A jezik sa svoje strane nije samo spoljno ruho misli, puko sredstvo njihovog izražavanja, nego i važan činilac njihovog rađanja i uobličavanj a. U središnjoj oblasti svoga dodira, jezik i misao su kao dve strane istog novčića: svaka nosi svoj za�eban lik, ali su neraz­ dvoj ne . Ovo je i prirodno, jer su se sposobnost govora i ljudski u m naporedo razvili kroz evolucij u čoveka kao vrste, a slična naporednost i uzaj amnost postoji i u razvoju svake ljudske jedinke. Sa ovim pitanjima j e u vezi i odnos između jezika i logike. Naučno gledano, jezik kao osnovni instrument mišljenja omogućuj e logično rasuđivanje, ali sam on nije nikakva logička šema. Drugim rečima, logičnost je atribut mišljenja a ne jezika. Stoga, nasuprot po­ pularnom verovanju, nema jezika koji su logičnij i, niti manje logični, od drugih jezika. Na svakom jeziku može se govoriti manje ili više 32
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU logično - što ne zavisi od samih jezičkih . sredstava, nego od načina mi šljenja njihovog kori snika. Kao istorij ski proizvodi, jezici u svojim strukturama ispolj avaj u razne nedoslednosti i protivrečnosti , ali to važi �: a sve njih i nema veze s nekom univerzalnom vanjezičkom logikom, pa se jezici jednostavno ne mogu premeravati nekim spoljnim aršinom logičnosti . Ono što je sa stanovišta organizacije jednog jezika savršeno logično može ·iz ugla strukture nekog drugog jezika izgledati krajnje nelogično. Uzećemo pri mer iz gramatičke kategorije broj a, tj . izražavanj a jednine i množine. Mi ne vidimo ništa nelogično u izrazima kao Pet lepih no vih kuća - i ako se, isti ni za volju, poj am množine u ove četi ri reči iskazuje čak četiri puta: jednom leksički (pet) i tri puta gramatički , putem nastavaka u sledećim rečima. Ovo bi lako moglo da se uči ni preterani m , pa i nelogičnim, predstavnicima jezika u ko­ jima bi se to reklo samo jednom (npr. kao da stoji Pet /ep nov kuća i l i sl.). U kineskom razlika između jednine i množine uopšte nije formalno obeležena, ali se Kinezi i bez toga lepo sporazumevaj u . Na drugoj strani sveta, Indijanci plemena Hopi iz Arizone verovatno bi sc začudili naporednosti naših izraza pet kuća i pet dana. Naime, pet kuća mogu da budu istovremeno prisutne i neposredno prebrojive, Jok su dani nužno uzastopni : jedan ne može da nastane dok prethodni ne prođe. Valja prizn ati da su ovo poj movno uistinu različite stvari , i u gramatici jezika hopi jasno razgraničene - samo što mi toga ma­ hom nismo ni svesni , j er struktura evropskih j ezika obe trpa u istu gramatičku vreću ! Slično ovome, i ako u matematici dva minusa daju plu s, ne treba unapred očekivati da će i jezici da slede istu logiku : ako neko kaže da nije video ništa, mi nećemo zaključiti da on jeste video nešto. Stoga se može reći samo to da svaki jezik ima svoju sopstvenu logiku, koja proističe iz njegovog osobenog ustroj stva i nije s vodljiva na neki sveopšti vanj ezički logički obrazac . A naše sklonosti da kao u pravo takav uzor uzimamo ono na šta smo navikli u svom maternj em jeziku, ili što nalazimo u nekom visoko cenjenom klasičnom ili mo­ Jernom jeziku, najlakše ćemo se osloboditi upoznavanjem sa moguć­ nostima kojima raspolažu drugi i drukčij i jezici . 33
  • RANKO BUGARSKI 2 . 3 . Jezik i stvarnost Odnos između jezika i stvarnosti takođe je složen . Nama se može činiti da jezik označava neke unapred date i od njega nezavi sne sadržaje, prostim imenovanjem predmeta i odnosa koji nas objektivno okružuju, te da se razlike između pojedinih jezika svode na razlike u etiketama za istu stvar: mi određenu životinju nazivamo konj, En­ glezi horse, Nemci P erd, !talij ani cavallo itd. Kada bi uistinu ovo f bilo sve, kada bi vanjezička stvarnost u celosti postoj ala sasvi m od­ vojeno od jezičkog oblikovanja, strani jezici bi se učili mnogo lakše i brže, a prevođenje ne bi bilo tako složen, ponekad i mukotrpan proces. Ali svi mi koji imamo bilo kakvog iskustva u ovim oblasti ma dobro znamo da nam neke stvari predstavljaju teškoću upravo zato što dva jezika ne izražavaj u na isti način nešto što nam može izgledati kao istovetan poj am ili odnos . Jezici nisu, dakle, samo različiti ka­ talozi naziva za i ste stvari , nego su i mnogo više od toga. U srpskohrvatskom, na pri mer, reči ruka i noga svojim znače­ njem najčešće obuhvataju i one delove ovih udova na koj e se odnose zasebne reči šaka, odnosno stopalo. Ali u engleskom ili nemačkom to nije slučaj , jer su ovi poj movi doslednije razgraničeni (arm/hand, leg/foot; Arm/Hand, Bein/Fuss). U tim jezicima kaže se da neko ne­ kome pruža šaku, ne ruku, da fudbaler udara loptu stopalom, ne no­ gom, i slično. Prema tome, pitanje u kojoj je meri šaka deo ruke, ili stopalo deo noge, pomalo je i jezičko pitanje, i ako u ovom pogledu očigledno nema anatomski h razlika između predstavnika raznih jezi­ ka. Reč odnosno, malopre upotrebljena, izražava jedan odnos, odno­ sno skup odnosa, koji se u mnogim jezicima ne može izraziti jednom reči i uvek na isti način. U gramatici, razi laženj a među jezicima česta su u sistemu glagolskih vremena, u upotrebi predloga i na mnogim drugim mestima. Praktična posledica ovih nepodudarnosti jesu greške, ako je reč o učenju stranih jezika, ili nezgrapni prevodi . Ali i bez obzira na druge jezike, svačiji maternji jezik bar u nekim tačkama kao da izrazito utiče na način viđenja okolnog sveta; ovim se dotičemo onoga što smo u prethodnom odeljku rekli o uticaju 34
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU jezika na mišljenje. Jedan primer pružaju nazivi za boje. Opažanje hoj a isto je kod svih ljudi, a njihov spektar nij e unapred i zdeljen nego je kontinualan, sa stalnim postepenim prelivanjem bez i kakvih oštri h granica. No i ovde jezici intervenišu, i to donekle različitim dcobama ovog spektra na segmente. Postojanje reči kao što su crveno, plavo ili žuto nekako n as prisilj ava da boje vidimo kao odvojene je­ di nice. Pri tome još razlikujemo osnovne i prelazne boje, a sa ovim drugim možemo imati i poteškoća (npr. nije unapred j asno šta bi sve neko nazvao ljubičastim, purpurnim ili sker/etnim). Ako za neku nij ansu naš jezik nema poseban naziv, mi o njoj ne možemo lako da govorimo; štavi še, mi je teško uopšte uočavamo kao različitu od neke slične nij anse za koj u imamo reč. A neki jezici ne prave razliku koju srpskohrvatski pravi između, recimo, plavog i zelenog, ili smeđeg i crnog; čak i jezik ovome tako blizak kao što je ruski ima dve reči, w.11 y6ou i cu1-tuu, u domenu koji pokriva sh. plavo. Okolnost da se u llijadi i Odiseji ne govori mnogo o boj ama, i ne na način na koj i bismo to mi očekivali , ne znači da je Homer hio slep za boje, kako su brzopleto zaključili neki raniji komentatori , nego samo to da grčki j ezik Homerovog doba nije razlikovao onoliko i onakvih boja kakve razlikuje većina savremenih evropskih jezika. Koliki je značaj verbalnih orijentira u ovoj sferi - da ih tako nazovemo - vidi se i iz reakcija jedne grupe bolesnika od određene vrste afazije, tj . delimičnog gubljenj a moći govora usled bolesti . Ti holesnici u jednom eksperimentu nisu bili u stanju da grupišu končiće različitih nij ansi prema boj ama. Za njih je taj zadatak bio ne samo nemoguć nego i nerazumljiv: svaki končić prosto je bio drukčij e boje, i nije moglo biti nikakvog grupisanja. Normalni ljudi ovde bi složili končiće prema rečima za boje, pa bi u jednoj grupi bili svi koj i spa­ daju pod etiketu "crveno " , u drugoj oni koji spadaju u "plavo " , itd. Ali pomenuti bolesnici izgubili su upravo ovakve reči, a s njima je u nepovrat otišao i princip klasifikacije nečega što je, inače, i spravno opaženo kao različito. Ovo pokazuje kako jezik usmerava i razvrstava /u/na opažanja. po Donekle je slično sa kompleksom rodbinskih odnosa po krvi i braku, čija je struktura svugde ista pre nego što je pojedini jezici 35
  • RANKO BUGARSKI različito kodiraju. Tako u nemačkom postoji zajednička reč za sestre i braću, Geschwister, kakve nema u većini nama poznati h jezika. U mađarskom od davnina postoje reči za mlađu ili stariju sestru, mlađeg ili starijeg brata, ali tek odskora tu nalazimo reči za pojam sestre ili brata, bez određenj a relativne starine. U švedskom se ni danas ne može pomenuti nečija baka a da se obavezno ne odredi da li je reč o baki sa majčine ili sa očeve strane (mormor ' majčina majka' od­ nosno farmor 'očeva majka' ). Mi takvu razliku ne pravimo kod baka, ali je pravimo kod braće majki i očeva, govoreći o ujacima odnosno stričevima. U engleskom se, opet, ni ovo ne razlikuje, jer oboje po­ kriva zajednička reč uncle. S druge strane, našoj reči zet odgovaraju dve različite reči u engleskom, brother-in-law i son-in-law, zavisno od toga da li o ženinom mužu govore njena braća i sestre ili njeni roditelj i . Isto važi i za snahu: sister-in-law prema daughter-in-law. Ovakvi pri meri lako bi se umnožili. D a ilustrujemo iz još jedne oblasti , u srpskohrvatskom se reči za jestivo meso produktivno i zvode iz naziva za odgovarajuće živo­ tinje (ovca-ovčetina, svinja-svinjetina, tele-teletina itd.), dok drugi je­ zici drukčije regulišu ovu leksičku sferu. U francuskom, na pri mer, reč mouton pokriva i ovcu i ovčetinu . Ta reč je još u srednjem veku preuzeta u engleski u obliku mutton ali samo u značenju ovčetine, dok je za ovcu ostala u upotrebi anglosaksonska reč sheep. Analogno, francusko porc dalo je u engleskom pork za prasetinu ali je ostalo pig za prase, dok je buef dalo beef za govedinu prema ox za vola. Ovaj primer zanimljiv je za istoriju jezika i kulture, pokazujući kako su reči za "narodske" pojmove stoke ostale domaće, dok su nazivi za " ku lturne" pojmove jestivog mesa preuzeti iz prestižnog stranog uzora. A u ovom kontekstu , primer nam pokazuje kakvi sve događaji iz davne prošlosti mogu da utiču na rezove kojima neki jezik oblikuje aktuelnu stvarnost svojih govornika. Iz svega rečenog vidimo da nam jezik olakšava orijentisanje u stvarnosti, koja bi bez njega ponekad ličila na bezobličnu masu . Da nemamo jezik, ne bismo mogli u punoj meri misliti niti saznavati svet, pa tako ne bismo imali mnogo šta ni da izražavamo ili saopšta- 36
  • UVOD U OPŠllJ LINGVISTIKU vamo drugi ma. Ali ovde j ezici pokazuju izvesne razlike. Tačno je da svi ljudi misle u osnovi n a sličan način; zato, između ostalog, svi uni i jesu ljudi . I svet u kojem ljudi žive u određenom smislu je nesumnjivo jedan, i o njema oni govore jezikom u opštem značenju uvog pojma, kao svoj i m univerzalnim obeležjem. U jednom drugom smislu, međuti m , svet nije jedinstven, jer svi lj udi ne žive u isto vreme, na istom mestu i pod istim uslovima. O ovim donekle različitim svetovima ljudi govore svojim posebnim jezicima, pri čemu svakom od njih odgovara j edan određeni , njemu svojstveni način analiziranja i predstavlj anj a sveta stvarnosti , jedna osobena klasifikacij a i organizacij a iskustvenih podataka. Karakteri­ stični sklop svakog jezika u izvesnoj meri usmerava zapažanj a onih koj i nji me govore, tako da se neki odnosi i stiču a neki ne, dok se neke pojmovne sfere uobličavaj u sad na j edan , sad na drugi način. Utoli ko se može reći da, i pored bitnih z ajedničkih crta koje obje­ dinj uj u sve ljudske grupe i sve njihove jezike, ipak ne postoj i jedna vanjezička stvarnost koj a bi bila u svemu istovetna za sve njih i ne­ podložna diferenciranom oblikovanju od strane pojedinih jezika. Jezici se mogu uporediti sa delimično podudamim mapama stvarnosti, kojima je nekako pokriven ceo prostor, ali uvek uz mnogo neubeleženi h pojedinosti . Dva jezika nikad neće baš sve iste elemente da unesu , i na sasvim i sti način; oni u tom pogledu mogu samo da budu manje ili više međusobno udaljeni . A ovakve razlike mogu da imaj u i posledica n a planu opažanja, mišljenj a, saznanj a i ponašanj a. O ovome govori tzv. hipoteza jezičke relativnosti, po kojoj speci­ fična struktura maternjeg jezika svakog čoveka bar u nekim tačkama utiče na njegovo viđenje sveta, tako da, recimo, Evroplj anin, Kinez, Arapin i Indijanac već iz tog razloga ne žive u sasvim istom svetu. Ova pretpostavka, veoma podsticajna iako nedokazana i verovatno nedokaziva, ima duže i storijske korene ali se naročito vezuje za ame­ ričke antropološke lingvi ste Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa, polovinom ovoga veka. Približno u isto vreme, slična razmišlj anj a navela su i jednog fi lozofa, Ludviga Vitgenštajna, na sažetu ali duboku kon stataciju da su granice nečijeg jezika istovremeno granice njego­ vog sveta. 37
  • RANKO BUGARSKI Odnos jezika prema mišljenju i stvarnosti zanimljiv je za opštu lingvistiku, psiholingvi stiku i etnolingvistiku ili antropološku lin­ gvistiku (koja istražuje veze između pojedinih - naročito nepisanih - jezika i njima izraženih kultura), ali i za filozofiju, posebno filo­ zofiju jezika, koj a se u ovoj oblasti susreće sa lingvističkom teorijom. A naučnom istraživanju odnosa između jezika i mišljenj a možda će nove impulse da pruži i najnovij a interdi sciplinarna oblast veštačka inteligencija, koja proučava računarske modele inteligentnog pona­ šanja u cilju boljeg razumevanja ljudske intel igencije. U tu svrhu da­ nas se projektuju računari sa elektronskim neuronskim mrežama koje simuliraju strukture nerava i sinapsi u ljudskom mozgu. Nj ihov domet trebalo bi da prevaziđe rešavanje problema izračunavanjem posledica različitih mogućih postupaka (npr. u šahu, gde su računari već dostigli solidnu snagu) i da obuhvati sposobnost prepoznavanj a obrazaca raz­ nih vrsta; a među ovima su, uz ljudske likove i glasove, i strukture prirodnog jezika. - 2.4. Podela jezičkih funkcija U životu čoveka i društva jezik obavlj a niz značajnih uloga, koje se mogu klasifikovati na razne n ačine. Bez obzira na moguće dalje podele, prvenstvo svakako pripada komunikacijskoj funkciji je­ zika, kao osnovnoj i naj široj , koj a zapravo obuhvata većinu drugih, u njoj utemeljenih jezičkih uloga. O njoj je u opštim crtama već bilo reči u prvom odeljku ovog poglavlj a. Takođe bitna i s njom povezana je kognitivna ili saznajna funkcij a, kojoj su posvećeni drugi i treći odeljak . Kako smo tu videli, jezik igra značajnu ulogu u procesima mišljenja i oblikovanja sveta. Jezik i misao nisu isto, ali između nj ih postoji velika mera uzaj amnog podrazumevanja. A svet u kojem ljudi žive nije u celini unapred dat, da bi bio samo opisivan i saopštavan putem jezika. Naprotiv, jezik pomaže u uobličavanju pojedinih vidova vanjezičke stvarnosti , time što ih izdvaja, imenuje i dovodi u me­ đusobne odnose. On tako učestvuje u izgrađivanju misaonih sadržaj a koje prenosi - što znači i u samom saznavanju sveta, koji s e čoveku uveliko i otkriva upravo kroz jezik. 38
  • UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU Dve pomenute funkcije zasebno smo izložili zbog nj ihove prvo­ stepene važnosti : one su ugrađene u samu suštinu jezika kao poj ave. U ovom, završnom odelj ku poglavlj a napravićemo kratak pregled dru­ gih jezičkih funkcij a, takođe važnih ali specifičnijih i mahom izve­ denih iz opšte uloge jezika kao sredstva komunikacije. Pored svoje pri mene u neposrednom opštenju među pojedinim pripadnicima društvenih grupa, jezik ima i civilizacij ski neophodnu kulturnu funkciju, jer služi za beleženje događaj a, za usmeno pre­ danje, za istorij ske zapi se i hronike, za utvrđivanje zakonika, ustava, raznih društvenih sporazuma, državnih ugovora i drugih važnih do­ kumenata. U ovoj svojoj ulozi on objedinjuje pripadnike savremenih generacij a, a uz to deluje i kao spona između mnogi h pokolenj a. Osta­ vljajući trajna svedočan stva o prošlim zbivanjima, on istovremeno obavezuje i buduće naraštaje na poštovanje utvrđenih društveni h nor­ mi. Stoga kultura svake zajednice uveliko počiva na ovoj funkciji jezika. Povezujući ljude unutar i i zmeđu generacija, u savremenom ži­ votu ali i u sklopu istorije, tradicije, književnosti i kulture jedne druš­ tvene zajednice, njen jezik postaje i merilo grupnog identiteta, simbol etničke, nacionalne, verske ili socij al ne pripadnosti . U tom smislu govorimo o simboličkoj funkcij i jezika (koju ne treba mešati sa sim­ bolički m, tj . znakovnim karakterom jezika u ce lini , o kojem smo go­ vori li ran ije) . Naime, j ezik nije puki mehanizam za prenošenje infor­ macij a, nego - naročito kada je reč o standardnim ili književni m je­ zicima - visoko vrednovan činilac društvenog života, za koji se vezuju snažne kolektivne emocije. Usled toga jezici, u određenim istorij skim i političkim okolnostima, lako postaju znamenja nacionalne emanci­ pacije, ali i objekti nacionalističke manipulacije. Uloga zajedničkog jezika kao važne kohezione sile unutar jedne jezičke zajednice ima svoje naličje u istovremenom podizanju ograda prema zajednicama drugog jezika. A i u okviru iste zajednice, različite grupe mogu se donekle razlikovati po izboru i upotrebi jezičkih sredstava. Simbolička vrednost jezi ka uveliko proističe iz njegove uloge kao znaka raspoz­ navanja, a samim tim i razgraničenja . 39
  • RANKO BUGARSKI Kako je jezik, pored ostalog, široko i rado upotrebljavan izvor estetskog zadovolj stva, on ima i važnu estetsku funkciju. Ona dolazi do izražaja u celom rasponu od gukanj a deteta u kolevci, preko brza­ lica i razbrajalica, jezičkih pošalica i kalambura, do igre s pesmom, narodne i umetničke poezije, pa i književnosti uopšte. Uz već navedene funkcije jezika ima ih još nekoliko koje, iako manje poznate, u određenim uslovima upotrebe jezika takođe imaju značaja. Jedna od ovih jeste magijska funkcij a, zasnovana na vero­ vanju u su štinsku i sudbinsku vezu između reči i onoga što one ozna­ čavaju. Ona se pri marno manifestuje u običajima i obredima magije i religije - npr. kroz verbalni tabu, tj . zabranu imenovanja određenih lica, srodnika, radnji ili odnosa iz straha da se time ne prizovu sile zla, ili pak kroz poželjno imenovanje ljudi i životinj a. Tako se kod nas ime Vuk davalo u veri da će njegov nosi lac biti pošteđen dej stva veštica ili demona, a reč medved (od med-jed) nastala je iz potrebe da se strašna zver umilostivi izdvajanjem jedne tako bezopasne oso­ bine kao što je jedenje meda. Ovde bi spadale i dodoJe kao sredstvo prizivanj a kiše, zatim razne bajalice, kletve, molitve itd. Ali ova jezička funkcija ima j asnog odbleska i u savremenim društvima. Najizrazitiji primeri ovde se mogu naći u ponekad slepom verovanju rečima, naročito onima koje simbolizuj u poj move i oseća­ nja do kojih je lj udima posebno stalo, i čija emocionalna nabijenost pruža široke mogućnosti mistifikacije. Tako se u reklamne svrhe mogu vešto kori stiti reči iz intimne i parodične sfere (kao ljubav, dete, maj­ ka, porodica, dom) vezivanjem za komercijalne proizvode. A u po­ litičkoj i ratnoj propagandi rado se poseže za reči ma kao što su nacija, domovina, sloboda, odbrana i slične. Pod znamenjem ovakvih reči kroz istoriju su se odvij ale mnoge oslobodilačke borbe, ali uz nj ih i brojni zavojevački pohodi ; a napad na tuđu teritoriju često je prika­ zivan kao odbrana sopstvene. Stvarna komunikacij a često podrazumeva i dve posebne funk­ cije, jednu prethodnu a drugu prateću. Jezikom se, u okvi ru njegove kontaktne funkcije, uspostavlj a kontakt sa sagovomikom , posle čega može doći do primene jezika u nekoj drugoj funkcij i . Kontaktna funk- 40
  • UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU cij a je najuočljivij a pri pozdravima i konverzacionim klišeima koji često uslede posle njih (Dobar dan! Kako ste ? Šta ima novo ?), ali se značajno javlja i izvan toga, kada se nešto kaže tek da bi se izbeglo neugodno ćutanje u pri sustvu drugih, najčešće nepoznatih lica (npr. u liftu ili u vozu, zati m razgovori o vremenu i sl.). Jednom u sposta­ vljen kontakt mora se i održavati , pa se povremeno proverava da li komunikacij a teče kako valj a ili se j avlj aju smetnje. Jezik u funkciji održavanja kontakta primenjujemo kad god zastanemo da proverimo da li nas neko razume, da li uopšte i dalje prati naše izlaganj e , da li nas dobro čuje i sl. (Razumete li šta vam govorim ? Pa ti mene uopšte ne slušaš! Halo, čujete li me ?). Jezikom se može govoriti o svemu, što znači i o samom jeziku. Obj ašnjavanje samih upotrebljenih jezičkih sredstava čini metaj ezič­ ku funkcij u jezika; to je, dakle, jezik o jeziku, ili drugostepeni j ezik, koji se j avlj a kada tražimo i dobij amo obj ašnjenje neke nama nepo­ znate reči ili konstrukcije, bilo u našem maternjem ili nekom drugom jeziku . Prema tome, ova funkcij a izrazito je zastupljena u ukrštanju dij alekata i stilova, u prevođenju i učenj u stranih jezika. (Šta znači " " samit ? Kako vi u Bosni zovete tiganj ? Kako se na engleski prevodi odnosno " ?). Potom, jezik ima funkciju olakšanja kada služi kao " ventil za otpuštanje suvišne emocionalne ili nervne energije (uzvici, svađa, psovke). Najzad, n a zani mljiv način on se j avlja u izvođačkoj funkcij i kada se samim jezički m iskazom izvodi čin koji se nj ime označuje. Tako, dok mi možemo da čitamo, jedemo ili šetamo a da pri tome ne kažemo da to činimo, zakleti se možemo isključivo time što ćemo reći zaklinjem se. Jedan poseban vid raspodele funkcija prema svrsi upotrebe je­ zika jeste njihovo određivanje prema elementima govorne situacije, dakle prema pojedinim članovima skupa činilaca koji čini osnovni okvir komunikacije (v. sliku 2). lako iskazi uključuj u sve ove elemente, oni mogu biti pretežno orijentisani prema pojedinima od njih. Uz osnovno usmerenje na sam PREDMET o kojem se govori (npr. opis neke stvari ili nekog do­ gađaja) ide predmetna ili referencijalna funkcija. Uz orijentacij u na 41
  • RANKO BUGARSKI PO Š IUAOCA poruke, tj . iskaz tako formiran da najviše podataka daje o emocionalnom stanju samog govornika (npr. izražavanje ra­ dosti , ljutnje ili straha), ide emotivna funkcija. Orijentacij a na PRI­ MAOCA poruke podrazumeva direktivnu ili usmerivačku funkciju, jer izaziva kod njega određeno ponašanje (npr. davanjem uputstava ili naređenj a). KONTAKT između pošilj aoca i primaoca, odnosno ve­ za između njih u datom kanalu komunikacije, postiže se kontaktnom funkcijom (npr. proveravanje da li se čuju). Orijentacij a na KO D, tj . upotrebljeni jezik, aktivira metajezičku funkciju (npr. obj ašnjavanje nekih jezičkih sredstava) . A u slučajevima kada je u središtu pažnje sama PORUKA, tj . kada je najvažnije kako se nešto kaže, govorimo o poetskoj funkciji jezika (npr. recitovanje pesme) . (predrnetna) PREDMET (poetska) rg������c PORCKA > ·---···-··-··--··---··-··-..·-··--·-··-·-..·-··-> (kontaktna) ��;����b KONTAKT (rnetajezička) K l> D Slika 2. Između ovako raspodeljenih i ranije navedenih jezičkih funkcij a nužno postoji delimična podudarnost, upravo stoga što konkretna go­ vorna situacij a čini polje stvarne primene širokih načelnih mogućnosti upotrebe jezika. Nije teško videti da neke od nabrojanih funkcij a nemaju nepo­ sredne veze sa izražavanjem ili razmenom bilo kakvih misli, što po­ kazuje da ta važna svrha jezika nije i jedina. Međutim, sve funkcije podrazumevaju određeno društveno ponašanje. Ma kakvi bili ili ne bili sadržaji jezički h poruka, društvena potka jezičkog opštenj a uvek 42
  • UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU je pri sutna. Upotrebom jezika stvara se i učvršćuje veza među ljudima koji su njome obuhvaćeni, jedno osećanje bliskosti i zajedništva koje je bitan preduslov društvenog života. Ovo nam još jednom potvrđuje da prvenstvo pripada komunikacij skoj funkcij i jezika, kao naj š iroj ui stinu temeljnoj, i z koje se mogu izvesti skoro sve druge. 43
  • 3. Evolucija jezika 3 . 1 . Poreklo jezika Kako je jezik stekao svoja specifična obeležj a? Kako je uopšte evoluirao? Gde su, najzad, njegovi koreni ? - Na ovakva pitanja danas je u nauci teško davati određenije odgovore. Pitanje porekla jezika obavijeno je magl inama davne preistorije i otuda čini posebno složen predmet naučnog istraživanj a. Razne ranije spekulacije o razvoju go­ vora iz nagonskih krikova, podražavanja prirodnih zvukova ili potrebe za glasovnom igrom pokazale su se sasvim nedovoljnim. Nisu bili uspešnij i ni pokušaji da se taj proces razj asni upoređivanjem jezika razvijenog sveta sa jezicima primitivnih zajednica, ili govora odraslih sa govorom dece . Glavne teškoće ovog problema proističu iz nedo­ statka dovoljne istorijske perspektive, jer neposredna dokumentacij a u vidu jezičkih zapi sa datira tek od pre kojih pet milenijuma, a ranij i antropološki i arheološki nalazi (lobanje, oruđa) dopuštaju samo opšte pretpostavke o postojanju moći govora, ali ne i određenije zaključke o oblicima ili stepenu njenog ispolj avanj a. Istorij a je tek poslednj a karika u dugačkom lancu preistorije, i pitanje je da li je do kraj a rešiv zadatak rekonstruisanj a celog tog lanca n a osnovu ove karike. Stoga mi o ljudskom govoru iz epoha koje prethode poj avi prvih pi­ sama možemo samo ponešto da naslućujemo, ali nam nedostaju čvrsti , opipljivi dokazi . S nažan podsticaj naučnom pristupu ovom problemu dala je tek biološka teorija evolucije živog sveta, a posebno čoveka. Pre svega, pokazalo se da se ni evolucij a ljudskog bića ni razvoj jezika ne mogu 44
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU obj asniti jedno bez drugog, te da je jezik star koliko i sam čovek. Nastanak jezika nerazdvojno je povezan sa postankom čoveka i mora se razmatrati u sklopu drugih sposobnosti ljudskih bića. Č esto se kaže da je čovek najpre i zumeo jezik a onda, uz njegovu pomoć, ostvario svoje druge prodore. A ovaj odnos bi se prividno mogao i obrnuti , tvrđenjem kako bi se pre moglo reći da je jezik stvorio čoveka nego obrnuto. No oba ova i skaza imaju, dakako, samo metaforičko vred­ nost, jer se pitanje hronološkog prvenstva ovde ne može postavljati : niti je moglo da bude j ezika bez ljudi koj i bi njime govorili, niti pak čoveka koj i ne bi već posedovao jezik. Govoriti o čoveku znači go­ voriti o biću koje se odlikuje govorom. Ovo, naravno, ne znači da se u kontinuitetu jedne evolucije koj a je traj ala stotinama hilj ada godina može bilo gde povući oštra granica, pa su postojeće biološke klasifikacije u tom pogledu samo uslovne. Mora se pretpostaviti da je Homo sapiens tokom celog svog postoj anja - što znači, prema današnjem znanju, bar poslednjih sto hilj ada godina - posedovao jezik. A verovatno je da su embrionalni oblici ljudskog govora počeli da dopunjuju neartikulisane krike već u prethodnoj evo­ lucionoj etapi , negde tokom razvoj a čovekolikog bića koje zbog svog uspravnog hoda u uobičajenoj nomenklaturi ide pod imenom Homo erectus. Č isto anatomski i fiziološki gledano, već čovekovi preci imali su neke osnovne preduslove za razvoj govora, u vidu organa koje mi nazivamo govornima a koji bez izuzetka imaju i biološki starij ih funk­ cija. (Dij afragma i pluća služe za proizvođenje vazdušne struje pri­ likom disanja, a dušnik, ždrelo, usna i nosna duplj a za njen prolazak. Glasnice u grkljanu proizvode šumove i tonove koji ne moraj u da budu jezički , a jezik služi kao čulo ukusa). S nekim razlikama, sve ovo imaju i današnj i čovekoliki maj muni . Pa ipak je tek čovek, i samo on, počeo da pri lagođava postojeću aparaturu u svrhu govora. Ti me je on učinio onaj presudni korak dalje, preko granica primitiv­ nog glasovnog opštenj a, ka specifično jezičkom izrazu. Kako j e došlo do toga? Ako naučnici danas nisu skloni da i menom čoveka nazivaju neko biće koje ne bi već posedovalo karakteri stičnu moć govora, to 45
  • RANKO BUGARSKI ne znači da se odbacuje pretpostavka da je čovek progovorio poste­ penim razvijanjem primitivnijih sistema opštenja. Naprotiv, mora se pretpostaviti da je razvoj jezika tekao naporedo sa drugi m evolucio­ nim procesima u razvitku čoveka, podstaknutim promenama u načinu života praljudi i potrebom prilagođavanja novim uslovima. Bitnu po­ kretačku ulogu odigrao je silazak čovekovih predaka sa drveća na zemlju i prelazak na dvonožan hod. Ruke i vilice time su oslobođene za druge radnje, a i drugi organi (oko, grkljan, jezik) prilagođeni su uspravnom položaju tela. Ove promene odvijale su se u sprezi sa razvijenij i m oblicima društvenog života, sa stvaranjem zajednica za­ snovanih na radu uz pomoć oruđa, sa počecima primitivne tehnolo­ gije, poljoprivrede i kulture. Posebnu ulogu u svemu ovome imao je mozak, kao koordinator pomenutih telesnih promena, koji je poste­ peno usavršio neslućene mogućnosti svoga delovanj a. Specij alizovan u jednom pravcu, razvoj opšte simboličke funkcije - koja prožima apstraktno mišljenje, uočavanje odnosa, formiranje poj mova i ljudsku inteligenciju u celini (a naziv Homo sapiens i upućuje na razumno biće ! ) - upravo je i vodio evoluciji jezika. Svi pomenuti procesi, uklj učujući i rađanje j ezika, moraju se sagledati u stalnom dijalektičkom međudejstvu , kao rezultat prilago­ đavanja već prisutnih evolucionih tendencij a izmenjenim u slovima ži­ vota. A jezik se i razvio zato što su komunikacijske potrebe, nastale u opisanim okolnostima, prevazišle sve što se moglo izraziti gestom ili krikom; one su tražile nov instrument - i našle su ga u ljudskom govoru. Evolucij a jezika tako označava prelaz sa ekspresivnog izra­ žavanja putem signala čisto afektivnog reda na višu simboličku de­ latnost, dirigovanu novim moždanim funkcij ama i organizovanu struk­ turom jezika. To je i prelaženje od ograničenog repertoara instinktiv­ nog glasovnog ponašanja ka složenom i velikim delom naučenom sistemu stvar�lačkog verbalnog izraza. Tim putem jezik je stekao svo­ j a bitna svojstva, koja smo već ranije razmotrili. Nije moguće precizirati kada su i gde prvi put zadovoljeni bio­ loški i društveni uslovi za poj avu govora. O razmerama ovog pro­ blema dovoljno govori na početku pomenuti raskorak između istorij- 46
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU skog i preistorijskog perioda u razvoju čoveka i jezika. Ako i storijskim razdobljem smatramo ono za koje imamo pisane dokumente, dok sve pre toga ide u preistorij u , onda možemo da kažemo - grubo zao­ kružuj ući - da istorija zauzima poslednj i i srazmerno sićušni segment od pet hiljada godina u j ednom razvoj nom toku koji traje nekih sto hilj ada godina. Š ematski predstavljeno, ako postoj anje čoveka zauzi­ ma dužinu od jednog metra, istorijska epoha pada tek u poslednjih pet centimetara - što je odnos reda veličine od 20 : l ! A gledano iz ugla samog jezika, osnovano se pretpostavlja da je čovekov j ezički razvoj najkasnije pre trideset hilj ada godina već doveo ne do kak­ vog-takvog jezika - tako nešto moralo je, videli smo, postoj ati znatno ranije - nego upravo do potpuno artikulisanog i izgrađenog sistema verbalne komunikacije, po svoj im osnovnim obeležjima sasvim bli­ skog jezicima današnj ice. D akle, čak i ako operišemo ovom zaista minimalnom skalom, dužina postojanj a razvijenog jezika i zapisa koji označavaju početak i storije daje još uvek veoma ubedljiv odnos od naj m anje 6 : l. Sada je možda j asnije zašto je u razmatranoj oblasti teško doći do empirij ski potvrđenih rezultata. Iz istih razloga još se sa sigurnošću ne zna, a možda se nikada neće ni znati , da li je filogeneza jezika, tj . njegova evolucija u okviru vrste, imala više paralelnih izvorišta ili je pak potekla od jednog je­ dinstvenog izvora. Prva mogućnost podrazumeva da je ona ostvarena nezavisno i manje-više istovremeno u različitim grupacij ama čove­ kolikih bića (kao poligeneza), a druga da se ona najpre začela kod jedne od njih (kao monogeneza) pa tek potom, međusobnim dodirima i prenošenjem, i kod ostalih. Ova dilema može se formulisati i kao pitanje da li jezici sveta, koje danas po genetskom kriterijumu svrsta­ vamo u porodice (o čemu ćemo govoriti u odeljku 4.2), uistinu imaj u različito poreklo, ili možda svi oni svoje daleke korene u krajnjoj linij i vuku od jednog iskonskog prajezika ljudske vrste. Pri tome se ne može isključiti ni treća, kompromisna mogućnost, po kojoj se prvo­ bitna poligeneza vremenom preobratila u praktičnu monogenezu, tako što bi iz nekog razloga već u pradavna vremena bez traga iščezli svi naporedni praizvori osim jednog, od koga bi u tom slučaj u poticali, 47
  • RANKO BUGARSKI u raznim evolucionim etapama, svi danas postojeći izumrli jezici. nauci poznati Ova zagonetka, koliko god mogla i zgledati neres1va, ima ne­ posredne veze i sa problemom objašnjenja zajedničkih strukturalnih obeležja svih jezika - tzv. jezičkih univerzalija (koje ćemo razmotriti u odeljku 4.4). Naime, pri prvoj mogućnosti takve sličnosti verovatno bi se mogle pripisati zajedničkom formativnom dej stvu unutrašnjih i spoljnih uslova jezičkog razvoj a kod odelitih grupa, dok bi druga i treća mogućnost dopuštale i tumačenje po kome bi zajedničke crte svih jezika sveta bile deli mično nasleđene, kao daleki odraz formalne strukture prajezika iz koga su se tokom duge evolucije razvili. No iako mnogo toga u vezi s razvojem jezika ostaje nepoznato ili nedokazano, čini se da je pređeni put bar u široki m potezima do­ voljno jasan. Evolucioni kontinuitet bioloških vrsta, a s nj i m a i nj i­ hovih sistema opštenja, u celini se ne srne gubiti i z vida. Međuti m, sa definitivnim nastankom čoveka i njegovog jezika, u tom procesu gomi lanja kvantiteta dolazi do novog kvaliteta. Od tog stepena može se opravdano ukazivati i na suštinske razlike koje čoveka dele od njegovih predaka i današnjih srodnika, a ljudski jezik od životinj ske komunikacije. 3 .2. Nastanak i razvoj pisma U prethodnom odeljku istakli smo značaj pisanih potvrda u pro­ učavanju evolucije jezika, pa ćemo sada da kažemo nešto više o pi­ smu . Kako je rečeno u odeljku 1 .3, govor kao ostvarenje jezika može se odvijati u medijumu zvuka (to je govorenje, upućeno na čulo slu­ ha) ili pak putem grafičkih znakova na čvrstoj površini (to je pisanje, upućeno na čulo vida). Ne zaboravlj ajući da je u ovom tehničkom smislu i pisanje oblik govora, mi ćemo ovde ipak radi jednostavnosti da se služimo šire poznatom podelom na govor u značenju usmenog jezika i pismo u značenju pisanog jezika. Pri ovakvom razlikovanj u , sasvim je očigledno da govoru pripada prvenstvo, i t o na v i š e načina. 48
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Kako smo već videli , čovek govori otkad postoj i , a piše tek nekih pet milenijuma. U svim ljudskim društvima uvek se govorilo, ali mno­ ga ni do danas ne znaj u za pismo. Na svim se jezicima može govoriti, ali naj veći broj nji h još uvek nema svog pisma. Svaki pojedin ac najpre nauči da govori, pa tek onda nauči (ili nikad ne nauči ! ) da piše. Ovako gledano, moglo bi se reći da je pismo samo sekundaran i neobavezan pratil ac govora, jedna srazmerno kasno stečena veš tina nekih govornih zajednica da glasovne i skaze svoga jezika predstavljaju putem vidlji­ vih znakova. No koliko god ovo bilo u suštini tačno, valj a dodati i to da na pismu počiva svekolika civilizacija na našoj planeti. Prvi si stemi pi­ sanj a obeležavaju granicu između preistorije čovečanstva i njegove istorije, a život u savremenom svetu teško bi se mogao zamisliti bez upotrebe pisma. Živeći u društvima u koj i ma zvanično nismo došli na svet niti ga napusti li , završili školu niti stupili u brak sve dok o tim događajima nismo pribavili list papira posut grafičkim znakovima, i još pri tom svakodnevno premećući po rukama razne pisane i štam­ pane tekstove - mi danas uglavnom i ne osećamo da je pismo izve­ deno iz govora, da je na bilo koji n ačin od drugostepenog značaj a. Naprotiv, pre bi se moglo reći da se pisani jezik po pravilu više ceni od govorenog. Uostalom, činjenica je da su razvijena pisma kojima čovek danas raspolaže nešto više od grafičke predstave govora: ona poseduju, kao celoviti sistemi , i izvesnu meru samostalnosti . Stoga se može reći, bar kada je reč o civilizovanim (tj . nužno pismenim) društvima, da su govor i pismo dva ravnopravna sredstva jezičkog izražavanj a. Ovako važna u loga pripala je pismu zahvaljuj ući u prvom redu njegovoj trajnosti i prenosivosti. Govorni iskaz traje samo dok ga proizvodi mo i ne čuj e se daleko; ali jednom zapisan, taj iskaz može da traje godinama i l i vekovima, a često i da se prenosi na velike dalj i ne. Govoreći ranije o temeljnim obeležjima jezika, videli smo da je jezik, svojim svoj stvom "i zmeštanj a" , omogućio čoveku da zako­ rači u vreme i prostor, govoreći o vremenski i prostorno udaljenim stvarima. A sledeći korak od sedam milj a učinjen je upravo prona- 49
  • RANKO BUGARSKI laskom pisma, koje je svojim pomenutim osobinama oslobodilo go­ vorni čin vezanosti za konkretnu situaciju ne samo u sadržinskom nego i u fizičkom smislu. Prema tome, ako se postanak čoveka vezuje za razvoj govora, onda se početak civilizovanog čoveka može povezati sa pronalaskom pisma. Istina, modema nauka i tehnologij a učinile su pomenute razlike manje izrazitim. Sredstva kao što su radio, telefon, gramofon, ma­ gnetofon, film, televizija i druga omogućuju neposredno konzerviranje i prenošenje govornih iskaza, ali sva ona - zajedno sa drugim teko­ vinama civilizacije - svoj nastanak u krajnjoj linij i duguj u mogućnosti pisanj a. Razvoj pisma trajao je hilj adama godina. Ono je nastalo iz po­ trebe da se neke stvari zabeleže, kako ne bi ostale neraskidivo vezane za vreme i mesto dešavanja. U tu svrhu mogu da posluže i razni predmeti ili postupci, ako im se sporazumno prida simboličko znače­ nje kakve poruke. Tako slanje žabe jednom indij an skom poglavici od strane drugog može da znači obj avu rata, bacanje rukavice označava izazov na dvoboj , a pošiljka cveća izraz je pažnje i naklonosti . Ve­ zivanje čvora na maramici služi kao podsetnik, upisivanje u raboš kao evidencij a o zaduženju, a rezovi na štapu ili čvorovi na užetu kao beleška o broju grla stoke i zvedenih na pašu. Ali ovo su tek daleke preteče pisma, a kao oblici od njega nezavisnog simboličkog ponašanja u nekim slučajevima preživljavaju i do danas. U bliže pre­ teče pisma mogu se ubrojati slike i crteži preistorij skog čoveka na zidovima pećina, koji su mogli imati smi sao ne samo statičkog prikaza nego i dinamičkog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim. Gledano tipološki, prema tome na šta se odnosi pisani znak, prvu fazu predstavlja piktografsko ili slikovno pismo, u suštini samo nizanje manje ili više stilizovanih crteža. Za ovim sledi ideografsko ili pojmovno pismo, koje beleži i apstraktne poj move. Tako krug, koj i najpre označava sunce, kasnije stoj i kao simbol svetlosti , toplote, dana; poguren ljudski lik sa štapom označava starca, ali i starost, nemoć ili oslonac ; a dva ženska lica mogu da simbolizuju svađu. (Ovaj princip, po kojem znak nije više slika nego postaje simbol, 50
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU m arginalno je zastupljen i u modernim pismima: znakovi za broj eve - l , 2, 3 itd. - svoj evrsni su ideogrami). Ali o pismu u pravom smislu reči govorimo tek kada potezi na crtežu prestanu da predsta­ vljaju neki predmet ili radnj u , pa i izveden poj am, koji se mogu pre­ poznati i bez upotrebe j ezika - to jest, kada pisani znaci počnu da simbolizuju jedinice određenih jezika. Ako su takve jedinice reči, go­ vorimo o logografskom pismu. Daljom stilizacijom, odnosno fone­ tizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim rečima nekog jezika, na principu rebusa (kao kada bi u primeni na srpskohrvatski crtež stola počeo d a označava ne samo taj predmet nego i broj sto, a potom i slučaj an sled tih glasova u bilo kojoj reči, kao sto-ka). S ledeću fazu u procesu konvencionalizacije pisma, tj . njegovog udalj avanj a od vanjezičkih sadržaja i vezivanj a za jedinice pojedini h jezika, čini silabičko i l i slogovno pismo, u kome simboli predstavlj aj u slogove određenog jezika - dakle, sada već čisto glasovne vrednosti , bez nužne veze sa značenjem. Ovde je kao stožer najčešće služio suglasnik, dok su njemu pridruženi samoglasnici ubeležavani neoba­ vezno i nesistematski . Od ovoga je bio samo jedan korak, ali presu­ dan, do lingvistički najsavršenijeg oblika pisanj a - alfabetskog ili glasovnog pisma, u kome jedan znak sistematski predstavlj a jedan glas datog jezika. Ovom principu težila je hilj adugodišnj a evolucij a pisma, pre­ lazeć i dugačak put od slobodne slike, koj a se može " pročitati " na bilo kom jeziku, do potpuno konvencionalnog znaka za jedan glas jednog određenog jezika - ili, drukčije rečeno, od sadržaj a bez izraza do izraza bez sadržaj a. Dok je slikovno pisanje sasvim nezavisno od jezika, alfabetsko pisanje od njega u potpunosti zavisi ; a između ovih kraj nosti vizuelno reprezentovanje stvari i idej a postepeno ali sigurno zamenj uje se beleženjem njihovih jezičkih ekvivalenata. Tako se sin­ tetički doživlj aj slike, koja se može obuhvatiti jednim pogledom, pre­ tače u analitički izraz jezika, kojim se zbog linearne prirode govora to celovito opažanje mora razložiti u sukcesivne elemente. Drugim rečima, fizički svet se prelama kroz jezik, i tek tako prelomljen nalazi 51
  • RANKO BUGARSKI odraza u pismu. Ovaj proces, na čijem je kraj u pi sanje konačno uhva­ ti lo korak sa linearnošću govora, obeležava jedno od naj veći h inte­ lektualnih dostignuća čoveka, jer mu je to omogućilo da i u pismu u potpunosti izrazi, i u njemu pohrani, sve bogate plodove svoje je­ zičke moći . Izloženi tipološki i logički sled samo s e delimično podudara sa hronologijom evolucije pojedinih pi sama, od kojih mnoga nisu ni sti­ gla do alfabetske faze . Naj važnij a pisma starog sveta, kao su mersko klinasto (čij i su potezi ličili na klinove), egipatsko hijeroglifsko (sa urezanim slikama i fonetskim dodaci ma) i kinesko, tokom svog veoma dugog razvoj a prolazi la su kroz razne etape , kombinujući elemente više pomenutih tipova. A i uopšte uzev, ovi obrasci retko su kad ostva­ reni u čistom vidu, pri čemu je važnu u logu igrala i struktura jezika koji je bivao pisan. Dok je ustroj stvu j apanskog uveliko primeren silabički ti p, kinesko pismo kombinuje ideografski , logografski i si­ l abički princip, a arapsko pismo je svojevrstan prelazni oblik između silabičkog i alfabetskog . Alfabetski pri ncip prvi put je ostvaren u se­ vemosemitskom konsonantskom pismu, a usavršen je u grčkom, do­ davanjem znakova za vokale; odatle se, najčešće posredstvom lati n­ skog, u razni m varijantama raširio po svetu . Među blizu h i lj adu pi­ sama, koliko ih danas ima, zastupljeni su različiti si stemi pi sanja, ali su sva moderna pisma - bar u načelu, i uz manja ili veća odstupanja - alfabetskog tipa, kao daleko najekonomičnijeg. Prve sloven ske azbuke (alfabete) izradi li su prema grčkom uzo­ ru Ćirilo i Metodije i nj ihovi učenici u IX i X veku. Na delovima naše teritorije kori šćena su i druga pisma slovensko pismo), bosančica glagoljica (verovatno prvo arabica (varij anta arap­ (vrsta ćiri l ice) i skog pi sma prilagođena srpskohrvatskom) - ali su danas u upotrebi samo dva naj važnija, ćirilica i latinica. Lati nica je, u razn im verzi­ j ama, i naj raširenije svetsko pi smo. Dodajmo još da se u davna vremena pisalo slikanjem, crtanjem ili urezivanjem na kamenu , glinenim pločicama ili kori drveća, a tek kasnije i spi sivanjem znakova na papiru. U većini pi sama znakovi teku sleva nadesno, ali su korišćene i druge mogućnosti : obrnuto (semi tska 52
  • UVOD U OPŠlU LINGVISTIKU pisma), n aizmenično (najstariji grčki i l atinički spomenici ), ili odozgo nado le (kinesko pismo). U ran i m fazama starih pi sama (grčko, l ati­ ničko, indij sko pismo i devanagari koj i m je pisan sanskrit) p i s alo se kontinuirano, bez razmaka i zmeđu reči, što je otežavalo prepozna­ vanje ovih jezički h jedinica. A u oblicima današnjih sloya još uvek se krije nj ihovo slikovno-poj movno poreklo; kako su pojedin a slova često i menovana prema običnim rečima koje su njima poč i nj ale, u slovu A se npr. može prepoznati preokrenuta volovska glava - od hebrejske reči aleph ' vo' , i n ače ovekovečene u prvom delu s ame reči alfabet (drugi deo, n aziv slova B , je od beth ' kuća ' ) . 3.3. Istorijske promene u jezicima U prvom odeljku ovog poglavlj a videli smo da se ne zna pouz­ dano da li su se svi jezici razvili i z jednog prajezika, ili j e jezik nastao nezavi sno i istovremeno na više tačaka zemljine kugle. Ali u oba slučaj a sasvim je izvesno da su današnj i jezici potomci j ezika koj i m a su ljudi govori li u davna· vremena. Ovi daleki preci davno su izumrli kao jedinstveni jezici, ali mnogi od njih i dalje žive u oblicima govora koji su se i z nji h razvil i . Ova poj ava raslojavanja i cepanja ukrš­ pojedinih jezičkih celina na osi vremena, kao i dopunska poj ava tanja i prožimanja među jezicima i jezičkim varijetetima, svedoči nam promenljivost j edno od temeljnih obeležj a j ezika. o činjenici da je Svi jezici menjaju se kroz vreme, na svim planovima svoje strukture - u glasovima, oblicima, gramatičkim kategorij ama, sintaksi , rečniku, u značenjima koj a izražavaj u i načinima n a koje i h izražavaj u . Procesi istorij ske promene s u stalni, ali uglavnom veoma spori , pa se slabo prate gol i m okom . U svakom jeziku najbrže se menj a rečnik, jer reči najneposrednije odražavaju promene u životu date za­ jednice. Leksičke promene l ako se uočavaju već u rasponu od dve generacije. Gramatički i n aročito glasovni sistemi menjaj u se znatno sporije, pa često prođe više desetina i l i č ak koj a stotina godin a dok neka takva promena p ostane primetna. Celovitije gledano, zbir sitnih i u početku jedva vidlj ivih promena po i steku više vekova toliko iz- 53
  • RANKO BUGARSKI meni jedan jezik (koji je za svaku generaciju ponaosob inače uglav­ nom stabilan ) da se on u ponečemu teško može prepoznati . Jezici se vremenom menj aj u zato što se menjaju ljudi koj i nj ima govore i uslovi u kojima oni žive; jezici tako hvataju korak sa društve­ nim promenama, koje donose nove potrebe i nove mogućnosti za ko­ munikaciju i stvaralaštvo. Stoga se evolucija pojedinih jezika pod okriljem društvenih zajednica n aziva jezičkom sociogenezom. Veza između jezičkih i dru štvenih promena nekad je neposredna, nekad daleka, a ponekad, čini se, i ne postoji u nekom lako obj ašnj ivom vidu - jer pored spoljnih ima i unutrašnjih činilaca jezičkih promena. Ova veza je najočiglednij a u rečniku, u koj i neke reči ulaze dok se druge iz njega povlače. Delovi našeg današnjeg rečnika mogu da budu nerazumlj ivi našim bakama i dedovima, dok u nj ihovom go­ voru mogu još da žive reči i i zrazi koje mi već ne upotreblj avamo, iako ih možda pasivno poznajemo. Među novij i m rečima kod nas su npr. mlaznjak, sputnik, vikend, motel, smog. Većina ovi h su tzv. in­ ternacionalizmi - reči koje u sličnom obliku a i stom značenju postoje u većini modernih jezika (npr. još radio, radar, taksi, atom, antibiotik, laser, džambo-džet, mikro-čip, kloniranje). Ovakve reči po pravilu su izgrađene na bazi grčkog ili latinskog, ili su direktno preuzete iz ne­ kog savremenog jezika, danas n ajčešće engleskog. Neke nove reči sadrže i domaće tvorbene elemente (kafić, diskac a neke su opet u '), potpunosti domaće, odražavajući specifičnosti našeg društvenog raz­ voja (nesvrstanost, samoupravljanje, sastančiti, jednoumlje). U celini, nove reči se većinom crpu i z evropskog kulturnog kruga, i to najviše u domenima nauke i tehnike , politike i privrede, sporta i razonode itd. Nasuprot tome, reči koje se gube iz srpskohrvatskog jezika (kao avlija, doksat, minderluk, zarf) često pripadaju orijentalnom nasleđu , danas kod nas manje aktuelnom nego ranije. Na prelazu u gramatiku, društvene promene se odražavaj u , na primer, u širenju izvedenica ženskog roda za označavanje zanimanj a ili statusa. Kako žene osvaj aju i uloge ranije rezervi sane za muškarce, menja se i upotreba odgovarajućih nastavaka. Doktorka je ranije zna­ " čilo 'supruga lekara' (setimo se Nušićeve " Gospođe ministarke ! ) , 54
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU dok danas ozn ač ava ženu koj a je sama lekar. Postoje i i zvedenice kao predsednica ili delegatkinja, iako i oblici muškog rod a mogu da gu­ bitnik (prema ranijem dobitnik) i gubitaš (prema kojem j e , i zgleda, naknadno sačinjeno i dobitaš). Društvena obj ašnjenja mogu se po­ obuhvate žene na takvim funkcij ama. Nove su i izvedenice k ao tražiti i za uprošćavanje sistema glagolski h vremena (ogranič avanje aori sta i gubljenje imperfekta, kao u oblicima iđah, bejahu otišli), ili za skorašnju pojavu popridevljenih oblika na -ći (leteći tanjir, pliva­ juća valuta, rastuća proizvodnja, nastupajuća godina), koj i omogu­ ćuj u ekonomičnije i zražavanje. Nesumnjivim potrebama s avremenog intelektualnog razgovora odgovaraju i i zrazi kao međutim, odnosno, uostalom, naime, s jedne strane. .. s druge strane i sličn i , koj i h u n arodnim govori ma u gl avnom nema. Menjaju se, d akako, i značenja već postojećih reči . Reč pero je u vezi s pisanjem n ajpre označaval a guščije pero, zati m metalno perce, potom i nalivpera. Rukopis, u značenju teksta spremlj e nog za štampu , danas se najčešće i ne piše rukom nego se kuca n a p i s aćoj mašini . Reč kola, nastala u vezi s kolom, tj . točkom, označ ava za­ prežno vozilo, ali danas već i automobil. Ako za nekog voj nika ili fudbalera kažemo da je dobar strelac, time nikako ne mislimo da on nekoga gađa strelom. A nekad se izgube samo pojedina značenj a. Reč knjiga, pored značenj a koje se održalo do danas, imala je još tri druga značenj a, za koj a mi upotreblj avamo zasebne reči : ' pismo' " " ( "knjigu piše Kraljeviću Marko ), ' h artij a' ( "list knj ige bijele ) i ' uče­ " nje, nauka' ( "uči knjigu ) . Često se cela reč zamenjuje drugom . Tako je gramatika zamenila pismenicu, a umesto drum sve češć e se kaže put, cesta, sada i autoput (pri čemu se reč u povlačenju može " u š ao­ čiti" u ustaljenim i zrekama: " Š to na umu, to na drumu" ) . N o neke promene, gramatičke i n aročito glasovne, izviru i z po­ treba same jezičke ekonomije, iz pregrupi savanj a u formal nim si ste­ mima jezika, i na taj način su unutrašnjeg karaktera. Takv i procesi mahom se odvijaju i spod praga svesti samih nosi laca jezika i teško ih je kontrolisati . Mnoge promene odvij aj u se lančano ; u s vakom da­ tom trenutku, dok se negde u jeziku jedan proces promene privodi 55
  • RANKO BUGARSKI kraju, drugde se već začinje novi . Tako se ispolj ava unutrašnja di­ namika jezičkih struktura. Uz sve promene jezici ipak čuvaju svoj identitet. Ma kol iko da se menjao, svaki jezik u jednom temeljnom smislu ostaje taj jezik, zadržavaj uć i svoju osnovnu fizionomij u . Na sličan n ačin mi jednog čoveka prepoznajemo kao i stu ličnost, i ako se tokom godina možda promenio svaki detalj na njemu . Čak i ako ga posle dužeg nevi đenja ne prepozn amo, neko drugi može da nam posvedoči da je to taj i sti čovek - upravo kao što nam može zatrebati potvrda stručnj aka da je naš maternj i jezik od pre nekoliko vekova ipak taj jezik a ne neki drugi . Kao i ljudi, jezici se tokom svog života menjaju pa i prožimaj u , a l i se p o pravilu ne slivaj u i u nekom obliku i straj avaj u . Ovo pokazuje da jezičkim promenama, koje nekad mogu da izgledaju krajnj e hao­ tične, ipak upravljaju neke čvrste zakonitosti . U današnje vreme pri­ rodni tok promena može se donekle i usmeriti društvenom interven­ cijom, posebno u standardni m ili književnim jezici ma, gde stručno izgrađene i društveno prihvaćene norme utiču na pravac i tempo je­ zičkih promena. Međuti m, činjenica je da jezici i bez takvih svesnih intervencij a uspevaju da ostanu u ravnoteži kroz sve svoje promene . Još se n ijedan jezik nije pod dej stvom i storij skih promena raspao, to jest izgubio sposobnost da funkcioniše kao valjano sredstvo komunikacij e . Jezic i kao da s u " od prirode" opremljeni svojevrsnim mehanizmima za sa­ moregulacij u , po funkcij i sličn i m običnom tennostatu , koj i sprečavaj u da procesi promene odu predaleko i razore si stem. Ako, na pri mer, gl asovne promene na kraju reči zatru gramatičke n astavke, protivteža će se spontano stvoriti učvršćivanjem reda reči , č i me će komunika­ cij ski neophodne di stinkcije biti sačuvane . U engleskim rečenicama The man kit/ed the bear i The bear kit/ed the man po redu reči se zna ko je koga ubio, i ako i menica u funkciji objekta nij e obeležena posebnim nastavkom kao u ranijem engleskom ili u srpskohrvatskom (gde nastavak -a pri bilo kojem redosledu obeležava obj ekat: Čovek je ubio medveda; Medveda je ubio čovek). U dinamici jezičkih promena, osnovna ravnoteža kao da se po­ sti že stalnim usaglašavanjem dvaju oprečnih principa: težnje za for- 56
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU malnim uprošćenjem, što umanjuje napor u ložen u jezička op štenje, i potrebe da se održi funkcionalnost sistema, tj . da se i p ak može ne­ smetano i zraziti sve što treba. Ukratko što lakše izraziti što više. - Ovde se, naravno, radi samo o opštoj tendencij i , a ne o nekom do­ stižnom kraj njem cilj u , o i dealnom stanju posle koga se jezici više ne bi menj al i . Jezik se stvara, održava i menja u saobraćaju i zmeđu lj udi, i tako će uvek biti . N astaj anje, sticanje i smenjivanje različitih tokova u jednom neprekidnom sledu i s ačinj ava život jezika. Jezici j učerašnj ice tako se p reobražavaj u u jezike današnj ice, a ovi već sa­ drže elemente iz koj i h će n aši potomci da izgrade jezike sutrašnj ice. U ovim procesi ma, kako unutar tako i između jezika, delatne su još dve su p rotno u smerene ali suštinski kom p lementarne tendencije - diferencijacija i integracija. U pojedinim jezicima razvijaju se svo­ podjezici različitih teritorijalnih, socij alnih ili funkcionalnih jevrsni obeležja vezanih za različite gru pe nj ihovih govornika, a i blisko srod­ ni j ezici mogu se vremenom sve više razdvaj ati , sledeći odeli te raz­ voj ne tokove. S druge strane , p rocesi standardizacije u savremenim jezicima i maj u objedinj uj uće dej stvo na stepenu celih govornih za­ j ednica, isto kao što p oj ačana materij alna i duhovna razmena u okviru moderne civilizacije čini da se i ti jezici kao celine međusobno p ri­ bližavaju, naročito u oni m · sferama leksi ke i terminologije koje i zra­ žavaju zajedničke sadržaje u nauci i tehnologij i , ali i u savremenom životu uop šte. (Nešto više o svi m ovim p oj avama biće rečeno na dru­ g i m mesti ma u ovoj knjizi, a n aročito u njenom završnom poglavlju). 3 .4. Jezički razvoj pojedinca Pošto smo u p rethodnim odeljcima razmotrili jezičku filogenezu i sociogenezu (razvoj u vrsti , odnosno u društvu) , ostaje nam da ka­ žemo nešto i o ontogenezi jezika - njegovom razvoju u p ojedincu. Sposobnošću govora od prirode je obdareno svako normalno dete, bez obzira na boj u kože, stepen inteligencije, i l i kulturnu razinu druš­ tva. Ovu s posobnost ono će da i s polj i uz pomoć ljudi koj i ga okružuju naučiće jezik svoje sredine, ma koji to jezik bio. Prvi krici novo- 57
  • RANKO BUGARSKI rođenčeta i rani oblici gukanja i sti su svugde u svetu, jer sva deca poseduju i sti govorni aparat i u stanju su da proi zvedu i ste zvukove, bez obzira na to da li se oni stvarno kori ste u jezicima, i u koj ima. Razlike se pokazuju tek nekoliko meseci kasnije, kada dete, izlazeći " iz faze " univerzalne fonetike , počne da vezuje zvučne celine sa odre­ đeni m značenjima na način približan praksi odraslih oko njega, dakle kad počne da uči specifični jezik te sredine. Ovaj proces odvij a se u etapama. Dete već od rođenj a reaguje na govor koji čuje, a potom počinje i da ga podražava, u početku samo približno ali vremenom sve veštije. Pošto je kroz plač, gukanje i brbljanje i sprobalo sve moguće glasove, ono počinje da izgovara pojedine reči , kao mama, tata, baba, nana. Neke od detinj i h reči za­ pravo su reči-rečenice, jer jedna reč igra ulogu cele rečenice; tako kod deteta koje usvaj a srpskohrvatski juku može da znači ' hoću lutku' , ' i mam lutku ' , 'vidi lutku' i sl. Zatim dol aze pravi dvočlani i skazi , kao kupa juka ' kupa se lutka' , mama kapa ' mamina kapa' , a potom i šire konstrukcije. U svemu ovome ima dosta verbalne igre, ali i eksperi menti­ sanja: dete se rado poigrava jezikom da bi se zabavlj alo, ali tim putem mnogo i nauči . Nije slučajno, na primer, to što deca srpskohrvatskog jezika često kažu konjovi, čoveci ili nećem, po nesvesnoj analogij i sa slonovi, junaci, jedem), produktivnij i m jezičkim obrasci m a (primerice, dok deca engleskog jezika regularizuj u nepravilne glagolske obl ike ili nepravilnu množinu kod i menica (govoreći kao ' , cutted umesto cut 'se­ gooses umesto geese ' guske' i s l . ) . Ovakvi spontani pokušaj i " "ispravljanja neravnina u jezičkoj strukturi si stematski s e j avljaj u " kod dece različitih maternjih jezika. Ti " čudni deti nj i oblici, koj i starije veoma zabavljaju, zapravo s u karakteristične - motivisane greške oni su pogrešni sa stanovi šta gramatike odraslih, al i očekivani i z ugla hipoteze koju dete nesvesno formira o prirodi tog si stema. Nj ihov značaj je u tome što pokazuju da deca najpre usvaj aj u najopštij a gra­ matička pravila, a potom posebno uče izuzetke. Opšta pravi l a koj a s u već nauči l a o n a pokušavaj u da primene svuda, a ono što je ređe ili izuzetno ona registruju tako što će biti i spravljena. No uz sve is- 58
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU pravke ponešto i prođe, bar kao nagoveštaj dugoročne tendencije, pa su tako deca važan izvor jezičkih promena - u glasovima, rečima, oblicima. Jezik se, videli smo već ranije, prenosi kulturni m putem, što znači da se mora i znova učiti u svakoj generacij i - a nikad dva pokolenj a ne nauče jezik koj i bi u svim pojedinostima bio i sti . Usvajanje maternjeg jezika ne svodi se n a mehaničko opona­ šanje govora odraslih, nego je uveliko stvaralački proces . Dete ne uči s amo već gotove reči, još manje rečenice . Pol azeći od onoga što je čulo, ono uči kako se na i sti kalup mogu napraviti novi i skazi , koje ono nikada nije čulo a koje neprekidno stvara. Ono zapravo usva­ j a, ne pojedinačne i skaze, nego sistem pravila koj i leži u osnovi svih iskaza mogućih u datom jeziku, jednu vrstu programa za proizvođenje s v i h rečenica toga jezika - to jest, njegovu gramatiku. Pretpostavlj a se d a u detinjem mozgu - tom najvećem čudu prirode - postoj e struk­ ture , nauci još nedovoljno poznate, koj e omogućuj u rekonstruisanje gramatike sopstvenog jezika na osnovu govornog uzorka. Pri tome ovaj uzorak najčešće nije osobito . reprezentativan : ono što dete čuje od s voje okoline mahom su nesi stematski pri meri govora, često šturi i krnj i , a u ranij i m fazama još i i skrivljeni tepanjem. Ali i n a osnovu takvih podataka, i bez detaljnih uputstava (predškolska deca ne uzi­ m aj u č asove iz maternjeg jezika ! ), ono spontano rešava pomenu ti kru­ pan zadatak. A detinj a gramatika je u svakoj fazi autentičan sistem sa sopstvenim pravilima, pre nego nesavršena imitacij a gramatike od­ ras l i h . Jezički razvoj deteta odvij a se u neprekidnoj interakcij i s a raz­ vojem drugih mentalnih funkcij a. Polazeći od uzoraka govora koje čuje, a u procesu intelektualnog s azrevanj a koje omogućuje kreativna sprega jedinke sa okolinom, dete već pre polaska u školu u velikoj meri ovladava gramatikom svoga jezika i poseduje prilično bogat reč­ n i k . Učenje, naravno, ovde ne prestaje: u školskom periodu , a i ka­ snije, dete dograđuje svoju gramatiku, a nove reči i i zrazi često se uče do kraj a života. Osim toga, sa dalj i m rastom i zrazitije su i razlike i zmeđu pojedinih govornika i stog jezika, usled kojih karakteri stični jezik svakog pojedinca postaj e nekom vrstom njegove lične karte. 59
  • RANKO BUGARSKI Ipak, srazmerna brzina i lakoća ovladavanja maternj i m jezikom na­ vode na zaključak da je sposobnost usvaj anja i upotrebe jezika, koj a podrazumeva osobeno mentalno ustroj stvo, bar jednim delom čoveku urođena, i da se genetski prenosi sa kolena na koleno. Po nekim optimalni period za ostvarivanje ove sposob­ istraživanj i m a postoji nosti , koji pada između druge i sedme godine života; ako se sticajem i zuzetnih okolnosti jezik tada ne razvije, kasnije će se teško naučiti . Ovo važi samo za prvi jezik koji se usvaj a; proces učenja drugih jezika, zasnovan na veštinama rano stečenim u maternjem jeziku ali u mnogo čemu drukčij i , može se uspešno odvijati i u kasnijem životu . Ali pomenuti genetski program ne bi nikada mogao biti reali­ spoljne sredine. Pre svega, zovan bez odlučujućeg uticaja specifične dete koje bi eventualno odraslo bez ikakvog dodira sa drugi m lj udima ne bi uopšte moglo da progovori . Grčki i storičar Herodot zabeležio je drevnu legendu o egipatskom kralju Psametihu koji je hteo da sazna koji je jezik naj stariji na svetu . U tu svrhu on je dva novorođena dečačića i zdvojio u ograđen prostor, bez ikakvog dodira sa ljudima i njihovim govorom, čekajući da sami od sebe progovore. Najzad je jedan od nj ih izustio reč bekos, što je n a fri gijskom jeziku značilo ' hleb' - iz čega je kralj zaključio da j e upravo to bio onaj izvorni prajezik iz koga su se razvili svi drugi jezici. Naravno, ovako nešto moguće je samo u priči , a slično je i sa raznim verovanjima o na­ puštenoj deci koj a uče nemušti jezik životinja. Kada su, sasvim i zu­ zetno, takva deca u stvarnosti pronalažena (tzv. deca- vukovi), ona su i spuštala samo neartikulisane krike. Zati m, dete se ne rađa predodređeno da nauči neki dati jezik a ne neki drugi. Svoju opštu naslednu sposobnost usvajanja jezika ono može da ostvari samo kroz posebni jezik koj i sluša oko sebe. Ako dete odraste u sredi ni u kojoj se govori mađarski , ono će ovaj jezik da nauči kao svoj maternj i ; ako se rodi u Kini, to će da bude kineski , itd. Ako se dete jugoslovenski h roditelja rodi i odraste u Ita­ lij i , slušajući oko sebe isklj učivo italij anski , ono će sasvim prirodno da nauči ovaj jezik. Ovo ujedno znači da se svi jezici kao maternji usvaj aju s podjednakom lakoćom - i ako u svakom jeziku, zavisno 60
