Sadržaj:1. Politička ekonomija kao nauka                                                   1   1.1. Predmet političke ekon...
2.2.2.2.     Zavisnost društvene podele rada od stepena razvoja                      proizvodnih snaga                    ...
3.2.4. Različita polazišta (I usmerenost) radne I subjektivne           teorije vrednosti                                 ...
3.6.3. Elastičnost ponude I tražnje                                      71       3.6.3.1. Uvodna razmatranja             ...
3.7.8.2. Faktori profitne stope                                          108          3.7.8.3. Kapitalizam slobodne konkur...
4.2.2.5.    Raspodela profita između različitih trgovinskih                     preduzeća iste grane trgovine             ...
5.1.2.5.    Promene u društvenom položaju radnika u                  savremenim uslovima                                  ...
5.4.4.2.   Osnovne proporcije kapitalističke proširene društvene reprodukcije                     (uspostavljanje opšte pr...
1. Politička ekonomija kao nauka i nastavni predmet1.1. Predmet političke ekonomije1.1.1. Nastanak i razvoj političke ekon...
3) Ustanovila da rad predstavlja pravi izvor bogastva I da su kamate, rente           posledica vlasništva nad kapitalom  ...
1) Zakona porasta relativnog viška vrednosti I opadanja relativnih najamnih           radnika        2) Opšteg zakona akum...
izučava odnos između ciljeva ljudi i resursa. Odnosno, politička ekonomija postajeneutralna nauka, ili bolje reći prakseol...
8) ŠKOLA INSTITUCIONALISTA          To je Američka škola ekonomske misli. Ukazuje na ulogu neekonomskih faktora –instituci...
Proces proizvodnje je proces razmene materije između čoveka i prirode. U tomprocesu čovek prilagođava prirodu svojim potre...
1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvonje(B) POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE OSNOSA PROIZVODNJE         Duš...
2) Odnosi između neposerednih proizvođača. Postoji neposredna veza           između nivoa proizvodnih snaga i karaktera ov...
sukob. Iscrpljuju se pozitivni uticaji proizvodnih odnosa na razvoj proizvodnih snaga. Utački kulminacije antagonizma nast...
1.1.5. Metod političke ekonomije u sistemu ekonomskih       nauka         Sve dok se može ustanoviti zašto se život odvija...
1) Univerzalni zakoni su najopštiji dijalektički zakoni prirode i društva koji           izražavaju najopštije veze.      ...
1.2.3.1. Univerzalni i opšti zakoni u različitim društveno –         ekonomskim formacijama        Univerzalni zakoni pred...
1.2.4. Osnovna obeležija i karakteristike ekonomskih zakona        Osnovne karakteristike i obeležija su navedena u nekoli...
1.2.4.4. Stohastički karakter ekonomskih zakona          O određenim odnosima i pojavama možemo govoriti kao o zakonima sa...
2) METODOLOŠKI POSTUPAK ISTRAŽIVANJA         Metodološkim postupkom istraživanja određuju se uslovi saznanja naučne istine...
2) POSTUPNA KONKRETIZACIJA         Postupna konkretizacija (analiza) je konkretizacija apstrakcija. Tu se uzimaju uobzir i...
1.2.5.4. Uloga matematike i drugih kvantitativnih disciplina u         političkoj ekonomiji        Ekonomski zakoni imaju ...
2. Opšti uvod u izučavanje ekonomije2.1. Nužnost proizvodnje i njeni činioci2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potre...
2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba i njihovo zadovoljavanje         Ekonomske potrebe su one potrebe koje se zadovoljavaju ...
(2)   Većinu potreba čovek zadovoljava materijalnim dobrima kao sto su hrana, voda,odeća, obuća... Međutim veoma važne pot...
Čovek sa svojim proizvodnim iskustvom i radnim navikama je osnovni činilacproizvodnje. To je subjektivni činilac, njen org...
3) NTR predstavlja revoluciju u organizaciji rada i proizvodnje (preduzetništvo),           kao i sistemom upravljanja. Po...
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Politička ekonomija - detaljna skripta
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

Politička ekonomija - detaljna skripta

22,852 views
22,588 views

Published on

Knjiga (2000) Politička Ekonmija, detaljna skripta

Published in: Education
0 Comments
7 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
22,852
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
1
Actions
Shares
0
Downloads
437
Comments
0
Likes
7
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Politička ekonomija - detaljna skripta

  1. 1. Sadržaj:1. Politička ekonomija kao nauka 1 1.1. Predmet političke ekonomije 1 1.1.1. Nastanak i razvoj politicke ekonomije kao nauke 1 1.1.1.1. Nastanak klasične političke ekonomije 1 1.1.1.2. Marksistička politička ekonomija 2 1.1.1.3. Savremena shvatanja političke ekonomije 3 1.1.2. Opšte karakakteristike društvene proizvodnje 5 1.1.2.1. Definisanje procesa proizvodnje 5 1.1.2.2. Proizvodne snage drustva 6 1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvodnje 7 1.1.2.4. Način proizvodnje I društveno-ekonomska formacija 8 1.1.2.5. Usklađivanje razvoja I proizvodnih snaga I odnosa proizvodnje – zakonitost razvoja društva 8 1.1.3. Ekonomske kategorije, zakoni političke ekonomije I ekonomska teorija 9 1.1.4. Politička ekonomija I Economics 9 1.1.5. Mesto političke ekonomije u sistemu ekonomskih nauka 10 1.2. Ekonomski zakoni I njihove karakteristike 10 1.2.1. Opšti pojam zakona prirode I društva 10 1.2.2. Shvatanje ekonomskih zakona u savremenoj ekonomskoj teoriji 11 1.2.3. Opšti pojam ekonomskih zakona I njihova klasifikacija 11 1.2.3.1. Univerzalni I opšti zakoni u različitim društveno-ekonomskim formacijama 12 1.2.3.2. Osnovni, posebni I pojedinačni zakoni razvoja društveno-ekonomske formacije 12 1.2.4. Osnovna obeležija I karakteristike ekonomskih zakona 13 1.2.4.1. Nužnost I spontanost ekonomskih zakona 13 1.2.4.2. Istorijska specifičnost ekonomskih zakona 13 1.2.4.3. Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života 13 1.2.4.4. Stohastički (statistički) karakter ekonomskih zakona 14 1.2.4.5. Praktični značak poznavanja određenih zakona 14 1.2.5. Metod političke ekonomije 14 1.2.5.1. Pojam I vrste metoda drustvenih nauka 14 1.2.5.2. Opšte karakteristike metoda političke ekonomije 15 1.2.5.3. Suština I karakter metoda apstrakcije u političkoj ekonomiji 16 1.2.5.4. Uloga matematike I drugih kvantitativnih disciplina u političkoj ekonomiji 172. Opšti uvod u izučavanje ekonomije 19 2.1. Nužnost proizvodnje I njeni činioci 19 2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potrebama 19 2.1.1.1. Pojam potreba I način njihovog zadovoljenja 19 2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba I njihovo zadovoljenje 20 2.1.2. Osnovni činioci proizvodnje 21 2.1.3. Karakteristike proizvodnje u savremenim uslovima 22 2.1.4. Teorija proivodnje I proizvodna funkcija 23 2.2. Društveni fond rada I njegov raspored 24 2.2.1. Ukupni društveni fond rada 24 2.2.2. Društvena podela rada 25 2.2.2.1. Smisao I značaj društvene I tehničke podele rada 25
  2. 2. 2.2.2.2. Zavisnost društvene podele rada od stepena razvoja proizvodnih snaga 25 2.2.2.3. Uticaj društvene podele rada na razvoj sisteme pvređivanja 26 2.2.3. Zakon srazmernog pasporeda ukupnog društvenog fonda rada 26 2.2.3.1. Suština zakona: šta – kako – za koga 26 2.2.3.2. Vrste srazmera 27 2.2.3.3. Način uspostavljanja srazmera 27 2.2.3.4. Zakon srazmernog rasporeda društvenog fornda rada kao osnovni ravnotežni zakon svakog društva 28 2.2.3.5. Zakon ekonomije rada 28 2.3. Obim društvene proizvodnje I faktori koji ga određuju 28 2.3.1. Prirodno bogastvo I očuvanje prirodne sredine 29 2.3.2. Razvijenost sredstava za proizvodnju 29 2.3.3. Stanovništvo 29 2.3.4. Dužina radnog vremena 29 2.3.5. Produktivnost rada 30 2.3.6. Intenzivnost rada 30 2.3.7. Društvenei odnosi (odnosi proizvodnje) 30 2.4. Izražavanje rezultata društvene proizvodnje 31 2.4.1. Društveni bruto proizvod – DBP 31 2.4.1.1. Naturalna (materijalna) struktura društvenog proizovoda 32 2.4.1.2. Vrednosna struktura društvenog proizvoda 32 2.4.1.3. Namenska (funkcionalna) raspodela društvenog proizvoda 32 2.4.2. Potreban proizvod I višak proizvoda 33 2.4.2.1. Potreban proizvod, potreban rad I potrebno radno vreme 33 2.4.2.2. Višak proizvoda, višak rada I višak radnog vremena 33 2.4.2.3. Potreban proizvod I višak proizvoda u različitim društvenim sistemima 34 2.4.3. Povezanost I međusobna uslovljenost elemenata društvene reprodukcije 34 2.4.3.1. Osnovne napomene o pojmu, oblicima I karakteristikama društvene proizvodnje 34 2.4.3.2. Vrste društvene reprodukcije I njihove osnovne karakteristike 35 2.4.3.3. Međusobna povezanost I uslovljenost proizvodnje, raspodele, razmene I potrošnje 353. Opšte zakonitosti I mehanizam robne proizvodnje 37 3.1. Robna proizvodnja 37 3.1.1. Nastanak robne proizvodnje 37 3.1.1.1. Naturalna I robna proizvodnja 37 3.1.1.2. Uslovi nastanka robne proizvodnje I njene opšte karakteristike 37 3.1.2. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju robne proizvodnje 38 3.1.2.1. Prosta robna proizvodnja 38 3.1.2.2. Robna proizvodnja savremenog društva 38 3.1.2.2.1. Kapitalistička robna proizvodnja 39 3.1.2.2.2. Robna proizvodnja u mešovitoj privredi 39 3.2. Različita teorijska polazišta u objašnjavanju robne proizvodnje 39 3.2.1. Nastanak robne proizvodnje 39 3.2.2. Teorija radne vrednosti 40 3.2.3. Subjektivna teorija vrednosti 40
