Skripta   deo 3 - globalizacija medjunarodnih finansijskih odnosa + finansijska trzista
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×
 

Like this? Share it with your network

Share

Skripta deo 3 - globalizacija medjunarodnih finansijskih odnosa + finansijska trzista

on

  • 2,030 views

 

Statistics

Views

Total Views
2,030
Views on SlideShare
2,030
Embed Views
0

Actions

Likes
0
Downloads
38
Comments
0

0 Embeds 0

No embeds

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Adobe PDF

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

Skripta deo 3 - globalizacija medjunarodnih finansijskih odnosa + finansijska trzista Document Transcript

  • 1. 1
  • 2. 1. Globalizacija Me unarodnih Finansijskih Odnosa Da bi se mogao determnisati model funkcionisanja me unarodnog bankarskogsistema na bazi racionalnih premisa, neophodno je definisati globalnu strukturu iprincipe me unarodnog finansijskog mehanizma. Osnovni segmenti me unarodnogfinansijskog sistema su: 1. Finansijske institucije 2. Finansijski instrumenti 3. Finansijski tokovi 4. Mere monetarno-kreditne i fiskalne politike (Javne finansije) 5. Finansijsko tržište1. Struktura finansijskih i bankarskih institucija • Centralne monetarne ustanove, • Banke opšteg ili univerzalnog tipa,specijalizovane i mešovite banke, • Posebnim oblici bankarskog organizovanja sa posebnim delokrugom rada, • Štedno-kreditne organizacije (štedionice, poštanske štedionice, štedno-kreditne zadruge i štedno-kreditne službe), • Ostale (specijalizovane i druge)finansijske organizacije.2. Struktura finansijkih instrumenata Finansijski instrumenti predstavljaju oblike u kojima se iskazuju imovina privrednih subjekata. Finansijski instrumenti mogu biti: bileteralni (krediti, depozit) i multilateralni (hartije od vrednosti-obveznice, blagajnički zapisi, certifikati i dr.). Finansijski instrumenti po vrstama i sektorima se iskazuju: • u nefinansijskom sektoru kao: novac, depoziti, hartije od vrednosti (državne obveznice i obveznice banaka), akcije (deonice) o učešću u fondovima banaka i krediti; • u finansijskom sektoru kao: kratkoročni krediti banaka, srednjoročni i dugoročni krediti banaka i fondova, inostrana aktiva i ostali plasmani;3. Finansijski tokovi izražavaju način cirkulacije finansijskih sredstava od jednog subjekta ka drugom u okviru me unarodnog finansijskog sistema.Finansijski tokovi se dele na: • Fiskalne finansijske tokove, • Regulativne inansijske tokove • Tržišne finansijske tokove4. Mere monetarno-kreditne i fiskalne politike koje nisu fokus ovog predmeta već Predmeta Javnih Finansija.5. Finansijsko tržište – detaljnije obra eno u sledećem poglavlju . . . . . . . . . . 2
  • 3. 2. Finansijsko Tržište Finansijsko tržište predstavlja deo finansijske infrastrukture u okviru koje sesučeljavaju odnosi ponude i tražnje novčanioh sredstava, u čemu učestvuju bankarskii drugi finansijski posrednici. Finansijsko tržište je odre ena finansijska infrastrukuta brojnihspecijalizovanih tržišta i sklop ustanova, mehanizama i instrumenata pomoćukojih se stalno transformišu oblici finansijske imovine. Svetsko finansijsko tržište izražava celokupnost brojnih,manjih ili većihme unarodnih tržišta novca i novčanog kapitala,pri čemu je me unarodno samo onofinansijsko tržište koje je dostupno svakom učesniku,nezavisno iz kog prostorapotiče i kakve finansijske potrebe ima.Prema tome,svetsko finansijsko tržište je zbirniizraz ukupne ponude i potražnje novčanog kapitala,ukuljučujući i njegove raznovrsnesegmente koji nastaju izme u pojedinih nacionalnih finansijskih tržišta i interaktivnoutiču na funkcionisanje domicalnih finansijskih tržišta. Evrodolarsko tržište – tržište za dolarske zajmove, obligacije ili depozite uEvropi, koje ne podpada pod američku bankarsku regulaciju i propise.2.1. Definisanje Finansijskih Tržišta Organizovani prostor, sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovofunkionisanje- tačno odre eno vreme, tržišna pravila i uzanse kupoprodaje i slično, nakome se organizovano susreću ponuda i tražnja raznih roba i usluga nazivamoorganizovanim tržištem. Osim raznih roba i usluga na tržištu se, radi podmirivanjapotreba odre enih subjekata za novcem mogu pojaviti i finansijska sredstva kaosupstituti roba i usluga i to: domaća i strana novčana sredstva, hartije od vrednosti,razna potraživanja, novčani i platni nalozi i slično. Finansijsko tržište,je prema tome, organizovano mesto i prostor na kome setraže tj. nude finansijska-novčana sredstva i na kome se u zavisnosti od ponude itražnje organizovano formira cena tih sredstava.2.2. Značaj i Uloge Finansijskih Tržišta Značaj i uloge finansijskih tržišta mogu se izraziti kroz sledeće funkcije:funkcija povezivanja, smanjenje transakcionih troškova, alokativna funkcija, funkcijaefikasnosti, mobilizaciona funkcija, razvojna funkcija, likvidaciona funkcija, funkcijaodre ivanja realne cene, funkcija javnosti i podsticanja uključivanja novih subjekata,funkcija smanjenja ili čak eliminisanja rizika, poboljšanje životnog standardastanovništva. 3
  • 4. 1. Funkcija povezivanja – finansijska tržišta predstavljaju organizovana mesta na kojima dolazi do povezivanja kupaca i prodavaca različitih finansijskih instrumenata, to jest do njihovog lakšeg susretanja, bržeg obavljanja finansijskih transakcija i smanjivanja transakcionih troškova.2. Smanjenje transakcionih troškova – ova funkcija se odnosi na na smanjenje troškova traženja koji su povezani sa potrebom spajanja subjekata koji istovremeno žele da kupe i prodaju isti finansijski instrument; pored toga dolazi do smanjenja informacionih troškova koji su povezani sa mogućnostima pribavljanja relevantnih informacija o drugoj strani.3. Alokativna funkcija – preko finansijskih tržišta vrši se alokacija slobodnih finansijskih sredstava odnosno njihov transfer od onih subjekata koji u datom trenutku raspolažu sa viškovima sredstava, ka onima kojima su ta sredstva potrebna.4. Funkcija efikasnosti – finansijska tržišta obezbe uju optimalno i efikasno korišćenje društvenih sredstava jedne nacionalne ekonomije preko odre ivanja cene njihovog korišćenja, što za poslovne subjekte predstavlja troškove kapitala; ova funkcija se ogleda kroz ocenu efikasnosti poslovanja privrednih subjekata na pojedinim segmentima finansijskog tržišta.5. Mobilizaciona funkcija – odnosi se na ulogu finansijskog tržišta u prikupljanju slobodnih finansijskih sredstava i kapitala, tesno je povezana sa utvr ivanjem cene finansijskih sredstava.6. Razvojna funkcija – postojanje finansijskog tržišta omogućava skladan privredni razvoj, izgradnju infrastrukturnih i drugih objekata pošto bi bez finansijskih tržišta bilo nemoguće sakupiti sredstva za te svrhe.7. Likvidnosna funkcija – finansijska tržišta predstavljaju mehanizme putem kojih vlasnici različitih oblika finansijskih instrumenata mogu da prodaju i kupuju svoju aktivu pre roka dospeća, bez likvidonosne funkcije ne bi bilo transfera finansijskih instrumenata sa jednih na druge subjekte.8. Funkcija odre ivanja realne cene – ova funkcija povezana je sa funkcijom likvidnosti. Obavljanjem transakcija izme u kupaca i prodavaca na finansijskim tržištima utvr uju se cene različitih oblika finansijske aktive - na primer cene obveznica, kamatne stope, cene akcija, devizni kurs. Na taj način formira se cena korišćenja finansijskih sredstava (tj.stopa troškova kapitala) koja presudno utiče na rezultate poslovanja privrednih subjekata. 4
  • 5. 9. Funkcija javnosti i podsticanja uključivanja novih subjekata – finansijska tržišta su javna tržišta gde svi učesnici moraju da poštuju odre ena rigorozna pravila i uvažavaju postavljene standarde. Jedna od obaveza je podjednak tretman informisanju javnosti kako bi se izbegla pojava informacione asimetrije.10. Funkcija smanjenja ili čak eliminisanja rizika iz obavljanja finansijskih transakcija, ova funkcija se naročito razvila u poslednjih 30-ak godina sa razvojem finansijkih derivata ili izvedenih hartija od vrednosti (opcija, fjučersa, svopova) i tog segmenta tržišta.11. Poboljšanje životnog standarda stanovništva – postojanje finansijskih tržišta dozvoljava rast životnog standarda i zadovoljenje različitih potreba stanovnika. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima preko jednog od njegovih segmenata – hipotekarnog tržišta – stanovništvu je omogućeno da bez realno velikih sredstava i pod povoljnim uslovima kupuju različite nekretnine ili trajna potrošna dobra. Ta dobra poboljšavaju životni standard u sadašnjosti, a otplaćivaće se u budućnosti, u različitim vremenskim periodima.2.3. Podela i Vrste Finansijskih Tržišta Kada je reč o podeli finansijskih tržišta, može se reći da ne postoji jedinstvenkriterijum za njihovu podelu. Umesto toga može se govoriti o većem broju različitihkriterijuma. Kriterijumi su: 1) Sa aspekta lokacije tržišta 2) Sa aspekta nacionalne ekonomije 3) Sa aspekta vrste finansijskih instrumenata kojima se trguje 4) Šira podela sa aspekta vrste finansijskih instrumenata 5) Sa aspekta plaćanja i isporuke 6) Sa aspekta roka dospeća finansijskih instrumenata 7) Sa aspekta vrste finansijskih instrumenata kojima se trguje 8) Sa aspekta emisije hartija od vrednosti 9) Sa aspekta mesta i načina na koji se promet odvija 10) Sa aspekta načina funkcionisanja 11) Sa aspekta preovla ujućeg kretanja cena 5
  • 6. 1) SA ASPEKTA LOKACIJE TRŽIŠTA, odnosno mesta na kome se transakcije obavljaju, razlikuju se: • Lokalna koja se odnose na odre eno lokalno područje, na primer region zemlje, • Nacionalana koja se odnose na celu zemlju, • Internacionalna to jest me unarodna finansijska tržišta.2) SA ASPEKTA NACIONALNE EKONOMIJE finansijska tržišta mogu biti: • Interna, koja mogu imati dva dela: domaće i spoljno, i • Eksterna. Eksterno tržište se naziva i me unarodnim ili internacionalnim. Na ovom tržištu se trguje hartijama od vrednosti koje imaju dve karakteristike: a) emitovanje hartija se vrši istovremeno u više zemalja, b) one se emituju izvan jurisdikcije samo jedne zemlje.3) SA ASPEKTA VRSTE FINANSIJSKIH INSTRUMENATA kojima se trguje finansijska tržišta se mogu podeliti na: • Tržišta instrumenata duga, i • Tržišta vlasničkih instrumenata, ili instrumenata vlasničkog kapitala.4) ŠIRA PODELA sa aspekta vrste finansijskih instrumenata obuhvata: • Tržišta osnovnih hartija od vrednosti predstavljaju tržišta instrumenata duga i tržišta vlasničkih instrumenata. Ova tržišta se nazivaju tržištima osnovnih hartija od vrednosti na bazi prirode prava koja te hartije u sebi sadrže. • Tržišta izvedenih hartija od vrednosti ili derivatna tržišta su novijeg datuma, nastala su uvo enjem i razvojem finansijskih derivata, odnosno izvedenih hartija od vrednosti. Ove hartije se nazivaju izvedenim jer njihova vrednost zavisi od vrednosti neke druge aktive koja se nalazi u njihovoj osnovi5) Sa aspekta PLAĆANJA I ISPORUKE razlikuju se: • Promptna. Na promptnim tržištima obavljaju se promptni poslovi – poslovi kod kojih se plaćanje i isporuka vrši odmah po zaključenju posla ili u kratkom roku nakon toga. Ovi poslovi odvijaju se bez većeg rizika za kupca i prodavca. Cilj posla je njegovo stvarno izvršenje u kratkom roku, a ne ostvarenje razlike u ceni izme u nivoa u momentu zaključenja i izvršenja posla. Ova tržišta se još nazivaju spot, cash, ili stvarna tržišta. 6
  • 7. • Terminska tržišta. Na terminskim tržištima obavljaju se terminski poslovi – poslovi kod kojih se javlja vremenski razmak izme u dana zaključenja i izvršenja posla, odnosno isporuka i plaćanje se vrše po proteku ugovorom odre enog roka (termina). Kod ovih poslova postoji odre ena doza rizika od neizvršenja obaveze nekog od učesnika koji su uključeni u posao.6) Sa aspekta ROKA DOSPEĆA finansijskih instrumenata kojima se trguje moguće je razlikovati: • Kratkoročna tržišta gde se trguje finansijskim instrumentima čiji rok dospeća do jedne godine, ova tržišta se označavaju pojmom tržišta novca. • Dugoročna tržišta gde se trguje finansijskim instrumentima čiji je rok dospeća duži od jedne godine i koja se nazivaju tržišta kapitala. Tržište novca je mesto gde se pretežno trguje žiralnim novcem i kratkoročnim hartijama od vrednosti koje imaju rok dospeća kraći od jedne godine. Ovo tržište obezbe uje neophodnu likvidnost svim učesnicima u privrednom životu, karakteriše ga visok nivo sigurnosti i manji stepen fluktacija cena. Najznačajniji učesnici na ovom tržištu su poslovne banke i druge finansijske institucije. Na tržištu kapitala trguje se kapitalom odnosno hartijama od vrednosti sa rokom dospeća dužim od jedne godina. Dakle reč je o trgovini dugoročnim hartijama od vrednosti instrumentima duga i vlasničkim instrumentima.7) JOŠ JEDNA PODELA SA ASPEKTA VRSTE finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskim tržištima obuhvata: • Tržište novca – trguje kratkoročnim finansijskim instrumentima, • Tržište kapitala – gde se trguje dugoročnim finansijskim instrumentima (obveznice akcije) • Devizno tržište – na kome se trguje devizama i • Tržište finansijskih derivata – na kome se trguje različitim finansijskim derivatima (fjučersima i opcijama).8) SA ASPEKTA EMISIJE hartija od vrednosti, razlikuju se: • Primarna tržišta su ona na kojima se vrši primarna emisija i prodaja pojedinih hartija od vrednosti. Primarna tržišta se vezuju za uvo enje novih hartija na tržište, to jest na njima se obavlja prva transakcija sa tim hartijama. Posebno su značajna za kategoriju emitenata jer oni na njima prikupljaju neophodna sredstva i kapital. 7
  • 8. • Sekundarna tržišta su ona na kojima se trguje emitovanim hartijama od vrednosti. Na njima se obavlja preprodaja, to jest druga i sve naredne transakcije sa već emitovanim hartijama. Ova tržišta obezbe uju likvidnost finansijskim instrumentima.9) Ukoliko se za kriterijum uzme MESTO I NAČIN na koji se promet odvija: • Berzanska tržišta znače da se svi poslovi i transakcije vezane za trgovinu finansijskim instrumentima obavljaju na specifičnom mestu, posebno ure enom i organizovanom za te svrhe – berzi . Na berzi se vrši kupovina i prodaja berzanske robe ili finansijskih instrumenata, po precizno utvr enim pravilima i postupku, preko ovlašćenih subjekata – berzanskih posrednika – brokera i dilera. • Vanberzanska tržišta znače da se kupoprodajne transakcije mogu obavljati na drugim mestima izvan berze. Ta mesta se mogu nalaziti pri berzi, u organizaciji i posredstvom banaka, mogu biti kreirana u obliku elektronskih mreža pomoću informacionih i kompjuterskih sistema. U SAD se ovaj vanberzanski promet i tržište naziva Over the Counter (OTC), što bi u bukvalnom prevodu značilo tržište preko šaltera.10) Sa aspekta NAČINA FUNKCIONISANJA moguće je razlikovati dva osnovna tipa finansijskih tržišta: • Aukciona ili nalozima vo ena tržišta su ona tržišta gde se trgovanje vrši na principima aukcije, tj. kupac postaje onaj ko ponudi najvišu cenu . Postoje razni tipovi aukcija – kontinuirano i diskontinuirano, jednostrane i dvostrane, itd . • Posrednička, dilerska ili tržišta vo ena kotacijama funkcionišu pomoću posebne grupe učesnika tzv.dilera, koji se još nazivaju i market mejkeri (market makers) . Market mejkeri ili kreatori tržišta garantuju likvidnost tržišta dok god je ono otvoreno . Oni javno objavljuju cene po kojima su spremni da kupe ili prodaju odre ene finansijske instrumente.11) Ako se kao kriterijum uzme preovla ujuće kretanje cena, postoje: • Rastuća (bull market) i • Opadajuća tržišta (bear market). Ovu podelu treba uzeti samo uslovno jer se radi o pojmovima koje koriste učesnici na finansijskim tržištima za opisivanje trenutnog stanja stvari. Rastuća tržišta su ona gde u jednom dužem periodu vremena dolazi do rasta cena većine finansijskih instrumenata. Tržišta sa suprotnim trendom u kretanju cena su opadajuća tržišta. 8