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU od njegove strukture, i m a elemenata koj i se teže savladavaju (tako deca u srpskohrvatskom i m aj u teškoća sa predloško-padežnim vezama u lokativnim značenj i m a i s a deklinacijom brojeva, u finskom sa jed­ nom vrstom upitnih rečenica, u arapskom sa nekim složenij i m i zra­ zima za množinu, a u afričkim j ezic i m a iz porodice bantu sa jednom " vrstom " coktavih suglasnika). Naj zad, usvaj anje jezika samo je deo šire praktične i komuni­ kacij ske delatnosti koju dete tokom svoje rane socijalizacije razvij a međudejstvu sa neposrednom i širom okolinom. Dete koje je nauči lo da kaže ja, dakle koj e je steklo svest o sebi kao u nužnom i bitnom jedinki, i stovremeno je nauč ilo mnogo i o pozadini iz koje sebe izd­ vaj a, dakle o drugome i drugi ma. Na taj način se individualna kom­ ponenta ontogeneze prepliće sa socij alnom u komunikacijskoj matrici koj a obavij a dete, a u kojoj glavna u loga pripada majci. U određenim okolnosti ma dete može istovremeno da usvaj a dva, ređe i vi še jezika, što je n ajčešće slučaj kod dece iz mešovitih brakova - ako se npr. jedan roditelj detetu redovno obraća na jednom, a drugi na drugom j eziku . Ako u spe da obama j ezicima ovlada u odgovara; jućoj meri , takvo dete je sigurno utoliko bogatije od jednojezične dece . No u manje srećnim slučajevima - ako, primera radi , m ajka i otac različitih jezika žive i rade u trećoj zemlj i , č ij i jezik veo m a slabo znaj u , i uz to zbog posla ne stižu da se dovoljno bave svoj i m detetom - pitanje je koji će jezik takvo dete da nauč i , kada i u kojoj meri . A ovakve situacije, koje pokazuju da je maternji jezik dinamička i promenlj iva kategorij a, pa se otuda ne mora podudarati sa j e zi kom m aj ke, ponegde su već zabeležene u ovom našem vremenu velike migracione pokretljivosti stanovništva. One samo još j ače i stiču slo­ ženost onog još uvek nedovoljno i straženog spleta bioloških, socio­ loških i psiholoških činilaca u kojem se odvij a možda naj znatnij i is­ traživački poduhvat č ij i j e učesnik svako od nas - otkriće jezika. Proces suprotan usvaj anju jezika jeste gubljenje sposobnosti upotrebe i razumevanj a jezika, do koga može doći u pojedin ačni m slučajevima, obično u sled oštećenja mozga. Ovo oboljenje zove se afazija, a može se specifičnije manifestovati kroz teškoće u vezi s 61
  • RANKO BUGARSKI pisanjem (agrafija), čitanjem (aleksija), upotrebom vlastitih i mena (anomija) ili gramatički h reči (agramatizam) itd. Nekada j e j ezička sposobnost očuvana ali postoje smetnje u samoj govornoj delatnosti , kao kod mucanj a. Patološka oštećenja govora i sluha mogu se Ječiti . (Teži je slučaj autizma - zatvorenosti u sopstvenu ličnost koj a veoma otežava komunikaciju sa svetom, pa i usvaj anje jezika). Centri koj i kontrolišu jezičke funkcije u mozgu su različito raspoređeni , a l i po pravilu dominiraju oni u levoj hemisferi , naročito kod desnorukih lju­ di. Dok je usvajanj e jezika j edna od oblasti psiholingvistike, neuro­ Jošku bazu jezika, tj . odnos između jezika i mozga, proučava rolingvistika. 62 neu­
  • 4. Tipovi jezika 4. 1 . Jezici u svetu Pre nego što kažemo neku reč o mogućim p odelama u nutar kategorije p rirodnih jezi ka, osvrnućemo se na pitanje - koje se i nače često postavlja - koliko u svetu uopšte ima jezika. Po naučnim pro­ cenama danas postoji blizu 5 .000 jezika, ali se tačan broj ne može utvrditi iz više razloga. Naime, fenomen jezika se i s p olj ava u mno­ gobrojnim vremenskim, p rostornim, strukturalnim i funkcionalnim va­ rij acij ama, pri čemu nema jedinstvenih i opšteprihvaćenih kriterijuma o tome šta bi upravo trebalo smatrati jednim jezikom. Razna po stojeća merila ( međusobna razumlj ivost, postojanje pisanih i posebno stan­ d ardnih ili književnih jezika, kolektivno osećanje jezičke zaj e dnice) u bolje i straženi m delovima sveta uglavnom daj u j asan odgovor iako či sto lingvistički kriterij umi nisu uvek dovoljni ni kod dobro poznatih jezika. Tako će se n pr. Šveđanin, Danac i Norvežanin , go­ voreći svaki svoj i m j ezikom, lakše sporazumeti nego Škotlanđanin i Teksašanin govoreći svaki svoj i m dij alektom engleskog. N aj severnij i i najjužnij i dijalekti nemačkog nisu uzaj amno razumljivi, ali susedni dij alekti nemačkog i holandskog jesu. Uz p ažnju i dobru volj u , kod nas se u značajnoj meri mogu razumeti govornici triju jezika - srp sko­ hrvatskog, slovenačkog i makedonskog. U Kini j e to opet često ne­ moguće među predstavnicima različitih dij alekata kineskog, koji otuda pribegavaj u zajedničkom pismu. Stoga o jezičkom statusu odlučuj u i drugi činioci - etnički , kulturni i politički , pri čemu je važno i šta sama društvena zajednica smatra svoj i m jezikom i kako ga n aziva. 63
  • RANKO BUGARSKI S tvari su još mnogo složenije na svim kontinenti ma osim evrop­ skog, gde i m a na stotine ili čak hilj ade domorodačkih govora, najčešće bez ikakvog pisanog oblika, čije klasifikovanje posebno trpi zbog od­ sustva jasne granice između jezika i dijalekta. Ako se u jednoj indi­ j anskoj ili crnačkoj naseobini , na primer, govori na jedan n ači n, a u susednoj pri metno drukčije ali uz i zvesnu uzajamnu razumljivost, da li treba zaklj učiti da se tu radi o dva srodna jezika i l i o dva dij alekta i stog jezika? Odgovor je najčešće teško dati zbog nedovoljnog pozna­ vanj a situacije, a na jezičkoj karti sveta mnoga mesta još nisu detal­ jnije obeležena. Na tome se, doduše, intenzivno rad i , ali pouzdanij e rezultate tek treba očekivati . Pored toga, mnogi jezici na naše oči nestaju sa lica ze mlje, sa i zumiranjem zajednica koje su nj ima govori le ili nj ihovim kolektivnim prelaskom n a neki drugi j ezik radi društvenog napretka. U nekim slučajevima - od kojih je neke nauka uspela da zabeleži - sa smrću poslednjeg preživelog člana jedne takve grupe odlazi i njen jezik . Tako je u jednoj eksplozij i na Krku 1 898. godine poginuo Tone Udina, poslednj i predstavnik dalmatskog - jednog od romanskih govora dal­ matinske obale; a godine 1 974. ugasio se život Neda Madrela, po­ slednjeg govornika manskog - keltskog jezika ostrva Man u Irskom moru . Češće se dešava da j edna već ozbi ljno smanjena i ugrožena govorna zajednica vremenom pređe na neki , dominantan jezik okoline kao svoj prvi jezik, dok ranij i maternj i jezik može još kroz više ge­ neracija da se zadrži kao drugi jezik, u svedenom obi mu i ograničenim funkcij ama, polako tonući u zaborav. Poslednj i aktivni govornici korn­ volskog, jednog drugog keltskog jezika, umrli su krajem XVIII veka, a zajednic a je prešla na engleski , ali i danas živi stotinj ak lj udi koj i znaju fragmente svog izgubljenog maternjeg jezika. lako su · mnogi jezici već davno i ščezli bez traga, pa o nj ima bez rezerve govorimo kao o izumrlim, dešava se i da neki jezik, pošto izumre kao govorni , zadrži određene verske, kulturne ili naučne funk­ cije (starogrčki , latinski ) , pa čak i da posle dužeg vremena doživi reinkarnacij u kao živi jezik (kao u slučaju hebrej skog po osnivanju i zraelske države posle II svetskog rata, a donekle i i rskog) . Prema 64
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU tome, smrt je relativan poj am i u životu jezika. S druge strane , sa konstituisanjem novih država raniji domorodački govori mogu steći status zvaničnih jezika, pa u tom smislu neki jezici nastaju dok drugi nestaju . Ako se sve rečeno uzme u obzir, l ako je videti zašto je ne­ moguće utvrditi tačan broj postojećih jezika u bi lo kojem trenutku . Pomenuti približan broj jezika veoma je neravnomerno raspo­ ređen po kontinentima, kao i po današnj i m državama. Grubo govoreći, u Africi i Azij i ih ima po 1 .400, u regionu Pacifika 1 .200, u Severnoj i Južnoj Americi zajedno 700, a na Srednjem istoku i u Evropi po 70. Na celu Evropu otpada, dakle, svega 1 ,5 odsto svih jezika sveta, što je mnogo manje nego u pojedinim državama dru gde . U bivšem Sovjetskom S avezu , na pri mer, govori se 1 30 jezika, u Indij i oko 200, u Indonezij i oko 300, u Nigeriji oko 400. S vetski rekorder po jezičkoj izdiferenciranosti nesumnj ivo je Papua Nova Gvinej a, koj a na s vega tri miliona stanovnika ima č ak nekih 750 jezika, što je jedna šestin a svih jezika s veta ! Jezici se veoma razlikuju i po broju govornika. Upoređivanje ukupnog broj a lj udi na svetu i broj a jezika dalo bi matematički prosek od oko milion ljudi po jednom jeziku . Iako ima jezika sa toliko go­ vornika, ovo je srazmerno redi slučaj , a postojeće disproporcije su odista ogromne: dok su neki jezici svedeni na šačicu predstavnika, n a drugom kraj u skale ima jezika kojima govore desetine, pa i stotine miliona lj udi širom sveta. Apsolutno naj veći broj govorni ka ima ki­ neski - danas već celu milij ardu, što znači da svaki peti čovek na svetu govori nekim oblikom kineskog . Ako se ovome dodaj u engleski sa 300 i španski sa 250 miliona, već je sa ova tri jezika pokrivena skoro j edna trećina svetskog stanovni štva. Dodajući još hindi (sa oko 200 miliona), ru ski , arapski i bengal ski (sa po oko 1 50 miliona), te portugalski ( 1 30), j apanski ( 1 20) i nemački ( 1 00) - čime se ujedno završ ava li sta jezika sa preko l OO miliona govornika - u stanovićemo da samo prvih deset jezika obuhvata više od polovine stanovnika sve­ ta. Idući dalje, sa prvih sto jezika pokri l i bismo čak 95 odsto svih ljudi, što znači da s u svi preostali jezici - dakle, nj ih preko 4.500 - raspoređeni na ciglo 5 odsto svetskog stanovništva ! 65
  • RANKO BUGARSKI Ovome valja dodati i to da smo ovde računali samo približne procene broj a govornika ovih jezika kao matemjih. Mnogi od nji h su j o š znatno rasprostranjenij i ako s e uzmu u obzir i oni koj i i h upo­ trebljavaju kao druge jezike, koj i u njihovim zaj ednicama imaju neku meru zvaničnog statusa ili se neformalno koriste u međuetničkoj ko­ munikacij i . U ovom slučaju zastupljenost engleskog bi se u najmanju ruku udvostručila, a bitno bi porasla i kod većine drugih. A i ovaj broj bi se dalje značajno uvećao uračunavanjem oni h koj i takve jezike uče kao strane. Iz praktičnih razloga nemoguće je preciznije utvrditi kol iko se koji jezik u svetu kori sti kao drugi ili strani jezik. Ali veoma često se iz raznih razloga i broj ljudi kojima je neki jezik maternj i može samo grubo procenjivati . Masovno pomeranje, pa i desetkovanje sta­ novni štva u sled ratova, etničkih sukoba ili gladi (kao u Vijetnamu ili Etiopij i ) može u kratkom vremenskom rasponu drastično da izmeni broj govornika nekog jezika. U uslovima vi šejezičnosti često je teško razgraničiti upotrebu dvaj u ili više jezika koj i se mogu poznavati u raznim stepenima i koristiti u različitim životni m domenima, a nije redak ni postepeni prelazak cele govorne zajednice na dominantni jezik šire sredine, što smo već pomenul i . U takvim prilikama pitanje " tipa " Kojim jezikom govorite kao maternj i m ? , postavljeno prigodom popisa stanovništva, neretko ostaje bez j asnog odgovora - ti m pre što se, naročito u velikim višejezičnim zemlj ama u razvoj u , i sti jezici tipično prijavljuju pod većim brojem regionalnih ili popularnih naziva, a dešava se i obrnuto, da se i sti naziv odnosi na različite jezike . Uz sve to, iz razloga državne politike (npr. prema n acionalnim manjina­ ma) anketni li stovi se mogu i tako sastavlj ati da zvanični popisi pru­ žaju sasvim i skrivljenu sliku jezičke stvarnosti . Tako izlazi da utvr­ đivanje broj a govornika svakog jezika ponaosob nije nimalo lakši po­ sao od određivanja broj a samih jezika u svetu ! Osim po geografskom položaju, rasprostranjenosti i broju go­ vornika, jezici sveta mogu se razvrstavati i na više drugi h načina. Za nauku o jeziku nisu od većeg značaja pomenuti spolj n i činioci, koj i se više tiču govornih zajednica nego samih nj i hovih jezika. Z a nju 66
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU su bitna pitanj a geneze, strukture i funkcionisanja ovih komunikacij­ skih si stema; u tom smislu su pred nauko m jednaki svi jezici - stariji i novij i , pisani i nepi sani, " veliki" i " mali " , " elitni" i "egzotični" . N ai me, faktori kao što su broj i distribucij a govornika, civi l i z acij ska i kulturna podloga, ekonomska, naučno-tehnološka i voj no-politička moć, značajna knj i ževna tradicij a itd. svoj s tvo su naroda koj i govore dati m jezici ma, i oni određuju njihovo mesto u razvoju čovečan stva i u logu u savremenom svetu . Usled toga se jezici međusobno razli kuju po društvenom statusu, pa neki uživaj u veći prestiž od drugi h . Ali ovo su sociološke a ne lingvi stičke činjenice; za lingvistiku su svi jezici u načelu podjednako vredni predmeti proučavanja tim pre - što je izvesno da neki jezici nisu oti šli dalj e od drugih z ato što bi bili či sto jezički (dakle sami po sebi) bolj i od nj ih, nego sticajem društvenih (dakle vanjezičkih) okolnosti . Postoje četiri glavne naučne klasifikacije jezika. Prva je ge­ jezičke porodice. Druga je arealna, utemeljena u prostoru, koj a proučava jezičke sa­ veze. Treća je tipološka, zaokupljena sličnosti ma i razlikama u je­ zičkoj strukturi , iz koj e proi stiču jezički tipovi. Čevrta je funkcio­ nalna, koja upoređuje jezike s obzirom na nji hove komunikacij ske i društvene uloge, utvrđuj ući tako jezičke varijetete. Od nj i h samo ova netska, zasnovana na vremenu , čiji su proizvod poslednja, po prirodi stvari , izrazi to u ključuje pomenute društvene či­ nioce, pa je u punoj meri sociolingvi stička. Više o ovi m podelama reći ćemo u naredni m odeljcima ovog poglavlja. 4.2. Jezička srodnost Jezici mogu da budu srodni na više n ačina, ali se poj am srodstva u doslovnom smislu vezuje samo z a genetsku povezanost, koj a uka­ zajedničko porekta. Ovom poj mu možemo se lakše približiti ako se najpre zadržimo u granicama i stog j ezika. Reči pljeskavica i kompjuter nisu ničim povezane, osim pri p adnošću srpskohrvatskom. Ali ako pogledamo reči goreti, gar, zgarište, granuti, grejati, žar i žeravica, mi i bez nekih posebnih stručni h znanj a možemo da pretzuje na 67
  • RANKO BUGARSKI postavimo da one, povezane značenjem a donekle i oblikom , zapravo čine jednu porodicu reči koj a i m a zajednički koren. (Za utvrđivanje tog korena, dakako, potrebna je stručnost; grana lingvistike koj a prou­ čava poreklo reči u jednom i l i više jezika, nastojeći da otkrije nj ihove prvobitne oblike i značenja, tj . nj i hove etimone, zove se etimologija) . Slična veza često s e više n e oseća i ako i storij ski postoj i , kao između reči vrat, vrata, vratiti, odvratan, pa i saobraćaj (od sa-ob-vrat-j aj ) , vrteti; i l i dete, devojka i dojiti; i l i plot i plesti; ili zmija i zemlja ; ili svet i svetlo; ili pismo i pastrmka (zajednički koren označava šaru ) ; ili načelo i početak (upor. rodo­ načelnik ' prvi ' , ' začetnik' ) ; itd. koje su s v e povezane sa glagolom Ako naučimo da odgonetamo skrivene poruke koje naše reči u sebi nose, možemo ponešto da saznamo o životu naših dalekih pre­ daka, o tome kako su tumačili svet oko sebe, o odnosima koje su u njemu otkrivali a koj i , zbog potonjih promena u obliku i značenju reči, za današnje oči često ostaju nevidljivi. Dodaćemo još samo ne­ koliko pri mera. Tako veza i zmeđu reči broj i brijati ( ' seći ' ) potvrđuje da su se grla stoke nekada broj ala urezivanjem štapa. Upadljiva for­ malna sličnost mnogih reči u vezi s pisanjem i naziva za bukvu u više evropskih jezika (sh. bukvar, azbuka, bukvalno 'doslovno' prema bukva, rus. 6yKaa 'slovo' , engl . book i nem . Buch ' knj iga' prema beech odn . Buche ' bukva' itd . ) obj ašnj ava se tek s aznanjem da su pripadnici i ndoevropske zajednice pisali na bukovoj kori . A prema i zvornom značenju korena odgovarajućih reči, etimologij a nas uči da je Bog u suštini davalac, a ruka - skuplj ačica. I mnoge novije reči zanimlj ive su za proučavanje, n aročito kada se i spostavi da su izvedene iz korena pri sutnih i u ranije odomaćeni m rečima, sa kojima ih inače ne bismo povezali. U takvoj vrsti srodnosti su kiosk i ćošak (tur. ' ugao ' ), ili butik i apoteka (grč . 'radnja' ) . Ki· bernetika je naziv za novu nauku o mehanizmima upravljanja i kon trole, izveden iz grčkog korena sa značenjem ' kormilariti ' , već za­ stupljenog u rečima kao i franc. j o š gubernija, guverner, guvernanta (a u en� l . government odn. gouvernement 'vlada' ) ; kod svih ovi h reči dominira pojam upravlj anja. A ima i pravih poslastica, kao kada 68
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU otkrijemo da, etimološki gledano, birokrat ne bi mogao da bude ka­ valjer, jer se u prvom slučaj u radi o sedenj u za stolom a u drugom o j ah anju (franc. bureau - n aj pre čoha koj a prekriva pisaći sto, p otom sam sto, onda kancelarij a i najzad cela ustanova, što je lep primer širenj a značenj a; lat. caballus ' konj ' ). Da pojedine reči mogu imati veoma čudnu istoriju pokazuje i primer normalne ruske reči za želez­ ničku stanicu, 60K3aA, u kojoj se skriva ime mesta Vauxhall blizu Londona, u XVIII veku čuvenog mondenskog izletišta. Ova neočeki­ vana pozajmljenica po svoj prilici je zasnovana na izvesnoj sličnosti arhitekture i ambijenta izletišta i ranih železničkih stanica, a možda i na činjenici da su upravo B ri tanc i bili vodeći konstruktori železnica. Kad smo već kod etimologije, još dve uzgredne napomene. Pr­ vo, u potrazi za prvobitn i m značenjima ne treba zaboraviti da je pro­ mena značenj a normaln a i i storij ski neophodna poj ava, te da aktuelno značenje neke reči nipošto ne treba brkati sa njenim izvornim, eti­ " mološkim značenjem. U suprotnom bi "pravo značenje reči stil još uvek bilo ' pisaljka' (prema lat. stilus - upor. sh. stilo; v. i druge pri­ mere promene značenj a u odeljku 3 . 3) . A drugo, tumačenjem reči se pored stručnjaka povremeno bavi i neuk svet, dakako na svoj način - pri čemu se narodu nerazumlj ive reči lako i skrivljuju da b i ličile na nešto poznatije, s a čime inače nemaj u nikakve istinske veze . Tako neki lj udi mažu ruke maze/inom, rade na brdožderu, prestaju s radom svirena, i du u polukliniku kad obole a kod zubara kad " imaj u kvarijes. Nekada se pri neizmenjenom obliku reči "pri lagođava njeno značenje, pa je moralno ono što se mora, dubiozno ono što je duboko, a harmonično je rasteglj ivo (kao harmonika, koj a inače biva i ramenika) . Ova pojava naziva se narodna etimologija. kad zasvira Reči mogu da potiču od zajedničkog korena ne samo u j ednom u više jezika; upor. npr. sh. mati, rus . Manro , polj . matka, Mutter, engl. mother, ital . madre, franc. mere, šved. mor itd. nego i nem . Osim u korenima pojedinih reči, gde se često naj lakše uočava, jezička srodnost i spoljava se i u glasovnom sklopu, kao i u gramatic i . Kada su sl ičnosti u strukturi i rečniku dvaj u ili više jezika tako velike i si stematske da se ne mogu obj asniti slučajnošću, pozajmlj ivanjem ili 69
  • RANKO BUGARSKI neki m nužnim opštim obeležjima svih jezika (tzv. zalijama, jezičkim univer­ o kojima će biti reči u odelj ku 4.4), li ngvi sti utvrđuju da su ti jezici genetski srodn i , što znači da vode poreklo od zajedničkog pretka. Taj predak, koj i je najčešće davno nestao kao jedinstven jezik, a nekada i bez ikakvih neposredni h svedočanstava u vidu zapi sa, re­ konstruiše se (koliko je to moguće) metodama istorijske i uporedne lingvistike, na osnovu podataka iz jezika koj i su od njega potekli . Takav prvobitni i zvor naziva s e su se iz njega razvili prajezikom, a skupina jezika koji jezičkom porodicom. Pošto se ovde računa sa hilj adama godina, genetsko diferenciranje odvij a se u etapama, pa postoje različiti stepeni srodnosti . Do danas je u nauci utvrđeno oko dvadeset jezičkih porodic a, od kojih su neke veoma velike i razgranate, a druge sasvim male. Mnoge porodice dalje se dele na grane, često stepenasto, a na drugoj strani se u neki m slučajevima predviđa mogućnost daljeg srodstva više takvih porodica, koje bi zaj ednički činile jedan rod. Kako se cela ova klasifi kacij a vrši po utvrđenoj genetskoj srodnosti , za jezi ke čij a srodnost nije dokazana ne može se potpuno isključiti mogućnost bilo kakvog srodstva. Teorij ski je čak moguće da svi današnj i jezici vuku koren od zajedničkog praj ezika lju dske vrste - i ako, kako smo ranije videli, n auka zasad nema pouzdanih odgovora na takva pitanj a. Današnj a j ezička šarolikost usko je povezana sa davnašnj i m i kasnijim seobama stanovništva, kao i sa različitim potrebama ljudi koji žive na razni m mesti ma i u različitim uslovi ma. Jedna zajednica može se vremenom raseliti po većem prostoru , pri čemu se i njen jezik cepa na dijalekte koj i vremenom postaju uzaj amno nerazumlj i v i , tj . različiti i ako srodni jezici . O v o se moralo desiti u prei storij sko vreme i sa pripadnicima pretpostavljene indoevropske zajednice, č ij i s u s e potomci tokom nekoliko milenijuma širili da bi na kraj u zauzeli ogromna prostran stva između Indij skog, Atlantskog i Tihog okeana. Danas se indoevropska jezička porodica deli na više grana i ogra­ naka. Glavne preživele grane indoevropskog prajezika su germanska, balta-slovenska, i tal ska, keltska, helenska, albanska, j ermen ska i in­ do-iranska. 70
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Među važnijim jezicima Evrope, engleski i nemački sa holand­ ski m pripadaju zapadnom ogranku germanske grane, dok njen severni ogranak čine švedski , danski i norveški . Slovenski ogranak balto-slo­ venske grane obuhvata tri grupe jezika: zapadnu (češki, slovački , polj­ ski), j užnu (srpskohrvatski, slovenački , makedonski, bug arski) i i stočnu (ruski, beloruski, ukrajinski). Iz italske grane, a preko govor­ nog latinskog, razvili su se romanski jezici (francuski, italij anski, španski , portugalski, rumunski). Keltskoj grani pripadaju irski , škotski gelski i velški . Grčki , kao izdanak helenske grane, i albanski nemaju živih neposrednih srodnika u okviru šire porodice. U z indoevropsku porodicu, u Evropi je značajnije zastupljena još samo ugro-finska (sa mađarskim i finskim). U bližem susedstvu su turski iz turkijske i arapski i hebrejski iz semitske porodice. Drugde u svetu irna još velikih porodica, kao bantu u Africi, kinesko-tibetska i dravidska u Aziji ili uto-astečka u Severnoj i Srednjoj Americi . Mnoge porodice još su slabo i spitane, pa se j ezici grupišu više po teritorij alnom prin­ cipu (npr. kavkaski ili polinezijski jezici), a kod pojedinih nauci do­ bro poznatih jezika (kao baskij skog u Evropi , potom japanskog i ko­ rejskog) genetska pripadnost nije dokazana, pa se u ovakvi m slučaje­ vima dopušta mogućnost još neutvrđenog daljeg srodstva, npr. u ok­ viru šire altajske porodice. Ovo nas već dovodi do arealne klasifikacije jezika, koj a proi­ stiče iz kontaktne srodnosti : jezici čiji su govornici u dugotrajnom geografskom ili kulturnom kontaktu utiču jedni na druge, pa se u njima mogu javiti zajedničke crte koje nisu nasleđene, dakle genetski uslovljene. Grupa jezika u kojima se to vidno ispoljava n aziva se jezički savez, a među najpoznatijim primerima su upravo balkanski jezici . Na Balkanu nal azimo jezike veoma različitih stepena srodnosti (što se odražava i u različitoj meri uzaj amne razumljivosti , koja varira od značajne do nikakve) : srpskohrvatski (samo južna grupa dij aleka­ ta), makedonski, bugarski, grčki , albanski i rumunski . Među grama­ tička obeležja raširena u ovim jezicima a koj a se pripisuju nj ihovom kontaktu spadaju tzv. postpozitivni član (tj . član iza imenice, npr. ma­ ked. 'lOBeK- OT, rum. om-ul ' taj (određeni) čovek' , alb. /um- i ' ta reka' ) 71
  • RANKO BUGARSKI i odsustvo infinitiva, umesto koga se javlja da-konstrukcij a (upor. sh. daj mi da pijem /nasuprot daj mi piti u zapadni m govorima, koji izlaze iz zone balkanskog jezičkog saveza/, rum. da-mi sa bea u , alb. a me te pi itd.) . Uopšte uzev, nekada je teško razgraničiti nasleđene sličnosti od onih koje su rezultat dodira - naročito u slabije istraženim situacij ama, kakvih je u svetu još uvek mnogo. - 4.3 . Jezički tipovi U prethodnom odeljku videli smo da jezici mogu da budu po­ vezani u vremenu (genetski) ili u prostoru (arealno), te da se sličnosti među njima objašnjavaju zajedničkim poreklom, odnosno kontaktom. Ali ima i izrazitih sličnosti među jezici ma kod kojih nijedna od ovih dimenzij a ne igra nikakvu vidljivu ulogu. Na primer, petočlani si stem vokala kakav ima srpskohrvatski (i e a o u) nalazimo još u španskom, novogrčkom, gruzinskom, japanskom, havajskom, maorskom na No­ vom Zelandu i nekim afričkim jezicima iz porodice bantu, između ostalih - a svi ovi jezici nisu srodni ni genetski ni arealno. U ovakvim slučajevima, kada su u pitanju prosto sličnosti u samoj j ezičkoj struk­ turi - koje mogu, ali ne moraju da budu rezultat genetskih ili kon­ taktnih činilaca - govori se o tipološkoj srodnosti , pa se na osnovu takve klasifikacije uspostavljaj u jezički tipovi. Jezici mogu onda biti srodni na jedan ili više od ovih načina. Tako se srpskohrvatski da porediti sa rumunskim genetski , arealno i tipološki , sa španski m ge­ netski i tipološki, sa mađarskim arealno i tipološki , a sa finskim samo tipološki , pri čemu se u svakoj dimenziji poređenj a mogu utvrditi manje ili veće sličnosti . Prema tome, jedino tipološko upoređivanje je uvek moguće: upoređivani jezici ne moraju da budu povezani ni genetski ni arealno, ali svi oni nužno imaju svoj a strukturna obeležj a koj a podležu uporednom posmatranju. Ovakvim istraživanjem slično­ sti i razlika u jezičkoj strukturi , uz pomoć tzv. kontrastivne metode, bavi se lingvistička tipologija. U n ačelu, jezici se tipološki mogu proučavati na svim nivoima strukture. Tako se npr. posmatraju broj i raspodela glasovnih jednica 72
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU ili priroda akcenta, i zražene gramatičke kategorije (kao rod, broj , pa­ dež, vreme, vid itd.), sintaksički procesi (naročito red reč i : da li je u nekom jeziku uobičajeni redosled subjekt-glagol-objekt ili neki dru­ gi) i slično. Međutim, sa ovog stanovišta n ajčešće su razmatrani načini građenja reči i konstrukcij a, što je urađalo odgovarajućim podelama. Prema jednoj od ovi h razlikuj u se analitički procesi , sa odvojenim delovima konstrukcije, od sintetičkih, s a srastanjem delova'(upor. npr. engl. l will go prema franc . j 'irai ' ići ću ' ; ili engl. the house of my father prema my father 's house ' kuća moga oca' , more intelligent ' inteligentnij i ' prema quicker ' brži ' - gde vidimo razliku između ana­ litičkog i sintetičkog genitiva odn. komparativa) . Krajnju sklonost ka sintezi ispoljava tzv. polisintetički tip strukture, naročito raširen u nekim sevemoameričkim indij anski m jezicima i u eskimskom, gde u formalni okvir jedne reči može biti sažet s adržaj koji bi u većini jezika bio i skazan celom rečenicom (npr. u indij anskom jeziku nutka inik­ wihl 'minih 'isita ' neka mala svetla gorela su u kući '). Ovoj podeli srodna je tradicionalna monološka klasifikacija na korenski , aglutinativni, flektivni i inkorporativni tip strukture. Ko­ renski tip ispoljavaj u jezici (kao klasični kineski i vijetnamski) koji ne pokazuju nikakve promene po gramatičkim kategorij ama, dakle nemaju različite oblike za jedninu i množinu, sadašnje i prošlo vreme i sl. Kod aglutinativnog tipa (izrazito zastupljenog u ugro-finskim, turkij skim i mnogim afričkim i dalekoistočnim jezicima) gramatičke kategorije izražavaju se nastavcima dodati m osnovi reči, ali prostim " " naleplj ivanjem , tako da svaki ima svoj vidljiv zaseban identitet i svoj u jedinstvenu funkciju. Za primer može da posluži promena turske i menice adam ' čovek' : nominativ akuzativ genitiv dati v lokati v ablativ singular adam adam- i adam-in adam-a adam-da adam-dan 73 pl ural adam-lar adam-lar-i adam-lar-in adam-lar-a adam-lar-da adam-lar-dan
  • RANKO BUGARSKI U ovom slučaju, koji pokazuje potpunu sistematičnost, struktura reči je sasvim prozirna: dobro se vidi šta je osnova, šta nastavak za množinu, koji su padežni nastavci , i koj i m redom dolaze svi ovi ele ­ menti. (U principu je ovakva situacija i u mađarskom, ali granice između pojedinih delova nisu uvek ovako j asne). Nasuprot ovome, za flektivni tip, najrasprostranjeniji u indoev­ ropskim i semitskim jezicima, karakteristično je srastanje nastavaka međusobno i sa osnovama, pri čemu jedan formalni segment čest·.o izražava više gramatičkih kategorija; tako nastavak u lat. am-o 'volim' jednovremeno označava prvo lice jednine prezenta indikativa aktiva. Fleksija može da bude spoljna (izvan osnove), kao u upravo datonn primeru, ili unutrašnja (unutar osnove), kao u engl. sing-sang-sung, ili kombinovana, kao u nem. singen-sang-gesungen (oblici glagona ' pevati ' ) . U semitskim jezicima nosilac strukture reči je koren koji čine najčešće tri konsonanta, unutar i oko koga dolaze elementi koji daju različite gramatičke i leksičke vrednosti . Arapski koren k-t-b, na primer, nosi porodicu reči i oblika u vezi s pisanjem: kataba ' on je pisao ' , yaktubu ' on piše ' , kitab ' knjiga' , kutub ' knjige ' , kutubl ' knji­ žar' , katib 'pisao ' , maktaba ' biblioteka' itd. Očigledno je da je mor­ fološka analiza daleko teža kod fleksije nego kod aglutinacije. Najzad, inkorporativni tip, kod koga npr. glagol često obuhvata i svoj objekt u okviru i ste reči, analogan je ranije pomenutoj polisintetičkoj struk­ turi . Dok su ranije pojedini jezici često poistovećivani sa navedenim tipovima strukture, pa se tako govorilo o analitičkim, flektivnim ili aglutinativnim jezicima i slično, novija istraživanja su pokazala da je mnogo bolje da se ovakvi atributi vežu za apstraktne strukturalne ti­ pove ili modele. Naime, zbog ogromnog broj a mogućih kriterijunna podele jezici se ne mogu klasifikovati kao celine, nego samo s ob­ zirom na pojedina obeležja koj a definišu profil datog tipa jezičke strukture, pa svaki od njih može pretežno da pripada jednom tipu ali delimično i drugima. Osim toga, jezici mogu vremenom veoma da izmene svoj tipološki lik: ranija sintetičko-flektivna struktura engle­ skog, na primer, izrazito se izmenila u pravcu analitičko-korensk:og 74
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU tipa, tako da je ovaj jezik danas u ponečemu tipološki sličnij i kine­ skom nego svom daljem rođaku latinskom. I na kraju, kao što je takođe ranije napomenuto, jezici se mogu upoređivati i razvrstavati i prema ulogama koje im pripadaj u u ko­ munikacij skom i društvenom životu njihovih zajednica, na osnovu če­ ga se uspostavljaju različiti funkcionalni tipovi jezika - ili, tačnije, jezičkih varijeteta. (Pod jezičkim varijetetom podrazumeva se oblik jezika određen teritorij alno, socij alno ili funkcionalno) . U svoj im za­ j ednicama jezici ili varijeteti mogu da budu od lokalnog, regionalnog ili nacionalnog značaj a, imajući nezvaničan ili zvaničan status u raz­ n i m oblicima i stepenima. Nacionalni jezici, koji obuhvataj u celu n acij u odnosno državu, često su i zvanični jezici odgovarajućih ze­ malja, tj . oni koj i se koriste u službenoj komunikacij i . Takvi jezici po pravilu su ne samo pisani nego su normiranjem izgrađeni kao komunikacij ski instrumenti savremenog života, pa im pripada rang standardnih jezika, koj i se - uz posebno i sticanje književne kulture - nazivaju i književnim jezicima. Neki od ovih imaju i svoje donekle različito standardizovane n acionalne varijante. (O ovakvi m varijete­ tima biće više reči pod opštim zaglavljem jezičkog rasloj avanja u završnom poglavlju ove knjige). Klasični jezici više ne postoje kao sredstva opšte govorne komunikacije, ali su zadržali važne funkcije u religij i , književnosti ili n auci . Nepisani jezici (a takvih je još uvek možda i do 80 odsto svih jezika u svetu ! ) funkcionišu kao govorni j ezici etničkih grupa, plemena i n aroda. U međuetničkoj i međunacionalnoj komunikaciji koriste se raz­ ni tipovi varijeteta. Na dij alekatski razuđenim područjima mogu se razviti naddijalektski govorni tipovi koji služe široj komunikacij i unu­ tar date oblasti (što se naziva koine, prema imenu takvog starogrčkog varijeteta) . Još široj komunikacij i između predstavnika različitih jezika služe teritorij alno rasprostranjeni jezici tipa lingua franca (naziv po­ tiče od mešanog varijeteta, sa osnovom u franko-provansalskom di­ j alektu, kojim su se međusobno sporazumevali učesnici u srednjove­ kovnim krstaškim pohodima). U ovu kategoriju spadaju, s j edne stra­ ne, kontaktni jezici , tj . mešani pomoćni jezici bez sopstvenih govor- 75
  • RANKO BUGARSKI nih predstavnika, svedeni u formi i ograničenih funkcija (npr. u trgo­ vini po velikim pomorskim raskrsnicama). Oni se nazivaju i pidžini - možda prema kineskom izgovoru engleske reči business ' posao' . Pidžini koji steknu sopstvene govornike, tako što ih kao maternje jezike usvaj aju deca čiji su roditelji međusobno opštili na njima jer su inače pripadali različitim jezicima, zovu se kreoli (po analogiji sa mešanjem rasnih tipova) . S druge strane, u tip lingua franca ulaze potpuni jezici koji funkcionišu kao maternji ali uz to, veoma izrazito, i kao nematernji ili drugi jezici u nekom širem regionu (npr. svahili u istočnoj Africi ili malajski u Indoneziji i Melaneziji). Oni se zovu i jezici šire ko­ munikacije, čiju najizrazitiju savremenu verziju predstavljaju među­ narodni ili svetski jezici, koji su uveliko prešli granice svojih izvor­ nih govornih zajednica i postali sredstva međunarodnog opštenja. Uz prirodne jezike ovakvog raspona, kao pomoćna sredstva internacio­ nalne komunikacije delimično služe i veštački ili planski jezici tipa esperanta (nešto više o ovome u odeljku 5 . 3). Dodaj mo, najzad, da od vrste i obima funkcija koje obavljaju pojedini jezici ili varijeteti zavisi i njihov društveni status, odnosno prestiž koji uživaju - što je još jedna dimenzija u kojoj se oni me­ đusobno veoma razlikuju. Društveno vrednovanje jezičkih sredstava čini jednu od glavnih oblasti sociolingvistike. 4.4. Jezičke univerzalije U prethodnim odeljcima ovog poglavlja utvrdili smo da jezika ima veoma mnogo i da se oni razlikuju u više pravaca; upravo zbog tih razlika i govorimo o različitim jezicima. Ali i pored svih razlika, svi jezici sveta pokazuju i temeljne sličnosti , po kojima i jesu jezici : svi s u oni sistemi iste osnovne vrste, jer zadovoljavaju kriterijume o kojima smo govorili pod zagl avljem bitnih svojstava jezika. Zajed­ nička - iako različito ispoljena - obeležja svih jezika nazivaju se jezičkim univerzalijama. 76
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU Ovakvih zajedničkih crta ima u različitim domenima strukture, evolucije i upotrebe jezi ka, pa postoje različite vrste 1,miverzalij a. Na­ vešćemo nekoliko pri mera. Jedinice glasovnih sistema svih jezika dele se na vokale i konsonante, pri čemu broj vokala nije manji od tri . U položaju između vokala, bezvučni konsonanti pokazuju sveopštu ten­ denciju ozvučavanj a tokom istorijskog razvoja. Svi jezici imaju u svo­ joj slogovnoj strukturi slogove od jednog konsonanta praćenog jednim vokalom. Ako jedan gramatički si stem ima kategoriju duala (dvojine), on ima i kategoriju plurala, ali ne i obrnuto (upor. sh. jedan čovek/dva čoveka/pet ljudi). Jezik koj i razlikuje rod u drugom licu obično će ga razlikovati i u trećem, ali ne i obrnuto. Jezik koj i ima kategorij u roda obavezno ima i kategoriju broja. S vi jezici imaju zameničke ka­ tegorije u bar tri roda i dva broj a, ukoliko uopšte razlikuju rod i broj . Svi jezici imaju vlastita i mena, kao i upućivačke elemente čij a de­ notacij a varira prema situacionom kontekstu (npr. reči kao ja, ti, ovde, sada) . Ako jedan jezik poseduje fleksiju, on uvek poseduje i deriva­ cij u . Ako i flektivni i derivacioni afiksi dolaze ispred ili iza korena, derivacioni je uvek između korena i flektivnog afiksa. Dalje, svi jezici imaj u neki tip podele na vrste reči, obavezno uključujući imeničke i glagolske elemente koji na nekom nivou struk­ ture funkcionišu u nekoj vrsti subjekatsko:-predikatskog odnosa. Ako se i menica u funkcij i subjekta ili objekta slaže sa glagolom u rodu, pridev se uvek slaže s a i menicom u rodu . U izjavnim rečenicama sa imeničkim subjektom i objektom, dominantni red reči je gotovo uvek takav da subjekt prethodi objektu, ali ne nužno i glagolu, koj i može zauzimati bilo koji od tri položaja (tj . ispred subjekta i objekta, između ili posle njih). Svi jezici koji kao dominantni redosled imaju glagol­ -subjekt-objekt poznaj u i alternativu subjekt-glagol-objekt i i m aju pre­ dloge. U glagolskim sistemima uvek ima više prošlih vremena nego budućih. Oznake za vreme i mesto u svim jezicima mogu da zauzi­ maju početni položaj u rečenici. Svi jezici raspolažu sredstvima za obrazovanje odričnih, upitnih i zapovednih oblika. Svi jezici koriste se u velikoj meri metaforičkim prenosom značenj a. 77
  • RANKO BUGARSKI Dati primeri ukazuju na mogućnost višestruke podele univer­ zalija - na supstantivne (u vezi s vrstama jezičkih jedinica) i for­ malne (u vezi s apstraktnim procesima kombinovanj a tih jedinica u govoru) ; na sinhronijske (koje se tiču jezičkih stanj a u datom vre­ menskom preseku) i dijahronijske (koje iskazuju sveopšte zakonitosti evolucije jezičkih si stema u vremenskom sledu); na neograničene (koje važe za sve jezike bez izuzetka) i ograničene (koje dopuštaju ređe izuzetke); itd. Posebno su važne implikacione univerzalije, čij a je logička forma sledeća: "Ako jedan jezik poseduje osobinu x , onda " on uvek poseduje i osobinu y . One, naime, omogućuju da se poje­ dinačne odlike dovedu u međusobnu korelaciju, čime se - unutar ka­ tegorij a koje jezici moraju ili mogu imati - utvrđuje koj a kategorij a traži neku drugu, koje se uzajamno podrazumevaju a koje se međusob­ no isključuju . Ovde je proučavanje jezičkih univerzalij a u naj tešnjoj vezi sa istraživanjima u okviru lingvističke tipologije, čiji glavni ak­ tuelni zadatak upravo i jeste da definiš� odgovarajući raspon moguć­ nosti i utvrdi da li se i kako te mogućnosti odista i koriste u prirodnim jezicima. Pri tome se unutar date kategorije malo kad empirij ski ko­ riste sve matematički moguće kombinacije, pa ono što se uistinu ko­ risti tako doprinosi bližem određenju pojma " prirodni ljudski jezik" . . � . . •. -� ... l. •J ' ' ' . ' Da sada malo proširi mo jedan već pomenuti primer, ako po­ smatramo odnos između duala i plurala u sistemu gramatičkog broja, logički su moguće četiri kombinacije: da neki jezik nema ni jedno ni drugo, da ima oboje, da ima plural bez duala, i da ima dual bez plurala. Ali dok se u jezičkoj stvarnosti lako mogu naći primeri za prva tri slučaja (npr. kineski za prvi , klasični grčki za drugi, engleski za treći), četvrta teorijska mogućnost nikada se ne koristi : nema jezika koji bi imao dual bez plurala. Drugim rečima, između duala i plurala postoji jednosmeran odnos implikacije: dual podrazumeva plural , ali ne i obrnuto, što znači da je plural temeljnija i hijerarhij ski važnij a kategorija. I z ovog zaključujemo da prirodnom jeziku može odgova­ rati da ne pravi razlike u broju, ali ako takve razlike postoje, onda mu nikako ne odgovara postojanje duala bez plurala. Praktično, to bi značilo da čoveku iz nekog razloga može pogodovati da grama- 78
  • UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU tičkim sredstvima uopšte ne pravi razliku između 'jedan ' i ' vi še od jedan ' , ali mu nikako ne pogoduje da uz pomoć takvih sredstava ra­ zlikuje 'jedan ili više od dva' i 'dva' . (Postojanje duala bez plurala podrazumevalo bi ukidanje razlike između singulara i plurala, jer ako se ne zna šta je plural onda nema ni singulara) . U navedenom primeru može se razumeti zašto ova potonj a si­ tuacija nije empirij ski povoljna, ali u složenijim slučajevima teško se može i nagađati o razlozima zbog kojih u jezicima nalazimo upravo ono što nalazimo, a ne nešto drugo. Pitanje zašto su jezici onakvi kakvi jesu deo je šireg problema obj ašnjenj a jezičkih univerzalij a. Ovde treba pre svega imati u vidu okolnost da se jezici sveta veoma razlikuju u svojim površinskim strukturama, dakle u tehnici obra­ zovanj a pojedinih tipova iskaza, dok su veoma slični u dubinskoj strukturi, odnosno n a planu na kojem se konstituišu značenj a koj a će biti izražena. (O razlikovanju površinske i dubinske strukture više će biti rečeno u pogl. 9 i l l ). Pri mera radi , sa stanovišta površinske gramatike veoma je različito to što se za nekoga u srpskohrvatskom kaže da piše perom, a na engleskom with a pen (dakle, u prvom slučaju bez predloga i sa padežnim nastavkom, a u drugom pomoću predloga i bez padežne oznake). Ali čim se spustimo malo dublje u analizi značenja, nalazimo da u oba slučaj a imamo isto : i menica + ' instrument' (tj . oznaka instrumentalnog značenj a). Ovako posmatra­ na, dubinska gramatika svih jezika može se prikazati kao jedinstven si stem pravila vi sokog reda apstrakcije, dakle kao svojevrsna " uni­ verzalna gramatika " koj a se diferencirano manifestuje u strukturama pojedinih jezika. Međutim, nosioci jezika su ljudi , pa se univerzalije mogu otkriti ne samo u sinhronij i i dijahronij i jezičkih sistema nego i u promenama u govornoj sposobnosti pojedinaca tokom nj ihovog života - u razvoju govora kod dece, kao i gubljenju govora u afaziji . Zašto, na primer, prve celovite reči koje dete izgovara, i kojima roditelj i obično pripi­ suj u značenj a tipa ' majka' , 'otac ' , ' baka' i slična, u velikom broj u genetski različitih jezika glase mama, papa, tata, nana ili ovome ne­ kako približno? Istaknuti ruski lingvist savremene epohe Roman Ja- 79
  • RANKO BUGARSKI kobson dao je objašnjenje po kome su ovakva glasovna razlikovanj a i slogovne strukture najlakši za usvajanje pa se otuda najpre i nauče, dok se teži zadaci savladavaju kasnije. Po istoj teorij i, ono što se u detinjstvu n ajpre usvoji najkasnije se gubi kod afazičnih oboljenj a. Š taviše, glasovne jedinice koje se tokom individualnog govornog raz­ voja kasnije usvaj aj u i ranije gube ne mogu se u jezicima sveta di­ jahronij ski razviti, niti u njima sinhronij ski postoj ati , bez jedinica koje se prve usvajaju i poslednje gube. U ovom svetlu moglo bi se posmatrati i pitanje kon sonantskih razlika č : ć i dž : đ u srpskohrvatskom. One dolaze kasno u hro­ nologiji u svajanja ovog jezika, u njemu imaju minimalnu funkcional­ nu vrednost, a u jezicima sveta veoma su retke . Ove okolnosti mogle bi doprineti obj ašnjenju činjenice da se te razlike povlače iz jezika, dospevajući pod specijalnu zaštitu jezičke norme. No u svakom slu­ čaju, izgleda da su jezičke pojave u svim svojim pomenutim aspek­ tima podložne dej stvu jedinstvenih strukturalnih zakona sukcesivnosti i implikacije, dakle jednog hijerarhijskog poretka koji upravlj a raz­ vojem od jednog neizdiferenciranog početnog stanj a ka sve većoj di­ ferencijacij i . Na temelju ovoga može se donekle i predviđati buduć­ nost jezičkog razvoja. No osnovno pitanje zašto je u jezicima sve tako kako jeste još uvek ostaje bez konačnog i podrobnog odgovora. Š iroko uzeto, može se reći da se pojedini jezici razlikuju zato što se razlikuju i ljudske grupe koje njima govore, ali da su i slični upravo stoga što svima njima govore ljudi . Pri tome se jezičke univerzalije ne mogu pripi sati jednom i zvoru - npr. ograničenjima čovekove memorije ili potrebama delotvome komunikacije (sa čisto formalnog stanovišta l ako se mogu zamisliti sintaksički procesi koji bi bili daleko jednostavniji i ekono­ mičniji od nekih koje nalazimo u jezicima, a koj i se ipak nikada ne kori ste). Pre će biti da objašnjenje zajednički h crta u oblasti jezika valja tražiti u jednom sklopu pretežno vanjezičkih činilaca - od fi­ zioloških i psiholoških do komunikacijskih i društvenih. Jezik je, ne zaboravimo, deo čovekovog genetskog nasleđa, ali se ostvaruje kul­ turnim putem ; u toj dijalektici datog i stečenog, biološkog i socio- 80
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU laškog, treba tražiti korene kako sličnosti tako i razlika među jezicima. Pri tome i jedne i druge mogu da imaj u implikacija i posledica za opažanje, mišljenje, saznanje i ponašanje. Tada sa empirijskog plana prelazimo na teorijski, pa povodom sličnosti govorimo o jezičkim uni­ verzalij ama kao nužnim atributima ljudskog jezika (a ne slučajnim podudarnostima istorij skog razvoja), dok u vezi s razlikama podse­ ćamo na ovome komplementarnu hipotezu jezičke relativnosti (koj u s m o pomenuli n a kraju odeljka 2 . 3 ) . Pitanje zajedničkog i različitog u jeziku odista je složeno ! 81
  • 5. Jezik, kultura 1 društvo 5 . 1 . Jezik i druge društvene kategorije Kao društvena pojava, jezik stoji u određenim odnosima prema nizu drugih društvenih kategorija, od kojih ćemo da pomenemo naj­ važnije. l . Jezik, rasa i kultura. U prošlom veku je u naukama o čove­ ku bilo rasprostranjeno nastojanje da se razmeštaj ljudskih grupa na zemljinoj kugli proučava jednovremeno iz tri ugla - njihovih rasnih, jezičkih i kulturnih obeležja, za koja se verovalo da su tesno međusob­ no povezana. Pod rosom se pri tome mislilo ne samo na čisto biološke nego i na antropološke, etničke, geografske i druge činioce, pa se npr. u okviru bele rase govorilo o arijevskim, tevtonskim, alpskim, mediteranskim, dinarskim i drugim rasnim tipovima. Jezička obeležj a obuhvatala s u kako tipološke tako i genetske karakteri stike, dakle strukturni lik i razvoj od pretpostavljenih jezičkih predaka. A pojmu kulture davan je antropološki smisao, koji uklj učuje materijalne osno­ ve postojanja jedne zajednice, njene društvene ustanove i duhovne vrednosti - sve ono što njene pripadnike, određujući im način života, povezuje u celinu . Predstava o suštinskoj podudarnosti ova tri kruga činilaca i da­ nas preživljava u svesti mnogih laika, imajući č ak i izvesnu senti­ mentalnu vrednost. Ljudi često osećaju da pripadaju nekoj rasnoj sku­ pini, da se ova prirodno izražava upravo u njihovom jeziku, i da ovaj isto tako normalno služi potrebama nj ihove kulture. Međutim, u mo- 82
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU dernoj nauci je odbačena bilo kakva načelna korelacija između rasnih, jezičkih i kulturnih tipova, koj a se mogla tako dugo održati naj više zahvaljujući nepreciznosti ključnih termina. Danas se smatra da takve podudarnosti, tamo gde postoje, jesu rezultat sticaj a istorij skih okol­ nosti, a ne nekih nužnih unutrašnjih uslovljenosti . Ovo se lako može pokazati . Govorni organi su isti kod svih ljudi, bez obzira na rasne razlike . Dete iz Nigerije ili Japana koje bi odmah po rođenju bilo preneto u Beograd i tu odrastala, slušajući oko sebe samo srpskohrvatski , prirodno bi usvojilo ovaj jezik i po govoru se uopšte ne bi razlikovalo od dece rođene u Beogradu - iako bi, razume se, zadržalo svoj a rasna obeležj a. Rasno i etnički veoma slične ljudske grupe nekad se služe genetski i tipološki veoma ra­ zličitim jezicima, kao u slučaju Finaca prema drugim Skandinavcima. Obrnuto, isti jezik neretko služi različiti m rasama, što pokazuju npr. belci i crnci u SAD (izvesne razlike u njihovoj upotrebi zajedničkog engleskog jezika treba pripisati sociološki m pre nego antropološkim faktorima). Prema tome, jezik i rasa nikako nisu nužno povezani. U pogledu kulture, rečnik jednog jezika dosta verno odražava kulturne datosti i potrebe zajednice koja se njime služi, ali to uglav­ nom ne važi za gramatičke sisteme, koj i su stabilniji i merodavniji deo jezičke strukture. Dublji identitet jednog jezika ne ogleda se toliko u prirodi sadržaja koje on izražava (i koji su registrovani u rečniku), koliko u osobenom načinu njihovog izražavanja (tj. u gramatičkoj formi). Zato je moguće da potpuno nesrodni jezici učestvuju u istoj kulturi , a i da isti jezik služi različitim kulturama. Balkansko poluos­ trvo je kulturno znatno homogenije nego jezički , dok je obrnut slučaj kod Velike Britanije i SAD. Tri jezika nosioca orijentalne kulture arapski , turski i persijski - pripadaju trim a sasvim odelitim porodi­ cama jezika. Ovo znači da unutrašnj a povezanost uglavnom ne postoji ni između jezika i kulture. Posebno .se ne mogu uspostavljati globalne korelacije između vrste društvene zajednice i tipa jezičke strukture na primer, tako da bi stočarskim kulturama odgovarala jedna vrsta glasovnih i gramatičkih sistema, a urbanim društvima neka druga vrsta. 83
  • RANKO BUGARSKI Slučajevi podudarnosti tri kruga činilaca postoje ali su krajnje netipični, budući mahom ograničeni na male izolovane zajednice u kakvima žive Eskimi ili Bušmani. Kod razgranatih i dinamičnih za­ jednica, daleko tipičnijih za savremeni svet, uzaj amni uticaji i raspro­ stiranje elemenata kulture ostavili su malo traga čak i od nekog pret­ postavljenog jedinstva iz daleke prošlosti . No pri svemu ovom, na­ vodno troj stvo jezika, rase i kulture još uvek kao da nosi neki mistični oreol koji se povremeno koristi u svrhe šovinističke i rasi stičke pro­ pagande, za koje je kao stvoren. Naime, vrlo je lako povući znak jednakosti , s jedne strane, između primitivnije kulture, " nerazvijenog " jezika i "niže " rase, a s druge strane između velikih kultura, "razvi­ jenih " jezika i " više " rase. (Ovo se naročito ispoljilo u vreme uspona fašizma) . Stoga ovakva pitanja, koj a su lingvi stički i antropološki uglavnom dovoljno razjašnjena, zaslužuju produženu pažnju na so­ ciološkom, socijalno-psihološkom i socij alno-političkom planu . 2. Jezik, nacija i država. I u pogledu ovog odnosa, kod mnogih postoji osećanje - u evropskom kulturnom krugu nasleđeno od ro­ mantičarskih shvatanja prošlog stoleća - da bi bilo nekako prirodno da pripadnici pojedinih nacija imaju svoj poseban jezik, pa možda i sopstvenu državu, koje ne bi delili sa drugima. Međutim, analiza brzo pokazuje da ni tu nema nužne uzročne povezanosti . Č injenica je da mnoge nacije, po pravi lu manje, imaju po jedan jezik koj i je samo njihov, ali ima i mnogo drukčijih slučajeva. Svi Mađari , i samo oni, govore mađarski ; to važi i za Slovake i slovački, Baske i baskijski, Japance i japanski , itd. Ali pripadnici jedne nacije mogu imati i više od jednog jezika (Belgijanci : francuski i flamanski ; Kanađan i : engleski i francuski ; Š vajcarci: nemački, francuski , itali­ janski i romanš; itd.). I obrnuto, jedan jezik može da služi većem broju nacija (nemački govore Nemci, Austrij anci i deo Š vajcaraca; engleski govore Britanci, Amerikanci , Kanađani, Austral ij anci, No­ vozelanđani i Južnoafrikanci ; srpskohrvatski m su se kod nas služile četiri nacije; itd.). Stvar se dalje komplikuje ako se uzmu u obzir i nacionalne manjine izvan matične zemlje; na ovom nivou se nemački, primera radi , govori u još desetak zemalja. Kako nije uvek lako odre- 84
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU diti šta treba računati kao jedan jezik a šta kao jednu naciju, teško je reći šta je u velikom postojećem šarenilu tipično a šta nije. Ipak se može utvrditi da jezik i nacionalnost nisu organski povezani, iako ima mnogo slučajeva podudarnosti ovih i storij skih kategorij a, često paralelno izraslih (naročito u Evropi počev od kraj a XVIII veka, zbog čega se ovde jezik i danas često smatra jednim od glavnih obeležj a etničkog i nacionalnog identiteta). Kod jezika i države stvari su j asnije već na prvi pogled: u celom svetu broj jezika je približno dvadeset pet puta veći od broj a danas postojećih državnih zajednica (grubo zaokruženo, 5 .000 prema 200). Ovoj nesrazmeri , dakako, najviše doprinose broj ne vi šenacionalne i vi šejezične države kakve su bivši SSSR, Indij a, Nigerij a i mnoge dru­ ge, posebno među zemljama u razvoj u . U kontekstu učenj a stranih jezika povremeno se postavlj a pi­ tanje obdarenosti pojedinih nacij a za strane jezike. Nasuprot rašire­ nom verovanju, dar za jezike može se pripisati samo pojedincima, ali nikako ne i celim nacij ama. Na planu nacij a, zapažene razlike u aktivnostima i uspehu na ovom polj u moraj u se objašnjavati razlikama u motivaciji. Jedan Jugoslaven , koji sa svojim jezikom neće stići da­ leko u svetu, svakako je bolje motivisan da uči druge jezike nego, recimo, neki Amerikanac. Iz izloženog sledi zaklj učak da je lišeno naučnog osnova po­ pularno gledište koje u jezičkim, rasno-etničkim i kulturnim obeležji­ ma vidi tri lica i stog društvenog organizma, a potom taj organizam identifikuje sa nacijom. Doduše, ova fikcij a, sama po sebi bezazlena, u modernom svetu često se koristi kao oruđe političke propagande, pa i svakovrsne demagogije. Ipak ostaje činjenica da jedina vrsta društvene zajednice koju jezik odista podrazumeva jeste jezička za­ jednica, defini sana kao kolektiv koj i govori datim jezikom: da bi neki jezik postojao, očigledno je neophodno da ima ljudi koj i se njime služe. Ali ovi ne moraju živeti na istom mestu , niti pripadati istoj rasno-etničkoj , kulturnoj , n acionalnoj ili administrativno-političkoj formaciji . 85
  • RANKO BUGARSKI Otuda su pokušaji da se jezičke granice usklade sa granicama drukčije definisanih društvenih grupa u velikoj meri veštački . Takvi pokušaji ipak su vršeni u novijoj istorij i , s manje ili više uspeha, u političke svrhe - u okviru raznih nacionalnih preporoda, ali i nacio­ nalističkih pokreta. U takvim prilikama jezik deluje kao važan simbol nacionalne pripadnosti, iako se iza pozivanja na jezik često kriju su­ kobi društveno-ekonomske i pravno-političke prirode. Tako tzv. je­ zički sukobi u Belgij i , Kanadi, Indiji i drugde (uključujući i neke polemike oko varijanata srpskohrvatskog knji ževnog jezika i druge jezičke raspre u doskorašnjoj Jugoslaviji) u suštini imaju dublji koren . Drugi slučajevi (kao primer SAD u odnosu prema Velikoj Britaniji) pokazuju, međutim, da se puna nacionalna i politička autonomija može postići i bez lišavanj a nesumnjivih prednosti koje pruža zajed­ nički jezik. 3. Među preostalim društvenim kategorij ama sa kojima se jezik prožima kratko ćemo da pomenemo još neke. Tamo gde važna uloga pripada religiji, jezik može da funkcioniše kao razmeđe. Tako je kod nas izbor ćirilice ili latinice u pisanju srpskohrvatskog bio primamo određen verskom pripadnošću. Hindi i urdu su lingvistički jedan jezik, sa osnovom u istim hindustan skim govorima, ali veštački razdvojen u kulturnoj sferi i pismu - indij skom, odnosno arapskom - kako bi simbolizovao dve suprotstavljene konfesije, hinduističku i musliman­ sku, i doprineo izgrađivanju odelitih n acij a u Indiji i Pakistanu. Kako ćemo videti u završnom pogl avlju ove knjige, u jeziku se odražavaju i druge društvene podele - prema klasi, socioekonomskom statusu, obrazovanju, profesiji. Naj zad, slično se može reći i za kategorije kao što su pol ili uzrast, koje takođe imaju bitnih društvenih impli­ kacija. Izvesne razlike koje se primećuju u govoru muških i ženskih pripadnika i ste zajednice potiču od diferenciranja u njihovom društve­ nom statusu ili karakterističnim životnim i radnim domenima, odno­ sno u društvenim ulogama koje im se pripi suju. Analogno, određene razlike u .upotrebi jezika očituju se i generacijski, počev od dece, preko adolescenata i omladine, do pripadnika srednjih i starij ih po- 86
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU kolenja. Veze između j ezičkih i društvenih poj ava uistinu su brojne i višestruke. 5 .2. Višejezičnost Jezička karta sveta veoma je š arena. Istorij ski gledano, ona se stalno menj a usled seoba stanovništva, ratova i osvaj anj a, privrednih i trgovačkih veza, kulturnih i političkih uticaja jednih zajednica na druge. A u savremenom svetu još se snažno osećaju produžene po­ sJedice ovih istorij skih procesa, dok s druge strane, uz njihovo dalje odvij anje u novi m uslovima, u istom pravcu deluju i moderni činioci kao što su naučno-tehnološki razvoj , urbanizacij a, masovni mediji i, s tim u vezi , raširene svakodnevne komunikacije, čij a mreža danas pokriva najveći deo zemljine kugle. Jezici su, znači , u živom međusobnom dodiru, vremenski i pro­ storno. Pri tome se j ezičke međe retko kad potpuno podudaraj u sa državnim granicama. Iz već poznate n am činjenice da jezika ima neu­ poredivo više nego država sledi i to da će u vrlo velikom broju zemalj a u upotrebi biti više jezika. Tako nalazimo d a u Evropi, sa mogućim izuzetkom Islanda i Portugala, i nema zemlje u kojoj bi celo stanov­ ništvo govorilo istim jezikom kao maternjim, i koj a bi dakle bil a pot­ puno jednojezična. U maloj Š vajcarskoj govore se čak četiri j ezika, a u bivšoj Jugoslavij i preko dvadeset (pored srpskohrvatskog, slove­ načkog i makedonskog kao tadašnjih jezika jugoslovenskih n aroda, u upotrebi su, često ali ne uvek u pograničnim oblastima, i jezici n arodnosti i etničkih grupa kao što su albanski , mađarski , turski, ru­ munski , slovački , rusinski, češki , bugarski, italij anski , ukrajinski, po­ tom romski, vlaški i drugi, od kojih neki imaju mali broj govornika). Broj ni su jezici danas zastupljeni i u državama sa veliki m pri­ livom radnika migranata, kakve su Nemačka, Velika Britanij a i skan­ dinavske zemlje. Ali višejezičnost je veoma izrazita na svim konti­ nentima. Već datim pri merima mnogojezičnih država (v. odelj ak 4. 1 ) dodaćemo da su SAD i Kanada jezički mnogo šarenije nego što se 87
  • RANKO BUGARSKI to obično misli, a Australij a, doskora smatrana dobrim primerom uglavnom jednojezične zemlje, pravi je jezički kaleidoskop sačinjen od nekih 1 50 preživelih domorodačkih jezika i oko 1 00 useljeničkih. I mnoge afričke i južnoameričke zemlje izrazito su višej ezične. Naporedna upotreba dva ili više jezika u jednoj društvenoj za­ jednici naziva se dvojezičnošću (bilingvizam) ili, obuhvatnije, višeje­ zičnošću (multilingvizam). Iz već datih primera može se zaključiti koliko je značajna i raširena pojava višejezičnosti na širem društve­ nom planu, kada pripadnici jednog ili više naroda, često uz nacionalne manjine i razne etničke grupe, žive zajedno služeći se različitim je­ zicima. U pogledu obima zastupljenosti , upotrebe i društvenog statusa ovih jezika postoje veoma različite mogućnosti . U nekim višejezičnim zemljama ipak izrazito dominira po jedan jezik (engleski u anglosak­ sonskim državama, francuski u Francuskoj , španski u Š panij i ) ; druge su u suštini dvojezične, uz moguće manje učešće i drugih jezika (Bel­ gij a, Kanada) ; a u nekima je veći broj jezika ravnomernije raspoređen ( Š vajcarska, Nigerija, Kenija, Indij a itd.). Š to se tiče upotrebe, potreba sporazumevanja sa susedima na­ vodi predstavnike jednog jezika u ovakvim zajednicama da se pored svog maternjeg jezika aktivno ili pasivno služe i drugim, bilo uglav­ nom jednosmerno (kada jedan od jezika izrazito dominira) ili uza­ jamno (kada takve dominacije nema) . U zajednicama rascepkanim na više etničkih grupa i jezika (naročito u zemljama u razvoju) j avlj a se potreba za sredstvom opšte komunikacije, posebno u sferama ad­ mini stracije, višeg obrazovanja i kulture, kao i j avnog života uopšte. Tu ulogu može igrati jedan od domaćih jezika ili, češće, neki svetski jezik; takav jezik se obično ne oseća kao u punoj meri strani, pa mu bolje odgovara naziv drugog jezika. U ovom smislu engleski je drugi jezik stanovnika mnogih afričkih i azij skih zemalj a, ranijih britanskih kolonij a - pored toga što je, dakako na drukčij i način, drugi jezik onih Vel šana, Š kotlanđana i Iraca kojima nije već postao prvi jezik. Engleski i francuski takođe funkcionišu kao drugi jezik frankofonim, odnosno anglofonim stanovnicima Kanade; itd. A višejezičnosti sa­ vremenih društava još jednu važnu dimenziju daje i činjenica da se neki jezici masovno uče kao strani. 88
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU S ve ovo opet može voditi specij alizovanju jezika po funkcijama unutar i ste zajednice, pri čemu izbor jezika tipično zavisi od situacije, pa j edan jezik istim govornicima služi, n a primer, za svakodnevno opštenje, a drugi jezik - ili drugi oblik i stog jezika - za više kulturne funkcije. Ovakav funkcionalni rascep n aziva se diglosija (sam termin iskovan je na isti način kao i bilingvizam , opet upućuj ući n a dva jezika, samo od grčkih a ne latinski h elemenata) . Klasične slučajeve diglosije nalazimo u Grčkoj (narodna i učena verzij a grčkog), Š vaj­ carskoj (švajcarski dij alekt nemačkog i knj i ževni nemački), ili u arap­ skim zemlj ama (razni govorni varijeteti arapskog i savremena verzij a klasičnog arapskog), ali se o ovom tipu situ acije može govoriti svugde gde paralelno postoje narodni govori i standardizovani obl ici i stog jezika, pa tako i kod nas. Najzad, u pogledu društvenog statusa i formalnog položaj a za­ stupljeni jezici mogu biti u raznim vrstama odnosa. Oni mogu da budu ravnopravni, kao u bivšoj Jugoslavij i - gde ni srpskohrvatski , kao maternji jezik tri četvrtine stanovni štva zemlje i drugi jezik većine ostalih, nije imao posebnih zvaničnih privilegij a (druga je stvar to što je on nekada funkcionisao kao nezvanično sredstvo šire komuni­ kacije n a celom jugoslovenskom prostoru) . U drugim slučajevima može da postoji neki oblik zvaničnog ili državnog jezika, kome su drugi u tom smislu podređeni jer nisu službeno priznati kao sredstva javnog saobraćaja. Ovakvu privilegiju naj češće imaj u po jedan ili dva jezika, ređe više njih - ali u Indiji č ak petnaest domaćih jezika, uz engleski , ima zvaničan statu s ! Jezička neravnopravnost može voditi otporima među grupama čiji jezici nisu privilegovani, neretko u vidu zatvaranj a, izrazitog purizma i jezičkog nacionalizma (što su tipični odbrambeni mehanizmi jezički ugroženih, bilo objektivno ili samo subj ektivno). A i uopšte uzev, na društveno-političkom planu višeje­ zičnost je bremenita različitim problemima, tim pre što se često pre­ pliće sa etničkim trvenjima, pa zahteva pronalaženje optimalnih i du­ goročnih rešenja. Organizovana stručna i društvena nastojanja u ovom pravcu nazivaju se jezičkim planiranjem, a ovo se obavlj a u širim okvirima jezičke politike kao politike jednog društva u svim pitanji­ ma koja se tiču jezičke komunikacije među njegovim članovima. 89