  3. 3. 3.2.4. Različita polazišta (I usmerenost) radne I subjektivne teorije vrednosti 41 3.2.5. Napuštanje teorije vrednosti (pozitivizam I funkcionalizam u savremenoj ekonomskoj nauci) 423.3. Roba I njena osnovna obeležija 42 3.3.1. Analiza osnovnih obeležija robe u interpretaciji teorije radne vrednosti 42 3.3.1.1. Šta je roba 42 3.3.1.2. Osnovna svojstva robe 42 3.3.1.3. Dvojaki karakter rada sardžan u robi 43 3.3.1.4. Veličina vrednosti robe 44 3.3.1.5. Analiza društveno-potrebnog radnog vremena 45 3.3.1.6. Izražavanje vrednosti robe 47 3.3.2. Osnovna obeležija I metodološka pitanja teorije granične korisnosti 50 3.3.2.1. Korisnost, potrebe I vrednost robe 50 3.3.2.2. Izmerljivost korisnosti (utvrđivanje veličine vrednosti robe) 513.4. Novac I savremeni problemi novčanog opticaja 51 3.4.1. Različita teorijska shvatanja novca 51 3.4.2. Nastanak novca 51 3.4.3. Funkcije novca 52 3.4.3.1. Novac u funkciji mere vrednosti 52 3.4.3.2. Novac u funkciji sredstva prometa 53 3.4.3.3. Novac kao blago 54 3.4.3.4. Novac u funkciji sredstava plaćanja 54 3.4.3.5. svetski novac 54 3.4.4. Različiti oblici novca u opticaju 55 3.4.4.1. Metalni, papirni I kreditini novac 56 3.4.4.2. Problemi emisije (izdavanja novca) 58 3.4.5. Osnovna teorijska pitanja novčanog opticaja 58 3.4.5.1. Ukupna količina novca I njegova struktura 58 3.4.5.2. Problemi monetarne ravnoteže (inflacija I deflacija) 59 3.4.5.3. Pitanja pariteta I konvertibilnosti valuta 60 3.4.5.4. Devizni kurs (fiksi, fluktuirajući) 61 3.4.5.5. Devalvacija I revalvacija nacionalne valute 613.5. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje 61 3.5.1. Pojam zakona vrednosti (osnovne karakteristike) 61 3.5.2. Osnovna funkcija zakona vrednosti 62 3.5.2.1. Formiranje tržišne vrednosti robe 62 3.5.2.2. Pojam tržišne cene robe 63 3.5.2.3. Odnos tržišne cene I tržišne vrdnosti robe 633.6. Tržište I mehanizam ispoljavanja zakona vrednosti 66 3.6.1. Značenje I mehanizam tržišta 66 3.6.1.1. Pojam I njegove funkcije, klasifikacija I morfologija (struktura) tržišta 66 3.6.1.2. Različiti oblici tržišne konkurencije 68 3.6.1.3. Društveno-ekonomso značenje robne razmene 68 3.6.1.4. Privredni subjekti u tržišnoj privredi 69 3.6.2. Ponuda I tražnja kao osnovni činioci tržišta 69 3.6.2.1. Definisanje ponude I tražnje 69 3.6.2.2. Obim I struktura ponude I tražnje 70 3.6.2.3. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude 71 3.6.2.4. Uticaj prodajnih cena na tražnju 71
  4. 4. 3.6.3. Elastičnost ponude I tražnje 71 3.6.3.1. Uvodna razmatranja 71 3.6.3.2. Elastičnost ponude 71 3.6.3.3. Prilagođavanje ponude promeni tražnje: trenutno stanje, kratki rok I dugi rok 72 3.6.4. Elastičnost tražnje 73 3.6.4.1. Cenovna elastičnost tražnje 73 3.6.4.2. Cenovna elastičnost tražnje I prihodi prodavaca 73 3.6.4.3. Elastičnost tačke I elastičnost luka 74 3.6.4.4. Dohodna I unakrsna elastičnost 75 3.6.5. Ptrošačko ponašanje I tržišna tražnja 76 3.6.5.1. Smisao I značenje potrošačkog suvereniteta 76 3.6.5.2. Korisnost I ponašanje potrošača 76 3.6.5.3. Posledice promena cena: efekat dohotka I efekat zamene 77 3.6.5.4. Opšti zakon tražnje 79 3.6.6. Opšta pitanja tržišne ravnoteže 79 3.6.6.1. Smisao I značenje ekonomske (tržišne) ravnoteže 79 3.6.6.2. Usklađivanje ponude I tražnje u uslovima slobodne konkurencije 803.7. Zakonitosti reprodukcije robnog propizvođača u savremenom društvu 80 3.7.1. Karakteristike kapitalističkog načina proizvodnje 80 3.7.2. Osnovna pitanja društveno-ekonmskog značenja kapitala 83 3.7.2.1. Kapital kao društveni odnos 83 3.7.2.2. Ostala shvatanja kapitala u ekonomskoj teoriji 84 3.7.2.3. Kapital I osnovni motiv proizvodnje I poslovanja 85 3.7.2.4. Radna snaga kao roba 86 3.7.3. Ekonomski višak I njegova funkcija u robnoj proizvodnji 87 3.7.4. Proizvodnja kao oblik alokacije osnovnih faktora proizvodnje – značenje proizvodne funkcije 88 3.7.5. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi 89 3.7.5.1. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u kapitalističkoj robnoj proizvodnji 89 3.7.5.2. Metode proizvodnje viška vrednosti 90 3.7.5.3. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi 91 3.7.5.4. Shvatanja ekonomskog viška u ekonomskoj teoriji 93 3.7.6. Reprodukcioni ciklus robnog proivođača 94 3.7.6.1. Pojam obrta I kružno kretanje kapitala 94 3.7.6.2. Vreme obrta I obrtni ciklus kapitala 95 3.7.7. Troškovi proizvodnje robnog proizvođača 100 3.7.7.1. Definisanje troškova proizvodnje (različiti aspekti definisanja troškova) 100 3.7.7.2. Fiksni I varijabilni troškovi 101 3.7.7.3. Ukupni, prosečni I granični troškovi 102 3.7.7.4. Transakcioni troškovi 105 3.7.7.5. Oportunitetni (alternativni) troškovi 105 3.7.7.6. Vremensko razgraničenje troškova (kratki I dugi rok) 106 3.7.7.7. Cena koštanja I njen uticaj na poslovnu politiku robnog proizvođača 106 3.7.8. Ciljna funkcija robnih proizvođača 107 3.7.8.1. Profit I profitna stopa 107
  5. 5. 3.7.8.2. Faktori profitne stope 108 3.7.8.3. Kapitalizam slobodne konkurencije I motiv poslovanja 110 3.7.9. Akumulacija robnog proizvođača 111 3.7.9.1. Pojam I nužnost akumulacije u robnoj privredi 111 3.7.9.2. Akumulacija kapitalističkog robnog proizvožača 111 3.7.9.3. Način upotrebe akumulacije u kapitalističkom preduzeću 112 3.8. Osnovni oblici tržišne ravnoteže 115 3.8.1. Uvodne napomene 115 3.8.2. Usklađivanje ponude I tražnje u uslovima savršene konkurencije 115 3.8.3. Nevidljiva ruka tržišta: efikasnost I socijalna pravednost 116 3.8.4. Makroekonomska ravnoteža 117 3.8.4.1. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje 117 3.8.4.2. Ekstraprofit – osnovni pokretački motiv proizvodnog I poslovnog ponašanja robnih proizvođača 117 3.8.4.3. Uzroci I mehanizam formiranja prosečne profitne stope 118 3.8.4.4. Zakon prosečnog profita 121 3.8.4.5. Cena proizvodnje – istorijski oblik zakona vrdnosti 121 3.8.4.5.1. Pojam cene proizvodnje 121 3.8.4.5.2. Sličnosti I razlike između cene proizvodnje I vrednosti robe 122 3.8.4.5.3. Zakon prosečnog profita I raspodela između različitih grana proizvodnje I unutar grane između proizvođača 122 3.8.4.5.4. Cena proizvodnje kao ravnotežna cena – odnos tržišne cene I cene proizvodnje 126 3.8.4.6. Transformacioni problemi njegova shvatanja u savremenoj ekonomskoj teoriji 127 3.8.4.6.1. Definisanje problema 127 3.8.4.6.2. Osnovna rešenja transformacionog problema 127 3.8.4.7. Opšta teorija ekonomske ravnoteže 131 3.8.5. Usklaživanje ponude I tražnje u uslovima nesavršene konkurencije 1334. Osnovne zakonitosti raspodele u savremenoj robnoj privredi 137 4.1. Različita shvatanja I karakterisitke raspodele 137 4.1.1. Različita shavatanja raspodele u ekonomskoj teoriji 137 4.1.2. Osnovna raspodela nacionalnog dohotka u kapitalističkoj robnoj privredi – odnos: najamni rad I kapital 140 4.1.2.1. Najamnina kao oblik prisvajanja radničke klase 142 4.1.2.2. Različiti načini I aspekti određivanja najamnine 145 4.1.2.3. Ostali oblici plaćanja radne snage 147 4.1.2.4. Specifičnosti najamnine kao cene radne snage 148 4.1.3. Određivanje najamnine u svremenim uslovima (kolektivno pregovaranje I kolektivni ugovori) 149 4.1.4. Karakteristike savremenog tržišta radne snage u konkurentskom, monopolskom I državnom sektoru privrede 150 4.2. Osnovna pitanja robnog prometa 153 4.2.1. Smisao I ekonomsko značenje robnog prometa u procesu društvene reprodukcije 153 4.2.2. Trgovački kapital I trgovački profit 153 4.2.2.1. Pojam I funkcija trgovačkog kapitala 153 4.2.2.2. Trgovački profit 155 4.2.2.3. Troškovi prometa I njihova nadoknada 156 4.2.2.4. Raspodela profita između različitih trgovinskih grana 158