  • 9. 2.4. Poslovi Na Finansijskim Tržištima Poslovi na finansijskim tržištima su raznovrsni i mnogobrojni. Neki od njihse razlikuju od vrste finansijskog tržišta na kojem se obavljaju, drugi su jedinstveni izajednički za sve vrste finansijskih tržišta. Osnovni poslovi na: • Novčanom tržištu su davanje i uzimanje kratkoročnih kredita i kupovina i prodaja kratkoročnog novca i odre enih hartija od vrednosti u cilju: osiguranja likvidnosti, realizacije špekulativnih aktivnosti; • Tržištu kapitala su kupoprodaja, posredstvom mreže posrednika, dugoročnih novčanih sredstava – kapitala i hartija od vrednosti, kao što su: akcije, obveznice, certifikati i druge hartije od vrednosti kojima se trguje na tržištu kapitala; • Deviznom tržištu su kupovina i prodaja deviza koju vrše banke učesnice tržišta u svoje ime i za svoj račun, kupovina i prodaja deviza od strane ovlašćenih lica iz tih banaka, tzv. dilera, i otkup i prodaja deviza od strane interventa – nacionalne banke. Jedinstveni i zajednički poslovi na finansijskom tržištu, bez obzira na vrstufinansijskog tržišta su mnogobrojni. Svi oni mogu biti: a) promptni ili gotovinski ili kasa poslovi kupovine i prodaje kod kojih se svaka kupoprodaja novčanih sredstava, deviza, kapitala ili hartija od vrednosti, odnosno svaka novčana ili kapitalna transakcija, izvršava odmah, a najkasnije u roku od dva do pet dana računajući od dana zaključenja posla; b) terminski poslovi kupovine i prodaje kod kojih se svaka kupoprodaja realizuje na odre eni rok koji počinje da teče nakon roka utvr enog za promptne poslove tj. nakon dva do pet dana od dana zaključenog posla. Poslove na finansijskim tržištima, pored ovih, karakteriše niz drugih osobinakoje treba pomenuti, a to su: a) kao poslovi na finansijskim tržištima mogu se smatrati samo poslovi koji su zaključeni po odre enoj za to organizovanoj proceduri, u odre eno vreme i čiji su predmet zaključka finansijske vrednosti koje se prodaju ili kupuju na tom tržištu, b) celokupno poslovanje finansijskog tržišta kontroliše se putem raznovrsnih državnih organa, c) poslove finansijskog tržišta mogu na tržištu obavljati samo članovi tržišta, a posredničke poslove mogu obavljati samo za to ovlašćena lica – posrednici, d) izvršeni poslovi na tržištu obračunavaju se centralne obračunske ustanove kod koje svaki član tržišta ima svoj račun na kojem raspolaže odre enim novčanim sredstvima za regulisanje poslova kupoprodaje. 9
  • 10. 2.5. Podela Finansijskih Tržišta Prema Instrumentima Kojima Se Na Njima Trguje1) TRŽIŠTE NOVCA, na kome se trguje kratkoročnim finansijskim instrumentima, odnosno koje omogućava imaocu slobodnog novca da transformiše svoj novac u tržišne finansijske instrumente koji se mogu brzo zameniti za novac ili druga likvidna sredstva. Ovo tržište je značajno sa aspekta održavanja likvidnosti privrednih subjekata. Funkcije ovog tržišta ostvaruju se preko sledećih segmenata: • Tržište kratkoročnog žiralnog novca - kupovina i prodaja depozita i žiralnog novca, • Kreditno tržište - plasman kratkoročnih kredita, • Eskontno tržište - tržište bazirano na menici kao hartiji od vrednosti i meničnom portfelju, • Lombardno tržište - tržište za trgovinu lombardnim materijalom (lombardni kredit-kredit odobren na bazi zalaganja hartije od vrednosti),2) TRŽIŠTE KAPITALA, na kome se trguje dugoročnim instrumentima, pre svega obveznicama i akcijama. Dakle, predmet kupoprodaje je kapital, tj. novčana sredstva dugoročnog karaktera. Ovo tržište biće detaljno razmatrano u nastavku rada.3) DEVIZNO TRŽIŠTE, na kome se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja, utvr uje devizni kurs u okviru intervencionističkih tačaka i upravlja deviznim nacionalnim rezervama. Segmenti ovog tržišta su: • Devizno kreditno - zajmovno i depozitno tržište-mesto ponude i tražnje za deviznim kreditima, zajmovima i depozitima, • Valutno tržište - na kome se sreću ponuda i tražnja za efektivom, tj.efektivnim stranim novcem koji u odre enoj stranoj zemlji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja, • Devizno tržište – na kome se sreću ponuda i tražnja za devizama, tj. potražnjom jedne nacionalne eknomije od druge iskazana u stranim sredstvima plaćanja, • Primarno i sekundarno tržište deviznih hartija od vrednosti – na kome se emituju i sekundarno prodaju emitovane hartije od vrednosti koje glase na strana sredstva plaćanja. 10
  • 11. 4) TRŽIŠTE FINANSIJSKIH DERIVATA, na kome se trguje različitim finansijskim derivatima, pre svega opcijama i fjučersima. Finansijski derivati predstavljaju jednu od najznačajnijih i najuspešnijh inovacija. Najbitniji segmenti ovog tržišta su: • Tržište opcija, opcije su hartije od vrednosti koje svom vlasniku daju pravo da kupi ili proda odre enu aktivu po unapred dogovorenoj ceni u odre enom periodu vremena; opcije kao finansijski instrument pružaju veći broj mogućnosti za hedžing i špekulaciju; • Tržište fjučersa, fjučersi predstavljaju likvidne terminske ugovore kojima se reguliše kupoprodaja odre ene finansijske aktive u budućnosti, oni su visoko standardizovani ugovori u pogledu aktive kojom se trguje (količina, kvalitet), isporuke (vreme, mesto), i načina plaćanja; značajni su za upravljanje rizikom. 11
  • 12. 2.5.1. Tržište Novca2.5.1.1. Pojam Tržišta Novca Tržište novca predstavlja jedan od najvažnijih segmenata finansijskog tržištasvake zemlje. Ono se najjednostavnije može definisati kao „mesto susretanja ponude itražnje kratkoročnih finansijskih instrumenata (aktive)“. Kratkoročni finansijskiinstrumenti, ili kako se još nazivaju instrumenti tržišta novca su oni finansijskiinstrumenti čiji je rok dospeća kraći od jedne godine. Ovakva definicija tržišta novca zaslužuje odre ena objašnjenja. Naimemnogi autori, prave značajnu razliku izme u pojmova novčanog tržišta i tržištanovca. Pojam novčano tržište se vezuje za ukupne novčane transakcije jedne zemlje.Ono je opštije, šire i obuhvata skoro sve novčane transakcije svih kategorija učesnikaprivrednog i društvenog života. Profesor Života Ristić u svojoj knjizi „Tržište novca“ga definiše prilično kompleksno, kao „ ukupnost svih novčanih transakcija u okvirujedne nacionalne ekonimije iz odnosa ponude i tražnje kratkoročnih slobodnihnovčanih sredstava izraženih u različitim vidovima bilateralnih i multilateralnihfinansijskih instrumenata“. Kao takvo, u sebi objedinjuje ukupnu ponudu i tražnjunovčanih sredstava, finansijske instrumente kao i finansijske transakcijekoje seobavljaju u odnosima izme u pravnih i fizičkih lica me usobno, kao i izme upreduzeće i finansijskih organizacija i stanovništva i izme u svih njih, na jednojstrani, i države i centralne banke, na drugoj strani.Po istom izvoru, novčano tržište se sastoji iz šest specijalizovanih tržišta: • kreditnog tržišta, na kome se daju ili uzimaju kratkoročna novčana sredstva u formi kredita • eskontnog tržišta, gde se vrši trgovina komercijalnim menicama, to jest njihov eskont ( otkup pre roka dospeća) i reeskont ( kreditiranje tekvog otkupa od strane centralne banke), • lombardnog tržišta, gde se trguje lombardnim kreditima, • tržišta žiralnog novca, gde se kupuju i prodaju depozitni i žiralni novac, • primarnog i sekundarnog tržišta kratkoročnih hartija od vrednosti, • deviznog ili internacionalnog tržišta, gde se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja i utvr uje cena deviza odnosno devizni kurs. Pojam tržišta novca je me utim uži. Ono se odnosi na definisan prostor,vreme, pravila i druge uslove pod kojima dolazi do organizovanog susretanja ponudei tražnje za kratkoročnim finansijskim instrumentima. Pod tim instrumentimapodrazumevaćemo pre svega kratkoročne hartije od vrednosti i žiralni novac. Tržište novca je prema tome, za razliku od novčanog tržišta koje je opšteg iznatno šireg karaktera, organizovani mehanizam u institucionalnom smislu reči satačno utvr anim učasnicima, njihovim pravima i obavezama, definisanim prostorom i 12
  • 13. vremenom funkcionisanja, i regulisanim uslovima pod kojima se obavljaju finansijsketransakcije i tehnologija rada. Učesnici na novčanom tržištu su svi subjekti finansijskog sistema jednenacionalne ekonomije dok su učesnici na tržištu novca jedino i isključivo za toposebno ovlašćene banke specijalizovane posredničke finansijske institucije icentralna banka. Shvatanje tržišta novca se menjalo tokom vremena. Nekada se ono vezivaloisključivo za promet kratkoročnim novčanim potraživanjima, najčešće izme uposlovnih banaka, ili poslovnih banaka sa jedne i centralne banke s druge strane.Me utim , vremenom pojam tržišta novca se vezivao i za trgovanje drugim oblicimafinansijskih instrumenata. Na to upućuju još neke definicije ovoog pojma, kao što jeona po kojoj se „na tržištu novca sučeljavaju i me usobno izravnavaju viškovi imanjkovi žiralnog novca i ponuda i tražnja kratkoročnih hartija od vrednosti“.2.5.1.2. Značaj i Uloga Tržišta Novca Tržište novca ima veliki značaj na funkcionisanje nacionalne privrede iostvarivanje mera ekonomske politike. Na njemu se formira kratkoročna kamatnastopa, koja predstavlja indikator cene koštanja novca, kredita, pa i kapitala. Od njenevisine zavise odnosi ponude i tražnje za novcem i tokovi sredstava izme u pojedinihprivrednih učesnika i sektora. Osnovna uloga tržišta novca se sastoji u povezivanju ponude i tražnje zakratkoročnim novčanim sredstvima i finansijskim instrumentima. Time tržište novcaima višestruki značaj i doprinosi ostvarivanju većeg broja ciljeva: • Omogućava nesmetano obavljanje društvene i privredne aktivnosti svih učasnika, preko obezbe ivanja sredstava za kratkoročno finansiranje poslovanja. • Obezbe uje kraktoročne izvore sredstava za održavanje likvidnosti svih učesnika u privrednom životu. • Omogućava ostvarivanje ciljeva kreditno monetarne politike, kao što su: održavanje makroekonomske stabilnosti, zdravog novca, stabilnosti kamata, cena, deviznog kursa i slično. • Stvaranje mogućnosti za ostvarivanje dopunskih izvora prihoda mnogim učesnicima na finansijskom tržištu. • Ostvarivanje ciljeva u domenu finansiranja državnog budžeta ili politike javnog duga. • Olakšava uspešno funkcionisanje finansijskog sistema i u okviru njega posebno bankarskog sektora. • Pruža mogućnost zaštite od različitih vrsta finansijskih rizika. 13
  • 14. Najvažnija ekonomska uloga tržišta novca je da omogući privrednimsubjektima premošćavanje vremenskog jaza izme u priliva i odliva novčanihsredstava i time uskla uju svoju likvidnost. Tržište novca u stvari omogućuje svim učesnicima (preduzeća, država,pojedinci) da optimalno upravljaju svojom likvidnošću putem vremenskogpremošćavanja jaza izme u primanja i trošenja gotovine. Ako preduzeće ima trenutnimenjak gotovine, onda ono može pozajmini – kupiti novčana sredstva na tržištunovca, a ukoliko ima višak sredstava ono ih može plasirati – uložiti u kratkoročneinstrumente tržišta novca. Osnovni smisao transakcija na tržištu novca u pogledu formiranja ponudekratkoročnih novčanih sredstava, koja treba da zadovolji tražnju za tim sredstvimajemotiv suficitarnih sektora da ekonomski racionalno upravljaju novcem. S druge strane, tržište novca obezbe uje deficitarnom sektoru da brzo iuspešno pribave novčana sredstva, radi održavanje likvidnosti, a istovremenosuficitarnim sektorima da svoje privremene viškove plasiraju uz mogućnost zarade iuz minimalni rizik. Tržište novca je tesno povezano s drugim delovima novčanog i finansijskogtržišta, a pre svega sa deviznim, tržištem kapitala i kreditnim tržištem.2.5.1.3. Principi i Karakteristike Bankarskih Poslova Na Tržištu Novca Način funkcionisanja, bankarske operacije kao i tehnologija rada na tržištunovca u industrijski razvijenim zemljama odvija se na osnovu jasnog poslovnogkodeksa, morala i neprikosnovenih poslovnih običaja. Jedinstvo svega toga izraženoje u principima i karakteristikama bankarskih poslova na tržištu novca. Osnovniprincipi i karakteristike bili bi sledeći: 1) Jednobraznost 2) Jedinstvenost 3) Internacionalnost 4) Široka lepeza ponude i veliki broja banaka 5) Tržišno ponašanje i apsolutna konkurentnost 6) Efikasnost i korektnost 7) Savremena tehnologija 8) Besprekorna finansijska disciplina 9) Racionalnost poslovanja u bankama 10) Potpuna i dosledna ažurnost banke 11) Besprekorno i na savremenim osnovama funkcionisanje 12) Jednostavno rešenje za dostavu podataka 13) Postojanje konvertibilne domaće valute i slobodan transfer kapitala 14
  • 15. 1) JEDNOBRAZNOST, pod čim se podrazumevaju jednobrazni instrumenti na tržištu novca i to kako po formi tako i sadržini, jednobrazna obrada kao i dokumentacija i jednobrazna tehnologija rada;2) JEDINSTVENOST, pod čim se podrazumeva jedinstveni način poslovanja i način obavljanja bankarskih transakcija;3) INTERNACIONALNOST u realizaciji ovih poslova, pod čim se podrazumeva pre svega striktno poštovanje i pridržavanjeme unarodnih pravila i običaja kojima se na internacionalnom planu reguliše ova oblast me unarodne saradnje i poslovanja;4) ŠIROKA LEPEZA PONUDE I VELIKI BROJA BANAKA koje su ovlašćene za obavljanje bankarskog posla na tržištu novca;.5) TRŽIŠNO PONAŠANJE I APSOLUTNA KONKURENTNOST banaka i to ne sa aspekta provizije i drugih uslova ili sa aspekta jednobraznosti, već jedino i isključivo sa aspekta kvaliteta bankarske usluge koje se po ovim poslovima pružaju komitentu;6) EFIKASNOST I KOREKTNOST koja se ogleda u pravovremenoj i promptnoj valutaciji priliva i odliva sredstava po osnovu realizacije bankarskih transakcija7) SAVREMENA TEHNOLOGIJA rada pa s tim u vezi i visoka produktivnost rada koja se ogleda u primeni elektronske obrade dostave i realizacijesvih platnih instrumenatai novčanih dokumenatai to kod svih učesnika na tržištu novca8) BESPREKORNA FINANSIJSKA DISCIPLINA na svim nivoima i kod svih učesnika sa enormno visokim kaznama za nepridržavanjei to kako u smislu kaznene kamate tako i u smislu moralne ignoracije ( crna lista, skidanje sa liste učesnika na tržištu novca, prijava kontroli...)9) RACIONALNOST POSLOVANJA U BANKAMA koje se bave ovim poslom i koja se ogleda u niskoj ceni koštanja bankarskih usluga.10) POTPUNA I DOSLEDNA AŽURNOST BANKE koja se ogleda u tome da banka ima obavezu da sve naloge dobijene do odre enog sata obrdi i realizuje istog dana a račun nalogodavca zaduži ili odobri sa valutom dva dana kasnije11) BESPREKORNO I NA SAVREMENIM osnovama funkcionisanje, organizovanje i sprovo enje kontokorentne i korespondentske politike banke12) JEDNOSTAVNO REŠENJE ZA DOSTAVU podataka, zaključnica i drugih dokumenata komitenata, nadležnim kontrolnim i drugim institucijama za njihove potreba čije se rešenje ogleda u automatskom dostavljanju poslednjeg primerka naloga ili drugog dokumenta svim zainteresovanim učesnicima na tržištu novca13) POSTOJANJE KONVERTIBILNE DOMAĆE VALUTE I SLOBODAN TRANSFER kapitala pa s tim u vezi i nepostojanje nikakvih barijera ili prepreka za jedinstveno funkcionisanje nacionalnog i internacionalnog tržišta novca. 15