  • RANKO BUGARSKI U dinamici savremenog sveta sa višejezičnošću moraju da računaju ne samo pojedine države nego i razne međunarodne orga­ nizacije koje taj problem rešavaj u kako umeju, a najčešće uz učešće dobro obučenih i opremljenih prevodilačkih službi . Tako Organizacija ujedinjenih n acija priznaje šest zvaničnih jezika u svom radu (engle­ ski, španski , ruski, francuski, kineski i arapski), a Evropska ekonom­ ska zajednica operiše čak sa devet jezika svojih zemalj a-članica. Za čovečanstvo u celini svakako je velika dobit što čovek ra­ spolaže mnogim glasovima, što postoje toliki jezici u kojima su na­ taložena duhovna blaga raznih naroda, starih i savremenih, velikih i malih. Svako nasilno ujednačavanje postojećeg jezičkog šarenila stoga bi bilo ne samo nerealno nego i štetno. Ali ta raznolikost ima i ne­ gativnih posledica, utoliko što otežava komunikaciju u jednom svetu u kome međusobno razumevanje sve više postaje imperativ vremena. Lice i naličje jezičke raznolikosti najbolje se mogu uskladiti ako kažemo da ideal međunarodnog sporazumevanja i saradnje podra­ zumeva negovanje zajedništva u okviru postojećih razlika - u jeziku kao i u drugim oblastima. Mogućnostima prevazilaženja jezičkih razlika pozabavićemo se . u narednom odeljku. Pre toga treba još da kažemo da smo u ovom razmatranju vi šejezičnosti tu pojavu posmatrali isklj učivo na društve­ nom ili institucionalnom planu, kao veoma rašireno i po posledicama dalekosežno obeležje mnogih ljudskih kolektiva. Dodajmo ipak koju reč i o individualnoj dvojezičnosti , kao poj avi koj a je za pojedinca važna psihološki onoliko koliko je za društvo kolektivna dvoj ezičnost ili višejezičnost značajna sociološki . Dvojezičnima u strogom smislu smatraju se oni poj edinci koji su od malih nogu paralelno usvojili dva jezika i njima ovladali u podjednakoj meri , tako da se za njih može reći da imaju dva maternj a jezika. Ali pojam individualne dvoj ezičnosti može se proširiti i na sve one koji su kasnije u životu naučili i neki drugi j ezik - ili druge jezike, što onda podrazumeva pojedinačnu višejezičnost. Tu se više ne postavlj a zahtev da se ti jezici u nekom apsolutnom smislu znaju podjednako dobro, a tipično se javlj a manje ili veće diferenciranje 90
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU prema jezičkim veštinama i prema domenima upotrebe jezika. Nai­ me, takva osoba može podjednako dobro da razume oba jezika ali da tečnije govori na jednom od njih, ili da čita na oba ali radije piše na jednom. Isto tako, jedan od tih jezika može da joj bude bliži kao sredstvo svakodnevne komunikacije u razgovoru ili ličnoj korespon­ dencij i , dok se drugim spretnije služi u profesionalne svrhe i na njemu radije čita stručnu literaturu . Kada se razvij a pod iole povoljnim okolnostima, što znači uz stalnu prirodnu izloženost dvama jezicima, dvojezičnost pozitivno de­ luje na umni razvoj jedinke, širi njene duhovne vidike i čini je bo­ gatijom ličnošću . Međuti m, pod nepovoljnim spoljnim uslovima (o kojima v. pri kraju odeljka 3 .4) nekada se može dostići tek donja granica dvojezičnosti - tačnije, svojevrsna " dvostruka polujezičnost" - pri kojoj dete u ranijim razvojnim fazama ne zna dobro nijedan jezik, što mu umanjuje šanse za uspešno školovanje i pristup poželj­ nim zanimanjima. Stoga je ovde takođe bitna pravovremena društvena intervencija. Pošto smo videli da je, suprotno popularnom verovanju, višeje­ zičnost u svetu pravilo pre nego izuzetak, zaključimo isticanjem n ačel­ no j asne veze između kolektivne i individualne višejezičnosti : da bi neko višejezično društvo uistinu funkcionisalo kao celina, a ne samo kao manje-više mehanički zbir nezavisnih i samodovoljnih delova, neophodno je da što veći broj njegovih članova bude i pojedinačno dvojezičan. Samo tako mogu se iz višejezične situacije i zvući sve njene prednosti, uz i stovremeno neutralisanje njeni h mogućih slabosti na planu opšte komunikacije i punog zajedničkog života celog društva. 5.3 . Prevazilaženje jezičkih razlika Dve glavne mogućnosti prevladavanj a jezičkih razlika bez nji­ hovog ukidanja pružaju učenje jezika i prevođenje. l. Učenje jezika. Ovladavanje i drugim jezicima, osi m m ater­ njeg, u svakom slučaju predstavlja obogaćenje ličnog i društvenog 91
  • RANKO BUGARSKI života. A kada je reč o nadilaženju jezičkih granica radi opštenja sa što većim brojem nosilaca drugih jezika, posebne prednosti pruža ko­ rišćenje jezika šire komunikacije, odnosno međunarodno raširenih je­ zika koji se popularno nazivaju svetskim jezicima. Ovim se pre svega misli na prirodne jezike koji su sticajem raznih okolnosti daleko pre­ rasli okvire svojih neposrednih jezičkih zajednica i postali mnogo šira sredstva opštenja između predstavnika različitih jezika. Potrebu za takvim sredstvom čovek je osetio već vrlo davno, o čemu u sferi legende svedoči npr. biblijska povest o Kuli vavi lonskoj, a u stvarnosti činjenica da su se u osvit istorije mnogi narodi u međusobnim kon­ taktima služili vavilonskim i aramejskim jezikom. Potom su grčki i naročito latinski služili kao administrativni i kulturni jezici na širem području tadašnje evropske civilizacije, dok su, idući ka istoku, slične uloge pripadale arapskom i hebrej skom, sanskritu i kineskom. Latinski je svoj međunarodni status zadržao kroz ceo srednji vek, a u neki m oblastima i sve do danas - služeći kao izvor naučne terminologije i zvanični jezik katoličke religije. Ali on je od početka novog veka potisnut rađanjem nacionalnih standardnih jezika. Neki od ovih su, zahvaljujući ekonomskoj , voj no-političkoj i kulturnoj moći svojih naroda (a ne bilo kakvim svojim či sto jezičkim obeležjima) vremenom postali sredstva šireg međunarodnog komuniciranj a (fran­ cuski , italij anski , španski , potom engleski i nemački, najzad i ruski ; drugde u svetu naročito arapski i donekle kineski). Danas su ovi jezici deli mično raspoređeni po geografskim zonama, odnosno sferama uti­ caja, ali ima i elemenata raspodele prema oblastima života (međuna­ rodni poslovi, nauka, diplomatija, saobraćaj , sport i zabava itd.). Naj­ rašireniji svetski jezik i najčešće korišćen medijum međunarodnog opštenja u različite svrhe danas je engleski - i ako i drugi jezici koje smo pomenuli zadržavaju svoju internacionalnu važnost. Pored ovih istorijski izraslih svetskih jezika, postoje i veštački jezici međunarodne komunikacije - planske tvorevine pojedinaca koje nisu ničiji maternji jezici nego služe kao dopunska, pomoćna sredstva opštenja i zmeđu predstavnika raznih jezika. Počev od XV III veka, kada je postala veoma osetna praznina nastala povlačenjem latinskog 92
  • UVOD U OPŠ111 LINGVISTIKU kao međunarodnog jezika, konstruisano je nekoliko stotina takvih je­ zika (i pisama) . Od ovih je samo esperanto, izum polj skog lekara Zamenhofa krajem prošlog veka, stekao i zadržao nešto širi krug pri­ stalica. Teorij ski, ovakvi jezici, oslobođeni nepravilnosti i komplika­ cij a prirodnih jezika i sačinjeni od materijala iz više njih, trebalo bi svim ljudima da budu podjednako laki za učenje, pored toga što kao veštački proizvodi ne vređaj u ničij a n acionalna osećanja. U praksi se, međutim, pokazuje da su oni po pravilu najlakši upravo onima kojima su naj manje potrebni , jer već vl adaju drugim, često svetskim jezicima na čijoj je osnovi dati planski jezik konstruisan . O s i m toga, stvarna potreba z a veštačkim jezicima nešto je manj a u jednom svetu u kome već postoji nekoliko istorij ski oblikovanih jezika međunarodne komunikacije, čije poznavanje otvara kulturne svetove kakvi uglavnom ostaj u van domašaja konstruisanih tvorevina. Ovo ne znači da oni ma koj i žele da uče esperanto ili neki drugi jezik tog tipa to ne treba omogućiti ; naprotiv. Ali ako se trezvenij e gleda na utopije minulih generacij a, onda u tome ne treba gledati ni jedini lek za komunikacij ske boljke čovečanstva. Tada je, naime, lako videti da naj veći problemi današnjeg sveta ipak nisu jezički : ko odista hoće da sarađuje sa drugima, taj će i ovako naći zajednički jezik. U svetu u kojem živimo izgleda pril ično iluzorno maštati o jed­ nom jedinstvenom, i stinski univerzalnom pomoćnom jeziku , prirod­ nom ili veštačkom, jer je takav ideal realan otprilike koliko i zamisao o jednoj jedinstvenoj svetskoj vladi . Umesto toga valja još intenzivnije učiti strane jezike, naročito žive svetske jezike, birajući - prema mo­ gućnostima, potrebama i sklonostima - unutar postojeći h alternativa. 2. Prevođenje. Učenje stranih, posebno svetskih jezika od naj­ veće je važnosti, ali su mogućnosti za to često ograničene ako se ima u vidu sveukupno obrazovano stanovništvo zemljine kugle. Zato veoma važna uloga pripada i drugom glavnom vidu premošćivanja jezičkih granica - prevođenju . Kulturna blaga nataložena u mnogo­ broj n i m jezicima širom sveta mogu se putem prevođenja učiniti do­ stupnim i onima koj i te jezike ne znaj u . Ovo je davno uočeno, kao i potreba za prevođenjem u kontaktima između predstavnika različitih 93
  • RANKO Bl'GARSKI jezika, pa su prevodilačke delatnosti zabeležene već u VJSeJeZJcmm civilizacijama Sumera, Vavi lona i Egipta. U srednjem veku su najviše prevođeni verski tekstovi . U modernom svetu, počev od Renesanse, prevodilačka vešti na postaje nezaobilazan instrument poj ačane mate­ rijalne i duhovne razmene među narodima, pa se sve raznovrsnij i tek­ stovi prevode između sve većeg broja jezika. Mnoge oblasti savre­ menog života bez ovoga se teško mogu i zami sliti . Naročito za manje narode, prevođenje znači uvođenje u svet time što se nj ihove vrednosti prikazuju drugima, i što oni sami upoz­ naju bogatstva drugih kultura. Ovo u prvom redu važi za književno prevođenje. Međuti m, u mnogim oblastima sve važnije mesto zau­ zima i stručno prevođenje - bilo pismeno, u domenima poslovne korespondencije i naučno-tehničke literature, ili usmeno, na međuna­ rodnim skupovi ma raznih vrsta. Usmeno prevođenje može da bude simultano, kada prevodilac govori gotovo istovremeno sa izvornim govomikom, ili konsekutivno, kada se prevodi u blokovima različite dužine - obično po nekoliko rečenica. Stručno prevođenje tešnje je vezano za jezik sa koga se prevodi, vemije prenosi sam sadržaj originala, često ima karakter tehničkog servisa i ponegde se već izvodi uz pomoć mašina (pa se utoliko može govoriti i o mašinskom nasuprot ljudskom prevođenju). Za razliku od ovoga, književno prevođenje je bliže jeziku na koji se prevodi , ono teži da pored sadržaj a prenese i duh original a, i po tome spada u umetničke delatnosti koje n ajbolje obavljaju ljudi od književnog dara. Stručno prevođenje je dakle u celini doslovnije a književno slo­ bodnije, ali ova razlika je ipak relativna, jer dobar prevod uvek traži kompromisna rešenja. Prevođenje se može široko odrediti kao oblik komunikacije pri kome se neki sadržaj , prethodno izražen sredstvima jednog jezika, prenosi u neki drugi jezik. Pri tome ono nije samo jezička operacij a nego je i kulturni čin. U načelu, između svih jezika sveta postoj i prevodivost, ali ovaj princip podložan je razni m ograničenjima zbog razlika u kulturama i jezičkim sistemima. Očigledno je da se naučna i filozofska dela ne bi mogla prevoditi na jezike primitivnih zajednica, 94
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU koje nemaju ovakvu potrebu, a ni odgovarajući rečnik u tim oblastima. Određene teme su u neki m zajednicama zabranjene (tzv. tabu -npr. rodoskrvnuće, pojedine životinje ili božanstva), dok druge i zazivaju sasvim različite asocij acije kod pripadnika raznih kultura (npr. slika vatre među stanovnicima Sahare i Grenl anda). Teškoća ima i kod kul­ turno bližih jezika, kao kada se kakav roman o ličnim odnosima pre­ vodi sa engleskog, koj i ne pravi gramatičku razliku između intimnog i formalnog oslovlj avanja, na srpskohrvatski, koj i pravi takvu razliku (you prema tiM) . Leksički problemi, koj i nastaju usled nepodudarnosti u rečni­ cima dvaju jezika, često potiču od poj mova specifičnih za jednu za­ jednicu i nepoznatih u drugoj ; teško je prevesti na zapadnoevropske jezike naše reči kao apsolvent, udarnik ili samoupravljač. Ali leksičke poteškoće daju se ipak rešiti, uz pomoć objašnjenj a ako ne drukčije. U principu su znatno teži gramatički problemi, koj i izrastaj u i z razlika u formalnom ustroj stvu dvaju jezika. Gramatički sukobi imaj u n aj teže posledice u simbolički i asocij ativno bogati m poetskim tekstovima. Kako su nemačka imenica Siinde i ruska imenica JICU31lb obe gra­ matički ženskog roda, dok su u srpskohrvatskom odgovarajuće i me­ nice (greh odnosno život) obe muškog roda, praktično je nemoguće uspešno prevesti na srpskohrvatski kakvu nemačku pesmu o grehu, punu ženske si mbolike, ili Pasternakov pesnički naslov Cecmpa MOR JICU31lb. Tu prevođenje zapravo ustupa mesto " prestvaranju " . Svojevrsnog " prevođenj a" , naravno u drugom smislu, može biti i u granicama jednog jezika, u kojem postoje delimično različiti pod­ jezici, pa utoliko svaki pojedinac može da bude " vi šejezičan " u svom maternjem jeziku ; no ovakvo raslojavanje jezika biće tema poslednjeg poglavlja ove knjige. Veoma složeni proces prevođenj a nastoji da objasni teorija pre­ vođenja interdisciplinarno naučno područje na lingvističkim osno­ vama. U načelu, ona teži odgovoru na pitanj a kao što su: Š ta se dešava u mozgu prevodioca dok prevodi? Kako je moguće da informacije sadržane u jezički m porukama ostanu neizmenjene prilikom prenoše­ nj a u neki drugi jezik (što je osnovna pretpostavka prevođenj a) kada - 95
  • RANKO BUGARSKI se sv1 JeZICI razlikuj u kako strukturno tako i kulturno? Š ta upravo podrazumevaju poj movi prevodne ekvivalencije i adekvatnog pre­ voda? Nasuprot tome, praktična pitanja, kao poboljšanje kvaliteta pre­ vodilačkog rada, idu u oblast primenjene nauke o prevođenj u . Kažimo, na kraju, d a s e jezičke razlike u izvesnoj meri preva­ zilaze i samim međujezičkim kontaktima do kojih dolazi u procesima učenja drugih jezika i prevođenj a. Naime, dodirujući se u višejezični m populac ijama - jer jezici stupaju u kontakt samo dodirom njihovih govornika - jezici utiču jedni na druge , bilo jednosmerno ili uzajam­ no, što može dovesti do masovnog pozajmljivanja, pa i interferen­ cije, tj . prodora fonoloških, gramatičkih i leksičko-semantičkih struk­ tura jednog jezika u si stem drugog jezika. Komunikacij sko i kulturno zbližavanje naroda u modernoj civilizaciji prati i jezička približavanje, naročito u dominantnom sloju tzv. internacionalne leksike (o čemu više u odeljku 1 2.2). 5.4. Stavovi prema jeziku Za uspešno prevazilaženje jezičkih razlika, kao i za skladan je­ zički i društveni život uopšte, od najveće su važnosti stavovi koji se zauzimaju prema jezičkim poj avama, pa ćemo stoga ovom još uvek slabije poznatom pitanju da posveti mo poseban odelj ak. Pojam stavova prema jeziku ne odnosi se na mišljenja koj a se izgrađuju u okviru nauke o jeziku, nego na nezvanične, popularne reakcije na jezičke pojave koje postoje u jezičkim zajednicama. One su deo šireg kompleksa verovanja i ukorenjenih vrednosnih sudova koji ima obeležja svojevrsnog lingvističkog folklora ili narodne lin­ gvistike, a mogu se otkriti u svim vrstama društava. Neka od ovih anonimnih i subjektivnih laičkih uverenj a, koja se prenose s kolena na koleno, odgovaraju objektivnim i nauci poznatim činjenicama, neka im se protive, a neka se pak tiču estetskih, religij skih i drugih pred­ stava koje ne podležu racionalnoj argumentacij i . Takva verovanj a, i stavovi i sudovi o pitanjima jezika koji iz njih proističu, zadržavaju 96
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU svoj u snagu čak i kada je reč o običnim predrasudama ili pukom neznanju, pa u takvim slučajevima naučna lingvistika mora da i m se suprotstavi svim snagama. Da ilustrujemo, deo je našeg svakidašnjeg iskustva da čujemo iskaze o tome koji su jezici lepi a koji ružni, koj i se lako uče a koji teško, koji su bogati a koji siromašni , koji su upotrebljivi za koje svrhe itd. Tako se u evropskoj kulturi romanski jezici po pravilu opi­ suj u kao prijatni i muzi kalni, a germanski (naročito holandski i dan­ ski) kao grleni, grubi i neprij atni za uho. No ovo je pitanje estetskog ukusa, a kako je to jedna kulturno uslovljena kategorija ovakve pred­ stave nemaju opštij u vrednost: pomenuti jezici možda bi drukčije zvučali jednom Arapinu ili Japancu. Rašireno je verovanje da se npr. italij anski lako uči, dok je naj­ teži jezik u Evropi mađarski , a na svetu kineski . Međutim, mi smo već videli da se svi jezici kao maternj i usvajaju s podjednakom la­ koćom ; a ako je reč o učenju stranih jezika, onda su oni lakši ili teži s obzirom na stepen odstupanja od strukture učenikovog maternjeg jezika, odnosno već naučenih drugih jezika. Upravo zato je većini Evropljana mađarski teži od italijanskog. Ispravno pitanje glasi kome je koj i jezik lak ili težak; dakle, i to je relativna stvar. U ovome značajnu ulogu može da igra i motivacija. Ako onaj koj i uči ima pozitivan emocionalni odnos prema narodi ma i kulturama datih jezika, on će ih lakše i savladavati , dok odbojnost u ovom smislu donosi i slabiji uspeh u učenj u . Pojedini svetski jezici, kao nemački, ruski ili engleski , mogu tako za neke narode u raznim delovima sveta da budu opterećeni negativnim asocij acijama na skorašnju istoriju. Tada treba posebno insistirati na odvaj anju jezika od nacije ili ideologije: pri­ merice, jezik na kome su pisali Hajne, Rilke ili Kafka ipak neće biti dobar samo za Eins-zwei i Marsch hinaus! Polazeći od raširenih verovanja o postoj anj u razvijenih i primi­ tivnih jezika, neretko se tvrdi da npr. mnogi afrički jezici -koj i , na­ vodno, imaju veoma malo reči i još manje gramatike - jednostavno nisu sami po sebi sposobni za obavljanje civilizacijskih funkcij a, pa ih ne treba ni pripremati za takvu ulogu nego valja u nedogled računati 97
  • RANKO BUGARSKI samo sa bivšim kolonijalnim jezicima. Lako je videti koliko ovakvi apriorni stavovi mogu da otežaju nacionalno i državno konstitui sanje zemalja u razvoj u . Inače, ovo je samo naličje bezazlenih sudova o tome kako je italijanski dobar za pevanje, francuski za ljubav i di­ plomatiju, nemački za nauku, filozofiju i vojno komandovanje, en­ gleski za poslove i zabavu, i slično. Uostalom, ovakva uopštavanja veoma su stara, i o njima ima mnogo anegdota. Prema persij skoj legendi , zmija koj a je zavela Evu govorila je arapskim, najzavodlji­ vijim jezikom na svetu, Adam i Eva razgovarali su na persij skom, najpoetičnijem, dok se arhanđel Gavrilo služio turskim, najopasnijim. A caru Karlu Petom pripisuje se sledeća izjava: ,,Ja se Bogu obraćam na španskom, ženama na italijanskom , muškarcima na francuskom, a svome konju na nemačkom " . Unutar stari h kultura, nj ihovi jezici - grčki, latinski, arapski , hebrej ski , sanskrit - smatrani su i u apsolutnom smislu nadmoćnim svim drugim jezicima, pri čemu se po pravilu svoje proglašavalo uzor­ nim dok se tuđe zanemarivala ili č ak izvrgavala ruglu. Ovaj stav star je koliko i mnogi jezici , a celi narodi duguju mu sama svoja imena (razume se, na sopstvenom jeziku ako su pozitivna a nil jeziku nekog suseda kada su negativna). Barbaros je za Grke i Rimljane preva­ shodno bio čovek koji govori drukčije, dakle nerazumljivo; Hotentoti , Tatari i još neki doslovno su mucavci; a S loveni - koj i , vidimo, slove, tj . govore - svojim susedima su jednostavno odrekli moć govora, na­ zivajući ih Nemcima! U novije vreme sličan lingvistički apsolutizam tipičan je i zraz nacionalne megalomanije, pa je svet od Nemaca dosta čuo o prirodnoj nadmoćnosti nemačkog, od Francuza o neuporedivoj logičnosti francuskog, a od Engleza - suptilnom i mplikacijom - o tome kako su drugi jezici zapravo suvišni kad već postoj i engleski . U okvirima jednog jezika različito se vrednuju pojedini njegovi varijeteti . U slučaju dijalekata narodnog jezika posebno je izrazita inače šira tendencija da se iza sudova o govoru pojedinih grupa za­ pravo kriju stereotipna mišljenja o samim govornicima. Ovo se naj­ bolje vidi u etničkom humoru - popularnim vicevi ma kakvih ima posvuda i u kojima se govornici pojedinih dijalekata prikazuju kao 98
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU lenji, glupi, naivni itd. Sličnih reakcija i m a i među različitim etničkim grupama u vi šenacionalnim zemlj ama, kao i među različitim narodi­ ma. Pri tome predstavnici "boljih " dijalekata ili jezika s visoka gledaju na nosioce " lošijih" oblika govora. Ova praksa, koliko god nekada mogla izgledati bezopasna, pa i dobroćudna (kao kod pomenuti h vi­ ceva), u suštini je potencij alno veom a štetna, jer dok jedan čovek ili narod ismeva ili prezire govor drugog, između njih ne može biti rav­ nopravne komunikacije niti pravog razumevanja. Demografske promene i nagla urbanizacija daju nepotrebnu po­ pularnost uprošćenom i lingvistički sasvim neopravdanom vredno­ snom razlikovanju " lepog " , " izvornog " i "či stog " govora našeg sela i "ružnog " i "i skvarenog " gradskog jezika. Kod nas su doskora gotovo jedi ni stvaraoci jezika bili pisci , a nji hov neposredni izvor uzornog jezika bilo je selo. Ali danas je situacija bitno drukčija. Standardni jezik stvara se i na drugim stranama i prenosi drugim putevima, po­ sebno posredstvom sredstava j avnog informisanja, zatim po zori šta, fil­ ma i j avnih tribina, a industrijalizacij a je težište savremenog života definitivno smestila u grad. Zato jučerašnji uzori ne mogu da budu današnja norma, nego treba poći od činjenica aktuelnog života i težiti jednoj normi koj a će, ne odričući se najboljega u svom nasleđu, ipak imati daleko širu i raznovrsniju bazu. A ovaj posao samo ometa pomenuti negativni stav prema gradskom govoru, koji se kod nas - za razliku od seoskih dij alekata - veoma malo proučavao, svakako delom i zbog raspro­ stranjenog uverenj a da on zapravo i ne zavređuje naučni opis. Govor grada nužno je heterogen, jer odražava slojevitost savremenog društva u svom kombinovanju različitih elemenata (standardnog saobraćajnog jezika, književnog jezika gradskih pisaca, prigradskih i doseljenički h dij alekata, urbanog substandarda, žargona i td.). N o ovo ga ne čini manje vrednim, pa bi se trebalo brže oslobađati nasleđeni h popularnih predstava. U vezi s ovim, štetna je i načelna povika na strane reči. Potpuno čistih jezika u modernom svetu nema, a tzv. strane reči (o kojima ćemo slično ali sa primerima govoriti u odeljku 1 2.2) pouzdan su znak civilizacije i bez njih se n aprosto ne bi moglo. Treba osuđivati 99
  • RANKO BUGARSKI jedino neumerenu i neznalačku upotrebu takvih reči, koja među po­ jedincima - naročito u nekim društveni m krugovima - otkriva sklo­ nost ka praznoslovlju i fraziranju. Ali takve tendencije, koje se naj­ upadljivije očituju u rastućoj birokratizaciji jezika kao najvećoj stvar­ noj pretnji svakoj jezičkoj kulturi , dolaze do snažnog izražaj a i u domaćem jezičkom materijalu, pa nisu nužno uslovljene stranim rečima. Uopšte uzev, generalnim odbacivanjem svega novog i stranog jezik ne bi bio sačuvan i očišćen nego, naprotiv, osakaćen i sputan . Ovo nikako ne znači da problem uzornog jezika nije više aktuelan, nego samo da on danas traži drukčiji pristup - naučno zasnovan, di­ namičan i izdiferenciran . U poređenju sa dij alek!tima, standardni ili književni jezik je svo­ jim opštim prestižom zaštićen od negativnih sudova i čak može u popularnoj viziji steći atribute neprikosnovenog izraza nacionalne kul­ ture, koj i se mora udruženim snagama braniti od svih opasnosti koje mu prete spolja ili iznutra. No takva glorifikacij a, koliko god mogta biti opravdana, ima i svoje neugodno naličje utoliko što ljudima koj i nisu imali prilike da ovl adaju ovim vi soko cenjenim oblikom jezika može da usadi kompleks manje jezičke, pa i individualne i društvene vrednosti . Stoga bi zastupnici knji ževnog jezika, naročito u školstvu, u svojim naporima da takav jezički izraz šire morali da poštuju i dostojanstvo neprivi legovanih ali autentičnih govornih tipova. Željeni ciljevi teško će se postići ako se ljudi navode da se stide svog izvornog govora; umesto ovoga, treba širiti svest o tome da svaki oblik govora ima svojih vrednosti - samo što su te vrednosti, iz niza objektivnih društvenih razloga, različite. Kako se iz izloženog može zaključiti, rašireni društveni stavovi na području jezika, čak i bez obzira na nj ihovu empirij sku opravda­ nost, mogu da budu objektivno važan čini lac u raznim oblastima živo­ ta, od međulj udskih odnosa na raznim planovima, preko jezičkog pla­ niranja, do nastave jezika. A tu snagu daje im činjenica da se ovde u jeziku samo prelamaju dublj i društveni stavovi . Mi neka jezička obeležja i neke tipove govora volimo ili ne volimo, cenimo ili ne ceni mo, ne zbog onoga što oni sami po sebi jesu, nego zbog ono�a što oni predstavljaju ; dakle, ne iz jezičkih nego iz društvenih razloga. 1 00
  • 6. Opšta struktura jezika -. 6. 1 . Jezički znak l Razmatraj ući naj važnij a svojstva jezika u ode ljku 1 .2, rekl i smo da jezik počiva na principu simbolizacije, koji omogućuje da se ele­ menti stvarnog ili imaginarnog sveta reprezentuju elementi ma j ezika. Ljudi najčešće ne mogu neposredno da razmenjuju predmete, još ma­ nje poj move, ali zato razmenjuju reči ili i skaze koji ove simbolizuju. (Kako bi opštenje moglo izgledati da nije tako, na zabavan n ačin j e pokazao veliki satiričar XV III veka Džonatan Svift u epoizodi " Gu­ liverovih putovanja" o u mnim akademicima iz Lagada koji su, rešivši da ukinu ovakvo posredovanje reči, hodali okolo vukući ogromne vreće sa svim mogućim stvarima koje bi po potrebi vadili, pokazivali i razmenj ivali!). Ova zamenjivačka, predstavljačka funkcija (A "stoj i umesto" B) leži u osnovi svih znakova; u jeziku se ona manifestuje specifičnije, kao odnos neke forme i njoj pridruženog značenja (A " označava" B) .. Ovaj odnos je u principu konvencionalne prirode, tj . društveno ustanovljen, jer ne odražava nikakvu nužnu, od prirode datu vezu između onoga čime se označuje i onoga što se označuje. Prost dokaz za ovo jeste činjenica da se iste stvari različito označavaju u razni m jezicima; na primer, životinj a koju m i zovemo pas n a engleskom se zove dog, na francuskom chien, na nemačkom Hund itd. Prema tome, upravo konvencionalni karakter ovog odnosa omogućuje i samo po­ stojanje različitih jezika: ako bi se pas zvao pas zato što jeste pas, i ako bi bio pas zato što se tako zove, on se ne bi mogao zvati nikako drukčije a da promenom i mena ne pro meni i svoju pseću suštinu! 101
  • RANKO BUGARSKI Da bi mogao da deluje na način primeren celoj lepezi svojih funkcija, jezik mora da poseduje veliku meru rastegljivosti i prilago­ dljivosti . Ali da bi uopšte mogao da funkcioniše, on mora u svojoj osnovi da bude formalan si stem, tj . da u svojim različitim manife­ stacij ama ipak poštuje određena pravila. Pri tome se u stalnom međudejstvu jezičkih struktura i govornih procesa taj si stem nepre­ kidno narušava, obnavlj a i time menj a, ne gubeći ipak svoj a osnovna si stemska obeležja; ukratko, jezik je dinamičan sistem znakova i pra­ vila. U pri stupu pitanju opšte forme jezika najbolje je poći od gl av­ nog zadatka koj i jezik mora da obavlj a i po čijoj je meri skrojen a to je komunikacija među ljudima. Imajući na umu opis čina komu­ nikacije koj i smo dali u odeljku 1 .3, treba posebno da se podsetimo ' da poruka o kojoj je tamo bilo reči operiše određenim pojmovima koji se odnose na predmete i pojave u svetu čij i smo deo, a prenosi· se, kako smo takođe videli, u određenoj materiji. Očigledno je da ona i sa poj movne i sa materij alne strane mora imati neku formu, koju stiče sami m činom svoga konstituisanja i prenošenj a. U svemu ovome imamo elemente koji nam omogućuju da razluči mo osnovne planove zastupljene u jeziku i onome što on izražava. U jednoj di­ menziji, plan �UPSTANCE (materij a iskaza) razlikuje se od plana FORME (oblik iskaza). U drugoj di menziji, plan SAD RŽ AJA (sadr­ žina iskaza) razlikuje se od plana IZRAZA (sredstvo iskaza). Ako ove di menzije ukrstimo, dobićemo četi ri odel ita polja: A, B, C i D. (V. sliku 3) . Osa AC čini supstancu, osa BD formu, osa AB sadržaj , a osa CD izraz. Pojedina polj a imaju sledeće vrednosti . A = supstanca sadržaja, tj . materija na koju se i skaz odnosi, same stvari o kojima govori mo. B = forma sadržaja, tj . oblik dat sadržini iskaza, poj am koji imamo o stvari ma. e = supstanca izraza, tj . medijum u kojem se iskaz ostvaruje, fizička materij a (glasovna ili grafička) kojom se kori stimo kada govorimo ili pišemo. D =forma izraza, tj . oblik dat sredstvu iskaza, zvučno-grafička predstava (putem glasova ili slova) koju o njemu imamo. 1 02
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU SUPSTANCA FORMA A B SADRŽAJ IZRAZ e stv ar fizička materija l) pojam zvučno-grafička pred s t av a Slika 3. Za ilustraciju, ako j e reč npr. o vratima, onda bi polje A z au­ zimala sama neka konkretna, fizička vrata, tj . stvar koju tako nazi­ vamo ; na polj u B bi se n ašao naš poj am vrata, ono što zamišlj amo kada upotrebimo odgovarajuću reč; na polje C bi došla bezoblična glasovna ili grafička masa koju koristimo za i zgovaranje ili pisanje te reč i i svih drugih reči ; a na polju D bi bili pojedini glasovi ili slova (v-r-a-t-a) čija kombinacij a čini zvučno-grafičku predstavu koju povezujemo s poj mom vrata. (V. sliku 4) . SUPSTANCA D SADRžAJ A IZRAZ e� FORMA l. B l) "vrata" v-r-a-t-a - - - - - Slika 4. Osa AC naj veći m delom leži izvan jezika. Polje A zauzima be­ skonačni svet stvari o kojima jezik govori , a te stvari nisu sam jezik. Polje C zauzima beskonačna fizička materij a u kojoj se jezik ostva­ ruje, a ta m aterija takođe nije još jezik. Bez prvog jezik ne bi i m ao svrhe; bez drugog, mogućnosti da se realizuje. Zato i jedno i drugo 1 03
  • RANKO BUGARSKI treba ovde uzeti u obzir. Ali treba i razumeti da sam jezik nije ni jedno ni drugo. Strogo uzev, jezik je tek organizacija koj a povezuje to dvoje, a svaka organizacij a podrazumeva određenu formu. Stoga je suština jezika u osi BD, koja obuhvata formu sadržaja i formu izraza. Na polju B, beskonačni svet ljudskog isku stva organi zuje se putem konačnog skupa značenjskih jedinica jezika koje ga uobličuju. A na polju D, beskonačna fizička materija analogno se organizuje putem konačnog i mnogo manjeg skupa jedinica gl asovne ili grafičke strukture, koje joj daj u oblik. Kombinovana, ta dva polj a simbolizuj u ranije pominj anu dvostruku artikulaciju (v. 1 .2) kao bitnu osobinu ljudskog jezika - naime, oblikovanje jedinica sa značenjem i njihovo izražavanje kombinovanjem jedinica bez samostalnog značenja. Za­ hvaljujući njoj , čovek jezikom analizira i organizuje svet u kojem živi. U teorijskoj lingvistici, jedinice jezičke organizacije posmatr�ju se kao jezički znaci_ . Jezički znak je spoj nekog jezički uobličenog· pojma (tj . nečeg označenog) i odgovarajuće zvučne ili grafičke pred­ stave (tj . nekog označitelja). U smislu naše šeme, jezički znak bio bi amatgam jedinica sa polja B (pojam ili označeno) i polja D (zvučno-grafička predstava ili označitelj ) ; to bi u datom pri meru bi la sama reč vrata, koju kao celinu nismo imali zastupljenu u našoj ana­ litičkoj šemi , iako smo imali pojedine elemente potrebne za njeno konstituisanje, tj . sintezu . Pri tome postoji asocijativna povezanost oz­ načenog i označitelja: pojam vrata izaziva u nama zvučno-grafičku predstavu odgovarajuće reči, i obrnuto, ova predstava odmah nam do­ ziva u svest njoj pridruženi pojam. (V. sliku 5, na kojoj raznosmerne strelice simbolizuju pomenutu asocij ativnu vezu). Jezički znak je apstraktna jedinica, utoliko što ni sa jedne strane nije određen fi zičkim kvalitetima: u označeno ne ulaze konkretni pred­ meti nego pojmovi o njima, a u označitelj ne ulaze pojedine (i uvek u nečemu različite) fizičke realizacije datog sleda glasova ili slova nego naša akustička ili vizuelna predstava tog sleda. S druge strane, ta apstraktna jedinica ne može se upotrebiti osim u nekom fizičkom medijumu, tako da u svojoj realizaciji jezički znak ima nezaobilaznu materijalnu bazu . Ipak, kako se znak sam po sebi ne može definisati 1 04
  • UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU v-r-a-t-a l ZNAK: vrata Slika 5. svoj i m fizički m svojstvi ma, za pojam znaka bitna je njegova dife­ rencijalna priroda, tj . njegova različitost od ostali h znakova u siste­ mu datog jezika (npr. vrata :t; prozor :t; zid itd.). Jezički znaci ulaze u složene međusobn� odnose, obrazujući znakovne sisteme. Uz sve teškoće, komplikacije i odstupanja - jer prirodni jezik nije nikakva matematička ili logička šema - si stemska priroda upravo i omogućuje jeziku da valjano obavlj a svoj posao: bez sistema ne bi moglo biti ni komunikacije. 6.2. Funkcionisanje jezika kao sistema znakova Iz analize izvedene u prethodnom ode ljku izlazi da jezik pove­ zuje plan značenja sa planom zvuka. Da bi se ta veza ostvarila, oba ova plana organizovana su u jedinice određene vrste. Uprošćeno go­ voreći , jedinice sa značenjem su reči, a one se manifestuju kao sledovi jedinica glasovne strukture. Jedinice obe vrste međusobno se kombi­ nuj u u skladu sa određenim pravilima, koj a čine gramatiku datog jezika. Veza između značenj a i zvuka, ostvarena putem leksike i gra­ matike, može se predstaviti kao na slici 6. Iz ovoga sledi da jezik zapravo nije jedinstven sistem, nego pre sistem sistema u tesnoj međusobnoj vezi, u stalnom uzajamnom pro­ žimanj u ( semantički si stem, fonološki sistem, leksički sistem, grama­ tički si stem - sa nji hovi m podsistemima i međusistemima; podrobn ije 1 05
  • RANKO B UGARSKI o ovima ponaosob u narednim poglavlj ima). Tako se npr. pojam množine (značenje) preko kategorije plurala (gramatika) unosi u sa­ stav pojedinih reči (leksika), pri čemu realizacija nastavka za plural može zavisiti od prirode prethodnog glasa (zvuk - upor. npr. različit izgovor nastavka u englesKi m rečima cats 'mačke' ls/, dogs 'psi' Iz/, horses ' konj i ' /izl). A leksički ekvivalentni glagoli kao reći i kazati razlikuju se u gramatic i : prema Šta kažeš? ne ide Šta rekneš? (iako u nekim dijalektima ide Šta rečeš?); dok se rečeno može poreći ka­ zano se ne može pokazati u značenju negiranja; svi koji su uči li en­ gleski znaju da se ekvivalentni glagoli say i tell takođe različito gra­ matički ponašaj u ; itd. ZNAČENJE LEKSIKA GRAMATIKA ZVUK Slika 6. Ovakvo lingvističko razmatranje planova i jedinica jezičke strukture može izgledati dosta složeno, ali se njegova suština (narav­ no, u manje eksplicitnom i formalizovanom obliku) delom nalazi već u našim intuitivnim osećanjima o ustrojstvu jezika. U laičkoj pred­ stavi , jezik je sastavljen od reči, dok su reči sastavljene od slova, odnosno glasova. Ovo shvatanje je nepotpuno i neprecizno, ali se u njemu krije zrno istine, pa može da nam posluži kao polazište za dalje razmatranje. Pogledajmo za početak reč mišolovka, koja nesumnjivo pripada srpskohrvatskom jeziku. Od čega je ona sastavljena? S jedne strane, svakako od glasova (odnosno slova), na koje se može rastaviti : m-i­ -š-o-1-o-v-k-a. Ali ona se može podeliti i na slogove: mi-šo-lov-ka, 1 06
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU pa prema devet glasova (ili slova) imamo četiri sloga. No to nije kraj analize, jer se u našoj reči očigledno kriju i neke druge manje celine. Na njenom početku stoji celina miš, �oja se može i samostalno upo­ trebiti kao reč ovog jezika, i koja je po značenju povezana sa reči mišolovka. Ono· što ostaje, olovka, takođe se javlja kao reč ovog je­ zika, ali ne u značenjskoj vezi sa elementom miš, pa je ona ovde sadržana samo prividno, kao rezultat slučajne podudarnosti na prin­ cipu rebusa. Drugim rečima, olovka nije u ovoj reči nikakva celina, ali taj deo sadrži i jednu manju celinu, lov, koja jeste u vezi sa celinom miš: mišolovka je predmet kojim se love miševi. t" Preostaju još elementi -a- i -ka; kakva je njihova uloga ovde? U srpskohrvatskom postoje, doduše, predlozi o i ka, ali oni nisu za­ stupljeni u ovoj reči (iako, da se malo našalimo, život miša visi o koncu kada krene ka mišolovci !). Ovde je -a- vezivni element koji olakšava izgovor (upor. lov-o-kradica, mir-o-ljubiv, disk-o-teka i sl.), dok -ka gramatički obeležava celinu kao reč ženskog roda, pored toga što po značenju upućuje na sredstvo obavljanja imenovane radnje (upor. igrač-ka, zveč-ka i sl. - ali uz napomenu da gramatičko-se­ mantički odnosi nisu ipak tako jednostavni: igračka nije ženski rod od igrač kao što lekarka jeste od lekar, trunka jeste ženskog roda ali nije ženski rod od trun, kao ni manastirka od manastir ili, konačno, mišolovka od mišo/ovac). (Više o ovome u odeljku 1 0.2). Znači, ako reč mišolovka rastavimo na delove koji imaju sa­ mostalno značenje, odnosno gramatičku funkciju, dobijamo četiri ele­ menta, od kojih dva .mogu a dva ne mogu da stoje sami za sebe: miš-o-lov-ka. Ova podela samo je naizgled veoma slična podeli na slogove (mi-šo-lov-ka): tu se očigledno radi o sasvim različitim pla­ novima analize i vrstama jedinica. Kao što jedna reč predstavlja nešto više od niza glasova koji ulaze u njen sastav, tako i jedna rečenica nije prosto niz reči koje je obrazuju. U rečenici Posle večere ići ćemo u bioskop ili u pozorište postoje manje grupe međusobno povezanih reči: posle večere, ići ćemo, u bioskop ili u pozorište, pri čemu je ova poslednja sa svoje strane sastavljena od dve grupe u bioskop i u pozorište, povezane - 1 07
  • RANKO BUGARSKI veznikom ili. Svi mi znamo da su manje celine upravo ove, a ne, na primer, večere ići ili ćemo u bioskop iako se to iz samog nizanj a n e vidi , jer je razmak između svih reči podjednak. (Podrobnije u odelj­ cima 9.4. i 1 1 .2). - Ovi primeri pokazuju da, ma o kakvim jezičkim jedinicama i kombinacijama govorili, uvek moramo uzimati u obzir činjenicu da one postoje na raznim planovima. Tako se npr. o javlj a i kao glas, i kao slovo, i kao slog, i kao vezivni gramatički element, i kao reč, a u funkciji uzvika (O!) i na nivou potpunog iskaza, ekvivalentnog celoj rečenici . Pri tome sastav jezičkih iskaza nije samo linearan, dakle horizontalan, nego je i hijerarhijski, tj . slojevit ili vertikalan. Jedinice jednog reda međusobno se kombinuju, obrazujući jedinice drugog, višeg reda. (Da damo jedno grubo poređenje, cigle služe kao građevin­ ski materijal, ali se sazidana zgrada više ne deli na cigle nego na jedinice drugog reda - krila, spratove, prostorije i sl.). Tako se glasovr grupišu obrazujući reči, reči stvaraju grupe reči, ovakve grupe ulaze u sastav rečenica, a rečenice tvore duže iskaze, odnosno tekstove. Ovim kombinovanjem upravlj a veoma složen si stem pravila koji se prostire preko svih slojeva jezičke strukture, određujući mogućnosti kombinovanja unutar i između njih. Ovaj si stem pravila, koji dozvo­ ljava neke kombinacije a isključuje neke druge, može se, govoreći široko i uopšteno, nazvati gramatikom jednog jezika. Obavljeno i spitivanje još jednom ukazuje na znač aj dvostruke artikulacije kao dvostepene veze između značenja i zvuka u jeziku . S jedne strane, pojedini poj movi izražavaju se uz pomoć reči kao jedinica sa značenjem (npr. miš, lov, posle, večera, ići, u itd.), dok se kombinovanjem reči dobijaju rečenice. A s druge strane, do samih ovakvih jedinica dolazi se kombinovanjem glasova, kao jedinica koje su same za sebe bez značenja; tako glasovi m, i, š, složeni tim redom, daju reč miš. Na oba stepena od najvećeg je značaj a činjenica (istaknuta već u odeljku 1 .2) da se nove kombinacije ne ostvaruju uvođenjem novih jedinica, nego novim razmeštajem već postojećih. Da bismo sastavili novu rečenicu mi ne moramo da izmišlj amo nove reči , niti pak za 1 08
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU •... oblikovanje novih reči u vodimo nove glasove. Kada bismo morali da činimo ovo, upotreba jezika nametala bi čovekovom pamćenju, kao i komunikaciji među ljudima, nesavladi ve prepreke. Srećom, dvoste­ pena organizacij a čini jezike vanredno ekonomičnim sistemima, koji omogućuju kori snicima ogromne uštede u vremenu i naporu. Kom­ binovanjem svega 30 glasova srpskohrvatskog jezika mi dobijamo na desetine hiljada reči, a kombinovanjem ovih reči dobijamo beskonačan broj rečenica. (Isto načelo važi , dakako, i za sve druge jezike). Kratko rečeno, u jeziku se ograničena sredstva koriste u neograničene svrhe, i u tome je suština jezičke ekonomije. Stoga je jezik uistinu jedinstven proizvod čovekove evolucije. Njegovo pomenuto svoj stvo odražava konstrukciju i funkcionisanje ljudskog mozga, koji bi bez takvog principa obrade podataka bio pot­ �uno zakrčen nepreglednom masom informacija koju mu naša čula .,'1 u svakom trenutku prosleđuj u . Ljudska bića nisu elektronski računari ogromne veštačke memorije u kojoj bi bile pohranjene nebrojene sklo­ pljene rečenice, svaka već gotova za svoju priliku. Naš mozak ostva­ ruje jedan viši princip: on "pamti " samo elemente i principe njihovog slaganja, ne opterećuj ući se trajnim memorisanjem samih proizvoda tog procesa. Mi stoga prema svakoj prilici sastavljamo nove rečenice - naravno, od datih elemenata i mahom prema ustaljenim obrascim a. Tako je, sa izuzetkom konverzacionih klišea i drugih stereotipnih izra­ za, naj veći deo rečenica koje svakodnevno proizvodimo i primamo nov, utoliko što se one u identičnom obliku ranije nisu j avlj ale. U i sti mah , i u tesnoj vezi s ovim, takva priroda jezika m ak­ simalno odgovara, u jednom opštem smislu, i komunikacij sk i m po­ trebama čoveka kao društvenog bića. Zbog svega toga, ne bismo smeli biti odveć nestrpljivi nad neizbežnim pojedinačnim neusaglašenosti­ ma, nelogičnostima i drugi m nedostacima jezika koj i ma se služimo. Ispod neravne površine j ezičkih pojava kriju se duboki organi zacioni principi velike čvrstine i doslednosti , kojima zapravo dugujemo sve ono što sa jezikom možemo da učinimo. A to je, videli smo ranije, odista veoma mnogo ! 1 09
  • RANKO BUGARSKI U zaključku, vidimo da način na koji jezik funkcioniše, uklju­ čujući tu i stalno izražavanje novih sadržaj a, proističe iz osnovnih principa njegovog formalnog ustroj stva. Svekolika upotreba jezika po­ čiva na načelu slaganja i preslaganja datih jedinica na nov način, čime se od malog dobija mnogo. Tokom vremena menjaju se, dakako, i same jedinice i pravila njihovog kombinovanja, ali je taj proces veoma spor; osim toga, postojanje takvih promena ne menj a ništa u opštem karakteru samog kombinatornog mehanizma o kojem je bilo reči. 6.3. Jezičko stvaralaštvo Mogućnost izražavanja beskonačnog broja novih značenj a pu­ tem drukčijih kombinacij a istih jedinica čini da jezik dejstvuje kao uhodan mehanizam u kome se mnogo toga ponavlja, ali i kao stva: ralačko sredstvo izražavanja kojim se neprekidno ostvaruje i nešto novo. Sistematičnost čini jezik delotvornim instrumentom opštenja među ljudima, a njegova otvorenost ka novome tesno je povezana sa stvaralačkom prirodom čoveka. (Slični odnosi elemenata i njihovog rasporeda daju se uočiti i drugde, npr. u raznim igrama; tako u šahu i ste figure, u okviru i stih pravila kretanja, ostvaruju bezbroj pozicija) . Kad bi s e koristile sve matematički moguće kombinacije, od tridesetak glasova nekog jezika mogao bi se sastaviti astronomski broj reči određene dužine, koji bi daleko prevazilazio i potrebe i mogućno­ sti ljudskih bića. Isto važi i za slaganje reči u rečenice: hilj ade godina bi protekle dok bi se samo po jednom izgovorile sve moguće rečenice nekog jezika u dužini od, recimo, dvadeset reči . (U vaniskustvenim sferama teško je i pojmiti ovakve brojčane odnose; setimo se istočnjačke legende o caru koj i nije mogao da i spuni rado dato obećanje da će jednog vernog podanika da nagradi žitom tako što bi na prvo polje šahovske table došlo samo jedno zrno, na drugo dva, na treće četiri itd. - jer se pokazalo da bi svekoliko žito u njegovom carstvu bilo nedovoljno da se tako stigne do 64. polj a ! ) . Stoga se broj korišćenih kombinacija u svakom jeziku svodi na razumnu i de­ latnu meru delovanjem raznih ograničenja: ograničena je dužina reči 1 10
  • UVOD V OPŠTU LINGVISTIKU i rečenica, kao i sloboda slaganj a glasova u rečima i reči u grupama reči i rečenicama. Ove granice nisu oštre i teško je odrediti tačno gde padaju (npr. koliko naj više glasova može imati jedna reč srpsko­ hrvatskog, mađarskog, ruskog ili kojeg drugog jezika), ali ako im je položaj donekle neodređen, njihovo prisustvo se ipak j asno oseća. Pitanje šta se sa čime može kombinovati - uz napomenu da se � �ealizacij i i stih osnovni h principa pojedini jezici mogu u ponečemu razlikovati - ilustrovaćemo najpre na glasovnom planu. U srpsko­ hrvatskom, zahvaljujući slogotvomoj funkcij i glasa r, moguće su reči kao prst i smrt, kakve bi u fonološkoj strukturi veći ne drugih j ezika bile nedopuštene. Isti glasovi mogu se složiti i drukčije, pa dobij amo reči Strp (ime zaseoka u Boki Kotorskoj ) i strm. U prvom slučaju mog la bi se očekivati još kombinacij a sprt, a u drugom mrst (što se i javlj a kao dij alekatski oblik reči mrs u izrazu post i mrst). S ve su pomenute kombinacije fonološki moguće u ovom jeziku, a da li su već i ostvarene ili nisu - to može biti stvar istorij ske slučaj nosti . Nasuprot njima, kombinacije istih glasova kao rtsp ili mstr n ikada neće biti ostvarene, ali ne zato što bi bile besmislene nego stoga što su sa stanovišta strukture ovog jezika neizgovorlj ive. (Upor. i ostva­ reno vrata, vatra, trava sa mogući m arvat, tarva, tvara i nemogućim arvta, vtaar, rvtaa i sl.; više u odeljku 8.2). Došli smo, znači, do razlike između mogućih i nemogućih kom­ binacij a, a u okviru mogućih i do razlike između već ostvarenih i po­ tencijalnih. Nemoguće kombinacije možemo da zanemarimo, jer one ni­ kada ne mogu uroditi rečima datog jezika. Ostvarene među mogućim kombinacijama čine, u svojoj sveukupnosti, rečnik jezika kakav je on bio u prošlosti i kakav je danas. (Takve kombinacije marginalno se j a­ vljaju i bez pridodatih leksičkih značenja, npr. u magij skim formulama tipa abrakadabra ili razbrajalicama kao ondola-dondola-šiškala-biška­ la-kalarija-rusalija-podgor-gorčin-čavčin-čaulin-čagrk). A moguće ali još neisl«>rišćene kombinacije dragocene su u svakom jeziku, jer upravo one pružaju mogućnost za dalji razvoj i bogaćenje jezika: sve nove reči koje danas ulaze u jezik, ili će u njega sutra ući, spadaju u ovu kategoriju, koj a se intuitivno koristi prilikom davanja i mena Ill
  • RANKO BUGARSKI novim pojmovima, izumima, proizvodima itd. (upor. novije reči kao kros, smog, taš, f aks). Ista poj ava zapaža se i u procesima građenja novih reči od ma­ nji h morfoloških jedinica, gde se postojeće osnove i nastavci, pored dobijanja novih samostalnih značenj a, često ukrštaju na nove načine. Tako odavno postoje parovi kralj-kraljica, sobar-sobarica, ali izve­ denice kao državnica prema državnik tek zakoračuju u jezik (v. i slič­ ne primere u odeljku 3.3). Stariji nastavak turskog porekl a -džija sa značenjem zanimanja (kujundžija, jorgandžija, sajdžija) kasnije se po­ novo j avio sa novim, ironičnim prizvukom (siledžija, filmadžija) . Na­ stavak -ak, odranije zastupljen u mnogim rečima bez neke n aročite sopstvene boje (kao u vrbak, prvak, grudnjak, mlaznjak), poslednjih godina izrazito je produktivan sa novim, familijarno-žargonskim emo­ tivnim senčenjem: buvljak (buvlj a pij aca), Studenjak (Studentski grad), narodnjak, zabavnjak (narodna, zabavna melodij a), kožnjak. (kožni kaput), lažnjak (lažni proizvod), oštrak (žestoko piće), mirov­ njak (pripadnik mirovnog pokreta) - pri čemu čak i već korišćene kombinacije sa osnovama dobijaju nova značenja ove vrste: crnjak (crno vino, potom crni humor), divljak (divlji čovek, potom neregi­ strovani radio, taksi, ugostitelj , građevinar i sl.). U osnovi isti princip važi i u međusobnom kombinovanju reči. Grupa pridev +imenica veoma se često javlj a, ali ne ide svaki pridev sa svakom imenicom, a marginalno moguće kombinacije koriste se u jezičkom stvaralaštvu. Crn kvadrat je u redu,.ali je četvrtast kvadrat pleonazam, a okrugao kvadrat je kontradikcij a. Vredan kvadrat mo­ gao bi da se j avi personifikacijom, u kakvoj dečjoj priči, stripu ili crtanom filmu čiji bi junaci bili kvadrati . Uz pridev sporedan nor­ malno upotrebljavamo manji broj i menica kao put, ulaz, kolosek ili zadatak, dok uz imenicu nebo očekujemo prideve kao plavo, vedro ili oblačno; ali kada se ovi sasvim raznorodni skupovi neočekivano preseku, to je rezultat pesničke inspiracije - Vasko Popa nazvao je jednu svoju poznatu zbirku pesama, u kojoj ima još ovakvih neobičnih naslova, upravo Sporedno nebo (upor. i sklopove kao plesniva zora ili tamnovodena zver misli kod Dušana Matića). 1 12
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU U okviru rečenice takođe su mogući neki redosledi određenih jedinica, dok drugi nisu. Reči iz rečenice Sunce izlazi na istoku mo­ žemo i drukčije da složimo, uz nijansiranje značenja ili stila (Na istoku sunce izlazi, Na istoku izlazi sunce, Sunce na istoku izlazi), ali ne možemo da kažemo npr. Istoku sunce na izlazi, jer nam to gramatika �·dozvoljava. S druge strane, rečenica Sunce izlazi na mom pisaćem stolu je čisto gramatički valjana, iako bi se mogao osporavati njen smisao; dok u nizu Stolu izlazi mom na pisaćem sunce ne bi bilo ni gramatike ni smisla. No ako se osnovna gramatička pravila o redu reci ne smeju kršiti, ima i pravila koja dopuštaju izvesno eksperimentisanje. Ako u rečenici Devojčica se nasmešila dečaku obrnemo redosled dveju ime,. nica, uz potrebno prilagođavanje padežnih oblika, dobićemo isto tako dobru rečenicu, iako drukčijeg značenja - Dečak se nasmešio de­ vojčici. Ali primenjujući isti postupak na rečenicu Devojčica se na­ smešila cvetu dobićemo Cvet se nasmešio devojčici, što je u svako­ dnevnom jeziku čudno jer se za cveće - za razliku od ljudi - obično ne kaže da se smeši, dok bi u kakvoj pesmi ili bajci to moglo da bude sasvim prihvatljivo. Naši primeri, kojima smo jedva i zavirili u složeni splet gra­ matičkih i vanjezičkih odnosa, pokazuju ipak da se stvaranje novog u jeziku, na svim planovima njegove strukture, poziva na moguće a još ne is korišćene kombinacije jezičkih jedinica, kombinacije koje tako predstavljaju nepresušno vrelo novih sazvučja, značenja, govornih vrednosti i izražajnih mogućnosti. Ovo važi za sve oblike stvaranja u jeziku - a ovaj proces ima dva glavna vida, koji se mogu samo donekle razgraničiti. Jedno je stvaralaštvo koje je neophodan atribut obične up�trebe jezika, u kome dakle učestvujemo svi i svakodnevno, i koje se uglavnom odvija strogo u granicama pravila zadatih gra­ matikom. Drugo je specifičnije književno-umetničko stvaralaštvo u je­ ziku, rezultat nadahnuća pojedinaca od posebnog dara, koje boravi na samim pomenutim granicama, nastojeći da ih proširi. Kod prvog tipa reč je o stvaranju u smislu obične produktivnosti, koje je sveopšte, anonimno, nesvesno i uglavnom neprimetno. Kod drugog se radi o 1 13
  • RANKO BUGARSKI posebnom, svesnom stvaralačkom naporu, čiji se rezultati primećuju i pamte (upor. npr. formalno neveliku ali umetnički efektnu razliku između običnog spoj a most na Drini i Andrićevog naslova Na Drini ćuprija). Međutim, ovo drugo je u osnovi samo poseban slučaj onog pr­ vog, od koga u potpunosti zavisi. Isto se može reći i za razne oblike jezičkog stvaranja (u govoru dece i omladine, u igri reči, u žargonima i stručnim terminologijama i dr.) koji se mogu smatrati na neki način prelaznima između dve pomenute glavne kategorije. Naime, na sve­ opštoj kreativnoj jezičkoj sposobnosti svih ljudi počiva i posebna veš­ tina sa kojom izuzetni pojedinci obrađuju zlatnu žicu skrivenih mo­ gućnosti stvaralačkog jezičkog izraza: u jeziku pesnici trče, ali svi ipak hodamo. A i trčanje poznaje granice, pa tako i jezičko stvara­ laštvo, čak i kada najviše eksperimentiše, računa sa izvesnim grr;mi­ cama, bez kojih bi svaka komunikacija prestala, a jezički kosmos bi· se pretvorio u haos. O ovoj opasnosti svedoče automatska poezij a nadrealista, "zaumni " jezik futurista i slični pesnički pokreti koji su u krajnjoj liniji ostali kratkog daha upravo usled odbij anj a da prihvate postojanje bilo kakvih ograničenj a u jezičkoj kreativnosti . 1 14
  • 7. Fonetika .. . 7. 1 . Govorni organi S uština jezičke komunikacije jeste prenošenje gramatički obli­ kovanih i leksički otelovljenih značenja između pošilj aoca i primaoca poruke . Ovaj proces odvij a se u oba glavna medijuma realizacije je­ zika, zvučnom i grafičkom, tokom govorenj a i slušanja, odnosno pi­ sanj a i čitanj a. (U nužno modifikovanom obliku, on je zastupljen i u gestovnom medijumu kojim se služe gluvonemi, prilikom gestiku­ liranj a i gledanja). U ovom i n arednom poglavlj u govorićemo o ostva­ rivanju jezika, najpre putem zvučnih talasa a potom grafičkim sred­ stvima, da bismo u kasnijim poglavljima razmotrili i druge aspekte jezičke strukture i njima odgovarajuće lingvističke discipline. Kre­ ćemo, dakle, od zvuka u jeziku, odnosno od) fonetike. 1• Fonetika se bavi fi zičkom (fiziološkom i akustičkom) stranom govora; njena osnovna jedinica je glas - artikulisani zvuk u govoru. Ona daje opis i klasifikaciju govornih glasova - njihovog proizvođenj a (artikulaciona fonetika), prenošenj a kroz zvučne talase (akustička fonetika) i prijema, tj. prepoznavanj a (auditivna fonetika). U procesu proizvodnje govora angažovan je značajan deo ljud­ skog organizma. Govor se stvara proizvođenjem, potiskivanjem, obli­ kovanjem i ispuštanjem vazdušne struje; ovaj uobičajeni tok zove se egresija (u retkim slučajevima, pojedini glasovi u nekim jezicima proizvode se obrnutim pravcem, tj . usisavanjem spoljnog vazduha, što je ingresija). Organi koji su uključeni u ovaj proces - iako, kao 1 15
  • RANKO BUGARSKI što smo ranije videli, imaj u i biološki starijih funkcija u vezi sa di­ sanjem i jedenjem, i samo su delimično prilagođeni ovoj posebnoj svrsi - nazivaj u se govorni organi (v. sliku 7). Slika 7. 1 16
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Podizanjem dijafragme ( l) usled kontrakcije trbušnih miSica prethodno udahnuti vazduh se i stiskuje kroz pluća (2), bronhije (3) i dušnik (4), na čijem kraj u dospeva u grkljan (larinks, 5), da bi potom kroz ždrelo (farinks, 6) i usnu šupljinu (7) ili nosnu šupljinu (8) bi o izdahnut. Organ specij alizovan za neposredno stvaranje zvuka jeste grkljan sa svoj i m glasnicama ( "glasnim žicama" , 9), čije vi­ bracije pri otvaranju ili zatvaranju otvora grklj ana (glotis, l O) i proiz­ vode zvuk. Prilikom uzi manja hrane grklj an odozgo zatvara njegov po klopa� ( epiglotis, l l), kako hrana ne bi krenula u dušnik (kada se to ipak desi , onda se zagrcnemo, a poneko se na taj način i udavio ; stoga razg.ovarati " sa punim ustima" nije samo nepristojno, nego može da bude i opasno !). Ždrelo, usna i nosna šupljina funkcioni šu kao rezonatori zvuka obrazovanog u grkljanu. Nosna šupljina je odvojena nepcem, koje se deli na nepokretno tvrdo nepce (palatum, 1 2) i pokretno meko nepce (velom, 1 3) sa resicom (uvulom, 1 4) na kraju. Pri podignutom mekom nepcu prolaz vazduha kroz nosnu šuplj inu je zatvor�n, pa on izlazi kroz usnu šupljinu, obrazujući oralne gla­ sovli; a . s puštanjem mekog nepca otvara se put i kroz nosnu šupljinu, što daje nazalne glasove. Pored nepca, u usnoj šupljini kao glavnom rezonatoru n al aze se, ili je zatvaraju, gornj i i donj i zubi ( 1 5 , 1 6), gornja i donj a usna ( 17, 18), desni (alveole, 1 9) između zuba i nepca, te glavni artikulator - jezik (20). Jezik se može podeliti na vrh, lopaticu, prednj i , srednj i i zadnj i deo leđa, i koren. Velika pokretlj ivost ovog mišićnog organa omogućuje mu da raznim svoj i m delovima zauzima različite položaje, tako stvarajući raznovrsne prolaze ili prepreke vazdušnoj struj i , što je od bitnog značaja za proizvođenje i razlikovanje pojedinih vrsta glasova. (Svest o posebnoj važnosti ovog organa za ljudski govor odražava se i u činjenici da mnogi jezici - među njima, kako vidi mo, i srpskohrvatski ! - imaj u istu reč za jezik u ustima i jezik kao sredstvo komunikacije). Pokreti jezika usklađeni su sa takođe pokretni m usna­ ma, čij i različiti položaji (neutralni, ispupčeni , zaokruženi , razvučeni) daju mnogim glasovima poseban kvalitet. I uopšte uzev, aktivnost go­ vornih organa odvija se u koordinaciji, čij i je ukupni rezultat proiz- 1 17
  • RANKO BUGARSKI vođenje i oblikovanje zvuka - ali ne bilo kakvog zvuka, nego zvuka koji je finim nijansiranjem raščlanjiv u veliki broj prepoznatljivo ra­ zličitih jedinica. A upravo takve jedinice zahteva ljudski govor kao artikulisan sistem komunikacije, zasnovan na pridavanju značenj a kombinacijama ode/itih i međusobno oprečnih glasovnih jedinica. Zvuk proizveden aktivnošću govornih organa prenosi se kroz vazduh, u vidu talasnog kretanj a, od usta pošilj aoca do uha primaoca. Taj zvuk ima određenu visinu, j ačinu, dužinu i boj u . Visina je uslo­ v ljena frekvencijom, čija je mera herc (Hz); ljudsko uho može da registruje širok raspon od približno 20 do 20.000 Hz, ali za govor su najvažnije frekvencije između l OO i 4.000 Hz - pri čemu je osnov­ na frekvencija odraslog muškarca oko 1 20 Hz a žene oko 220 Hz. Zvučni talasi primaju se preko spoljnog, srednjeg i unutrašnjeg uha (to što imamo dva uha korisno je radi preciznijeg lociranj a izvora zvuka bez okretanj a glave; gluvi na jedno uho mogu s tim imati pro­ blema) . Primljeni zvuk otuda se nervnim putem prenosi mozgu. Još uvek se malo zna o percepciji govora o tome kako upravo uši i mozak sređuju primljene nadražaje, kako se kontinuumi zvučnih ta­ lasa analiziraj u u diskretne elemente, kako se u tom neprekinutom toku prepoznaju pojedini glasovi i njihove kombinacije koje nose zna­ čenje. Posebno je pitanje kako mozak identifikuje "isti " glas kada se mehaničkim putem može pokazati da se svaka realizacij a neke jedi­ nice fizički uvek u nečemu razlikuje od svih drugih; ili kako mozak obavlja selekciju, pa od svega što uši primaju sluša samo ono što " " " "hoće a zanemaruje ono što "neće (kao kada se "uključujemo sa­ mo na jednog govornika u sobi punoj ljudi koji istovremeno govore). Za razliku od proizvodnje govornih glasova u ustima, percepcij a go­ vora u uhu i mozgu ne može se posmatrati neposredno, nego se mora proučavati uz pomoć indirektnih metoda. - Jedno važno obeležje govora, koje olakšava percepciju govornih signala i "dešifrovanje" verbalnih poruka, jeste redundanca zaliha informacija. Ovaj poj am, razrađen u okviru teorije informacija (koj a uspostavlja i meri jedinice informacija u porukama, kodiranih, pre­ netih i dekodiranih prilikom funkcionisanj a nekog sistema komuni- 1 18
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU kacije), odnosi se na informacij ski višak koji se može korisno akti­ virati u slučaj u potrebe. Prostije rečeno, struktura jezika nas navodi da najčešće kažemo više nego što je neophodno za razumevanje, ali upravo taj višak omogućuje da se poruka sačuva i pri nepovoljnim komunikacijskim uslovima (slabljenje pažnje, buka, smetnje n a ve­ zama i sl.). Tako je npr. redundanca dosta visoka u pričanj u , kada se dosta toga ponavlj a, ali se iz razloga ekonomičnosti smanj uje u tzv. telegrafskom stilu (telegrami , novinski naslovi i dr.). Ona se dalje umanjuje i upotrebom raznih skraćenica, a to bi se moglo veštački postići i smanjenjem broj a znakova, naročito u pisanom tekstu (pitanje kkv j tj nv flm ? verovatno je razumljivo bez ijednog vokala ! ) . Pri fonetskim i straživanjima uveliko s e koriste razni instrumenti , što je područje instrumentalne (ili eksperimentalne) fonetike. Važno mesto među nj ima pripada spektrografu, aparatu koj i "fotografiše" govor, grafički prikazujući na spektrogramu vreme, frekvencij u i in­ tenzitet kao komponente glasova i njihovih sledova sadržanih u zvuč­ nom tala5..lJ . Tradicionalnom tehnikom palatogratije utvrđuje se mesto dodira jezika sa nepcem pri izgovoru pojedinih glasova, a sada elek­ tropalatografija omogućuje da se ovi kontakti prate sukcesivno u vezanom govoru . Uz pomoć labiografije prate se pokreti usana, dok elektrolaringogratija pruža mogućnost posmatranj a aktivnosti grklja­ na. Percepcij a govora danas se proučava uz pomoć sinteze govora - proizvođenj a veštačkih glasova elektronskim putem. S ovim je u vezi i automatsko -prepoznavanje govora, kao deo interakcije ljudi i mašina. Verovatno ćemo već u bliskoj budućnosti imati mašine koje će moći da štampani tekst pretvaraju u sintetički govor, i obrnuto, da govoreni tekst neposredno preobraćaju u pismo i štampaj u . Š to se tiše m ašina koje i same govore, izvesni rezultati već su postign uti u robotici i ponegde se i praktično koriste; teorij ska istraživanj a n a no­ vom području veštačke inteligencije obećavaju i nove prodore i raščlanjene odgovore na pitanje koje čoveka već dugo muči - mogu li mašine da proi zvode i razumeju ljudski govor.