  6. 6. 4.2.2.5. Raspodela profita između različitih trgovinskih preduzeća iste grane trgovine 159 4.2.3. Karakteristike robnog prometa u savremenoj robnoj privredi 160 4.3. Osnovna pitanja novčanog prometa 161 4.3.1. Smisao I ekonomsko značenje novčanog prometa u društvenoj Reprodukciji 161 4.3.2. Zajmovni kapital I kamata 162 4.3.2.1. Pojam I značaj zajmovnog kapitala 162 4.3.2.2. Funkcije kamate u robnoj privredi 163 4.3.2.3. Preduzetnička dobit I njena funkcija u robnoj privredi 165 4.3.3. Banke I kredit 167 4.3.4. Specifičnost kreditiranja proširene reprodukcije u savremonoj robnoj privredi 169 4.4. Akcionarstvo u robnoj privredi 170 4.4.1. Smisao I ekonomski značaj pojave akcionarstva 170 4.4.2. Pojam I karakteristike akcijskog kapitala 170 4.4.3. Akcionarsko preduzeće I menadžerska revolucija 172 4.4.4. Dohodak akcijskog kapitala (dividenda) 172 4.4.5. Nominalna vrednost akcije I njena prodajna cena 173 4.4.6. Osnovne transakcije sa akcijama 174 4.4.6.1. Mogućnost samostalne cirkulacije akcija 174 4.4.6.2. Vrste I značaj hartija od vrednosti 175 4.4.6.3. Tržišta hartija od vrednosti 177 4.4.6.4. Osnivačka dobit I razvodnjavanje kapitala 178 4.4.7. Fiktivni kapital 180 4.5. Specifičnost korišćenja prirodnih resursa u robnoj privredi 181 4.5.1. Ograničenost prirodnih resursa I mogućnost njihovog racionalnog korišćenja 181 4.5.2. Rente I rentni odnosi u ekonomskoj teoriji 182 4.5.3. Ekonomske funkcije rente u savremenoj robnoj privredi 182 4.5.4. Zemljišni kapital I zemljišna renta 183 4.5.5. Način formiranja cena poljoprivrednih proizvoda 184 4.5.6. Zakupnina I zemljišna renta 185 4.5.7. Specifičnost ekstraprofita u poljoprivredi 185 4.5.8. Diferencijalna renta I 186 4.5.9. Apsolutna zemljišna renta 187 4.5.10. Diferencijalna renta II 189 4.5.11. Monopolska renta 193 4.5.12. Cena zemlje 194 4.5.13. Mogućnost I karakteristike renti u mešovitoj privredi 194 4.5.14. Rente I ekološka zaštita prirodnih I drugih dobara 1975. Opšti uslovi I karakteristike razvoja savremene robne privrede 198 5.1. Društveno – ekonomske promene u savremenoj robnoj privredi 198 5.1.1. Osnovne faye u dosadašnjem razvoju kapitalizma 198 5.1.2. Osnovna obeležija savremene etape razvoja kapitalizma 199 5.1.2.1. Procesi podruštvljavanja I promene u ekološkoj strukturi savremeog kapitalizma 199 5.1.2.2. Planiranje u savremenoj robnoj privredi 201 5.1.2.3. Korporacijski kapitalizam: menadžerska revolucija I motiv poslovanja 203 5.1.2.4. Državni kapitalizam I motiv poslovanja 204
  7. 7. 5.1.2.5. Promene u društvenom položaju radnika u savremenim uslovima 205 5.1.2.5.1. Oblici reprodukcije radne snage u različitim svojinskim režimima u savremenoj robnoj privredi 205 5.1.2.5.2. Oblici svojine I oblici upravljanja u savremenoj privredi 207 5.1.2.6. Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom kapitalizmu 208 5.1.3. Etatistički način proizvodnje 209 5.1.3.1. Osnovne karakteristike etatističkog načina proizvodnje 209 5.1.3.2. Karakteristike raspodele u administrativnom sistemu privređivanja 211 5.1.3.3. Delovanje zakona u uslovima državno – svojinskog (etatističkog) modela privrede 2125.2. Osnovne karakteristike proizvodne I tržišne strukture savremenog kapitalizma 216 5.2.1. Informatička revolucija (nove tehnologije) I promene u proizvodnoj strukturi 216 5.2.2. Tržišna struktura savremenog kapitalizma 219 5.2.2.1. Delovanje zakona prosečnog profita u savremenim uslovima 219 5.2.2.2. Tržišne strukture I monopolski savezi 220 5.2.2.3. Monopolske cene I monopolski ekstraprofit 222 5.2.2.4. Planiranje (planska funkcija) u velikim korporacijama 224 5.2.3. Svetsko tržište I svetska privreda 224 5.2.3.1. Razvoj svetskog tržišta I svetske privrede 224 5.2.3.2. Međunarodna robna razmena 225 5.2.3.3. Internacionalizacija proizvodnje I kapitala 227 5.2.3.4. Globalizacija svetske privrede I međunarodni monopoli 229 5.2.3.5. Novo ekonomsko jedinstvo sveta 2325.3. Ekonomske funkcije države u savremenoj robnoj privredi 233 5.3.1. Uzroci nastanka I razvoja državnog kapitalizma 233 5.3.2. Ekonomske funkcije države I državni intervencionizam 235 5.3.2.1. Državno vlasništvo I javni sektor privrede: procesi nacionalizacije I reprivatizacije 235 5.3.2.2. Ekonomika ponude 237 5.3.2.3. Oblici državne intervencije 238 5.3.2.4. Formiranje cena u uslovima državno – monopolističkog kapitalizma 239 5.3.3. Državno planiranje – karakteristike I dometi 240 5.3.3.1. Specifičnosti planiranja u uslovima državno – monopolskog kapitalizma 240 5.3.3.2. Odnos plana I tržišta u uslovima robne privrede savremenog društva 2415.4. Teorija društvene reprodukcije 243 5.4.1. Značaj teorije društvene reprodukcije 243 5.4.2. Osnovne metodološke pretpostavke analize društvene reprodukcije 243 5.4.3. Prosta drustvena reprodukcija u sistemu robne privrede 244 5.4.3.1. Osnovne srazmere proste reprodukcije u uslovima kapitalističke robne privrede 244 5.4.3.2. Razmena između pododeljaka društvene reprodukcije 245 5.4.4. Proširenja društvena reprodukcija u sistemu robne privrede 246 5.4.4.1. Opšti uslovi za ostvarivanje proširene društvene reprodukcije 246
  8. 8. 5.4.4.2. Osnovne proporcije kapitalističke proširene društvene reprodukcije (uspostavljanje opšte privredne raznoteže) 247 5.4.4.3. Način ostvarivanja proporcija proširene društvene reprodukcije u kapitalističkoj robnoj privredi 249 5.4.4.4. Obim I struktura akumulacije kao osnovni problem proširene društvene reprodukcije 250 5.4.5. Međusektorska analiza I njen značaj za usmeravanje društvene reprodukcije 251 5.4.6. Društvena reprodukcija I principi multiplikatora I akceleratora 252 5.4.7. Tehnološki progres I održivi razvoj 253 5.5. Osnovna obeležija cikličnih kretanja društvene reprodukcije u savremenoj robnoj privredi 255 5.5.1. Opšte karakteristike ekonomskog ciklusa 255 5.5.2. Karakteristike ekonomskih kriza u savremenom kapitalizmu 256 5.5.3. Različita shvatanja uzorka I karaktera cikličnih kretanja kapitalističke društvene reprodukcije u ekonomskoj teoriji 259 5.5.3.1. Marksovo objašnjenje cikličnog kretanja kapitalističke privrede 259 5.5.3.1.1. Mogući poremećaji u funkcionisanju robne privrede 259 5.5.3.1.2. Kriza hiperprodukcije kao poremećaj kapitalističke društvene reprodukcije 260 5.5.3.1.3. Periodičnost kriza hiperprodukcije 261 5.5.3.2. Kejnsovo objašnjenje cikličnog kretanja 263 5.5.3.3. Ekonomski višak I njegova uloga u cikličnom kretanju kapitalističke privrede 266 5.5.3.4. Tendencijski pad prosečne profitne stope kao uzrok krize 267 5.5.3.5. Teorija drugih ciklusa 267 5.5.4. Osnovna obeležija cikličnih kretanja u uslovima savremenog kapitalizma 269 5.5.5. Anticiklična politika kao obli državne intervencije 273 5.6. Prelazni period od kapitalizma ka novom načinu proizvodnje 275 5.6.1. Prelazni period u ekonomskoj teoriji 275 5.6.2. Društveno – ekonomsko značenje prelaznog perioda u savremenom društvu (tranzcioni period) 276 5.6.3. Protivrečnost prelaznog perioda u savremenom društvu 278 5.6.4. Teorija I praksa tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama 279 5.6.5. Protivurešnosti nastanka postkapitalističkog ili informatičkog društva 291Primer: 4.5.5.2.1. Počeci kapi… Klasična Glava podela Deo – ima ih 5
  9. 9. 1. Politička ekonomija kao nauka i nastavni predmet1.1. Predmet političke ekonomije1.1.1. Nastanak i razvoj političke ekonomije1.1.1.1. Nastanak klasične političke ekonomije Politička ekonomija nastaje za vreme početnog razvoja kapitalizma. Ona istražujedruštvene zakonitoszi materijalnog života ljudi. Naziv ovoj nauci je dao Antoye deMontchetien 1615.godineMERKANTILISTI Merkantilistička misao preovladava od 17. do 18. veka. Oni su se oslobodiliprimitivnih srednjovekovnih tumačenja privrednih pojava, pod uticajem procesa prvobitneakumulacije kapitala I prodorom trgovačkog kapitala u proizvodnju. Najviše se posvećujuprometnoj fazi društvene reprodukcije, dok se proizvodnjom bave kao delatnošću kojoj jecilj da obezbedi dovoljno robe za promet. Bogastvo jedne zemlje se predstavlja u novčanom obliku u vidu određenekoličine zlata ili srebra (kao idealnom obliku bogastva) koja se dobija putem spoljnetrgovine, a na osnovu većeg izvoza od uvoza roba. Smatraju da država treba svojim merama da potpomogne da se stvori suficit utrgovinskom bilansu I na taj način su uveli ideju državng intervencionizma.FIZIOKRATI Nastaju kao reakcija na stavove merkantilista u Francuskoj sredinom 18.veka.Najistaknutiji predstavnik je Fransoa Kene (inače bio lekar). Fiziokrati ističu materijalnuproizvodnju kao kajvažniju privrednu delatnost. Pod materijalnom proizvodnjom shvatajuisključivo poljoprivredu u kojoj se nalazi izvor celokupnog društvenog bogastva. Industrija Izanastvo, po njima, samo prerađuju sirovine iz poljoprivrede, a trgovina ih premešta izruke u ruku. Na osnovu toga oni smatraju da postoje 3 klase:(1) proizvođačka,(2) sterilna,(3) zemljovlasnička. Značajni su po tome što su sa površinskih pojava ekonomije prešli I zašli dublje umateriju. Oni smatraju da je individualni interes najvažniji, pa se protive državnomintervenmcionizmu. Nastoje da sve pojave izvedu iz prirodnih.KLASIČNA POLITIČKA EKONOMIJA Klasična politička ekonomija je nastala u vreme velikih geografskih otkrića,značajnih tehnološko-tehničkih pronalazaka, razvoja kapitalizma, novih naučnih otkrića.Predstavnici Vilijam Peri, Adam Smit, David Rikardo. Ona predstavlja kvalitativni skok u razvoju političke ekonomije zbog: 1) Došla je do novog naučnog metoda – apstrakcije, koji joj je omogućio da čitavu privredu sagleda kao jedan sistem međusobno povezanih ekonomskih zakonitosti. 2) Postavila je temelje radnoj teoriji.