  • 16. 2.5.1.4. Učesnici Na Tržištu Novca Na tržištu novca se obavlja veliki broj transakcija. Važno je istaći da se naovom tržištu kao učesnik ne može pojaviti država, preduzeće ili pojedinac, iako svioni mogu preko specijalizovanih posrednika koristiti mogućnosti koje im ono pruža itime zadovoljiti svoje potrebe. Prema tome učesnici na tržištu novca su: 1) Centralna banka kao monetarna vlast 2) Poslovne banke kao osnovni učesnici i nosioci trgovne novcem 3) Specijalizovane i za to posebno ovlašćene posredničke finansijske organizacije2.5.1.4.a. Centralna Banka Centralna banka ima izuzetno veliku ulogu u funkcionisanju tržišta novca.Ta njena uloga se ispoljava kroz regulisanje ovog tržišta, propisivanjem i nametanjemobaveznosti pravila ponašanja, rada i funkcionisanja tržišta novca, kao i direktnimučešćem na njemu. Kao učesnik na tržištu novca ona vrši funkciju „banke banaka“ vodeći kodsebe evidenciju o stanju na računima svih poslovnih banaka i drugih učesnika natržištu novca. Ona je autonomna i potpuno samostalna u regulisanju, propisivanju isprovo enju pravila ponašanja , funkcionisanja i načina rada na tržištu novca koja suneprikosnovena i potpuno obavezujuća za sve druge učesnike na tržištu novca. Centralna banka samostalno donosi odluke kojima se utvr uju usloviposlovanja na tržištu novca i to pre svega odluke vezane za: • cenu novca izraženu u većoj ili manjoj eskontnoj i diskontnoj stopi, • obim ponude izražen u povećanju ili smanjenju novčanih kontigenata, • obim tražnje izražen u povećanju ili smanjenju obavezne rezerve, • obim javnog duga izražen u prodaji ili kupovini državnih hartija od vrednosti. Zato su u mnogim razvijenim zemljama jedan od najznačajnijih instrumenatamonetarnog regulisanja operacije centralne banke na otvorenom tržištu, čija je suštinaoptimiziranje primarnog novca, a time i novčane mase. Aktivnosti koje centralnabanka preduzima, dakle, kupovina ili prodaja zavisiće direktno od ciljeva kreditnomonetarne politike. 16
  • 17. Ukoliko je cilj povećanje količine novca, to jest ukoliko je reč oekspanzivnoj politici, centralna banka će vršiti kupovinu državnih hartijaodavrednosti, čime će doći do povećanja likvidnosti banaka i njihovog kreditnogpotencijala. Obrnuto, u slučaju realizacije restriktivne kreditno-monetarne politike,centralna banka će prodajom hartija od vrednosti smanjivati količinu novca u opticajui kreditni potencijal poslovnih banaka. Tržište novca postalo je osnovni mehanizamza sprovo enje ciljeva i zadataka monetarne politike. Na osnovu ovoga može se zaključiti da je centralna banka praktično osnivač,organizator, regulator i kontrolor ukupnih poslovnih doga aja i radnji koje sedešavaju na tržištu novca.2.5.1.4.b. Poslovne Banke Poslovna banka je drugi tip učesnika na tržištu novca i ona se može javiti udvostrukom odnosu. U prvom slučaju ona može imati poslovni odnos sa centralnombankom, a u drugom može imati poslovni odnos sa drugim učesnicima na tržištunovca koji tako e moraju imati svojstvo legitimnog učesnika na tržištu novca. Poslovne banke su najveći pojedinačni kupac i prodavac finansijskihinstrumenata na tržištu novca. U zavisnosti od stanja i potreba, poslovne bankekupuju i prodaju hartije od vrednosti na tržištu novca, povećavaju ili smanjuju nivovrednosti u svom portfelju, transformišući ih u likvidan, transakcioni novac zaizvršenje svojih dospelih obaveza ili obrnuto. Tako poslovne banke formiraju i držedeo svojih rezervi likvidnosti, a tržište novca im omogućavada ih brzo i lako mogukonvertovati u žiralni novac. Za sticanje svojstva učesnika na tržištu novca poslovna banka moraispunjavati odre ene preduslove: • banka mora imati svoj žiro račun, odnosno konto čije stanje svakog momenta mora biti poznato centralnoj banci. • banka neposredno mora biti u poslovnom odnosu sa centralnom bankom na području izdvajanja i držanja obavezne rezerve i ostalih instrumenata kreditno monetarne i devizne politike, • banka mora biti samostalna finansijska institucija osnovana po zakonu o bankama i imati svojstva pravnog lica i • banka mora imati poseban organizacioni deo – službu, tehnički i kadrovski osposobljenu za obavljanje poslova na tržištu novca. Pored ovih opštih uslova u pojedinim zemljama, centralna banka jeovlašćena da propisuje i zahteva i posbne uslove koji se uglavnom odnose na garantnidepozit i sankcije za nepridržavanje uslova poslovanja na tržištu novca. Uslovi serazlikuju od zemalja i načina organizacije tržište novca. Ukoliko su uslovi suvišne 17
  • 18. rigorozni banke će ići na samoorganizovanje i formiranje svojihneinstitucionalizovanih me ubankarskih tržišta novca, kakva nisu retkost u svetu.Obavljajući poslove na tržištu novca, poslovne banke ostvaruju značajne prihode naosnovu kamate.2.5.1.4.c. Specijalizovana i Za To Posebno Ovlašćena Posrednička Finansijska Organizacija Specijalizovana i za to posebno ovlašćena posrednička finansijskaorganizacija je trći tip učesnika na tržištu novca. To su finansijski posrednici kojecentralna banka ovlasti posebnom licencom za posredovanje u operacijama na tržištunovca. Učesnik na tržištu novca nije i ne može biti svaka posrednička finansijskaorganizacija, kakvih u razvijenim tržišnim privredama ima na stotine, već upravosamo ona koju kao učesnika na tržištu novca prihvati centralna banka. Sve te institucije , koje su inače osposobljene za racionalno, brzo ibesprekorno obavljanje svih novčanih transakcija na novčanom tržištu možemosvrstati u dve osnovne grupe posrednika PRVU GRUPU, dilere, čine posrednici koji novčane transakcije obavljaju usvoje ime i za svoj račun, pa s tim u vezi raspolažu i svojim sopstvenim novčanimsredstvima i ogromnom pasivom kao i sopstvenim portfeljom hartija od vrednosti. Uloga dilera na tržištu novca je od izuzetnog značaja, jer oni praktično„prave“ tržište istovremenom kotacijom kratkoročnih hartija od vrednosti i zakupovinu i prodaju. Oni su spremni da u svakom momentu kupe ili prodaju odre enehartije od vrednosti u skladu sa objavljenom kotacijom u korist ili na teret vlastitogportfelja. Osnovni zadatak i funkcija ovih organizacija je obavljanje poslova eskontnihi lombardnih kredita, poslova kupovine i prodaje novčanih sredstava i hartija odvrednosti i obavljanje drugih finansijskih transakcija na novčanom tržištu. DRUGU GRUPU, brokere, čine specijalizovane posredničke finansijskeorganizacije koje posluju kao agenti u tu e ime i za tu i račun, dovodeći u vezukupca i prodavca, kratkoročnih novčanih sredstava i hartija od vrednosti, bezangažovanja sopstvenih sredstava. Za svoje usluge naplaćuju posredničku provizijukoja im je jedini prihod. Zato je sasvim razumljivo što je njihova uloga nat ržištunovca manje značajna. Od ovog ogromnog broja finansijskih posrednika na tržištu novca, centralnabanka autonomno daje licencu ili dozvolu za obavljanje novčanih transakcija natržištu novca samo odre enom, znatno manjem broju ovih institucija. 18
  • 19. 2.5.1.5. Organizaciona Forma Funkcionisanje i organizacija rada tržišta novca je vrlo različita izme uzemalja. U mnogim zemljama ona egzistiraju kao samostalne institucije, mada semogu pojaviti i kao neistitucionalizovana i mešovita tržišta, odnosno kao posebniorganizacioni delovi u okviru berzi hartija od vrednosti. Na taj način moguće jerazlikovati i tri osnovna oblika organizacije tržišta novca, i to: • tržište novca organizovano kao posebna, specijalizovana finansijska institucija • neinstitucionalizovano tržište novca • mešovito tržište novca Institucionalizovano tržište novca se naziva i centralizovanim tržištemnovca. Ono podrazumeva postojanje odr ene posredničke finansijske organizacije, uobliku posebne berze novca, za obavljanje poslova susretanja ponude i tražnjekratkoročnih novčanih i finansijskih instrumenata. Institucionalizovano tržište novcaje obično „zatvoreno“ tržište koje je ograničeno na nekoliko najznačajnijih učesnikačija su prava i obaveze normativno utvr ene. Iz ovih razloga ovaj oblika tržišta novca prisutan je samo na početkuprelaska zemlje na tržišni način privre ivanja i u vremenu kada se instrumentinovčanog tržišta uopšte postepeno razvijaju i uvode u praksu. Neinstitucionalizovano tržište novca je slobodno tržište novca koje nastaježeljom članova da zajednički obavljaju poslove, povećaju brzinu obavljanjatransakcija, smanje troškove i eliminišu nepotrebne posrednike. Ovakva organizacijaima dosta slabosti pošto unosi nedopustivo visok nivo rizika. Za razliku od deviznog tržišta i tržišta kapitala koja su institucionalizovanogkaraktera u industrijskim i tržišno najrazvijenijim zemljama u principu ne postojiinstitucionalizovano tržište novca. Saglasno tome, tržište novca predstavlja skupprecizno regulisanih poslovnih odnosa koji se uspostavljaju izme u: • centralne banke i drugih učesnika na tržištu, ili • izme u poslovnih banaka, ili • izme u specijalizovanih i za to ovlašćenih posredničkih finansijskih organizacija me usobno i sa poslovnim bankama. 19
  • 20. 2.5.1.6. Instrumenti Tržišta Novca Finansijski instrumenti sa kojima se trguje na tržištu novca odre eni sukarakterom samog tog tržišta. Predmet rada odnosno trgovanja na tržištu novca sužiralni novac i kratkoročne hartije oda vrednosti. Trgovanje žiralnim novcem u stvarije me ubankarska kupoprodaja novca, odnosno kupovina i prodaja viškova žiralnognovca koji predstavljaju saldo potraživanja poslovne banke na njenom žiro računuposloe izvršenih svih transakcija do odre enog momenta, npr. do 12 časova datogdana.Pa zaključujemo da su osnovni instrumenti tržišta novca: • Me ubankarska kupoprodaja novca • Hartije od vrednosti2.5.1.6.a. Me ubankarska Kupoprodaja Novca Tržište novca smo definisali kao „mesto susretanja ponude i tražnje zakratkoročnim finansijskim instrumentima“. Ponuda se vezuje za viškove novca, tojest slobodna finansijska sredstva u kratkom roku. To mogu biti viškovi na žiroračunima poslovnih banaka, viškovi iznad minimalnog iznosa likvidnih sredstavadrugih finansijskih institucija ili posrednika, trenutni viškovi kod drugih učesnikaprivrednog i društvenog života. Sa druge strane, tražnja je povezana sa manjkovimalikvidnih finansijskih sredstava u odre enom trenutku. Višak žiralnog novca kao predmet kupoprodaje predstavlja u stvari saldopotraživanja poslovne banke na njenom žiro računu i to onaj saldo koji nastaje nakonizvršenih svih dispozicija, naloga i drugih novčanih transakcija. Svoj saldopotraživanja koji ustvari predstavlja i višak likvidnih sredstava, poslovna banka kaovlasnik i ovlašćeni učesnik na tržištu novca, zahvaljujući postojanju tržišta novca,može: • prodati drugoj poslovnoj banci učesniku na tržištu novca po tržišnoj obostrano prihvatljivoj ceni, • upotrebiti za izmirenje svoje obaveze prema centralnoj banci po osnovu minimalne obaveze rezerve, u kom slučaju taj saldo ne ostvaruje nikakve prihode, ne menja vlasnika i nije neposredno uključen u transakcije na tržištu novca, • sa ovim saldom, poslovna banka kao vlasnik tih sredstava i istovremeno učesnik na tržištu novca, može kupiti hartije od vrednosti na tržištu novca. 20
  • 21. Trgovina žiralnim novcem se odnosi na trgovinu trenutnim viškovima ilimanjkovima novčanih sredstava na žiro računima učesnika na tržištu novca. Na ovomsegmentu tržišta novca se obavljaju dve vrste transakcija:• POSLOVI OKO DNEVNOG NOVCA (CALL MONEY) – promptne transakcije, gde se trguje dnevnim viškovima likvidnih sredstava iznad tekućih obaveza učesnika u toku jednog dana. Bitna karakteristika ovih poslova je da se odmah realizuju i da se transakcija zatvara u toku jednog radnog dana. Pod dnevnim novcem podrazumeva se svaki saldo potraživanja na kontu, odnosno svaki višak likvidnih sredstava koja poslovna banka ponudi drugom zainteresovanom učesniku na rok od jednog dana ( do sutradan ili na 24 sata od dana kada je uzimalac novca taj novac dobio na svoj račun). To praktično znači da banka koja je na tržištu novca uzela tzv. Novac na jedan dan, obavezna je da sutradan ovaj iznos stavi na raspolaganje banci od koje je primila novac na njen žiro račun, ukoliko se naravno sutradan poslovni partneri ne sporazumeju da ovaj aranžman prolongiraju. Na tržištu dnevnog novca osim novca dana trguje se i drugim novcem na rok koji je u principu kraći od 30 dana.• TERMINSKE, gde se trgovina viškovima žiralnog novca vezuje za odre eni period vremena (time deposit). Reč je o pozajmicama koje imaju rok duži od 24 časa. U dogovaranju ovih poslova, pored iznosa i visine kamatne stope, vrlo važan parametar predstavlja rok na koji se posao zaključuje. Rok može biti različit. Najčešće se kreće od 1-3 meseca ( tržište novca Nemačke i Japana) a maksimalno može iznostiti 12 (tržište novca ostalih zemalja). Terminski novac, za razliku od dnevnog novca koji se smatra poslovno nepouzdanim i netransferabilnim u bilo koje druge oblike bankarske poslovne aktivnosti, predstavlja i pokazuje karakteristike stabilnog izvora bankarskih sredstava. Terminski novac je iz tih razloga, većeg kvaliteta i za primaoca ima značajne prednosti nad dnevnim novcem, izme u ostalog i zbog toga što se njegovo dospeće unapred zna pa s tim u vezi i njegovo vraćanje može se pripremiti i planirati. Saglasno tome terminski novac može dospevati za vraćanje na tačno odre eni dan tzv. Novac sa utvr enom valutom vraćanja ili po isteku odre enog otkaznog roka koji ne može biti kraći od mesec dananiti duži od godinu dana tzv. Terminski novac sa otkaznim rokom. 21
  • 22. 2.5.1.6.b. Kratkoročne Hartije Od Vrednosti Instrumenti duga su hartije od vrednosti kojima emitent dolazi do sredstavana kreditnoj osnovi i obavezuje se da imaocu isplati odre eni iznos kamate i glavnicuu predvi enom roku dospeća. Dakle, reč je o hartijama od vrednosti koje odražavajudužničko – poverilačke odnose. tj. kreditne odnose.Jedan od vrlo čestih kriterijuma naosnovu kojih se vrši podela ovih hartija od vrednosti je rok dospeća. Prema ovojpodeli razlikujemo: • Kratkorčne instrumente duga – koji imaju rok dospeća od jedne godine. • Srednjoročne instrumente – sa rokom dospeća do 3,5 ili 10 godina. • Dugoročne hartije instrumenti duga – koje imaju rok dospeća duži od 10 godina.Dva osnovna motiva za njihovu emisiju su: - Obezbe ivanje sredstava za rešavanje problema likvidnosti - Prikupljanje sredstava za kratkoročno finansiranje, čime se premošćavaju odre eni problemi u svakodnevnom poslovanju. Na početku treba ukazati na par zajedničkih karakteristika vezanih za svekratkoročne hartije od vrednosti. To su: a) Rok dospeća – koji je kraći od jedne godine, odnosno može se kretati minimalno od 2 do 365 dana maksimalno. Interesantno je napomenuti da za pojedine hartije, kao na primet komercijalne zapise u SAD, da bi bili svrstani u ovu kategoriju , maksimalan rok dospeća ne sme biti od 270 dana. b) Održavaju kreditne odnose – u pitanju su dužničko poverilački odnosi, što znači da se emitent ovih hartija nalazi u ulozi dužnika koji ima obavezu da vrati pozajmljena sredstva uz pripadajuću kamatu u predvi enom roku, što ustvari predstavlja rok dospeća emitovane hartije. c) Obezbe enje plaćanja – većina kratkoročnih hartija oda vrednosti spada u kategoriju neosiguranih instrumenata duga. To konkretnije znači da emitenti ne vrše obezbe enje izvršenja obaveze nekim od oblika aktive. Hartije od vrednosti kojima se trguje na tržištu novca mogu biti osim hartijaod vrednosti izdanja centralne banke, samo one hartije od vrednosti koje se uvekmogu rediskontovati kod centralne banke. 22