  • RANKO BUGARSKI 7 2 Glasovi . . lako pri prenošenju i prepoznavanju glasova važnu ulogu igraju i njihova akustička obeležja, osnovu njihovog opisa i klasifikacije čini sama artikulacija, tj . proizvodnja glasova, koja za taj postupak daje najjasnije kriterijume. Među ovima su najvažniji sledeći. ( l ) Korišće­ nje, izvor i pravac vazdušne struje. Premda se povremeno nalaze i drukčije artikulacije, daleko najveći broj glasova u svim jezicima obrazuje se uz pomoć vazdušne struje i to iz pluća prema ustima. (2) Aktivnost glasnica. Mirovanje glasnica proizvodi bezvučne, a nji­ hovo vibriranje zvučne glasove. Ovu razliku možemo da osetimo iz­ govaraj ući najpre [sss] a potom [zzz] sa začepljenim ušima, ili sa prstom na Adamovoj jabučici (koja služi kao štit grklj ana) . Bezvučni su neki konsonanti, dok je zvučnost obeležje većine konsonanata i . svih vokala. (3) Položaj mekog nepca, od koga zavisi oralni ili na-: zalni kvalitet glasova. (4) Mesto artikulacije: gde se, u rasponu od usana do grkljana, obrazuje glas. (5) Način artikulacije: postoj i li pre­ " preka vazdušnoj struji, i ako postoji, da li se prolaz samo sužava ili se negde zatvara. Osnovna podela glasova je na vokale ili samoglasnike, pri či­ jem izgovoru vazduh slobodno struji kroz kanal govornog aparata pro­ izvodeći kontinuiran zvuk (zbog čega su vokali u muzičkom smislu tonovi), i konsonante ili suglasnike, čija artikulacij a na nekom mestu nailazi na neku vrstu prepreke koja se savlađuje uz dodatnu moguć­ nost zvučanj a (što sve akustički deluje kao šum). Vokali se međusobno razlikuj u po kvalitetu koji im daje karak­ teristična rezon anca izazvana različitim položajima jezika, usana i me­ kog nepca. Pri izgovoru vokala jezik se može kretati u dva pravca, horizontalno (napred-nazad) i vertikalno (više-niže), što daje dva kri­ terij uma njihove podele - na prednje, centralne i zadnj e, odnosno na visoke, srednje i niske. Ova određenj a mogu se po potrebi pre­ cizirati za jezike sa većim brojem vokala, npr. podelom srednjeg nivoa na visokosrednji i niskosrednji, ili razlikovanjem zatvorenijih i otvo­ renijih realizacij a nekog vokala (sa nešto višim odnosno nižim po- 1 20
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU ložajem jezika). Tipizirane predstavnike ovih pozicij a ilustrovaćemo uprošćenim prikazom dijagrama tzv. kardinalnih (osnovnih) vokala, koji je izradio engleski fonetičar Danijel Džouns (v. sliku 8). !!. X Q. X X . ... Slikn 8. Dijagram treba razumeti kao šematski prikaz preseka usne šu­ pljine čoveka koji gleda ulevo, gde tačke pokazuju optimalne zvučne vrednosti pojedinih vokala, a orijentaciono i najviši položaj koji neki deo j ezika dostiže prilikom njihove artikulacije. Ti vokali mogu se opisati kao prednji visoki (i), prednji visokosrednji (e), prednji ni­ skosrednji (E), centralni niski (a), zadnji niski (a), zadnji niskosrednj i (o), zadnj i visokosrednji ( o ) i zadnj i visoki ( u ) . Pri tome valj a imati na umu da ovo nije slika vokala bilo kojeg j ezika, nego svojevrstan koordinatni sistem osnovnih vokalskih vrednosti koj i pokriva celo­ kupna polje realizacije vokalskih mogućnosti u svim jezicima. U nje­ ga se mogu ucrtati vokali svakog jezika, prema položaju koji zauzi­ maju u prostoru omeđenom i i sparcelisanom pomoću osam kardinal­ nib tačaka. Tako se nijedan od pet vokala srpskohrvatskog (i e a o u ) ne bi podudario sa zamišljenim odgovaraj ućim kardinalnim vokalom, 121
  • RANKO BUGARSKI iako bi bio u njegovoj blizini na istom dijagramu (v. mesta označena sa x), a slično bi u principu važilo i za sve druge jezike. Pri izgovoru vokala značajnu ulogu igra i položaj usana, koje mogu da budu razvučene (kao kod i), neutralne (kao kod e ili a), zaokružene (kao kod o) ili zaokružene i blago ispupčene (kao kod u). Drukčije kombinacije položaja jezika i usana mogu da daju tzv. preglašene vokale (nem. Umlaut npr. položaj jezika kao za i a usana kao za u proizvodi vokal ii kao u nem. fiinf ' pet' ). A spuštanje mekog nepca pri artikulaciji vokala otvara vazdušnoj struji prolaz ne samo kroz usnu nego i kroz nosnu šupljinu, što urađa nazalizovanim vokalima kakve nalazimo npr. u francuskom (upor. bon [bo] 'dobar'), portugalskom i mnogim drugim jezicima (i praslovenski je imao vo­ kale ovog tipa, koji su se do danas sačuvali u polj skom). - Kvalitet vokala zavisi i od toga da li su pod naglaskom ili nisu; ako nisu, njihova artikulacija slabi , približavajući se onoj koj a je ka­ rakteristična za jezik u mirovanju , tj . za neutralnu, centralnu i srednju vokalsku vrednost koja bi se našla na sredini dijagrama, a za koju se u fonetici koristi simbol [ ;}] i naziv schwa (iz nem., izg. šva; mnogi jezici imaju ovakav vokal, čiji se zvuk inače čuje prilikom oklevanj a ili zamuckivanja u govoru: [ ;} . . ;} . . ;}]) . Mnogi jezici uz to razlikuju kratke i duge vokale, iako tu razlika najčešće nije samo u dužini nego i u kvalitetu (upor. sh. pas/ p&, luk/luk). . . U nekim jezicima koriste se kombinacije vokala u istom slogu, pri koj ima artikulacija počinje jednom vokalskom vrednošću a završava se nekom drugom. Takve složene vokalske realizacije zovu se diftonzi ili dvoglasi (npr. engl . [ei] u day 'dan ' ili [au] u now 'sada' , nem. [ai] u mein 'moj ' ) , odnosno triftonzi ili troglasi (engl . [ai;}] u fire 'vatra' i l i [au;}] u o u r 'naš ' , ital. [iei] u miei ' moj i ' ); u poređenju sa ovima obični vokali su monoftonzi. Konsonanti se dele prema mestu artikulacije, tj . zoni govornog aparata u kojoj se, idući od usana prema grlu, obrazuje prepreka, i prema načinu artikulacije, tj . načinu formiranja te prepreke. Ukršta- 1 22
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU njem ovih podela dobija se tabela kakva je prikazana na slici 9, u koj u su radi ilustracije uneti konsonanti srpskohrvatskog jezika. labi "alni ·a ";j ·a ";j e: <U "O o =� .D � :0 plozivi b "§ � ·a ";j ..... d p afrikate v f ";j ";j z Q) >- e.. t g k đ ć dž č e frikativi "§ � � ..... <U >- e: <U "O :0 � ·a ";j o ..... ž s š n nj laterali l li vi bran ti h r nazali m . j polu vokali "':. Slika 9. Konsonanti u prva tri reda (plozivi ili praskavi, afrikate ili praskavo-strujni i frikativi ili strujni) zbirno se nazivaju opstruenti (pregradni ili pravi konsonanti), jer je za njihov izgovor karakteri­ stična izrazita prepreka čije savlađivanje stvara šum. Među njima u pri ncipu postoji opozicija po zvučnosti, pa tako zvučni [b d g z ž đ dž] imaj u svoje bezvučne parnj ake [p t k s š ć č] . Svi ostali konsonanti su zvučn i ; pri njihovoj artikulacij i prepreka je samo delimična, usled čega ton preovlađuje nad šumom, pa se oni zbirno zovu sonanti (gla­ snici). Utoliko oni čine prelaz između pravih konsonanata i vokala, a kod nekih je izgovor na samoj granici vokalske realizacije, usled čega se i nazivaju poluvokali (npr. [j] i engl. [w] prema [i] odn. [u]). Oni se ipak ubrajaju u konsonante, uglavnom zato što u principu ne tvore slogove (iako je u sh. slogotvorno [r] - upor. prst, rđa - a u 1 23
  • RANKO BUGARSKI manjoj meri i [l) i [n)). Nazali se od svih ostalih konsonanata, koji su čisto oralni, odvajaju time što kod njih vazduh izlazi i kroz nosnu šupljinu ; već smo videli da se u nekim jezicima ovaj kvalitet prenosi i na vokale - a i govornicima drugih jezika on je poznat kad imaju kijavicu pa govore "kroz nos " ! U nekim slučajevima izgovor prati tzv. sekundarna artikula­ cija - stvaranje dodatne prepreke u vidu palatalizacije ( "umekšava­ nja" , čestog u slovenskim jezicima - npr. rus. 6pamb ' uzeti ' prema 6pam ' brat' ) i sl. A u raznim jezicima pojedini glasovi mogu se ra­ zlikovati i u primarnoj artikulacij i , pa npr. [r) ima više realizacija, uključujući i uvularnu ( "kotrljavu " , kao u francuskom ili nemačkom) . Uz to, dakako, u jezicima sveta ima i veliki broj glasova kakve ni smo pomenuli - npr. retrofleksnih u nekim indijskim jezicima (plozivi proizvedeni uz povijanje vrha jezika unatrag, koji daju posebnu boju indijskom izgovoru engleskog), faringalnih i glotalnih u arapskom, itd. Posebno su zanimljivi glasovi proizvedeni bez potiska vazduha iz pluća, usisavanjem koje akustički deluje kao "coktanje " (upor. kod nas [e - e - e) kao izraz negodovanja) . To su tzv. klikovi, u jezicima inače veoma retki ali izrazito zastupljeni na jugu Afrike, u jezicima Hotentota i Bušmana (što, naravno, ne znači da ovi narodi ne govore nego samo cokću !). Oko god. 1 960. u zapadnom svetu bile su dosta popularne "pesme sa klikovima" (engl . click songs) afričke pevačice Miriam Makebe. A i onima koj i ovakav jezički glas nisu nikad čuli , uporedljiv zvučni doživljaj može dati - običan poljubac, koji se fo­ netskim terminima može opisati kao bilabijalni ingresivni kli k ! Glasovi koji s e j avlj aj u u raznim jezicima beleže s e specijalnim znacima (od kojih smo neke upotrebili u dijagramu kardinalnih vo­ kala) ; to je fonetska transkripcija, a najpoznatije takvo stručno pi­ smo jeste Internacionalni fonetski alfabet (International Phonetic Al­ phabet - l.P.A. ). 1 24
  • 8. Fonologija 8 . 1 . Foneme Za razliku od fonetike, koja proučava fizička svoj stva govornih glasova, fonologija se bavi glasovnim sistemima pojedinih jezika, pa predstavlja neku vrstu funkcionalne fonetike. Svi ljudi poseduju iste govorne organe, i sa artikulaciono-akustičke strane u stanju su da proizvedu i percipiraju svaki od mnoštva glasova koji se j avlj aju u bilo kQJO jeziku sveta. Međutim, svaki pojedini jezik pravi svoju se­ lekciju gl asova i glasovnih obeležja iz tog univerzalnog fonetskog re­ zervoara, izgrađujući od toga svoj osobeni sistem glasova kao svoje­ vrsni signalizacioni kOd . Na taj n ač i n s v i jezici imaju različite fonološke sisteme, i di­ stinkcije koje leže u osnovi svakog od njih moraju se posebno sa­ vlađivati tokom usvaj anja maternjeg jezika u detinjstvu ili učenj a dru­ gih jezika kasnije u životu . U ovom smislu svaki jezik, pri neizme­ njenim anatomskim i fiziološkim svojstvima govornog aparata nje­ govih predstavnika, ipak ima svoju sopstvenu artikulacionu bazu - skup n avika da se spontano izgovaraju glasovi upravo toga a ne nekog drugog jezika. Ovo i čini da nam izgovaranje glasova maternjeg jezika dolazi nekako prirodno, dok nam se glasovi jezika o koj i m a malo znamo mogu činiti veoma čudnim, čak nemogućim za "normalan" izgovor ! Glasovi ljudskog govora javljaju se u beskrajnim varij acij ama i prelivima, a u laj fizički kontinuitet jezici uvode sistemski diskonti1 25
  • RANKO BUGARSKI nuitet: svaki jezik nameće glasovnoj supstanci svoju specifičnu formu, i po toj formi ili naročitoj strukturi jezici se i razlikuju u domenu glasovnih sistema. Zbog toga se plan funkcionalnih jedinica te struk­ ture (fonološki ili, uže, fonemski plan) razlikuje od plan a fizičke rea­ lizacije takvih jedinica (fonetski plan). Ovo razl ikovanje, koje odgo­ vara razlici između jezika kao sistema i govora kao realizacije tog sistema, provlači se - kao što ćemo kasnije videti - i kroz druge n ivoe jezičke strukture. Tako se, prema nastavcima u poslednja dva istaknuta atributa, govori o jedinicama "emskog" reda kada se misli na sistem ili tip, a o jedinicama "etskog" reda kada je reč o re alizaciji sistema ili pojedinačnom predstavniku tipa. Uprošćeno govoreći , ovo je odnos između apstraktnog i konkretnog, sistemskog i materij alnog. Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i dobio ime, nazivaju se foneme. Fonema je distinktivna (razlikovna) jedinica glasovne strukture koja sama po sebi nije glas nego funkcionalan element u si stemu glasova. Ona se glasovno realizuje, i to često različito u raz­ nim glasovnim kontekstima. Fonema se realizuje kao fon ili različite kontekstualne varijante fona zovu se glas, a alofoni; jedna fonema može imati više alofona, koji su, kao i foni , poj ave n a fonetskom planu. (Radi jasnijeg razlikovanja, fonemske vrednosti stavlj aj u se u kose zagrade, a fonetske u uglaste - koje smo već uveli u prethodnom razmatranju glasova kao jedinic a fonetskog reda). Iz datih određenja proističe da je fonema u suštini apstraktna jedinica, jer nije nepo­ sredno čulne, pojavne prirode. Da ovo ilustrujemo, glas [k] čujno se razlikuje u rečim a . kiša i kuća zbog drukčije artikulacije uslovljene sledeći m vokalom pred­ njeg odnosno zadnjeg reda, ali ta razlika nije funkcional n a, pa u srpskohrvatskom postoji samo jedna fonema lk/ sa različiti m alofon­ skim realizacij ama. Isto važi i za [l] u rečima list i talk: i pored drukčijeg i zgovora imamo samo jednu fonemu /U. (Da se realizacije pomenutih fonema odista razlikuju možemo se uveriti pokušavajući da izgovorimo reč kiša sa [k] kao u kuća a reč kuća s a [k] kao u kiša, i analogno za par reči sa [1]). 1 26
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU U ovom jeziku fonema Inf alofonski se realizuje kao [Tl ] (velarni nazal) samo ispred velarnih konsonanata lk/ i /g/ (kao u rečima banka, tango) . Međutim, u engleskom i sta glasovna vrednost ima status za­ sebne foneme ITl!, jer njena pojava nije kontekstualno uslovljena: po­ stoje parovi reči kao sin Isin! ' grešiti ' i sing /siTI/ 'pevati ' , gde se ta razlika pojavljuje u inače identičnom kontekstu, kao jedini formalni nosilac razlike između reči različitog značenj a. U srpskohrvatskom /cl ima svoj zvučni parnj ak [dz] samo kao alofonsku varijantu u ve­ zanom govoru (npr. i spred Ih/ u Otac bi mi rekao . . . ) - ne računajući izolovane pojave u pokrajinskim rečima kao dzindzov - ali u itali­ j anskom je /dz/ posebna fonema. Dakle, nešto što je u jednom jeziku samo automatska posledica fonetskog konteksta može u drugom je­ ziku da ima fonemsku vrednost. S ada je možda j asnij a razlika između funkcionalnog i fizičkog. Nečij i govorni iskaz može biti prilično deformisan usled brzine, i spre­ kidanog daha, nazeba, govorne mane itd., ali mi ipak uglavnom bez teškoć&. prepoznajemo lanac fonema od koga je takva poruka sačinjena (upor. i razmatranje jezičke sposobnosti i govorne delatnosti u odeljku 1 . 3). S lično tome, i dosta nečitka napisane poruke možemo da defi­ ni šemo prepoznavanjem pojedinih grafema - jedinica koje u pisanju odgovaraju fonemama (o koj i ma više u odeljku 8 . 3 ) . Pisane reči ako i oko j asno se razlikuj u , ali ako neko napiše (!){(,(J' mi ćemo iz kon­ teksta da zaključimo da li prvo slovo, grafički realizovano kao sredina između a i o, predstavlj a jednu ili drugu od ovih grafema (u ravni sistema nema "sredine " - ili je jedno ili drugo ! ) . Dakako, moramo da znamo koji je kod u pitanj u . Gladnom američkom turisti nije mno­ go pomoglo kada se u Beogradu raspitivao za najbliži "pektopah" kako je on pročitao ranije viđenu reč pecropaH. A i neke napisane reči našeg sopstvenog jezika, kao npr. buka, mogle bi nas u izolaciji dovesti u nedoumicu, jer da bismo ih uopšte pročitali moramo da uključimo određeni kod, a latinički i ćirilički kod dali bi u ovom slučaju moguće ali različite rezultate. Iz ovoga sledi , strogo govoreći , da se foneme ne čuju, nltl se grafeme vide. Ono što je neposredno dostupno čulima jeste zvučna 1 27
  • RANKO BUGARSKI odnosno grafička masa, a foneme odnosno grafeme su ono što mi u toj masi prepoznajemo. To prepoznavanje zasniva se na kodu koji svi nosimo u glavi i čije su jedinice apstraktne prirode ; na nivou o kome je reč, to su u govornom medijumu foneme a u pisanom grafeme. U smislu ranijeg izlaganj a o opštoj strukturi jezika, one daju neop­ hodnu formu supstanci kojom se jezik koristi . Reći da su foneme distinktivne jedinice znači istaći njihovu opozitivnu funkciju u razlikovanju većih jedinica u čij i sastav ulaze. Uzete ponaosob, foneme kao jedinice plana izraza nemaju značenja, ali svojim kombinacijama služe kao izraz jedinica sa značenjem, dakle jezičkih znakova - reči. Pri tome foneme razdvaj aj u različite reči, pa se uglavnom na osnovu ovog kriterijuma i utvrđuje fonemski inventar jednog jezika. Identifikacija fonema podrazumeva korišćenje metode tzv. mi­ nimalnih parova - takvih kod kojih se dve po značenju odelite reči formalno razlikuju samo u jednoj fonemi. Tako postojanje serija reči kao pas, bas, čas dokazuje da su prvi članovi u ovim inače identičnim nizovima foneme (lp/, lb/, /č{); postojanje serija kao čak, ček, čik dokazuje isto za druge članove ovde (/al, /e/, /if); a serija kao čas, čak, čaj za treće (/s/, lk/, lj{). Parovi kao pas i piis, /Uk i luk dodatno ukazuju na disti nktivnu prirodu akcenta u srpskohrvatskom. Fonemske opozicije koje učestvuju u razlikovanju mnoštva reči imaju visok funk­ cionalni naboj i stabilne su u sistemu, dok one sa slabijom funkcio­ nalnom podlogom mogu da budu nestabilne (tako opozicije sh. afri­ kata /ć/ : /č/ i /đ/ : /dž/ razdvajaju tek poneki par .reči , kao spavaćica : spavačica, đak : džak). U jezicima sa dosledno alfabetskim siste­ mima pisanja fonemski status najčešće je potvrđen zasebnim znakom u pismu, pa se tada broj fonema može najlakše "očitati " iz broja grafema - iako to merilo nije uvek pouzdano. Pojedini jezici najčešće imaju između 20 i 40 fonema, ali ih ima i sa svega l l, kao i sa 70 i više. Nije poznato da li postoje neke apsolutne granice - koliko najmanje fonema mora da ima neki pri­ rodni jezik da bi se njihovim opozicij ama izgradio dovoljno velik rečnik, ili pak koliko najvi še srne da ih ima da bi se mogle bez napora 1 28
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU razlikovati u normalnoj komunikacij i . Obe pomenute kraj nosti mahom su karakteristične za jezike primitivnijih zajednica, pa se broj fonema ne može dovoditi u vezu sa razvijenošću jezika ili njegovog govornog kolektiva. Od tog broj a najmanje 3, najčešće 5-7 a ređe i znatno više su vokali , dok su ostali konsonanti . Srpskohrvatski standardni jezik ima 5 vokala (ne računajući razlike u akcentu) i 25 konsonanata (na­ vedenih u prethodnom poglavlju prilikom razmatranj a glasova) . U ne­ kom zamišljenom proseku "tipični " jezik imao bi približno bar dvo­ struko više konsonanata nego vokala, ali ima i znatnih odstupanj a postoje jezici gde na svega tri vokala dolaze desetine konsonanata, dok su pronađeni i takvi izuzeci koji čak imaju više vokala nego konsonanata. Jezici sa većim brojem fonema nisu samim tim ekspresivnij i od drugih. Oni sa povoljnijim odnosom vokala prema konsonantima (kao havaj ski i neki drugi pacifički jezici) mogu da deluj u milozvuč­ nije od onih koj i imaj u mnoštvo konsonanata uz tek poneki vokal (kao· aeki kavkaski, indij anski i južnoafrički jezici) . - premda ovaj utisak ne zavisi samo od brojčanog odnosa jedinica u sistemu nego . i od učestalosti njihovog pojavljivanj a u govoru. Naj zad, treba reći da svi jezici sveta nisu još ni izdaleka dovoljno poznati n auci, pa su i zneti komparativni podaci podložni korekcij i . A i kod već opisanih j ezika broj fonema i njihova podela mogu dosta da zavise i od analize - npr. od toga da li će se diftonzi računati kao zasebne foneme ili samo kao sledovi drugih fonema, te da li će se u fonemski i nventar u ključivati razlike u tonu, dužini i slično. (U ranijim poglavlj i ma me­ stimice smo govorili o glasovima i kada smo mislili na foneme, jer još nismo raspolagali ovim potonjim poj mom, ali će gledano unatrag to biti j asno iz konteksta). 8.2. Govorni mz Fonema se ne može linearno analizirati , jer je najmanja j edinica svoje vrste, ali se može posmatrati kao svežanj i stovremeno prisutnih fonoloških distinktivnih obeležja - najmanjih obeležja prisustva od- 1 29
  • RANKO BUGARSKI nosno odsustva nekog artikulacionog ili akustičkog svoj stva kojim se jedna fonema razlikuje od drugih. U binarnoj raspodeli, gde se pri­ sustvo nekog obeležja označava znakom ' + a odsustvo znakom '-' , ' uspostavljaju se parovi kao što su vokalsko/nevokalsko (npr. a/m), nazalno/oralno (npr. m/b), zvučno/bezvučno (npr. b/p), prekid­ no/neprekidno (npr. p/t), palatalizovano/nepalatalizovano (npr. rus. m' /m) itd. Tako bi u sastav sh. foneme /p/ ušla obeležj a labij alnosti, zvučnosti , prekidnosti i sl. Prema teoriji Romana Jakobsona, sa svega 12 pari ovakvih obe­ ležj a mogu se opisati kontrasti koji izgrađuju foneme u svim jezicima sveta, pa bi ovo bila neka vrsta fonoloških univerzalija. Po istoj teoriji , ovakvi kontrasti su hijerarhizovani prilikom usvajanja jezika, pa dete najpre s avladava razliku između vokalskog i nevokalskog (i to prvo između najtipičnijih ili "ekstremnih" vokala i konsonanata, a tek potom i gradacije između njih), dok se npr. obeležje palatali­ zovanosti uči kasnije. (V. i odeljak 4.4). Dakle, dok su foneme kao jedinice sukcesivne, tj . nižu se jedna za drugom u govoru, gde su predstavljene svojim fonima, distinktivna obeležja u nji hovom sastavu su simultana, tj . istovremeno zastupljena. Ona su relevantna kada u datom fonološkom sistemu razlikuju dve foneme, a redundantna ako isto fizičko obeležje ne pravi funkcionalnu razliku u sistemu (u tom smislu je velarizacija nazala /n/, koju smo ilustrovali u prethodnom odeljku, relevantna u engleskom ali redundantna u srpskohrvatskom fonološkom sistemu) . Obeležj a koja razlikuju foneme mogu s e razvrstati tako d a se najpre navedu ona koj a su zajednička jednom paru fonema, a da se potom doda ono koje ih razdvaja. Tako su /p/ i lb/ jednaki po drugim obeležjima, ali lb/ ima još i obeležje zvučnosti kojim se razlikuje od /p/. To dodatno obeležje je osnova pojma markiranosti (obeleženo­ sti), koj i ima široku primenu ne samo u fonologij i nego i u lingvistici uopšte. Š iroko govoreći, nemarkirani član neke opozicije smatra se osnovnim, neutralnim i obuhvatnijim, jer on može da uključuje i ono što je markirano, a ovo drugo se koristi samo u slučaju posebne potrebe, tako što se na neki način dodatno izvodi iz onog prvog. 1 30
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Ovako gledano, množina imenica je markirana (nastavcima ' prema jednini, a dvojina prema množini; perfekt je markiran prema prezentu, jer dok prezent može da i zrazi i prošlu radnju, perfekt ne izražava sadašnjost; mačak je markiran prema mački, kojom je obu­ hvaćen osim kada se posebno naglašava muški pol ; nizak je markirano prema visok, zato što normalno pitamo koliko je neko visok a ne koliko je nizak; i slično. U krajevima gde se obično pije belo vino, reč vino, koj a potencij alno obuhvata i belo i crno vino, tumačiće se u značenju ' belo ' , pa će porudžbina Litar vina, molim! automatski doneti poručiocu belo vino - a ako ovaj želi crno, onda mora i da poruči crno vino a ne samo vino. To znači da je ovde belo vino ne­ markirano, a crno m arkirano, jer se samo ono mora specifikovati . A u krajevima gde se svakodnevno pije crno vino, a belo samo izuzetno, bilo bi obrnuto. Do sada smo govorili o fonemama u jezičkom sistemu i poje­ dinačno, a sada ćemo da pogledamo kako se one ponašaju u govor­ nom ·lancu. Govorni niz može se. deliti na slogove - najmanje gla­ sovne jedinice izgovorene jedinstvenom artikulacijom, čiji su nosioci vokali ili diftonzi , a ređe i sonanti . S logovi imaj u različitu strukturu s obzirom na broj konsonan ata (C) koje sadrže i njihov redos led u odnosu prema vokalu (V ), a tipične sekvence su ev (to), eve (taj), eeve (glas), eevee ( vlast) itd. Oni mogu da budu otvoreni ili zatvoreni, prema tome da li se završavaj u vokalom (sa) ili ne (sat) ; dugi ili kratki, prema dužini nosioca (luk, LUk) ; i naglašeni ili nena­ glašeni (pas-ti). Slogovi se mogu posmatrati i kao fonološke i kao čisto fonetske jedinice. U strukturi sloga, a i inače, postoje različita ograničenj a u po­ gledu distribucije fonema, jer ne može svaka od njih da stoji bilo · gde i uz bilo koju drugu; pravila ulančavanja fonema proučavaju se pod imenom fonotaktike. Ograničenj a kombinatornih mogućnosti ve­ ća su na početku i na kraj u reči, a manja u sredini. U srpskohrvatskom sve foneme mogu da zauzimaju svaki od ova tri položaj a (ranije se /dž/ nije j avlj alo na kraju, ali se i tu n ašlo preko pozajmljenih reči kao koledž, bridž, bedž). U engleskom !Tlf ne može da stoji na početku, 131
  • RANKO BUGARSKI a /ž/ na kraj u reči (osim u francuskim pozajmljenicama kao rouge 'ruž' , garage ' garaža' ) . Posebni m ograničenjima podložni s u konsonantski skupovi. U srpskohrvatskom je na početku reči moguće npr. tl- (tle) ali ne lt-, skr- (skroz) ali ne rks-. Vukovska norma je na kraju reči dopuštala samo četiri skupa: -st (plast), -št (plašt), -zd (grozd) i -žd (vožd), ali su u novije vreme preko stranih reči u taj položaj došli i mnogi drugi (upor. npr. reči kao disk, keks, lift, šatl itd.). Varij acije tipa element/ele­ menat, subjekt/subjekat pokazuju da još uvek postoji težnj a da se nez­ godan skup "razbije" ubacivanjem vokala, ali prizvuk neukosti koji već danas imaju oblici koncerat ili docenat prema normalnim koncert i docent ne ostavljaj u mnogo sumnje u krajnji ishod ovog procesa promene u jeziku . Uopšte uzev, ograničenj a linearne kombinatorike fonema pro.ls­ tiču iz principa lakšeg izgovora, ali ona u svojoj realizaciji nipošto nisu univerzalna, nego artikulaciona baza svakog jezika određuje koje su kombinacije fonološki moguće a koje nisu - a jezici se i u tom pogledu neretko razlikuju. Sekvence strid i bnid ne predstavljaju reči nijednog od jezika koji će biti navedeni u ovoj rečenici, ali bi go­ vornici srpskohrvatskog ili engleskog verovatno prihvatili samo prvu kao fonološki moguću ; međutim, govornici arapskog prihvatili bi sa­ mo drugu, a predstavnici španskog - nijednu ! Jedinice koje se u govornom nizu nađu u susedstvu mogu da utiču jedne na druge; ovo dovodi do raznih promena (alternacija), od kojih ćemo pomenuti samo neke. Asimilacija je jednačenje su­ sednih jedinica u izgovoru (ispričati od iz+pričati), a disimilacija je njihovo razjednačavanje (dija!. mlogo od mnogo). Kontrakcija je sažimanje niza glasovnih jedinica (mog od mojeg), a redukcija je izostavljanje neke od njih (ajde od hajde). Metateza je premeštanje glasova ili slogova (bajrak od bar jak, dija!. namastir od manastir) ; epenteza je umetanje etimološki neopravdanog glasa radi lakšeg iz­ govora (dij a! . stram od sram), a proteza - stavljanje takvog glasa na početak reči (dija!. ha/ka od alka). Haplologija je izostavljanje jednog od dva uzastopna ista sloga (tragikomedija od tragikokome- 1 32
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU dija); ova promena nije izvršena u samoj reči kojom se naziva, a koj a bi inače glasila haplogija! Poj ave ove vrste, koje zahvataju glasove odnosno foneme i slo­ gove, u celini su motivi sane lakoćom artikulacije, pa je otuda prirodno što one deluju ne samo sinhronijski nego i dijahronij ski , kao izvor raznih istorijskih promen a u obliku reči - u istom jeziku ili, pozajm­ ljivanjem, u drugi ma. Tako je lat. noctem ' noć' asimilacijom dalo ital. notte, nem . Kartoffel ' krompir' je disimilacijom nastalo od ranijeg T artuffe/n, sh. jarbol je protezom dobijena od lat. arbor, engl . En­ gland ' Engleska' je haplologijom postalo od staroengl . Englalond ' zemlja Angla' , itd. Pored segmentalnih jedinica kakve su foneme, koje se mzu kao uzastopni segmenti govornog lanca, u fonološki m si stemima važ­ nu ulogu igraju i suprasegmentalne ili prozodijske poj ave, koje se ne vežu za pojedine foneme u sledu nego se protežu preko većih celina - slogova, reči i rečenica. One su samo deli mično specifične za pojedine jezičke kodove, u kojima mogu imati distinktivnu funk­ cij u , a delom predstavlj aj u sveopšte fonetske manifestacije govora. "Varij acije prozodij skih elemenata, kojima se pojedini delovi govornog niza ističu i moduliraj u , utiču na značenj a koja se prenose u komu­ nikacij i . U mnogim jezicima postoje distinktivne razlike u tonu visini i modu laciji glasa. Tako u mandarinskom kineskom inače i sti slog ma, zavisno od tona kojim se izgovori, ima četiri značenj a ( ' m ajka' , ' konoplja' , ' konj ' , ' grditi ' ) , uz koja idu i različiti pisani znac i . U svim jezicima neki slogovi su j ače naglašeni od drugih, pri čemu mesto naglaska u strukturi višesložnih reči može da varira (kao u srpsko­ hrvatskom, ruskom ili engleskom) ili pak da bude uvek na istom slogu (prvom u češkom ili finskom, pretposlednjem u poljskom ili velškom, poslednjem u francuskom ili turskom). Ako se j ačina kombinuje sa još neki m prozodij skim svoj stvima, obično se govori o akcentu ; čet­ voroakcenatski sistem književnog srpskohrvatskog e. ) kom­ binuje jačinu, ton i dužinu na složen i u svetu redak način, a tonski akcent imaju npr. još švedski, norveški i j apanski . Tempo je brzina - ' ' 1 33 �. '
  • RANKO BUGARSKI izgovora govornih celina, koj a varira prema prilikama. Kombinacij a visine, jačine i tempa daje opšti utisak o karakterističnom ritmu go­ vora u nekom jeziku, u osnovi određenom vremenski m rasporedom naglašenih i nenaglašenih slogova. Intonacija je melodija koju obra­ zuju varijacije tona u nizu slogova, pa rečenice mogu da budu izgo­ vorene silaznom, uzlaznom ili ravnom intonacijom (čime se često si­ gnalizuje razlika između tvrđenja, pitanj a i sl.). Pored gramatičke i informacijske funkcije, intonacij a je važan pokazatelj emotivnih sta­ nja: čak i u nepoznatom jeziku često se po intonacij i može prepoznati izraz čuđenja, radosti ili ljutnje. Uloga akcenta, ritma i drugih prozodij skih elemenata u pesnič­ kom stvaralaštvu proučava se u okviru metrike i - posebno sa sta­ novišta strukture stiha - versifikacije; ovde do j ačeg izražaj a dolazi i glasovna simbolika neposredno povezivanje zvučne vrednosti gla­ sova sa svojstvima, osećanjima i doživljajima u vanjezičkom svetu. Najzad, pod imenom paralingvistike proučavaju se individualna pra­ teća obeležj a govora kao što su boja i kvalitet glasa (koji onda sub­ jektivno ocenj ujemo kao ' piskutav ' , ' dubok' , ' promukao' i slično). - 8.3. Grafologija Ekvivalent fonologije u pisanom jeziku jeste grafologija, koj a proučava grafičke znakove i sisteme u pismima i njihov odnos prema odgovarajućim fonološkim jedinicima i sistemima. (Sa ovim ne treba mešati popularno značenje grafologije kao utvrđivanja i tumačenja rukopisa pojedinih ljudi) . U alfabetskim sistemima pisanja, fonemama odgovaraj u grafeme. Kao i foneme, grafeme su apstraktne funkcio­ nalne jedinice ; i kao što su foneme u realizaciji predstavljene glaso­ vima, tako su grafeme predstavljene slovima (slovo je najmanji znak koji se piše samostalno i koji se u nizu odvaja od drugih). Tako su npr. a, a, A, A različite slovne realizacije iste grafeme a njeni alo­ grafi (v. i napomenu o prirodi fonema i grafema u odeljku 8. 1 ). - Alfabetska pisma su po definiciji kodovi zasnovani na kore­ spondenciji jedna fonema : jedna grafema, no ovo je samo princip 1 34
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU i i deal; u realizacij i , nijedan konvencionalni sistem pisanj a nije do­ sledno i potpuno fonemski . Jedna grafema često predstavlj a jednu fonemu (npr. sh. k), ali neretko ista grafema izražava više fonema ( npr. franc. s je /s/ ili /z/), a i obrnuto, više grafema izražava i stu fonemu (npr. špan. b i v su /bl). Kako latinska abeceda nije imala poseban znak za fonemu /š/, ona se danas u raznim jezicima pred­ stavlj a različitim grafemama: ital. sc ili sci, franc. ch, nem. seh, polj . sz, mađ. s itd. Kako vidimo iz ovih primera, grafeme se mogu pisati jednim slovom, ali i slovnim grupama (digramima sa dva znaka, trigramima sa tri, tetragramima sa četiri - npr. nem. tsch za /č/, itd.). Sa izuzetkom latiničkih digrama lj, nj i dž, oba pisma srpsko­ hrvatskog jezika imaj u jednoslovne grafeme za foneme koje zastupaju. (Pri tome se osnovni znaci mogu modifikovati dodavanjem dijakri­ tičkih znakova za obeležavanje drukčije zvučne vrednosti , kao kod naših latiničkih ć, č, š, ž, d, polj . S. i, nem. ii, o itd.) . I u istom jeziku može d a bude znač ajnih odstupanja u o b a prav­ ca. Engleska fonema If/ grafički je izražena na četiri načina u rečima knife ' nož ' , off ' od, sa' , cough ' kašljati ' i phoneme ' fonema' ; obrnuto, grafičkoj sekvenci ough odgovara č ak šest fonemskih vrednosti u rečima cough /kof/ ' kašljati ' , through /9ru :/ ' kroz' , bough /bau/ ' gra­ na' , rough lr��.fl ' grub ' , though /đoo/ ' i ako' i thought /9o:t/ ' misao ' . Nije onda čudno što s e nekada govorilo d a u engleskom pisanju važi pravilo "Pišeš tramvaj , čitaš autobus" ; a poznati irski dramski pisac Džordž Bernard Šo, koji se i ozbiljno zanimao za mogućnosti reforme engleskog pravopisa i čak zaveštao pristojnu sumu uspešnom refor­ m atoru (koja, uzgred rečeno, ni do danas nije isplaćena), rekao je da bi se po važećim pravilima reč fish /fi š/ 'riba' mogla pisati i ghoti sa gh izgovorenim kao /f/ iz rough Ir 11.fl ' grub' , o kao /i/ iz women /wi minl ' žene ' i ti kao /š/ iz station /steišn/ ' stanica' ! Ali šalu na stranu; premda ovakvi primeri mogu da opravdaj u ocenu d e Sosira da pismo govoru nije toliko odelo koliko maska, čak i tako naizgled haotičan odnos između izgovorenog i napisanog kakav nalazimo u engleskom (ili, u nešto manjoj meri , u francuskom) ipak počiva na pomenutom fonemskom principu . Teškoće koje izazivaj u 1 35
  • RANKO BUGARSKI ne uvek sistematske kombinacije tridesetak slovnih znakova jedne abecede zanemarljive su u poređenju sa problemima opismenjavanja i pisanj a koje nameću nealfabetska pisma - npr. j apansko i naročito kinesko, gde se mora učiti na hilj ade posebnih znakova (tzv. karak­ tera), pa su sasvim razumljive težnje da se ovakvi sistemi rasterete ili zamene ekonomičnijima. Oba pisma srpskohrvatskog jezika idu u red onih k�a se u najvećoj meri približavaju sistematskoj fonemsko-grafemskoj 1ore­ spondenciji. Međutim, ovo nije rezultat nekakve posebne "fonetično­ sti " ovog jezika ili njegovih pisama, kako su to l aici skloni da veruju. Zahvaljujući velikom reformatoru našeg jezika i pravopi sa, Vuku Ka­ radžiću, čij a je reforma izvedena sraz mem o nedavno, mi smo u srećni­ jem položaju od većine drugih naroda, koji su u osnovi isto fonemsko načelo, poznato još od starih Grka, uveli znatno ranije ali u međuvre­ menu nisu bitno prilagođavali svoj pravopis. A rastući ra!!korak iz­ među jednom utvrđenog pravopisa i stalnih govornih pramena upravo i urađa takvim neusaglašenostima između izgovorenog i napisanog kakve danas nalazimo u engleskom ili francuskom. Pisanje na ovim jezicima vemije odražava davnašnji nego današnji i zgovor; tako se engl. knight ' dečak' , potom 'vitez' pre pet vekova uistinu izgovaralo /kniht/, dok je usled međuvremenih glasovnih promena savremeni iz­ govor /nait/. Dok je alfabet inventar odelitih znakova, pravopis (ortografija) je skup pravila za kombinovanje tih znakova u svakom datom jeziku. I alfabet je po svojoj prirodi konvencionalan, ali pravopis u tom po­ gledu ide još znatno dalje: iako mnogi jezici danas upotrebljavaju latinicu, ne postoje dva sa identičnim pravopisnim pravilima. (Kada se jednom stabilizuju, alfabet i pravopis daj u temelj za izgrađivanje standardnog ili književnog jezika). Pored pravila o upotrebi velikih i malih slova, rastavljanju reči i drugom, pravopis obuhvata i propise o upotrebi znakova interpunkcije. Pravopis koji odražava starija stanja jezika ili u pisanju stranih imena prenosi njihov izvorni pisani oblik zove se etimološki, a onaj koj i teži reprodukciji savremenih zvučnih vrednosti nekada se - sa 1 36
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU stručne strane neprecizno - naziva fonetski. Tako u latiničnim novi­ nama u Hrvatskoj nal azimo, u pogledu stranih imena, uglavnom eti­ mološki princip (Thatcher - ali u izvedenicama tačerovski i sl.), dok se u štampi obaju pisama u Srbij i sledi fonetsko načelo ( T ačer kao i tačerovski) - osim u redim ali sasvim apsurdnim slučajevima kada se, usled neznanj a ili nemarnosti slovoslagača, nazivi i dru�e reči iz zapadnih jezika odštampaj u izvorno ali ćirilicom ! Tako firma Inter­ trade može da se poj avi u obliku lfHTep'I'pa):{e - a skoro je podjed­ n ako nesuvisao i smešan obrnut postupak, kada se u ćiriličnom tekstu takva reč štampa latinicom ali fonetski (lntertrejd). Prenošenje znakova iz jednog pisma u drugo - često ograničeno nepodudarnostima između grafoloških sistema, naročito kod jezika u tom pogledu veoma različitih - zove se transliteracija. Ovaj postupak razlikuje se od transkripcije - prenošenj a glasova u pismo, koje je sa svoje strane ograničeno nemogućnošću pretakanja svih zvučnih vrednosti u grafički medijum. (Zbog ovoga nijedan konvencionalni pravopis nije u strogom smislu fonetski, nego takvi mogu da budu samo specijalni sistemi notacije koje za svoje potrebe izrađuj u fone­ tičari. Tu se razlikuju šira ili fonološka transkripcija, koja se za­ dovoljava prenošenjem fonemskih jedinica i kojoj su neki pravopisi bliski, i uža ili fonetska transkripcija /pomenuta na kraj u odeljka 7 .21, koj a nastoji da registruje i pojedinosti fonetskog reda). U okviru engleskog pravopisa, na primer, prezime sovjetskog političara Hruš­ čova daje približno i nezgrapno Khrushchev, dok se Gorbačov tran­ sliteracijom javlja kao Gorbachev ali transkripcijom pre kao Gorba­ choff. Transkripcija prezimena poznatog kompozitora daje u engle­ skom Tchaikovsky, u holandskom Tsjaikowskij a u mađarskom Csaj­ kovszkij. Problemi su još mnogo veći kada se u evropske jezike, pa i srpskohrvatski, prenose npr. arapska ili kineska imena. U običnom pisanju normalno se ne obeležavaju prozodijski ele­ menti (izuzev ponekad prilikom razgraničavanja npr. sh. gen. sing. radnika od gen. pl. radnika u inače nejasnom kontekstu). Ali i kod fonemskih segmenata inače fonemski u strojeni pravopisi mogu da propišu odstupanja od izgovora, npr. u cilju j asnijeg označavanja eti- 1 37
  • RANKO BUGARSKI mologije i morfologije (kao predsednik umesto pretsednik ili čak pre­ cednik, hemijski umesto hemiski i sl.). Usled fizičke blizine sagovornika, u govoru veliku ulogu igraj u modulacije glasa i tona, mi mika i gestovi. Pisanje, kome je uskraćena pomoć ovakvih izražajnih pomagala, zbog toga je uglavnom manje lično ali i potpunije, probranije i preciznije. Ovo, udruženo sa svešću o većoj trajnosti napisanog, doprinosi osećanju da je ono važnije od · izgovorenog - u stilu stare izreke Verba volant, scripta manent: reči lete, napisano ostaje. A pi smo sa svoje strane raspolaže i neki m mo­ gućnostima koj ima u govoru ništa ne odgovara, od upotrebe malih i velikih slova do izbora i rasporeda određenih tipova slova, odnosno grafičkih jedinica i celina, uključujući i slobodnije upotrebe interpunk­ cije (koja inače grubo odgovara intonaciji). Uz to nekim situacijama prirodno bolje odgovara govorni , .a drugim pisani medijum: dijalog obi čno ubedlj ivije deluje na ulici nego . na hartiji , a filozofski traktat je bolje pročitati nego odslušati . Zbog svega toga smo već u odeljku 3 . 2 . naglasili da je pismo nešto više od proste i nesavršene reprodukcije govora u drugom medijumu. A interdisciplinarna istraživanja poslednjih godina počinju da otkrivaju dalekosežne sociološke, kulturološke, psihološke i druge implikacije i posledice pismenosti na društvenom i individualnom planu . (U svetu danas živi čak milijarda nepismenih ljudi, a Jugoslavij a se nikako ne može pohvaliti svojim prosekom od bar 1 5 odsto nepi smenog odra­ slog stanovništva). Pri tome se još uvek malo zna o moždanim me­ hanizmima koji omogućuju i regulišu vizuelno kodiranje i dekodiranje jezičkih poruka - same procese pisanja odnosno čitanja. Pojedinim aspektima pisma bave se posebne di scipline epi­ grafija (pisanje na kamenu, glini , drvetu i drugim tvrdim podlogama), paleografija (antički i srednjovekovni rukopisi), diplomatika (pravni i administrativni dokumenti ), kaligrafija (umetničko pi sanje), steno­ grafija (brzo pisanje), kriptografija (tajna pisma) itd. Po izumu štam­ - parske tehnike pisani jezik se širi u razni m oblicima štampe; i zbor i organizacija grafičkih sredstava u štampanom tekstu idu u domen ti­ pografije, a ručno pisanje na mašini je daktilografija. Današnje teh- 1 38
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU nike proizvođenja, obrađivanja i emitovanja pisanih tekstova elektron­ skim putem - npr. teletekst (prenos grafičkih podataka iz jednog cen­ tralnog izvora na televizij ski ekran), računarski štampači ili telefaks (daljinski preslikač tekstova) - otvaraju ranije neslućene mogućnosti vizuelne produkcije i percepcije jezika. 1 39
  • Drugi deo GRAMATIKA MORFOLOGIJA SINTAKSA LEKSIKOLOGIJA SEMANTIKA PRAGMATIKA RASLOJAVANJE JEZIKA
  • 9. Gramatika 9. 1 . Gramatički odnosi Kako je već ranije i sticano (v. odeljke 1 .2. i raznim nivoima svoje strukture u suštini svodi na i 6.2), jezik se na jedinice neke vrste kombinacije tih jedinica, tj . na svojevrstan inventar i na pravila upravljanja tim inventarom, pri čemu se veza između zvuka i značenja ostvaruje putem gramatike. Reč gramatika ima tri glavna značenja: l . deo strukture jezika, tj . pravila kombinovanja jezičkih jedinica - fonema u morfemama (o kojima u narednom poglavlju), morfema u rečima, reči u rečenicama (gramatika u ovom smislu nalazi se u glavama ljudi, u obliku znanja - veli ki m delom nesvesnog - o tome koje su kombinacije moguće i kakav je nji hov rezultat); 2. lingvistička disciplina, tj . nauka o gra­ matici u prethodnom smislu ; ona u svom užem i tradicionalnom zna­ čenju obuhvata semantiku - morfologiju i sintaksu, a u širem još i fonologiju i bar ukoliko je reč o zakonitostima kombinovanja jedi­ nica na ovi m različitim jezičkim nivoima (ovakva gramatika nalazi se u l i ngvi stičkim opisima pojedinih jezika) ; 3. knjiga u kojoj se opi­ suju i l i propisuju pomenute kombinatome mogućnosti nekog jezika, i koj a prema tome može biti naučne ili pak pedagoške namene. Ova tri značenja su povezana, ali ih ipak ne treba brkati . (Uzgred da na­ pomenemo da su na analogan način višesmislene i reči fonetika, fo­ nologija, morfologija, sintaksa i semantika, dok se jedino na Jek1 43
  • RANKO BUGARSKI sičkom stepenu razlikuje leksika kao deo jezika od leksikologije kao dela lingvistike). Struktura svakog jezika velikim delom je određena gramatičkim odnosima koji u njoj postoje. Dve glavne i najšire vrste gramatičkih odnosa (od kojih svaka ima više podvrsta) čine tzv. sintagmatski i paradigmatski odnosi . Sintagmatski odnosi su odnosi između jedi­ nica zajednički prisutnih u jednom iskazu , koje obrazuju niz. Para­ digmatski odnosi su odnosi između u jednom iskazu prisutnih i iz njega odsutnih jedinica, koje obrazuju skup. Termi n sintagmatski i z­ veden je od termina sintagma, koji označava ostvarenu kombinaciju reči u nekom nizu, dok termin paradigmatski potiče od termina pa­ radigma, sa značenjem skupa srodnih reči ili skupa gramatičkih obli­ ka neke reči . Sintagmatski odnosi mogu se zamisliti kao lanac sači­ njen od jedinica određene vrste, dakle horizontalno, a paradigmatski odnosi kao u jeziku postojeće alternative za svaku tačku sintagmat­ skog lanca, dakle vertikalno. Za ilustraciju, u rečenici Moj proždrljivi pelikan progutao je veliku ribu sve reči stoje međusobno u sintagmatskim odnosima, jer njihovo nizanje obrazuje i skaz. (Ovde, doduše, nije reč o prostom dodavanju jedne reči drugoj , jer tu postoji više slojeva sintagmatske strukture; ovakve slojeve posmatraćemo u odeljku 9.4. i u poglavlju l l o sintaksi). Međutim, svaka od reči u datoj rečenici stoji u para­ digmatskim odnosima sa drugim rečima kojih u rečenici nema, ali koje bi po svojim gramatičkim i leksičko-semantičkim svojstvim a mo­ gle da stoje umesto nje, na istom mestu u iskazu. Tako bismo umesto moj na početku rečenice mogli imati npr. naš, ovaj, jedan; u mesto proždrljivi npr. izgladneli, ponosni, glupi; umesto pelikan npr. mačor, pas, aligator - i tako do kraja rečenice, sa mogućim zamenama kod svake reči . Rezultat ovih drugih ostvarenja mogle bi biti rečenice kao Naš izgladneli mačor pojeo je, ogromnu porciju, Ovaj ponosni pas pojurio je malu mačku i slične. Iz ovog primera vidi se zašto su sintagmatski odnosi - odnosi prisustva u i skazu , dok su paradigmatski odnosi - odnosi odsustva iz iskaza (ali , naravno, prisustva u jeziku na kome je i skaz sastavljen) . 1 44
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Uopšte uzev, može se reći da srž strukture jezika čine dve ukrštene ose: vertikalna osa selekcije, koja određuje kakve jedinice mogu biti izabrane u svakoj tački prilikom obrazovanj a nekog iskaza, i hori­ zontalna osa kombinacije, koj a određuje kako se izabrane jedinice mogu međusobno slagati . Selekcija počiva na principu sličnosti jedi­ nica u jezičkom sistemu, a kombinacij a na pri ncipu njihove blizine u govornom procesu. Osa selekcije je onda paradigmatska, a osa kom­ binacije je sintagmatska. (V. šematski prikaz izbora iz skupova i ra­ spoređivanj a u niz na slici l 0). sintagmatska osa (kombinacija) l A D D Df------+ DD D Slika JO. 1 45 2 3 4 D
  • RANKO BUGARSKI Da damo još neki primer, uklj učujući više jezičkih nivoa. Tri reči u rečenici Obrazovanje je skupo stoje u sintagmatskim odnosima jedna sa drugom; ali prva od njih, na primer, stoji u paradigmatskim odnosima sa izvesnim rečima van te rečenice na koje nekom svojom osobinom asocira: jedna linija asocijacije bila bi sa rečima izvedenim od istog korena (kao obrazovati, obrazovni), druga sa rečima koje sadrže isti nastavak (kao učenje, putovanje), treća sa rečima iz iste semantičke sfere (kao nastava, škola ili opet učenje). Tu vidimo i da je osnova izvedene reči sintagmatski vezana sa nastavkom koji se stvarno pojavljuje u njoj , a paradigmatski sa drugim nastavcima koji se mogu dodati toj osnovi (obrazov-a-nje prema obrazov-a-ti ili obra­ zov-ni) ; tako se kod srpskohrvatskih imenica svaki put u iskazu javlja određena kombinacij a osnove i padežnog nastavka, ali se na neki način asocira cela paradigma (rat prema rat-a, rat-u itd.). Isto načelo vlada i u fonologij i : tri foneme u reči r-a-t međusobno su u sintag­ matskom odnosu, ali svaka od njih je u paradigmatskom odnosu sa drugim fonemama koje bi mogle da je zamen e u istom sintagmatskom okviru, dajući nove reči sa novi m značenjima - npr. r sa k (k-a-t), a sa i (r-i-t), ili t sa k (r-a-k). Gramatički odnosi dolaze do izražaj a u sklopu raznih grama­ tičkih pojava, od kojih ćemo ovde pomenuti samo dve, kao najbliže temi koju trenutno razmatramo: gramatičke kategorije i konstrukcije. Sa formalnog stanovišta, gramatička kategorija je sistem od naj­ manje dva člana kojim se izražava neki gramatički odnos - npr. rod, broj , padež, lice, vreme itd. Kako jedan član ne bi činio sistem, pa ni kategoriju, svaka od ovih kategorija obuhvata dva ili više članov.a koji čine relevantnu opoziciju; tako se unutar kategorije roda suprot­ stavljaju npr. muški , ženski i srednji rod, unutar broj a npr. jednina i množina, itd. Pošto se u iskazima uvek bira između ovih alternativa, kategorija počiva na osi selekcije i tako je paradigmatske prirode. Ako je jedan član neke kategorije prisutan na jednom mestu u nekom iskazu, drugi članovi iste kategorije ne mogu stajati na istom mestu istog iskaza. Jedna imenica može da se pojavi ili u jednini ili u množini, ali ne u oba broja i stovremeno, itd. A gramatička kon- 1 46
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU strukcija je kombinacij a dveju ili više reči između kojih postoj i neka gramatička veza. Nasuprot kategorij i , konstrukcija leži na osi kom­ binacije i otuda je sintagmatske prirode: reči koje ulaze u konstrukciju u njoj su zajedno prisutne. Različite vrste sintagmatskih odnosa de­ finišu različite vrste konstrukcij a. Uz sintagmatske i paradigmatske odnose treba ovde da pome­ nemo i funkcionalne odnose one između nekog elementa i veće celine unutar koje on funkcioniše, a kojih takođe ima raznih vrsta. Za razliku od prethodno razmotrenih opštih tipova gramatičkih od­ nosa, u koje su ulazile istovrsne jedinice (fonema prema fonemi, reč prema reči i sl.), ovde imamo odnos dela prema celini (reč prema - sintagmi, sintagma prema rečenici i sl.). O gramatički m kategorij ama, konstrukcijama i funkcijama biće vi še reči u narednim odeljcima i poglavljima. Na ovom mestu , pošto smo već nekoliko puta rekli da je gramatika sistem pravila za pove­ zivanje jezičkih jedinica, treba još da ukažemo na to kako treba ra­ zumeti sam pojam gramatičkog pravila. U tradicionalnoj pedagoškoj gramatici , čiji je cilj podizanje kulture govora i pisanja, pravila se najčešće shvataju kao preporuke za ispravno izražavanje. Tu se npr. upozorava da je pravilno reći u vezi s tim, dok je u vezi toga nepra­ vilno; pri tome se misli na to da je samo prethodni izraz u skladu sa normom književnog jezika, dok potonj i , iako veoma čest u upo­ trebi, odstupa od te norme. Ovo su, dakle, preskriptivna pravila. Međutim, za gramatiku kao n aučnu disciplinu pravila su po­ stupci kojima se jezički elementi i strukture dovode u međusobnu vezu u procesu proizvođenja iskaza; nju interesuje ceo raspon mo­ gućnosti koje dopušta jezički sistem, a ne samo onaj izbor iz tog raspona koji se iz društvenih razloga ocenjuje kao dobar i preporučljiv, pa ona operiše deskriptivnim pravilima. U okviru ove koncepcije obe malopre ilustrovane alternative su u skladu sa pravilima srpsko­ hrvatske gramatike, prosto zato što su obe obilato potvrđene u upo­ trebi ovog jezika, dok bi bilo nemoguće reći npr. u veza s to, u vezi time i slično. 1 47
  • RANKO BUGARSKI Otuda su oba ranije pomenuta izraza gramatična, tj . formirana prema pravilima gramatike, a izbor između njih je pitanje stilistike ili sociolingvistike (u vezi s tim pripada književnom standardu i u tom smislu se preporučuje, a u vezi toga je karakteristično za admi­ nistrativni stil ili nižu jezičku kulturu, pa se negativno vrednuje). Na­ suprot tome, u veza s to, u vezi time i nisu nikakvi izrazi nego ne­ gramatični nizovi koje ne predviđa gramatički sistem i koje ne bi normalno izgovorio nijedan predstavnik srpskohrvatskog jezika. Ukratko, u lingvistici pravila nisu propisi za društveno prihvatljivo izražavanje, nego analitička i teorijska sredstva opisa i objašnjenja mogućnosti koje pružaju jezički sistemi. Zato reč pravilo u ovoj knjizi treba razumeti u ovom potonjem smislu . 9.2. Gramatičke kategorije U najopštijem smislu, kategorizacija je proces organizovanj a ljudskog iskustva u opšte pojmove imenovane jezikom. U gramatici je to neki princip klasifikacije jezičkih jedinica raznih vrsta, pa se gramatičkom kategorijom može smatrati bilo koji sistem ili klasa ele­ menata koji obavljaju određenu funkciju u nekom jeziku . U tradicio­ nalnoj upotrebi, kategorije se prevashodno vezuju za gramatičke obli­ ke pojedinih vrsta reči, što znači da se one u načelu definišu formalno, kao sistemi suprotstavljenih oblika povezanih neki m gramatičkim od­ nosom, sa izvesnim korelacijama na planu sadržaj a - koje su, me­ đutim, malo kad si stematske, a najčešće su samo približne. U ovom smislu su nosioci opozicija unutar kategorija po pravilu gramatičke morfeme flektivnog ili aglutinativnog tipa, neretko uz po­ moć derivacionih pa i sintaksičkih procesa; tako se npr. kategorijalna pripadnost nekog oblika često ne vidi iz njega samog, nego tek iz njegovog slaganja sa drugim rečima (kao što su članovi) ili odnosa prema zamenicama. Neke kategorije su pretežno imeničkog, a druge glago/skog karaktera. Imeničke kategorije su rod, broj i padež; one se javljaju kod imenica i zamenica, ali se u nekim jezicima, među kojima su i slovenski , prenose i na prideve, a broj - pa, na poseban 1 48
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU način, i rod - iskazuju se još i kod glagola; one zahvataj u i gramatički član u jezicima koji imaj u ovu vrstu reči. Rod je u osnovi n ačin klasifikacije imeničkih reči . U nekim jezicima rod u različitoj meri korelira sa polom živih bića, pa se ra­ zlikuje muški i ženski, a često i srednji rod. Kada je takva korelacij a izrazitija, govori se o prirodnom rodu; u načelu je takav slučaj u engleskom, ali u ovom jeziku rod zapravo jedva i postoji kao gra­ matička kategorija, jer nije naznačen oblikom imenice nego se samo pokazuje kroz zamenice he/she/it. Ako pomenute podudarnosti ve­ ćinom nema, nego se i neživo proizvoljno klasifikuje kao muško, žen­ sko ili srednje, to je gramatički rod. Ovo je veoma čest slučaj ; tako u francuskom, jeziku sa dva roda, imamo npr. le livre ' knjiga' ali la porte ' vrata' , sa članom muškog odnosno ženskog roda; u nemačkom je, recimo, kašika muškog roda, viljuška ženskog a nož srednjeg (der LO .ffel, die Gabe/, das Messer). Slično je i u srpskohrvatskom, osim što rod ovde nije označen članom nego, uglavnom, oblikom i menice - npr. imenice sa završetkom na -a po pravilu su ženskog roda. A nekada, kao u afričkom jeziku svahili i u nekim američkim indij an­ skim jezicima, rod nema veze sa polom živih bića, nego samo sa opštim ali nesistematskim razlikovanjem živog i neživog, pa č ak i sa veličinom ili oblikom stvari označenih imenicama. Gramatička kategorija broja (koju ne treba mešati sa brojevima kao vrstom reči, i ako je s njima povezana) odnosi se na količinu bića ili stvari o kojima se govori, i obuhvata jedninu (singular) i množinu (plural). Neki jezici imaj u i dvojinu (dual), ređe i trojinu ( trijal), sa značenjem 'dva' odnosno ' tri ' . Slovenački je slovensku dvojinu sačuvao mnogo bolje od srpskohrvatskog, gde ona preživlj ava samo u ostacima (npr. jedan sin/dva, tri , četiri sina/pet i više sinova, gde zaseban oblik pokriva raspon od dva do četiri). Broj je označen na­ stavcima kod i menica i glagola (šetač šeta/šetači šetaju), a zamenice preuzimaju broj odgovarajućih imenica (dete/ono trči, deca/ona trče). Broj podrazumeva razdvoj ivost i prebrojivost, pa se tiče brojivih i me­ nica (čovek, ptica, knjiga), ali stvari koje jezik tretira kontinualno i zbirno označavaju se nebrojivim i menicama (vino, zlato, pesak). Uz 149
  • RANKO BUGARSKI prve idu kvantitikatori (količinske reči) kao jedan, dva ili mnogi, a uz druge reči kao mnogo ili malo. Neke i menice dopuštaju obe mo­ gućnosti (jedan hleb/mnogo hlebova/mnogo hleba) . Uopšte uzev, ne­ brojivo se može učiniti brojivim ako se misli na razne vrste ili ome­ đene količine i menovanog (dva vina 'dve vrste ili čaše vina' i slično) . Padež pokazuje funkciju imeničke reči ili izraza u rečenici, na­ ročito putem nastavaka na samoj imenici . Pored sintaksičkih funkcija kao što su subjekt i objekt, padež je povezan i sa nizom značenja koja se tiču osobina, količine, pripadanja, mesta, pravca, vremena, uzroka, porekla, cilj a itd. Upravo zbog ovakve form alne i semantičke raspršenosti nije lako reći šta u kojem jeziku pripada kategoriji pa­ deža, a šta nekoj drugoj kategoriji ili konstrukciji . Indoevropski jezici, naročito ako se analiziraju - kao što je to najčešće bivalo - kroz prizmu gramatike latinskog, obično imaju do sedam padeža; tako u srpskohrvatskom razlikujemo nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vo­ kativ, instrumental i lokativ. Sami oblici imenice često nisu dovolj ni za prepoznavanje padeža, pa se moraju posmatrati u široj konstrukcij i : sinovima je dativ u obratio s e sinovima ali instrumental u poslužio se sinovima. (Pojava istog oblika u različitim padežnim i drugim zna­ čenjima zove se sinkretizam). Nominativ i akuzativ se zbog veće samostalnosti nazivaju nezavisnim (upravnim), dok su ostali padeži zavisni (kosi) ; ovi drugi često dolaze sa predlozima, obrazujući pre­ dloško-padežne veze. Pr<?mena i meničkih oblika po kategorijama zove se deklinacija. Međutim, od svega ovoga vrlo je malo ostalo npr. u engleskom, gde morfološku padežnu oznaku kod imenica nosi još samo genitiv (-s), a kod zamenica se mogu razlikovati padeži subjekta i objekta (lime 'ja/mene' , he/him 'on/njega' i sl.); padežna značenj a gore ilu­ strovanog tipa izražavaju se predlozima i redom reči. Nasuprot tome, finskom se obično pripisuje čak petnaestak padeža, ali su to zapravo padežna značenj a više nego sami imenički oblici, jer je većinom reč o imenicama praćenim postpozicijama - gramatičkim elementima koji su ekvivalentni predlozima, samo što dolaze iza i menice. Na prelazu ka glagolski m kategorij ama je lice, koje zahvata zamenice i glagole. U jednini je ova kategorija nedvosmi sleno ori- 1 50
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU jentisana prema elementima vanjezičke stvarnosti : prvo lice - ono koje govori, drugo - ono kome se govori, treće - ono koje ne učes­ tvuje u razgovoru. U množini je stvar nešto složenija, jer je tu samo kod trećeg lica reč, analogno, o množini neprisutnih lica ili množini stvari . Prvo lice se ne odnosi na više lica koja istovremeno govore (osi m, izuzetno, kod horskog govorenja ili pevanj a: Ml stojimo po­ stojano . . . ), nego na lice koje govori i još neka lica, koja mogu da uključuju ili isključuju ono kome se govori . Ova poj movno sasvim j asna razlika između inkluzivne i ekskluzivne množine ipak se većinom ne pravi u jezicima, pa zamenice tipa mi pokrivaju oba značenja, prepuštaj ući i spravno tumačenje kontekstu. Ali u neomela­ nezijskom engleskom pidžinu, na primer, ova razlika, koja u samom engleskom ne postoji, probila se iz domorodačkog jezika u obliku dveju zamenica za prvo lice množine : inkluzivne jumi (od you + me) 'ja i ti (i drugi) ' , i ekskluzivne mije/a (od me + fellow) 'ja i drugi ( ali ne ti) ' . A drugo lice može da se odnosi samo na lica koj i ma se govori , ili da uz njih uklj uči i neka druga, odsutna lica. Osim toga, neki jezici ne razlikuju intimno i učtivo obraćanje (kao današnji engleski , sa jedinim oblikom you za drugo lice u oba broja), dok drugi prave takvu razliku - birajući, za učtivo obraćanje jednom licu, množinski oblik zamenice drugog ili trećeg lica (sh. ti/Vi, fr. tu/vous, nem. du/Sie) i sl. U nekim dalekoistočnim jezicima (ko­ rej skom, j apanskom i dr. ) kategorija lica u funkcij i obraćanj a, uz pra­ teće gramatičke pojave, obuhvata široku skalu izdiferenciranih mo­ gućnosti, zavisno od relativnog društvenog statusa sagovornika. Kontrasti u okviru kategorije lica pripadaju deiksi - široj poj avi direktnog upućivanj a na učesnike, vreme i mesto govorne situacije, izvan koje se ne može odrediti referencij a reči kao ja, ti, on, ovaj, taj, sada, ovde, evo, eno i sl. Glagolske kategorije su vreme, vid, način i stanje; i zmeđu njih ima dosta preklapanja, pa ih je često teško razgraničiti . Vreme je odnos između glagolskih oblika i vremena radnje ili stanj a na koje se odnose. U ovoj kategoriji obično se razlikuju sadašnj e, prošlo i buduće vreme, često sa daljim podelama unutar ovih, i bez potpune 151