  10. 10. 3) Ustanovila da rad predstavlja pravi izvor bogastva I da su kamate, rente posledica vlasništva nad kapitalom 4) Široko je obrazložila teoriju slobodne konkurencije (tzv.delovanje nevidljive ruke). Bili su protivprivilegija trgovačkih monopola, cehovskih ograničenja, mešanjadržave u život društvenih zajednica. Nedoslednosti klasične političke ekonomije: 1) Nedoslednost u primeni naučnog metoda uslovilo je da predstavnici klasične ekonomije shvate kapitalizam kao istorijski neprolazno društveno stanje gde vladaju zakoni društvene proizvodnje koji su apsolutni, univerzalni, večni. 2) Nedoslednost u samoj teoriji vrdnosti. Za njih je vrednost robe u predkapitalističkom periodu jedno, a u kapitalističkom periodu drugo. Nisu pravili razliku između konkretnog I apstraktnog rada, niti privatnog I društvenog. Ali su pravili pogrešnu razliku između rada I radne snage. Zbog svega navedenog (⇑) kao I zbog pojave organizovane klasne borbe dolazi ⇑do razdvajanja I politička ekonomija se razmatra iz dva veoma suprotna pravca: 1) Marksistička politička ekonomija, koja se javlja kao nastavak klasičnepolitičke ekonomije. 2) Različiti pravci građanske ekonomije – škola subjektivne teorije vrednosti.1.1.1.2. Marksistička politička ekonomija Nastaje na nasleđu: 1) engleske klasične političke ekonomije 2) klasične nemačke filozofije 3) revolucionarne francusle literature Glavni predstavnik je Karl Marks, ali ni Lenjin, Grosman nisu za bacanje. Onanastoji da razotkrije zakopnitosti razvoja kapitalističkog dručtvenog sistema I da mu nađemane. Ona je ne samo to učinila već je stekla dovoljno znanja za stvaranje novog sistemabez tih mana. To je marksistička politička ekonomija ne samo kritika klasične političkeekonomije već I kritika kapitalističkog načina proizvodnje. Ova škola je utemeljena nadijalektičkom I istorijskom matrijalizmu, I tretira kapitalizam samo kao fazu. Marksistička politička ekonomija se ne bavi samo istraživanjem zakonitostiproizvodnje, raspodele, pazmene I potrošnje već istražuje i kako nastaju ti odnosi. Cilj dase sazna kako su nastali ti odnosi doveo je do saznanja da je osnovni zakon razvojaljudskog društva dijalektički odnos proizvodnih snaga I proizvodnih odnosa. Marksistička politička ekonomija je posvetila dosta pažnje razvijanju metodaapstrakcije I njegove primene (preuzet od Rikarda). ⇒ Zakvaljujući tom metoduustanovljava se razlika između konkretnog I apstraktnog rada sadržanog u robi Ipostavljaju se temelji teoriji radne vrednosti koja prevazilazi nedostatke ranijih teorija ⇒Zahvaljujući teoriji radne vrednosti izvršeno je razgraničavanje između rada najamnogradnika I radne snage kao robe. Zaključeno je da upravo od toga kako se koristi radnasnaga u procesu proizvodnje zavisi višak vrednosti (teorija viška vrednosti). ⇒ Naosnovama radne teorije vrednosti I teorije viška vrednosti uvideo se izvor bogastva koji senalazi u kapitalu, kao I to da upravo kapital uslovljava da se reprodukcija obavlja kaoproces proizvodnje I prisvajanja viška vrednosti. ⇒ Zahvaljujući teoriji viška vrednosti Irazumevanja kapitala došlo se do otkrića:
  11. 11. 1) Zakona porasta relativnog viška vrednosti I opadanja relativnih najamnih radnika 2) Opšteg zakona akumulacije kapitala 3) Zakon koncentracije I centralizacije kapitala 4) Zakona profita I prosečnog profita 5) Dugoročne tendencije opadanja prosečne profitne stope Na osnovama svih ovoh zakona marksistička politička ekonomija je pronikla uprirodu transformacije veličine vrednosti robe u cenu proizvodnje. Ona je utvrdila I osnovezakonitosti društvene reprodukcije. Bavljenjem svim ovim pojavama I zakonitostimamarksistička politička ekonomija je razotkrila svu složenost suprotnosti klasnih interesameđusobno suprostavljenih klasa.1.1.1.3. Savremena shvatanja političke ekonomije Na osnovama klasične političke ekonomije, pored marksističke političkeekonomije, nastaje I jedan broj različitih učenja koja predstavljaju ili površnu popularizacijushvatanja klasične škole ili niz shvatanja koja se mogu svrstati pod subjektivistički pravac. Tu stapdaju sledeći pravci I škole: 1) Istorijska čkola 2) Subjektivistički pravac – neoklasična ekonomija 3) Kejnzijanizam 4) Neokejnzijanizam 5) Teorija nesavršene – imperfektne konkurencije 6) Ekonomika blagostanja 7) Neoklasična sinteza 8) Škola institucionalista 9) Teorija igara 10) Monetarizam 11) Škola racionalnih očekivanja 12) Radikalna politička ekonomija1) ISTORIJSKA ŠKOLA Nastaje kao reakcija klasične političke ekonomije. Pojavila se 40-tih godina19.veka I bila je najuticajnija škola ekonomske misli u zemljama nemačkog jezika sve dopojave marginalista. Predstavnici su: F.List, Rošer. Naziv je dobila po istorijskom metodukoji primenjuje u izučavanju ekonomskih procesa. Ne ispituje međusobnu povezanost Imeđuzavisnost privrednih pojava I procesa, I negira postojanje objektivnih ekonomskihzakona. Mogućnost razvoja se pripisuje neekonomskim faktorima gde presudnu ulogu igradržava sa svojim protecionističkim merama. Ova škola svrstava se u vulgarne političkepravce (vulgarne = simplifikuju materiju).2) SUBJEKTIVISTIČKI PRAVAC – NEOKLASIČNA EKONOMIJA Subjektivistički smer kao osnovni predmet ekonomije ističe načela koja garantujupojedincu maksimiziranje njegove korisnosti. U stvari, govori se o odnosu čoveka premastvarima, tj.kako ja da se ponašam da sa ono resursa što imam izvučem najvećukorisnost. Tako po subjektivističkom pravcu politička ekonomija postaje nauka koja
  12. 12. izučava odnos između ciljeva ljudi i resursa. Odnosno, politička ekonomija postajeneutralna nauka, ili bolje reći prakseologija, zato je još nazivamo ekonomika (Economics). Subjektivistički pravac se u osnovi bavi razmenom robe. Potrošač je taj koji imaograničene resurse (mala plata) i treba da zadovolji više potreba (struja, hleb, mleko,kirija...). Tako da je momenat kupovine neke robe presudan jer se tada određuje da li je onkupio robu koja će njemu da donese maksimalnu ili neki niži nivo korisnosti. Ekonomskepojave kao što su: cena, tražnja, ponuda, ... subjektivistička ekonomija gleda sa stanovištapojedinca, dok u potpunosti zapostavlja suštinu ekonomije – proizvodnju. Subjektivistički smer je poznat još kao neoklasična ekonomija. Predstavnicineoklasične škole: K.Menger, B.Bawerk, A.Warlas, A.Marshall, V.Pareto, J.Hicks (svivažni) Ona ne prihvata čitav niz osnovnih saznanja političke ekonomije: 1) Napušta se radna teorija vrednosti i zamenjuje se subjektivnom teorijom korisnosti i mikroekonomskom teorijom cena 2) Ovaj smer se ne bavi proizvodnjom, već istražuje samo razmenu i potrošnju 3) Ne bavi se pitanjima društveno – ekonomskog položaja klasa3) KEJNZIJANIZAM Velika svetska kriza (1929 – 1933) uslovila je pojavu kejnzijanizma. Po predmetuistrazivanja ovaj pravac se vraća klasičnoj političkoj ekonomiji. Upozorava na negativnuulogu prekomerne štednje i nedovoljne nezaposlenosti radnika. Naglašava poterbubavljenja makroprivrednim fenomenima proizvodnje. Država se mora uključiti u glavnemakroekonomske tokove putem podsticaja, investicija. Ona mora da obezbedi punuzaposlenost kako radnika, tako i fabričkih kapaciteta. Kao najvazniji problem ističunezaposlenost. Najpoznatiji predstavnik je John Maynard Keynes i njegovo poznato delo:The General Theory of Employment, Interest and Money. Pored Džona treba pomenuti i:Galbraith (⇐važan dasa). ⇐4) NEOKEJNZIJANIZAM Učenja kenzijanaca nastavljaju neokenzijanci. Smatraju da se savremena državamora brinuti kako o nezapoeslenosti tako i o inflaciji i to posebno u uslobima stagflacije(proizvodnja opada, rastu nezaposlenost i cene). Najpoznatiji predstavnici: PolSamjuelson, Sraffa.5) TEORIJA NESAVRČENE – IMPERFEKTNE KONKURENCIJE Nastala je inspirisana kretanjima savremene privrede u kojoj umesto savršenekonkurencije vlada nesavršena (razni monopoli, oligopoli, monopsoni, oligopsoni). Nastojida objasni zakone koji vladaju u toj novonastaloj situaciji. Predstavnik: Edvard Čemberlin.6) EKONOMIKA BLAGOSTANJA Osnovna ideja je da se zadovolje društvene potrebe u globalu. Tako stanje jemoguće ostvariti ako se maksimizira korisnost svih članova društva. Ona negativnoocenjuje pojavu monopola i sličnih formacija koje smanjuju konkurenciju.7) NEOKLASIČNA SINTEZA Šezdesetih godina 20-tog veka nastaje neoklasična sinteza kao pokušaj da sespoje kejnzijanska makroekonomska teorija i neoklasična maršalska mikro ekonomija.Najistaknutiji predstavnik je Pol Samjuelson. Po njemu ekonomija treba da da odgovorŠta, Kako i Za koga proizvoditi.