  • 23. Najvažnije hartije od vrednosti tržišta novca su sledeće: 1. Državna obveznica 2. Državni blagajnički zapis 3. Blagajnički zapis centralne banke 4. Depozitni certifikat 5. Bankarski akcept 6. Komercijalni zapisOsnovne karakteristike instrumenata tržišta novca su: • Mali rizik neizvršenja • Kratak rok dospeća • Visoka tržišnost (high marketability). Zahvaljujući ovim karakteristikama tržište novca pruža mogućnost sprovo enja jednog novog koncepta likvidnosti unutar jedne zemlje, zasnovano na veoma likvidnim , nerizičnim, a kamatonosnim rezervama likvidnosti. Poslovne operacije sa hartijama od vrednosti na tržištu novca. Ukupnetržišne transakcije sa hartijama od vrednosti tržišta novca obuhvataju poslovneoperacije vezane za: • prvu ili primarnu emisiju • poslovne operacije vezane za drugu ili svaku dalju kupoprodaju hartija od vrednosti tržišta novca tzv. Sekundarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca. Primarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca je deo tržišta novca kojeobuhvata ukupnost poslovnih operacija centralne banke i ostalih učesnika na tržištunovca u emitovanju ili prvoj prodaji hartija od vrednosti. Sekundarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca je logičan i ekonomskineophodan nastavak primarnog tržišta novca.Ono predstavlja svaku dalju prodajuhartija od vrednosti tržišta novca. To znači da se funkcionisanjem sekundarnog tržištastvara mogučnost da se svaka emitovana hartija oda vrednosti može u svakommomentu dospeća, i pre njenog dospeća, pretvoriti u gotov novac prodajom na tomtržištu. Učesnici na sekundarnom tržištu novca su : • na jednoj strani prodavci, odnosno svi vlasnici bilo koje hartije od vrednosti tržišta novca koji žele da ove hartije dalje prodaju i tako ostvare svoja pravaiz njih što sve čini ponudu na sekundarnom tržištu novca i • na drugoj strani, kupci, odnosno svi vlasnici novčanih sredstava koji pod odre enim za njih prihvatljivim uslovima žele da kupe i tako postanu vlasnici hartija oda vrednosti tržišta novca, što sve čini tražnju na sekundarnom tržištu novca. 23
  • 24. Nominalna vrednost hartije je ustvari novčani iznos na koji hartija odvrednosti glasi i koji je kao takav upisan na njenom blanketu. To je ustvari iznospotraživanja vlasnika hartije od vrednosti koje će ovaj naplatiti od izdavaoca na dannjenog dospeća. Cena koštanja hartije od vrednosti je upravo novčani iznos koji kupac moraplatiti emitentu kod prve prodaje hartije od vrednosti. Cena koštanja se u praksioznačava kao emisioni kurs. Kupoprodajna ili tržišna cena hartije od vrednosti je u stvari onaj iznos pokome se ostvaruje druga i svaka dalja kupovina hartije od vrednosti. To je cena pokojoj se vrše kupoprodajne transakcije sa hartijama od vrednosti na sekundarnomtržištu novca.Za razliku od cene koštanja koja se utvr uje na dan izdanja ili prveprodaje, kupoprodajna cena se utvr uje svakog dana od dana emitovanja pa do danadospeća. 24
  • 25. 2.5.2. Tržište Kapitala2.5.2.1. Tržište Kapitala - Pojam, Karakteristike Tržište kapitala se može definisati kao mesto povezivanja ponude i tražnje zakapitalom, to jest dugoročnim finansijskim instrumentima, gde se pod kapitalomsmatra ukupni novčani iznos odložene potrošnje, sa rokom dužim od jedne godine.Slična definicija kaže da tržište kapitala predstavlja odnos izme u ponude i tražnjedugoročnih hartija od vrednosti. Dakle, radi se o tokovima novčane akumulacije. Tržište kapitala predstavlja institucionalano organizovani prostor sa svimpotrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje u tačno odre enomvremenu, kao i pravila i uzanse ponašanja učesnika. Na tom prostoru i u okvirunjegovog okruženja i pravila ponašanja organizovano se susreću ponuda i tražnja zakapitalom. Prema tome, kada su nekom potrebna investiciona sredstva, odnosno kapital,on ih može pribaviti na tržištu kapitala emitujući obveznice, tzv. zajmovni kapital, iliemitujući akcije i druge hartije od vrednosti sa pravom učešća u dobiti, tzv. akcijskiili vlasnički kapital. Na taj način tržište kapitala predstavlja specijalizovano tržište nakome se kapital traži i nudi dugoročno, tzv. primarno tržište kapitala i na kome setrguje već emitovanim dugoročnim hartijama od vrednosti, tzv. sekundarno tržištekapitala. U tom smislu tržište kapitala omogućava javnom i privatnom sektoru,pojedincima i korporacijama da uspešno i brzo menjaju strukturu i smer svojihinvesticionih portfelja i da u slučaju potrebe iz statusa štediše, odnosno vlasnikakapitala, pre u u status zajmotražioca ili vlasnika potraživanja, na jednoj strani, a nadrugoj strani tržište kapitala omogućava tim istim subjektima usmeravanje njihovogkapitala u one investicione projekte koji su u datom vremenu i prostorunajprofitabilniji. Transakcije koje se odvijaju na ovom tržištu nazivaju se kapitalne transakcijeili transakcije kapitalom, a hartije od vrednosti kojima se trguje na ovom tržištunazivaju se dugoročne hartije od vrednosti ili efekti.2.5.2.1. Izvori Kapitala i Njegovi Vlasnici – InvestitoriU svakoj nacionalnoj privredi mogu postojati tri osnovna izvora kapitala: a) Domaća štednja, b) Transfer inostrane štednje, to jest ino akumulacija, i c) Pretvaranje novca u kapital posredstvom finansijskih institucija. 25
  • 26. Osnovni izvor kapitala svakako predstavlja štednja, i to kako domaća, tako iinostrana. Štednja predstavlja oblik odložene potrošnje na koju utiču razni faktori kaošto su materijalni - bogaćenje, uvećanje imovine, ostvarenje lepše budućnosti, rast irazvoj, ispunjenje odre enih ekonomskih, društvenih ili socijalnih ciljeva; inematerijalni – sigurnost, školovanje, lečenje, putovanja, itd. Domaća štednja seodnosi na viškove sredstava – akumulaciju koja kreiraju domaći subjekti iz različitihsektora: stanovništva, privrede i javnog. Sklonost ka štednji zavisi od više faktorame u kojima su najvažniji visina tekućih prihoda, životni standard i troškovi života,navike, stabilnost, poresko opterećenje, investicije u nekretnine i trajna potošnadobra, itd. U najvećem broju zemalja učesnici iz sektora stanovništva su najvažnijiizvor štednje. Štednja se kod stanovništva javlja kao razlika izma u prihodaostvarenih po različitim osnovama – plate i naknade, penzije, stipendije, honorari,premije osiguranja, dividende i iznosa sredstava koja idu u tekuću potrošnju. U našim uslovima štednja svakako ne predstavlja najvažniji izvor kapitala izrazloga što je štednja razlika izme u prihoda i rashoda, pa se ne može štedeti kada senema ni za potošnju. Dakle, pošto su prihodi naših gra ana nedovoljni da pokrijuelementarne potrebe logična posledica je da ne može biti ni štednje. Štednja od strane inostranih subjekata – ino akumulacija tako e može bitiznačajan izvor kapitala. Transfer inostrane štednje može se vršiti na različite načine:kao pomoć (što je re i slučaj), kroz direktne investicije u realna dobra, kaofinansijske investicije u instrumente tržišta kapitala, itd. Pošto štednja predstavlja osnovni izvor kapitala ona se ponekad izjednačavasa njim, ali to nije korektno pošto postoji treći izvor kapitala a to je transfer slobodnihnovčanih sredstava u kapital. Funkcija transfera novca u kapital se vrši posredstvomfinansijskih institucija i posrednika, odnosno njihovom aktivnošću na tržištu kapitala.Odre ene finansijske institucije mogu deo svojih kratkoročnih izvora novčanihsredstava da pretvore u dugoročne plasmane, kao na primer banke koje kratkoročneizvore u vidu depozita mogu investirati u dugoročne instrumente tržišta kapitala. Dakle, u zemljama u kojima postoji i funkcioniše tržište kapitala u uloziinvevetitora, odnosno ponu ača kapitala, javljaju se vlasnici kapitala i to: • Pojedinci, • Privredni subjekti svih oblika, • Državni ili paradržavni subjekti, institucije i organizacije svih vrsta i • Bankarsko-finansijske institucije. Ovi investitori su istovremeno i nepsredni učesnici na tržištu kapitala svakenacionalne ekonomije. 26
  • 27. 2.5.2.2. Motivi Za Korišćenje Kapitala i Korisnici Kapitala Na Tržištu Kapitala U tržišno razvijenim zemljama sa razvijenim tržištom kapitala, štednja sekroz mehanizam tržišta kapitala transformiše u kapital kao osnovnu i potencijalnusnagu jedne nacionalne ekonomije. To znači da se zahvaljujući štednji, ostvarujuciljevi razvojne politike jedne nacionalne ekonomije. Ukoliko je funkcionisanjetržišta kapitala uspešnije utoliko će i ostvarivanje ciljeva razvojne politike bitiuspešnije. Nosioci ukupne aktivnosti na tom polju su korisnici formiranog kapitalakoji čini ponudu na tržištu kapitala. Mnogobrojni motivi za korišćenje kapitala mogu se zajednički izraziti uuspešnom privrednom poslovanju, stvaranju nove vrednosti, stvaranju dobiti idruštvenog bogatstva kao osnove boljeg životnog standarda i opšteg društvenogbogatstva. Korisnici kapitala su subjekti iz istih sektora iz kojih su i vlasnici kapitala,pri čemu su to ona lica koja imaju preduzetničke ideje i aktivnosti, ali imajunedostatak kapitala potrebnog za realizaciju tih poslovnih ideja i poduhvata. Prematome, korisnici kapitala su: • Pojedinci, • Privredni subjekti svih oblika, • Državne i paradržavne institucije i organizacije i • Bankarsko-finansijske organizacije.2.5.2.3. Delovi Tržišta Kapitala Tržište kapitala se često pogrešno tumači i usko vezuje i izjednačava saberzom akcija. Me utim, tržište kapitala ima tri segmenta: 1) kreditno tržište, odnosno tržište instrumenata duga, 2) hipotekarno tržište , 3) tržište instrumenata akcijskog kapitala, odnosno berze akcije. KREDITNO TRŽIŠTE je mesto na kome se trguje dugoročnim kreditniminstrumentima, to jest hartijama od vrednosti koje odražavaju dužničko-poverilačkeodnose. Postoji izuzetno veliki broj ovih hartija od vrednosti o čemu će kasnije bitiviše reči. U ulozi emitenata na ovom tržištu mogu se naći država i njeni organi,lokalni organi vlasti i privredne organizacije. HIPOTEKARNO TRŽIŠTE je mesto na kome se trguje hipotekarnim kreditima ihartijama od vrednosti na bazi hipoteka. U razvijenim zemljama, posebno u SAD iVelikoj Britaniji, primarno tržište je dugo razvijano i ima veliku tradiciju.Sekundarno hipotekarno tržište je novijeg datuma i predstavlja direktnu posledicu 27
  • 28. tokova sekjuritizacije. Poslednjih godina došlo je do naglog povećanja brojafinansijskih instrumenata na ovom segmentu tržišta kapitala. Kao osiguranje ovihinstrumenata javljaju se hipoteke na zemlju, zgrade i druge nepokretnosti. Ponekad sehipotekarno tržište smatra delom kreditnog tržišta pošto većina hipotekarnih hartija uosnovi podrazumeva korišćenje pozajmljenih sredstava. TRŽIŠTE INSTRUMENATA AKCIJSKOG KAPITALA, tj. berze akcija je mesto nakome se trguje akcijama – vlasničkim hartijama od vrednosti. Kao i u prethodna dvasegmenta i ovde postoji primarno i sekundarno tržište instrumenata akcijskogkapitala. Na primarnom se vrši primarna emisija, odnosno prva prodaja akcija isakupljanje akcijskog kapitala. Na sekundarnom se vrši njihova preprodaja. Ovatržišta su značajna jer ona u stvari predstavljaju berze akcija. Na ovim tržištima seostvaruje izuzetno veliki obim i vrednost prometa. Grafik 3 na narednoj straniprikazuje strukturu tržišta kapitala. Osnovu funkcionisanja tržišta kapitala čini transfer kapitala izme usuficitnih i kapitalom deficitnih ekonomskih jedinica. Suficitne jedinice imajuviškove kapitala namenjenog za kasniju potrošnju, a preko tržišta kapitala mogu tasredstva racionalno i relativno sigurno, i pre svega unosno da plasiraju i ostvareodre eni prihod. Ukoliko to ne bio slučaj, oni bi imali tzv. oportunitetne troškove, tj.gubitak bi nastao po osnovu držanja kapitala koji se plasmanom mogao oploditi.Deficitne jedinice imaju nedostatak sredstva i ta sredstva uglavnom pribavljaju prekotržišta kapitala, pod tržišnim uslovima. Kada je reč o tržištu kapitala kod nas, može se reći da ono praktično još nefunkcioniše. Uzroci takvog stanja su brojni: nizak nivo proizvodnje, nadovršenasvojinska transformacija, nelikvidnost i nesolventnost finansijskog sektora,izgubljeno poverenje u finansijski sistem, veliki spoljni dug, nesigurna klima zastrana ulaganja. Svi ovi faktori determinišu nedostatak kapitala iz domaćih izvora,odsustvo stranog kapitala i nedovoljnost kvalitetnog tržišnog materijala, pa iz togalogično proizilazi nizak nivo razvijenosti transakcija na tržištu kapitala.Grafik 3. Segmenti tržišta kapitala TRŽIŠTE KAPITALA TRŽIŠTE KREDITNO AKCIJSKOG TRŽIŠTE KAPITALA BANKARSKI OBIČNE PRIORITETNE LIZING VARANTI KREDITI AKCIJE AKCIJE OBVEZNICE HIPOTEKARNI iInstrumenti duga INSTRUMENTI 28
  • 29. 2.5.2.4. Oblici Korišćenja Kapitala U realizaciji tražnje kapitala na tržištu kapitala prisutni su i mogući raznioblici korišćenja kapitala od strane svih učesnika. Prema zajedničkimkarakteristikama ti oblici korišćenja kapitala mogu se svrstati u dve osnovnekategorije: 1) koričćenje kapitala u obliku zajmovnog kapitala i 2) korišćenje kapitala u obliku vlasničkog-akcijskog kapitala.1) ZAJMOVNI KAPITAL predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kome se korisnik kapitala javlja u ulozi dužnika, a vlasnik kapitala u ulozi poverioca. Izme u dužnika i poverioca se konstituiše kreditni odnos sa svojim osobenostima i karakteristikama. Tako definisan kreditni odnos može biti ostvaren u neposrednom kontaktu izme u vlasnika-poverioca i preduzetnika-dužnika, u kom slučaju se govori o direktnom ili neposrednom kreditnom odnosu, ili posredno preko finansijskih posrednik, u kom slučaju se govori o posrednom kreditnom odnosu. Zajmovni kapital se može pojaviti u obliku: • investicionog kredita pod kojim se podrazumeva svaka vrsta dugoročnog kredita bez obzira na namenu, način korišćenja, odobravanja i vraćanja, a koji za obezbe enje od kreditnog rizika nema hipoteku već neko drugo pokriće, • hipotekarnog kredita pod kojim se podrazumeva samo ona vrsta dugoročnog kredita koja je od kreditnog rizika obezbe ena hipotekom, • dugoročnog zajma pod kojim se podrazumeva svaka vrsta dugoročnog kredita obezbe enog emisijom dugoročnih hartija od vrednosti dugoročnog zajmovnog karaktera.2) VLASNIČKI ILI AKCIJSKI KAPITAL predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kom se preduzetnik-korisnik kapitala javlja u ulozi primaoca, odnosno budućeg vlasnika kapitala, a sadašnji vlasnik kapitala u ulozi davaoca odnosno budućeg upravljača i primaoca dividende. Korisnik akcijskog kapitala, odnosno njegov budući vlasnik u razvijenim tržišnim privredama je privredni subjekt osnovan u formi akcionarskog ili suvlasničkog društva koje osnivanjem postaje vlasnik tog akcijskog, sada već akcionarskog, odnosno osnivačkog kapitala. Akcijski kapital u tom smislu predstavlja ukupan iznos kapitala obezbedjenog emisijom i plasmanom akcija kao hartija od vrednosti vlasničkog karaktera. Tako definisan i shvaćen akcijski kapital koji je u celini vlasništvo akcionarskog društva , sastoji se iz : • osnivačkog ili akcionarskog kapitala koji je vlasništvo akcionara koji su raspolaganje i korišćenje tog kapitala preneli sa sebe na akcionarsko društvo i • kapitala u svim oblicima rezerve koje je isključivo vlasništvo akcionarskog društva. 29
  • 30. Osnivački kapital i rezerve čine jedinstvenu kategoriju kapitala koja se zove osnovni ili vlastiti kapital akcionarskog društva . Osim toga, osnivački kapital koji se jedino obezbe uje emisijom akcija, je uvek jednak nominalnoj vrednosti ukupno emitovanih akcija bez obzira da li se radi o prvoj ili bilo kojoj narednoj emisiji izvršenoj radi povećanja osnivačkog kapitala. Ovaj kapital je jedini kojim se ostvaruje pravo na prihod, odnosno dividendu . Kapital u svim oblicima rezerve, koji akcionarima ne donosi nikakav prihod odnosno dividendu, obezbe uje se: • iz razlike izme u nominalne i prodajne vrednosti emitovanih i prodatih akcija, i • iz raspodele ostvarene dobiti i to pre izdvajanja dela za akcionare u obliku dividende .Tržišni Materijal Stepen razvijenosti i uspešnog funkcionisanja tržišta kapitala umnogome suuslovljeni i zavisni od raznovrsnosti oblika hartija od vrednosti dugoročnog karakterakoje se nazivaju efektima. Ukoliko se na jednom tržištu kapitala posluje sa velikimbrojem raznovrsnih i kvalitetnih efekata, utoliko to tržište ima veće izglede zauspešno funkcionisanje i razvoj. Sveukupnost efekata koji su u funkciji tržišta kapitala čini tržišni materijaltržišta kapitala. To su, dakle, oni efekti putem kojih se formira i realizuje ponuda itražnja na tržištu kapitala. S obzirom na značaj koji tržišni materijal ima na stepen uspešnosti tržištakapitala, ovom pitanju biće posvećena posebna pažnja u nastavku rada. 30