  • RANKO BUGARSKI korelacije sa protokom vanjezičkog vremena; tako npr. gramatički sa­ dašnje vreme može da označi i prošle ili buduće događaje, a oblici za vreme uz to izražavaju i nevremenska značenj a, naročito modalna (v. način malo niže) . Vremenski oblici glagola u srpskohrvatskom su prezent, imperfekt, aorist, perfekt, pluskvamperfekt i futur ; upo­ treba imperfekta i aorista u savremenom jeziku je ograničena, a tzv. futur II danas se najčešće smatra modalnim oblikom. Pored ili umesto vremena, u mnogim jezicima postoji kategorij a vida (aspekta) , koja se odnosi na trajanje, učestalost, svršenost gla­ golske radnje i sl. U slovenskim jezicima razlikuj u se nesvršeni i svršeni vid, povezani sa podelom glagola na imperfektivne i per­ fektivne (npr. sh. čitati/pročitati). Kategorijom načina (modusa) izražava se stav govornika pre­ ma činjeničnom sadržaju njegovog iskaza - kao konstatacij a (indi­ kativ), zapovest (imperativ), želja, namera, neizvesnost (konjunk­ tiv) , mogućnost, pogodba (potencijal ili kondicional) i dr. Kategorijom stanja (glagolskog roda ili dijateze) obeležava se odnos između subjekta i glagolom označene radnje, odnosno objekta na kome se ona vrši. Osnovna razlika ovde je između aktiva ( 'radno stanje' ) i pasiva ( ' trpno stanje ' ) , pri čemu objekt aktivne rečenice postaje subjekt pasivne (napravili su štetu/šteta je napravljena). Neki jezici, kao starogrčki, imaju i medij ( 'srednje stanje' ), sa značenjem nevoljnog obavljanja radnje na subjektu (upor. sh. glagole kao osećati, bojati se) . Promena glagolskih oblika po kategorijama zove se konj u­ gacija. Najzad, pridevi i prilozi često ispolj avaju formalno označenu kategoriju stepena, čiji članovi (pozitiv, komparativ i superlativ poslednja dva se u mnogim jezicima ne razlikuju) pokazuju meru neke tako i skazane osobine. Ni ovde forma i značenje nisu uvek us­ klađeni : kod nas je npr. viša škola zapravo niža od visoke škole, a izvan direktnog poređenja (Bojana je starija od Ivane) starija žena je mlađa od stare žene! 1 52
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU U ovom jeziku se kod nekih prideva razlikuje još neodređeni i određeni vid (zelen/zeleni, pametan/pametni); to je poseban slučaj šire kategorije određenosti, koja inače može biti izražena i putem članova, zamenica, prideva i dr. - opkoračujući, kao i mnoge druge kategorije, granicu između morfologije i sintakse. - Dodaj mo na kraj u da i sti jezički oblik može da izražava više kategorija istovremeno; npr. čita izražava broj Gedninu), lice (treće), vreme (sadašnje) i stanje ( aktiv) . 9.3 . Gramatičke vrste reči U prethodnom odeljku naveli smo najpoznatije gramatičke ka­ tegorije, i tu smo već videli da se ista kategorija može različito i spo­ lj avati u raznim jezicima. Tome treba dodati da svi jezici sveta nemaj u svaku o d njih; tako ima jezika (npr. kineski , j apanski, malaj ski, turski , mnogi indijanski jezici) koji ne prave gramatičku razliku u rodu, ili broju, ili vremenu itd. , nego odgovarajuće semantičke sadržaje i zražavaju drugim sredstvima. S druge strane, u mnogim jezicima ima i drukčijih kategorija, koje nisu zastupljene u indoevropskim jezicima i koje izlaze iz okvira uobičajenih opisa prema tradicionalnom obrascu grčko-latinske gramatike. Već je rečeno da se kategorije u naznačenom smislu velikim delom vezuju za tradicionalnu klasifikaciju reči na vrste - koj a, da­ kako, ne odgovara u podjednakoj meri svim jezicima. Ova podela zasniva se na gramatičko-semantičkim odlikama reči. U duhu evrop­ ske gramatike reči se najpre mogu podeliti na promenljive i nepro­ menljive vrste; prve dobijaju nastavke za građenje različitih grama­ tičkih oblika (u sh . : imenice, zamenice, pridevi, brojevi , glagoli), a druge imaj u samo po jedan oblik (u sh. : prilozi , predlozi, veznici, uzvici, partikule) . Navedene podele, kao i br_ojne potpodele unutar pomenutih vrsta, vrše se na osnovu užih karakteristika u pogledu zna­ čenja, oblika i funkcije - najčešće uz mešanje ovih kriterijuma. Imenice su reči kojima se imenuju ljudi, životinje, stvari , mesta, poj movi i dr., pa se po značenju mogu dalje deliti na vlastite, opšte, 1 53
  • RANKO BUGARSKI zbirne, gradivne, mislene i sl. One su određene i kategorij ama kao što su rod, broj i padež, kao i sintaksičkim funkcijama koje obavljaj u (subjekt, objekt, imenski deo predikata i dr.). Pri tome semantičke klase kao živo/neživo ili brojivo/nebrojivo imaju gramatičkih posle­ dica (upor. čovek koga sam video/film koji sam video; listovi su opa­ li/lišće je opalo). Štaviše, gramatika određuje šta je za koji jezik živo ili brojivo, pa neki jezici i neživo tretiraju kao živo i obrnuto, a sh. nameštaj ili engl . furniture je nebrojivo ali je nem . (ein) Mobe/ brojivo - upravo kao što makazama, pantalonama ili vratima daju oblike jed­ nine ili množine. Zamenice upućuju na lica, stvari ili osobine, nekada zamenju­ jući imenice ili služeći kao pridevi uz njih, pa uz lice mogu ispoljavati i njihove kategorije; dele se na lične, upitne, odrične, odnosne, odre­ đene, neodređene, prisvojne, pokazne i dr. Pridevi opisuj u različite osobine onoga na što se odnose ime­ nice uz koje stoje i čije kategorije preuzimaju, pa se po tome dele na opisne, pri svojne, gradivne i dr. ; neki od njih uz to pokazuju razlike u stepenu i vidu . Po položaju mogu da budu i spred imenice koju određuju (kao u slovenskim i germanskim jezicima) ili iza nje (češće u romanski m jezicima). Razlikuju se još atributivna i predikativna upotreba, uz izvesna ograničenj a u potonjem slučaju: uz čista kuća ide kuća je čista, ali uz čista sreća ne ide sreća je čista! Brojevi pokazuju koliko ima nečega ili u kakvom se to reda­ sledu nalazi, pa se dele na glavne, redne i zbirne; učestvuj u u ime­ ničkim kategorijama, a mogu se pisati i brojkama (tri ili 3, treći ili 3.). Glagoli označavaju radnje, stanja ili zbivanj a, imaju kategorije kao što su vreme, vid, način i dr. , sintaksički funkcionišu u predikatu kao rečeničko jezgro oko koga se okuplj aju imenički izrazi, a po raz­ nim merilima dele se na: dinamičke i statičke; trajne, svršene i učestale; pravilne i nepravilne; glavne i pomoćne; prelazne, ne­ prelazne i povratne ; uz to se razlikuju lični i bezlični glagolski obli­ ci ; itd. Postoje i reči koje su oblikom i značenjem slične glagolima 1 54
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU ali su sa sintaksičkog stanovišta imenice (glagolske imenice ili ge­ rundi: čitanje), pridevi (glagolski pridevi ili participi: čitao, čitan) ili prilozi (glagolski prilozi : čitajući, čitavši). Prilozi su posebno heterogena vrsta reči koje najčešće bliže određuju glagole, prideve, druge priloge pa i cele rečenice, u pogledu načina, mesta, vremena, količine, uzroka itd. Oni za način i količinu mogu se stepenovati , a posebnu klasu priloga čine intenzitikatori (kao veoma, strašno, izuzetno), kojima se izražava visoka mera onoga o čemu je reč. Predlozi stoje ispred i meničkih reči, određujući odnose - u po­ gledu prostora, vremena, uzroka, pravca, cilja, pripadanja itd. - u koje one stupaju sa drugim takvim rečima u rečenic i . Po funkciji su im slične postpozicije, koje u nekim jezicima (mađarski, j apanski ) dolaze iza imenica. Veznici povezuju pojedine reči, sintagme ili rečenice, i to u odnosu sintaksičke nezavisnosti ili paratakse (npr. i, ili, a, ali) ili pak zavisnosti ili hipotakse (npr. jer, ako, kada), deleći se prema tome na nezavisne i zavisne, sa raznim pridruženim značenj i ma. Dve srazmemo marginalne vrste reči su uzvici, koji izražavaju lična osećanj a i raspoloženja, obično nemaju predmetno značenje i ne ulaze u sintaksičke odnose sa drugim vrstama reči ; i partikule, manje jedinice sa gramatičkom funkcijom koje se teško uklapaju u izloženu klasifikacij u (kao upitna rečca li i odrična ne, ili engl. to i nem . zu uz infinitiv glagola). Neki jezici, videli smo, imaju i član kao posebnu vrstu reči za i zražavanje kategorije određenosti ; on može da stoji ispred imenice (npr. francuski, nemački, engleski) ili iza nje (npr. makedonski , bu­ garski , švedski), pri čemu je u nekim jezicima nepromenljiv dok u drugim ima imeničku promenu. Po svojoj unutrašnjoj strukturi reči se unutar pojedinih vrsta dele na uže grupe, dok između tih vrsta neretko dolazi do preklapanj a utoliko što isti oblik može d a ima različite funkcije (koji kao upitna ili odnosna zamenica, kada kao prilog ili veznik, engl. walk kao glagol 1 55
  • RANKO BUGARSKI ' hodati ' i kao imenica ' šetnja' i sl.). A u nekim jezicima ovakve podele su toliko uslovne da se čak može govoriti , · na primer, o kategoriji vremena kod imenica: u jeziku kalifomijskih Indij anaca Hupa reč koj a označava kuću i m a različite oblike zavisno o d toga d a li s e govori o kući koja sada postoji, koj a je ranije postojala ili koja će tek po­ stojati - otprilike kao kad bi se kod nas menj alo kuć� kući/o je, kućiće! (Ovako izraženo gramatičko vreme treba, dakako, i ovde razlikovati od odnosa u vanjezičkom vremenu; u suprotnom bi se moglo reći da je npr. zaručnica futur, supruga prezent, udovica perfekt, a baka plu­ skvamperfekt ! ) . Promenljive reči većinom pripadaju otvorenim klasama, onima kojima se mogu dodavati nove jedinice (nove reči koje ulaze u jezik), a nepromenljive su članovi zatvorenih klasa, gde to nije slučaj . (Npr. broj predloga ili veznika u jednom jeziku je sinhronij ski stalan, i takve reči - za razliku od imenica, a u manjoj meri i glagola i prideva ne mogu se unositi u jezik na temelju novonastale potrebe ili nečijeg trenutnog stvaralačkog nadahnuća). U otvorenim klasama nalazimo uglavnom leksičke ili sadržajne reči , čije značenje je srazmerno j asno i izvan konteksta (kao dečak, trčati, plav), a u zatvorenim gramatičke ili funkcijske reči, čije je samostalno značenje često teže utvrditi, i kod kojih je izrazitij a gramatička funkcija (kao koji, o, li). (Upor. i razlikovanje leksičkog i gramatičkog značenja u ode ljku 1 3. 1 ). Broj gramatičkih reči u rečniku svakog jezika je neuporedivo manji od broja leksičkih reči, ali je njihova učestalost u tekstovima uvek znatno veća; kao gramatičko jezgro rečnika, one su po pravilu domaćeg po­ rekla, i dijahronij ski su stabilnije jer lakše odolevaju promenama. A uopšte uzev, gramatika i leksika su dva komplementarna područj a jezičke strukture; u suštini , gramatici pripada ono što jedan jezik mora da izrazi , a leksici ono što on može izraziti . (Ovakva podela odražava se i u vrsti obaveštenj a koj a sadrže gramatike i rečnici, u smislu knjiga u kojima je neki jezik opisan). Pri tome se jezici mogu znatno razlikovati u pogledu kategorij a koje su za nj ih obavezne. U rečenici Napisao sam pismo prijatelju glagolski m vidom je izražena dovršenost radnje pisanj a, a pol primaoca takođe je nužno naznačen, 1 56
  • UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU jer se u srpskohrvatskom mora birati između reči prijatelj i prijatelji­ ca. U odgovarajućoj engleskoj rečenici, međutim, ne moramo se iz­ j asniti u pogledu dovršenosti pisma niti pola primaoca - ali se zato moramo opredeli ti za j ednu distinkciju prema kojoj je srpskohrvatska gramatika neutralna: za j edan ili drugi gramatički član, i time za odre­ đenost ili neodređenost pisma odnosno prijatelj a. Slično ovome, opisuj ući scenu u kojoj bismo mi rekli kamen pada, neki jezici bi morali da se odrede prema rodu, broju ili odre­ đenosti kamena, odnosno vremenu ili vidu padanja, ili pak prema mestu događaja (bliže govorniku, sagovorniku ili nekom trećem licu) ili izvoru obaveštenj a (govornik vidi to o čemu izveštava, ili j e samo čuo o tome, ili zaključio da se moralo desiti). Neki drugi jezici mogli bi da prođu manje-više be z svega toga; a Indijanac Nutka ne bi ni analizirao takav događaj u dva odelita pojma, ' kamen ' i ' pad' , nego bi ga izrazio sintetički - približno kao kad bi se u srpskohrvatskom moglo reći nizkamenl. No iz ovoga ne treba zaključiti da su neki jezici nužno bogatiji ili siromašniji od drugih u srazmeri sa brojem ili vrstom obaveznih kategorija. Gramatika propisuje šta je neizbežno, ali je za jezik kao celinu važno šta je sve moguće - a svaki jezik će ono što ne kaže gramatički reći, ako ustreba, leksički . Gramatika je prinudna i uopšte­ na jer nameće dos ledne izbore između malog broja alternativa, a lek­ sika pruža više slobode i znatno je specifičnija. Naši glagoli ne mogu istovremeno da budu m alo u prezentu, malo u perfektu a m alo u futuru, ali mi možemo za nekoga da kažemo da nije ni sitan ni krupan, ili da ima sivo-smeđe-zelene oči . U grubom poređenju sa mogućno­ stima prevoza u veliko m gradu, gramatika je kao vožnj a podzemnom železnicom, jednim uhodanim i uveliko prinudnim mehanizmom, dok je leksika sličnija vožnj i automobilom, koja omogućuje obil aske, pro­ mene pravca i uopšte slobodnije ponašanje pri stizanju do i stog odre­ dišta. Leksika svedoči o stvarima o kojima govore članovi neke jezičke zajednice, ali nam gramatika otkriva kako oni te stvari vide i kako o njima govore. Reči dolaze i prolaze sa tim stvarima, ali nji h nad- 1 57
  • RANKO BUGARSKI življava princip formalne organizacije koji im bar delimično nameće svoju sopstvenu strukturu . Zahvaljujući svojoj gramatici engleski osta­ je germanski jezik, iako je danas možda i više od polovine njegovih reči romanskog porekla; a lingvistički identitet albanskog istraj ava uprkos činjenici da je ovaj jezik svoju leksiku većinom pozajmio iz grčkih, latinskih, turskih i slovenskih izvora. Ako je leksika telo je­ zika, gramatika je njegova duša. 9.4. Pristupi proučavanju gramatike Proučavanj u gramatičkog ustrojstva jezika može se prići na više načina, zavi sno od predmeta posebnog interesovanj a pojedinih gramatičkih škola i metodologij e l i ngvističkog opisa kojom raspo­ lažu. Tradicionalna gramatika uglavnom se bavila i spitivanjem sastava i oblika reči , nj ihovom podelom na vrste s obzi rom na ka­ tegorije koj e izražavaj u i službu u rečenici, te anal izom i klasifi ­ kacijom rečenica pretežno sa stanovišta značenja. S a promenlj ivim uspehom je prenosi l a u druge j ezike kategorije i obrasce pozn ate iz grčke i l ati nske gramatike, često se zasnivala na j ezičkoj građi iz dela priznati h pi s aca i bila je uveliko pedagoški u smerena. Škol­ ska gramatika širom sveta do danas se uglavnom zadržala u ovi m okviri ma. Moderniji pristupi pocmJU strukturalnom gramatikom, koja u načelu polazi od forme a ne od značenja, nastojeći da proučavanjem karaktera i raspodele jezičkih jedinica, kao i segmentovanjem i kla­ sifikovanjem jezičkih konstrukcija, otkrije i opiše strukture i sisteme koji postoje u različitim jezicima. Svojim deskriptivnim pristupom analizi plana izraza, uključujući tu i govornu realizacij u jezika, ona je unapredila formalne metode lingvističkih istraživanj a, ali joj je naj ­ većim delom izmakao plan sadržaja. Donekle komplementarna ovom pri stupu i često s njim kombinovana je funkcionalna gramatika, koj a teži d a jezičke elemente osvetli s a stanovišta njihovih gramatičkih funkcija, posebno na području sintakse. Među novijim pravcima naj­ većeg uticaj a imala je transformaciono-generativna gramatika, koj a 1 58
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU za razliku od ranijih pristupa ne polazi od analize već gotovih rečenica nego se interesuje upravo za procese njihovog formiranja i transfor­ misanja. Operišući sistemom eksplicitnih formalnih pravila, ona želi da izgradi jednu koherentnu opštu teoriju jezičke strukture na svim njenim nivoima, koja bi mogla da opiše i obj asni jezičko znanje koje poseduje svaki govornik. Neke ideje i postupci u okviru pomenutih pristupa gramatičkoj analizi biće prikazani - dakako, u sasvim elementarnom obliku - u poglavlju l l o sintaksi , zato što je sintaksa, kao nivo na kome je kombinatorika jezičkih jedinica najizrazitij a i naj slobodnij a, u izve­ snom smislu središnj i deo gramatike. Ovde ćemo samo, u svrhu počet­ ne ilustracije, da ukratko razmotrimo tri osnovna i veoma uopštena modela gramatičke strukture. Model je prikaz nekog predmeta ili neke poj ave, čij a je svrha da predstavi obeležj a onoga što se modelira. U običnom jeziku modelom aviona nazivamo predmet koji nij e pravi avion, ali koji u mnogostruko umanjenom obliku prikazuje njegov i zgled, njegove glavne delove, proporcije, svoj stva i sl. U nauci se modelima pribegava naročito onda kada se proučava­ na poj ava ne može neposredno posmatrati, pa se njena poznata svoj­ stva šematskim putem prikazuju tako što se elementi ispitivanog pre­ s/ikavaju u model koj i simulira karakteristike te poj ave, ne bi li se njena prava priroda makar i tako posrednim putem bolje razumela. Pošto se jezik kao apstraktan sistem ne može videti , niti se može otvaranjem lobanje ili na neki drugi način gledati šta se upravo dešava u glavi čoveka dok govori, o karakteru jezika i govora može se samo zaključivati na osnovu "dokaznog materij ala" u vidu čulima dostupnih proizvoda čovekove jezičke sposobnosti, kao što su reči i rečenice. Sam proizvodni mehanizam ostaje skriven, ali se zato u lingvistici obilato koriste različiti modeli u cilj u otkrivanja i objašnjenja poje­ dinih obeležja strukture ili funkcionisanja jezika. Služeći se poj mom modela u izloženom smislu, uzmimo da tre­ ba nešto da kažemo o strukturi rečenice Gladna mačka juri malog miša. Prvo i najosnovnije zapažanje jeste da ova rečenica sadrži pet 1 59
  • RANKO BUGARSKI reči koje se nižu jedna za drugom navedenim redom; ovaj nalaz pred­ stavljamo ovako: 5 Gladna mačka juri malog miša Ovakav, najprostiji mogući model gramatičke strukture, koji govori o nizanju reči i ni o čemu više, pa je otuda sasvim u okviru "jezičke sposobnosti" i manje " inteligentnog " računara, nazvaćemo linearnim modelom. Ali mi dobro znamo da se gramatička, pa ni sintaksička struk­ tura ni izdaleka ne iscrpljuje time što se na prvu reč nadovezuje druga, na drugu treća itd. Ako ništa drugo, odmah nam je j asno da naša rečenica sadrži i manje sintagmatske celine : gladna mačka, juri malog miša, malog miša. Iz ovog sledi da, iako je linearni razmak između svake dve reči isti , strukturni razmak nije uvek isti, jer dok je npr. malog miša jedna celina, juri malog nije takva celina. A ovo opet znači da se na čisto horizontalnu dimenziju nadograđuje i jedna ver­ tikalna, hijerarhijska dimenzija, i to u više nivoa. Ovo bi se moglo grafički predstaviti na razne načine, uključujući i upotrebu običnih zagrada: ((gladna mačka) (juri (malog miša))); radi j asnoće, po­ služićemo se prikazom na slici l l . gladna mačka juri malog miša Slika l l . Ovaj model nazvaćemo strukturnim, jer u jeziku struktura podrazu­ meva ne samo nizove elemenata nego i odnose između njih. Lako je 1 60
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU videti da je ovakav model moćnij i od prethodnog: on sadrži oba­ veštenje o linearnom redosledu koje pruža i prethodni , ali za razliku od ovog sadrži i dodatno obaveštenje o hijerarhijskim odnosim a tako ulančanih elemenata. On, naime, pokazuje da se pojedine reči najpre grupišu na jednom nivou, da bi potom funkcionisale kao celine na sledećem višem nivou, sve dok se ne stigne do najvišeg, rečeničnog nivoa. To bi bio prikaz pravca konstruisanja rečenice, odozdo n agore. A analiza tako konstruisane rečenice, polazeći od rečenične celine i završavajući se na nivou pojedinačnih reči , podrazumeva, dakako, obr­ nut pravac, odozgo nadoJe. Nasuprot kraj nje primitivnom linearnom modelu , koji ni u naj­ elementarnijoj meri ne može da pretenduje da bude nekakva slika našeg gramatičkog znanja, strukturni model na neki način prikazuje važan deo tog znanj a, jer u njemu naznačeni hijerarhij ski odnosi, udruženi sa linearnim nizanjem, uistinu govore nešto znač ajno o tome kako mi proizvodimo i tumačimo rečenice. Takva višestepena orga­ nizacija, pri kojoj jedinice nižeg reda svojim kombinacijama obrazuju jedinice višeg reda, jedan je od temeljnih formalnih principa na kojima počivaju struktura i funkcionisanje jezika. A kako smo malopre rekli , ova vrsta kombinatorike najpotpunije je zastupljena upravo na sin­ taksičkom planu. Sa manje ili više eksplicitnosti i formalne i zgrađeno­ sti, tradicionalni i strukturalističko-funkcionalistički pristupi analizi rečenice uglavnom su ostaj ali u okvirima ovog modela. Suočeni sa n ašom rečenicom, oni bi istakli kategorijalnu pripadnost i obličke pro­ mene u njoj zastupljenih reči, ili njenu slojevitu strukturu, ili funkcije subjekta, predikata, objekta i atributa - najčešće sve to u nekoj kom­ binaciji, ali sa različitim težištima. Međutim, ima još nešto što mi o ovoj rečenici znamo, a što dosad nije pomenuto; to je da je ona povezana, formom kao i znače­ njem, sa nizom srodnih rečenica Gladna mačka ne juri malog miša, Ko juri malog miša ?, Koga juri gladna mačka ? i dr. (Mi ovde ne bismo kao alternativu upotrebili pasivni obli k Mali miš je juren od gladne mačke, ali ipak znamo da bi on izgledao upravo ovako; u mnogim jezicima i to bi išlo glatko). Postojanje ovakvih odnosa nije - 161
  • RANKO BUGARSKI ni ranije bilo nikakva tajna, pa i deca u školama odvajkada uče kako da od potvrdne rečenice naprave odričnu ili upitnu, od aktivne pasivnu i sl.; ali zbog odsustva odgovarajućeg poj movno-metodološkog apa­ rata odnosi između rečenica doskora su se mahom samo podrazume­ vati a ređe su izričito razmatrani , jer su izlazili iz okvira postojećih rečeničnih modela. Tek u okrilju transformaciono-generativne gramatike, čije je te­ melje počev od 1957. godine postavio američki lingvist Noam Čom­ ski, primenjujući u analizi strukture prirodnog jezika i neke matema­ tičke pojmove i postupke, mogao je da bude izgrađen jedan novi i bitno drukčiji model , koji nudi si stem eksplicitnih formalnih pravila za izvođenje većeg broja gramatički povezanih rečenica iz istog os­ novnog niza apstraktnih simbola. Ovaj transformacioni model, za razliku od statičke prirode prethodnih dvaju, izrazito je dinamički; od drugog modela - za koji smo videli da je nadmoćan prvom - on je moćniji na isti način: pruža sva obaveštenj a kao i on, ali uz njih i još nešto drugo a veoma važno. Utoliko transformacioni model uklju­ čuje strukturni model kao jednu od svoje dve glavne komponente, dodajući mu transformacionu komponentu kao drugu . Njega bi ovde bilo teže grafički predstaviti ; možemo da ga zamislimo kao onaj na slici l l ali sa dodatnim mehanizmima koji u njegov domen uvode i pomenute srodne rečenice . (Više u odeljku 1 1 .4 ) . Modeliranje jezičke strukture danas je jedan od široko korišćenih postupaka u gramatičkim opisima i lingvističkoj teoriji uopšte. Takvi modeli obično potiču iz matematike, logike i teorije informacija, a primenjuju se u raznim oblastima lingvistike. Cilj formalizacije lin­ gvističkih opisa nije da prirodni jezik predstavi kao kakav matematičko­ -logički ili kibemetički sistem, nego da izoštravanjem analitičke meto­ dologije doprinese boljem poznavanju njegovih osobenosti. Na razmeđu ovih disciplina izrasle su matematička i statistička lingvistika, koje istražuju mogućnosti apstraktnog modeliranj a i kvantitativnog iskazi­ vanj a jezičkih struktura i procesa. Mašinska ispomoć u ovakvim po­ slovima čini domen računarske lingvistike, kojoj uz ostalo pripadaj u sredstva elektronske komunikacije - programski jezici kao FOR­ TRAN, KOBOL ili i _ kod nas sve popularniji BEJSIK. 1 62
  • l O. Morfologija l 0. 1 . Morfeme Morfologija se bavi strukturom, oblicima i građenjem reči. Pro­ učavajući gramatičke poj ave i procese unutar reči, ona se dopunjuje sa sintaksom, čij i su predmet kombinacije reči u konstrukcij ama, i leksikologijom, koja reč posmatra kao jedinicu rečnika. Može se po­ deliti na tlektivnu morfologiju, vezanu za obličke promene u okviru pojedinih vrsta reči kao i zraz gramatičkih kategorij a, i tvorbenu (lek­ sičku, derivacionu) morfologiju, koja proučava procese građenja lek­ sičkih jedinica. Osnovna jedinica na morfološkom nivou jeste morfema - _ _& n _manja jeclil)icajezičke strukture koja ima samostalno značenj<:: ili gra­ lJli!tičku funkcij t,J . Za razliku od foneme, koj a, nemajući sopstvenog značenj a, funkcioniše samo kao jedinica plana izraza, morfema ima i izraz i sadržaj , pa je prema tome punopravan jezički znak (tj . spoj označenog i označitelj a u smislu odeljka 6. 1 ) . Kako je i reč znak u istom ovom smislu, treba najpre razj asniti odnos između reči i mor­ feme. A taj odnos je takav da jedna reč može da sadrži samo jednu morfemu (plav, na, pod, krov, mir) ili pak više morfema plav-o-kos, na-sip, pot-krov-Ije, mir- o-ljub-iv). Reč ne može da sadrži manje od jedne morfeme, jer je morfema po definiciji najmanja jedinica takve vrste. Reč i morfema su podudarne jedinice kada reč ima samo jednu morfemu, a nisu podudarne kada reč u svom sastavu obuhvata dve ili više morfema. Nešto više o morfološkoj strukturi reči reći ćemo u narednom odeljku ; upor. i analizu reči mišolovka_ i druge primere u odeljku 6.2, gde još nismo koristili termin morfema. 1 63
  • RANKO BUGARSKI Prema izloženom odnosu, u nekoj datoj rečenici ili većem tekstu . obično će biti više morfema nego reči. Tako u rečenici Sanja peva uspavanku imamo tri reči ali sedam morfema (Sanja pev-a u-spav­ -an-ku). Međutim , u odgovarajućem jeziku kao celini ovaj brojčani odnos biće obrnut, jer mnoge morfeme učestvuju u građenju velikog broja reči : npr. rad u radnik, radnički, radionica, uraditi, obraditi, pre­ rada itd., pre- u prepisati, precrtati, preslikati, preraditi itd. , -stvo u domaćinstvo, šumarstvo, lekarstvo, računarstvo itd., -ač u kovač, cr­ tač, šetač, igrač, plivač itd. Pošto se svaka morfema računa kao jedna jedinica u morfemskom inventaru jezika, bez obzira na broj različitih reči koje se njenom pomoću grade, ispada da u celom jeziku reči ima više nego morfema. Broj morfema u nekom jeziku, iako u prin­ cipu konačan, iz raznih razloga se ne može tačno odrediti u bi lo kojem trenutku, ali se u modernim jezicima meri hiljadama - pri čemu se njihovim kombinacijama dobij a znatno veći broj reči. (O neodređeno­ sti ovih procena biće reči i u vezi s rečima, u odeljku 1 2 . 1 ) . Što s e tiče dužine samih morfema, tj . broja fonema odnosno grafema koje ih izražavaju, i tu postoji pri ličan raspon - od jedne foneme/grafeme ( i, o, u) do više njih, ali opet sa teško utvrdivom gornjom granicom (vino, karakter). A reči podjednake dužine mogu da sadrže jednu ili više morfema; upor. mušterija Gedna morfema) i nestrpljiv (tri morfeme: ne-strp-ljiv) . Odlučujući kriterijum za mor­ femu nije, dakle, dužina nego celovitost, tj . činjenica da se ona ne _ može deliti na manje jedinice iste vrste : mušterija ili karakter su reči morfološki podjednako nedeljive kao i reči a ili i, dok je reč nestrpljiv, kako smo upravo videli, deljiva. Granični slučaj izražavanj a jedne morfeme jednom fonemom ipak je izuzetan, pa je normalno da dve ili više fonema u nizu izražavaju jednu morfemu (na, kod, lula, sunce, gušter; sloboda itd.). Budući izražene fonemama, morfeme imaju svoj fonološki ob­ lik. Kod nekih je ovaj oblik stalan, dok kod drugih varira zavisno od glasovnog konteksta (što je redi slučaj). Tako morfeme oko, plav, pre­ ili -ljiv imaju uvek isti oblik, dok morfema raz- ima višestruku rea­ lizaciju u zavisnosti od prirode foneme koja sledi (upor. raz-men-i- 1 64
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU -tilras-ter-a-ti/raš-čist-i-tilraž-džilit-a-ti). A u engleskom npr. obe morfeme u reči loudly ' glasno ' , lo ud i -ly, imaj u stalan oblik, ali ista morfema -ed sa značenjem prošlog vremena realizuje se troj ako prema prirodi prethodne foneme, tj . poslednje u osnovi reči - kao /t/ u wal­ ked ' hodao' , kao /d/ u lived ' živeo' , a kao /id/ u shouted 'vikao' . . - Kao jedinica jezičkog si stema, morfema je apstraktnog karak­ tera, a iijena konkretna govorna realizacija - tj . njen fonološki izraz - jeste morf ; različita kontekstualno uslovljena ostvarenj a i ste mor­ feme, kao u primerima sh. raz- i engl. -ed, zovu se alomorfi (po analogij i sa terminološkim nizomfonema -fon - alofon). Za slučajeve kada su ovakvi m fonološki m varij antama na granicama morfema pri­ družene gramatičke razlike nekada se u lingvističkim opi sima koristi termin morfofonema. Tako se varijacije u nizu oblika junak - junače - junaci mogu opisati postuliranjem apstraktne morfofonemske jedi­ nice K na kraju osnove (junaK), koja se u različiti m fonološkim kon­ tekstima ostvaruje kao lk/, /č/ ili /e/ - učestvujući tako u formalnom razlikovanju nominativa jednine, vokativa jednine i nominativa/voka­ tiva množine. Iako se morfeme izražavaj u putem fonema, ove dve vrste jedinica se bitno razlikuju: kako smo već videli, foneme nemaju samostalnog značenja nego služe za izražavanje i međusobno razlikovanje morfema, koje u principu imaju takvo značenje (iako je kod nekih morfema od njega izrazitija gramatička funkcija). Da bi se izbegli mogući nespora­ zumi oko nivoa o kojem je reč, u lingvističkoj analizi se po potrebi koriste različite vrste zagrada. Za razliku od fonetskih i fonemskih vred­ nosti, za koje već znamo da se uokviruju uglastim odnosno kosi m za­ gradama, morfemske vrednosti stavljaju se u vitičaste zagrade, u kojima se morfeme pišu malim a morfofoneme velikim slovima. Tako bismo mogli da razlikujemo glas [k] , fonemu lk/, morfemu {k} - kraći oblik predloga ka - i malopre navedenu morfofonemu {K}. Pošto će u daljem tekstu biti jasno o kojim jedinicama govorimo, mi ćemo ove zagrade radi jednostavnosti izostavljati. Iz već datih primera vidi se da sve morfeme nisu i ste vrste. Osnovna podela morfema jeste na slobodne i vezane. Slobodne su 1 65
  • RANKO BUGARSKI one koje mogu da stoje samostalno (kao na, kod, sunce, Sanja, rad iz rad-nik, krov iz pot-krov-Ije, korak iz ras-korak). Vezane su one koje ne mogu da se upotreblj avaju samostalno, nego samo u kombi­ naciji sa drugim morfemama u sastavu reči (kao -nik iz rad-nik, -Ije iz pot-krov-Ije, ras- /tj . raz-/ iz ras-korak, -o- i -iv iz mir-o-ljub-iv; način vezivanj a ovih morfema vidi se iz crtica ispred, iza ili oko nj ih). Slobodne morfeme su ekvivalentne prostim (tj . jednomorfem­ skim) rečima: oko, rad, čovek itd. jednovremeno su morfeme i reči . Vezane morfeme ne mogu da funkcioni šu kao reči, ali one učestvuju u građenju reči ili njihovih gramatičkih oblika. (Više o ovim proce­ sima u narednim odeljcima) . S a ovom podelom s e preseca, be z potpunog podudaranja, podela na leksičke morfeme, sa izrazitim leksičkim značenjem, i gramatičke morfeme, kod kojih preteže gramatička funkcija. Većina morfema koje sadrže dati primeri je leksičkog karaktera, ali npr. -ti iz raz-men-i-ti ili -o- iz mir-o-ljub-iv, kao i -a iz pev-a, spadaju u gramatičke mor­ feme. S lobodne morfeme po pravi lu su leksičke (iako npr. li ima gra­ matičku funkciju), dok vezane morfeme mogu da budu leksičke ili gramatičke. Ili , iz drugog pravca: leksičke morfeme su slobodne ili vezane, a gramatičke su najčešće vezane. Razlikovanje leksičkih i gra­ matičkih morfema ipak je samo uslovno, upravo kao i kod odgova­ rajućih vrsta značenja (o čemu u odeljku 1 3 . 1 ) . Kako se utvrđuje šta je u nekom jeziku ili nekoj reči morfema, a šta nije? Kod slobodnih morfema to je lako, jer im sama njihova sloboda garantuje status morfema a, videli smo, i reči . Ali problemi se javljaju kod vezanih morfema, odnosno kod analize višemorfem­ skih reči, gde postupak izdvaj anja najmanjih jedinica sa značenjem ili gramatičkom funkcijom, i to bez ostatka, ne daje uvek j asne re­ zultate. Raz- je nesumnj ivo morfema (iako sa nijansiranom skalom zna­ čenja) u rečima kao razvezati, razvejati, razmaknuti, razveseliti, kod kojih se mogu uočiti različiti značenjski odnosi ovog elementa prema osnovama kojima se dodaje, a koje u jeziku funkcionišu ;i bez njega (vezati, vejati, maknuti, veseliti). Slično je i kod razrešiti, iako se ne 1 66 . ' l ,....
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU vidi j asno u čemu se ova reč po značenj u razlikuje od same osnove rešiti. Ali već kod razobličiti, premda raz- tu izgleda u redu, pri­ mećujemo da ne postoj i osnova obličiti, dok je kod razbiti veza iz­ među raz- i biti još sumnj ivija. Sa ovog stanovišta problematična reč različit upućuje nas i na raznolik - reč koja se, dakako, ne deli na raz- i nalik nego na razno- i lik. Reč razrok ne može se deliti zbog potencij alnog drugog elementa rok (takva morfema inače postoj i u jeziku, ali ne u ovakvom sklopu) - mada bi značenje asocirano sa raz- samo po sebi dopuštalo takvu podelu. U nekima od datih primera daj u se naslutiti semantičke i eti mološke veze, ali nedovolj ne za ne­ dvosmislenu sinhronijsku morfološku analizu. Najzad, neke reči mogu slučaj no da počinju i stim nizom fonema, koj i u njima ipak ne čini morfemu : razum je samo prividno deljivo, a razuman nije sastavljeno od raz- i uman nego od razum i -an (o čemu svedoči značenj e ovih reči). Uporedljive rezultare dalo bi utvrđivanje značenj a, pa i samog eventualnog morfemskog statusa, segmenata kao npr. -ka (od par­ merka preko igračka. zvečka ili srećka do brojka ili tetka), ili pak -ač (od šetač, čitač, brojač preko kolač do vrač ili trač). No razma­ tranjem (raz + matr + anje + m ?) ovakvih Plimera već smo uveliko zašli na područje morfološke analize, koje čini deo predmeta narednih odelj aka. · 1 0.2. Morfološka struktura reči Jezici se veoma razlikuju u pogledu odnosa između reči i mor­ feme. Tamo gde prevladava analitički i naročito korenski tip strukture, reči su po pravilu ili bar naj češće jednomorfemske; u kineskom se jedan pisani znak obično odnosi na jedinicu koj a je ujedno morfema i reč, a uz to i slog. Jednomorfemskih reči ima i u jezicima drugih tipova, ali su one tu ređe. Kod aglutinativnog tipa morfemski sastav reči je proziran, jer se j asno vide identitet i granice pojedinih "nale­ pljenih" morfema, što olakšava merfološku analizu (v. primer turske reči adam ' čovek' i njenih oblika u odeljku 4.3). Morfeme je teže 1 67
  • RANKO BUGARSKI identifikovati , i njihov broj utvrditi, u rečima koje i spoljavaju sinte­ tički i flektivni tip strukture, gde dolazi do srastanj a takvih segmenata u višestrukim funkcijama (kao u primeru latinske reči amo 'volim' u istom odeljku). Kod polisintetičkog tipa reči-rečenice izgledaju veo­ ma složene, ali se ipak mogu analizirati . Tako u eskimskom angya­ ghllangyugtuq 'on želi da nabavi velik čamac ' sadrži pet morfema: angya- ' čamac ' , -ghlla- je segment augmentativnog značenja, -ng­ ' nabaviti ' , -yug- je segment koji izražava želju, a -tuq - treće lice jednine. U indoevropskim jezicima reči najčešće imaju između jedne i 4-5 morfema, ređe i više, pri čemu je taj broj verovatno nešto manji u engleskom, na primer, nego u slovenski m jezicima. Teško je odrediti koliko najviše morfema mogu da imaju reči nekog jezika, naročito ako uzmemo u obzir i stručne termine, koj i su često složenij i od reči običnog jezika. Najduža reč koju sadrži novo izdanje velikog Oks­ fordskog rečnika engleskog jezika, pneumonoultramicroscopicsilico­ volcanoconiosis (naziv jednog plućnog oboljenj a), u svojih 45 slova sadrži oko 8 morfema, ali to je unekoliko veštački primer, jer se ovak­ vi leksički monstrumi mahom i konstruišu s namerom da potuku pret­ hodne rekorde u pogledu dužine ! Stoga su malopre date veličine samo orijentacione. A što se prosečnih vrednosti tiče, prema jednom istraživanju na uzorcima tekstova jedna engleska reč u proseku sadrži l ,68 morfem a, što se može uporediti sa rezultatom od l ,06 za ana­ litički vijetnamski a čak 3,72 za polisintetički eskimski . (Prema istom ogledu, uzorak staroengleskog dao je 2, 1 2 - što pokazuje meru po­ rasta analitičnosti u engleskom tokom vekova, naporedo sa gubljenjem flektivnih nastavaka). Da se zadržimo na nama poznatij i m jezicima, nemački se izd­ vaja slobodnim građenjem složenih - što znači i višemorfemskih reči. Tako polazeći od W agen 'vozilo' dobij amo Kraftwagen ' motorno vozilo' i Lastkraftwagen 'teretno motorno vozilo' , a dodavanje Fahrer 'vozač' na drugoj strani daje Lastkraftwagenfah fer 'vozač teretnog motornog vozi la' . (Iz prevoda vidimo da srpskohrVatski radije pribe­ gava sintagmama nego složenicama, jer taj princip njegovoj strukturi . 1 68 ,. , , . , ' . , .
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU bolje odgovara). Ne ulazeći u pojedinosti analize, reč Donaudampf­ schijjfahrtgesellschaftskapitiin mogli bismo da podelimo u nekih 9 m orfem a (Donau-dampf-schiff-fahr-t-gesell-schaft-s-kapitiin) . N asu­ prot ovakvom mehani zmu , engleski bi ovaj sadržaj izrazio ulančava­ njem odelitih atributa uz imenicu na kraju (Danube Steamboat Crui­ sing Company Captain), dok bi srpskohrvatski takođe išao sintag­ matski, ali drugim putem (Kapetan Društva dunavske parobrodarske plovidbe). Ovi međujezički pri meri pokazuju suštinsku bliskost mor­ foloških i sintaksički h sredstava u građenju složenijih jezičkih jedinica i celina od osnovnih elemenata - morfema. Pogledajmo sada koj i su glavni načini i rezultati kombinovanj a morfema. Tri osnovna morfološka procesa su kompozicija, derivacija i fleksija. Kompozicija je kombinovanje slobodnih morfema, čiji su proizvod složenice (zlo + delo - z/odelo, mimo + hod - mimohod, sta r + mali - starmali). Derivacija je kombinovanje slobodnih i ve­ zanih morfema, čiji su rezultat izvedenice (zlo + -ba - zloba, star + -ac - starac, rad + -nik - radnik). Fleksija je obrazovanje gra­ matičkih oblika reči putem vezanih :fi Orfema (rad + -i - radi, rad + -ov- + -i - radovi, crven + -a - clvena). Kompozicija i derivacij a su leksički procesi, služeći za izvođenje novih reči (zbog čega se oba nekada obuhvataju poj mom derivacije u širem smislu), a fleksija je gramatički proces, jer daje reči ma njihove gramatičke obl ike. Kako vidimo, u načelu kompozicij a operi še slobodnim morfemama, fleksij a vezanim, a derivacij a i jednim i drugim. Međutim, u jezicima sa izra­ ženijom fleksijom ovi odnosi se mogu komplikovati formalnim pri­ lagođavanjem morfema, njihovim skraćivanjem i srastanjem itd., što između ostalog dovodi i do tzv. vezanih osnova, odnosno oblika u koj i ma se neke morfeme, i ako i nače slobodne, ne mogu j aviti samo­ stalno. Ovakvih pojava ima u mnoštvu reči kao parobrod, suncokret, zimzelen, rasplet, tkivo, potom u smenjivanj i ma tipa reći/rekao/rečeno, itd. U morfološkoj analizi reči važni su pojmovi osnove i afiksa. Osnova je deo reči kome se dodaje afiks, a afiks (dodatak) je vezana morfema koja se dodaje osnovi u procesu derivacije ili fleksije. Prema 1 69
  • RANKO BUGARSKI položaju, afiksi se dele na prefikse (predmetke, koji dolaze ispred osnove, npr. pro- u pročitati), sufikse (nastavke, koj i stoje iza osnove, npr. -nje u čitanje) i infikse (umetke, koj i čine deo osnove, npr. -ov­ u gradovi). U većini jezika flektivne morfeme su u položaju sufiksa ili eventualno i nfiksa, dok derivacione morfeme mogu uz to da budu i prefiksi . Ako neka reč sadrži i derivacioni i flektivni sufiks, ovaj drugi je uvek na kraju, jer celini izvedene reči daje gramatičke oblike (o-granič-en- i, ne-pod-noš-ljiv-og). Ako jedna reč ima više osnova i nastavaka, ovi elementi se u analizi odvaj aju određenim redom. U reči popisivač najpre odvajamo sufiks -ač od osnove popisiv- , potom sufiks -iv od njegove osnove popis, i na kraju prefiks po- od njegove osnove pis-. Time ujedno utvrđujemo hijerarhij ski poredak u procesu građenj a ove reči, obrnu­ tom u odnosu na pravac njene analize (v. sliku 1 2). po- -iv pi s- -ač Slika 12. Poslednja, dalje nedelj iva osnova reči (u ovom slučaju pis-) isto­ vremeno je i koren cele reči. Koren je glavni nosilac značenja reči , koji upućuje na njeno poreklo i l i n a srodnost u okviru neke porodice reči, pa je stoga pojam koji pre pripada etimologij i i istoriji jezika nego morfologij i (v. odeljak 4.2). (Ima i drukčij i h pristupa morfo­ loškoj analizi). Morfološka analiza je izazovno područje stručnog rada u lin­ gvistici, jer utvrđivanje dubljih pravilnosti 1.1 često n aizgled haotičnoj masi jezičkih oblika - i posebno sparivanje segmenata forme sa izra­ ženim značenjima - može da bude mukotrpaq posao. Ovo se vero- 1 70
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU vatno moglo naslutiti i iz nekih od navedenih primera. Međuti m , neke novije reči kao da svoj i m čudnim obrazovanjem pokazuju da ni neu­ kom svetu nisu strane intuitivne anal ize reči u stilu svojevrsne " na­ rodne morfologije " . Dvodelni kostim za kupanje, lansiran 1 946. go­ dine, nazvan je bikini po i menu pacifičkog atola na kome je te godine izvršena prva posleratna nuklearna proba; ali naziv monokini koji se kasnije pojavio za neke verzije jednodelnog kostima u SAD i Fran­ cuskoj jasno pokazuje da je reč bikini proi zvoljno i pogrešno asocirana sa prefiksom bi- 'dva' ! Slično je sa reči hamburger, u SAD kori šćenoj da označi proiz­ vod tipa " hamburške šnicle" (dakle, hamburg + er) . No grupa reči koju je ona porodi la za slične specij alitete - cheeseburger ' h amburger sa sirom ' , beejburger ' hamburger od govedine ' , giantburger ' dži nov­ ski hamburger' itd. - svedoči o drukčijoj popularnoj anal izi na seg­ mente (ham + burger) , kojoj očito nije smetala ni činjenica da se " "burger (ma šta to značilo) ne pravi od šunke (ham) ! A u komer­ cij alne i druge svrhe mogu se i namerno izvoditi analoške formacije koje sadrže pomodne pseqdp-morfeme . Tako je prema boutique ' bu­ tik' nastalo beautique 'salon za ulepšavanje' (od beauty ' lepota' ) i čak shoetique ' butik cipela' (od shoe ' cipela' ) - čime se inače ne­ postojeći segment -tique uzdiže na stepen morfeme sa značenjem ' mondenska radnja' . Inventar morfema podložan je promenama tokom vremena: kao i reči, morfeme ulaze u jezik ili ga napuštaju, a često i menj aj u svoja značenja. Kod slobodnih morfema, koje i jesu ekvivalentne reči ma, ovo je sasvi m očigledno, ali u načelu isto važi i za vezane morfeme (naročito derivacione, jer se fleksija, kao osnova gramatičkog sistema, menja znatno sporije). Tako se govori o manjoj ili većoj produktiv­ nosti pojedinih afiksa ili tvorbenih obrazaca. Afektivno obojeni mno­ žinski oblici imenica nebesa, čudesa, telesa (pored " normalne" mno­ žine neba, čuda, tela) predstavljaju okamenjeni zaostatak jednog dav­ no ugaslog slovenskog sufiksa. S druge strane, neki afiksi mogu posle dužeg perioda srazmemog mirovanja da naglo povećaju svoj u pro­ duktivnost (v. npr. pri mere u vezi sa nastavcima za vršioca radnje ženskog roda, te sa sufiksima -džija i -ak, u odeljcima 3 . 3 i 6 . 3 ) . 171
  • RANKO BUGARSKI Neke nove kombinacije primaju se sasvim neosetno, ali neke druge mogu da izazovu podozrenje, pa i odbijanje; ovo drugo dešava se sa skorašnjim kovanicama kao zacrtati, zaživeti, pojasniti ili ispo­ štovati - verovatno i stoga što su se j avile u tzv. administrativnom ili političkom žargonu, gde se pojavljuju sa napadnom učestalošću i ako najčešće bez ikakve potrebe. No bilo to kako bilo, promene kroz koje prolazi jezička zajednica, kao i njene potrebe - uglavnom stvarne, ali ponekad i samo prividne - odražavaju se i u morfologij i , kao i na drugim planovima jezičke strukture. 1 0. 3 . Tvorba reči U svakom živom jeziku postoje produktivni mehani zmi za bo­ gaćenje njegovog rečnika putem tvorbe (ili građenja) reči. Među najviše korišćene, u mnogim jezicima pa i u srpskohrvatskom, spadaju u prethodnom odeljku pomenuti morfološki procesi derivacije uz po­ moć pretiksacije (ne-čovek, iz- rezati, na-gluv) i sutiksacije (student­ -kinja, list-ić, crven-kast) - i, dakako, kombinovano (uz-reč-ica, ne-umor-an, pre-po-znat-ljiv-ost) . Pored ovako izvedenih reči , mnoge složene reči dobij aj u se kompozicijom ( visi-baba, Beo-grad, crno­ -beli). Posebna vrsta kompozicije je reduplikacija, pri kojoj se mor­ feme udvaj aju u istovetnom ili nešto i zmenjenom obliku (gde-gde, što-šta, cik-cak) . Osim ovih glavnih tvorbenih procesa postoje još neki , koji se koriste u ograničenoj meri i neretko uz posebna sti lska obeležja. Jedan od njih je skraćivanje već postojećih du žih reči, popularno naroči to u omladinskom žargonu (jaks, prof matiš, disko). Oblik skraćivanja a, naročito čest u višečlanim nazivima čine akronimi - reči sačinjene od početnih slova ili delova sintagmi (SFRJ, OUN, UNICEF, T anjug, Geneks). Ovako su nastale i tehničke reči engleskog porekla kao radar (radio detection and ranging 'radijsko otkrivanje i lociranj e ' ) , laser ( light amplification by stimulated emiSdlion of radiation ' poj ačanje svetlosti stimulisanom emisijom radijacije') ili teleks (engl. telex teleprinter exchange ' teleprinterska razmena' ). Manje je poznato da - ' • 1 72
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU je i naziv države Pakistan obrazovan od slova u imenima provincij a, odnosno naroda koj i su ušli u njen sastav (Pendžab + Avgan + Kašmir + Sind + Baludžistan). Drugi srazmemo marginalan tvorbeni proces je slivanje, pri ko­ me se nove reči obrazuju kombinovanjem prvog dela jedne reči i drugog dela druge. Na ovaj način sklopljeni su intemacionalizmi en­ gleskog porekla kao motel (motor + hotel ' hotel za motori ste' ) i smog ' (smoke + fog 'dim + magla' ) . Za razliku od engleskog, u srpsko­ hrvatskom slivanje nije ranije korišćeno, ali se poslednj i h godina verovatno prema tom uzoru - povremeno j avlja uglavnom u šalj ivim nazivima vezanim za decu i omladinu (školigrica, škozorište, zabare, žvazbuka, /klinci il klinceze, šalantologija) . Mogućnosti za igru reči ma koje obilato pruža ovaj postupak efektno su iskori šćene u naslovu Hloror (od h/or + horor) u jednom beogradskom li stu, iznad izveštaj a o posledicama oslobađanj a hlora posle nesreće u naseljenom mestu. Pomenućemo još konverziju, koj a strogo uzev nije način tvorbe novih reči ali jeste n ačin gramatičke preraspodele postojeći h reči , či­ ' me se kombinatorrie · mogućnosti rečnika takođe značajno proširuj u ; t o je promena gramatičke vrste reči bez promene oblika. Među sin­ tetičkim jezicima kakvi su slovenski ova pojava se teško ostvaruje i retko nalazi , ali zato u analitički m jezicima kakav je veliki m delom engleski ona predstavlja veoma produktivan mehanizam; tako npr. reč round može da se upotrebi kao pridev (' okrugao' ), predlog ( ' oko' ), pri log ( ' okolo' ) , gl agol (' opisati krug' ) ili imenica ('runda ' ) . Elementi o d kojih s e tvore nove reči, kao i takve reči u celini , mogu da budu domaćeg ili stranog porekla, u raznim kombinacij ama. Isklj učivo od domaćih elemenata sačinjene su novije reči kao nesvrs­ tanost, samoupravni ili (u vezi s medij skim programima) voditelj i uživo, dok kombinacije domaćih i stranih sastojaka ilustruj u reči kao hidro-ražanj, sizokratija, reizbornost ili toplifikacija. Veliki broj reči i sintagmi sastavljen je u potpunosti ili naj veći m delom od domaćih tvorbenih elemenata, ali po gramatičkom obrascu nekog drugog jezika, uz preslikavanje strukture izvornog izraza. Tako 1 73
  • RANKO BUGARSKI prevedene reci 1 zovu se prevedenice ili kalkovi, a nastaju kalki­ ranjem. Od starijih primera navodi mo rukopis (od lat. manuscriptum) i pravopis (prema grč. ortografija), a od novijih velegrad (nem. Gro fi­ stadt) i neboder (engl . skysckraper) odn. oblakoder (nem. Wolken­ kratzer). Nemačka složenica Ubermensch kod nas je prevedena kao natčovek a u engleskom kao superman, što smo mi preuzeli kao su­ permen (n aročito u značenju junaka stripa i sl.); ako tome dodamo i nepreveden i neformalni oblik ibermenš koji se ponekad koristi , ima­ mo čak tri verzije izvorne reči . Još su novij i pri meri kao noćni klub (engl . night club), ispiranje mozga (engl . brainwashing), od/ iv moz­ gova (engl . brain drain), paket. aranžman (engl. package deal). Slič­ nog su nastanka sintagme kao samo/ep/jiva traka, samomerač pritiska i mnoge druge. Nekada je ovakvo prevođenje samo delimično, pa dobij amo hibridne kovanice tipa trim staza (engl . trim track). Kako pokazuju i navedeni primeri , prevedenice se neretko ose­ ćaju kao veštačke tvorevine, jer je i pored domaće građe u njima primetna struktura drugog jezika. No i pored toga, njima rado pribe­ gavaju - valjda kao manjem zlu - naročito jezici snažne purističke tradicije, dakako istorij ski uslovljene, koji u svom izbegavanju tuđica nastoje da prevedu sve što se prevesti može, pa makar i na ovaj način ; tako npr. u slovenačkom pres centar postaje tiskovno središče, a ge­ nerativna gramatika - tvorbena slovnica. No najčešći način proširivanj a rečnika posredstvom stranih ele­ menata jeste prosto preuzimanje reči i izraza iz jezika davaoca u jezik primalac, u istom ili približnom značenju a u z fonološko-gra­ fološku adaptaciju, tj . prilagođavanje izgovoru i pismu jezika koji pozaj mljuje. Tokom poslednjih decenij a srpskohrvatski je ovim putem primio (kao, uostalom, i mnogi drugi jezici) veliki broj reči naročito iz engleskog, i to u raznim oblasti ma. Tako imamo npr. bestseler; top lista, šou biznis, mjuzikl, kviz; antifriz, alkotest, džambo-džet, džet-set, čarter; stjuardesa; slajd, kseroks, kompjuter; terminal; trend, marke··} ting, sponzor; sprej, flomaster; kontejner; kvark, kvazar; hardver; softver; bajpas, pejsmejker; itd. Neke od ovakvih osnova mogu pri miti domaće nastavke za izvođenje daljih reči (kao kseroksirati, kompju- 1 74
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU terski, potom bilderka i l i džogerka, a sasvim nova reč sidaš tako je i zvedena od osnove sida, sačinjene prema francuskom akronimskom obrascu sa značenjem 'sindrom stečene imunodeficijencije' (syndrome d' immunodeficience acqu ise ), koja je kod nas zbog lakšeg izgovora prevagnula nad alternativom ejds prema engleskom akronimu aids (od acquired immunodeficiency syndrome) ; upor. sada i dilovati, reketaš, dizelaš. U nekim slučajevima preuzete reči dobijaju u jeziku primaocu značenja koja nisu imale u jeziku davaocu. U engleskom se među više zn ačenja reči speaker ( ' govorni k ' , 'predsedavajući skupštine' , ' zvuč­ nik' i dr.) ne nalazi ono koje u srpskohrvatskom ima spiker u vezi sa govornim medijima (a koje pokriva engl. announcer). A i ako kod nas ne postoji naročita vrsta prodavnice (lekova, kozmetike, hrane, knj i ga itd.) koja se u SAD naziva drugstore, ovde je naziv dragstor uveden za prodavnice sa dužim radnim vremenom - da i ne govorimo o dragstoru ozbiljne muzike, gde se veza sa izvornim značenjem već sasvim izgubila! Ređe se dešava da reč bude pozajmljena u izmenje­ nom, "internacionalnom". obliku kakav zaparavo nema u jeziku po­ rekla; dok sh. bokser jeste od engl. boxer, sh. teniser nije od tenniser, jer takva reč u engleskom ne postoji (kaže se tennis player ' igrač tenisa' ). Najzad, nekada se pozajmljuju samo značenja, tako što se već postojećim pridaju nova, " strana" značenj a, koj a njihovi ekvivalenti i m aj u u drugim jezicima; ovo su semantičke pozajmljenice. Tako sh. prosek ( ' uski otvor; useklina' ) pozaj m lj uje od nem. Durchschnitt i značenje 'srednja vrednost' ; a tečaj ( ' tečenje, tok ' ) dobij a prema nem. Kurs i franc . cours dodatno značenje ' kurs predavanja' . Internacionalizmi već odomaćeni u svoj i m standardnim znače­ nj i m a mogu da dobiju nova značenja u posebnim sferama rečnika kao kada patolog u žargonu označava ne stručnjaka za određena obo­ ljenj a nego čoveka koj i je i sam patološki slučaj . U sličnom duhu, šaljivi efekti postižu se neočekivanim kombinacijama elemenata uze­ tih iz različitih izvora. Ranije pominjani sufiks -džija (v. odelj ak 6.3) pri rodno se dodavao turskim osnovama, ali se našao uz nemačku os- 1 75
  • RANKO BUGARSKI novu u reči patroldžija, a uz englesku u novoj reči tejpadžija 'radnik na traci u filmskom studiju' . Neko ko je ranije bio švorc ili (u Bosni) kokuz, danas je - otmeno i i nternacionalno - dekintiran. A dizalica koja odvozi nepropisno parkirane automobile, koj a je dobi la famili­ jarna metaforičko ime pauk (uz koje možemo da primeti mo da je i slična reč kran takođe metaforički motivisana, jer etimološki upućuje na ždrala), u Beogradu je žargonski prekrštena u - dizajner! Iako ovakva reč već postoji sa drugim značenjem, u ovoj upotrebi ona predstavlja veoma duhovit spoj elemenata igre sa narodnom eti mo­ logijom ("dizanje " ) i asocij acij a sa modernom tehnikom koje sadrži sam tobože internacionalni oblik reči . Upozorimo, na kraju, d a formalne sličnosti mogu da budu i varlj ive, jer reči veoma bli ske po obliku ponekad imaju sasvim ra­ zličita značenj a u različitim jezicima, što neretko vodi nesporazumi ma i pogrešnim prevodima. Ovo su tzv. lažni parovi ili, slikovi tije, lažni prijatelji (franc . f aux amis). Tako prema franc. ignorer ' ne znati ' imamo engl. ignore ' ignorisati , ne obazirati se' ; sh. aktuelan kao i nem. aktuell znači 'savremen, sada relevantan ' i sl., ali engl. actual znači 'stvaran ' ; engl. eventually ne znači ' eventualno' nego ' konačno, u krajnjoj linij i ' ; itd. A Jugoslaven koji je želeo da svoj i m ruskim domaćinima učini kompliment rečenicom Y Bac KpacHbtu J/CUBOm , mi sleći da kaže Kod vas je krasan život, postigao je samo to da su ovi zbunjeno obori li pogled, jer je njegova rečenica značila - ' Imate crven stomak ' ! (Prethodnim razmatranjem već smo povezali morfo­ logiju sa leksikologijom, kojoj ćemo se vratiti pošto se u narednom poglavlju pozabavimo sintaksom, koj a se kao gramatika rečenice do­ punjuje sa morfologijom kao gramatikom reči). 1 76
  • l l. Sintaksa 1 1 . 1 . Sintaksičke jedinice Sintaksa proučava pravila kombinovanja reči u rečenice - ili, opštije, jedi nica u konstrukcije - kao i odnose između elemenata re­ čenične strukture . Pri tome se ona bavi kako procesima izgrađivanja konstrukcij a, tako i rezultati ma toga procesa, dakle analizom ostva­ renih konstrukcij a. Polazeći od reči kao osnovne sintaksičke jedinice, n aj veća pažnja posvećuje se formiranju i sastavu viših jedinica sin­ takse, kao što su sintagme i ·.rečenice. U sintaksi se obično ne ide iznad nivoa rečenice, pa se ova uzima kao najviša jedinica na ovom planu jezičke strukture. Kombinovanjem samih rečenica i u strojstvom nadrečeničnih celina bave se analiza diskursa i lingvistika teksta (o tome u odeljku 1 4.2) . Reč smo sa morfološke strane razmotrili u prethodnom pogla­ vlj u , a iz leksičkog ugla ćemo da je osvetlimo u narednom. U ovom poglavlju tretiraćemo je jedino kao najnižu jedinicu sintaksičke struk­ ture, koja stupa u gramatičke odnose sa drugim takvim jedi nicama, tvoreći konstrukcije na različitim stepenima. Prvi takav stepen čine sintagme - grupe od dve ili više gramatički povezanih reči koje same ne izražavaju predikacij u (vezu subjekta i predikata), ali učestvuj u u strukturi viših jedinica koje ovu vezu iskazuju. Prema vrsti reči koje sadrže i karakteru njihovih odnosa, sintagme se obično dele na ime­ ničke (npr. mlada devojka, čaj i lwfa), glagolske (npr. će doći, na­ pisati pismo), pridevske (npr. veoma mlada, bogat znanjem), priloške (npr. vrlo brzo. malo lakše), predloške (npr. na stolu, iznad svega) 1 77
  • RANKO BUGARSKI i sl. A prema sintaksičkoj funkcij i , tj . ulozi koja im pripada na sle­ dećem višem stepenu, mogu se deliti na subjekatske, predikatske, objekatske, odredbene itd. Između strukturalne i funkcionalne po­ dele postoji izvesna korelacija: imeničke sintagme tipično se nal aze u funkcij i subjekta, objekta, imenskog dela predikata ili dopune; gla­ gol ske u funkciji predikata ili dela predikata; pridevske u funkcij i imenskog dela predikata ili dopune; priloške i predloške u raznim dopunskim i odredbenim funkcijama, i slično. Na sledećem stepenu nalazimo jedinice koje izražavaju predi­ kaciju. One se po tradicij i zovu rečen icama, ali kako mnoge rečenice ne obuhvataju oba glavna elementa predikacije, ili pak sadrže ne jednu nego više takvih veza, kori sno je za jednu subjekatsko-predi katsku vezu upotrebiti termin klauza, preuzet iz engleske gramatičke termi­ nologije (clause). Nai me, naročito kod složenih rečenica izgleda pri­ kladno reći da se one sastoje od dve ili više klauza; time se klauza i rečenica kao pojmovi razgraničuju, i ako su ove jedinice često funk­ cionalno podudarne . No upravo zbog učestvovanja u strukturi složenih rečenica klauza je kao si ntaksička jedinica niža od rečenice - kao što je, iz analognih razloga, viša od sintagme. Funkcionalno gledano, glavni delovi klauze su subjekt i predikat, a u pojmovnim katego­ rij ama to su tema (ono o čemu se govori) i komentar (ono što se o tome kaže). Subjekt se najčešće podudara sa temom a predi kat sa komentarom, kao u klauzi Deca su gledala taj film. Ali ove kategorije mogu i da se ukrste: u klauzi Taj film su deca gledala pre bi se reklo da je subjekt deca a predikat sve ostalo, dok je tema taj film a ko­ mentar sve što sledi . Po sintaksičkom statusu klauze se dele na nezavisne, koje mogu da stoje samostalno, i zavisne, koje nisu samostalne. Nezavisne klauze otuda su ekvivalentne prostim rečenicama, a zavisne klauze ulaze u sastav složenih rečenica. Zavisne klauze dalje se po funkciji mogu deliti na imeničke, pridevske, priloške i sl., a po značenj u (to su najčešće one u priloškoj službi) na vremenske, mesne, načinske, uz­ ročne, dopusne, poredbene, pogodbene itd . .! · Najviša jedinica sintakse, a time i gramatičke organizacije je­ zika, jeste rečenica. Iako nije moguće dati definiciju rečenice koj a 1 78
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU bi bi la u svemu tačna i opštepri hvatlj iva, reći ćemo da je rečenica najveća nezavisna kon strukcija (ili nezavi san jezički oblik) - utoliko što, bez obzira na svoj u sopstvenu strukturu , nije sastavni deo neke veće konstrukcije ili oblika, nego u komunikaciji funkcioniše samo­ stalno. Svaka rečenica je u govoru praćena određenom intonac ijom, a u pi sanju interpunkcijom. Rečenica obično sadrži jednu ili više klauza. Ako sadrži samo jednu klauzu, ona je prosta (u srpskohrvatskoj gramatici pravi se ra­ zlika između proste i proste proširene rečenice, zavisno od toga da li su i subjekt i predikat izraženi samo po jednom reči, ili su jedan ili drugi , ili oba, izraženi sintagmom); npr. Svetlana je kod prijateljice. Ako rečenica sadrži dve ili više klauza, ona je složena. Kada su te klauze u naporednom odnosu koordinacije, što znači da su sintaksički ravnopravne pa bi svaka od njih mogla da funkcioniše i samostalno, kažemo da je takva rečenica naporedno složena; npr. Svetlana je kod prijateljice a njen muž je na putu. A kada su klauze u zavi snom odnosu subordinacije, što znači da su sintaksički neravnopravne, jer bi samo jedna od nji h (upravna) mogla da stoji sama za sebe ali druga (zavisna) ne bi , takva rečenica se zove zavisno složena; npr. Svetlana je kod prijateljice zato što je njen muž na putu. U ovom slučaju upravna klauza je sintaksički nadređena, a zavisna je podre­ đena. Predikacija je, dakle, jezgro većine rečenica, koje onda pripa­ daj u jednom od navedenih glavnih rečeničnih tipova. Ima, međutim, i rečenica koje nemaj u i zraženu predikaciju, iako se ona nekada može podrazumevati ; one idu u neki od manjih tipova, kao što su (a) izrazi bez subjekta, često imperativi: Grmi. Dođi! (b) vokativi: Vlado! Kel­ ner! (e) aforizmi: Što pre to bolje. Bolje ikad nego nikad, i l i (d) fragmenti, bilo dopunski, kao kod skraćenih odgovora u dij alogu : Kuda ideš? - Kući, i l i uzvični : Oho! Nije nego! Pored navedene podele prema strukturi , rečenice se mogu kla­ sifikovati i prema funkcij i - na izjavne (potvrdne ili odrične), upit­ ne, zapovedne i uzvične. Iz svega izloženog vidi se da merila po kojem nešto smatramo rečenicom nije toliko sama priroda gramatičkih 1 79