  13. 13. 8) ŠKOLA INSTITUCIONALISTA To je Američka škola ekonomske misli. Ukazuje na ulogu neekonomskih faktora –institucija, ukazuje na konflikt između ekonomskih interesa i zahteva socijalnog iindustrijskog blagostanja, kao i na sukog individualnog ekonomskog ponašanja idruštvenih akcija. Nastoji sve pojave objasniti institucijama, i smatra se za jednom odškola vulgarne ekonomije. Osnivači Veble, Commons.9) TEORIJA IGARA 30 – tih godina ovog veka oformljena je teorija igara, koja se kao matematičkimetod bavi istraživanjem ponašanja ucesnika u igri čiji je ishod za svakog pojedinca nezavisi samo od njegovog ponašanja, već i od ponašanja ostalih učesnika (⇐ ovakvo stanje ⇐vlada u biznisu). Ona odgovara na pitanje pronalaženja optimalne strategije za svakogsuigrača. U osnovui ove teorije je minimaks teorema. Svaki igrač će nastojati damaksimizira svoj udeo u ukupnom dobitku, a to postiže tako što istovremeno minimiziraudeo suigrača, a svoj povećava. Ova teorija ima primenu u teoriji cena. Osnivači: Nojman,Morgensen.10) MONETARIZAM Na osnovama kritike kenzijanske škole nastao je monetarizam – čikaška školaekonomije. Suprostavljaju se državnom intervencijonizmu. Za razliku od kejnzijanaca kojisu podsticali tražnju i investicionizam, menetarizam se zalaže za podsticanje ponude(oslobađanjem proizvođača dažbina). Uz stabilnu vrednost novca, slobodno tržište novacza nezaposlene bi se dobio uvođenjem progresivnog poreza na dohodak vezanog zaproduktivnost rada. Najpoznatiji predstavnik je Milton Fridman (Nobelova iz ekonomije).11) ŠKOLA RACIONALNIH OČEKIVANJA Iz monetarne škole razvila se škola racionalnih očekivanja. Ona se baviistraživanjem načina na koji privredni subjekti prilagođavaju svoje ponašanje budućimprivrednim prilikama. Najpoznatiji predstavnici su: Mut, Lukas.12) RADIKALNA POLITIČKA EKONOMIJA Nastaje u vreme krize kapitalizma i uspona levice 60 – tih godina. Istražujekapitalizam u duhu Marksa, odbacije neoklasičnu sintezu, slobodnu konkurenciju. Izučavaklasne odnose. Predstavnik Svizi. Za sve navedene pravce karakteristično je udaljavanje od teorije vrednosti,zainteresovanost za sledeća pitanja: (1) teorije novca i kapitala, (2) teorije raspoedelenajamnine, (3) teorije tržišta radne snage i zaposlenosti, (4) teorije inflacije.1.1.2. Opšte karakteristike društvene proizvodnje1.1.2.1. Definisanje procesa proizvodnje Da bi živeo čovek mora podmirivati svoje potrebe, a da bi to radio mora imatiodređene proizvode. Upravo te proizvode dobijamo u procesu proizvodnje. Pa su potrebenjihov obim, struktura glavna pokretačka snaga proizvodnje (jer mi i proizvodimo da bizadovoljili potrebe).
  14. 14. Proces proizvodnje je proces razmene materije između čoveka i prirode. U tomprocesu čovek prilagođava prirodu svojim potrebama. Pošto proizvodnja nam omogućavada zadovoljimo svoje potrebe to je porces proizvodnje najbitnij proces ljudske delatnostiuopšte i kao takav određuje – utiče na sve druge sfere ljudskog života. U tom procesuproizvodnje čovek menja prirodu ali menja i sebe. Pošto su čovekove potrebe konstantne to se i proces proizvodnje stalno ponavljate se zove reprodukcija. Proizvodnju možemo gledati sa raznih aspekata: tehničko –tehnoloških, psiholoških, socijoloških, normativnih, organizacionih... Važno je uočiti da jeproces proizvodnje ma kako ga mi posmatrali uvek jedan društveni proces. On se uvekobavlja u nekoj zajednici, njega uvek obavljaju više ljudi – kolektiv, i proizvodi se ne samoza svoje potrebe već i za tuđe. Ustvari čovek u procesu proizvodnje je nesamostalan imora se integrisati ako hoće uopšte da obavlja taj proces – to je taj društveni karakterrada. Taj društveni karakter rada je uslovljen i time da čovek ne zna sve. Neko zna dakuje, neko da šije, a neko da lenčari – Igor, pa se svi moraju udružiti ako žele da neštoproizvedu. Međusobni odnosi između ljudi u procesu proizvodnje najbitnije određujudruštveni karakter procesa proizvodnje. Za obavljanje procesa proizvodnje uvek jepotrebno obezbediti: 1) Sredstva za rad – alat, mašine, zgrade 2) Predmete rada – sirovine, prirodna dobra 3) Čoveka – kao subjektivnog faktora proizvodnje sa svojim znanjima, spoesobnostima i radnim navikama. Politička ekonomija se upravo bavi društvenom stranom proizvodnje. Ona izučavaekonomske zakonitosti društvenih odnosa koji se uspostavljaju povodom uslova, procesa irazultata proizvodnje.1.1.2.2. Proizvodne snage društva Elementi procesa proizvodnje: 1) Sredstva za rad – SR SR + PR = SP – sredstva za proizvodnju 2) Predmeri rada – PR SR + RS = PS – proizvodne snage 3) Radna snaga – RS Proizvodne snage čine ljudi sa proizvodnim iskustvom i radnim navikama isredstva za rad. To su pokretačke snage razvoja društva, njegove proizvodne sposobnosti.Sredstva za rad su najpouzdaniji pokazatelji razvijenosti društva. Ona otkrivaju i društveneodnose u kojima se radi, bolje reći sredstva za rad determinišu društvene odnose, ali idruštveni odnosi povratno deluju na sredstva za rad. Sredstva za rad pokazuju kako i na koji način čovek deluje na prirodu u procesuproizvodnje, pokazuju stepen podređenosti prirode čoveku, ali i kako čovek samog sebeoblikuje. Proizvodne snage moogu biti: (1) materijalne i (2) ljudske. Materijalne proizvodne snage su sredstva za rad i svi tehnički i tehnološkimetodi. Ljudske proizvodne snage su večtine odnosno proizvodne sposobnosti ljudi.Iako je u današnjem razvoju društva ogroman uticaj tehnike, nauke, ne možemo decidnoreći da u razvoju društva presudnu ulogu igraju sredstva za rad. U brojnim istorijskimmomentima presudnu ulogu je baš imala radna snaga. Ako želimo da sagledavamoperspektive razvoja nekog društva obavezno moramo sagledati njegove proizvodnesnage.
  15. 15. 1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvonje(B) POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE OSNOSA PROIZVODNJE Duštvo se sastoji iz ukupnosti uzajamnog delovanja ljudi. Za razvoj društvanajznačajniji su odnosi ljudi u proizvodnji (raspodeli, razmeni, potrošnji). Te odnosenazivamo proizvodnim ili ekonomskim odnosima. Ljudi u proizvodnji ne deluju samo naprirodu, već deluju i jedni na druge. Stoga, i ne može se proizvoditi bez određenemeđusobne saradnje. Odnosi proizvodnje (ili ako ti se više sviđa proizvodni odnosi) određuju – presudnoutiču na ekonomske interese i ciljeve koje ljudi postavljaju sebi baveći se određenomdelatnosšću. Oni određuju i način na koje se međusobno isprepliću razne ljudskeaktivnosti, pa na taj nači i utiču na ostvarivanje ekonomskih ciljeva i interesa. Odnosi proizvodnje su društveni odnosi koji se uspostavljaju na dostignutom nivourazvijenosti proizvodnih snaga između ljudi u procesu društvene proizvodnje. Osnovnarazlika između odnosa proizvodnje i drugih društvenih odnosa je ta da su odnosiproizvodnje vezani za stvari i to u tolikoj meri u kojoj je proizvodni proces vezan zamaterialno dobro. Odnosi proizvodnje su uslovi i forma razvitka proizvodnih snaga.Karakteristike odnosa proizvodnje: 1) Odnosi proizvodnje se uspostavljaju u oblasti društvene proiyvodnje 2) Ti procesi su nužni i nezavisni od volje ljudi. Ljudi nemaju mogućnost izbora proizvodnih odnosa. Nasleđujući proizvodne snage ljudi nasleđuju i proizvodne odnose koji odgovaraju datom nivou proizvodnih snaga. Iako svesno donose odluku o obavljanju procesa proizvodnje stvarni društveni položaj ljudi zavisi od objektivno postojećih materijalnih životnih odnosa. Ljudi koji ulaze u proizvodne odnose ne poznaju njihov karakter. Međutim ljudi ipak deluju na proizvodne odnose usklađivajući ih sa nivoom razvoja proizvodnih snaga. S druge strane ljudi utiču na promenu proizvodnih snaga. 3) Proizvodni odnosi su uslovljeni razvijenošću proizvodnih snaga. Nema nijednog drugog društvenog odnosa koje je u većoj zavisnosti od razvoja proizvodnih snaga od proizvodnih odnosa. 4) Postoji uzajamna zavisnost proizvodnih i svih drugih odosa u društvu. Ta povezanost može biti veća ili manja. Pod gotovo direktnim uticajem proizvodnje je pravno – plitička nadgradnja (politika), dok duhovna nadgradnja (umetrnost, filozofija, religija, itd) je pod slabijim uticajem.(C) ISTORIJSKA RAZNOLIKOST ODNOSA PROIZVODNJE Gledajući proces proizvodnje kroz istorijski razvoj možemo uočiti čitav niz različitihodnosa. To su odnosi: 1) Odnosi ljjudi povodom sredstava za proizvodnju 2) Odnosi između neposrednih proizvođača 3) Odnosi između neposrednih proizvođača i upravljača 4) Odnosi između radnih kolektiva, privrednih subjekata 5) Odnos u raspodeli rezultata proizvodnje 6) Odnos ljudi u potrošnji 1) Odnosi ljudi povodom sredstava za proizvodnju. Ako se posmatra istorijski razvoj ljudskog društva, može se zapaziti da su neki učesnici u proizvodnji vlasnici sredstava, a drugi nisu. Zavisno od okolnosti javljju se dva oblika. U jednom proizvodnim odnosima dominira privatna svojina, a u drugom je izvršeno podruštvljavanje sredstava za proizvodnju.