  • 31. 2.5.2.5. Efekti Na Tržištu Kapitala2.5.2.5.a. Pojam Efekata Efekti su hartije od vrednosti koje kao predmet investicionog ulaganjapismeno potvr uju pravo potraživanja ili učešća, sadrže bezuslovno, odnosno uslovnopravo na stalni prihod i unutar jedne vrste odlikuju se me usobnim pravomzastupanja. Pojmovi hartije od vrednosti i efekti se u teoriji i praksi često poistovećujušto je pogrešno jer je pojam hartija od vrednosti suštinski i sadržajno mnogo širi isadržajniji od pojma efekata. Efekti, u stvari, predstavljaju samo onaj deo hartija odvrednosti sa kojima se posluje na tržištu kapitala bez obzira na formu njegovogorganizovanja. Osim toga, za razliku od ostalih hartija od vrednosti, efekti su jedinavrsta dugoročnih hartija od vrednosti. Efekti kao specifična vrsta hartija od vrednosti sa kojima se trguje na tržištukapitala, sa aspekta forme i spoljašnjeg izgleda sastoje se od omota i uloška. Omotpismeno potvr uje pravo potraživanja ili učešća. Kod efekata sa fiksnom kamatomuložak sadrži i kamatne kupone koji glase na fiksni novčani iznos i koji se mogusmatrati kao samostalne hartije od vrednosti. Kod efekata sa dividendom, uložaksadrži kupone za dividende, koji ne glase na jedan odre eni novčani iznos, već samoobezbe uju pravo na nastalu dobit koja je odlukom skupštine akcionara odobrena zaisplatu. Na kuponima za dividendu se obično ispisuje nominalni iznos na koji dotičnahartija od vrednosti i glasi.2.5.2.5.b. Vrste Efekata Podela efekata u teoriji i praksi je mnogobrojna i različita i umnogomeidentična sa podelom hartija od vrednosti uopšte pa će u ovom delu pažnja bitiposvećena podeli efekata prema vrsti prihoda koja sve efekte svrstava u tri velikegrupe: 1) Efekti sa fiksnim prihodom u formi kamate, 2) Efekti sa varijabilnim prihodom u formi dividende, 3) Efekti sa mešovitim prihodom u formi kamate i dividende. 31
  • 32. 2.5.2.5.b.1/3. Efekti Sa Fiksnim Prihodom Efekti sa fiksnim prihodom pismeno potvr uju jednu obligaciono-pravnuobavezu i daju vlasniku pravo potraživanja u odnosu na izdavaoca. Za razliku odprava potraživanja iz efekata sa varijabilnim prihodom, pravo efekata sa fiksnimprihodom može se ostvariti i u slučaju stečaja izdavaoca. Efekti sa fiksnom kamatomimaju karakter dugoročnih zajmova – kredita, što znači da dužnik, izdavaoc efektamora svoje obaveze izvšiti uredno i na vreme. Pomoću fiksno ukamaćenih efekata sve vrste privrednih subjekatapribavljaju sebi dugoročan tu i kapital koji se: ukamaćuje sa unapred utvr enomkamatnom stopom, u odre enim momentima isplaćuje uz podnošenje kupona zakamatu i vraća na dan dospeća najmanje po nominalnoj vrednosti. Kod većine fiksnoukamaćenih efekata kamata se isplaćuje polugodišnje, a re e godišnje. Rok trajanja dugoročnih zajmova – kredita uzetih emisijom efekata safiksnom kamatom je različit. Kod takozvanih javnih zajmova sa državnimobveznicama on iznosi od 1 do 25 godina (uobičajeno od 3 do 8 godina), dok kodhipotekarnih založnica – obveznica taj rok može biti od 5 do 99 godina (uobičajenood 8 do 30 godina). Sve efekte sa fiksnom kamatnom stopom prema izdavaocu-emitentumožemo podeliti na tri grupe: a) efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor, b) efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektor i c) efekti sa fiksnim prihodom javnog i privatnog sektora.A. EFEKTI SA FIKSNIM PRIHODOM KOJE IZDAJE JAVNI SEKTOR Osnovni oblik mobilizacije kapoitala u zemljama sa razvijenim tržištem kapitala i osnovni oblik zaduživanja na svim nivoima vlasti je emisija efekata sa fiksnom kamatnom stopom. Svrha ovih državnih zajmova je obezbe enje državnog kapitala iz realnih izvora potrebnog svakoj državi za ostvarivanje ciljeva ekonomske i razvojne politike. Obzirom na autoritet i značaj ovog izdavaoca, efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje država, sa aspekta boniteta i kvaliteta se smatraju najboljim i prvorazrednim. Zbog ovoga su emisije ovih efekata bez dodatnih troškova garantovanja što ih čini konkurentnijim na tržištu kapitala u odnosu na druge efekte sa fiksnim prihodom. Pored toga država je kao emitent u daleko povoljnijem položaju od drugih emitenata jer svojim efektima obezbe uje prednost u formi raznih poreskih olakšica. Osim države, kao emitenti efekata sa fiksnim prihodom iz javnog sektora mogu se pojaviti i takozvane paradržavne institucije. Takav karakter imaju nacionalizovana društva koja svoju ulogu ostvaruju na području 32
  • 33. javnih usluga koje su od opšteg i posebnog društvenog značaja. Zbog takveuloge ovi subjekti često imaju nedostatak kapitala zbog čega su prinu eni dabudu učesnici tržišta kapitala. Osnovne vrste efekata sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektorsu sledeće: 1) Obveznice koje centralnih vlasti – obveznice trezora, 2) Obveznice lokalnih organa vlasti – municipalne obveznice i 3) Obveznice koje emituju državne agencije na bazi hipoteka – hipotekarne obveznice.1) Obveznice državnog trezora Državne obveznice emituje država ili pojedini njeni delovi. Ovi efekti za kupce sadrže najmanji stepen rizika jer su osigurani snagom emitenta što je u ovom slučaju država. Plasmanom svojih obveznica država mobiliše ogroman slobodni kapital kojim finansira svoje investicione potrebe na kreditnoj osnovi. Ukoliko je plasman izvršen u zemlji u domaćoj valuti, onda se radi o unutrašnjem dugu države, a ukoliko je taj plasman izvršen u inostranstrvu i glasi na strane valute onda se radi o spoljnom dugu države. Državni dugovi su sa aspekta rizika osigurani, a potraživanje po osnovu duga može se u svako vreme naplatiti. Osnovni razlog za emisiju državnih obveznica se sastoji u tome što se na taj način može sakupiti mnogo više sredstava nego putem klasičnog kreditiranja. Državne obveznice su vrlo atraktivne za investitore iz više razloga: • poseduju izuzetno visok kreditni rejting – smatraju se najsigurnijim finansijskim instrumentima jer izvršenje obaveze garantuju vlad, - • visoka likvidnost - u većini zemalja sveta tržišta državnih hartija od vrednosti spadaju u najlikvidnija, što omogućava brzo pretvaranje uloženih sredstava u gotovinu, • mali rasponi izme u kupovnih i prodajnih cena što je direktna posledica visokog stepena likvidnosti, • transparentne cene – visok stepen likvidnosti dovodi do brzog odre ivanbja cena koje postaju javne i svima dostupne, vlade poseduju niz mera kako to da ostvare (povećanje poreza, smanjivanje budžetskih troškova, itd. • dematerijalizacija – gotovo u svim zemljama trgovanje državnim obveznicama je postalo elektronsko, elektronsko trgovanje donosi niz pogodnosti kao što su: nepostojanje opasnosti od gubitka, kra e, uništenja, itd. • visok nivo leveridža – u slučaju da se državne hartije koriste kao kolateralno osiguranje za emisiju drugih hartija mogu se dobiti vrlo visoki iznosi – čak do 90% od nominalne vrednosti, • ostalo – kao što su relativno povoljni poreski tretmani, nisu opozive tj. ne postoji opasnost da ih država otkupi pre krajnjeg roka dospeća. 33
  • 34. 2) Municipalne obveznice Municipalne obveznice su posebna kategorija državnih hartija od vrednosti koje emituju niži organi vlasti kao što su republike članice federacije, okruzi, gradovi, opštine i tome slično. Municipalne obveznice imaju dugu tradiciju i predstavljale su način na koji su lokalne samouprave prikupljale sredstva za finansiranje različitih potreba. Municipalne obveznice su posebno popularne u SAD. U obilju municipalnih obveznica, razlika se pravi izme u dve osnovne vrste: • Opštih obligacija (general obligation) – koje nude niže nivo rizika investitorima pošto se lokalni organ vlasti obavezuje u potpunosti da će svim mogućim sredstvima izvršiti isplatu preuzetih obaveza, • Prihodne obveznice (revenue bonds) – gde se isplata kamate i glavnice investitorima vezuje samo za prihode koji će se ostvariti od ulaganja u specifičan projekat (na primer vodovod, most, put, itd). Ova vrsta obveznica nosi veći rizik od prethodne jer je odgovornost lokalnog organa-emitenta ograničena uspešnošću realizacije odre enog projekta.3) Hipotekarne obveznice i obveznice državnih agencija Hipotekarne hartije od vrednosti snažan razvoj doživljavaju u drugoj polovini 70-ih godina XX veka, paralelno sa razvojem procesa sekjuritizacije. Nastale su na osnovama duge tradicije korišćenja klasičnih hipotekarnih kredita odobravanih za kupovinu različitih nekretnina (stanova, kuća, zemlje). Ovi krediti u zemljama zapadnog sveta, posebno u Velikoj Britaniji i SAD, imaju jako dugu tradiciju. Suština upotrebe ovih hartija je u tome što se korisnik obraća banci ili nekoj drugoj depozitnoj instituciji (štedionici, štedno-kreditnoj zadruzi) da mu odobri kredit radi rešavanja stambenog pitanja. Korisnik polaže odre enu sumu novca na ime učešća, finansijska institucija mu odobrava kredit, korisnik kupuje nekretninu, ali mu se na nju stavlja hipoteka kao obezbe enje da će uzeti kredit uredno vraćati finansijskoj instituciji u predvi enom roku. Na iznos pozajmljenih sredstava se zaračunava kamata i sastavlja amortizacioni plan čija je suština u odre ivanju mese ne anuitetne rate, u kojoj su sadržani glavnica i kamata kredita. U početku otplate, u anuitetu je mnogo veći udeo kamate nego glavnice duga, da bi se vremenom situacija promenila. Korisnik kredita je obavezan da anuitet redovno plaća svakog meseca u narednih 10, 15, 20 ili 30 godina. Sve dok na vreme otplaćuje svoje obaveze korisnik kredita je spokojan da hipoteka na nekretninu neće biti aktivirana. Me utim, ukoliko nije u stanju da izmiri mesečnu ratu, posebno par meseci uzastopno, postoji velika opasnost da banka aktivira hipoteku, prinudnim putem oduzme nekretninu čijom prodajom će namiriti svoja potraživanja. Hipotekarni krediti mogu biti različitih rokova, sa različitim kamatnim stopama i različitim načinom obračuna kamate (fiksna i varijabilna). Jedan od velikih problema povezanih sa hipotekarnim kreditima predstavlja činjenica što su nelikvidni – finansijska institucija koja ih odobrava zarobljava svoja sredstva na duži rok čime smanjuje mogućnost njihovog efikasnijeg korišćenja. Da bi se ovaj problem rešio došlo je do pojave sekjuritizacije. Sekjuritizacija se sastojala u udruživanju individualnih kredita, odnosno njihovom prepakivanju u tzv. pul – u kome su se nalazili krediti sa istim rokovima dospeća, na istu vrstu nekretnina i pod istim kamatnim stopama. Tako kreirani pulovi poslužili su kao osnova na bazi koje je izvršena emisija novih hartija od vrednosti instrumenata duga, gde su pojedinačni krediti i periodične uplate anuiteta njihovih korisnika, služile kao obezbe enje izvršenja obaveze. Ovde treba napomenuti da se mogu emitovati dve grupe hartija – one 34
  • 35. gde se samo vrši distribucija isplata vlasnicima i one koje su garantovane od strane neke finansijske institucije. U našoj zemlji državne hartije od vrednosti emituje Narodna banka Srbije. Dugoročnih hartija još uvek nema puno. Najkvalitetnije su svakako obveznice po osnovu izmirenja obaveza prema staroj deviznoj štednji. Odre ena iskustva iz drugih zemalja, kako razvijenih, tako i manje razvijenih, pokazuju da razvoj dugoročnih državnih obveznica ima izuzetno veliki uticaj na ukupan razvoj finansijskih tržišta.B. EFEKTI SA FIKSNIM PRIHODOM KOJE IZDAJE PRIVATNI SEKTOR‚ U zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, mobilizaciju slobodnog kapitala neophodnog za razvoj, privatni sektor ostvaruje emitujući svoje efekte sa fiksnom kamatom, s tom razlikom što ovaj sektor u pore enju sa javnim na tržištu efekata ima relativno manju ulogu. Privatni sektor, znači, obuhvata sve privredne subjekte koji nemaju javno-pravni karakter. To su pre svega banke i druge finansijske institucije koje refinansiraju odobrene zajmove emitujući obveznice, založnice i druge efekte sa fiksnom kamatom. Zatim tu spada veliki broj korporacija, kompanija, akcionarskih društava. Emisija efekata sa fiksnom kamatom privatnog sektora podleže obaveznoj registraciji kod nadležnog državnog organa. Sa aspekta obezbe enja emisija efekata sa fiksnom kamatom može biti garantovana i negarantovana. U najvećem broju slučajeva emisija je garantovana realnim obezbe enje (mortgage) koje se odnosi na celokupnu aktivu preduzeća, ili na odre eni procenat imovine, ili samo na odre ena dobra. Realno obezbe enje može tako e da se sastoji iz zaloge hartija od vrednosti, naročito akcija. Postoje i obveznice koje su garantovane od strane neke druge institucije. Obveznice preduzeća kao instrument duga predstavljaju jedan od dva osnovna elementa strukture kapitala. Kao takve one imaju više karakteristika, o kojima emitenti i investitori moraju posebno da vode računa. Te karakteristike su: • finansiranje putem obveznica predstavlja dug za emitenta, tj. uzimanje tu ih sredstava na korišćenje, a to automatski znači obavezu izdavaoca da pozajmljena sredstva vrati uz kamatu u predvi enom roku, • isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica predstavlja prioritet za emitenta (preduzeće mora prvo da izmiruje obaveze po osnovu emitovanih obveznica, pa tek onda po osnovu emitovanih preferencijalnih i običnih akcija), • plaćanje kamate po osnovu emitovanih obveznica se tretira kao trošak poslovanja, što donosi emitentima odre ene poreske olakšice, 35
  • 36. • isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica je ograničena obaveza na iznos kamata i glavnice, što je regulisano ugovorom o kreditu, • u slučaju likvidacije emitenta vlasnici obveznica imaju povlašćeni tretman jer naplata njihovih potraživanja ima prioritet u odnosu na vlasnike običnih i preferencijalnih akcija. Korišćenje obveznica kao finansijskog instrumenta duga ustrukturi kapitala preduzećima koja ih emituju donosi odre ene prednosti,ali i nedostatke. Najvažnije prednosti bile bi: • emisija obveznica omogućava da se kapital pribavi iz više izvora što olakšava prikupljanje neophodnog kapitala, • troškovi po osnovu duga ograničeni su na iznos glavnice i kamate koja se isplaćuje vlasnicima obveznica, • visina troškova po osnovu emitovanih obveznica značajno je niža od troškova akcijskog kapitala, uobičajeno je da kamatna stopa na obveznice bude niža od dividende stope pošto finansiranje putem akcija nosi veći rizik; tako e, kamatna stopa na obveznice preduzeća je uvek viša od kamatne stope na državne obveznice, • vlasnici preduzeća dolaze do kapitala bez promene strukture sopstvenog kapitala, • korišćenje obveznica uz uvo enje call odredbe (odredbe o reotkupu) u ugovoru o kreditu unosi veliki stepen fleksibilnosti u finansijskoj strukturi; emitenti mogu iskoristiti ovu opciju u slučaju pada kamatnih stopa i otkupiti postojeće obveznice emitovane po višoj kamatnoj stopi emisijom novih obveznica po nižoj kamatnoj stopi. Najčešće spominjani nedostaci korišćenja dugoročnih obveznicakao instrumenata duga za pšreduzeća su sledeći: • obveznice povlače postojanje fiksnih obaveza –ukoliko emitent ostvari loše poslovne rezultate i nema dovoljan nivo prihoda može se naći u situaciji da nije sposoban da izvrši obaveze po osnovu emitovanih obveznica, • veći obim korišćenja obveznica kao izvora finansiranja dovodi do povećanja finansijskog leveridža što ima za posledicu povećanje troškova kapitala (veće korišćenje duga u finansiranju zahteva više stope prinosa na ukupan kapital, pošto sa porastom zaduženosti raste i rizik), • obveznice imaju fiksni rok dospeća kada treba isplatiti iznos glavnice, a često se radi o velikim iznosima o čemu treba voditi računa, 36