  • RANKO BUGARSKI oblika koli ko nezavisnost, signalizovana intonacijom ili interpunkci­ jom - drugim rečima, sposobnost samostalnog funkcionisanj a u ko­ munikacij i . U okviru rečenice ispoljavaju s e različite gramatičke pojave u vezi sa redosledom, slaganjem i izostavljanjem njenih elemenata. U širem smislu, pojam reda reči odnosi se na redosled sintaksičkih je­ dinica (reči u sintagmama, sintagmi u klauzama, klauza u složenim rečenicama) ili funkcija (subjekt, predikat, dopuna, odredba i sl.). Uz vezane morfeme i gramatičke reči, red reči je jedan od tri glavna pokazatelj a sintaksičke strukture, koji signalizuju gramatičke odnose između leksičkih reči kao nosilaca sadržaja iskaza. Ovi sintaksički mehanizmi međusobno se dopunj uju u različitim proporcij ama, zavisno od opšte strukture svakog jezika, pa će npr. jezici sa razvijenijom fleksijom (kao latinski ili srpskohrvatski) imati utoliko slobodnij i red reči , jer su glavni odnosi već iskazani padežnim i drugim nastavcima, dok u jezicima siromašnim fleksijom taj teret preuzima red reči, pa je zato znatno manje slobodan . S toga u srpsko­ hrvatskom i zbor između alternativa Petar je udario Pavla i Pavla je udario Petar može da bude pitanje naglaska ili stila, ali je u engle­ skom takav izbor pitanje osnovnog sadržaja, jer se samo iz redosleda imenica zna ko je koga udario. (Sličan primer naveden je, u kontekstu istorijskih promena, u odeljku 3.3). Uobičajeni redosled, naročito u izjavnim rečenicama, naziva se direktni, a redosled pri kome neki elementi (npr. subjekt i glagol u upitnim rečenicama) zamenj uj u mesto zove se obrnuti (ili inverzija). Jezici se u redu reči mogu veoma razlikovati - npr. u uobičaje­ nom redosledu subjekta, glagola i objekta, gde su zastupljene sve moguće kombinacije, ili u položaju glavnog glagola u nekim kon­ strukcij ama (upor. krajnj i položaj u nem. Er hat mir das Buch gegeben ' On mi je dao knjigu ' ), ili u strukturi imeničke sintagme (npr. redosled pokaznog elementa, prideva i i menice, kao u sh. ova velika kuća i analogno u većini evropskih jezika, u malajskom je upravo obrnut, ' kuća velika ova' ) ; itd. 1 80
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Pod imenom slaganja (kongruencije) govori se o formalnoj usaglašenosti međusobno povezanih delova rečenice u gramatičkim kategorij ama, pa se npr. pridevi slažu sa i menicom u rodu, broju i padežu (lepa slika/lepe slike), glagoli upravne i zavisne klauze mogu se slagati u vremenu, i s l . Ovome je srodna poj ava upravljanja (rek­ cije), gde upotreba jedne reči nameće i zbor oblika druge reči ; tako glagol tražiti traži imenicu u akuzativu (npr. kavgu), a glagol oslo­ boditi se zahteva imenicu u geniti.vu (npr. nevolje), i slično kod pre­ dloško-padežnih veza, gde predlog upravlj a izborom padeža (s njim/o njemu/bez n jega i s l .) . Najzad, različiti elementi rečenice često s e izostavlj aju radi iz­ begavanja ponavljanj a ili isticanja onog što je u iskazu novo; ovo se zove elipsa, a tako skraćene rečenice su eliptične. Elipsa je važan pratilac normalne upotrebe jezika; život je suviše kratak da bismo u beskraj ponavljali ono što je već rečeno, pa se podrazumeva i može se po potrebi rekonstruisali iz konteksta. Zato na pitanje Šta ste sinoć večerali? obično ne odgovaramo npr. Sinoć smo večerali kajganu, nego samo Kajganu; iz istog razloga kažemo Videćemo se sutra ili prekosutra ako hoćeš, a ne kažemo Videćemo se sutra ili ćemo se videti prekosutra ako hoćeš da se vidimo sutra ili ako hoćeš da se vidimo prekosutra! Veća eksplicitnost može da ima afektivnu vred­ nost: Jesi li opravio slavinu? -Ne, nisam još opravio slavinu ( ' I nemoj više s tim d a m e gnj aviš, sada imam prečeg posla' ) . Preterano pribegavanje elipsi, naročito u ' telegrafskom stilu' novinskih naslova i sličnih kondenzovanih poruka, može da i zazove dvosmislenost (npr. Rušen dotrajalih zgrada ruše li se same od sebe ili ih ruše građevi­ je n ari? - više sličnih primera u odeljku 1 3 .3 ). Kod eliptičnih i skaza frazeološkog tipa teško je reći šta je upravo ' izostavljeno' : Jel'da ? Hvala. Molim lepo! Naj zad, elipsa se često koristi i kao retorička figura (o tome u odeljku 1 4 .3 ) . - 181
  • RANKO BUGARSKI 1 1 .2 . Sintaksičke konstrukcije Iz razmatranja u prethodnom odeljku proističe sledeća uzlazna hijerarhija sintaksičkih jedinica: reč - sintagma -klauza -rečenica, pri kojoj jedinice nižeg reda učestvuju u strukturi jedinica sledećeg višeg reda. Reči se međusobno kombinuju u sintagme, sintagme u klauze, a klauze u rečenice. Tako je reč knjiga sastavni deo sintagme nova knjiga, ova je sastavni deo klauze nova knjiga je na stolu, a ova je opet sastavni deo rečenice Nova knjiga je na stolu a stare knjige su na polici. Ova hijerarhija važi samo u načelu, jer su veoma česta i razna pomeranja i odstupanj a. Rečenice i klauze mogu biti sastavljene i neposredno od reči , dakle "preskačući" stepen sintagme (Pera spava); sintagme i klauze mogu se kombinovati i na istom stepenu, jedne unutar drugih (imenička sintagma to ime u sastavu predloške sintagme u to ime, ili klauza ko je krivac u sastavu klauze mi znamo ko je krivac, gde funkcioniše kao njen objekt - bar po jednoj mogućoj analizi, a alternativno bi se reklo da je potonja konstrukcij a rečenica a ne klauza) ; klauza može da bude "degradirana" , u atributskoj fun­ kciji u sastavu sintagme kao inače niže jedinice od nje ( koji je došao u čovek koji je došao); a kao što smo videli, mnoge rečenice sadrže samo po jednu klauzu, pa i manje od toga. No ipak se ovakav hije­ rarhijski poredak mora imati u vidu , jer se bez njega ne mogu razu­ meti osnovni principi konstruisanj a rečenica, odnosno sintaksičkog ustrojstva jezika. Temeljni od ovih principa je sledeći: ono što se na jednom nivou javlja kao konstrukcija, na sledećem višem nivou funkcioniše kao jedi­ nica. Kao što je navedeno, reč, sintagma, klauza i rečenica su sin­ taksičke jedinice različitih nivoa; a iz definicije konstrukcije date u odeljku 9. 1 , po kojoj je konstrukcij a kombinacij a dveju ili više reči između kojih postoji neka gramatička veza, izlazi da reč kao osnovna jedinica sintakse nije u isti mah i konstrukcija, ali da sintagma, klauza i rečenica to jesu . Pojmovi jedinice i konstrukcije se uzaj amno ne isključuju, nego se, naprotiv, skladno dopunjuju, razlikujući se po to­ me kako se gleda na neku datu kombinaciju reči. Gledano iznutra, 1 82
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU tj . sa stanovišta njihovog sastava, sve jedinice iznad nivoa reči su konstrukcije, ali gledano spolja, tj . sa stanovišta njihove uloge u ve­ ćim konstrukcijama, sve se j avljaju kao jedinice. Dakle, prvi pogled tiče se strukture, a drugi funkcije; ova međuigra strukture i funkcije ulazi u same osnove sintakse. (V. s liku 1 3 , gde strelica simbolizuje hijerarhij ski poredak od najniže jedinice ka naj višoj). rečenica klauza jedinice konstrukcije sintagma reč Slika 13. Unutar širih kon strukcij a, neki elementi su međusobno bliži ne­ go neki drugi. Opšti princip jeste da elementi koji stoje jedan do drugog teže da jedan sa drugim uđu u konstrukci ju, obrazujući jedi­ nicu višeg reda - pri čemu se ovaj proces može stepenasto ponavljati; tako se na linearni redosled nadograđuje hijerarhijska struktura. Na ovom principu uzaj am anog privlačenj a bliskih elemenata izgrađen je strukturalistički metod konstituentne analize, sa kojim smo se ne­ formalno već susreli na području morfologije (v. primer popisivač u odeljku 1 0. 2). U sintaksi se tokom analize konstrukcija putem suk­ cesivnih preseka na svakom stepenu izdvaj aju neposredni konsti­ tuenti, sve dok se ne dođe do krajnjih konstituenata poj edinih reči kao najmanjih j edinica tog plana strukture. Slika 14 pokazuje takvu analizu rečenice Naša ekipa osvojiće prvo mesto na takmičenju. - Mesta i redosled preseka određeni su gramatičkim odnosima između potencij alnih konstituenata; tako u datom primeru najpre se­ čemo između subjekta i predikata, potom odvaj amo atribut od ime­ nice, odnosno glagolski deo od odredbe, zatim glagol odnosno predlog 1 83
  • RANKO BUGARSKI od njihovih objekata, te atribut od i menice unutar objekta glagola. Dok je pravac analize silazan , od celi ne do najmanjih delova, smer konstruisanja je obrnut, uzlazan . Najpre međusobno ulaze u konstruk­ ciju konstituenti naša i ekipa s jedne strane, a s druge prvo i mesto kao i na i takmičenju, da bi se ovako dobijeni konstituenti dalje udruživali : prvo mesto sa osvojiće, pa ta celina sa na takmičenju, da bi najzad taj širi konstituent, osvojiće prvo mesto na takmičenju, stu­ pio u konstrukciju sa konstituentom naša ekipa, ostvarujući završnu konstrukcij u . Pri tome se iz položaj a preseka i različitih nivoa hori­ zontalnih crta sasvim j asno uočava da npr. sled osvojiće prvo nije konstituent ni na jednom stepenu, dok sled prvo mesto jeste. NJ ekipa s ::JJ mesto o vo ji će na 3 2 2 - takmičenju 3 Slika 14. Različita tumačenj a nekih dvosmislenih konstrukcij a mogu se ovim putem analitički razdvaj ati , pa npr. sintagmu crvene sveske i olovke (a. 'crvene sveske i crvene olovke ' ; b. ' crvene sveske i olovke bilo koje boje' ) prikazujemo dvojako na slici 1 5 . crvene sveske i crvene olovke ~ sveske i olovke "<}/ b. a. Slika 15. 1 84
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Metod koji smo sasvim uprošćeno prikazali koristan je utoliko što lepo pokazuje slo jevitost sintaksičke strukture, ali su mnoge kon­ strukcije isuviše složene da bi se mogle analizirati ovako jednostav­ nom tehnikom; zbog toga su i zgrađeni i drugi pristupi, naročito u okviru transformacione gramatike (o čemu u odeljku 1 1 .4). Ali već n avedeni m pri merim a m i ćemo se ovde poslužiti da bi smo na kraj u ukazali i n a jednu drugu klasifikacij u konstrukcij a. Naime, pored već izložene podele pre m a nivou sintaksičke strukture (sintagma, klauza, rečenica), konstrukcije se mogu deliti i prema tipu, tj . po vrsti gramatičke veze i zmeđu njihovih konstituenata. A ova veza je očigledno različita npr. između naša i ekipa, na i takmičenju, sveske i olovke itd. Najopštija podela svih konstrukcij a prema tipu, koj a se u nekom obliku može primeniti na sve jezike sveta, jeste podela na tzv. en­ docentrične (' unutrašnje', ' centrirane ' ) i eksocentrične ( 'spoljne', ' necentrirane' ) konstrukcije. Kod prvog tipa bar jedan konstituent pri­ pada istoj sintaksičkoj klasi kao i cela konstrukcija, tj . oboje se jed­ n ako ponašaju u većim konstrukcij ama, dok kod drugog tipa to nije slučaj, jer cela konstrukcij a nije sintaksički svodljiva na bilo koji kon­ stituent. Tako je naša ekipa endocentrična kon strukcija, pošto se pored npr. to je naša ekipa ili naša ekipa je spremna može reći i samo to je ekipa ili ekipa je spremna (ovde je dakako reč samo o sintaksičkim mogućnostima, ne i o ekvivalentnosti značenja). Ovde, dakle, jedan konstituent (ekipa) funkcioniše analogno celoj konstrukciji (naša eki­ pa). Slično važi i za crvene sveske, dok kod sveske i olovke bilo koji od povezanih konstituenata može i sam da odigra takvu ulogu (npr. kupio sam sveske i olovke, kupio sam sveske, kupio sam olovke). Ali npr. na takmičenju je eksocentrična konstrukcij a, jer se prema pobedio je na takmičenju ne može reći pobedio je na niti pobedio je tak­ mičenju. Oba glavna konstrukciona tipa dalje se dele na podvrste. En­ docentrične konstrukcije mogu najpre da budu podređene i li napo­ redne. Podređene imaj u upravni i zavisni konstituent (centar odnosno atribut), ili više jednih ili drugih (u primerima su centri i staknuti): 1 85
  • RANKO BUGARSKI prvo mesto, Mišin pas, vrlo dobro, trčati brzo, knjiga na stolu, Mića je došao iako ga nismo zvali, najbolji čovek na svetu, i sl. Naporedne konstrukcije ne pokazuju odnos upravnog i zavisnog člana: sveske i olovke, danas ili sutra, profesor Petrović. Eksocentrične konstrukcije su upravljačke, kada jedan od konstituenata (u primerima crtom raz­ dvojenih) "upravlj a" drugim : osvo jiti/prvu nagradu, na/takmičenju; povezivačke, kada jedan konstituent služi kao spona: je/umoran, po­ staje/hladno; predikacione, kada su konstituenti u odnosu subjekta i predikata: ona/jede, naša ekipa/osvojiće prvo mesto na takmičenju; itd. U svim slučajevima moguće su i dalje podele. Iz pri mera se može zaključiti da različiti tipovi konstruisanj a funkcionišu jedni unutar drugih, te d a s e podela prema tipu ukršta sa podelom prema nivou . Tako su imeničke, pridevske i priloške sin­ tagme uvek endocentrične, predloške sintagme su uvek eksocentrične, a glagolske sintagme mogu da budu jednog ili drugog tipa. Klauza je uvek eksocentrična, kao i prosta rečenica, dok je složena rečenica endocentrična - i to napo redna kada je nezavisno složena, a podređena kada je zavisno složena. Najzad, vidi se i to da je konstrukcija širi poj am od rečenice, jer ovu obuhvata kao jednu od svojih podvrsta. 1 1 .3 . Sintaksičke funkcije Pojam sintaksičke funkcije, kako nam je već poznato iz pret., hodnih odelj aka, odnosi se na u logu koju neka jedinica igra u nekoj konstrukciji; a kako su sve sintaksičke jedinice iznad nivoa reči i same konstrukcije, ovo znači da je funkcija često uloga koju manj a konstrukcij a ima u strukturi veće konstrukcije. Tako u klauzi (istovremeno rečenici) Pera spava imamo dve reči, od koj i h prva (i menica Pera) funkcioniše kao subjekt, a druga (glagol spava) kao predikat. Ove dve funkcije - subjekta i predikata - ostaju i ako se umesto reči Pera j avi konstrukcija (imenička sin­ tagma) vredni Pera, a umesto reči spava konstrukcij a (glagolska sin­ tagma) spava snom pravednika. Isto važi i kod daljih proširenj a 1 86
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU npr. Naš omiljeni i vredni Pera l spava snom pravednika u svom no­ vom krevetu. U ovim primerima, konstrukcije vredni Pera i naš omi­ l jeni i vredni Pera sintaksički su ekvivalentne reči Pera jer i m aj u istu funkciju, tj . ispunjavaju ulogu subjekta, pa se upravo zbog toga i kaže da one u većim konstrukcij ama funkcionišu kao jedinice. Analogno važi i za konstrukcije spava snom pravednika i spava snom praved­ nika u svom novom krevetu u poređenju sa reči spava u funkciji pre­ dikata. Slično tome, ako pogledamo rečenice To je tačno, Njegovo tumačen je tačno i Ovo što smo čuli je tačno videćemo da su reč je to i konstrukcije njegovo tumačenje i ovo što smo čuli u ovom slučaju sintaksički ekvivalentne i pored značajnih strukturnih razlika, utoliko što u datom rečeničnom okviru obavljaju i stu ulogu, tj . vrše funkciju subjekta. Polazeći od ovakvog funkcionalnog shvatanja, zasnovanog n a poj mu sintaksičke ekvivalencije (tj . jednakog ponašanj a u veći m kon­ strukcijama), u nekim analizama - kao u transformacionoj gramatici - pojmovi imeničke i glagolske sintagme, kao osnovni elementi re­ čenične strukture, uopštavaju se na sve što ima takvu funkcij u , bila to jedna reč ili šira konstrukcij a (i izražavaju odgovaraj ućim apstrakt­ nim simbolima, kako ćemo videti u narednom odeljku). Ali stvarnog nesporazuma nema ako se shvati razlika između strukture i funkcije i njihov međusobni odnos, što se vidi iz datih primera. U razmatranju gramatičke strukture nailazili smo na poj avu da se neka gramatička vrednost manifestuje, tj . ostvaruje ili izražava od­ ređenim jezičkim sredstvima; za ovo je korisno uvesti poj a m ekspo­ nenta. Eksponent je jezički oblik ili jedinica koja se j avlj a kao pred­ stavnik neke kategorije ili funkcije. Tako je morfema {i} u reči kon ji ( konj + i), kao znak za množinu, u ovom slučaju eksponent kategorije broja (ista morfema može da bude i eksponent drugih kategorij a). A u upravo razmotrenim sintaksičkim primeri ma, jedinice Pera, vredni Pera i naš omiljeni i vredni Pera su eksponenti funkcije subjekta, dok su navedene glagolske jedinice eksponenti funkcije predikata. Pošto smo ovako odredili pojmove sintaksički h funkc ij a i nji­ hovi h strukturnih eksponenata, možemo da napravimo elementaran i 1 87
  • RANKO BUGARSKI sažet pregled funkcionalnih elemenata u strukturi klauze, koj i se kod nas obično nazivaju članovima rečenice. Te elemente podelićemo u tri kategorije: ( l ) primarne, ( 2) sekundarne i (3) nezavi sne. (l) Primarni su oni osnovni elementi koj i su neophodni da bi se uopšte govorilo o klauzi, tj . subjekt i predikat. Subjekt je imenička reč ili konstrukcij a koj a tipično prethodi glavnom glagolu u klauzi i najtešnje je s njim povezana; obično u nominativu , subjekt diktira drugim rečima slaganje u gramatičkim kategorij ama. Najčešće je po­ dudaran sa temom iskaza, a često i sa vršiocem radnje (Saša opravlja kola) ali je ovaj potonji pojam neretko neprikl adan (teško je reći da subjekt vrši neku radnj u u pri meri ma kao Ovaj tip kola dobro se prodaje). Pored gramatičkog subjekta nekada se javlj a i tzv. logički subjekt (upor. Taj dokument je izdat od nadležne službe, gde je taj dokument gramatički , a nadležna služba logički subjekt). U flektivnim jezici ma subjekt ne mora uvek da bude zasebno izražen, ali je tada morfološki uključen u oblik predikata (npr. sh. Idemo prema Idete itd., gde nastavci signalizuju subjekte ' mi ' , ' vi ' itd). - Predikat obično obuhvata sve osi m subjekta, dakle minimalno glagol u ličnom obliku (bez koga nema predikacije, pa tako ni klauze, jer se - doduše s nekim izuzecima - predikaciona veza ne može gra­ diti samo od bezličnih glagolski h oblika kakvi su infinitivi i participi). Predikat se n ajčešće podudara sa komentarom i skaza. Gramatičko­ -semantička priroda glagola određuje da li će on sam biti dovoljan za izgrađivanje predikacije ili će mu za to biti neophodna i neka vrsta dopune. Glagoli nepotpune predikacije, čiji su tipični predstavnici oni sa značenjem ' biti ' , obično traže dopunu u obliku predikativa (imenskog dela predikata). U neki m jezicima i dij alekti ma, takvi gla­ goJski oblici - nazvani kopule ili spone - i ne j avljaju se u neki m konstrukcij ama, nego se predikativ direktno dodaje subjektu (npr. ru­ ski OH 6oAbHOU ili emački engleski u SAD He sick ' On /je/ bole­ stan ' ). Prelazni glagoli mogu da zahtevaju izražen objekt - imeničku reč ili konstrukciju koj a se slaže sa subjektom i gl agolom, često izra­ žavajući primaoca ili cilj radnje. Tako Saša vozi kola gramatički može 1 88
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU da se održi i bez i zraženog objekta (Saša vozi), ali Saša opravlja kola teško bi se skratilo u Saša opravlja. Objekti mogu da budu di­ rektni ili indirektni, prema neposrednom odnosno posrednom dej stvu radnje na primaoca; neki glagoli (kao dati) obično zahtevaju obe vrste objekta (Aca daje A ni cvet); nekada je potrebna i dopun a objekta (Ana je učinila Acu srećnim) . Sve n avedene vrste dopuna, koje ul aze u sastav predikata kao gramatički obavezni delovi konstrukcije, ubra­ j aj u se u primarne elemente klauze, koj i se šematski mogu predstaviti kao na slici 1 6. SUBJEKT lit )lo PREDIKAT � (DOPUNA) GLAGOL � OBJEKT PREDIKATIV � INDIREKTNI DIREKTNI (DOPUNA) Slika 16. Iz slike se vidi da su primarni elementi subjekt i predikat, pri čemu predikat može da bude predstavljen samo glagolom u ličnom obliku, ili pak da zahteva dopunu u vidu predikativa ili objekta, dok je u potonjem slučaju nekada neophodna i dopuna samog objekta. Prema tome, zagrade oko dopuna ne znače da su one kao elementi neobavezne, nego da su obavezne ali samo za neke glagole. A ako je reč o relativnoj važnosti subjekta i predikata, treba reć i da uže jezgro predikacije ipak čini glagol, od koga zavisi koji će se elementi morati i l i moći oko njega da okuplj aju u funkcij i subjekta, predikativa, objekta itd. Osim toga, dok subjekt može da bude uključen u predikat i u tom smislu sekundarno izražen (kao što smo malopre pokazali na primeru iz srpskohrvatskog), izgleda da u jezicima sveta nij e za­ beležena obrnuta poj ava morfološkog obuhvatanja predikata subjek­ tom - bar tamo gde ove kategorije imaj u uporedljiv smisao. Ova pri1 89
  • RANKO BUGARSKI marnost glagola eksplicitno je priznata u nekim novijim pravcima u lingvističkoj teoriji. ( 2) Sekundarni elementi u načelu nisu neop hodni za osnovnu strukturu klauze, ali služe kao modifikatori i povezivači pri mamih - elemenata. Modifikatori su raznovrsne odredbe atributivnog karak­ tera, kada na pridevski način određuju imeničke reči, ili pak adver­ bijalnog karaktera, kada na priloški način određuju glagolske reči ili celu klauzu . U funkciji modifikacije mogu se naći razne vrste reči i sintagmi, pa i klauza (npr. relativne klauze, ili zavisne klauze u struk­ turi zavisno složenih rečenica). Povezivači su tipično veznici, ali ne­ retko i predlozi, zamenice, prilozi i slično. (3) Nezavisni elementi su reči ili konstrukcije bez neposredne gramatičke veze sa drugim elementima, kao što su Oho, majko, me­ đutim, uopšte uzev, osim toga itd. Elementi sva tri izložena tipa po pravilu mogu da budu prosti, kada se samo po jedna reč ili konstrukcij a n alazi u datoj funkciji, ili pak složeni, ako se kao eksponent neke funkcije j avi više međusobno povezanih jedinica ili konstrukcija (npr. u klauzi Sveta i njegova pri­ jateljica idu na more i ostaju tamo dve nedelje imamo složen subjekt i složen predikat; a konstrukcij a Sveta ide na more jer n jegova pri­ jateljica ostaje tamo dve nedelje imala bi dve klauze, svaku sa svojim subjektom i predikatom, i tako bila složena rečenica) . Za razliku od jezika kod kojih je odnos subjekta i objekta gra­ matički signalizovan opozicijom nominativa i akuzativa, u tzv. erga­ tivnim jezicima (baskij ski, gruzinski, eskimski i dr.) objekt prelaznog glagola je u istom padežu kao i subjekt neprelaznog glagola ap­ solutivu (samo na prvi pogled, i čisto formalno gledano, takav bi odnos bio između sh. /Ona/ svira klavir i Klavir svira), dok je subjekt prelaznog glagola u drugom padežu ergativu (kao kada bi se moglo reći N jome svira klavir). Kako pokazuje ovaj veštački primer, neke upotrebe instrumentala u slovenskim jezicima donekle su slične er­ gativnom tipu konstrukcije (rus. normalno 3mo npOU3BeOeHue Ha- - 1 90
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU nucmw Ilyw.KUHbt.M., sh. arhaično Pismenica napisana Vukom Ste­ fanovićem). Jezici manjkavi u formalnim oznakama gramatičkih veza tipa subjekt-predikat često u prvi plan ističu informacijsku strukturu tipa tema-komentar (v. i napomenu u odeljku 11. 1) , pa bi se npr. u kine­ skom Ja sam već video Li reklo otprilike ovako: ' Li, ja sam već ja video (ga)' , sa najavom teme na početku i komentarom posle nje. Dodajmo na kraju da svi jezici, bez obzira na tip strukture, imaju načina - putem akcenta, fleksije, reda reči, elipse ili drugih grama­ tičkih mehanizama - da i staknu novu in formaci a potisnu već poz­ ju nati deo obaveštenja. (O ovome će nešto biti rečeno i pod zaglavljem pragmatike, u odeljku 14.2, a povodom razlikovanja fokusa kao novog i presupozicije kao pretpostavljenog). 1 1 .4. Sintaksičke transformacije S likom ll u odeljku 9.4. prikazali smo strukturu rečenice Glad­ na mačka juri malog miša. Ali ako se sada upitamo kako se dolazi do ovakve strukture, tj . kako se može prikazati proces proizvođenja ove rečenice, možemo da se poslužimo jednim skupom uređeni h pra­ vila: l. R � IS + GS 2. GS � G + IS 3. IS � p + I 4. p � {gladna, mali} 5. I � {mačka, miš} 6. G � juri (Objašnjenje simbola: R - rečenica, IS - imenička sintagma, GS glagolska sintagma, G - glagol, P - pridev, I - imenica. Strelica oz­ načava uputstvo da se simbol s njene leve strane iznova ispiše onako kako stoji s njene desne strane. Velike zagrade označavaju i zbor iz­ među jedinica koje uokviruju). Primenjujući ova pravila naznačeni m 191
  • RANKO BUGARSKI redom, polazeći od početnog simbola R koji kaže da će proizvod biti rečenica, na kraju ćemo dobiti traženi rezultat: v. sliku 1 7 , koj a se od slike l l razlikuje samo u tome što smo sada obeležili čvorove na grani koja prikazuje tu strukturu. R IS GS � � p I G l l l gladna mačka juri IS ------ p l malog I l miša Slika 17. Iz ove slike, koja je još uvek u okviru strukturnog modela pome­ nutog u odeljku 9.4, j asno se vidi koje reči sadrži n aša rečenica, kakav je njihov redosled, kojim vrstama reči pripadaju, te kako se sukce­ sivno grupišu u konstrukcije na raznim nivoima sintaksičke strukture. Sintaksičke funkcije takođe se mogu očitati iz dij agrama, iako nisu eksplicitno naznačene: IS koj a proističe iz R ulevo od GS automatski dobij a funkciju subjekta rečenice, GS funkcioniše kao predikat, IS koja potiče od GS udesno od G je u funkciji objekta, a u sastavu IS, P je atribut dok je I centar. Ovo je, dakle, prikaz forme u kojoj je tako proizvedena rečenica spremna da bude izgovorena ili napisana, i time direktno dostupna našim čulima - to je njena površinska struk­ tura. Ali mi o ovoj rečenici znamo još ponešto, što se ne vidi ne­ posredno iz ovakvog prikaza. Naime, ako malo začeprkamo ispod 1 92
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU njene površine i pogledamo šta je sve njome rečeno, makar i samo implicitno, zaključićemo da ona u jednom dubljem sloju strukture zapravo sadrži tri stava, predikacije ili, ako hoćemo, rečenice : l. mač­ ka juri miša, 2. mačka je gladna i 3 . miš je mali. Razrađujući sliku l l , ovo saznanje možemo uprošćeno da prikažemo slikom 18 . R, IS I l GS � G � l A juri IS GS l mačka /. I l mačka G l IS A .l A l p R3 I m ts a PS je � IS l l GS /. I l gladna G l m iš PS l p l je mali Slika 18. (Novi simbol PS - pridevska sintagma). Iz ovoga vidimo da su R2 i R3 uklopljene na odgovarajućim mestima u R1 - u njen subjekt, odnosno objekt. Ovaj dijagram, primetno apstraktniji od prethodnog, prikazuje plan na kojem se konstituišu značenja koja će biti i s kazana ispitivanom rečenicom u njenom završnom obliku, koja se ne mogu direktno iz njega očitati ali se mogu izvesti na osnovu našeg jezičkog znanja; to je, dakle, prikaz dubinske strukture naše rečenice, u ok­ v i ru transformacionog modela. 1 93
  • RANKO BUGARSKI Prema izloženom, značenj a triju navedeni h stavova - ' m ačka JUn miša', ' mačka je gladna' i ' miš je mali ' - kombinuju se da bi dala ukupno značenje rečenice Gladna mačka juri malog miša. Ali kako se od apstraktne dubinske strukture dolazi do konkretne površin­ ske strukture - u našem slučaju, od slike 1 8 do slike 1 7? Prema trans­ formaciono-generativnoj gramatici, koj a i polazi od razlikovanj a ovih dvaju planova strukture u jeziku, veza između nji h uspostavlj a se pu­ tem transformacija- formalnih operacij a koje, delujući na dubi nsku strukturu rečenica, nizove elemenata preobraćaju u sukcesivno manje apstraktne nizove sve dok se ne stigne do površinske strukture. Ovaj složeni mehanizam ovde ne možemo podrobnije prikazati . Ipak, sasvim približno - i služeći se ovog puta ekonomičnijom al­ ternativnom notacijom putem zagrada - struktura na slici 1 8: (mačka (mačka je gladna) juri miša (miš je mali)) najpre bi bila podvrgnuta relativnoj transformaciji, čijim dejstvom bi ponovljene i menice bile zamenjene odgovarajućom zamenicom : (mačka (koj a je gladna) juri miša (koji je mali)). Zatim bi tako dobijene relativne klauze bile re­ dukovane brisanjem zamenica (koje su obavile svoju ulogu) i po­ moćnih glagola: (mačka gladna juri miša mali). Potom bi transfor­ macijom inverzije pridevi bili prebačeni ispred i menica, i to u obliku prilagođenom ovom položaju, što bi konačno dalo površinsku struk­ turu Gladna mačka juri malog miša. Slično ovome, u rečenici Bogdan je bio nagovoren da ode mi ispravno razumemo da je Bogdan zapravo objekt glagola nagovoriti ali subjekt glagola otići, dok subjekt onog prvog glagola nije i skazan . Mi, znači, ovoj rečenici nesvesno pripisujemo jednu dvočlanu dubin­ sku strukturu oblika kao na slici 1 9. (Dij agram predstavlja prikazanu rečenicu (RI) kao strukturu u čiju je glagolsku sintagmu (GS) uklopljena druga rečenica (Rz) na mestu dopune objekta (IS levo od nje). Neiskazani subjekt u R1 pri­ kazan je tačkicama u pozicij i koja mu pripada, a koju bi mogle da popune i meničke sintagme tipa Neko, Jelena i sl. Kako bismo istakli da je reč o dubi n skoj strukturi, i menice i glagoli ostavljeni su u obliku nominativa, odnosno infinitiva) . Postepenim transformisanjem ove · 1 94
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU strukture došlo bi se do površinske strukture rečenice Bogdan je bio nagovoren da ode. Od naznačene osnovne strukture nije mnogo ostalo u spoljnom obliku rečenice, jer su transformacije koje dovode do nje­ ga temeljito zatrle sistem dubljih gramatičkih odnosa koji određuju njeno značenje. Međuti m, mi ovu rečenicu ipak razumemo na nave­ deni način, čak i bez nekog eksplicitnog uputstva za takvo tum ačenje. Ovo pokazuje razliku između našeg apstraktnog i intuitivnog jezi čkog znanja i konkretnih jezičkih ostvarenja, što je jedan aspekt razlike (istaknute već u odeljku 1. 3) između jezičke sposobnosti i govorne delatnosti. GS IS IS G l Rz � I IS GS Bogdan I G Bogdan otići nagovoriti Slika 19. Formalno gledano, transformacije i zvode četiri vrste operacij a, koje su zastupljene i u datim primerima ali koje ćemo radi j asnoće i posebno ilustrovati (uz uopšten šematski prikaz pri kome je dvo­ struka strelica simbol transformacije) : /. dodavanje novih elemenata 1 95
  • RANKO BUGARSKI (AB ==> ABC: Aca voli Gocu==> Aca voli Gocu i Jecu); 2. brisanje postojećih (ABC ==> AB: Aca voli Gocu i Jecu ==> Aca voli Gocu); 3. promena njihovog redosleda (ABC ==> ACB: Aca voli Gocu ==> Goca voli Acu); 4. zamenjivanje jednih drugima (ABC==> ABD : Aca voli Gocu ==> Aca voli Jecu). Ove operacije omogućuju da se, polazeći od jednog zajedničkog apstraktnog jezgra, na formalno strog i dosle­ dan nači n izvode razni tipovi gramatički i semantički povezanih re­ čenica - potvrdnih i odričnih, upitnih i zapovednih, aktivnih i pasiv­ nih, prostih i složenih, nezavisnih i zavisnih, i svih drugih. Transformacije su otuda deo šire aparature za proizvođenje ili generiranje rečenica u prirodnim jezicima. Jedan generativni meha­ nizam poseduje svojstva eksplicitnosti i predviđanja, tj . nabrajanja u matematičkom smislu, čime se u potpunosti određuje domen nje­ govih objekata. Radi poređenja, potencij alno beskonačni niz brojeva l, 7, 5, ll, 9, 1 5 , 1 3 , 1 9, 1 7 , 23, 2 1 . . . generiran je pravi lom "pođi od l pa naizmenično dodavaj 6 i oduzimaj 2". Donekle analogno ovome, generativna gramatika nekog jezika je si stem pravila koji spe­ cifikuje moguću formu svih rečenica toga jezika, i samo njih (koji, dakle, sprečava generiranje negramatičnih nizova kao npr. malog gladna miša mačka juri ili miša gladna malog ili mačka mačka mač­ ka) - i to bez obzira na to da li je neka od tih mogućih rečenica u dosadašnjoj istoriji datog jezika nekada već izgovorena odnosno na­ pisana, ili još nije. Gramatika koja operiše ovakvim generativnim pravilima i uz to se služi transformacijama naziva se transformaciono-generativna gramatika. Ona nastoji da simuliranjem čovekove jezičke sposobno­ sti osvetli prirodu uveliko nesvesnog znanja u posedu svakog govor­ nika-slušaoca. Prikazujući ljudski jezik kao složen , apstraktan i u ve­ likoj meri univerzalan sistem pravila za povezivan zvuka i značenja, je ona traži nove puteve ka dubljem razumevanju čoveka kao inteligent­ nog i stvaralačkog bića, sposobnog da jedan takav sistem bez teškoća usvaja i upotreblj ava. 1 96
  • 12. Leksikologija 1 2. 1 . Reči i lekseme U prethodnom poglavlju videli smo da su osnovne jedinice sin­ takse reči. A šta je reč? Iako obični govornici imaju razvijeno osećanje za ovu vrstu jedinica svoga jezika, reč je - kao i rečenicu - teško definisati tako da se u potpunosti zadovolje strogi lingvistički krite­ rijumi, naročito ako definicij a treba da obuhvati jezike različite struk­ ture . (U odeljku 4. 3. videli smo kako se npr. kod polisintetičkog tipa relativizuje razlika između reči i rečertice). Može se ipak reći da je reč celovita i samostalna jezička jedinica, nastala u konvencionalnom spregu zvuka i značenj a time što je pojedinim fonemama ili kombi­ nacij ama fonema (npr. i, u, ako, jesti, prijateljica) pridružen određen i srazmerno stalan poj movni sadržaj . Ova veza je u načelu n aj većim delom proizvoljna, utoliko što se i sti sadržaj u različitim jezicima povezuje sa različiti m glasovnim izrazom, ali ona u okviru j ednog jezika postaje obavezna za sve koji se njime služe. Plan i zraza u reči kao jezičkom znaku može biti ostvaren i grafički, dakle grafemama umesto fonemama; tada govorimo o pisanoj reči nasuprot govorenoj . U jednom jeziku može s e uz isti izraz vezati više od jednog sadržaj a, i obrnuto. (Ovakvi semantički odnosi biće razmotreni u narednom poglavlju). I kada je delj iva na više morfema, reč zadržava unutrašnj u ce­ lovitost koja se ogleda u akcentuaciji, morfološkoj strukturi , sintak­ sičkom funkcionisanju, pisanju i dr. S druge strane, reč je u znatnoj meri samostalna u odnosu prema većim jedinicama, odnosno kon1 97
  • RANKO BUGARSKI strukcijama kao što su sintagme ili rečenice, jer može da stoji sama za sebe, kao najmanj a slobodna jezička jedinica koj a može da obra­ zuje i potpun iskaz. No ovo je samo granični slučaj : iskazi najčešće sadrže više reči povezanih u rečenice. Iz naših ranijih razmatranja proističe da se dužina reči može izraziti na razne načine - kroz broj fonemalgrafema, morfema ili slo­ gova, pa tako reči mogu da sadrže jednu ili više fonemalgrafema, da budu jednomorfemske ili višemorfemske, jednosložne ili vi šesložne. Ali dužina nije nikakvo merila statusa reči kao jezičke jedinice: i i neprikosnovenost podjednako su reči. Ako donju granicu dužine reči čini jedna fonemalgrafema ili morfema, gornja granica se može odre­ diti samo približno, tako što ćemo da kažemo da su u nekom jeziku retke reči sa više od, recimo, dvadesetak fonemalgrafema ili pet-šest morfema. A u ovom pogledu jezici se osetno razlikuju; tako su jed­ nomorfemske i jednosložne reči u engleskom znatno češće nego u srpskohrvatskom, a reči u nemačkom - iz razloga navedenih u odeljku 10.2 - mogu da budu duže nego u većini evropskih jezika. Takođe se ne može tačno reći koliko reči ima u kojem jeziku, niti koliko njih znaju pojedinci. lako svi jezici u principu imaju do­ voljno reči za potrebe svojih govornika, te potrebe se veoma razlikuju u primitivnim i vi sokorazvijenim zajednicama, pa pojedini jezici ve­ rovatno imaju između nekoliko hilj ada i nekoliko stotina hiljada reči . Ali pri ovako velikom rasponu treba imati n a u m u d a s u razlike si­ gurno daleko manje ako se ograničimo na reči u opštoj upotrebi , jer u leksički najbogatijim jezicima glavnina ovog fonda otpada na struč­ ne i druge specijalne reči, poznate samo užim krugovima. Pitanje je, dakle, šta će se sve računati. Primera radi, veliki Vebsterov rečnik engleskog jezika sadrži oko 600.000 reči, a očekuje se da će srpsko­ hrvatski rečnik Srpske akademije nauka i umetnosti, čija je izrada u toku, da obuhvati do 400.000 reči. Međutim, ako bismo uzeli u obzir sve stručne terminologije (koje ionako ne mogu da uđu u bilo koji opšti rečnik) morali bismo da računamo sa milionima naziva u zoo­ logiji, hemiji, elektrotehnici i svim drugim naučnim oblastima. A što se tiče pojedinaca, broj reči kojima oni barataju u sva­ kodnevnom životu višestruko je manj i , i kod obrazovani h ljudi u raz1 98
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU vijenim savremenim društvima možda i znosi dvadesetak hiljada. Povrh ovoga, stručnjaci dakako poznaju manji ili veći deo termino­ logije oblasti kojima se bave. Pri svemu tome treba razlikovati ak­ tivnu i pasivnu leksiku, tj. reči koje sami upotrebljavamo i one koje razumemo, tačno ili približno, i ako se njima ne služimo. U svim ovi m oblastima teško j e davati preciznije podatke, jer s u pitanja obima i granica leksike i leksičkog znanja veoma složena, a dosad obavljena merenja imaju samo probnu vrednost. lako se u vezi s rečnikom obično govori o rečima, reč kao jedinica rečnika (leksikona, vokabulara) jednog jezika, sa svim nje­ nim gramatičkim oblicima i mogućim frazeološkim proširenj ima, u stručnoj lingvističkoj terminologiji naziva se leksema (po analogiji sa fonemom kao jedinicom fonologije i morfemom kao jedinicom morfologije). Tako je RADITI jedna leksema, koja se u pojedinim rečenicama manifestuje nekim od svojih oblika (On će raditi; ja ra­ dim; ti radiš; mi smo radili; itd.; radi i sticanja kontrasta, leksemu samo u ovoj prilici štampamo veliki m slovima). Iz ovog sledi da je leksema, kao jezička jedinica leksičkog nivoa, apstraktne prirode, dok su njene rečenične realizacije konkretne - te da je, strogo uzev, reč jedinica sintakse, dok je leksema jedinica leksikona. Stoga i rečnici zapravo registruju lekseme, a ne reči: pojedine odrednice u njima od­ nose se na lekseme, a njihovi različiti oblici tu se ne daju jer se obrađuju u gramatici. Skup svih oblika jedne lekseme čini njenu pa­ radigmu. Lekseme su često duže od jedne reči. Izrazi kao snaći se, odreći razići se i sl. čine leksičke jedinice, kao i engleski dvočlani glagoli tipa drink up ' ispiti ' , run away ' otrčati ' , switch o.ff ' isključiti ' , pa se obično navode u rečnicima i spod osnovnog glagola. Takav status ima­ ju i mnogi ustaljeni i zrazi ili frazeologizmi: Bela kuća ( sedište pred­ sednika SAD u Vašingtonu) jeste jedna leksema, iako je bela kuća (u značenju bilo koje kuće bele boje) samo sintagma sačinjena od dve lekseme. U mnogim slučajevima značenje lekseme nije prost zbir značenja njenih sastavnih delova: ako sintagme policijski pas i ruski čaj upućuju na jednu vrstu psa odnosno čaja, to ne važi za lekseme se, 1 99
  • RANKO BUGARSKI morski pas i šumadijski čaj. Frazeologizmi ovog potonjeg tipa, čije se značenje mora posebno naučiti kao celina - i koji otuda predsta­ vljaju posebnu teškoću pri učenju stranih jezika - zovu se idiomi. (Upor. i ispod žita, sitna riba, hvatati maglu, biti na kon ju, nositi glavu u torbi). Uzgred rečeno, sličnost reči idiom i idiot nije slučajna, jer obe potiču od grč. idios 'svoj, svojstven' , otuda i 'drukčiji od drugih, na svoju ruku' . A termin idiom, osim ovog frazeološkog značenja, ima i sociolingvističko značenje jezika ili jezičkog varijeteta. Uobičajene leksičke veze tipa vedro nebo, srdačan pozdrav, he­ mijska olovka, koje pokazuju npr. koji se pridevi često kombinuju sa kojim imenicama, ali bez formiranja čvrstih frazeoloških jedinica, zo­ vu se kolokacije. U neki m stilovima, kolokacije prerastaju u kliše neprekidnim ponavljanjem ili pak srastanjem i okoštavanjem njihovih elemenata (mali ekran, radni narod; eklatantan primer, kardinalna greška). Sve pomenute frazeološke kategorije preli vaju se jedna u dru­ gu bez oštrih granica. Proučavanjem leksičkih jedinica i leksičkog sastava jezika bavi se leksikologija; ona se dodiruje sa morfologijom, čiji je predmet unutrašnja struktura reči, i naročito semantikom, koj a posebno istra­ žuje značenje reči'. Sama Ieksikologija ima nekoliko grana. Poreklo i istorijski razvoj leksičkih jedinica čine područje etimologije (v. ode­ Ij ak 4 . 2) . S ličnog usmerenj a je i onomastika, koja proučava vlastita imena: ljudi (antroponime), naroda (etnonime), mesta (toponime), vodenih površina (hidronime), planina (oronime), itd. Stručnim na­ zivima bavi se terminologija, čiji domen obuhvata narodna imeno­ vanja i klasifikacije (bilj aka, životinja, bolesti i dr.), tradicionalne na­ zive u raznim zanatima i drugim oblastima života, kao i standardi­ zovane termine savremenih stručnih i naučnih područj a. Frazeološke kombinacije leksičkih jedinica idu u domen frazeologije. Rezultati leksikoloških istraživanja kori ste se u leksikografiji pisanju rečnika. Rečnik u ovom smislu - za razliku od rečnika kao dela strukture jezika - jeste publikacija koja si stematski registruje i tumači veći ili manj i, opštiji ili poseban deo ukupnog fonda reči jednog ili više jezika. Rečnika ima raznih vrsta; po broju jezika koje - 200
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU obrađuju, oni mogu biti jednojezički, dvojezički i višejezički; po nameni školski, priručni, akademijski i dr. ; po vremenskoj pro­ jekciji etimološki, istorijski i savremeni; po obuhvatu opšti i specijalizovani; po sloju jezika koji zahvataju ortografski, akcen­ tološki, gramatički, terminološki, frazeološki (tu spadaju i rečnici književne i dijalekatske leksike, sinonima, stranih reči i dr.); itd. - - - - U jezicima sa alfabetskim sistemom pisanja, rečnička građa obično se izlaže azbučnim odnosno abecednim redom, ali se u spe­ cij alne svrhe koriste i drugi principi organizacije. Tako postoje te­ zaori, u kojima je građa raspoređena prema poj movima, na osnovu neke klasifikacije date oblasti ; kod slikovnih rečnika tehničkog ka­ raktera reči su sistematski povezane sa crtežima, uz uzaj amno upu­ ćivanje. A za lingvistička istraživanja korisni su frekvencijski rečnici , koji daju podatke o učestalosti pojedinih jedinica u tekstovi ma, i obratni (inverzni) rečnici , gde su odrednice ispisane od poslednjeg slova ka prvom, pokazujući npr. sa kojim se sve osnovama kombinuju pojedini nastavci . Kao knjiga o rečima, rečnik se načelno razlikuje od enciklo­ pedije kao knj ige o stvarima, a između ovi h kategorija nalazimo lek­ sikon kao rečnički sređen popis obj ašnjenih poj mova neke stručne ili životne oblasti . No kako ni ovde nema uvek j asnih granica, su­ srećemo se sa rečnicima, enciklopedij skim rečnicima, leksikonima ili čak enciklopedij ama književnih termina, lingvistike, građevinarstva, l ikovnih umetnosti, kulinarstva i mnogih drugih oblasti . Po obuhvatu i količini tumačenja enciklopedija je veća od leksikona, ali se pome­ nuti nazivi različito koriste, pa njihova poj ava u naslovu neke publi­ kacije ne mora da bude pouzdan putokaz u pogledu pristupa građi koju sadrži. Najzad, onima koji uče strane jezike preporučuj e se da izbegavaju džepne rečnike, koji su po pravilu veoma komercijalan ali leksikografski sumnjiv proizvod, i da se orijentišu na rečnike srednjeg formata, kako jednojezičke tako i dvojezičke. 20 1
  • RANKO BUGARSKI 1 2.2. Struktura rečnika Leksičke jedinice - koje ćemo sada ponovo zvati rečima umesto leksemama, jer je tako uobičajeno - mogu se deliti i razvrstavati na razne načine. O gramatičkim podelama bilo je reči ranije, a o se­ mantičkim kategorijama u rečniku govorićemo u sledećem poglavlju. Ovde ćemo da razmotrimo podele koje su izrazitije leksikološko-sti­ lističkog karaktera, i koje pokazuju da rečnik jednog jezika nije ho­ mogen nego sadrži različite ukrštene slojeve, koji se očituju kako u sinhronijskoj strukturi tako i u dij ahronijskom razvoju. Osnovu ovih klasifikacij a čine prostiranje, starina, upotreba i poreklo reči . Po prostiranju se razlikuju reči ograničene na jedan lokalitet ili regiju (lokalizmi, dijalektizmi, regionalizmi, provincijalizmi i sl.), one koje pripadaju celom jeziku, i one raširene u više jezika (internacionalizmi v. i odeljke 3 . 3 . i 1 0.3). - Po starini se iz sloj a obične savremene leksike izdvaj aju, kao sti lski obeleženi, s jedne strane arhaizmi (starije reči retke upotebe i samo u posebnim prilikama, kao velmoža, akov, pendžer, aber), a s druge strane neologizmi (sve novije reči, uključujući i domaće ko­ vanice koje neretko deluju nezgrapno, kao prebukirati, aerozagađenje, inokorespondent ili lož-ulje). Po upotrebi se reči mogu deliti na više načina. Prvo, na opšte, kojima se služe svi govornici nekog jezika, i posebne, koje upotre­ bljavaju samo neki krugovi (ovde idu i sve reči iz stručnih i naučnih terminologija - npr. samit, transplantacija, proton, fonema). Drugo, na govorne i učene ili knjiške (upor. npr. parove zgrada i zdanje, prenos i transfer, teskoba i anksioznost, očni lekar i okulist). Treće, na standardne ili književne, koje se ocenjuju kao punopravan deo standardnog ili književnog jezika, i nestandardne ili neknjiževne, koje u nekom pravcu odstupaju od norme. Ovde, međutim, treba imati u vidu činjenicu da se norme go­ vornog i pisanog jezika u ponečemu razilaze. Stoga tzv. kolokvija­ lizmi - reči i irazi karakteristični za neformalni govorni jezik, kao 202
  • UVOD U OPšTU LINGVISTIKU banka ili stotka u značenju novčanih jedinica, crnjak u značenju crnog vina, ili strašan u značenju ' odličan ' - pripadaju govornom standardu iako se izbegavaju u formalnom pisanom jeziku. U svakom slučaju, nj i h ne treba mešati sa žargonizmima kao uistinu supstandardni m izrazima, popularnim u pojedinim stručnim ili omladinskim žargoni­ ma (npr. šla jfna ' kucan a stranica' , veštak ' veštačko đubrivo' , cuger ' brzopotezni šah ' ; som ili cigla u značenj u novčanih jedinica, keva ' majka' , riba 'devojka' ). Već pominj ani dijalektizmi i drugi regio­ nalni izrazi (mlogo m . mnogo, vas m. sav, piva m. pivo) takođe ne idu u književni standard, kao ni razni vulgarizmi (prostačke reči, koje su u nekontrolisanom govoru česte ali se retko kad pišu). Najzad, po poreklu se reči dele n a domaće i strane, ali kako je ova podela često sasvim uslovna na njoj ćemo se nešto duže zadr­ žati - vodeći računa i o opštijim napomenama o ovom pitanju datim u odeljku 5 .4. Stranim reči ma obično se smatraju one koje su po­ zajmljene iz nekog drugog jezika, pa u etimološkom smislu ne čine deo izvorne, tj . domaće leksike. Ali takve reči, ako za njima ima potrebe u jeziku koji ih preuzima, prolaze kroz proces adaptacije (po­ men ut u odeljku 1 0.3) i posle izvesnog vremena se u njemu s asvim odomaćuju. Ovaj proces odvij a se u više faza, a kako se reči po­ zajmljuju u razna vremena, u rečniku se uvek mogu razlikovati reči koje su se već potpuno odomaćile (u toj meri da nestručnj aci ·više i ne osećaju njihovo strano poreklo), one čije je prihvatanje u toku iako je strani izvor vidljiv, i one koje se tek pojavljuju kao strani neologizmi, normalni u jeziku davaocu ali još neprihvaćeni u jeziku pri maocu. Na drugoj stran i , jezik mogu već uveliko da napuštaju po­ zaj mljene reči koje su bile potrebne u jednom ranijem razvoj nom pe­ riodu, ali su odigrale svoju ulogu i tonu u zaborav kao arhaizmi. Za prvu ilustraciju poslužiće nam tzv. turcizmi - reči preuzete iz turskog, ili posredstvom turskog a izvorno iz arapskog ili persijskog (u ovom drugom slučaj u turski igra ulogu jezika posrednika). Svako ko govori srpskohrvatski lako će da oceni da su neke reči turcizmi , iako možda i ne zna tačno šta svaka od njih znači - npr. baksuz, belaj, sokak, konak, eglenisati, begenisati, ašikovati. Neki drugi tur203
  • RANKO BUGARSKI cizmi , još uvek u aktivnoj upotrebi, imaju prema sebi i domaću al­ ternativu (komšija/sused), a nekada opet možemo samo da biramo između reči turskog i grčko-latinskog porekla (zejtin/ulje), ili turskog i nemačkog (boja/farba). Ali ima i turcizama koji su danas najobičnije, standardne reči bez kojih bi se teško razgovaralo o ponečemu što je deo naše sva­ kidašnjice. Kako bismo spavali bez čaršava, jastuka i jorgana, ili se umivali bez sapuna i peškira? Š ta bismo obuli ako ne čarape i papuče ili sandale, možda i čizme sa debelim đonom? Kako bismo popili jogurt, čaj sa limunom ili kafu sa kašikom šećera? Pojeli kajganu ili pitu ili sarmu sa pirinčem? Pijuckali rakiju i pušili duvan? Ako za­ treba, kako bismo stavili dugme u džep, a makaze, čekić, eksere i drugi alat u kutiju ili u sanduk? Kako bismo veselo galamili u bašti ili u čamcu? Kako bismo rekli da je nešto meko kao pamuk ili tvrdo kao čelik - i uopšte, izrazili celu lepezu običnih pojmova? (lako to mnogima nije poznato, sve reči istaknute u ovom odlomku su tur­ cizmi). Usled viševekovne osmanlij ske vladavine na balkanskim pro­ storima, mnogi turcizmi uhvatili su korena u više jezika ovog po­ dručja, između kojih je komunikacija u nekim sferama donekle olak­ šana zahvaljujući ovakvim balkanizmima. Ali i tu treba biti oprezan ; iako mi, na primer, razlikujemo džezvu i ibrik, u grčkom je ibriki džezva. Sasvim običnih reči ima kod nas i iz drugih jezika sa čijim su predstavnicima naši narodi kroz istoriju dolazili u tešnji kulturni dodir. Tako iz grčkog potiču đak, temelj, hiljada, čak kamate; iz mađarsko� -soba, varoš, cipele, bunda, lopov, hajduk, tabla, teret, lopta, kocK.a, roštilj pa i pasoš; iz romanskih jezika -pijaca, pa/ata, soliter, nivo, šarm, ruž, parfem, picerija; iz nemačkog - krompir (od starijeg izvora Grundbirne ' zemljina kruška' - savremena nem. reč je Kartoffel), veš (od Wiische , a ne - po narodnoj etimologiji - od našeg vešati / "veš je ono što se veša" ! /), štof, mantil, šunka, farbati, sada i gastarbajter; iz ruskog su mahom stilski specifičnije novije reči kao sputnik, ka­ drovik, uravnilovka, perestrojka, pojasniti. Pored ovih većinom stan204
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU dardnih reči, koje se koriste na celoj srpskohrvatskoj teritoriji , na ne­ kim njenim delovima u opticaju su - izvan knj iževnog jezika - brojni provincij alizmi potekli iz raznih jezika. Ali danas je, u Jugoslaviji kao i drugde, najjači uticaj engleskog jezika, pa bi se bez anglicizama teško mogle zamisliti cele oblasti modernog života - u bankarstvu, turizmu i saobraćaju, u nauci i teh­ nologij i , masovni m medij ima, zabavi i sportu itd. Ovde sJ primeri zapravo suvišni, ali možemo ipak, uzimajući samo jedan mali segment aktuelnog života, da se zapitamo kakav bi bio imidž naših tinejdžera bez džinsa i bedževa, bez hamburgera ili hot doga sa čipsom i kolom u snek-baru, bez disk-džokeja sa hitovima na long-plejkama uz lajt­ -šou, bez džuboksa i flipera, vokmena i toki-vokija, kompjutera i vi­ deo-rikordera, bez skejtborda i serfinga, a možda i fri-šopova i šo­ ping-tura uz rent-a-kar ili er-lift? S vakako ne bi bio o-kej, a još m anje super! Budući toliko rašireni u mnogim jezicima, anglicizmi su često i pravi internacionalizmi. Pri tome su oni u sferama svakodnevnog života - kako je upravo ilustrovano - najčešće i sačinjeni od engleskog jezičkog materijala, dok u n auci i tehnici preovlađuju kovanice iz­ građene od grčkih i l atinskih tvorbenih elemenata, ali prilagođene iz­ govoru i pisanju engleskog i iz njega prenete u druge j ezike. Tako su ovakvi intemacionalizmi po tvorbi greko-latinizmi a po jeziku nastanka anglicizm i - odnosno, u drugim slučajvima, germanizmi, romanizmi, rusizmi i slično. Kako smo donekle već videl i , uz bok domaćim rečima često stoje manje-više istoznačne strane reči, koje su tada obično stilski obeležene jer se asociraj u sa obrazovanjem, profesijom, društvenim statusom i sl. Pacijent i lekar, stranka i advokat najčešće neće upo­ trebljavati i ste reči za određene pojmove, nego jedna strana više na­ rodne a druga pretežno stručne. Osim toga, upoređivanjem p arova kao čistačica/higijeničarka, prijem/koktel, kupovina/šoping, izlet/ek­ skurzija vidimo da se stilsko diferenciranje može kombinovati sa se­ mantičkim (npr. nije svaka kupovina šoping, niti je svaki i zlet ek­ skurzija). Ako posetnica znači isto što i vizit-karta, poseta i vizita 205
  • RANKO BUGARSKI nisu uvek i sto: bolesnicima u bolnici rođaci dolaze u posetu, ali im lekarska ekipa dolazi u vizitu! U nekim spojevima, opet, domaća reč može da označi prestižnije zanimanje nego strana, kao u primeru društveni radnik/socijalni radnik. Potpuno odomaćene i zapravo nezamenlj ive reči iz drugih jezika ne bi trebalo ni nazivati stranim rečima - nego, eventualno, domaćim rečima stranog porekla. One čija je adaptacija poodmakla mogu se nazivati pozajmljenicama, dok se tuđicama nekada krste naročito one koje se još uopšte nisu uklopile u novu sredinu i koje možda nisu ni potrebne. Na kraju ovog raspona nalazimo neuko prenete ko­ vanice kao plajvaz, jauzna, portviš, šnuftikla, enac, pena/tik i mnoge druge koje se većinom povlače i iz neformalne upotrebe, a koje se nekada nazivaju imenom ni malo lepšim od njih samih - varvarizmi. Već iz navedenih naziva vidi se da nije u pitanju samo stepen adap­ tacije stranih reči nego i stav prema njima. Najkraće se može reći da se valj a kloniti krajnosti : purizma ili jezičkog či stunstva, ali i komotne nebrige. Jezik se nikako ne može unapređivati izgonom svega što dolazi izvana, ali ni nekritičkim prihvatanjem svake novotarije. Takozvane strane reči neophodne su svakoj kulturi , danas više no ikad - u svetu koji sve više postaje jedan; ali bi se morale upotre­ bljavati u odgovarajućem obliku i značenju, tamo gde im je mesto, i u prikladnoj meri . / 206
  • 13. Semantika 1 3. 1 . Značenje reči Semantika proučava plan sadržaja u jeziku, posebno značenje rec1 i rečenica, pa se tako deli na leksičku semantiku (koj a će biti predmet ovog i narednog odeljka) i rečeničnu semantiku (o kojoj će biti reči u poslednjem odeljku ovog poglavlj a). Jezičko značenje nije celovita i stalna kategorija koj a bi se dala lako utvrditi , nego dinamično obeležje upotrebe jezika u govornim situacij ama. Ono je zapravo kompleks odnosa između reči međusobno, reči i sveta o ko­ jem se jezikom govori, te reči i govornika. Zato je plan sadržaj a teže proučavati egzaktnim naučnim metodama nego plan izraza. Kod reči, kao jezičkih jedinica sa značenjem, mogu se razliko­ vati određene dimenzije značenja, kako sledi . ( l ) Leksičko i gramatičko značenje. Leksičke reči kao knjiga ili čitati imaju leksičko značenje s obzirom na poj move koje ozna­ čavaju, ali one imaju i gramatičko značenje - ' i menica ženskog roda u nominativu jednine' , odnosno ' glagol u infinitivu' . A gramatičke reči kao ako ili bez imaju gramatičko značenje kao veznici odqosno predlozi i s obzirom na svoje dominantne sintaksičke funkcije, ali one imaju i izvesnu meru leksičkog značenj a. Na taj način sve reči imaju obe vrste značenja, ali u različitom stepenu, pa i zmeđu njih postoj i kontinuitet. ( 2) Predmetno i emotivno značenje. Predmetno značenje (koje se naziva i referencijalno) karakteristično je za predmete i poj move 207
  • RANKO BUGARSKI koji ne uključuju neki poseban ljudski odnos ili reakciju, dok je kod emotivnog značenj a izrazito prisutna osećajna nota. U ovoj dimenziji razlikuju se npr. kuća i dom, a reči kao ljubav, porodica, dete, ognjište, domovina nabijene su emotivnim značenjem. (3) Konkretno i apstraktno značenje. U ovom pravcu razli­ kuju se reči koje označavaju nešto određeno, često materij alno, kao kamen, reka, stolica, od reči koje se odnose na apstrakcije, kao lepota, iskrenost, uspeh. (4) Osnovno i preneseno značenje. Jedna reč određenog kon­ kretnog značenja često dobija sekundama značenj a putem meta forič­ kog prenosa, koji se odvija u raznim pravcima ali tako da veza sa polaznim značenjem ostaje vidljiva. Glava počinje kao naziv za deo tela, ali otuda ide po sličnosti glava šećera, kupusa ili eksera, potom značenje onoga što je u glavi , tj . pameti (On ti je glava!), kao i naj­ važnijeg ili pak zasebnog dela neke celine (glava porodice, glava u knjizi) i sl. Odatle potiču i izvedenice kao glavni, poglavar; glavešina, poglavlje, zaglavlje itd. Tako se putem metaforičkog prenosa, principa veoma raši renog u jezicima, s jedne strane granaju značenj a i stih reči, a s druge se obrazuju cele porodice reči, okupljene oko i shodišnog oblika sa njegovim osnovnim značenjem. Ovde se pojmom metafo­ rizacije obuhvataju sva prenesena, figurativna značenja, iako se na ovom području može govoriti o metafori u užem smislu i srodnim poj avama (o čemu će biti reči u odeljku 1 4.3). "/ (5) Denotacija i konotacija. Prvi termin odnosi se na pri opšte, neutralno i eksplicitno značenje neke reči, a drugi� njeno izvedeno, lično, emotivno i implicitno značenje. Denotaciji(reči majka je prosto ' ženski roditelj ' , ali ta reč u sferi konotacije simbolizuje nežnost, ljubav, brigu za dete i sl. Reč krov denotira gornju površinu građevine, ali konotira zaklon, zaštitu, bezbednost (kao u primeru krov nad glavom). Reči iste denotacije mogu se na planu konotacije ra­ zlikovati od jednog društva ili pojedinca do drugog ; tako reč za pojam vatre može imati različite konotativne vrednosti zavisno od kli matskih uslova u kojima žive pojedine zajednice, a neko ko je u detinjstvu preživeo požar može imati i osobenu ličnu konotaciju te reči . � 208
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU Između prvih i drugih članova n avedenih parova postoje pri­ metne korelacije: predmetno značenje često je u i sto vreme i kon­ kretno, osnovno i denotativna, a nasuprot tome emotivno značenje je često i apstraktno, preneseno i konotativno. No i pored ovakvih po­ dudarnosti, u pitanju su ipak različite dimenzije značenj a. Kako značenja reči n i su jedinstvena, ono što se slobodnije na­ ziva jednim značenjem zapravo je pre kompleks značenjskih kom­ ponenti koje se mogu analitički izlučiti (npr. putem tzv. komponen­ tne analize). Tako reč muškarac možemo semantički opisati uz po­ moć tri komponente i dva znaka: ' ljudsko' , ' odraslo' i ' muško' , te ' +' za prisustvo a ' -' za odsustvo date komponente (ovakvo operisanje znac ima ekonomičnije je od uvođenj a komponenti suprotnog znače­ nj a, koje se ovde podrazumevaju). Imamo, dakle, muškarac (+ljudsko, +odraslo, +muško); analogno, žena (+ljudsko, +odraslo, -muško) ; de­ čak (+ljudsko, -odraslo, +muško); devojčica (+ljudsko, -odraslo, -muško); dete (+ljudsko, -odraslo). U ovoj porodici reči konstantna je komponenta ljudskog, dok variraju komponente uzrasta i pola; reč dete se odnosi na oba pola, pa ova komponenta tu nije zastupljena. U datom analitičkom okvi ru reči mladić i devojka imale bi i sta obe­ ležj a kao muškarac odnosno žena, dok bi reč čovek imala različite speci fikacije zavisno od značenj a koje joj se pridaje ('svako ljudsko h i će' ; ' odraslo lj udsko biće ' ; ' muškarac ' ). Ovakve analize mogu se u s pešno primeniti samo u nekim leksički m sferama, čvršće organi­ mvanim (npr. sistem ličnih zamenica, rodbinski odnosi, neki prostorni odnosi), dok drugima slabije odgovaraju. Komponente značenj a nekada se (po analogij i sa fonologijom) n azivaju semantičkim distinktivnim obeležjima, a skupovi takvih oheležja kao jedinice značenj a zovu se sememe (po analogij i sa je­ din icama drugih nivoa: fonemama, morfemama, leksemama). Me­ đutim, semantičke jedinice i njihova distinktivna obeležja neuporedivo je teže izdvoj iti nego što je to slučaj u fonologiji, pa je paralela više n ačelnog nego operativnog karaktera. Idući dublje u analizu značenja, u nekim slučajevima može se n apraviti podela na semantički proste (minimalne, primitivne) i iz209