  16. 16. 2) Odnosi između neposerednih proizvođača. Postoji neposredna veza između nivoa proizvodnih snaga i karaktera ovog oblika proizvodnih odnosa. Odnosi neposrednih proizvođača u društvima privatne svojine, nametnuti su društvenom prirodom procesa proizvodnje, koja je određena dostignutim nivoom proizvodnih snaga. Reč je o odnosima unutar klase eksploatisanih. U društvima gde je izvršeno podruštvljavanje na značaju dobijaju odnosi proizvodnje između neposrednih proizvođača. 3) Odnosi neposrednih proizvođača i upravljača. U istoriji ljudskog društva upravljači su, po pravilu, privatni vlasnici nad sredstvima za proizvodnju, a neposredni proizvođači – nevlasnici. Odnosi između njih su odnosi međusobno suprostavljenih klasa. 4) Odnosi između radnih kolektiva – privrednih subjekata. Društvena podela rada uslovila je diferencijaciju između pojedinih proizvodnih delatnosti. Postoji bezbroj prizvođača (kolektiva), ali upravo zbog toga su zavisni. Oni moraju organizovati svoju proizvodnju u skladu sa zahtevima potrošača(ili druga preduzeća), kao što moraju od drugih proizvođača obezbediti sredstva za sebe. Što je društvena podela rada više razvijena – poodmakla veća je osamostaljenost proizvodnih jedinica - te njihova međuzavisnost raste. To su odnosi poslovne saradnje (kooperacije). Odnosi između proizvodnih subjekata je konstituišući elemenat svakog sistema. 5) Osnosi u raspodeli rezultata proizvodnje. Mora se imati u vidu da se na osnovama privatne svojine zasnivaju odnosi prisvajanja. U sredinama gde je izvršeno podruštvljavanje prisvajanje se odvija na bazi rada i rezultata rada. 6) Odnosi ljudi u potrošnji. Njihov karakter je uslovljen karakterom svih prednhodno nabrojanih odnosa proizvodnje, pri čemu oni sami utiču na sve druge odnose proizvodnje i na razvoj proizvodnih snaga.1.1.2.4. Način proizvodnje i drušeno – ekonomska formacija Način proizvodnje predstavlja jedinstvo proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje.Odnosno pokazuje kom nivou razvijenosti proizvodnih snaga odgovaraju proizvodnihodnosi. To ustvari i jeste predmet političke ekonomije – izučavanje raznih načinaproizvonje. Društveno ekomska – formacija predstavlja jedinstvo načina proizvodnje,pravno politične nadgradnje i idejne svesti1.1.2.5. Uskla ivanje razvoja proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje – zakonitosti razvoja društva U dosadašnjoj istoriji uvek se u određenom vremenu vršilo usklađivanje razvojaproizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Proizvodni odnosi predstavljaju izraz i okvirrazvoja proizvodnih snaga i najbitniji su činilac njegovog razvoja. Proizvodne snage i proizvodni odnosi imaju različite brzine razvoja. Dok seproizvodne snage razvijaju kontinualno, objektivno uslovljeno, progresivno, to seproizvodni odnosi razvijaju skokovito, povremeno. Zbog te razlike u načinu i brzini razvojadolazi do prelaska iz stanja relativne usaglašenosti u stanje manje, malo veće i naposletku apsolutne suprotnosti. Tako da proizvodne snage i proizvodni odnosi dolaze u
  17. 17. sukob. Iscrpljuju se pozitivni uticaji proizvodnih odnosa na razvoj proizvodnih snaga. Utački kulminacije antagonizma nastaje socijalna revolucija. Ona predstavlja kvalitativanpomak u razvoju proizvodnih odnosa, koji su nakon revolucije postavljeni drugačije iponovo omogućuju razvoj proizvodnih snaga. Pri ovakvim promenama dolazi do totalnepromene sistema, odnosno nastaje nova društveno – ekonomska formacija. Imati na umuda ravnoteža koja je postignuta ima samo kratkotrajan uticaj, pa se antagonizam ponovouspostavlja. Ovde uočavamo i prvi zakon političke ekonomije: Zakon nužne saglasnostiproizvodnih snaga i odnosa. Kao i sledeći zakon: Zakon progresivnog razvoja proizvodnihsnaga zbog sve šireg i svestranijeg ovladabanja čoveka materijalnim svetom.1.1.3. Ekonomske kategorije, zakoni političke ekonomije i ekonomska teorija Nauka se utoliko više razvija ukoliko uspeva da dublje i pouzdanije uđe u prirodupojava i zakonitosti kojima se bavi. Kao posledica toga ona se obogaćuje različitimizrazima, pojmovima, kategorijama, parametrima, pokazateljima... kao sredstivma kojimaizražava svoje rezultate. Prilikom istraživanja otkrivaju se i razni zakoni – pravilnosti.Naučno sagledane pojave i zakonitosti jednog načina proizvodnje su idejni, misaoni odrazstvarnih pojava i procesa koji se zbivaju u njegovoj stvarnosti. Da bi to postigla politička ekonomija koristi ekonomske kategorije. Ekonomskekategorije su pojmovi, teoretski izrazi, misaone apstrakcije stvarnih drustvenih odnosaproizvodnje. Do ekonomskih kategorija se ne dolazi slučajno već naučnim radom.Ekonomske kategorije i zakonitosti su istorijski promenljive u meri u kojoj su promenljivi tidruštveni odnosi – zakoni. Sistem međusobno povezanih saznanja o određenoj zakonitosti naziva seekonomskom teorijom. Ona daje pojednostavljenu sliku ekonomskih procesa. Moramoznati da se ekonomskom teoriom ne iscrpljuje predmet naučne discipline.1.1.4. Politička ekonomija i Economics Politička ekonomija se razvila u dva osnovna pravca: 1) Klasična politilčka ekonomija 2) Subjektivna politička ekonomija (Economics) Glavna suprotnost (paradigma) ove dve struje su radna teorija vrednosti isubjektivna teorija vrednosti. Ova dva pravca ne izučavaju iste stvari. Klasična političkaekonomija izučava ekonomske zakonitosti određenog načina proizvodnje. Subjektivnapolitička ekonomija se bavi pitanjima optimalnog iskorišćenja retkih privrednih resursa kojiimaju različite upotrebe. Odrednice economics-a su: retkost i efikasnost. Svi pravcisavremene ekonomske nauke (osim radikalne političke ekonomije) doprineli su formiranjuove nauke. Sve od 1890.godine i Marshall-ovog dela Principles of economics, economicsdobija na značaju. Ogroman doprinos je dao i Samjuelson. Economics želi da postigne viši nivo efikasnoti koričćenja resursa u privrednimmehanizmima i radi toga koristi znanja političke ekonomije. Economics je prvo izučavaoponašanje pojedinačnih privrednih subjekata (mikroekonomija), a kasnije je prešao i na(makroekonomiju) sa krizom nacionalnih privreda. Economics marginalizuje, zapostavljapitanja socijalne nejednakosti, protivurečnosti društva i uzročno – posledične uslovljenosti.On služi političkoj ekonomiji kao pomoćna nauka, ali i on njoj pomaže. Dok političkaekonomija koristi metod apstrakicije to economics koristi psihološki metod, metodpozitivizma i funkcionalizma. Economics ne postavlja pitanje, zašto se ljudi ponašajuonako kao se ponašaju (glavna razlika političke ekonomije i economicsa).