  • 37. • dugoročne obveznice preduzeća predstavljaju dugoročnu obavezu koja sa sobom uvek nosi visok nivo rizika,• emisija dugoročnih obveznica zahteva strožije uslove od emisije kratkoročnih finansijskih instrumenata ili instrumenata akcijskog kapitala,• postoje objektivne granice dokle preduzeća mogu koristiti finansiranje putem duga i ona to sama odre uju te granice. PRIMARNA EMISIJA OBVEZNICA PREDUZEĆA Sagledavanje pozitivnih i negativnih strana finansiranja putem emisijeobveznica je neophodno kako bi preduzeća mogla da donesu pravilne odluke onačinima svog finansiranja. Jedan od najvažnijih momenata je pitanje kada ući uemitovanje nove serije obveznica. Smatra se da je najbolje vreme kada su cenepostojećih obveznica na visokom nivou i kada je kamatna stopa relativno niska,a poželjno je da u tom trenutku cene akcija preduzeća budu na niskom nivou. Uslučaju visokih cena akcija i visokog nivoa kamatnih stopa preporučuje se da sepreduzeća opredele za finansiranje putem emisije akcija. Primarna emisija obveznica se vrši na osnovu ugovora o kreditu. Reč je opisanom sporazumu izme u emitenta (firme ili nekog drugog), kao korisnikasredstava (uzimaoca kredita) sa jedne strane i kreditora, to jest poverioca sadruge strane. Kreditore može predstavljati jedna ili više većih finanijskihinstitucija ili banaka i oni se nazivaju poverenikom. Poverenik predstavljaodre enu finansijsku instituciju koja reprezentuje vlasnike obveznica i zastupanjihove interese. Poverenik vodi računa o emitovanju obveznica, stara se o tome da sepoštuju uslovi iz ugovopra o kreditu, upravlja fondom za isplatu obaveza poosnovu duga pre krajnjeg roka dospeća, preduzima akcije u cilju zaštite interesavlasnika obveznica. Uloga poverenika je izuzetno značajna u većini zemalja. Primarna emisija obveznica može se izvršiti na dva osnovna načina, i to: 1) Putem javne emisije- gde se obveznice nude putem javne ponude velikom broju unapred nepoznatih kuppaca i 2) Putem metoda privatnih plasmana – gde se obveznice prodaju unapred poznatim kupcima najčešće iz reda institucionalnih investitora. JAVNA EMISIJA Javna emisija je visoko standardizovan proces koji podrazumevapoštovanje odre ene uhodane procedure. Proces javne emisije obveznicauključuje više faza: 1) fazu donošenja odluka, 2) fazu pripreme – gde se vrši registracija kod odgoovarajućih organa, 3) fazu realizacije – povezana sa distibucijom obveznica. Javna emisija podrazumeva prodaju obveznica javno, velikom brojuinvestitora koji emitentu nisu poznati unapred. Da bi se uspešno realizovaliposlovi oko prikupljanja sredstava duga na osnovu emitovanih obveznica, zaemitenta je posebno važno da prona e dobrog investicionog bankara. Obično seemitenti odlučuju za one u koje imaju najviše poverenja i sa kojima će moćisara ivati duže vreme. 37
  • 38. Jedan od načina da se izvrši javna emisija je da emitent unapred prodacelokupnu emisiju investicionom bankaru, koji u tom slučaju na sebe preuzimadalje posao i rizik u vezi distribucije obveznica. Na ovaj način emitent dolazi dosredstava brzo, dok investicioni bankar ostvaruje profit na bazi razlike u ceniizme u prodajne i kupovne cene. Problem u ovom slučaju mogu biti troškoviemisije koji mogu biti prilično visoki za emitenta. Drugi način javne ponude je putem metoda najboljeg napora ilizalaganja u kome investicioni bankar ne otkupljuju obveznice od firme, već setrudi da ih plasira po najpovoljnijim uslovima, tj. po najvišoj ceni. Sličan je ipristup na agencijskoj osnovi, gde firma ima veći broj agenata kjoi pokušavajuda prodaju njene hartije od vrednosti i da za to dobiju odgovarajuću proviziju.Ovaj metod se može koristiti i kod privatnih plasmana obveznica. Agencijskaprovizija se isplaćuje u zavisnosti od obima prodaje. Ovaj način emisije koristepre svega velike i jake firme koje su sigurne da se njihove obveznice moguprodati lako i bez problema. PRIVATNIH PLASMANA Drugi način emisije obveznica je putem privatnih plasmana. Smatra seda čak 50% instrumenata duga u razvijenim zemljama emituje na ovaj način.Ovaj način podrazumeva da emitenti direktno prodaju svoje instrumente dugamanjem broju unapred poznatih investitora. Orijentacija emitenta je uglavnomka velikim investitorima iz reda institucionalnih investitora-penzionih fondova,osiguravalućih kompanija, banaka. Razlike privatnih plasmana u odnosu na javnu emisiju su sledeće: a) Privatno plasiranje obveznica ne zahteva registracionu proceduru kod nadležnih organa, to utiče na smanjenje troškova što ovaj način emitovanja može učiniti atraktivnijim, b) Privatni plasmani podrazumevaju dogovor sa jednom ili više finansijskih institucija, odnosi se regulišu prostim ugovorom, c) Javna emisija je visoko standardizovan proces, ugovori o privatnim plasmanima to nisu, d) Nepovoljnost privatnih plasmana se može pojaviti ukoliko investitori zahtevaju oštrije uslove nego prilikom javne emisije, 38
  • 39. C. EFEKTI JAVNOG I PRIVATNOG SEKTORA U SAVREMENIM TRŽIŠNIM USLOVIMA U savremenim uslovima na tržištu obveznica, a naročito na tržištu u SAD-u, stvoren je čitav niz novih hartija od vrednosti koje u osnovi imaju obveznicu. Iz tih razloga ovi efekti spadaju u efekte sa fiksnim prinosom, odnosno obveznice. Sve te nove hartije od vrednosti predstavljaju , u stvari, samo razne varijacije u odnosu na kamatni kupon i vrstu kamate kao i način njenog obračuna. Inovacije na tržištu obveznica su često bile podsticane raznim poreskim olakšicama ili regulatornim reformama, a većina tih inovacija je nastala kako bi se povećao i proširio broj investicionih alternativa za potencijalne investitore. Pojedine inovacije su nastale usled nesavršenosti samih finansijskih tržišta ili privrednih struktura. Tako na primer, u zemljama sa visokom stopom inflacije nije bilo racionalano postojanje obveznica sa fiksnom kamatnom stopom. Zbog toga, kao jednu od prvih inovacija treba pomenuti obveznice sa promenljivom kamatnom stopom. Njih je kreirala i prvi put emitovala američka banka CitiCorp. 1974. godine. • Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom sa razlikuju od klasičnih obveznica po tome što je kamatna stopa kod prvih promenljiva i prilagodljiva u zavisnosti od kretanja na tržištu. Njeno pomeranje se može povezati sa kretanjem indeksa kamatne stope (npr. LIBOR +1%), mada se najčešće povezuje sa kretanjem kamatne stope na državne hartije od vrednosti. • Jednu od inovacija predstavlja pojava prihodnih obveznica (income bonds). Naziv su dobile po tome što je plaćanje kamate povezano sa poslovnim rezultatima i ostvarenim prihodom emitenta, pre svega preduzeća. Kamata na ove obveznice se plaća u zavisnosti od visine prihoda koje firma ostvari i to obično u slučaju kada on pre e odre eni minimalni iznos. U slučaju da emitent nije u stanju da ostvari dovoljan nivo prihoda – kamata se ne plaća. Me utim, u slučaju da emitent ostvari prihod koji prelazi minimalno definisani iznos – investitorima će biti isplaćena veća kamata. Postojanje ovih obveznica daje preduzeću veliku fleksibilnost u finansijskoj politici. One mogu imati odre ene sličnosti sa preferencijalnim akcijama, posebno ukoliko sadrže odredbe o kumulativnoj isplati kamata, koja se akumulira u toku godina. • Posebnu vrstu obveznica predstavljaju obveznice sa pravom prodaje njihovom emitentu-takozvane put obveznice. Suština je u tome da investitor poseduje prodajnu (put) opciju koja mu daje pravo da ih proda emitentu pre roka dospeća ukoliko to zaželi. U kreiranju put opcije mogu postojati odre ena ograničenja, najćešće u pogledu perioda u kome se opcija može iskoristiti. Postoje dva razloga zbog kojih će investitor odlučiti da iskoristi opciju: - bonitet i kreditni rejting emitenta počinju da opadaju što dovodi do rasta rizika od neizvršenja obaveza, - ukoliko do e do porasta kamatne stope, može doći do pada cena obveznica, ako se investitor odluči da ih proda emitentu može izbeći taj pad. Cena po kojoj investitor može da proda put obveznicu emitentu najčešće predstavlja nominalnu vrednost ili je veća od nominalne vrednosti. 39
  • 40. • Opozive obveznice (callable bonds) predstavljaju jednu od inovacija na tržištu obveznica koje daju pravo emitentu da ih otkupi od investitora pre roka dospeća. Ovo je čest slučaj ukoliko se u ulozi emitenta pojavljuju preduzeća. Njihova suština je da emitent poseduje kupovnu (call) opciju koja mu pruža mogućnosti da otkupom obveznica faktički likvidira dug pre konačnog roka dospeća. Emitenti se na povlačenje obveznica mogu odlučiti u slučaju kada dolazi do pada kamatne stope zato što u takvim slučajevima mogu izvršiti zamenu skupljeg duga manje skupim. • Industrijske razvojne obveznice (IBDs – industrial development bonds) su tip obveznica koje emituju najčešće državni ili organi lokalne uprave radi prikupljanja sredstava za finansiranje odre enih atraktivnih projekata od kojih će kasnije korist imati širi krug korisnika. Kamatna stopa na ove obveznice je obično niska , pošto su investitori pretežno oslobo eni plaćanja poreza. • LYON (liqid yield option note) obveznice predstavljaju tip obveznica koje su opozive, konvertibilne i bez kupona. Lajonsi su neka vrsta kombinacije više različitih tipova obveznica. Za njih je karakteristično postojanje dvostruke opcije – investitori imaju pravo da ih prodaju emitentu pre roka dospeća, ali i emitenti imaju kupovnu (call) opciju koja im daje pravo da ih opzovu pre roka dospeća. • Konvertibilne ili zamenljive obveznice vlasnicima daju pravo da ih zamene za neke druge hartije od vrednosti. Emituju ih privredne organizacije i obično se mogu konvertovati u druge hartije od vrednosti preduzeća, pre svega preferencijalne ili obične akcije. • Zajedničke obveznice (joint bonds) predstavljaju tip obveznica koje istovremeno emituju dva ili više emitenata. U SAD su postojali primeri takvih emisija, npr. železničkih kompanija koje su želele investitorima da pruže viši nivo sigurnosti izvršenja obaveza. • Obveznice sa pravom glasa (voting bonds) su relatino redak tip obveznica koji investitorima daje pravo, samo u odre enim situacijama, da učestvuju na Skupštini akcionara i glasaju. To pravo je uslovnog karaktera i najčešće se stiče u slučaju da emitent u jednom dužem periodu vremena ne isplaćuje kamatu investitorima. • Garantovane obveznice (guaranteed bonds) je jedna od inovacija koja je usmerena ka tome da investitorima pruži viši nivo sigurnosti i manji nivo rizika. Reč je o instrumentima duga koji su garantovani od strane neke druge kompanije. Najčešće ih emituju zavisna preduzeća, dok se u ulozi garanta pojavljuju roditeljske firme.2.5.2.5.b.2/3. Efekti Sa Varijabilnim Prihodom U Formi Dividende2.5.2.5.b.3/3. Efekti Sa Mešovitim Prihodom U Formi Kamate i Dividende. 40
  • 41. 2.5.2.6. Učesnici Na Tržištu Kapitala2.5.2.6.1. Vrste Učesnika Na Tržištu Kapitala U svim zemljama u kojima postoji i funkcioniše tržište kapitala kao učesnicina tom tržištu javljaju se: 1) investitori, vlasnici kapitala u ulozi prodavaca, 2) preduzetnici, korisnici kapitala u ulozi kupaca, 3) posrednici u formi banaka i drugih specijalizovanih finansijskih institucija kao i berzi i 4) država u ulozi regulatora i kontrolora. Klasifikaciju i svrstavanje ovih učesnika na tržištu kapitala moguće jeizvršiti na razne načine, polazeći od mnogih kriterijuma i osnova. Kriterijumi susledeći: 1) Sa aspekta uspostavljanja tržišnog odnosa svi učesnici se mogu svrstati u: - neposredne koji poslovne kontakte uspostavljaju direktno izme u sebe i - posredne učesnike koji poslovne kontakte uspostavljaju uz učešće nekog ovlašćenog posrednika – banke ili druge finansijske institucije. 2) Sa aspekta forme učestvovanja, učesnici na tržištu kapitala mogu biti: - institucionalizovani učesnici koji se u poslovima javljaju u formi tržišne institucije i - neinstitucionalizovani učesnici koji se u poslovima na tržištu kapitala javljaju kao tržišne neinstitucije. 3) Sa aspekta organizovanja poslova na tržištu kapitala, sve učesnike možemo svrstati u : - organizovane učesnike koji svoje poslove na tržištu kapitala obavljaju u okviru za to organizovane i osnovane institucije tržišta kapitala i - neorganizovane učesnike, odnosno učesnike tzv. slobodnog prometa i trgovine na tržištu kapitala. Za potpunije razumevanje problematike tržišnih odnosa učesnika na tržištukapitala najpogodnija klasifikacija je ona koja sve učesnika svrstava u: investitore,preduzetnike, banke, specijalizovane finansijske institucije, berze i državu. Iz tograzloga će nastavku rada posebna pažnja biti posvećena upravo ovim učesnicima. 41
  • 42. 2.5.2.6.2. Investitori Kao Učesnici Na Tržištu Kapitala Investitori su subjekti na tržištu kapitala koji raspolažu viškovim finansijskihsredstava koja žele da unosno ulože, odnosno investiraju kroz kupovinu odre enogfinansijskog instrumenta. Dakle, investitor je kupac finansijskih instrumenata. U uloziinvestitora se mogu javiti pojedinačni investitori iz različitih sektora (najčešćestanvništva, privrede i vanprivrede) i institucionalni investitori koji su daleko brojniji(investicione kompanije, penzioni fondovi, osiguravajuća društva, banke). Jedan od najvažnijih zadataka savremenog tržišta kapitala i ukupneregulative u vezi sa njim, je zaštita i očuvanje interesa investitora, odnosno vlasnikakapitala. Ta važnost proizilazi iz mesta i uloge investitora u okviru ukupne nacionalneekonomije, a posebno na tržištu kapitala. Interes investitora mora biti primarnoobezbe en, a sam investitor prilikom ulaganja svog kapitala mora imati osećajpotpune sigurnosti i poverenja u mehanizam tržišta kapitala i države kao kontroloratog mehanizma. Prema tome, investitori kao učesnici na tržištu kapitala imaju primarnomesto i značaj u odnosu na druge učesnike. Taj značaj proizilazi iz činjenice da suupravo oni vlasnici kapitala koji je osnov stvaranja nove nacionalne vrednosti,bogatstva i prosperiteta. Zaštita interesa investitora je jedno od ključnih pitanja koje neposredno utičena postojanje i rad tržišta kapitala. Ukoliko se ova zaštita iz bilo kog razloga ne biostvarila i obezbedila, onda u tom društvu ne postoji ni minimum verovatnoće ouspešnom funkcionisanju tržišta kapitala. Interes investitora mora biti zaštićen odstrane svih drugih ušesnika na tržištu kapitala čiji su interesi u suprotnosti sanjegovim. Drugi učesnici na tržištu kapitala s obzirom na svoje mesto i ulogudužnika, uvek su u mogućnosti da interes investitora kao poverioca izigraju ilizloupotrebe. Oni, u tržišnim operacijama sa investitorima ne mogu imati nikakvumaterijalnu štetu, što stvara dodatni rizik za investitora. S tim u vezi, investitora injegov interes treba zaštititi od rizika koji dolazi od strane korisnika kapitala, odstrane posrednika na tržištu kapitala i od rizika povraćaja kapitala i naplate prihoda poosnovu kamate. Zaštita od korisnika kapitala ili njegovog posrednika. Ovom vrstomzaštite potrebno je onemogućiti budućeg dužnika da ostvari svoj interes na štetupoverioca koristeći neregularni tržišni instrumentariji i svoju ulogu i poziciju kou imau njemu. Tržišna regulativa nikada ne sme dovesti investitora u podre eni položajnaspram svih ostalih učesnika. Zaštita investitora od rizika naplate glavnice i kamate. Ova zaštitapretpostavlja postojanje regulative tržišnog mehanizma koji investitoru garantujepovraćaj po osnovu kamate, ali samo u onim slučajevima kada je odluka investitora oizboru korisnika bila dobra, pa u njenoj realizaciji nije postojao tzv. rizik ulaganja. 42