  • RANKO BUGARSKI vedene reči , pri čemu se značenje potonjih može parafrazirati uz upo­ trebu prethodnih. Ako pođemo od reči imati, reč dati znači ' učiniti da X ima' , dok polazeći od živeti, roditi se znači ' početi živeti ' , umreti znači ' prestati živeti ' , a ubiti znači 'uzrokovati da X prestane da živi ' . I ovaj pristup, kod koga semantika zalazi u područje logičke analize jezika, zasad je tek naznačio neke dalje istraživačke mogućnosti . Reči vremenom menjaju svoja značenj a usled dej stva raznih či­ nilaca, pa nikako ne treba zamišlj ati da je značenje jedne reči dato jednom za svagda; naprotiv, semantičke promene su deo normalne evolucije jezika. Istorijske promene po pravilu ne menj aju iz osnova celokupno značenje neke reči, nego zahvataju samo pojedine kom­ ponente. U engleskom, reč meat, koj a danas označava jestivo meso, u srednjoengleskom periodu označavala je ne samo mesnu nego bilo koju hranu. Pridev nice, koji danas znači 'dobar, fin ' , tada je značio ' luckast, priglup' . Reči knave i knight u početku su obe označavale dečaka (upor. za prvu i danas nem. Knabe 'dečak ' ) , ali su vremenom doživele različitu semantičku specijalizaciju, pa je prva stekla znače­ nje ' nitkov, hulja' , a druga 'vitez' . Reč hund je u anglosaksonskom imala značenje bilo kojeg psa (upor. nem Hund ' pas ' ), ali se danas u obliku hound odnosi samo na lovačkog psa, dok je opštije značenje psa preuzela reč dog - nasuprot nem. Dogge 'doga ' , što je suženo na jednu pasminu psa! Preuzimanje reči iz drugih jezika takođe može da bude praćen9 promenom značenja. Mi smo reč magister iz latinskog dobili u ol:>H ku / magistar, ali smo i stu tu reč preko nemačkog primili kao majstor, a preko italijanskog kao maestro sva tri puta sa različitim značenjem. Novija engleska pozajmljenica miting (iz koje su čak izvedene nove reči kao mitingovati, mitingaš) upotreblj ava se kod nas u značenju koje izvorna reč meeting u engleskom zapravo nema: ona tamo znači 'sastanak' ili 'sednica' , dok " naše" značenje političkog zbora ima reč rally. Značenje engleske reči dress ' odeća; haljina' kod nas je suženo na sportsku odeću - a ako bi se tom rečju na engleskom reklo npr. da su fudbaleri istrčali na teren u crvenim dresovima, to bi moglo da znači samo 'u crvenim haljinama' ! (Za ovo se kaže shirts ' košu- 210
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Ije ' ). (Upor. i primere spiker i dragstor u odeljku 1 0. 3 , a za promene značenja uopšte i napomene o rečima pero , kola, knjiga i dr. u ode ljku 3 . 3, te biro, stil i dr. u odeljku 4. 2) . Uopšte uzev, i storij a svakog jezika puna je semantičkih promena u raznim pravcima - ka širem i l i užem, " lepšem " ili " ružnijem " , ili, naprosto, drukčijem značenju. Ima i posebnih kategorija reči koje iz raznih razloga teže me­ njaju značenje. Pomenućemo samo onomatopeje reči n astale po­ dražavanjem prirodni h šumova ili zvukova. One pripadaju kategoriji ikoničkih znakova, u prirodnom jeziku marginalnih - onih koj i i l iče na ono što označavaju (kao saobraćajni znaci sa naslikanom zapre­ goro, automobi lom, životinjom i sl., za razliku od onih sa crtama koje simbolizuju zabrane). Ovakve reči predstavlj aju zanemarlj i v i zu­ zetak od pravila o konvencionalnosti - tj. društvenoj a ne prirodnoj uslovljenosti - jezičkog znaka (v. odeljak 6. 1 ). Uostalom, prirodna motivisanost i ovakvih znakova uveliko se prelama kroz jezik, o čemu svedoče srpskohrvatske reči kao šaptati, šuštati, hrkati, fijuk, zvrk, cvrčak ili kukavica i nji hovi ekvivalenti u drugim jezicima, često ta­ kođe onomatopej ski ali drukčijeg zvuka. Slično tome, naš petao se oglašava sa kukuriku, ali nemački sa kikeriki, švedski sa kukeliku, francuski sa cocorico, a engleski čak sa cock-a-doodle-doo! A dok naš pas laje av-av, nemački , ,kaže " wau-wau, italijanski bau-bau, en­ gleski how-wow, ali francuski gnaf-gna Ipak, tešnj a veza između f! znaka i označenog usporava promene; a da ih na dužu stazu i ma i ovde pokazuje primer reč i bik i pčela, koje se danas ne osećaju kao onomatopejske, ali su u etimološkoj vezi preko korena koji n alazimo u rečima buka i bučati. - 1 3 .2. Značenjski odnosi među rečima Pored toga što imaju svoja pojedinačna značenja, reci 1 me­ đusobno stoje u raznim vrstama značenjskih odnosa. One obrazuju svojevrsne parove ili šire skupine u skladu sa takvim odnosim a, od koj i h ćemo pomenuti najvažnije. 21 1
  • RANKO BUGARSKI (l) Homonimija - pojava postoj anj a reči istih po glasovnom sklopu, često istih i u pisanju, a različitih po značenju; takve reei zovu se homonimi. Primeri : sto (predmet i broj), kosa (na glavi i za košenje), biti (' postoj ati ' i ' tući ' ), grad ( ' urbano naselje' i 'stepen ' ) . Ako s e takve reči razlikuju u akcentu (kao kod para grad/grad 'tuča' ) , onda nisu potpuni homonimi. A ako s u različita značenj a ovakvih reči ipak vidljivo srodna, tj . izvedena iz zajedničkog osnovnog zna­ čenja, najčešće putem metaforičkog prenosa, to nije homonimija nego polisemija ili višeznačnost; upor. pri mer glava iz pethodnog odeljka, zati m list (na grani, u knjizi, vrsta ribe) ili krilo (ptice, avion a, prozora, zgrade, u fudbalu i sl.) - uz napomenu da takva veza može da bude i daleka, kao kod reči predlog u značenjima nečega što se predlaže i vrste reči . Zbog izvesnih neodređenosti koje prate sam pojam zna­ čenja nije uvek lako utvrditi granicu između homonimije i polisemije. ( 2) Sinonimija - pojava postoj anja reči i stog značenja a ra­ zličitog oblika; takve reči zovu se sinonimi. U grubljem referenci­ jalnom smislu sinonima ima dosta, ali ako se uzmu u obzir finije semantičke nij anse, stilske vrednosti i razlike u upotrebi (društvene i kontekstualne), onda pravih i potpunih sinonima ima veoma malo ili ih uopšte nema. Izvor i vrelo izgledaju kao dobar sinonimski par ako ove reči posmatramo u izolaciji, ali njihova potpuna uzajamna zamenljivost u svakom kontekstu (što bi trebalo da bude test sinoni­ mije) ipak ne postoji. Isto važi i za par vatra/oganj, čiji je drugi član posebno stil ski obeležen, ili stid/sram, gde je intenzitet značenj a nešto drukčiji. Hleb i kruh, voz i vlak i slični parovi znače i sto ali se ra­ zlikuju u upotrebi, ne pripadajući istom dijalektu, odnosno varijanti standardnog jezika. Čest je slučaj da za isti pojam postoji jedna obična i jedna učena reč , odnosno domaća i strana, što čini j asnu razliku u upotrebnoj vrednosti (rak/kancer, pokrovitelj/sponzor, zemljopis/geo­ 1 gra fija, poslužiti/servirati jelo). U nekim leksičkim sferama sinonimi se nagomi lavaju, a često i brzo smenjuju, u težnji da se za poj move neprijatnih asocijacija ili manje cenjena zanimanja, odnosno niži sta­ tus i sl. nađu lepše reči; to su eufemizmi. Ovoj težnji svoj nastanak duguju reči i izrazi kao poko jnik, blagosloveno stanje, zaobilaziti isti­ nu, toalet, radnik na održavanju čistoće, zemlje u razvoju i dr. 212
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU Do diferenciranj a među sinonimima dolazi zato što, uopšte uzev, njihovo dugotrajno n aporedno postojanje u istovetnom značenju ne bi odgovaralo principima jezičke ekonomije, tj . predstavlj alo bi nepotrebno opterećenje. Usled toga obično jedna reč vremenom po­ tisne drugu iz šire upotrebe (kao u slučaju časovničar/sajdžija), ili pak dolazi do specij alizacije značenja (kao kod skorašnjeg para gu­ bitniklgubitaš, gde prva reč sada već označava pojedinca koji nešto gubi, a druga preduzeća koja posluju sa gubitkom). (3) Antonimija- poj ava postojanja reči suprotnih po značenju; takve reči zovu se antonimi. Unutar ove šire kategorije mogu se ra­ zlikovati tri vrste antonima: a. pravi- najčešće pridevski parovi kao velik/malen, mlad/star, dobar/loš, uz moguće gradacije intenziteta koje daju ni zove tipa vreo/vrućltopao/mlaklsvef)hladan/leden i sl. Ovakvi antonimi se ste­ penuju, bilo eksplicitno (Perina kuća je veća od Jocine) ili implicitno, s obzirom na skalu veličine koj a odgovara različitim upoređivanim stvarima (Mali slon je velika životinja: ova rečenica nije protivrečna - kao što bi bila rečenica Mali pas je velika životinja- zbog izrazito natprosečne veličine slona u poređenju sa drugim životinj ama). b. dopunski - često takođe pridevi , ali koji se normalno ne stepenuju, kao živ/mrtav, oženjen/neoženjen, muški/ženski (samo izu­ zetno i figurativno može se reći da je neko mrtviji, više oženjen ili muškiji nego neko drugi i sl.). Ovde je pre reč o nekoj vrsti uzaj amnog dopunjavanja nego o pravoj suprotnosti . e . relacioni - parovi predloga (kao iznad/ispod), glagola (kao kupiti/prodati) ili i menica (kao muvžena) koj i podrazumevaju odre­ đenu relaciju jednog člana prema drugom, tipa " ako-onda" : A ko je slika iznad stola, onda je sto ispod slike; ako je Vlada kupio knjigu od Steve, onda je Steva prodao knjigu Vladi; ako je A ca A nin muž, onda je A na Acina žena. Ni ovde, dakle, nemamo pravu suprotnost - a za reči muž i žena čak bi se moglo reći da su srodnog značenj a ! ( 4) Hiponimija pojava svrstavanja reči u hijerarhijski ustro­ jene značenjske klase sa n adređenim članovima (hiperonimima) i po- 213
  • RANKO BUGARSKI dređenim članovima (hiponimima). Tako je reč cvet nadređena re­ čima ruža, lala, karanfil i drugima koje označavaju posebne vrste cveća, jer ih svojim značenjem obuhvata. Ovde ima raznih mogućno­ sti . Tako ovca, ovan i jagnje idu pod ovca; kuja, pas i štene pod pas; a krava, vo i tele pod govedo -što znači da je u prvom slučaju polno nespecifikovani hiperonim jednak hiponimu ženskog a u dru­ gom slučaju muškog roda, dok u trećem slučaju postoji za njega za­ sebna reč . Sto, stolica i dr. imaju iznad sebe opštiju reč nameštaj, ali takve reči nema za vrata i prozor. Serij a reči za boje nema na­ dređenog člana koji bi ih sve obuhvatio, jer obojeno, koje uključuje crveno, zeleno, plavo itd. ne obuhvata belo a često ni crno (upor. npr. "crno-beli " film prema filmu "u boji " , ili "crnu" i "obojenu " metalurgiju). Hiponimij a je pojava bitna za semantičku strukturu reč­ nika, jer pokazuje hijerarhijska grupi sanje leksičkih jedinica. Reči se po značenju grupišu i na druge načine, nekada povezane sa gramatičkim podelama. Oko nekog leksičkog jezgra mogu se oku­ piti iz njega izvedene ili samo po značenju srodne reči, obrazujući leksički skup (kuća - kućica, kućerina, kućište itd. ; rad - raditi, radnik, radin, radi/ište, radionica, radnja itd., odnosno rad - posao, de/anje, delovanje, aktivnost itd.). Š iri skupovi ove vrste n azivaju se i leksička ili semantička polja; to su sistemi ili grupacije reči koje označavaju npr. boje, rodbinske odnose, životinje, nameštaj , odeću, jelo, piće ili bilo koj i segment prirode ili čovekovog fizičkog i umnog rada i stvaralaštva, pri čemu pojmovna klasifikacij a može da bude grublja ili finija, sa manjim poljima unutar većih. Granice između pojedinih članova ovakvih polj a nisu uvek oš­ tre, čak ni kod svakodnevnih predmeta. Koje uslove u pogledu građe, oblika ili upotrebe treba neki predmet da zadovolji da bi se ispravno imenovao kao sto, odnosno stolica (npr. u pogledu postojanja i broj a nogu, zatim naslona i l i gornje površine itd.)? Gde s u tačno granice između stola i katedre, stolice i fotelje - ili, dalje, između kreveta, kauča, otomana, kanabeta? Zatim, kada upravo čaša prelazi u šolju a šolja u zdelu, i ako su sve ovo posude, koje su od njih uz to i činije? A šta ako još uz to utvrdimo, detaljnijim posmatranjem, da 2 14
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU granice nisu nužno " na istim mestima" u različitim jezicima (npr. sh. h1Ša-šolja-zdela-činija prema engl. glass-cup-bowl-mug, i slično u drugim jezicima) ? Pronalaženje preciznih odgovora na ovakva pitanj a možemo da ostavimo semantičarima i leksikografima - čiji je posao, uzgred re­ čeno, uistinu težak i nezahvalan. lako svi mi znamo šta je pas, nije Jako dati rečničku definiciju (za razliku od prostog navođenj a l atin­ skog naziva) koja bi psa jasno razlikovala od mačke, na primer ! Š to sc nas tiče, može se reći da se u običnoj upotrebi jezika oslanj amo na nekakvu prećutnu saglasnost o značenju reči , ne brinući mnogo za problematične granične slučajeve. A kada su u pitanju tzv. prirodne kategorije, izgleda da mi kla­ s ifikujemo predmete na osnovu " porodičnih " sličnosti , pri čemu se unutar tako određenih klasa po svom značaju izdvajaju tipični nosioci njihovih osobina, kojima onda pripada uloga prirodnih prototipa. Ta­ ko postoje žarišne boje nasuprot prelaznim nijansama, jabuka se do­ življava kao bolji predstavnik kategorije voća nego lubenica, a slavuj i l i crvendać imaju u popularnoj predstavi više " ptičjeg " u sebi nego ćurka ili noj , i ako se i ove druge prepoznaju kao pripadnici i ste klase (samo mnogo manje tipični). Verovatno imamo slične prototipske predstave o stolovima i stolicama, čašama i šolj ama itd., koje nam omogućuju da se u životu snalazimo, i u govoru razumemo, i onda kada su fenomeni okolnog sveta zapravo kontinuirani pre nego jasno isparcelisani - što je samo još jedan pri mer kako jezik analizira i klasifikuje stvarnost, utiskujući u nju svoje kategorije (v. odelj ke 2. 2. i 2.3). (Kategorizacija i prototipi čine deo aparata danas veoma ak­ tuelne kognitivne lingvistike.) Reči iz pojedinih semantičkih polj a mogu da budu neutralnog ili pak lično obojenog, emotivnog ili ekspresivnog značenja. Dok je kuća običnog predmetnog značenja, kućica može da ima i pratećeg hipokorističkog značenja ( " od milja" , kao kod mamica, sinčić, Paja - upor. svoja kućica svoja slobodica), a kućerina - pejorativnog (po­ grdnog, kao kod nožurda, rupčaga, selendra). Hipokori stici se često, kao u datim primerima, podudaraju sa deminutivima, rečim a koje 215
  • RANKO BUGARSKI označavaju nešto umanjeno, a pejorativi sa augmentativima, onima koje označavaju nešto uvećano. Ali nisu retka ni ukrštanj a ovih di­ menzija: novinarčić ili čovečuljak obično je pogrdno, dok je pohvalno čovečina (danas već zastarelo) i ljudina; svetina je opet pogrdno, kao i arhaizam pučina ( "Pučina je stoka jedna grdna" , kaže turski vezir kod Njegoša) . Nekada vanjezička stvarnost može da poremeti "nor­ malno " vrednovanje izvedenica, pa u nizu stan-stančić-stančuga zna­ čenje drugog člana nije nužno hipokorističko, niti trećeg pejorativna, iako bismo po tvorbi i zvuku očekivali da bude upravo tako ! 1 3.3 Značenje rečenica Pojedinačno uzete reči nikako nisu isključivi nosioci značenj a u jeziku, jer s u kombinacije reči u sintagmama i rečenicama takođe prožete značenjem. Nekada je za razumevanje značenja cele konstruk­ cije dovoljno znati značenja reči koje je tvore, ali često značenje celine nije prosto zbir značenja sastavnih delova nego nov kvalitet. Nema nikakvih problema sa rečenicom Milan stavlja novac u torbu svaki put kad krene u selo, a vraća se sa krompirom u džaku, ali izmena samo dveju imenica mogla bi da uspostavi dva spoj a koj a se ne daju razumeti idući reč po reč: Milan stavlja glavu u torbu svaki put kad krene u selo, a vraća se sa mačkom u džaku. Stranac koji je naučio srpskohrvatski ali nije upoznat sa idiomatikom ovog jezika verovatno bi nas gledao u čudu ako bismo mu za nekoga nesrećnika rekli da je pošao grlom u jagode, obrao bostan i na kraju otegao papke! (V. i napomene o idiomima u odeljku 1 2. 1). Kao i reči, i rečenice stoje u razni m vrstama značenjskih od­ nosa. Neke ilustruju odnos ekvivalentnosti ili parafraze (što je sino­ nimija na nivou rečenice, npr. aktivna Sagradili su most i pasivna Most je sagrađen); druge, odnos logičke kontradikcije (npr. Ovaj neženja je oženjen) ili pak tautologije (npr. Ovaj neženja je neože­ njen); a neke su, opet, sintaksički dvosmislene (što je polisemija na nivou rečenice, npr. Jovanu je lako verovati, što može da znači bilo a. ' Lako je Jovanu da veruje' ili b. ' Jovanu se lako veruje' ; ali upor. 216
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU Jovanu je lako gladovati, što može da ima samo značenje kao pod a, i Jovanu je lako podvaliti, sa značenjem samo kao pod b). Za razliku od leksičke dvosmislenosti , koja potiče od homoni­ mije ili polisemije pojedinih leksičkih jedinica, sintaksička dvosmi­ slenost je rezultat susreta različitih sintaksičkih struktura u istoj povr­ šinskoj formi (v. i odeljak 1 1 .4) . Ona se j avlja već na nivou sintagme; tako stvaranje umetnika može da se odnosi na stvaralaštvo čij i su izvor umetnici ( ' u metnici stvaraj u ' ) ili pak na stvaralaštvo čiji su pro­ izvod umetnici ( ' neko stvara u metnike ' ) , a slično dvostruko tumačenje imaju i sintagme kao bombardovanje saveznika ili kritika članstva. Nasuprot tome, zavijanje vetra ima samo ono prvo tumačenje ( ' vetar zavija' , ne i ' neko zavija vetar'), a čitanje knjiga samo ovo drugo ( ' neko čita knjige' , ne i ' knjige čitaj u ' ); ovo drugo važi i za zavijanje sarme, što nas usput podseća i na leksičku dvosmislenost reči zavi­ janje. (Upor. i oranje Kraljevića Marka prema zidanje Skadra u našim narodnim pesmama). Obe vrste dvosmislenosti - koje, kako se možda naslućuj e i iz upravo datih primera, pružaju široke mogućnosti za igru rečima, ali i za pesničko istraživanje jezičkih sredstava - razrešavaju se u kon­ tekstu, izdvajanjem nekog od potencijalnih značenja. Stoga je dvo­ smislenost obeležje izolovanih jedinica i struktura više nego vezanog govora, gde se obično razume koje se značenje ima u vidu, pa su u jezičkoj komunikaciji stvarni nesporazumi ove vrste srazmerno retki . Tako, ako na pitanje Gde je kosa? sledi odgovor Na glavi, aktualizuje sc (realizuje, ostvaruje) jedno od značenj a višeznačne reči kosa, dok hi odgovor U dvorištu pre aktualizovao drugo. Slično tome ali nešto s loženij e, ako kažemo Podigao bih novac. . . i tome dodamo . . . ali je /){mka bila zatvorena dobićemo jedan semantički sklop, dok bi druk­ �iji dodatak ali je neko naišao nametnuo sasvim drukčije tumačenje prvog dela iskaza (uzimanje sopstvenog novca iz banke, nasuprot do­ s lovnom podizanju tuđeg novca sa ulice). . . . U rečenicama se jezičko značenje leksičkih jedinica n a složen način kombinuje sa " vanjezičkim značenjima" , odnosno sa znanjima koja mi posedujemo o svojstvima određenih stvari i poj ava, o prirodi 217
  • RANKO BUGARSKI sveta o kojem govorimo jezikom. Pri tome se značenje, za koje smo već ranije ustanovili da predstavlja ceo kompleks odnosa, ne može svoditi na pojedine komponente - bar u lingvistici , za razliku od po­ sebnih interesovanj a i ciljeva filozofske ili logičke analize jezika. Sto­ ga se ono ne može izjednačavati sa referencijom ili denotacijom, jer nam je već poznato da jezički izrazi mogu imati značenje čak i kad im ne odgovara nikakav segment realnog sveta: rečenica Sadašnji kralj Francuske je ćelav sasvim je razumljiva nezavi sno od činjenice da je u njoj pomenuta zemlj a danas ·republika. Slično tome, kriterijum istinitosti rečenica, važan za neke pravce u filozofiji jezika, u običnoj upotrebi jezika nije presudan za značenje. Kako već takođe znamo, neistiniti pa i svesno lažni iskazi nisu retki u jeziku;, a ako hoćemo da se malo poigramo i sa logikom, ustano­ vićemo da je rečenica Ova rečenica je lažna logički apsurdna, jer je ona istinita samo ako je - lažna ! Jasno je da se značenje ne može poistovetiti ni sa mišljenjem, jer se ista misao može u jednom jeziku izraziti na različite načine, putem već pomenutih parafraza (npr. Sa­ gradili su most/Most je sagrađen), a višejezična lice bi je povrh toga saopštilo na još nekoliko načina u raznim jezicima koje poznaje. (Upor. i razmatranje u odeljcima 2. 2. i 2.3). Umesto svođenja rečeničnog značenja na njegove pojedinačne dimenzije, treba imati na umu uzajamnu povezanost mogućnosti je­ zičkog si stema na planu značenja, obeležja onoga o čemu se govori, te znanja, potreba i namera samih govornika. Rečenica Da li da vra­ timo dete u zoološki vrt? ima određeno značenje, i mi možemo da zamislimo situaciju u kojoj bi se ona mogl a prirodno j aviti . Međutim, ako u njoj reč dete zamenimo rečju šimpanzu, ta leksička promena nametnuće nam sliku jedne sasvim drukčije situacije, a ako potom na isto mesto stavimo reč veterinara dobićemo treću, opet bitno druk­ čiju sliku. U prvom slučaju sagovornici bi mogli da budu roditelji čije dete plače zato što su krenuli iz zoološkog vrta iako se njemu još ostaje; u drugom, prolaznici koji su uhvati li mladunče majmuna u bekstvu pa razmatraju moguće alternative; a u trećem, poznanici koji su negde odvezli veterinara pa se pitaju da li je vreme da ga 218
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU vrate na posao. Ovde stvar očigledno nije s amo u prostim leksičkim zamenama (kao kada bismo umesto dete stavili dečaka), nego je za ispravno tumačenje ovih rečenica neophodno naše poznavanje bića kao što su deca, šimpanze i veterinari, njihovih svojstava i prebivališta. Značenje je tesno vezano sa upotrebom jezika, tokom koje se ono uveliko konstituiše i kristalizuje. Ovo pitanje biće predmet na­ rednog poglavlja, ali ćemo već ovde učiniti neke napomene u nepo­ srednoj vezi sa semantikom rečenice. Naime, mnogi iskazi se u kon­ tekstu komunikacije ispravno razumeju i ako su zbog slabijeg pozna­ vanj a gramatike, iz nepažnje ili nebrige tako sročeni da bi sami po sebi morali da izazovu nedoumicu. Na zahtev da izda tablete za gla­ vobolju, apotekar će razumeti da ono za zapravo znači protiv, i neće se zadržavati oko jezičkih finesa. Unezverene majke koje van redov­ nog radnog vremena dovedu decu u dom zdravlja i tamo pročitaju obaveštenje Doktor prima samo sa visokom temperaturom verovatno će da prime nameravani sadržaj poruke, možda i ne primećujući da bi ovo po gramatici moralo da znači nešto doista neobično - da lekar prima decu na pregled samo kad on sam ima visoku temperaturu ! A i naj veći pesimist, primetivši u prolazu ulicom natpis Danas ne kolje­ mo, po svoj prilici će da ga shvati kao informaciju o tome kada se u toj radnji može očekivati sveže meso, a ne, na primer, kao garancij u da s e tog dana to mesto može posetiti bez opasnosti p o život. Ovo nas dovodi i do opštijeg pitanja odnosa gramatike i se­ mantike, na koje ćemo se u zaključku sasvim kratko osvrnuti . Ogra­ ničićemo se na razmatranje nekoliko rečenica koje su na neki način loše formirane, tj . neprihvatlj ive jer odstupaju od pravila konstruisanj a rečenica; n o ovde je bitna činjenica d a i m a raznih vrsta takvih od­ stupanja, od kojih su neke gramatičke a druge semantičke prirode. Rečenice Dečak je u bašti i Dečaci su u bašti sasvim su normalne, Jok je sekvenca Dečak su u bašti neprihvatljiva jer krši gramatičko pravi lo o slaganju i menice i glagola u broju. Ovaj slučaj je sasvim j as an S druge strane, rečenica Steva je popio meso čisto gramatički i zgleda sasvim u redu (upor. Steva je popio pivo), ali je mi odbacu­ jemo iz semantičkih razloga, polazeći od činjenice da se meso ne . 219
  • RANKO BUGARSKI pije - bar u svetu u kome mi danas živimo. I ovo je dosta jasno. Nije naročita komplikacija ni to što, iako se ni nokti normalno ne piju, rečenicu Steva je popio nokat lako prihvata svaki poznavalac žargonskog idioma. No nešto je teži slučaj sa rečenicom Bezbojne zelene ideje besna spavaju. Naša prva intuitivna reakcija jeste da je ona besmislena, iako bi bilo tačnije reći da je nesuvisla: mi njen smisao razumemo bez teškoća, ali ga odbacujemo kao "nemoguć" uviđajući da se bilo koje dve susedhe reči u njoj isključuju svojim značenjima, bar u običnoj upotrebi jezika (neki od ovih sklopova mogli bi da se j ave u nekim vrstama poezije). Ali či sto gramatički ova rečenica izgleda sasvim u redu, jer ispoljava jednu uobičajenu strukturu - i stu koju ilustruje i rečenica Bezbrižna mala deca veselo skakuću. I ovde treba primetiti da bi kod i stih reči poremećena gramatička struktura urodila još ve­ ćom " besmi slicom " - upor. npr. Ideje besna zelene bezbojne spavaju. (V. i rečenice navedene u odeljku 6.3). Možemo da zaključimo da gramatika i semantika stoje u veoma složenom uzajamnom odnosu ; ta dva plana mogu se u neke svrhe analitički razdvajati, ali su zapravo tesno povezana. Razmišlj anje nad neobičnim rečenicama može, naravno, da pruži samo jedan od mo­ gućih početnih podsticaja za dublje ulaženje u tajanstveni splet odnosa između gramatičke strukture jezika, semantičkih sadržaja koji se nje­ nom pomoću oblikuju i prirode sveta koj i nas okružuje. A kako taj splet svojim potrebama i mogućnostima prilagođava čovek kao nosilac jezika, dodajući mu i jednu važnu praktičnu, pragmatičku komponentu po meri svojih komunikacij skih namera, pogledaćemo u narednom poglavlju. 220
  • 1 4. Pragmatika 14. 1 . Govorni činovi U prethodnom poglavlju videli smo da poznavanje značenj a po­ jedinih reči nije uvek dovoljno da bi se i spravno razumelo značenje od nj ih sastavljenih rečenica. Ali slično se može reći i za značenje rečenica, koje svoje puno tumačenje dobijaju u kontekstu konkretnih govornih situacija. Ovde treba da razlikujemo rečenicu kao jedinicu jezičkog sistema od iskaza kao realizacije te jedinice u govoru. Re­ čenicu treba razumeti kao tip, a iskaz kao ostvarenje tog tipa u ko­ munikaciji, tj . kao rečenicu sparenu s neki m kontekstom u kojem se njeno značenje komunikacij ski interpretira. Pri ovom razlikovanju, određivanje raspona mogućih značenja neke rečenice pripada semantici, dok je pripisivanje nekog od tih značenja takvoj rečenici u kontekstu , dakle iskazu, pitanje pragma­ tike- discipline koja proučava upotrebu jezika, posebno sa stanovi šta komunikacijskih namera govornika i dejstva koje oni postižu služeći se jezikom. Drukčije rečeno, semantika i spituje značenje rečenica i njihovih sastavnih delova izvan nekog posebnog konteksta, dakle u izolacij i , a pragmatika se bavi tumačenjem kontekstualizovanih re­ čenica, tj . iskaza, pitajući kako oni deluj u u pojedinim govornim si­ tuacij ama. Granica između njih, dakako, nije oštra - štaviše, često je nemoguće razdvojiti semantička razmatranja od pragmatičkih. Ako je rečenica tip, njeno ostvarenje u govoru može da bude potpuno ili nepotpuno (npr. mnoge rečenice su eliptične), gramatički 22 1
  • RANKO BUGARSKI ispravno ili u nečemu neispravno; potom, značenje nedovoljno kon­ tekstualizovanih rečenica neretko je nej asno ili dvosmisleno, a uz to se govornici često služe metaforom i ironijom, nekada se šale itd. Zbog toga znanje samih rečeničnih značenja nije dovoljno za razu­ mevanje nekih iskaza; naprotiv, čovek koji bi posedovao samo takvo znanje, a ne i poznavanje principa upotrebe jezika u naznačenom smi­ slu, bio bi u stalnom komunikacijskom sukobu sa svojom okolinom. Primeri koji slede - uz one date u prethodnom odeljku - trebalo bi da ovo jasno pokažu . Iz novinskih naslova kao što su Dve devojčice ujele meduze ili Veliki broj studenata ugrožava nastavu mi ćemo, pragmatički birajući unutar potencij alne semantike, razumeti ko je ko­ ga ujeo, odnosno da nastavu ne ugrožava samo deo studenata (za razliku od drugog dela koji je ne bi ugrožavao) nego sama činjenica da ima mnogo studenata. Isto tako, uspećemo da izlučimo nameravano značenje odi sta nespretno sročenog naslova Razgovor doktora Petra Petrovića o braku s pitomcima JNA , č ija su gramatika i semantika nezgodno i spreturane. Izj avu Ovako nešto ukusno odavno nisam po­ jela shvatićemo ozbiljno ili možda ironično, zavisno od toga kako je oceni mo u datoj situacij i . Spontano ćemo se nasmej ati ako čujemo rečenicu Dva taksija su se sudarila i dvadeset Š kotlanđana je preneto u bolnicu, ali samo zato što znamo da su pripadnici ovog naroda predmet viceva zbog svog navodnog tvrdičluka; bez toga vanjezičkog znanja ovo ne bi bilo naročito smešno, što možemo da proverimo stavljanjem npr. Engleza na mesto Škotlanđana. Dobre ilustracije pružaju dij alozi . Ako na pitanje Jeste li za kafu? dobijemo odgovor Od kafe ne mogu da zaspim, mi to primamo kao indirektno odbijanje ponude ( ' Znači, neće ' ) . Ali ovo pragmatičko tumačenje očigledno nije i značenje same rečenice koju smo čuli, jer ona izvan ovakvog konteksta znači nešto sasvim drugo. Dokaz za ovo je mogućnost da sagovornik nastavi . . .ali ipak jesam, ne mogu da odolim! ili nekako slično, što nesumnj ivo znači pri hvatanje. Ako na pitanje Ideš li na sedeljku večeras? usledi odgovor Čujem da će Sonja da bude tamo, za njegovo razumevanje potrebno je posebno znanje o tome u kakvim su odnosima upitani i osoba pomenuta u 222
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU ud).'. ovoru . Na upit Gde je Bora? može se dobiti naizgled sasvim nesu­ v i �au u zvrat Ispred Cicine kuće vidim ajku/u; međutim, pod u slovom Liu � a go vo rn i c i znaju da se Bora zabavlj a sa Cicom, i da je iz konteksta j u�no da n ije reč o morskoj nemani nego o popularnom nazivu tipa &automobi la koji Bora poseduje, ovaj zaobi l azni iskaz postaje ekviva­ lcntan di rektnom odgovoru Kod Cice! Ali i sasvim obične rečenice, čije značenje izgleda nesporno, mogu imati različite komunikacij ske vrednosti či m se jave u kontekstu llituacije, kao iskazi . Pretpostavimo da nastavnik u učionici kaže Vrata su otvorena. Samo po sebi, značenje ove rečenice je j asno, ali ona u datoj prilici može da deluje ne samo kao prosto obaveštenje, od­ nosno izjava o činjeničnom stanju, nego i kao obj ašnjenje zašto je u učionici hladno, kao upozorenje da vrata treba zatvoriti, možda i kao posrcdan nalog nekome da napusti prostoriju , i slično. Dakle, rečenica koja je po si ntaksičkoj formi izj avna, a po semantičkom sadržaj u pred­ stavlj a tvrđenje, pragmatički deluje kao iznošenje tvrđenj a, ali i kao poziv, uputstvo itd. A sintaksički zapovedne rečenice imaju pragma­ tičko dejstvo zapovesti (Sedi i uči! ), ali i molbe (Daj mi neki dinar), uputstva (Skrenite desno kod semafora), predloga (Probajte ovaj novi recept) , poziva (Dođite sutra kod nas), komentara (Vidi ti njega) itd. Ako ovome dodamo da ni mnoge sintaksički upitne rečenice zapravo n i s u pitanja, jer se na njih i ne očekuje neki određen odgovor (Ma .:ta mi kažeš! Zar to nije strašno?), pa se zato nekada zovu retorička pitanja, lako ćemo utvrditi da između sintaksičkih struktura, seman­ tic�kog sadržaja i pragmatičkog dejstva postoji samo delimična podu­ darnost. Na pragmatičku stranu jezika pažnj u je skrenula teorija govor­ nih činova, potekla iz filozofije jezika i prihvaćena u lingvistici, koja prenosi težište sa referencijalnih i i stinosnih aspekata rečeničnog zna­ čenj a na pitanje kakav čin izvodimo izgovarajući neku rečenicu u odrednoj situaciji, odnosno kakvo je dej stvo naših i skaza. Prema jed­ noj klasifikaciji, govorni činovi mogu se podeliti na sledeće kategorije (nazivi nisu uvek najsrećnije izabrani): 223
  • RANKO BUGARSKI l. asertivi - tvrđenja, izveštaji i sl. , gde je važna i stinitost (npr. Zemlja je okrugla, Inspektor je došao); 2. direktivi - uputstva, naredbe i sl., kojima se postiže određeni učinak (npr. Uzimajte ovaj lek tri puta dnevno, Zatvori vrata!); 3. komisivi obećanja, pretnje i sl., sa obavezujućom snagom u budućnosti (npr. Obećavam da ću se javiti čim stignem, Bićeš kažnjen ako to još jednom učiniš); 4. ekspresivi - izvinjenja, zahvalj ivanje, čestitike i sl . , sa ukazi­ vanjem na psihološka stanja govornika (npr. Iskreno žalim zbog toga, Od srca vam zahvaljujem, Srdačno čestitam); 5. deklarativi - iskazi koji izazivaju trenutnu promenu nekog stanja stvari (npr. Ovog papagaja krstim imenom A rčibald, Ot­ pušteni ste s posla, Objavljujemo vam rat). - Neke od ovih kategorija prirodno podsećaju na analizu jezičkih funkcija, sa kojima su u očiglednoj vezi ; v. odeljak 2.4, posebno tamo pomenutu izvođačku funkciju kao najbliže povezanu sa ovim raz­ matranjem. Proučavanje govornih činova pokazuje nam ne samo kako mi jezikom nešto saopštavamo, nego i kako moli mo i zahvaljujemo, upozoravamo i pretimo, obećavamo i naređujemo, vređamo i prokli­ njemo, optužujemo i ubeđujemo - ukratko, kako jezikom delamo. Naročito je zanimljivo ispitivanje tzv. performativnih (izvođačkih) glagola, tj . onih kojima se izvodi radnja o kojoj je reč (tvrdim, kunem se, kladim se, zahvaljujem, obećavam itd.). Iz svega ovoga vidi se da jezik ljudima ne služi samo za konstataciju i opi s nego i kao sred­ stvo uticanj a na tok stvari, kojim se izazivaju određena ponašanj a i postiže učinak jedne ili druge vrste. To je dinamička slika jezika kao delatnika u akcij i . Pragmatička moć jezika d o posebno snažnog i zražaj a dolazi na različite načine u raznim društvima i vremenima - u sferama ma­ gije i religije, a u savremenom svetu naročito propagande i ideologije. Onome što je o magijskoj funkciji jezika rečeno u odelj ku 2.4. ovde ćemo dodati da su jezici i pisma nekih velikih civilizacij a u prošlosti smatrani svetim i nedodirljivim (upor. i sam naziv Sveto pismo za 224
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU l 1 1 h l ij u ), pa ih je po svaku cenu trebalo štititi od unutrašnjih promena 1 ' po lj n i h uticaja; nešto od ovog stava zadržalo se i do danas. Ali za Jl' t. i kc modernih društava karakteristično je kako se u nekim životn i m �> IL-rama ( kao što su reklama, sport, rat ili politika) jezička sredstva u potrebljavaju - pa neretko i zloupotrebljavaju - u svrhu ubeđivanj a, pridobijanja za sopstvenu stranu, ideologi zacije i mistifikacije. Da damo samo nekoliko pri mera, proizvođači komercij alnih ar­ ti kala svakodnevno nas preko masovnih medija uveravaju kako ćemo hiti mlađi ili lepši , srećnij i ili uspešnij i , ako se odlučimo za neku rck l amiranu vrstu kozmetike, odeće i sličnog . U sportskom izvešta­ vanju neprekidno je aktuelna podela pri kojoj su " naši " igrači majstori puni duha dok su "nj ihovi " obični grubij ani, pa se često i ne dopušta da omiljeni tim može da izgubi od boljeg protivnika - on tada "po­ bcđuje samog sebe" . Tuđa armij a izvodi vojne manevre, a sopstvena :.druženu taktičku vežbu ; nešto suptilnije, vojni savez zapadnih ze­ m alja zovemo NATO pakt, a i stočnih (doskora) Varšavski ugovor ­ gde u različitim konotacijama reči pakt i ugovor preživlj ava jedan i n ače odavno prevazi đeni nejednak ideološki odnos prema ova dva saveza. Protivnička strana u ratu biva naterana na povlačenje, ali sop­ stvena u takvim okolnostim a samo zauzima novi strateški položaj. Za vojnu akciju nadležne državne ustanove po pravilu se zovu mi­ n i starstva odbrane, ređe rata a nikad napada! U kapitalističkim zemlj ama reči kao biznis i pro imaju izrazito fit pozitivne konotacije, u bivšim socij alistički m - mahom negativne. (Ovakve razlike mogle su se j aviti i unutar istog jezika: nemačkog u S aveznoj Republici Nemačkoj i u Nemačkoj Demokratskoj Repu­ blici) . Sintagme kao radni ljudi i građani ili radnici, seljaci i poštena inteligencija, još uvek u opticaju u našem političkom žargonu , ne­ skriveno otelovljuju i deološke predrasude jedne minule epohe, po ko­ jima građani nisu radni ljudi, a dok su radnici i seljaci po definicij i pošteni, iz inače nepoštene inteligencije treba izdvojiti njeno " zdravo jezgro " . Iz svega ovoga vidimo kako jezik može naročitom upotrebom da krivotvori i muti - narodski rečeno, da prodaje rog za sveću. 225
  • RANKO BUGARSKI 1 4. 2 . Struktura razgovora i teksta Posmatranje jezika sa pragmatičke strane, dakle u procesu upo­ trebe, korisno dopunjuje saznanja stečena proučavanjem jedinica i struktura jezičkog sistema. Prilikom upotrebe jezika, kroz nizanje me­ đusobno povezanih rečenica, ostvaruju se veće komunikacij ske celine. Realizacij a jezika u vezanom govoru obično se naziva diskurs ako je reč o procesu a tekst ako se radi o proizvodu, ali se ovi dosta neodređeni termini upotrebljavaju i kao približni sinonimi . Kao primer diskursa uzećemo običan razgovor, čija analiza po­ kazuje da u toj svakidašnjoj komunikacijskoj delatnosti do izražaj a dolazi n e samo naše vladanje jezičkim sistemom, nego i naše po­ znavanje pravila upotrebe jezika, kao i svest o konvencij ama društve­ nog opštenj a. Učesnici u dijalogu prećutno znaju ko u kojoj prilici može da ga započne, kada treba da prepusti reč sagovorniku, kakvim signalima se ovome stavlj a do znanja da može da preuzme reč, koliko normalno treba da traje jedno učešće u dijalogu a da se on ne pretvori u monolog, na kojim mestima i u kojoj dužini se mogu očekivati pauze, kako sagovorniku stavlj amo do znanja da ga i dalje pratimo, kako se prelazi sa jedne teme na drugu, kada i kako se razgovor može završiti , itd. Ako oba sagovomika progovore istovremeno, pri­ bližno znamo kada to treba prekinuti i ko treba u datom trenutku da zaćuti da bi onaj drugi nastavio. Takođe znamo koja pravila važe kada u razgovoru učestvuje više lica. Sve ovo nama dolazi sasvim prirodno, jer smo uporedo sa usvajanjem strukture jezika usvojili i principe njegove upotrebe, ali se u analizi pokazuje da je tu posredi jedno bogato i izdiferencirana jezičko znanje, sa kojim se kombinuj u komunikacij ska umešnost i društveno ponašanje. Tok razgovora, a naročito preuzimanje reči, regulišu jezički sig­ nali kao što su intonacija i sintaksa (sagovomiku obično ne upadamo u reč usred rečenice, a ako to ipak učinimo onda mu se najčešće i izvinimo), ali i prateće pojave govora - mimika i gestovi. Iako se govornici u proseku vešto snalaze u vođenju razgovora, ima ljudi ko­ jima to nešto slabije ide od ruke, kao i onih koji se izdvaj aju svojom 226
  • UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU sposobnošću u ovom pogledu. Ali svi oni po pravilu se, m akar i ne­ svesno, pridržavaju nekih konvencionalnih normi verbalnog ponaša­ nj a, pri čemu su u oblasti razgovora možda najopštija dva osnovna pri ncipa: da se sa sagovornikom sarađu je, i da se s tim u vezi i spo­ lj ava bar neophodna mera učtivosti. ( Č i njenica da ima slabih sago­ vornika i neučtivih dij aloga samo podvlači razliku onoga što se pri­ hvata kao norma i odstupanj a od te norme) . Da ovo malo razradimo i ilustrujemo, ovi principi , koji se mogu razumeti kao svojevrsna prećutno prihvaćena uputstva za delotvornu upotrebu jezika u razgovoru, podrazumevaj u da će sagovornici da vo­ de računa bar o sledećim elementima, time ostajući u okviri m a očeki­ vanog ponašanja: l. o kvalitetu onoga što govore (tj . d a govore u skladu s a i stinom, provereno i iskreno, u mesto da pričaju napamet, izvrću i pet­ ljaju). Prenošenje raznih neproverenih glasina i svesna l až su primeri ogrešenj a o ovaj element. 2. o kvantitetu svog učešća u razgovoru (tj . da govore onoliko koliko treba da bi bili informativni, ni kraće ni duže). Ako neko zatraži da podrobnije opišemo kako smo se proveli na putovanju i šta smo sve videli, nećemo ga zadovoljiti ako kažemo samo Pa, bilo je lepo, a i dosta sam video. S druge strane, veoma bi nas iznenadilo kada bi poznanik kome smo u prolazu dobacili Kako ste? zastao, uhvatio nas za rukav i otpočeo: Već n edelju dana vučem kijavicu, a inače sam dosta dobro; istina, povre­ meno me nešto štreca u /evom kuku, a i pritisak urne da mi poskoči -ali znate, u mojim godinama. . . 3. o odnosu onoga što govore prema temi razgovora (tj . da govore o samoj stvari o kojoj je trenutno reč , a ne o nečemu " dese­ tom " ). Zamislimo da na pitanje Kako se zovete? usledi odgovor Septembar ima trideset dana. Verovatno ne bismo pogrešili za­ ključujući da nam se sagovornik ruga, ili da je čovek pore­ mećenog uma. Ali ima i interesantnijih slučajeva. Čovek koji bi na pitanje nepoznatog prolaznika Izvinite, imate li sat? mirno odgovorio Imam! i produžio ulicom time bi, čisto jezički gle227
  • RANKO BUGARSKI dano, dao relevantan odgovor - ali bi ovaj sa situacionog sta­ novišta bio sasvim neočekivan, zapravo nemoguć osim kao na­ meran " štos" . 4. o načinu na koji govore (tj . da govore sređeno i jasno, bez nepotrebnih zastajkivanja, okolišanja i dvosmi slica). Ljudi koji prave dugačke uvode pre nego što pređu na stvar, naširoko i uz mnoga ponavljanja razglabaju ono što je očigledno, ili se služe zagonetnim aluzijama, lako nas dovode na ivicu strpljenja. One koj i intuitivno poštuju pomenute principe mi rado prihvatamo kao sagovornike, dok one koji krše neke od nj ih doživljavamo kao nepouzdane ili nesigurne, kao neljubazne ili kao gnjavatore, i slično; to pokazuje da naš utisak o pojedinim ličnostima uveliko zavisi od njihovog govora. A izrazita ogrešenja ove vrste često čine osnovu viceva, jer verbalni humor - kao i naše osećanje za smešno uopšte - počiva upravo na neuskl ađenostima, na raskoraku između potenci­ jalnog i stvarnog, očekivanog i dobijenog. Treba još reći da se ovakva konverzaciona načela ipak uglavnom poštuju, ako ne direktno, a ono bar na jednom dubljem nivou (kao u primeru o Bori i Cici iz pret­ hodnog odeljka, gde se prividno nesuvisao odgovor ipak odnosi na temu najavljenu pitanjem). Osim toga, ona su po svojoj prirodi uni­ verzalna, i ako se u pojedinostima mogu razlikovati od jedne jezičke zajednice do druge; tako su u nekim kulturama neophodni uvodi ili ponavljanja koje bismo mi doživeli kao suvišne, a u nekima se opet smatra da je u društvu pristojnije ćutati , ili prozboriti tek poneku reč, nego uistinu razgovarati ako to nije nužno da bi se obavio neki posao. Dosad rečeno odnosilo se najviše na razgovor u neposrednom fizičkom kontaktu , ali slične konvencije upravljaju i jezičkom komu­ nikacijom na daljinu, npr. preko telefona (gde, upravo zbog nevidlji­ vosti sagovomika, otpadaju vizuelni signali, pa se moraju "ugovarati " uslovi vođenj a razgovora: Halo, spavaš li? - Izvinite, znam da nije vreme, ali valjda niste za ručkom. . . -Halo, čujete li me još? Halooo! Ma šta je to sa ovom poštom, čekajte da okrenem nulu. . . - Kako to, ko zove? Pa ja zovem, ja! Kako pogrešno? A ko sam ja okrenuo po­ grešan broj, zašto ste vi podigli slušalicu? - Izvini, neko mi zvoni na vratima, zovi kasnije, zdravo! i sl.). 228
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Razgovor je u velikoj meri eliptičan, jer se izostavljaju rečenični delovi koj i su se prethodno poj avili ili se inače podrazumevaj u . Po pravilu se ne ponavlja već poznata informacij a nego se samo i znosi nova; drugim reči ma, i mplicirano zajedničko znanje sagovomika o predmetu razgovora funkcioni še kao pozadina prema kojoj će biti eks­ plicirao nov podatak. Podrazumevana, pretpostavljena informacija ne­ kada se zove pretpostavka (tehnički termin je presupozicija), a nova informacij a - fokus (ono što se osvetljava, izdvaj a u prvi plan). Pitanje Je li se Ivan vratio s puta? sadrži pretpostavku ' Ivan je otišao na put' i traži obaveštenje samo o tome da li se vratio, što se pruža prosti m odgovorom Jeste ili Nije, tj . samim fokusom. (Mogući od­ govor Nije ni otputovao poništio bi pomenutu pretpostavku, što bi izazvalo reakciju kod sagovornika - npr. Ma nemoj! A zašto ? i traži lo dodatno objašnjenje). A pitanje Kada se Ivan vratio s puta? nosi spe­ c i fičniju pretpostavku 'Ivan se vratio s puta' i zahteva samo podatak o vremenu povratka, što daje odgovor tipa Preksinoć ili Juče. Postoje i druge vrste implikacija. Rečenica Ovde je hladno, premda po formi konstatacij a nekog činjeničnog stanja, može se ra­ zumeti i kao poziv sagovorniku da nešto uradi ( ' Zatvori prozor' , ' U­ k ljuči grejanje' i sl.); međutim, takva implikacij a mogla bi se i po­ ni štiti dodatkom . . . ali ipak nemoj da zatvaraš prozor (uključuješ gre­ janje). Nasuprot tome, rečenica Zatvori prozor sadrži pretpostavku ' Prozor je otvoren' koja se ne može poništiti : niko ne bi normalno rekao Zatvori prozor iako on nije otvoren, niti Prozor nije otvoren, ali ga ipak zatvori! Tekst ćemo smatrati uzorkom u govoru ili pisanju ostvarenog jezika koji ispolj ava međuzavisnost svojih delova. Njega je teško pre­ ciznije defi nisati, ali je bitno to što tekst (za razliku od reči ili rečeni­ cc) nije stalna jedinica jezičkog si stema, nego nadrečenična celina koj a se svaki put izgrađuje u procesu jezičke komunikacije. Kao takva, ona je neodređene duži ne: tekst može da sadrži jednu ili više rečenica, a i pasusi, poglavlja pa i cele knjige takođe su tekstovi u ovom smislu. Ono čime se tekst razlikuje od proizvoljnog nizanj a rečenica, po čemu upravo i jeste tekst, jeste njegova organizacija, koja mu 229
  • RANKO BUGARSKI obezbeđuje jedinstvenost, celovitost i povezanost. Tekst se organizuje u različitim dimenzijama, pri čemu kao signali koherentnosti i smi­ saonosti njegove strukture služe razna jezička sredstva na pl anovi ma izraza i sadržaja. Među ovima su fonološko-grafološka, kao intonacija odnosno interpunkcija; sintaksička, kao elipsa, anafora (upotreba za­ meničkih oblika za već imenovano, npr. Marija je dobra devojka. Ona hoće svakome da pomogne), razni vezivni elementi ili konektori (kao međutim, naime, drugim rečima, s obzirom na to, prema tome, naprotiv, to jest, primera radi, bolje rečeno, ali itd.) ; te semantičko­ -pragmatička, kao logično i svrsishodno ulančavanje tematskih ele­ menata i nj ihovo funkcionalno raspoređivanje u tekstu kao celini. Proučavanjem ovde izložene problematike, dakle ustrojstva i funkcionisanja nadrečeničnih celina, lingvi stika se po tradiciji malo bavila, jer je ugl avnom uzimala rečenicu kao najvišu jedinicu jezičke strukture. Danas su ovoj materiji posvećene analiza diskursa i lin­ gvistika teksta di scipline koje se prepliću upravo koliko i sami ključni poj movi diskursa i teksta. - 1 4. 3 . Retorika i stilistika Pragmatička strana jezika došla je do snažnog izrazaJ a JOS u antičkoj retorici učenju o govorništvu ili besedništvu, kao vi soko cenjenoj veštini pridobijanja sagovornika i slušalaca za stanovi šta koj a se iznose u politički m govorima, u optužbi i odbrani na suđenjima, kao i u drugim oblasti ma javne upotrebe jezika. Potom se teži šte pre­ nelo sa proučavanja sposobnosti ubeđivanja na istraživanje samih je­ zičkih i misaonih sredstava koja omogućuju osobeno, nesvakidašnje izražavanje, upečatljiv i lep govor protkan raznovrsnim verbalnim ukrasima i stilskim obrtima. Tako je nastala nauka o retoričkim fi­ gurama i tropima, koji se danas najčešće obuhvataju zajedničkim imenom stilskih figura. Njih ima veoma mnogo i mogu se različito klasifikovati, polazeći od kriterijuma kao što su nivo jezičke strukture neposredno zahvaćen figurom (fonološki , morfološki , sintaksički , lek­ sički , semantički) ili pak vrsta operacije koja se figurom izvodi u - 230
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU materijalu (dodavanje, izostavlj anje, zamena, promena re­ odnosu na neko uobičajeno, " nefigurativno " stanje; za pri rodu ovakvih opštih operacija upor. i ode ljak 1 1 .4 ) . Ne upuštajući sc u ove komp l ikacij e, samo radi ilustracije navešćemo neke od važni­ jez ičkom d o s le d a - u jih fi gura: - poređenje - dovođenj e u vezu poj mova i z raznih sfera, posred­ stvom reči kao, poput, slično i sl . , u cilju obj ašnj avanj a, stilskog isticanja ili afektivnog poj ačavanj a (lukav kao lisica). metafora - skraćeno poređenje, implic itnom identifikac ij om raz­ norodnih pojmova a ne nj ihovim eksplicitnim upoređivanjem, tj . prenos značenja po analogij i (zub vremena, čelična volja) . Ako za nekog čoveka kažemo da je anđeo, to je metafora, al i ako kažemo da je dobar kao anđeo, to je poređenje. Dugom upotrebom izlizana metafora prelazi u kliše i time napušta područje stilskih figura (pa­ rati srce) . Mrtve ili ugasle metafore su one kod kojih se v i še ne oseća metaforičko svoj stvo ; neke od ovih sadrže okamenjene zao­ statke davno prevaziđenih naučnih hipoteza (mi još uvek govorimo o izlasku i zalasku sunca, iako više ne verujemo da zemlja ima obl i k ploče). Mešane metafore su zabavan proizvod nepažlj i vog gomilanja različitih metaforičkih slika (ljudsko oko još nije kroči/o nogom na ovu devičansku zemlju). metonimija - prenos po bliskoj poj movnoj vezi (pojesti dva ta­ njira, reći nešto u piću). sinegdoha - pre nos po obimu značenj a, zamena dela i celine i sl . (krov nad glavom, tri g rla stoke) . Kako se vidi iz primera, raz­ graničenje između metafore, metonimije i sinegdohe nij e u vek j a­ sno, pa se poj am metafore kao prenesenog značenja često uopštava na sve vrste prenosa. litota - prividno ublažavanje izraza u cilju poj ačavanja (dosta toga umesto mnogo toga, on uopšte nije glup umesto on je pametan ; ako se izraz oslabljuj e bez ovakvog cilja, to je eufemizam (veseo umesto pijan). 23 1
  • RANKO BUGARSKJ - hiperbola - poj ačavanj e i zraza do kraj nosti (manji od makova zr­ na, umreti od straha) . - ironija - zamenjivanje i zraza njegovom suprotnošć u , uglavnom ra­ di podsmeha (to ti je pametno kada se misli to ti je glupo); po­ j ačana, osobito zajedlj iva ironija zove se sarkazam. - parabola - prošireno poređenje nečega konkretnog sa poznatim opštij i m poj avama (npr. upoređivanje Odisej a i prosaca sa l avom i lanadi u Odiseji, ili osobi na lj udi i ajkula kod Bertolta Brehta) . - alegorija - zamena jednog sadržaj a drugim koj i mu je sličan po opštoj strukturi i u nekim pojedinostima, vrsta razvijene metafore (npr. Ciceronovo predstavljanje državne politike kao broda koj i se probija kroz oluju i talase da bi neoštećen bio doveden u luku); vrsta alegorije u kojoj se nečemu neživom pridaju osobine živih bića, ili životinjama osobi ne lj udi (kao u basnama) jeste personifikacija. perifraza - zamena uobičajene reči semantički ekvivalentnim ali obič no širim izrazom, opisno iskazivanje (car životinja za lav, tvo­ rac teorije relativiteta za Ajnštajn). - elipsa - izostavljanje nekog od elemenata inače potrebnih da bi si ntaksička konstrukcija bila potpuna (mi o vuku, a vuk na vrata ili izvorno lat. lupus in f abula). inverzija - promena uobičajenog redosleda elemenata u konstruk­ cij i radi posebnog isticanja (ko svilene niti što ih pauk satka, po drveću visi mesečine veo) . - ponavljanje - uzastopno pojavljivanje jednakih ili sličnih eleme­ nata: glasova, reči, si ntaksičkih obrazaca, stihova, strofa itd. Po­ navljanje konsonan ata je aliteracija (i cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče), a vokala - asonanca (ne karaj me, moja stara majko) ; delimično ponavljanje sadrži i paronomazija - igra reči sličnog izraza ali različitog značenj a (ko leti hladuje, zimi gladuje; dug je zao drug; šta me seca sa meseca kod Laze Kostića); si ntaksičko ponavljanje je paralelizam (žuti žutuju, a crveni putuju); itd. - antiteza - suprotstavljanje dvaju po značenj u oprečnih poj mova (vuk i jagnje. niti smrdi niti miriše). Iz dati n pri mera lako je videti da je mnoge figure teško me­ đusobno razgrani čiti , kao i da u i stom i zrazu m ože biti zastupljeno 232
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU više nj ih. Takođe se može zaključiti da se upečatljiva slikovitost fi­ gurativnog jezika postiže nekom vrstom odstupanja od uobi č ajene upotrebe datih jezički h sredstava. Ali pri tome je bitno da se uoči kako ovde nije reč o korišćenju bilo čega što u običnom jeziku ne bi postojalo, nego samo o naročitoj upotrebi, u svrhu stilskog i sticanj a, normalnih jezički h kategorija i procesa, koj i inače upravo zbog svoje običnosti ostaju neupadljivi . Ako je u pesničkom jeziku efektna me­ tafora svojevrstan retorički ukras, ne treba zaboraviti da se m i u sva­ kodnevnom govoru neprekidno koristimo metaforički m prenosom zn ačenja, iako toga često nismo ni svesni. Primera radi , u naj različiti­ jim jezicima prostorni odnosi se prirodno prenose u vremenske , mo­ dalne i druge sfere značenja; tako su metaforički upotrebljena sva četiri predloga u rečen ici Pod utiskom da se ipak nisu razumeli oko glavn og pitanja, proveli su preko tri sata nad tim problemom. A ranije smo već videli koliko su elipsa ili inverzija obični, čak neophodni procesi u si ntaksi ; slično bi se moglo reći i za druge pomenute fi gure. Stoga se u modernoj li ngvi stici pod zaglavljem retorike ne prou­ čavaju stilske figure, nego se u kontekstu pragmatike, analize diskursa, sociolingvi stike i psiholingvi stike pod istraživačku lupu stavlj a orga­ nizacij a govora u mnoštvu različitih situacija (verbalna komunikacij a u učionici , na poslovnom sastanku ili među članovima porodice u kući , interakcija između kupca i prodavca, lekara i bolesnika, direk­ tora i službenika u preduzeću , potom rasprave u sudnici itd.). Raz­ matra se, dakle, retorička struktura govornih događaja i činova s ob­ zirom na komunikacij s ke uloge, namere i strategije učesnika, na pri­ menjenu argumentacij u i drugo. Na drugoj strani , savremeni nastavak ranije retorike je stilistika, di sciplina u čijoj je osnovi vi šeznačni i teško uhvatljivi poj am stila u upotrebi jezika. Ona se može uslovno podeliti na književnu stili­ stiku, koja proučava stilska obeležja pojedinih epoha, žanrova, stva­ ralaca i ostvarenja u knji ževnosti , pa sa poetikom kao teorijom knji­ ževnog stvaralaštva i susedni m istraživačkim oblastima ulazi u nauku o književnosti, i lingvističku stilistiku, koju njena usmerenost prema svim vrstama govornih i pisanih tekstova čini delom lingvi stike. 233
  • RANKO BUGARSKI U ovom potonjem smislu, stilistika se može najšire odrediti kao istraživanje različitih izbora koje društvene grupe i pojedinci prave prilikom upotrebe jezika. Pri ovom tumačenju, stil je u suštini izbor između alternativa koje nudi jezički sistem na raznim nivoima. Iz toga sledi da sti la ne bi bilo kada se ne bi moglo birati između jednog i drugog, govoriti i pisati ovako ili · onako. A sledi i to da ne može biti nekih upotreba jezika koje imaju stil i drugih koje ga nemaju, te da se ne može govoriti samo o dobrom ili lošem sti lu nego i o različitim sti lovima svoj stvenim raznim vrstama i skaza, tekstova i si­ tuacija. U osnovi ovako shvaćenog stila, kao načina ostvarivanj a govora, jeste varijabilnost prirodnog jezika, koja omogućuje da se i sti osnov­ ni sadržaj oblikuje na više načina. Neočekivan susret sa prijateljem mogli bismo da verbalizujemo rečenicom Čudim se što te ovde vidim, iako je verovatnije da ćemo reći Gle, ti ovde!, Otkud ti ovde?, Ti?! ili čak samo O! A rečenicu U uslovima intenzifikacije nepovoljnih ekoloških faktora, ribe su ispolji/e stoprocentni stepen mortaliteta pre­ poznajemo kao apsurdan primer pretenciozne kvazinaučne upotrebe jezika; u "prevodu " na običan govorni jezik ona bi glasila jednostavno Sve ribe su uginule usled zagađenja. Sa ovog stanovišta može se govoriti o stilu razgovornog jezika, novinski h reklama, političkog diskursa, naučne rasprave itd., jednako kao i o stilu književnog dela - pri čemu se, dakako, ovi stilovi po nekim obeležjima uvek manje ili više međusobno razlikuju. Književni tekstovi , kao slojevite umetničke tvorevine u jeziku, od drugih vrsta tekstova u načelu se manje razlikuju po samom rasponu stilskih sred­ stava, a više po njihovoj naročitoj upotrebi i gušćoj koncentraciji. Uz pomenute stilove, određene područjem upotrebe jezika, u domen sti­ lističkih proučavanj a spadaju i varijacije koje odražavaju odnose iz­ među sagovornika, kao i individualne osobenosti jezičkog izraza naročito njegove afektivne vrednosti . (Više o ovim pitanjima biće re­ čeno u završnom poglavlju knjige, u širem kontekstu jezičkog raslo­ javanja). 234
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Među zasebne oblasti stilističkih proučavanja ubrajaj u se fono­ stilistika, koja izučava ekspresivne i estetske vrednosti zvuka u jeziku, i stilostatistika, u okviru koje se - danas naj češće uz pomoć računara - kvanti fikuju stilska obeležj a i obrasci , u svrhu otkrivanj a stati stičke strukture tekstova, utvrđivanj a autentičnosti dokumenata ili autorstva književni h dela (na osnovu praćenja zastupljenosti činilaca za koje se uzima da karakterišu neki dati tip teksta ili individualni jezički izraz). Materija izložena u ovom poglavlju otvara nove puteve inter­ di sciplinarnim istraživanjima jezika, u kojima se lingvistika prepliće sa pojedinim domenima disciplina kao što su filozofija, sociologij a, psihologij a i teorij a književnosti . 235
  • 15. Raslojavanje jezika 1 5. 1 . Jezik, dijalekt i sociolekt Fenomen jezika ispoljava se u mnogobrojnim prostornim, druš­ tvenim i funkcionalnim varijacijama, uz to podložnim neprekidnim promenama u vremenu. Sa tog stanovi šta pojedini jezici nisu kom­ paktne i stalne celine nego se u različitim pravcima raslojavaju u specifičnije poj avne oblike koj i se mogu smatrati nj ihovim varijete­ tima, podjezicima ili kodovima. Glavne dimenzije takvog diferenci­ ranja su teritorijalno raslojavanje na dijalekte, socijalno raslojavanje na sociolekte, i funkcionalno raslojavanje na funkcionalne stilove ; nj ih ćemo redom da razmotrimo u ovom, završnom poglavlju knjige. Teritorij alno raslojavanje manifestuje se u činjenici da i sti jezik donekle različito upotrebljavaju lj udi koji potiču sa različitih delova njegovog govornog područja. Te se razlike lako primećuju, naročito ako govornici nisu dobro savladali standardni oblik datog jezika; ako je reč o srpskohrvatskom, mi najčešće bez teškoća prepoznajemo da li je neko iz Vojvodine, Dalmacije, Bosne, Crne Gore i slično, a dobro poznavanje stranih jezika može nam omogućiti da nj ihove predstav­ nike koje slušamo smestimo u odgovarajuću zemlju ili č ak regiju. U vezi sa ovakvi m osobenostima u izgovoru, gramatici i rečniku tradi­ cionalno se upotrebljava termin dijalekt, i ako ova reč ima i drugih značenja. Pojam dij alekta ovde se javlja na raznim stepenima apstrakcije, od lokalnog preko regionalnog do međuregionalnog, što znači da su 236