  18. 18. 1.1.5. Metod političke ekonomije u sistemu ekonomskih nauka Sve dok se može ustanoviti zašto se život odvija na jedan, a ne na drugi načinnauka dotle nije potrebna. Pošto je politička ekonomija osnovna – bazična nauka to sve ostale ekonomskenauke osnovu svojih istraživanja nalaze tu. Druge ekonomske nauke bave se pojavamaniže opštosti nego politička ekonomja. Bez poznavanja političke ekonomije ne mogu seistraživati konkretni procesi. Otuda te nauke koriste istraživanja političke ekonomije. Odnospolitičke ekonimije i tih nauka je odnos opšteg i posebnog, to ne znači da se druge naukebave manje bitnim pojavama. NAPROTIV, znanja o konkretnim ekonomskim procesima supretpostavka teorijskih uopštavanja do kojih se dolazi u političkoj ekonomiji, tj.da razvojpolitičke ekonomije zavisi od konkretnih nauka. Neke konkretne nauke: 1) Ekonomska istorija sagledava ekonomske procese određene zemlje u različitim periodima. 2) Ekonomska statistika kvantitativno predstavlja određene procese i pojave. 3) Ekonomika preduzeća izučava ekonomske tokove preduzeća. 4) Ekonomska geografija posmatra razmeštaj proizvodnih snaga jedne zemlje 5) Ekonomska politika istražuje ciljeve i metode ostvarenja ciljeva kojima se reguliše privredni život zemlje. 6) Nauka o privrednom sistemu izučava odnose proizvodnje i privredne mehanizme1.2. Ekonomski zakoni i njihove karakteristike1.2.1. Opšti pojam zakona prirode i društva Unutrašnje skrivene snage, veze zavisnosti, međusobne uslovljenosti pojavanazivamo zakonima. Oni predstavljaju unutrašnju suštinu pojava do se došlo naučnim istraživanjem.Prirodnim i društvenim zakonima je zajedničko: 1) da postoje 2) da deluju nezavisno od volje ljudi 3) da se njihovo ostvarivanje ostvaruje na nesvestan način u obliku neke nužnosti. U prirodi se ništa ne dešava sa unapred određenim ciljem. Nesvesne, slepe siledeluju jedna na drugu i u tom uzajamnom delovanju ispoljava se zakon, mada postoje ineki izuzeci. U društvenoj proizvodnji ljude pokreću neke odrežene potrebe i ciljevi, tako da sesve njihove aktivnosti svesno odvijaju. Međutim to ne znači da svako ostvaruje svojunameru. Zbog preplitanja mnoštva uzajamno zavisnih i protivurečnih ciljeva retko sedogađa da se ostvari ono što se želi. Kao rezultat delovanja suprostavljenih sila u društvuse javlja nešto što gotovo niko nije želeo, a što istovremeno najpribližnije izražava interesesvih. Zakoni deluju slepo, nasilno, razorno sve dok se ne upoznaju njihove pozitivne inegativne karakterstike. Kad se to uoči onda se mogu minimizirati ili izbeći štetni uticaji imaksimizirati korisni. Po kriteriojumu stepena univerzalnosti zakoni mogu biti:
  19. 19. 1) Univerzalni zakoni su najopštiji dijalektički zakoni prirode i društva koji izražavaju najopštije veze. 2) Opšti zakoni vizražavaju više opštih svojstava jednog većeg broja pojava. 3) Posebni zakoni izražavaju posebna ili specifična obeležija postojanja obređene materije ili društva. 4) Pojedinačni zakoni izražavaju obeležija određenog predmeta ili pojave u prirodi i društvu. Zakoni se mogu razlikovati i po roku delovanja: 1) Vremenski unuverzalni zakoni 2) Zakoni na dugi rok 3) Zakoni na srednji rok 4) Zakoni na kretki rok1.2.2. Shvatanje ekonomskih zakona u ekonomskoj teoriji Ekonomski zakoni su unutrašnje skrivene veze i odnosi zavisnosti pojava iprocesa koji regulišu privredni život ljudi. Međutim u ekonomskoj teoriji ekonomski zakoni se nisu tumačili uvek na istinačin. U stvari postoji čitav niz tumačenja: 1) Ekonomski zakoni su apsolutni, objektivni i univerzalni – zakoni se positovećuju sa odnosima čoveka i prirode. Oni su univerzalni jer se izvode iz karaktera ljudske prirode, jer čovek će uvek biti zavistan od prirode ma kako savremenu tehnologiju imao. Ovakav stav su zastupali klasični politički ekonomisti kao i ekonomisti subjektivnog smera koji su nastavili tradiciju klasične političke ekonomije. 2) Poriče se objektivnost zakona i njihovu univerzalnost. Ne postoje pojave koje bi relatvno trajno izazvale kretanje drugih pojava – ne postoje zakoni. Postoje izvesne pravilnosti, ali one su dosta neodređene i nestabilne. Ovakav stav su zastupali pripadnici istorijskog pravca. 3) Predstavlja kombinaciju predhodna dva. Ovde se hoće istražiti bihevioristički tip ekonomskog zakona. Ovde se ekonomski zakoni svode na psihološke i biološke determinante ljudskog ponašanja tj.zakonitost racionalizacije pojedinca. Ovde se politička ekonomija izjednačava sa prakseološkom disciplinom koja se bavi pravilnostima ponanja pojedinaca.1.2.3. Opšti pojam ekonomskih zakona i njihova klasifikacija Ekonomski proces je skup različitih oblika ljudskog delovanja u društvenojproizvodnji. Ekonomski zakoni su pravilnosti objektivno uslovljenog ljudskog ponašanja idelovanja u ekonomskom procesu. Ekonomski zakoni vladaju društvenom proizvodnjom. Zakoni političke ekonomijesu relativno veran odraz ekonomskih zakona procesa društvene proizvodnje. poznajemotri vrste ekonomskih zakona: 1) Tehničko – bilansni zakoni tiču se tehničkih i materijalno – vrednosnih odnosa u proizvodnji. 2) Zakoni ponašanja ljudi regulišu pojave i odnose u proizvodnji i raspodeli koji presudno utiču na formiranje motivacije. 3) Zakoni isprepletanosti ljudskih aktivnosti su zakoni isprepletanosti ljudskih aktivnosti u određenim društvenim uslovima. Oni su sasvim nezavisni od volje ljudi, čine ih nemoćnim da ostvare ciljeve koje su pred sebe postavili.
  20. 20. 1.2.3.1. Univerzalni i opšti zakoni u različitim društveno – ekonomskim formacijama Univerzalni zakoni predstavljaju najopštije zakone. To su vremenski univerzalne inajvažnije zakonitosti za svaki dosad poznati, a verovatno i budući društveno – ekonomskisistem. To su inače tehničko – bilansni zakoni. Kao najvažniji sigurno se izdvaja: Zakonsrazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti. Ovaj zakonnalaže kontinuiranost društvene proizvodnje, nužnost usklađivanja proizvodnje ipotrošnje, nužnost stalnog povećanja produktivnosti rada, nužnost usavršavanjaproizvodnih snaga. Iako je vremenski univerzalan on nije istorijski nepromenljiv – zavisi odrazvoja proizvodnih snaga.OPŠTI EKONOMSKI ZAKONI Opšti ekonomski zakoni su pravilnosti uspostavljanja ekonomskih odnosa kojipostoje u različitim društveno – ekonomskim formacijama. Ovaj tip zakona iako prisutan urazličitim društveno – ekonomskim formacijama nije u svim prisutan u istoj meri. NPR: 1) Zakon društvene podele rada blago je bio prisutan u prvobitnoj ljudskoj zajednici, ali je zato u kapitalizmu jedna od dominirajućih zakonitosti. 2) Zakon vrednosti, zakon tržišnih cena, zakon ponude i tražnje robe koji su hiljadama godina bili neaktivni sve do kapitalizma. Opšti zakoni ne deluju u svim vremenima i to su zakoni isprepletanosti ljudskihakcija.1.2.3.2. Osnovni, posebni i pojedinačni zakoni razvoja društveno – ekonomske formacije Posebni ekonomski zakoni regulišu privredni život u okviru jedne društveno –ekonomske formacije. To su zakoni ponašanja ljudi. Oni se usklađuju sa univerzalnim iopštim zakonima proizvonje utičući na njihov istorijski karakter. Osnovni ekonomski zakon najneposrednije je vezan za osnovni proizvodniodnos i kao takav najviše utiče na razvoj te društveno – ekonomske formacije. Osnovniekonomski zakon kapitalističkog načina proizvodnje je zakon proizvodnje viškavrednosti. Iz njega propističu posebni: 1) Zakon prisvajanja najamnine 2) Zakon prisvajanja profita 3) Zakon akumulacije kapitala 4) Zakon centralizacije i koncentracije kapitala. Sve dok su univerzalni, opšti i posebni zakoni usklađeni sa osnovnim zakonomjedne društveno – ekonomske formacije dotle je obezbeđen razvoj proizvodnih snaga uokviru proizvodnih odnosa. Protivrečnosti između navedenih zakona je jedan od najbitnijihrazloga socijalnih prevrata. Pojedinačni ekonomski zakoni svojstveni su određenoj fazi (delu) razvojadruštveno – ekonomske formacije. Primer: u kapitalizmu zakon monopolske faze razvoja(akcionarstvo, monopolska renta...).
  21. 21. 1.2.4. Osnovna obeležija i karakteristike ekonomskih zakona Osnovne karakteristike i obeležija su navedena u nekoliko sledećih poglavlja: 1) Nužnost i spontanost ekonomskih zakona 2) Istorijska specifičnost ekonomskih zakona 3) Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života 4) Stohastički karakter ekonomskih zakona 5) Praktični značaj poznavanja zakona.1.2.4.1. Nužnost i spontanost ekonomskih zakona Čime je uslovljena objektivnost ekonomskih zakona i njihova nezavisnost odljudske volje? Svesna delatnost ljudi određena je nivoom razvijenosti proizvodnih snaga iodnosa proizvodnje. Iako ljudi svesno odlučuju kojom će se delatnosti baviti, oni su zavisniod razvijenosti proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje i u vezi sa načinom obavljanja tihljudskih aktivnosti. Ne samo ciljevi i načini, već su i rezultati zakonom određeni u velikojmeri i nezavisni od ljudske volje. Kako zakoni deluju? Spontano, slepo, stihijski. Kad se kaže stihijski misli se naneusklađenost rezultata delovanja ekonomskih zakona sa namerama, željama i interesimaljudi. Zakonitosti ekonomije1.2.4.2. Istorijska specifičnost ekonoskih zakona Dobijanje različitog istorijskog oblika zavisno od načina proizvodnje u kojem delujuje istorijski karakter ekonomskih zakona. Zato govorimo o zakonima određenih epoharazvoja ljudskog društva. Postoji promenljivost i prirodnih i društvenih zakona, međutimčovekov uticaj na promenu ovih zakona je različit. Prirodni zakoni ,takođe, nastaju, postojei nestaju, ali čovekov uticaj na njih je minoran. Ekonomski zakoni su svojstveni određenomnivou razvitka proizvodnih snaga, pa zato istorijski nastaju, nestaju sa određenim načinomproizvodnje. Pošto čovek u proizvodnji uspostavlja odnose proizvodnje on menja i nivorazvoja nekog društva, a tim i određene zakone.1.2.4.3. Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života Ekonomski zakoni se ispoljavaju kao dugoročne tendencije ponavljanja određenihpojava. Oni se probijaju kao rezultat delovanja mnogobrojnih sasvim različitih ekonomskihčinilaca i interesa ljudi. Ekonomski zakoni ne postoje kao nešto dato i nepromenljivo.Njihovo prisustvo nije moguće čak ni naučno identifikovati. Oni uvek deluju kao prosekponavljanja određenih pojava i odnosa – taj nikad neutvrdivi prosek večitih kolebanja. Kodprirodnih zakona odstupanja su jako mala, a i tamo gde postoje u okviru su tačno merenihamplituda. Dok u društvu pojedinačna pojava po pravilu odstupa od društvenih –ekonomskih zakona. Za razliku od prirodnih zakona, koji su egzaktna kvantifikacija pojaveekonomski zakon je kvalitativna odredba dugoročne tendencije ponavljanja.