  • 43. Zaštita interesa investitora se u savremenim i razvijenim tržišnim privredamaostvaruje efikasnom i objektivnom državnom i tržišnom regulativom i kontrolom.Najvažniji instrumenti zaštite interesa investitora i ostalih učesnika na tržištu kapitalamogu biti: • funkcionisanje optimalnog sistema informisanosti investitora, • javni karakter berzanskih operacija u vezi sa kretanjem pojedinih kurseva i drugih pokazatelja i indeksa koji mogu biti od značaja za odluku investitora, • javno objavljivanje svih informacija i odluka nadležnih organa koje mogu da utiču na promene na tržištu kapitala, • zaštita od tzv. bankarske zlouptrebe položaja, • zaštita od rizika naplate potraživanja koja se obezbe uje obavezom korisnika kapitala da investitoru nadoknadi sve troškove i izgubljenu dobit.2.5.2.6.3. Korisnici Kapitala Kao Učesnici Na Tržištu Kapitala Korisnik kapitala se na tržištu kapitala javlja kao kupac ponu enog kapitalakoji je vlasništvo investitora. On je istovremeno i dužnik i novi vlasnik kapitala.Naime, reč je o učesnicima koji imaju manjak sredstava koji pokušavaju da zatvorekroz emisiju različitih efekata. Ovde valja objasniti značajnu ulogu korisnika kapitala koju oni imaju naprimarnom i sekundarnom tržištu efekata. Ta njihova uloga je od posebnog uticaja nastepen uspešnosti funkcionisanja tržišta kapitala, a može se podeliti na dve osnovnegrupe aktivnosti: - uloga i aktivnost korisnika kapitala na području poslovnih operacija u vezi sa primarnom emisijom efekata, i - uloga i aktivnost korisnika kapitala na području poslovnih operacija u vezi sa trgovinom već emitovanih i plasiranih efekata. Poslovne operacije korisnika kapitala, u vezi sa emisijom i plasmanomefekata obuhvataju čitav niz tržišnih radnji i aktivnosti na tržištu kapitala koje seodvijaju sledećim redosledom: 1) priprema emisije i donošenje odluke o plasmanu efekata na tržištu kapitala, 2) pojava i prezentacija emisije na tržištu efekata, 3) registracija emisije kod nadležnog organa, 4) plasman emisije na tržištu efekata, 5) distribucija efekata emisije, 6) prodaja efekata investitorima, 7) negovanje kursa i stabilizacija tržišta, 8) zatvaranje emisije. 43
  • 44. Poslovne operacije korisnika kapitala u vezi sa trgovinom većemitovanih i plasiranih efekata, odnosno tržišne operacije na sekundarnom tržištuefekata obuhvataju dve aktivnosti korisnika i to: 1) izvršavanje svih preuzetih obaveza iz osnova ostvarivanja svih prava iz efekata koja ona donose vlasniku efekata: povraćaj glavnice i isplata kamatnih kupona kod obveznice ili isplata dividende kod i ostvarivanje drugih prava kod akcije i 2) učešće, iz mnogobrojnih razloga, u kupoprodaji sopstvenih hartija od vrednosti tzv. kupoprodaja iz druge ruke. Od kvaliteta uspostavljenih odnosa izme u korisnika kapitala i ostalihučesnika na tržištu kapitala umnogome zavisi uspeh u funkcionisanju ovog tržišta.2.5.2.6.4. Posrednici Kao Učesnici Na Tržištu Kapitala Posrednici su subjekti koji dolaze do sredstava od investitora i pozajmljuju tasredstva ili ih investiraju u investicione jedinice kojima su sredstva potrebna zarealizaciju odre enih projekata. Njihovi motivi su da ostvare zaradu na bazi razlike uceni po kojoj angažuju sredstva i ceni po kojoj ih plasiraju. Kako su investitori od presudnog značaja za formiranje ponude , korisnicikapitala za formiranje tražnje, tako su posrednici od presudnog značaja i uticaja navisinu obima realizacije ponude, odnosno tražnje na tom tržištu kapitala. U zemljamau kojima je nerazvijen ili nedovoljno razvijen ovaj posrednički sektor, bez obzira napostojanje odre enog nivoa ponude i tražnje, stepen efikasnosti tržišta kapitala je vrlomali i neadekvatan obimu ponude i tražnje, i obrnuto. Uticaj posrednika na stepen uspešnosti funkcionisanja tržišta kapitala jeznačajan i veliki, posebno ako se ima u vidu odgovornost posrednika u realizaciji svihtržišnih operacija. Ta odgovornost se izražava u karakteru posredničke funkcije najednoj strani i karakteru posredničkih poslova koji su od posebnog značaja na drugojstrani. Tajnost, ažurnost i efikasnost, poslovni moral i etika su samo neke odspecifičnosti posrednika koje definišu njihov značaj i važnost na tržištu. Svrstavanje i podela posrednika mogući su na više načina, a jedna odnajznačajnijih je podela prema kriterijumu njihove organizaciono-funkcionalnestrukture. Po toj podeli u posrednike na tržištu kapitala spadaju: 1) banke i druge bankarske organizacije (štedionice i štedno-kreditne asocijacije) kao posrednici izme u investitora i korisnika kapitala, 2) investicioni fondovi i druge finansijske institucije kao institucionalizovani posrednici investitora i 3) berze kao specijalizovane institucije tržišta kapitala. 44
  • 45. 2.5.2.6.4.a. Banke Kao Učesnici Na Tržištu Kapitala Banke su kvantitativno i kvalitativno posmatrano najbrojniji i najvažnijiučesnici na tržištu kapitala u odnosu na sve druge posredničke učesnike. Postojemnogi finansijski sistemi u kojim glavnu ulogu na finansijskim tržištima imajuupravo banke. Banke su tako e dominantne institucije u mnogim zemljama utranziciji.Banke se tržištu kapitala mogu pojaviti u ulozi: a) investitora, plasirajući svoj kapital na tržište kapitala u svoje ime i za svoj račun, b) korisnika, uzimajući kapital od investitora u svoje ime i za svoj račun, c) komisionara, plasirajući kapital investitora u svoje ime, a za njegov račun ili mobilišući kapital za korisnika u svoje ime, a za njegov račun d) čistog posrednika obavljajući sve transakcije na tržištu kapitala u ime i za račun investitora, odnosno korisnika kapitala. Organizacioni oblici i forme banaka kao učesnika na tržištu kapitala surazličiti od zemlje do zemlje. U nekim zemljama su to specijalizovane i za to posebnoosnovane banke, u drugim su to posebni organizacioni delovi banke specijalizovaniza poslove na tržištu kapitala, a u trećim su to banke univerzalnog tipa koje obavljajusve bankarske transakcije pa i one na tržištu kapitala. Prema načinu organizovanja i uloge na tržištu kapitala, sve banke možemopodeliti na: 1) depozitne (komercijalne), 2) investicione, 3) hipotekarne 4) univerzalne banke. 1) Depozitne banke. Osnovna karakteristika depozitnih banaka je struktura bilansne pasive koja je u većinskom delu kratkoročnog karaktera. Ta osobina je od posebne važnosti imajući u vidu da je glavno obeležje kapitala vezano za njegovu dugoročnost. Uprkos tome uloga depozitnih banaka na tržištu kapitala može biti od velikog značaja na polju transformacije novca u kapital, što je i njihov prioritetni zadatak na tržištu kapitala. Me utim, zbog želje za većom zaradom koja se ostvaruje kroz ovu funkciju depozitnih banaka, ove banke su često bile uzročnici velikih kriza na tržištu kapitala. Iz tog razloga u svim zemljama sveta, rad ovih banaka posebno zakonski regulisan i nalazi se pod posebnom kontrolom i prismotrom centralne banke. Dakle, ova uloga depozitnih banaka je značajna, ali i vrlo problematična. Za razliku od toga, komisiona i posrednička uloga depozitnih banaka na tržištu kapitala, a naročito na sekundarnom tržištu efekata je daleko najznačajnija u pore enju sa drugim 45
  • 46. učesnicima. Taj značaj proizilazi iz velikog broja ovih banaka i njihove ogromne mreže filijala i poslovnih jedinica. Zahvaljujući tome, one su u mogućnosti da svojom ponudom ili tražnjom na tržištu kapitala do u i do najsitnijeg investitora, odnosno korisnika kapitala.2) Investicione banke. Investicione banke su po obimu kapitala najsnažniji i najmoćniji učesnici na tržištu kapitala svake zemlje. Za razliku od depozitnih banaka, pasivu ovih banaka u većinskom delu čini kapital u čemu je značajan udeo vlastitog kapitala. Adekvatno tome i aktiva ovih banaka sastoji se najvećim delom iz plasmana na tržištu kapitala. Investicione banke iz tih razloga predstavljaju značajnog učesnika na tržištu kapitala. Za razliku od depozitnih, investicione banke nemaju svoje filijale ili ih imaju u vrlo malom broju što im ne daje mogućnost uspešnog pokrića terena. Me utim, zbog posedovanja značajnog obima sopstvenog kapitala i velikog broja eksperata za transakcije na emisionom tržištu kapitala, ove banke na polju emisije i plasmana efekata imaju izuzetno značajnu ulogu.3) Hipotekarne banke. Hipotekarne banke su najtipičniji predstavnik specijalizovanog bankarskog posrednika koji ima važnu ulogu u jednom delu tržišta kapitala. Ove banke imaju najbolju uskla enost ročne strukture izvora i plasmana iz zato se smatraju važnim stabilizacionim faktorom i učesnikaom na tržištu kapitala. One se mogu javiti u ulozi investitora, korisnika, komisionara i čistog posrednika. Hipotekarne banke se razlikuju od ostalih banaka, kao posrednika na tržištu kapitala, po tome što su njihovi ukupni plasmani pokriveni hipotekom na nekretnine i što je većina tih plasmana refinansirana emisijom založnica.4) Univerzalne banke. Univerzalne banke su rezultat savremenih kretanja u bankarsko-finansijskom sektoru. Nastale su kao rezultat ispoljenih grešaka u radu depozitnih i investicionih banaka. Ove banke su najzastupljenije banke u organizovanju bankarskog sektora u svim zemljama u kojima postoji i uspešno funkcioniše tržište kapitala. U svojoj pasivi one posebnu pažnju posvećuju jačanju vlastitog kapitala sopstvenim emisijama efekata i obezbe enjem većeg stepena likvidnosti u formi likvidnih rezervi. 46
  • 47. 2.5.2.6.4.b. Štedionice i Štedno-Kreditne Asocijacije Štedionice i štedno-kreditne asocijacije su bankarske organizacije jer poslovikoje one obavljaju imaju karakter bankarskih poslova, ali ne pripadaju grupi banakajer su, posmatrano sa aspekta načina osnivanja i organizacije rada, u drugačijempoložaju naspram banaka. Štedionice su javno-pravne bankarske organizacije osnovane od stranedržave, obično opštine, i njihova osnovna uloga na tržištu kapitala sastoji se u: - mobilizaciji kapitala putem emitovanja sopstvenih hartija od vrednosti zajmovnog karaktera, - plasiranju mobilisanog kapitala svojim komitentima, pre svega u formi hipoteke, - transformaciji novca u kapital i - značajnom obimu transakcija na sekundarnom tržištu kapitala. Štedno-kreditne asocijacije predstavljaju bankarske organizacije od značajaugavnom za svoje osnivače. U pogledu aktivnosti na tržištu kapitala ove asocijacije sejavljaju u ulozi emitenta svojih hartija od vrednosti, ali i u ulozi investitora.2.5.2.6.4.c. Investicioni Fondovi, Osiguravajuća Društva I Penzioni Fondovi Kao Učesnici Na Tržištu KapitalaINVESTICIONI FONDOVI Investicioni fondovi i kompanije predstavljaju značajne učesnike nafinansijskim tržištima i u osnovi obavljaju posredničku ulogu. Oni prodajom svojihakcija ili udela dolaze do kapitala i sredstava koja dalje koriste za investiranje namnogim segmentima finansijskih tržišta. Često se dešava da tako prikupljena sredstvainvestiraju u diversifikovane portfolije koji ponekad sadrže izuzetno veliki brojrazličitih hartija od vrednosti. Na taj način oni posreduju na tržištu kapitala izme urazličitih subjekata, pre svega emitenata i investitora. Ove kompanije vršeprepakivanje različitih oblika finansijske aktive u svoje hartije od vrednosti kojeprodaju zainteresovanim subjektima. Osnivanjem mnogobrojnih investicionih fondova i kompanija obogaćena jeinstitucionalna struktura bankarsko finansijskog sektora, povećana konkurentnost, 47
  • 48. izvršeno tzv. produbljivanje tržišta kapitala i ostvaren potpuno savremen pristuptržišnim transakcijama, što je dovelo do prave eksplozije na području razvoja tržištakapitala. Iz tih razloga investicioni fondovi i kompanije predstavljaju najpogodnijuformu razvoja i uspešnog funkcionisanja tržišta kapitala. S obzirom na organizacionu strukturu i karakter osnivača, investicionifondovi mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa i državni investicioni fondovi. Investicioni fond zatvorenog tipa je klasična forma akcionarskog društva. Osniva se emisijom akcija koje garantuju njihovim vlasnicima sva prava koja akcije u sebi sadrže. Zatvoreni su jer se unovčavanje akcija vrši jedino na sekundarnom tržištu efekata. Investicioni fond otvorenog tipa je pogodnija forma za tržište kapitala u razvoju jer svojim načinom rada i karakterom izgra uje poverenje milonskog auditorijuma akcionara. Vlasnik akcija ovog fonda ima pravo da u svakom momentu proda svoju akciju samom fondu i povuče nazad svoj ulog. Ova fleksibilnost je od velikog značaja za razvoj fonda na jednoj strani i za sticanje poverenja kod investitora na drugoj strani. Državni investicioni fond je naročito pogodan za zemlje sa mladim i nedovoljno razvijenim tržištem kapitala jer je sa aspekta sigurnosti plasmana ovaj fond najpouzdaniji i najsigurniji. Osniva se u formi fonda otvorenog tipa i predstavlja jednu od najvažnijih finansijskih institucija. Osnovne karakteristike rada investicionih fondova i kompanija mogle bi sesvesti na sledeće: - do sredstava ne dolaze putem prikupljanja depozita, potpisivanjem ugovora, već na bazi emisije i prodaje svojih hartija od vrednosti, - prikupljeni kapital investiraju na mnogim segmentima finansijskih tržišta u diversifikovane plasmane velikog broja različitih instrumenata, - vlasnici akcija u stvari poseduju jedan deo portfolija fonda, - karakteriše ih visok stepen likvidnosti, - portfolijom upravljaju profesionalni menadžeri koji raspolažu velikim nivoom znanja i stručnosti, - mogućnost korišćenja prednosti ekonomije obima i s tim u vezi nižih transakcionih troškova, - visok stepen likvidnosti i mogućnost brzog povraćaja sredstava, - pružanje dodatnih usluga vlasnicima akcija, - omogućen pristup na me unarodno tržište, posebno malim investitorima koji bez postojanja ovih mahanizama investiranja ne bi imali dovoljno finansijske snage. 48
  • 49. OSIGURAVAJUĆA DRUŠTVA I PENZIONI FONDOVI Specijalizovane vrste posrednika institucionalnog karaktera na tržištukapitala su pored investicionih fondova i osiguravajuća društva i penzioni fondovi.Ove institucije poseduje velikim iznosima mobilisanog kapitala putem tzv.automatske štednje kojom se ostvaruju redovna plaćanja: - premije za socijalno osiguranje i zaštitu, za fondove zdravstvene zaštite, zanezaposlenost i slično, - premije za osiguranje života i imovine, za osiguravajuće fondove i - za penziju ili rentu u penzione fondove. Ove institucije su s obzirom na redovnost priliva kapitala od velikog značajaza funkcionisanje tržišta kapitala, naročito u onim periodima kada tržište zbogpermanentno veće tražnje od ponude ispoljava negativne tendencije. Polazeći od tihkarakteristika kapital ovih institucija je, s obzirom na njegovu ročnost i kvalitet, odposebne važnosti za sve korisnike kapitala. Dakle, osnovna osobina ovih učesnika natržištu kapitala može se izraziti u kvalitetu kapitala sa kojim raspolažu i rokomplasmana tako mobilisanog kapitala. Ono što čini posebno karakterističnim ove institucije i njihovo učešće natržištu kapitala je to da, za razliku od drugih finansijskih posrednika, oni na tržištukapitala nastupaju uglavnom u ulozi investitora, a re e u ulozi korisnika i nikada kaočisti posrednik. Osiguravajuće kompanije su izuzetno veliki igrači i značajni učesnici natržištu kapitala. One se javljaju kao veliki investitori u dugoročne hartije od vrednosti(obveznice države i njenih organa, obveznice lokalnih organa vlasti, obveznicepreduzeća), hipotekarne hartije od vrednosti, preferencijalne i obične akcije. Prilikominvestiranja one posebno vode računa o uskla enosti strukture svojih plasmana sastrukturom izvora. Zato ove kompanije najviše ulažu u dugoročne obveznice ihipotekarne hartije od vrednosti, dok investicije u akcije nisu suviše atraktivne poštoovi finansijski instrumenti nose visok rizik od mogućeg pada cena. Poslovanje osiguravajućih kompanija je vrlo regulisana oblast definisanaposebnim zakonima iz seta zakona za regulisanje rada finansijskih institucija. Penzioni fondovi u najvećem broju zemalja sa razvijenim finansijskimtržištima spadaju u red najvećih institucionalnih investitora. Penzioni fondovi dosredstava dolaze iz uplata i doprinosa zaposlenih, poslodavaca i državnih organa, ali ikroz sopstvene prihode koje ostvaruju investiranjem u diversifikovane portfolijerazličitih finansijskih instrumenata. Osnivači penzionih fondova mogu biti različiti,pa s tim u vezi mogu postojati različite vrste ovih institucija: privatni penzionifondovi i javni ili državni penzioni fondovi. Ovi fondovi najčešće ulažu u hartije odvrednosti sa malim rizikom (državne, municipalne obveznice, obveznice firmi koje suvisoko rangirane). Tako e, se pojavljuju i kao investitori u akcije, najčešće u akcijepreduzeća u kojima su osiguranici fonda ranije radili. 49