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU g ranice i zmeđu dij alekata fluidne i uslovne - zbog čega se najčešće n e može jednoznačno reći koliko tačno ima dijalekata u kojem jeziku. K ada se kod nas povede reč o štokavskom, kajkavskom ili č akavskom narečju, misli se na šire strukturalne grupacije objedinjene određenim t.ajcdnički m crtama u glasovnom, gramatičkom i leksičkom sastavu. Ovako shvaćen, dijalekt može da obuhvati više govora i izgovora. Tako su među štokavski m dij alektima zastupljeni mlađi i starij i govori sve do mesnog nivoa, i to ekavskog, ijekavskog ili ikavskog izgovora. Mlađi govori ekavskog i ijekavskog izgovora štokavskog narečj a ul aze u osnovicu srpskohrvatskog književnog jezika. Ali i govorna područja izvan šire prihvaćenog knj i ževnog standarda mogu imati svoje sop­ stvene knj i ževne oblike ; tada se govori o dijalekatskoj književnosti (tako postoj i bogata čakavska i kajkavska književna tradicija). Pojam dijalekta ima i svoju istorijsku projekciju, za koj u je ka­ rakteri stična slika cepanj a i cikličnog ponavljanj a. Jedan jezik se iz raznih vanjezičkih razloga, kao što su ratna osvaj anja ili ekonomske migracije, cepa na dij alekte usled razbij anja prvobitne zajednice go­ vornika; ovi se vremenom razilaze i dobijaju status zasebnih jezika - posle čega ceo proces može da započne iznova. Tako su npr. svi današnji slovenski jezici u istorijskom smislu dijalekti nekadašnjeg pretpostavljenog slovenskog prajezika. A u jednom vremenskom pre­ seku , neka kolektivna jezička pojava može se posmatrati n a razne n ačine. Jedan jezik može se videti kao zbir dijalekata koji ga čine (tj . kao skup delimično podudarnih struktura ili dijasistem), kao ce­ lina nadređena tim delovima (tj . kao jedinstvena struktura), i l i - ako se misli na standardni oblik jezika - kao selekcija iz te celine (jer standardni jezik jeste svojevrstan odbir koji se ne podudara ni sa jed­ n i m od prethodna dva viđenja). U dosad pomenutim domenima strukture i geneze nema načelne razlike između jezika i dij alekta: čisto lingvistički gledano, svaki di­ jalekt je potpun komunikacijski sistem koji ima sva obeleija jezika, pa u tom smislu dij alekti stvarno ili potencijalno i jesu jezici . Jedino što se može reći jeste da je jezik hijerarhij ski nadređena kategorija, utoliko što je dijalekt po definiciji oblik nekog jezika. Iz toga sledi 237
  • RANKO BUGARSKI da je jedan jezik "već i " od svojih sopstvenih dijalekata, ako ih ima Uer jezici manjih zajednica ne moraj u da budu dij alekatski raslojeni), samim tim što ih sve obuhvata. Ali ova relativna unutarjezička razlika ne može se apsolutizovati na međujezičkom planu, dovođenjem u ve­ zu sa brojem govornika: svaki m kineskim dijalektom govori mnogo više ljudi nego najvećim brojem jezika, a zapadnogrenl andski eskim­ ski nije manje jezik nego što su to engleski ili španski . Kao lingvi stički kriterijum razlikovanj a mogla bi se još uzeti uzajamna razumljivost, pa se obično smatra da ona postoji između dijalekata istog jezika, ali ne i između različitih jezika. No i ovo me­ rilo ima samo relativnu vrednost, jer sporazumevanje između srodnih jezika može nekada da teče lakše nego između udaljenih dijalekata istog jezika (v. primere u ode ljku 4. 1 ) . Osi m toga, u odsustvu pri­ rodnih barijera kao što su planinski lanci ili velike vodene površine, karakteristični su tzv. dijalekatski kontinuumi uz prateću stepenastu razumljivost, pri kojoj se stanovnici svaka dva susedna naselja dobro razumeju, dok razumljivost prestaje među udaljenij i m tačkama takvog kontinuuma - i to nezavi sno od zvaničnih jezičkih, odnosno državnih granica. Takav je slučaj npr. na potezu Pariz-Rim, ili Beč-Minhen­ Amsterdam, ili Beograd-Skoplje-Sofija. Do jasne jezičke segmenta­ cije dolazi tek na nivou standardnih jezika - koj i , međutim, kako ćemo kasnije videti, nije čisto lingvi stički . U našim pri merima, dij a­ lekatski kontinuumi bi na ovom planu bili nedvosmisleno podeljeni na teritorije francuskog i italijanskog, nemačkog i holandskog, odno­ sno srpskohrvatskog, makedonskog i bugarskog. Kategorij alna razlika između jezika i dij alekta zapravo se po­ javljuje tek izrazitijim uključivanjem društvenih činilaca, kao što je pitanje različitih vrednosti koje se unutar same zajednice pridaju ob­ jektivno postojeći m jezičkim razlikama. U ovom, sociolingvističkom smislu svi dijalekti nisu posebni jezici: jezicima se obično nazivaju samo oni dijalekti (ili skupovi dijalekata) koji ispunjavaju određene društvene i kulturne uslove. U celini uzeto, dok govorne osobenosti ostaju u geografskim okvirima govori se o dij alektima, ali kada ova obeležja dobiju psihološku i si mboličku vrednost vezivanjem za ose238
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU ćanj a nacionalne, političke ili kulturne pripadnosti, govori se o jezi­ cima. Č lanovi govornih zajednica po pravilu se ne osećaj u pripadni­ cima dij alekata, nego jezika. Prema jednom starom šaljivom parede­ nju , jezik je dij alekt koji raspolaže vojskom i mornaricom ; a u sličnom duhu je rečeno i to da je dij alekt samo jezik koji je izgubio bitku, dok je jezik samo dij alekt koj i je politički uspeo. U svakom slučaju, za doslednije razlikovanje ovih kategorij a neophodno je da se či sto lingvi stička meri la dopune sociolingvističkim pristupom, koj i polazi od društvene funkcije jezičkih sredstava. U neopravdano pojednostavljenom i ekstremnom vidu, ovo sta­ novi šte odražava se u popularnom shvatanju odnosa između jezika i dij alekta, koje počiva na crno-beloj vrednosnoj di stinkcij i . Slobodna, svakodnevna upotreba ovi h reči podrazumeva da je jezik zapravo i sto što i standardni ili knj iževni jezik, dakle institucionalizovan i druš­ tveno cenjen oblik govora koj i ima i svoju pisanu verziju . Nasuprot tome, dij alekt je nešto što se manje ceni, jer se asocira sa nepi sanim govorom neobrazovanog, naročito seoskog življ a i sa niži m društve­ nim statusom, i čega pripadnici savre menih društava treba da se oslo­ bode, kao nekakvog nasleđa pri mitivnije prošlosti . Drugim reči ma, u ovom viđenju jezik i dij alekt stoje u odnosu norme i devij acije. Ova­ kvo shvatanje ima izvesnog oslonca u društvenoj stvarnosti i kulturnoj tradiciji, ali je u krajnjem i zvodu neprihvatljivo upravo zbog svoje jednostranosti : već smo videli da ima dijalekata sa značajnom knj i žev­ nošću, a u današnji m demografski m i sociološkim uslovima poj movi u vezi sa obrazovanjem, urbanizacijom, standardima i prestižom toliko su složeni i isprepleteni da traže nij ansiranje pre nego proste diho­ tomije. Prema izloženom, dij alekt je osnovna kolektivna manifestacij a jednog jezika, karakteristična za neku grupu njegovih govornika. Ta grupa može da bude određena geografski , i storij ski ili društveno i l i pak nekom kombinacijom ovih činilaca. Na društvenom planu koj i smo upravo razmatrali , geografski dij alekti se prožimaju sa društve­ nim dijalektima (sociolektima), kao tipovima govora koj i ma se odli­ kuju društvene grupe defini sane socioekonomski m statusom, stepe239
  • RANKO BUGARSKI nom obrazovanj a, profesijom, pa i polom i uzrastom itd. Tako se npr. poznati kokni (Cockney) definiše kao govor neobrazovanih žitelja is­ točnog Londona, čime se geografsko određenje kombinuje sa društve­ nim. Sa razvojem civilizacije težište prirodno prelazi sa teritorij alne ili horizontalne na socijalnu ili vertikalnu dimenziju rasloj avanja: u današnjem svetu društveni prostor u kojem se neko rađa i razvija sve je važniji od čisto geografskog. Društveno raslojavanje jezika, u nekim oblicima veoma staro, postoj i u razl ičitim vidovima kako kod civilizovanih tako i kod pri­ mitivnih zajednica. Tako dolazi do delimično zatvorenih, pa i svesno tajnih govornih tipova, poznatih samo članovima uže grupe, koj i se tim putem namerno ili nenamerno razgraničavaju prema drugim čla­ novima zajednice (obredni i esnafski jezici, šatrovački govor, kri mi­ nalni argoi , omladinski sleng, žargoni pojedinih struka ili urbanih sub­ kultura, naučna terminologija itd.), dok se na drugoj strani oblikuju standardni ili knji ževni jezici . S vi ovi sociolekti takođe podležu di­ ferenciranom društvenom vrednovanju unutar jezika kojima pripadaju, jer iz funkcija koje obavljaju proističe i prestiž koji mogu imati ili nemati . Ako širi kraj spektra varijacija unutar jednog jezika obeležava celina tog jezika, na suprotnom, užem kraju nalazi se idiolekt ili lični jezik, koji obuhvata sveukupnost jezičkih sredstava kojima raspolaže pojedinačni pripadnik date jezičke zajednice. Po sredini nalazimo gru­ pne realizacije jezika. Prema tome, skali pojedinac-grupa-društvo od­ govara, na jezičkom planu, raspon idiolekt-dijalekt/sociolekt-jezik. Dok jezik u celini čini predmet lingvistike, a osobenosti idiolekta pre idu u stili stiku, proučavanjem dijalekata bavi se posebna lingvistička disciplina dijalektologija, koj a se na terenu gradskih dij alekata i posebno sociolekata izrazito prožima sa sociolingvistikom. - 240
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU 1 5.2. Jezička norma i standardizacija Civilizacij a počiva na otkrivanju, izgrađivanju i poštovanj u pra­ vila, pa u svakoj oblasti društvenog života, od jela i odevanj a do rada, zabave i razgovora, postoje određene norme ponašanja. One se mogu veoma razlikovati od jednog društva do drugog, ali one uvek postoje; u svakom društvu se očekuje da će ih se članovi kolektiva pri državati , dok nj ihovo kršenje izaziva društvenu osudu. U nekim domenima, među kojima je i upotreba jezika, ove nor­ me nisu samo pitanje konvencionalnih shvatanja o prikladnom po­ našanju, nego su pravi lnosti koje ulaze u samu osnovu odgovarajuće aktivnosti , na takav način da se ona bez nji h ne bi mogla ni obavlj ati . Kada bi svako govorio i pisao kako mu se kada prohte (po pravilima babe Smiljane, kako bi se to ranije reklo), ne vodeći računa o pri­ hvaćenim konvencij ama upotrebe datog jezika, komuni kacija bi ubrzo prestala, a jezički sistem, suočen sa haosom ličnog hira i privatnih " "jezika , vremenom bi se naprosto raspao i tako prestao da postoj i . A ovo s e ipak nikada n e dešava - i to upravo stoga što govornici poseduju određena tradicijom i upotrebom zaveštana znanj a o tome šta se i kako može reći u njihovom jeziku, kao i osećanje o tome šta je od čega bolje, šta može da služi kao uzor a šta valj a oceniti kao odstupanje od uobičajenog i prihvatljivog. Ovakva znanj a i osećanja najčešće nisu nigde eksplicirana niti kodifikovana, nego su samo nesvesna, prećutna i implicitna, kao neis­ kazan ali vanredno delatan deo jezičke svesti kolektiva, koj i se prenosi s kolena na koleno. T. svest proističe iz sku društvenom upotrebom a oblika realizacije mogućnosti sa ržanih u jezičkom sistemu, skupa koji se može nazvati JeZic ormom ate zaJe mce. Pr;stije rečeno, norma je ono što se u nekom Jeziku može reći, i onako kako se uobičajeno kaže. � · Govornici srpskohrvatskog jezika, na pri mer, ne moraju da idu u školu da bi znali da se u ovom jeziku može reći Pera meni veru je, Pera n joj ne veru je, Pera mi veru je, Pera jo ne veru j je, Pera meni veru a njoj ne veru je je, ali ne i Pera mi veru a jo ne veru je j je. Š ko24 1
  • RANKO BUGARSKI Jovan čovek verovatno bi umeo da kaže i zašto se ovo poslednje ne može reći, a neškolovan možda ne bi, ali ni ovaj drugi sigurno ne bi tako rekao, jer bi se to protivilo njegovom intuitivnom znanju ma­ ternjeg jezika, kršeći duboko usađena pravila njegove upotrebe. U svakodnevnom je životnom iskustvu svih nas da se ispravimo, ili da nas drugi isprave, kad nešto ne kažemo kako valj a, kad negde pobrkamo glasove ili reči, gramatičke konstrukcije ili stil ske nivoe, kad nam se kraj rečenice ne složi s njenim početkom, itd. Jezička norma prenosi se i kroz pokolenja pod budnim nadzorom njenih ne­ svesnih nosilaca, jer i neuki roditelji ispravljaju svoju decu kad ova pogreše, što znači da deca, koliko god bila genetski programirana da usvoje jezik, odrastajući u svojoj društvenoj sredini asimiluju jednu tradicijom i konvencijom zaveštanu normu. Osim toga, u pri mitivnim kao i u civilizovanim zajednicama postoje i poštuj u se određena makar bi la i neformulisana - meri la valjanosti i uspeš nosti upotrebe njihovih jezika. Svakim se jezikom, bio on pisan ili ne, može po sudu samih njegovih predstavnika govoriti bolje ili lošije, što znači da se svaki jezik i može i mora naučiti ; a jezik bez norme ne bi se mogao ni učiti ni upotrebljavati. U ovom implicitnom ali temeljnom gramatičko-stili stičkom smislu norma je, dakle, neodvojiva od samih pojmova jezika i je­ zičkog opštenja, pa nju poseduju ne samo standardizovani nego i svi drugi jezici i jezički varijeteti , uključujući nepi sane dij alekte i govore, pa čak i kontaktne jezike velikog stepena mešanosti i nestabilnosti . Otuda se - suprotno rasprostranjenom verovanju da samo književni jezici imaju normu, dok se upotreba svih drugih jezičkih tipova odvija spontano i slobodno, izvan stega bilo kakvih normi - o postojanju norme mora govoriti nezavisno od društvenog statusa jezički h sred­ stava. Ne može biti reči o pri sustvu norme negde a njenom odsustvu drugde, nego samo o razlikama između nužno postojećih normi. Pa ima li onda u ovom pogledu bilo kakve razlike između stan­ dardnih ili književnih jezika i svih drugih jezičkih varijeteta? Dakako da ima - čak vrlo velike. Razlika je u tome što su oni prvi normirani preko mere spontanog, što se kod njih na prirodnu normu svesnom 242
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU in tervencijom nadograđuje jedna dodatna, planski odabrana, stručno kodifikovana i društveno verifikovana norma. Oni , dakle, pored im­ plicitne imaju i eksplicitnu normu, po kojoj upravo i dobij aju atribut standardnosti . Jezik je po svojoj prirodi normativan, ali su samo neki jezici uz to i normirani merama koje svesno preduzimaju neke je­ zičke zajednice, dostigavši viši stepen civi lizacij skog razvoj a. U ovom potonjem i svakako poznatijem preskriptivnom smislu, norma pred­ stavlja sveukupnost propi sanih i obaveznih pravila dobre upotrebe je­ zika, koj a služe kao merilo jezičke ispravnosti i uzor svima koji se dati m jezikom služe ili ga uče. Ovo je područje normativne lingvi­ stike. Ilustruj mo razliku između dve vrste norme. Ako neko kaže i Bio sam u školi i Išao sam u školi, mi ćemo odmah da ocenimo da on ne govori u skladu sa normom, ali treba razumeti da time mi slimo n a standardnojezičku normu. On, naime, govori sasvim usklađeno sa drukčijom normom sopstvenog dijalekta, koja dozvolj ava upravo tak­ ve i skaze, ali ne npr. i Išao sam u škola, što verovatno izlazi iz okvira bilo koje srpskohrvatske norme i moglo bi da se čuje samo od stranca. Drugo je pitanje, naravno, što se iz vanjezičkih razloga norma stan­ dardnog jezika vrednuje pozitivno, a dijalekatska norma mahom ne­ gativno. Standardnojezička norma zahvata sve nivoe jezičke strukture u celom rasponu jezičkih funkcija, pa govorimo o ortoepskoj , ortograf­ skoj , morfološkoj , sintaksičkoj , leksičkoj i stilističkoj normi , a utvr­ đena je u pravopi sima, gramatikama, rečnicima, stilistič ki m i drugim pri ručnicima. Tako nonna srpskohrvatskog predviđa npr. da se do­ sledno razlikuju č i ć, dž i đ, kao i akcenti i dužine, da se piše pred­ sednik a ne pretsednik, da se na određenim mestima upotreblj avaju velika slova, da se kaže gledalac a ne gledaoc, treba da učimo a ne trebamo učiti, oni peku hleb a ne oni peču feba, pepeljara a ne piksla ili čikobemica, novčanik a ne buđelar ili šlajpek, te da se po mo­ gućnosti piše j asno, s ažeto i uz izbegavanje ponavljanj a. Normiranost je po pravilu čvršća u pisanom nego u govornom jeziku, u izgovoru, pravopisu i gramatici nego u leksici i n aročito 243
  • RANKO BUGARSKJ stilu, u stručnom nego u opšte m jeziku. U mnogim slučajevi m a norma dopušta i različite naporedne oblike, a uz to se tokom vremena i sama menja, prilagođavajući se jezičkim i društvenim promenama. Uopšte uzev, jedna savremena i delatna norma mora uz određenu čvrstinu " da poseduje i dovoljnu meru elastičnosti , kako jezički izraz ne bi nepotrebno sputavala nego negovala i bogatiJa. Stoga nju" ne treba shvatiti kao jedinstven obrazac, ostvarljiv na samo jedan način i u tom obliku jedi ni ispravan za svakoga, svagda i svugde, nego kao skup principa koji se diferencirano i fleksibilno ostvaruju u različitim situacijama upotrebe jezika. Po svojoj suštini, standardizovan jezik nije ukalupljen jezik nego merodavan jezik. Po jezičkom standardu mi znamo šta je u. datom jeziku normalno a šta osobeno, šta neutralno a šta obeleženo, i na koji poseban način. Tako je reč avion sasvim standardna i može da posluži kao merila za ocenjivanje stilski nešto speci fičnij ih alternativa aeroplan, zrakoplov ili vazduhoplov. Proces izgrađivanj a jezičkih normi naziva se jezička standar­ dizacija, a njegov rezultat je standardni ili književni jezik. Po svojoj prirodi standardizacija podrazumeva izvesnu meru normalizacije (ni­ velacije, neutralizacije) - dakle smanjivanja obima varij acije i suža­ vanja izbora između alternativa. lako je njen predmet jezik, ona je u suštini društveni čin, i može se uspešno izvoditi samo udruženim sna­ gama jezičkih i drugih stručnjaka, uz puno razumevanje i aktivnu saradnju društva u celini. Naime, norma mora da bude ne samo stručno oblikovana nego i društveno prihvaćena; bez ovoga bi ona izgubila svoju svrhu. Standardizacija odabranih oblika jezika, koj a ovima obezbeđuje društveni prestiž, negativno se odražava na status nestandardnih je­ zičkih varijeteta, koji u toj konstelaciji gube na ugledu. Ovde se ubrajaju pre svega dijalekti, o kojima je već bilo reči, zati m žargoni i argo ili sleng. Upotreba ovih naziva nije ujednačena, ali se žargonom obično naziva preterana neformalna upotreba stručne terminologije (npr. lekarski, pravnički , administrativni žargon), skup nestandardizo­ vanih naziva kojima se koriste pojedini zanati (npr. žargon autome244
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU h aničara ili zidara; tamo gde su nazivi standardizovani, govori se o stručnim terminologij ama), ili pak skup jezičkih sredstava karakteri­ stičnih za neku uzrasnu grupu, odnosno subkulturu (npr. omladinski žargon , žargoni pop-grupa) . U ovom poslednjem slučaju dolazi do preklapanj a sa argoom ili sJengom (od franc . argot odnosno engl. slang; raniji dom ać i naziv za sličnu pojavu bio je šatrovački) s tim što se ovi potonj i nazivi , a n aročito argo, češće upotrebljavaju kada je reč o grupama sa peri­ ferije društva (džeparoši , kockari , prostitutke , sada i narkomani kao poseban slučaj). Kod ovih grupa komponenta tajnosti je najbitnij a, zato što su one na udaru zakona; čim se neki izraz probije iz uskog kruga kori snika, koji se svojim specifičnim jezikom između sebe pre­ poznaju i štite od drugi h društvenih krugova, on mora hitno da bude zamenjen novim, poznatim samo članovi ma date grupe. Stoga je argo jezički tip koji se menj a daleko najbrže. - Međutim, i ako civilizacijski neophodna standardizacija pribavlja sebi gotovo sav j avni ili "zvanični " prestiž, ona ne ukida potrebu za pomenutim nestandardnim varijetetima, koji i u izmenjenim uslovima n astavljaju da žive i zadržavaju svoju važnost kao instrumenti ogra­ ničene komunikacije i , neretko, simboli grupnog identiteta kojima otu­ da može pripadati i svojevrstan prikriveni , " nezvanični " prestiž. 1 5.3. Književni jezik Kao što postojanje mnoštva različitih jezika ističe znač aj svet­ skih jezika kao sredstava međunarodne komunikacije, tako i pojava različitih geografskih i društvenih oblika pojedinih jezika nameće po­ trebu za nj ihovim standardizovanim verzij ama, koje prevazilaze po­ stojeće varijacije i služe kao opšte sredstvo sporazumevanj a među pripadnicima datog jezika. Ova potreba, premda u razni m vidovima prati čoveka još od davnina, naj veća je u složenim društvima savre­ menog sveta, čije funkcionisanje zahteva slobodan protok informacija i brzu, nesputanu komunikaciju. 245
  • RANKO BUGARSKI Do ovakvog sredstva ujednačavanja i stabilizovanj a inače veoma raznorodne jezičke prakse dolazi se normiranjem izabranog jezičkog varijeteta, koji tako postaje jezik pismenosti i obrazovanj a, književ­ nosti , kulture i nauke, administracije i javnih komunikacija. Takav oblik jezika naziva se standardni ili književni j ezik. (U skladu s našom tradicijom, mi ćemo se ovde služiti ovim potonjim nazivom ; o mogućnostima razlikovanja ovih termina v. niže). Tipično zasnovan na najboljim tradicijama pismenosti i kulture jednog naroda ili više srodnih naroda, takav jezik postaje nosilac baštinjenih vrednosti cele zajednice, omogućujući joj s druge strane i priključivanje tokovi ma internacionalne civilizacije. Jednom izgrađen, on u javnoj upotrebi jezika deluje kao opšteobavezna norma i uzor celoj jezičkoj zajednici , pa su ogrešenja o njegove propise podložna određenim društvenim sankcijama. Osnovna funkcija knj iževnog jezika jeste redukcija jezičke raz­ nolikosti u geografskom i društvenom prostoru date zajednice, kao i u vremenu, čime se olakšava komunikacija između različitih grupa govornika, kao i različitih generacija istog jezika. Stoga on po svojoj prirodi predstavlja jedan naddijalekatski oblik jezika, načelno različit od izvornih narodnih govora. Upravo zato što je normiran, nigde se prirodno ne govori u svemu onako kako on propisuje, nego uvek postoje manje ili veće razlike; zbog toga se književni jezik mora učiti. Književni jezici po pravilu se javljaju najpre kao medijumi re­ ligije, svetovne književnosti , nauke i visoke kulture, još u starim ci­ vilizacij ama, a potom, sa dolaskom modernog doba, sve izrazitije i kao sredstva savremene komunikacije u svim domenima javnog živo­ ta. U procesu nj ihovog umnožavanj a i širenja naročitu ulogu igralo je konstituisanje evropskih nacij a tokom XVIII i XIX veka, u manjoj meri i kasnije, dok su danas problemi jezičke standardizacije posebno aktuelni u zemljama u razvoju. Književni jezici najčešće i zrastaj u na podlozi jednog dijalekta ili grupe dijalekata datog jezika, i zabranih iz geopolitičkih, ekonom­ skih ili kulturnih razloga. U slučaju srpskohrvatskog,_ Vukov izbor novoštokavskih govora imao je i lingvističkog i političkog opravdanja, 246
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU utoliko što se radilo o teritorij alno centralnim a dovoljno razuđeni m dij alektima (uz to nosiocima bogate narodne književnosti), koj i m a su govorili i Srbi i Hrvati . Za engleski i francuski birani su govori pre­ stoničkih oblasti Londona, odnosno Pariza; za italijanski , jezik To­ skane, na kojem su velika književna dela stvorili Dante, Petrarka i Bokačo; a za nemački , teritorijalno srazmerno neutralan varijetet koji se počev od Luterovog prevoda Biblije koristio u književnosti i po­ zorištu. Za tu ulogu može se oživeti i neki u govornom smislu davno izumrli ili pak bezmalo ugasli jezik (hebrej ski , odnosno irski). A u njoj se često javljaju i strani , posebno svetski jezici (engleski , fran­ cuski, španski, portugalski ) - u bivšim kolonijama velikih sila a da­ našnjim zemljama u razvoju, koje iz praktičnih razloga mahom do danas zadržavaju i te jezike u zvaničnoj upotrebi, najčešće uz jedan ili više domaćih. Književni jezik po pravilu počinje kao posed neke društvene elite (kulturne, verske, privredne ili političke) a potom se proširuje, postepeno zahvatajući šire krugove stanovništva da bi na kraju pokrio celokupnu teritoriju datog jezika. Glavni činioci ove ekspanzije su pronalazak štampe, širenje školstva, konstituisanje nacije kao političke zajednice, ekonomsko jač anje, porast komunikacija i opšta demokra­ tizacija društva. Kao jezički tip koji se ne razvija spontano nego plan­ ski i koji ostaje trajno zabeležen u knjigama i drugim dokumentima, književni jezik se vremenom menj a sporije od samoniklih narodnih govora. Zbog toga se ovi tokom vekova mogu od njega osetno udaljiti, pa se jezik kulture i jezik naroda mogu znatno razlikovati ; ovo se npr. desilo sa starim kulturnim jezicima kao što su sanskrit, hebrej ski , arapski , latinski ili staroslavenski . U novije vreme ovakvo razilaženje se pokušava sprečiti ili bar ublažiti modernim sredstvima jezičkog planiranja. S avremeni knj iževni jezik mora da bude normiran dovoljno čvr­ sto da bi kao celina zadržao svoju funkcionalnost i lakše odolevao promenama, ali i dovoljno elastično da u sebe prihvati nove forme kulturnog života i obezbedi prostor za izražavanje individualnog, grupnog i kolektivnog identiteta članova svoje zajednice. Za razliku 247
  • RANKO BUGARSKI od narodnog jezika, koji po pravilu nije specijalizovan po funkcijama nego u svom opštem obliku služi podjednako svima i za sve potrebe, književni jezik je funkcionalno raslojen, razvijajući u sebi sredstva za zadovoljavanje specifičnih potreba pojedinih društvenih grupa unu­ tar šireg kolektiva. (Ovo će biti tema završnog odeljka knj ige) . Pored toga što omogućuje razvijenom društvu primerene oblike kultivi sane i diferencirane jezičke komunikacije i jezi čkog stvaralaštva u svim domenima, književni jezik služi i kao važan medijum oku­ plj anja svih pripadnika date zajednice i njihovog razgraničenja od dru­ gih jezičko-nacionalnih zajednica. Ovakvu njegovu ulogu garantuje njegova suštinska jedinstvenost, u smislu obuhvatanja celog kolektiva u kojem deluje kao celovit sistem , i njegova autonomnost, u smislu odelitosti i samostalnosti prema drugim jezicima - za razliku od di­ jalekta, koji uvek ide pod krov nekog njemu nadređenog jezika. Stoga književni jezik nije samo suvereno merilo dobre upotrebe jezika, nego mu - naročito u sprezi sa nacionalnim, političkim ili religijski m odre­ đenjem - pripada uloga visoko cenjenog simbola kolektivne pripad­ nosti , a time i odgovarajući društveni prestiž. Tako se funkcionalna i vrednosna strana književnog jezika, kao njegove bitne odrednice, skladno dopunjuju. Kada je kolektiv koj i se služi jednim književni m jezikom po­ deljen teritorij alno, nacionalno ili sociokulturno, ovim podelama mo­ gu da odgovaraju razlike u standardizaciji toga jezika, i tada se govori o varijantama književnog jezika (koje treba razlikovati od dij alekata narodnog jezika). Tako postoje npr. britanska i američka varij anta en­ gleskog, eventualno još kanadska, australij ska i druge; evropska i ka­ nadska varij anta francuskog ; evropska i latinoamerička varij anta špan­ skog ; u slučaju nemačkog može se govoriti o delimičnoj varijantizacij i u različitim evropski m državama toga jezika; izuzetno, srpskohrvatski je doskora ispoljavao varijante u granicama iste države. Varij antno raslojeni jezici nisu zbog te svoje osobine manje standardni ili knji­ ževni, niti manje jezici - tim pre što ono što je njihovim varij antama zajedničko daleko nadmašuje, i po obimu i po važnosti , ono što je različito. 248
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU Na kraju, noviji sociolingvistički pojam standardnog jezika ni­ je u svemu podudaran s a tradicionalnim kulturološkim poj mom knji­ ževnog jezika. Poklapanje postoji u naj većem delu tog poj movnog područja, ali na rubovim a dolazi i do izvesnog diferenciranja - utoliko što prvi termin naglašava mnogostrukost jezičkih funkcij a u j avnom životu uopšte, dok drugi i stiče više kulturne i književne funkcije. Tako bi se npr. neki savremeni standardni jezik teško mogao zamisliti bez celog spektra normiranih stručnih terminologija, uključujući i one iz­ van sfere kulture u užem smislu (medicinsku, hemij sku, mašinsku i dr.), dok je pitanje koliko bi ovo i šlo u ovako shvaćen knj iževni j ezik. S druge strane, iz knj iževnog jezika teško je isključiti očigledno sup­ standardne, pa i " neknj i ževne" poj ave kao što su provincij alizmi, di­ j alektizmi, žargonizmi i slične, koje se u velikoj meri koriste u knji­ ževni m delima - da i ne govorimo o činjenici da je umetnič ko stva­ ranje u jeziku samom svojom prirodom originalna delatnost koj a uve­ liko počiva upravo na prevazilaženju standardnih normi. Moglo bi se kratko reći da je standardni jezik više civilizacijski poj am sa nagla­ skom na funkcionalnosti, a književni jezik pretežno kulturni pojam koji naglašava vrednost - što se donekle odražava ne samo u deno­ taciji nego i u konotaciji ovih naziva. Ovih pojmovnih odnosa, iz kojih proističe da se standardni jezik i knj iževni jezik mogu ali ne moraju poklapati , valja biti svestan ne­ zavi sno od tradicionalne ili tekuće terminološke prakse. U naš i m pri­ likama, ako bi se naziv standardni jezik ocenio kao suvišan i želeo izbeći - što je sada već teško očekivati - alternativa upravo i znetom razlikovanju bila bi da se značenje standardnog jezika pripiše uo­ bičajenom terminu književni jezik, a da se za značenje knj iževnog jezika u navedenom smislu koristi naziv jezik književnosti ili jezik književnog dela. Dakle, za razgraničenje pomenutih poj mova, tamo gde je ono potrebno, u svakom . slučaj u su potrebna dva n aziva - i nače može ostati nedovoljno j asno o čemu je upravo reč. A budućnost će pokazati koje će terminološko rešenje na kraju da prevlada. 249
  • RANKO BUGARSKI 1 5 .4. Funkcionalno diferenciranje i jezička kultura Veliko je šarenilo svakodnevnih životnih situacij a u kojima se služimo jezikom, i kako je sve to često u širem smislu jedan jezik, mi najčešće nismo ni svesni raspona varijacij a u izboru sredstava izra­ žavanja koja nam on nudi . A te varij acije, ako se bolje pogleda, nisu male, i one zahvataju različite planove jezičke strukture. Mi ne go­ vorimo na i sti način sa svojim ukućanima i sa pretpostavljenima na poslu, sa poznatim i nepoznatim lici ma, na svečanoj akademij i i u kafani . Osetno različite vrste jezika primamo čitajući sportsku rubriku u novinama, ličnu korespondenciju, zbirku pravnih propisa i lirsku poeziju, ili slušajući razne vrste radio i televizij skih emi sija. Na jedan način izražavamo se kad govorimo, a nešto drukčije kad pišemo. Ima­ jući to u vidu, naša ranija razmatranja o višejezičnosti i prevođenju mogli bismo sada da dopunimo povezujući ih - kako je to nago­ vešteno na kraju odeljka 5.3 - sa onim što činimo u okviru i stog jezika. Mi smo na pomenute razlike osetljivi zato što, učeći jezik, ne usvajamo samo pravila strukture nego i pravila upotrebe. To znač i d a m i učimo i kako d a s e služimo jezikom u skladu sa svakom datom govornom situacijom, koj a obuhvata lice koje govori , lice kojem se govori, druga prisutna lica ako ih ima, predmet, mesto i vreme raz­ govora, i posebno svrhu koj a se govornom delatnošću želi postići . Dakle, iz sveukupnosti sredstava koja nam jezik nudi biramo ona koj a najbolje odgovaraju situacij i u kojoj s e odvij a komunikacija. Da ne posedujemo osetljivost na ove činioce, naše verbalne ak­ cije i reakcije najčešće bi upadlj ivo odudarale od društveno prihva­ ćenih normi upotrebe jezika. Tako je, na primer, sasvim prihvatlj ivo da od nekog bliskog tražimo novine tako što ćemo reći samo Daj mi te novine, ali nepoznatom saputniku u vozu pre ćemo reći nešto kao Izvinite, da li bih mogao da pogledam vaše novine ? Slično tome, nekada ćemo da kažemo Molim vas da se malo utišate, a nekada ćemo samo da podviknemo Tišina! A tzv. admini strativni žargon, koj i iole osetljivo u h o vređa i u svom "prirodnom " ambijentu, još b i čud250
  • UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU nije zvučao u krugu porodice. Ako žena primeti da je lep dan i pred­ loži mužu izlazak u šetnju, valja se nadati da on na to neće da uzvrati U vezi tvoje diskusije o vremenu, ja bih podržao inicijativu da kre­ nemo na rekreaciju! Iz izloženog proi stiče da se diferenciranje zajedničkog jezika odvija u tri glavne dimenzije. Prvo, prema predmetu komunikacije, sa podelom na funkcionalne stilove (ili registre), za koje smo u prethodnom odelj ku videli da predstavljaju jedno od bitnih obeležja književnog jezika. Ovaj pojam odnosi se na jezička sredstva karak­ teristična za pojedine domene upotrebe jezika (svakodnevni saobraćaj , masovni mediji, politika, lekarstvo, pravosuđe , lepa književnost, nau­ ka, zabava, sport itd. ). Pojedini od ovih tematskih varijeteta poseduju specifičnu terminologij u i frazeologiju - u manjoj meri i gramatiku - po kojima se lako prepoznaju, i razlike između nji h mogu biti znat­ ne. Nekada dolazi i do izrazitijeg strukovnog oblikovanja jezika u posebne svrhe, pa se nasuprot opštem jeziku govori o srazmerno odelitim stručnim jezicima, čiju najupadlj iviju odliku čine upravo razrađene i sistematizovane terminologije datih oblasti (npr. jezik vazdušnog ili pomorskog saobraćaja, mašinske tehnike, računarstva i sl.). Drugo, prema odnosu među sagovomicima, od koga takođe zavisi izbor stila, ali sada u značenju ophođenj a - formalnog kao u zva­ ničnim prilikama, razgovomog kao u grupi poznanika ili intimnog kao u krugu porodice. Pitanje je stila u ovom smislu kako ćemo ne­ koga osloviti u govoru ili pisanju (npr. ti/Vi ili razne formule na počet­ ku i završetku pisma) i koju ćemo meru prisnosti ili distance održavati kroz komunikaciju. I treće, prema samom medijumu jezičkog izraza, tj . govoru ili pisanju. Pomenuta tri pravca diferenciranja mogu biti uzaj amno neza­ visna, ali i zavisna. Tako se o mnogim temama i u raznim stilovima može bilo govoriti bilo pisati, ali npr. jezik pravnih propi sa uveliko je formalan i pisan. Granice među ovim " podjezicima" n ajčešće nisu oštre, jer oni ipak normalno pripadaju istom jeziku . Ali na jednom krupnijem društvenom planu, posebno kod višejezični h zajednica, čes­ to se dešava da se u njihovim ulogama j avljaju različiti dijalekti i l i 25 1
  • RANKO BUGARSKI čak razni jezici . Tako za običan razgovor o svakodnevnim temama može služiti domaći dijalekt, a za formalnu pisanu komunikaciju u okviru određenih funkcionalnih stilova - književni oblik istog jezika, ili neki drugi jezik. Ovde su moguće veoma različite kombinacije. U svakom slučaju, diferenciranje jezičkih sredstava po raznim pomenu­ tim dimenzijama koje se stalno ukrštaju obrazuje jedan višedimen­ zionalan prostor. Veština snalaženja u tom prostoru osnovni je pre­ duslov prikladne i svrsishodne upotrebe jezika. Iz ovog sledi da je veoma pojednostavljeno govoriti o dobrom i lošem jeziku kao o nekakvim apsolutnim kategorij ama, dakle bez obzira na situaciju u kojoj se jezik upotreblj ava. Upotreba jezika u društvu složena je pojava, kojoj bolje odgovara situaciono vredno­ vanje: određena jezička sredstva mogu biti dobro ili loše izabrana, tj . prikladna ili neprikladna s obzirom na datu govornu situaciju. Knji­ ževni jezik se iz dobrih razloga već sam po sebi smatra najvrednijim oblikom jezika, ali ovo ne znači da je on u svakoj prilici nepriko­ snoven; uostalom, videli smo da i on mora da bude dovoljno fleksi­ bilan da bi se u njegovim okvirima mogli praviti odgovarajući izbori . Dobro izabrana sredstva doprineće našem zbližavanju sa drugim lju­ dima, dok će nas loši jezički izbori često i nehotice od njih udaljiti . Ovo razmatranje, koje treba povezati i s a ranijim napomenama o jeziku kao sredstvu komunikacije i stvaralaštva, o višejezičnosti , o stavovima prema jeziku i o jezičkom raslojavanju, dovodi nas na sa­ mom kraju ove knjige do pojma jezičke kulture. Ovaj pojam, koji danas treba shvatiti u jednom širokom smislu, sadrži nekoliko kom­ ponenti . Pre svega, tu je tradicionalno shvaćena kultura govora, u smislu insistiranj a na poštovanju normi književnog oblika maternjeg jezika u govoru i pisanju, te na negovanju koherentnog, logičnog i ekonomičnog izražavanja. U vezi s ovi m i zgrađuje se komunikativna sposobnost diferenciranog služenja različiti m funkcionalnim stilovi­ ma govorenog i pisanog jezika, te pravljenja odgovarajućih izbora u raznovrsnim govornim situacijama. Time se teži svrsishodno) i stva­ ralačkoj upotrebi raspoloživih jezičkih sredstava. A sve ovo doprinosi uspostavljanju veza između kulture izražavanja i kulture mišljenja, 252
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU te s meštanju kulture govornog ponašanja u širi okvir kulture društve­ nog ponašanj a. Ali kultura govora povezuje se i sa kulturom slušanja - slušanj a tuđeg govora, kao i nji me saopštenog drukčijeg mišljenj a. A ovim se već suštinski prevazilaze granice književnog oblika maternjeg jezika, uključivanjem dij alekata toga jezika, a u višejezični m sredinam a i dru­ gih jezika. Treba po svaku cenu izbegavati jedan, !lažalost nimalo redak, potcenjivački - da ne kažemo rugački - odnos prema govoru drugog. Jezički kulturan čovek nikada se neće podsmevati govoru svog sagovornika, niti će očekivati da se uvek drugi njemu prilago­ đavaju u izboru jezika na kome će se voditi razgovor. Ako već ne može svako da bude višejezičan, onda bar treba negovati društveno i ljudski prihvatljiv odnos prema predstavnicima drugih j ezika. Time i govorno ponašanje, nasuprot jezičkoj , kulturnoj , pa i nacionalnoj isključivosti , doprinosi negovanju saradnje i razumevanj a. Poštovanje drukčijeg govora, kao i druge ličnosti, jeste preduslov pravog zajed­ ništva, koje se ne završava na planu puke komunikacije nego tu tek počinje. Jasno je od kakve je ovo važnosti upravo u našoj višej ezičnoj i višenacionalnoj zajednici. Najzad, jezička kultura u širem smislu zahvata ne samo druge jezike u zajedničkoj državi nego i strane jezike. Danas bi se teško mogao nazvati jezički kulturnim čovek koj i , ma koliko se lepo i pra­ vilno služio sopstvenim jezikom, ne bi ni aktivno ni pasivno poznavao neki strani, posebno svetski jezik. Ovde ponovo uz neku meru je­ zičkog znanja mislimo i na odnos prema činjenici postojanja svih tih drugih jezika, "velikih " i " malih " , prema vrednostima koje oni sim­ bolizuju i prema njihovim govornicima. A uz ovakva praktična jezička znanja ide još jedna poželjna komponenta jezičke kulture - lingvis­ tička kultura, u smislu osnovnih teorijskih znanj a o jeziku i j ezicima. Sve to zajedno čini stvarno i višestrana jezičko obrazovanje, koje blagotvorno deluje na proširivanje duhovnog sveta i opšti razvoj lično­ sti . U ovom širem kontekstu nove slojeve značenja dobij a poznati poziv Progovori, da vidim ko si! 253
  • RANKO BUGARSKI Ovako viđena, jezička kultura ne može se unapređivati uzdi­ zanjem nepristupačnih obrazaca, koji po svom duhu pripadaju drugim vremenima i prilikama, uz generalno diskvalifikovanje drugih oblika govora. Umesto toga treba usredsređeno raditi na oblikovanju jednog istinski savremenog modela kultivisanog urbanog jezičkog izraza, koji dakako neće značiti prekid sa kulturnim nasleđem, nego njegovo pri­ lagođavanje zahtevima modernog života i pripremanje za budućnost. A uz samu jezičku praksu, sve će više morati da se deluje i na psi­ hološke odnose i društvene stavove koji se jezikom posreduju, ali čija su prava i shodišta najvećim delom izvan i iza jezika. Jezikom se najbolje opšti kada se to uistinu želi. Tu dragocenu želju, koja daje puni smisao opstanku ljudskih društava, i jezička kul­ tura morala bi da prihvati kao svoj konačni cilj . S ve su ovo pretpo­ stavke jezičke kulture koja nije sama sebi svrha, niti je samo važan element opšte kulture, nego se skladno uklapa i u šire društvene ci­ ljeve. Doprinoseći razvoju ličnosti kao i društvenih odnosa, te po­ dižući opšti kulturni nivo pojedinaca i cele zajednice, jezička kultura unapređuje kvalitet života u pojedinim društvima i u svetu kao celini . 254
  • Dodatak Kratak pregled razvoja lingvistike Č ovek je još od davnina zaokupljen svojom sposobnošću go­ vora, pa u primitivnim kulturama kao i u starim civilizacij ama nala­ zimo mnoga verovanj a, mitove i legende o postanku jezika, za koji se mislilo da je božanski dar ljudima. Potom dolaze počeci fi lozofskih i filoloških proučavanj a jezika među narodima drevnog Sredozemlj a i Mesopotamije i drugde p o svetu - naj više u antičkoj Grčkoj i Rimu, u Indiji i Kini , zatim u srednjovekovnoj Evropi i na Bliskom i stoku, kod Arapa i Jevreja. S jedne strane, intelektualna radoznalost i teo­ rij ska interesovanja podstiču filozofsko i logičko promišlj anje opštih problema jezika, kojem su u Evropi osnove postavili Platon i Aristotel ; tu se vode debate o prirodi j ezika, kristališu se prvi pojmovi o podeli reči na vrste i gramatič ki m kategorij ama, o jezičkom znaku i načinima jezičkog označavanja. S druge strane, iz praktičnih pobuda u vezi sa religijskim, književnim i kulturnim potrebama, jezici velikih civiliza­ cij a podvrgavaju se gramatičkoj , retoričkoj i stilističkoj analizi i ko­ difikaciji, izrađuju se i usavršavaju sistemi pisanja, proučavaju se stari rukopi si i obavljaju etimološka i spitivanja, radi se na opisu glasova i metričkih obrazac a. Tako već oko IV veka stare ere veliki indij ski gramatičar Panini piše gramatiku sanskrita koja u nekim elementima i do danas ostaje neprevaziđen primer minuciozne anali ze j ezika; a srednjovekovni arapski i kineski leksikografi pišu monumentalne vi­ šetomne rečnike kakvi h će kasnije malo gde biti . U ovom razdoblju u središtu pažnje su naročito sveti tekstovi kao što su Biblija i Koran, čije je i spravne verzije trebalo utvrditi i 255
  • RANKO BUGARSKI sačuvati od promena. Tokom Renesanse dolazi do obnovljenog inte­ resovanja za grčke i latinske klasike, ali i do i ntenzivnijeg prevođenja visoko cenjenih dela, posebno religijskih, u sklopu misionarskih de­ latnosti u novootkrivenim delovima sveta. Takođe se pišu gramatike i rečnici sve većeg broja jezika koji su ušli u horizont evropskih i stra­ živača. Tokom XVII i XVIII veka ove aktivnosti se nastavljaju, a uz to se normiraju nacionalni jezici evropskih naroda, i spunjavajući praz­ nine koje je ostavilo povlačenje latinskog kao opšteg jezika kulture, filozofije i nauke . Filozofska raspra između racionalizma i empirizma donosi sukob ideja o univerzalnoj gramatici , o urođenoj jezičkoj spo­ sobnosti i jeziku kao ogledalu ljudskog uma, sa predstavama o čulnoj i i skustvenoj osnovi jezičkih poj ava. U svemu što smo dosad pomenuli nalazimo ne samo temelje, nego i veoma značajna ostvarenja u raznim oblastima - naročito u filozofiji jezika, u pojedinim filologijama, u deskriptivnoj i norma­ tivnoj lingvistici (grčko-rimska gramatika pružila je široko korišćen model opisa mnogih drugih jezika, i u Evropi je do naših dana ostala kao o snova tzv. tradicionalne gramatike). o opštoj lingvistici , me­ đutim, zapravo može da se govori tek počev od prvih decenij a XIX veka, koje su uz to označile i pravi početak tipološke, uporedne i istorijske lingvistike (i ako je i znatno ranije bilo nagoveštaj a u svim ovim pravcima) . Naime, dok su u ranijim fazama predmet proučavanja bili pojedini jezici velikih kultura, do ovog doba već je, prikuplj anjem, sređivanjem i upoređivanjem obilj a podataka o jedinicama, kategori­ jama i strukturama različitih jezika širom sveta, bila dovoljno prošire­ na empirijska baza za izrastanje jedne uistinu opšte nauke o jeziku, čiji je prvi istaknuti predstavnik Nemac V. fon Humbolt (Wilhelm von Humboldt, 1 76 2- 1 835). Veliku ulogu odigralo je, počev od kraja XVIII veka, upozna­ vanje evropske nauke sa tekovinama indijske gramatičke tradicije, a evropsko otkriće sanskrita neposredno je vodilo konačnom sazrevanju shvatanj a o genetskoj povezanosti po svetu rasutih jezika i koncepcij i jezičkih porodica. Tokom XIX stoJeća u središtu pažnje bila je re­ konstrukcija indoevropske porodice uz pomoć komparativne metode ; 256
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU a svemu ovome bitno je doprinelo i novo poimanje istorijske dimen­ zije jezika, kao i pojam o evoluciji koj i je naročito razrađen u bio­ logij i . Među vodeći m lingvistima ove epohe su, uz Humbolta, D anac R. Rask (Rasmus Rask, 1 787- 1 832) i Nemci J. Grim (Jacob Grimm, 1 785- 863), F. Bop (Franz Bopp, 1 79 1- I 867) i A. Š laj her (August 1 Schleicher, 1 82 I - 868). Krajem stoJeća naročito je uticajna bila škola 1 tzv. Mladogramatičara, sa Nemcima K. Brugmanom (Karl Brugmann, I 849- 9 1 9), H. Paulom (Hermann Paul, I 846- 92 1 ) i drugim a, koja I 1 je insistirala na regularnosti glasovnih promena tokom jezi č kog raz­ voj a, dajući prvenstvo istorij skim proučavanjima jezika. Ako su temelj i opšte lingvi stike položeni tokom prošlog stoJeća, nauka o jeziku se u svom opštem i teorijskom vidu bujno razgranala tek u XX veku . Ovde je od najvećeg uticaja bila modema strukturalna lingvistika, čiji je utemeljivač veliki švajcarski lingvist F. de Sosir (Ferdinand de Saussure, 1 857- I 9 1 3). Odbacujući istoricizam svojih neposrednih prethodnika, on je u svom čuvenom (posmrtno objavlje­ nom) Kursu opšte lingvistike iz I 9 I 6. godine oštro odvojio dij ahro­ nij sku dimenziju jezika od sinhronijske i težište stavio na ovu drugu, i stičući značaj koncepcije jezika kao sistema znakova. Potom su zna­ čajnu aktivnost razvile pojedine škole strukturalističkog mišljenj a naročito praška, sa Rusima Nikolajem Trubeckim ( 1 890- 93 8 ) i Ro­ 1 manom Jakobsonom ( 1 896- 982), potom Francuzom A. Martineom I (Andre Martinet, r. 1 908) i drugima (dodirnih tačaka sa ovim krugom imao je i Aleksandar Belić, 1 876- 960, vodeći jugoslovenski slavist 1 opštelingvi stičke orijentacije) i kopenhagenska, sa važni m sosirovski in spiri sanim teoretičarem, danskim naučnikom L. Hjelmslevom (Lou­ i s Hjelmslev, 1 899- 965 ). U SAD se u i sto vreme plodno razvij a, I naročito u metodološkom pravcu , deskriptivna i antropološka lingvi­ stika, čiji su glavni predstavnici E. Sapir (Edward S apir, 1 884- 939) 1 i L. Blumfild (Leonard Bloomfield, I 887- 1 949). Počev od I 95 7 . go­ dine, kada je obj avljena knjiga Sintaksičke strukture Amerikanca N. Č omskog (Noam Chomsky, r. 1 928), veoma je uticajna transforma­ ciono-generativna gramatika, unutar koje sada ima više pravaca. Danas je lingvistika, uključujući i njen opšti deo, toliko razvi­ jena u istraživačkom i i nstitucionalnom smislu da se ne može govoriti 257
  • RANKO BUGARSKI o apsolutnoj prevlasti bilo kojeg pojedinačnog pravca; vazm centri deluju u više zemalja, među kojima se ipak izdvaj aju SAD i Rusija. Modema interdisciplinarna i primenjena istraživanj a dala su nove im­ pulse opštelingvističkoj teoriji , urađajući uz to veoma aktivnim i po­ pularnim međudisciplinama kao što su sociolingvistika, psiholingvi­ stika, neurolingvistika, matematička i računarska lingvistika, kogni­ tivna lingvistika, pragmatika i druge. Pored žive saradnje sa nizom nauka, i sama lingvistika, s obzirom na različite aspekte jezika kao svog predmeta, kombinuje egzaktne naučne pristupe sa širim huma­ nističkim vidicima, što je čini privlačnom i perspektivnom naukom. U Jugoslavij i opšta lingvistika ima izvesnu tradiciju i savremene pred­ stavnike, ali tek predstoji njen snažniji razvoj kao zasebne akademske discipline, ravnopravne sa drugi m lingvističkim i filološkim strukama. Neka i ova knjiga, namenjena generacij ama koje dolaze, bude makar i najmanji doprinos tom očekivanom razvoj u ! 258
  • Registar Ovaj registar sadrži samo važnije stručne termine nauke o j eziku - njih oko 300 - i upućuje samo na stranice gde su oni obj ašnjeni. Termini koji ovde nisu navedeni lako se mogu naći u tekstu, jer čine naslove poglavlja ili odelj aka (kao fonetika, gramatika, grafologija i sl.), ili pak prema nadređenom ili srodnom terminu u ovom registru (tako npr. za prezent, peifekt itd. treba videti pod vreme, za arabica ili ideogra fsko pismo pod pismo-vrste, za aglutinativna ili polisinte­ tička struktura pod struktura-tipovi, za agra fija ili aleksija pod afazija i s l.) . A adaptacija 1 74 afazija 3 5 , 6 1 afiks 1 69 akcent 1 3 3 akronimi 1 72 alegorija 232 argo 244 arhaizmi 202 artikulaciona baza 1 25 asimilacija 1 3 2 asonanca 232 augmentativ 2 1 6 automatsko prepoznavanje govora 1 19 aliteracija 232 alofon 1 26 alograf 1 34 alomorf 1 65 B bilingvizam 8 8 alternacije 1 32 broj 1 49 anafora 230 brojevi 1 54 analiza diskursa 230 anglicizmi 205 antiteza 232 antonimij a 2 1 3 č članovi 1 55 259
  • RANKO BUGARSKI D deiksa 1 5 1 deklinacija 1 50 deminutiv 2 1 6 denotacija 208 derivacija 1 69 diftong 1 22 diglosija 89 digram 1 3 5 dijahronija 1 3 dijakritički znaci 1 3 5 dijalekt 236 filologija 1 5 filozofija jezika 3 8 fleksija 74, 1 69 fokus 229 fon 1 26 fonema 1 26 fonološka distinktivna obeležja 1 29 fonostilistika 235 fonotaktika 1 3 1 frazeologija 200 frazeologizmi 1 99 funkcionalni naboj 1 28 funkcionalni stilovi 25 1 dijalektizmi 202 dijalektologija 240 dijasistem 237 G dijateza 1 52 generiranje 1 96 disimilacija 1 32 gerund 1 55 diskurs 226 glagoli 1 54 distribucija 1 3 1 - performativni 224 dopuna 1 88 glas 1 1 5, 1 26 dvosmislenost 1 84, 2 1 6 govorna delatnost 24 dvostruka artikulacija 1 7, l 08 - situacija 4 1 , 250 grafema 1 27, 1 34 E gramatička kategorija 1 46, 148 egresija 1 1 5 gramatičko pravilo 1 47 eksocentrične konstrukcije 1 85 gramatičnost 1 48 - konstrukcija 1 46 eksponent 1 87 elipsa 1 8 1 , 232 endocentrične konstrukcije 1 85 H epenteza 1 3 2 haplologija 1 32 ergativ 1 90 hiperbola 232 etimologija 68 hipokoristik 2 1 5 etimon 68 hiponirnija 2 1 3 etnolingvistika 38 hipotaksa 1 5 5 eufemizam 2 1 2, 23 1 homonimija 2 1 2 F I filogeneza 47 idiolekt 240 260
  • UVOD U Ol'tnJ LINGVISTIKU K idiom 200 i menice 1 5 3 kalkovi 1 74 klasifikacija jeziki 67, 73 infiks 1 70 ingresija 1 1 5 klauza 1 78 kUkovi 1 24 instrumenti u fonetici 1 1 9 intenzifikatori 1 55 kliše 200 interferencija 96 koine 75 intemacionalizmi 54, 205 kolokacija 200 interpunkcija 1 36 kolokvijalizmi 202 intonacija 1 34 komentar 1 78, 1 9 1 inverzija 1 80, 232 komponentna analiza 209 ironija 232 kompozicija 1 69 iskaz 22 1 komunikativna sposobnost 252 konektori 230 izvedenice 1 69 kongruencija 1 8 1 konjugacija 1 52 konotacija 208 J konsonanti 1 20 jezici-funkcionalna podela 75 konstituentna analiza 1 83 kontradikcija 2 1 6 - prirodni 1 9 - programski 1 62 kontrakcija 1 32 - semiotički 1 9 kontrastivna metoda 72 - stručni 25 1 konverzaciona načela 228 - svetski 92 konverzija 1 7 3 koordinacija 1 79 koren 68, 1 70 kreol 76 kvantifikatori 1 50 - vdtački 92 jezička ekonomija 1 09, 2 1 3 - politika 89 - porodica 70 - relativnost 37 L - sposobnost 24 - zajednica 85 lažni parovi 1 76 leksema 1 99 leksikografija 200 lice 1 50 lingua franca 76 lingvistička tipologija 72, 7 8 lingvistika l l jezičke univerzalije 48, 76 jezički nivo 1 7 - savez 7 1 - varijetet 75 - znak 1 6, 1 0 1 , 2 1 1 jezičko planiranje 89 jezik 1 5 - antropološka 38 - kognitivna 2 1 5 - maternji 6 1 26 1
  • RAN KO BOOARSKI - matematička 1 62 narodna 96 nonnativna 243 opšta 1 4 označitelj 1 04 p padež 1 50 - računarska 1 62 - statistička 1 62 parabola 232 - teksta 230 paradigma 144, 1 99 parafraza - druge podele 1 4 M markiranost 1 30 metafora 23 1 metateza 1 32 metonimija 23 1 minimalni parovi 1 28 model 1 59 modifikatori 1 90 morf 1 65 morfema 1 63 morfofonema 1 65 multilingvizam 88 N način 1 52 naglasak 1 3 3 neologizmi 202 neurolingvistika 62 o objekt 1 88 određenost 1 5 3 onomastika 200 onomatopeja 2 1 1 ontogeneza 57 opozicija 1 28 , 1 46 osnova 1 69 označeno 1 04 216 paralelizam 232 paralingvistika 1 34 litota 23 1 paralaksa 1 55 paronomazija 232 particip 1 5 5 partikule 1 55 pejorativ 2 1 5 percepcija govora 1 1 8 perifraza 232 personifikacija 232 pidžin 76 pismo-vrste 50-53 polisemija 2 1 2 poluvokali 1 23 ponavljanje 232 poređenje 23 1 postpozicije 1 50 povezivači 1 90 pozajm1jenice 206 - semantičke 1 75 prajezik 70 pravopis 1 36 predikat 1 78, 1 88 predikativ 1 88 pred1ozi 1 55 prefiks 1 70 presupozicija 229 prevođenje 93 pridevi 1 54 prilozi 1 55 proteza 1 32 prototipi 2 1 5 prozodija 1 33 psiholingvistika 1 4 purizam 206 262
  • UVOD U OPŠ1U LINGVISTIKU R stilostatistika 235 stilske figure 230 reč 1 77, 1 97 struktura rečenica 1 78 , 22 1 - rečnici 200 dubinska 1 93 - površinska 1 92 red reči 1 80 - tipovi 72-74 redukcija 1 3 2 subjekt 1 7 8, 1 88 redundanca 1 1 8 subordinacija 1 79 reduplikacija 1 72 sufiks 1 70 rekcija 1 8 1 ritam 1 34 T rod 1 49 tautologija 2 1 6 s tekst 229 tema 1 78, 1 9 1 sarkazam 232 tempo 1 3 3 semantička distinktivna obeležja teorij a informacija 1 1 8 209 - prevođenja 95 semema 209 terminologija 200 semiotika 1 9 ton 1 33 simbol 1 6, 50 transformacije 1 94 simbolizacija 1 6 transformaciono-generativna sinegdoha 23 1 gramatika 1 5 8 , 1 96 sinhronij a 1 3 transkripcija 1 24, 1 37 sinkretizam 1 5 0 transliteracija 1 37 sinonimij a 2 1 2 tuđice 206 sintagma 1 44, 1 77 turcizmi 203 sinteza govora 1 1 9 skraćivanje 172 u sleng 244 sli vanje 1 73 uzvici 1 55 slog 1 3 1 slovo 1 34 v složenice 1 69 soci ogeneza 54 varijante 248 sociolekt 239 varvarizmi 206 sociolingvistika 1 4 veštačka inteligencija 3 8 sonanti 1 23 veznici 1 55 stanje 1 5 2 vid 1 52 stepen 1 5 2 vokali 1 20 sti l 233, 25 1 vreme 1 5 1 263
  • RANKO BUGARSKI z Napomena: termini fonema, grafema, morfema, leksema, semema upotrebljavaju se i u oblicima fonem, g rajem, morfem, leksem, semem. zamenice 1 54 ž žargon 244 žargonizmi 203 264
  • Literatura Lingvistika o čoveku, Bugarski, R . : Bugarski, R . : Jezik i lingvistika, Bugarski, R . : Jezik u društvu, Bugarski, R.: Jezici, Bugarski, R.: Pismo, II izd. Nolit, Beograd, 1 9 84. Prosveta, Beograd, 1 986. II izd. Matica srpska, Novi S ad, 1 996. M atica srpska, Novi Sad, 1 996. Gramatika i Čomski, N. : II i zd. Prosveta, Beograd, 1 983. Dikro, O.ffodorov, C.: um (ur. R. Bugarski), I I izd. Nolit, Beograd, 1 979. Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku I-II. Prosveta, Beograd, 1 987. Grin, Dž. : Ivić, I . : Mišljenje i jezik. Nolit, Beograd, 1 978. Čovek kao animal symbolicum. Ivić, M . : Pravci u lingvistici, Nolit, Beograd, 1 978. VII izd. Biblioteka XX vek/Slovograf, Beograd, 1 994. Jakobson, R . : Šest predavanja o zvuku i značenju. Književna zajednica, Novi Sad, 1 986. Klajn, 1.: Razgovori o jeziku. Klajn, I.: Jezik oko nas. Klajn, 1.: Pisci i pismenjaci. Kri stal, D . : Vuk Karadžić , Beograd, 1 978. Nolit, Beograd, 1 9 80. Matica srpska, Novi S ad, 1 994. Kembrička enciklopedija jezika. Mi šeska Tomić, 0.: Ostin, Dž. L.: Jezik i jezici. Nolit, Beograd, 1 996. Futura publikacije, Novi S ad, 1 995. Kako delovati rečima (ur. M . Radovanović) . Matica srpska, Novi Sad, 1 994. Radovanović, M . : Sociolingvistika, II izd. Književna zajednica/Dnevnik, Novi Sad, 1 986. Riđanović, M . : Rot, N.: Jezik i njegova struktura. Znakovi i značenja. S vjetlost, Sarajevo, 1 985. Nolit, Beograd, 1 982. 265
  • RANKO BUGARSKI Sapir, E. : Jezik. Savić, S.: Diskurs analiza. Serl, Dž. : Govorni činovi. Sosir, F. de: Dnevnik, Novi Sad, 1 992. Filozofski fakultet, Novi Sad, 1 993. Nolit, Beograd, 1 99 1 . Opšta lingvistika, II izd. Nolit, Beograd, 1 977. Školska knjiga, Zagreb, 1 980. Škiljan, D.: Pogled u lingvistiku. Škiljan , D.: Lingvistika svakodnevice. Vučković, P. : Književna zajednica, Novi Sad, 1 989. Ogledi iz semantike i pragmatike. Beograd, 1 995. 266 Savremena administracija,
  • Sadržaj Uvodna napomena . . . . . . Predgovor prvom izdanju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 . .. ... .. . .. . . ..... .... . . .. . . . . . . 7 Prvi deo l. Lingvistika i njen predmet l. l. Mesto jezika u ljudskom životu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . l l 1 . 2. Bitna svoj stva jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 5 1 .3 . Jezik i govor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 . 2. Funkcije jezika 2. 1 . Jezik i komunikacij a . . 2. 2. Jezik i misao . . . . . . . . 2.3. Jezik i stvarnost . . . . . . 2.4. Podela jezičkih funkcija . . . . .. . . . .. . .. . .. . . . . . . . . . . 3 . Evolucij a jezika 3 . 1 . Poreklo jezika . . . ... .. . 3 . 2. Nastanak i razvoj pisma . 3.3. Istorijske promene u jezicima 3 .4. Jezički razvoj pojedinca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Tipovi jezika 4. 1 . Jezici u svetu . . . . 4. 2. Jezička srodnost . . . 4.3. Jezički tipovi . . . . 4.4. Jezičke univerzalij e . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 29 34 38 44 48 53 57 63 67 72 76
  • RANKO BUGARSKI 5. Jezik, kultura i društvo 5 . 1 . Jezik i druge društvene kategorije . 5 .2. Višejezičnost . . .. .. 5.3. Prevazilaženje jezičkih razlika . .. . 5 .4. Stavovi prema jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82 .. . . 87 . . . 91 . . . . . . . . . 96 . . . . . . . . . . . . . . . 5. · Opšta struktura jezika 6. 1 . Jezički znak . . . . . . . . . . . 101 6.2. Funkcioni sanje jezika kao sistema znakova . . . . . . . . . l 05 6.3. Jezičko stvaralaštvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ll O . . 7. f'onetika 7 . l . Govorni organi 7.2. Glasovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 15 1 20 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Fonologija 8. 1 . Foneme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 25 8.2. Govorni niz .. . . . . . . 1 29 8.3. Grafologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 34 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Drugi deo 9. pramatika 9. 1 . 9.2. 9.3. 9.4. Gramatički odnosi . . . Gramatičke kategorije . . . . . . . . . . . . . . . . Gramatičke vrste reči . . . Pristupi proučavanju gramatike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . 1 43 . . . . . . . . . . . 1 48 . . .. 1 53 . . .. . 1 58 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . l O. J'-iorfologij a 1 0. 1 . Morfeme . . . . . . . . . 1 63 l 0.2. Morfološka struktura reči . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 67 1 0.3. Tvorba reči . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 72 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ll. Sintaksa 1 1.1. 1 1 .2. 1 1 .3 . 1 1 .4. Sintaksičke Sintaksičke Sintaksičke Sintaksičke jedinice . . . . konstrukcije funkcije . . . . transformacije . . . 268 .... .... .... ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 77 1 82 1 86 191
  • UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU 1 2. Leksikologij a 1 2. 1 . Reči i lekseme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 97 1 2. 2. Struktura rečnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 2 1 3 . Semantika 1 3. 1 . Značenje reči 207 1 3. 2. Značenjski odnosi među rečima . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 1 1 1 3.3 Značenje rečenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 1 6 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . · 1 4. Pragmatika 1 4. 1 . Govorni činovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 2 1 1 4.2. Struktura razgovora i teksta . . . . . . . . . . . . 2 26 1 4. 3 . Retorika i stilistika . . . . . . . . 230 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 5 . Rasloj avanje jezika 1 5 . 1 . Jezik, dij alekt i socio1ekt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 1 5. 2. Jezička norma i standardizacij a . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 1 1 5 .3. Književni jezik .... ... . ... 245 1 5.4. Funkcionalno diferenciranje i jezička kultura . . . . . . . 250 . . . . . . . . Dodatak: Kratak pregled razvoja lingvistike . . . . . . . . . .. .. . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 5 Registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259 Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265 269
  • CIP - KaTaJIOrHJa�Hja y ny6nHKa�HjH Hapo�Ha 6H6JIHOTeKa Cp6Hje, Eeorpa� 81 ' 1 EYr APCKM, PaHKO Uvod u opštu lingvistiku l Ranko Bugarski . - 2. izd. - Beograd : Čigoj a štampa : XX vek, 2003 (Beograd : Cigoj a štampa). - 269 str. : graf. prikazi ; 2 0 cm. - (Sabrana dela l Ranko Bugarski ; knj . 6) Tiraž 500. - Bibl iografija: str. 265-266. - Registar. ISBN 86-7558-200-5 a) OrriiiTa JIHHrBHCTHKa COBISS. SR-ID 1 1 0077708