  • 50. 2.5.2.6.4.d. Država i Njena Uloga Na Tržištu KapitalaOvo poglavlje obra uje sledeće teme: • Država kao učesnik na tržištu kapitala • Država kao investitor ili korisnik kapitala • Oblici državne regulative na tržištu kapitala • Instrumenti državne regulative • Uloga države kao kontrolora i revizora na tržištu kapitalaDRŽAVA KAO UČESNIK NA TRŽIŠTU KAPITALA Država kao učesnik na tržištu kapitala ima posebno mesto i značaj. Taposebnost proizilazi iz njene specifične uloge u nacionalnoj ekonomiji uopšte, pasamim tim i na tržištu kapitala. Država se kao najveća izvršna vlast, na tržištu kapitalajavlja u ulozi: • investitora, • korisnik kapitala, • regulatora i • kontrolora. Svaka od ovih funkcija utiče u značajnoj meri na uspešno funkcionisanjetržišta kapitala, pri čemu su sve te funkcije države me usobno zavisne i uslovljene.Sve ove uloge ne podrazumevaju i posredničku ulogu što tako e predstavlja jednu odspecifičnosti države kao učesnika na tržištu kapitala.DRŽAVA KAO INVESTITOR ILI KORISNIK KAPITALA Kada je reč o ulozi države kao investitora ili korisnika kapitala, treba istaćidve specifičnosti koje prate državu u ovoj ulozi. Naime. Država se na tržištu kapitalamože javiti u ulozi investitora ili korisnika kapitala i istovremeno u obe ulogezajedno, tj. kao investitor i korisnik. Ova dvostruka uloga dodatno ukazuje na mesto iznačaj države u funkcionisanju tržišta kapitala. Druga specifičnost uloge države naovom području izražena je u njenoj mogućnosti da i ovu svoju ulogu koja imadvostruki karakter kombinuje i koristi u realizaciji drugih funkcija, a pre svega urealizaciji funkcije regulatora na tržištu kapitala. Dakle, država svoju uloguinvestitora ili korisnika kapitala, koristi i u regulisanju ponude i tražnje na tržištukapitala. U tom smislu će se država, u slučaju kada je tržište kapitala skupo,prenapregnuto ili teško, što je posledica daleko veće tražnje od ponude, pojaviti kaoinvestitor i na taj način amortizovati negativne tržišne oscilacije. I obrnuto. U slučajukada je tržište jeftino ili opušteno, što je posledica daleko veće ponude od tražnje,država će se tako pojaviti na tržištu kapitala u ulozi korisnika i na taj način obazbeditistabilnost u funkcionisanju tržišta kapitala. 50
  • 51. OBLICI DRŽAVNE REGULATIVE NA TRŽIŠTU KAPITALA U realizaciji svoje osnovne regulativne uloge na tržištu kapitala državaprimenjuje razne oblike i forme te regulative. Svi ti oblici bez obzira na formu isadržinu imaju za cilj postojanje i funkcionisanje stabilnog tržišta kapitala kaoosnovnog uslova stabilnih tržišnih odnosa i privre ivanja uopšte. To u isto vremeukazuje na obavezu države da u postupku donošenja i primene svoje regulative imaveliku odgovornost. Zato državna regulativa bez obzira na formu, mora u sebisadržati odre ene pozitivne karakteristike i odbrambene mehanizme. Najvažnijekarakteristike bile bi sledeće: • državna regulativa mora biti objektivna i neutralna što podrazumeva da ona u svojoj aktivnosti ne sme zastupati pojedinačno ničije interese, • državna regulativa mora biti nezavisna i autonomna u svom funkcionisanju kako od strane ostalih učesnika na tržištu tako i od same države, • državna regulativa mora biti efikasna. Polazeći od datih karakteristika državne regulative na tržištu kapitala, a sobzirom na cilj koji se tom regulativom želi postići, najvažniji oblici državneregulative su: 1) kvantitativno usmeravanje odre enog dela ponude kapitala u prioritetne i najpovlašćenije privredne sektore ili pak davanje podrške tim sektorima radi ostvarivanja njihovog boljeg boniteta, 2) regulisanje pristupa na tržištu kapitala bilo selektivnim pristupom domaćih privrednih subjekata inostranim investitorima ili selektivnim pristupom inostranih privrednih subjekata domaćim investitorima, 3) olakšice u oblasti veće ili manje stope amortizacije za pojedine prioritetne ili neprioritetne sektore, 4) subvencionirane kamate za odre ene i pojedine sektore, 5) fiskalne povlastice za pojedine hartije od vrednosti, ali ne za pojedine sektore, grane ili privredne subjekte, 6) premije za pojedine oblike štednje koja je od posebnog značaja za ostvarivanje ciljeva socijalne politike, 7) smanjenje tražnje za kapitalom odlukama koje se odnose na smanjenje budžetskih rashoda kapitalnog karaktera, ili na rashode državnih organa, 8) odluke i mere centralne banke kojima se reguliše prera ivačka funkcija bankarsko-finansijskog sektora, odnosno transformacija novca u kapital, 9) zaštita ulagača i korisnika kapitala. 51
  • 52. INSTRUMENTI DRŽAVNE REGULATIVE Da bi država svojom regulativnom ulogom postizala postavljene ciljeve,neophodni su joj odgovarajući instrumenti. Svi ti instrumenti mogu se svrstati u triosnovne grupe: a) zakonska regulativa, b) osnivanje i rad odgovarajućih organa i komisija i c) instrumenti zaštite. a) Zakonska regulativa predstavlja skup zakonskih i podzakonskih akata kojima se regulišu sva pitanja u vezi sa postojanjem i funkcionisanjem tržišta kapitala. Najvažniji instrumenti zakonske regulative su zakoni kojima se ure uju odnosi kupaca i prodavaca i ostalih učesnika na tržištu kapitala. Najznačajniji su zakoni i zakonski propisi iz oblasti organizovanja i rada svih privrednih subjekata, a naročito učesnika na tržištu kapitala; organizovanja i rada bankarsko-finansijskog sektora, posebno banaka; organizovanja i rada berzi efekata i ragulative koja ure uje ovu oblast; instrumenata centralne banke; instrumenata kojima se regulišu pitanja poreza i taksi. b) Osnivanje državnih ili od nje ovlšćenih organa i komisija je druga grupa instrumenata putem kojih država ostvaruje svoju regulativnu ulogu na tržištu kapitala. Broj, forma i način osnivanja i rada ovih državnih organa i komisija su različiti od zemlje do zemlje, a ono što im je zajedničko jeste razlog njihovog osnivanja i cilj koji se putem njih može postići. Od velikog broja ovih organa treba istaći organe za nadzor i kontrolu sprovo enja zakonskih i podzakonskih propisa, kao i veliki broj organa berzi i drugih učesnika na tržištu, a od komisija svakako Komisiju za hartije od vrednosti. c) Instrumenti zaštite interesa investitora su tako e značajan deo regulative koji ima posebnu ulogu u stvaranju tzv. javnog mnenja i odnosa investitora prema kupovini emitovanih efekata. vaj instrument je od posebnog značaja u onim nacionalnim ekonomijama u kojima postoje tzv. mlada tržišta kapitala na kojima je tek potrebno zadobiti poverenje ogromnog broja investitora. 52
  • 53. ULOGA DRŽAVE KAO KONTROLORA I REVIZORA NA TRŽIŠTU KAPITALA Funkciju kontrolora i revizora na tržištu kapitala, država ostvaruje i realizujekroz veliki i organizovani aparat čija je jedina funkcija preventivna i naknadnakontrola ukupnih tržišnih odnosa i poslovnih transakcija na tržištu kapitala.Oblici kontrole i revizije su mnogobrojni, a najznačajniji su: • kontrola primene svih zakona i podzakonskih propisa kojima se regulišu ukupni tržišni odnosi i poslovne transakcije na tržištu kapitala, • kontrola i nadzor nad radom i funkcionisanjem berzi i njenih organa preventivno preko berzanskih inspektora i drugih organa, preko ovlašćenih revizora i drugih nadležnih organa kontrole i revizije, • kontrola portfolija hartija od vrednosti i svih subjekata koji posluju sa tim portfolijima, • kontrola informacija svih vrsta i oblika koje se odnose i tiču rada i funkcionisanja berze, a naročito onih koje su prezentirane javnosti u formi prospekta ili bilo kojoj drugoj formi. Iz svega iznetog proizilazi zaključak da je uloga države na tržištu kapitalaznačajna i po mnogo čemu specifična i različita od uloge svih ostalih učesnika natržištu kapitala. 53
  • 54. 2.5.2.7. Značaj i Funkcije Tržišta Kapitala Tržište kapitala predstavlja jedan od najvažnijih postulata tržišne privrede.Ponekad je vrlo komplikovano, ćidljivo i teško razumljivo. Zato je bitno poznavatinjegove osnovne funkcije i uvideti njegov značaj. Smatra se da su osnovne funkcijetržišta kapitala sledeće: • transfer kapitala od subjekata koji imaju viškove (štedne jedinice) ka subjektima koji imaju manjkove (investicione jedinice), dakle povezivenje ponude i tražnje za kapitalom, • prikupljanje kapitala za obezbe ivanje skladnog privrednog i društvenog razvoja jer mnogi projekti u nacionalnoj privredi zahtevaju velika finansijska sredstva koja ne može da obezbedi jedan ili više učesnika, • funkcija selekcije projekata – u svakoj privredi sredstva su ograničena, a uvek postoji veći broj projekata koji konkurišu za odre enu sumu novca pa je cena kapitala koja se formira na tržištu kapitala vrlo značajan parametar koji opredeljujeselekciju i izbor projekata, • kontrola i monitoring – tržište kapitala obezbe uje da se sredstva koriste na najefikasniji i najefektivniji način, • poštovanje ugovorenih obaveza – mehanizam tržišta kapitala je vrlo rigorozan u pogledu preuzetih obaveza za sve učesnike, ono prisiljava sve emitente hartija od vrednosti da izvršavaju svoje ugovorne obaveze, • transfer, deljenje, udruživanje i diversifikacija rizika – udruživanjem većeg broja učesnika i objedinjavanjem više projekata može se postići smanjenje rizika, kao i diversifikacijom plasmana u više različitih oblika finansijskih instrumenata, • stvaranje klime u kojoj se štiti vlasništvo i interesi vlasnika kapitala, na taj način tržište kapitala može posredno doprinositi povećenju konkurencije i smanjenju monopola, naročito državnih, 54
  • 55. 2.5.3. Devizno Tržište Devizno tržište predstavlja deo finansijskog tržišta na kome se kupuju iprodaju strana sredstva plaćanja, uskla uje ponuda i tražnja, utvr uje devizni kurs uokviru intervencionističkih tačaka i upravlja deviznim nacionalnim rezervama.Tako e devizno tržište možemo definisati kao segment finansijskog tržišta na komedolazi do susretanja ponude i tražnje za devizama. Devize predstavljaju sva potraživanja izražena u inostranim novčanimsredstvima plaćanja odnosno valutama. Na deviznom tržištu se obavljaju poslovi kupoprodaje domaće valute zadevize, kupoprodaja jedne vrste deviza za drugu, trgovanja kratkoročnim deviznimhartijama od vrednosti, poslovi zaštite od deviznog rizika i niz drugih poslova. Značajnu ulogu u radu ovog tržišta ima centralna banka, koja svojimučešćem može sprovoditi deviznu politiku, održavati stabilnost deviznog kursa iostvarivati druge ciljeve ekonomske i kreditno monetarne politike. Ona istupa radi: • očuvanja nivoa kursa nacionalne valute • povećanja ponude deviza ukoliko je tražnja veća (tada istupa kao prodavac) • otkup viška ponude (tada se pojavljuje kao kupac) u cilju uvećanja stalnih deviznih rezervi. Organizacija deviznog tržišta može biti vrlo različita. Najčešće, ona susastvni delovi tržišta novca, to jest nalaze se u okviru institucije koja ga oličava. Utom smislu možemo govoriti o takozvanom me ubankarskom deviznom tržištu.Pored toga, mogu se formirati i kao samostalne institucije. Tada se nazivaju devizneberze. U oba slučaja reč je o organizovanim mestima gde dolazi do organizovanogsusretanja kupaca i prodavca, to jest ponude i tražnje deviza. Tako e, u slučaju takveorganizacije tačno su definisana pravila poslovanja, vreme, učesnici, način plaćanja iisporuke i ostala važna pitanja. Devizno tržište ima veliki značaj u finansijskom sistemu jedne zemlje. Onopredstavlja vezu nacionalne privrede sa me unarodnim okruženjem. Osnovna svrhapostojanja ovog segmenta finansijskog tržišta je izme u ostalog da omogućinesmetano obavljanje me unarodnog platnog prometa i održavanje me unarodnelikvidnosti zemlje. Na ovim tržištima, preko cene domaće valute - deviznog kursanajbolje je moguće sagledati efikasnost jedne nacionalne ekonomije. Devizno tržišteima više specifičnosti od drugih segmenata finansijskog tržišta i koje mu dajuposeban značaj. 55
  • 56. 2.5.3.1 Specifičnosti deviznog tržištaSpecifičnosti deviznog tržišta: • Finansijski instrument koji je predmet trgovine - devize su same po sebi specifične. • Na poslovanje deviznog tržišta utiče veliki broj makroekonomskih faktora, kao što su: mere ekonomske politike, posebno kreditno monetarne politike, devizne politike, stanja platnog bilansa, nivo privredne aktivnosti. • Ovo tržište je veoma osetljivo na političke uticaje i poremećaje. • Veliki uticaj spoljno-trgovinske politike. Tako npr. mere ograničenja uvoza ili podizanje, ili smanjivanje carina mogu imati ogroman povratni uticaj na povećanje ili smanjivanje ponude i tražnje za devizama. • Usled velike osetljivosti poslova na ovom segmentu finansijskog tržišta, definišu se rigorozna pravila poslovanja. Ona su vrlo često uskla ena izme u različitih zemalja, kako bi se što više olakšalo poslovanje. • Devizno tržište predstavlja vezu izme u finansijskih tržišta različitih zemalja. Njegova organizovanost i efikasnost su često ogledalo funkcionisanja zakonitosti u jednoj zemlji.Ono kao takvo u sebi objedinjuje:1. Devizno kreditno – zajmovno i depozitno tržište, gde se susreću ponuda i potražnja za deviznim kreditima, zajmovima i deviznim depozitima2. Valutno tržište – na kome se susreću ponuda i potražnja za efektivom- valutom , odnosno važećim novčanicama stranih centralnih banaka3. Devizno tržište – na kome se susreću ponuda i potražnja za devizama, odnosno potražnja jedne nacionalne ekonomije od druge iskazane u stranim sredsvima plaćanja, a koja se nalzi na računima stranih subjekata u inostranstvu,4. Primarno i sekundarno tržište deviznih hartija od vrednosti – na kome se emituju i sekundarno prodaju emitovane hartije od vrednosti koje glase na strana sredstva plaćanja. 56
  • 57. 2.5.3.2. Poslovi Na Deviznom TržištuNa deviznim tržištima se obavlja više vrsta poslova: 1. Davanje i uzimanje me ubankarskih deviznih depozita, što spada u red starijih deviznih poslova,. Reč je o poslovima polaganja deviznih depozita kod drugih banka, sa različitim rokom (dnevno, mesečno ili godišnje) i različitom kamatom. 2. Kupovina i prodaja deviza, koja se realizuje iz različitih motiva:obavljanje me unarodnih plaćanja, održanje likvidnosti, radi ostvarivanja zarade i tome slično. Ovi poslovi mogu biti promptni i terminski. 3. Poslovi u vezi odbrane od deviznog rizika, koji se vezuju za čitav niz finansijskih inovacija na svetskim finansijskim tržištima, gde se prvenstveno misli na svop aranžmane, devizne opcije, forvord i fjučers ugovore. 57