  22. 22. 1.2.4.4. Stohastički karakter ekonomskih zakona O određenim odnosima i pojavama možemo govoriti kao o zakonima samoukoliko se u nepreglednoj masi pojava i njihovom masovnom ponavljanju može upotrebomstatističkih metoda razotkriti ono što je bitno, odbacujući ono što je nebitno. Na taj način sedolazi do statističkog (stohastičkog) zakona koji pokazuje da postoji određen stepenverovatnoće. Ekonomski zakoni nemaju nikakvu drugu realnost osim da se u tendencijipribližavaju proseku. Pošto se nužnost probija kroz slučajnost u velikom broju pojavastatističke metode mogu otkloniti slučajnost i ustanoviti ekonomski zakon. Pošto su takvommetodom izneti na površinu ekonomski zakoni su zakoni verovatnoće (probabiliteta).1.2.4.5. Praktični značaj poznavanja zakona Prvi praktični začaj je taj da pomoću zakona ljudi mogu da shvate koja je tanevidljiva sila koja je delovala na njih. Da uvide pozitivne i negativne karakteristike.Pozitivne karakteristike da maksimiziraju, a negativne da minimiziraju, jer oni sadarazumeju tu pojavu. Takođe ljudi na osnovu zakona mogu da predvide budući razvojdogađaja i da ga opet prilagode sebi. Pošto je politička ekonomija osnovna nauka ona nema taj direktno osetljivipraktični uticaj kao neke primenjene nauke. Međutim, s obzirom da bez dobre teorije nemani uspešnih primenjenih nauka to politička ekonomija crpi svoju praktičnost baš odatle. Dase uoči da subjektivna teorija donela značajne rezultate, ona ipak ne izučava osnovnenajbitnije ekonomske zakone. Tako da je politička ekonomija glavni uslov postojanja primenjenih nauka jer onaima osnovne zakonitosti te tako ustvari bez političke ekonomije mi ne bismo imali sve tepraktične koristi ekonomskih zakona. Otuda je veoma važno da naučni zakon bar približno izrazi postojeći stvarnizakon.1.2.5. Metod političke ekonomije1.2.5.1. Pojam i vrste metoda društvenih nauka Do spoznaje ekonomskih zakona dolazi se primenom određenog naučnogmetoda. Metod istraživanja predstavlja način saznavanja predmeta nauke. Naučni metodse sastoji od: 1) Opšteg metodološkog pristupa 2) Metodološkog postupka istraživanja 3) Matematičko – statističkih metoda1) OPŠTI METODOLOŠKI PRISTUP Opštim metodološkim pristupom istraživanja definiše se predmet istraživanja,utvrđuje se sa kojim elementima početi analizu, kako formulisati hipoteze. Ovim pristupomse mora sagledati celina, ustanoviti pokretačke snage promena, faktori koji određujunjegov karakter...
  23. 23. 2) METODOLOŠKI POSTUPAK ISTRAŽIVANJA Metodološkim postupkom istraživanja određuju se uslovi saznanja naučne istine,dolazi se do kategorija koji izražavaju odnose i konačno zakon. Naučnim zakonom se vršidokazivanje nekog naučnog stava. Ukoliko su usklađeni opšti metodološki pristup +metodološki postupak istraživanja + priroda predmeta istraživanja obezbedili smo danaučno saznanje bude: (1) objektivno, (2) precizno, (3) sistematično, (4) proverljivo. Metodološki postupak istraživanja treba da dovede do toga da se potpuno upoznadruštvena stvarnost, otkriju unutrašnje zakonitosti. Vrši se empirijska analiza – prikupljanjepodataka, njihova klasifikacija. Metodološki postupak u društvenim naukama ostvaruje se kao: 1) Induktivni metod istraživanja. Polazi se od pojedinačnih pojava i dolazi do najopštijih zakona. Polazeći od pojedinačnih činjenica, odbacuju se sve nebitne i slučane, a zadržavaju se važne i uočava se njihova povezanost. Tako se uopštavanjem dolazi do zakona. 2) Deduktivni postupak istraživanja. Kreće od opštih pretpostavki i kreće se ka konkretnoj društvenoj stvarnosti. Ova analiza nam daje potpune slike o zakonima određenog društva. Dedukciom razčlanjavamo i sagledavamo kategoriju ili zakonitost iznutra – te nam on omogućava da dođemo do nekih aksioma. U induktivnom posmatranju pojedinačna pojava predstavlja unutrašnji zakon, a udeduktivnom, element društvene stvarnosti. Kombinovanjem ova dva načina dolazi se dopouzdane verifikacije određenog naučnog saznanja. Sukcesivno smenjivanje induktivne ideduktivne analize omogućava nam da delove – činjenice – kategorije uobličimo uteorijsku celinu – zakon.3) MATEMATIČKO – STATISTIČKI METODI Matematičko – statiskički metodi obezbeđuju da se prikupe određene činjenice ipodaci da se sistematizuju, klasifikuju, obrade. Međutim, od opšteg metodološkog pristupanajviše zavisi mogućnost spoznaje povezanosti pojava. Postoje različiti metodološkipristupi u društvenim naukama kao: (1) marksistički dijalektički princip, (2) pozitivizam,(3)funkcionalizam, (4) psihološki metod... Takođe postoje različiti metodi istraživanja:(1)komparativno – istorijski, (2)uporedno – pravni... Dijalektički materijalizam je najopštiji metod istraživanja. To je opšti metodološkipristup i metod istraživanja gde se materija ne može zamisliti bez kretanja i kojipodrazumeva racionalno i celovito tretiranje problema. Pored pozitivnog razumevanjanastajanja i egzistiranja određene društvene pojave, odnosno zakonitosti življenja irazvitka datog društvenog organizma daje se ujedno i razumevanje njegove negacije,njegove propasti i neophodnosti zamene nekim višim organizmom.1.2.5.2. Opšte karakteristike metoda političke ekonomije Tri osnovna istraživačka postupka (po marksističkom shvatanju): 1) Apstrakcija 3) Verifikacija 2) Postupna konkretizacija1) APSTRAKCIJA Apstrakcija (ili posmatranje) predstavlja postupak misaonog izdvajanja bitnihelemenata od sporednih i na taj način se u vidu hipoteza utvrđuju najopštije ekonomskezakonitosti.
  24. 24. 2) POSTUPNA KONKRETIZACIJA Postupna konkretizacija (analiza) je konkretizacija apstrakcija. Tu se uzimaju uobzir i one pojave, elementi i odnosi koji su manje bitni i ponavljaju se u specifičnimuslovima, i tako se razotkriva najveći broj ekonomskih zakona. Vrlo je važno da se analziazasniva na zaključcima predhodnog metoda. Analiza je ustvari postupak kojim sepredviđaju izvesne stvari u vezi ekonomskog ponašanja na bazi predhodnih predpostavki.3) VERIFIKACIJA Verifikacija je proces u kome se zakonitosti formulisane u predhodnim postupcimakonfrontiraju sa elementima stvarnog ekonomskog procesa. Naučni metod se primenjuje tako što se polazi od mnoštva ispoljavanja konkretnihpojava do apstrakcije. A zatim se od apstrakcije postupnom konkretizacion ide premacelini, a zatim ka praksi. Ovakav naučni metod nije ništa drugo do dijalektički metodspoznaje. Međutim razlike postoje. Economics formira apstrakcije koje potiču iz opštih psiholoških razmatranja pa sute apstrakcije odvojene od istorijskog kretanja ekonomskog procesa, a samim tim idijalektičke metode. Inače naučni metodi economicsa su: 1) Posmatranje 3) Statističke analize 2) Analiziranje 4) Eksperiment1.2.5.3. Suština i karakter metoda apstrakcije u političkoj ekonomiji Metod istraživanja političke ekonomije je poseban oblik dijalektičkog metoda.Metodi eksperimentisanja u političkoj ekonomiji su neizvodivi zbog mnoštva činilaca kojiistovremeno uzajamno deluju i koje nije moguće izolovati. Takođe, društveni procesi se nemogu veštački ponoviti ili reprodukovati. Metod apstrakcije je osnovni pristup istraživanju u političkoj ekonomiji. Apstrakcijaje metod kojim se misaono isključuju (apstrahuju) okolnosti i pojave koje su odsekundarnog značaja za pitanje koje se istražuje. Tako se stvaraju uslovi da se dođe dounutrašnje sadržine, bitnih stvari. Apstrakcija ne može opstati na nivou apstrakcije gde semogu videti samo bazični – osnovni odnosi, jer se tako sagledavaju najopštije zakonitosti,a ne bi postojala realnost. Kada bi dobijene odnose ostavili na tom nivou apstrakcije nizaključci izvedeni iz njih ne bi bili ispravni, tj.zakoni samo ovako dobijeni ne bi odgovaralistvarnosti. Tako da su ovako dobijeni odnosi, zaključci samo privremeni. To je razlog što se sada kreće u obratnom smeru – od opšteg ka konkternom.Tako će se kretati ka sve konkretnijim elementima stvarnosti. Zato je važno da seapstrakciom kao predmet istraživanja ne izabere manje važna pojava. Preduslovuspešnosti je da svaki korak analize uvek ima u vidu postojeće društvo. Samo se takomože metodom apstrakcije isključiti stvarno nebitni i obuhvatiti stvarno bitni elementi uanalizi. Važno je uvek nalaze verifikovati, tj.da se pokažu u stvarnom životu. Kretanje odindukcije ka dedukciji mora voditi računa ne samo o istorijskom razvitku pojava nego i onjihovom značaju za predmet koji se istražuje. Konkretna pojava mora biti stvarna polaznatačka i najopštijoj apstrakciji. Metod apstrakcije je misaona simulacija naučnog metodaprirodnih nauka. Isto kao što u laboratoriji odstranjujemo neki faktor, to postižemoapstrakciom u društvu.
  25. 25. 1.2.5.4. Uloga matematike i drugih kvantitativnih disciplina u političkoj ekonomiji Ekonomski zakoni imaju statistički karakter i pa se na bilo kom nivou apstrakcijeanalize odnosi ne mogu identifikovati bez primene kvantitativnih disciplina. Verifikaciazakona se takođe vrši primenom statističkih metoda. Kvantitativne discipline su neodvojivideo naučnog metoda. Značaj ovih disciplina se posebno vidi pri stvaranju modela. Model je skup relacija koje trebaju da što verodostojnije prikažu kako prirodusamih pojava, tako i odnos između tih pojava. Tako se recimo vrši aksiomatizacija (zaključivanje na osnovu aksioma dobijenihindukciom), funkcionalizacija (upotreba matematičkih formula u opisivanju). Takomatematika služi kao pomoćno sredstvo deduktivnog procesa. Ona omogućujenepogrešivo zaključivanje gde su premise složene ili gde su klasične metode nemoguće.Jedan od problema teorijsko – ekonomskih modela je taj što oni moraju da uključeekonomske odnose među ljudima. Taj elemenat je veoma teško izraziti pomoću formula,pa se zato uvek sprovode rigorozne istorijsko – statističke verifikacije ekonomskih zakona(modela) kako bi se onemogućila greška.
  26. 26. 2. Opšti uvod u izučavanje ekonomije2.1. Nužnost proizvodnje i njeni činioci2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potrebama2.1.1.1. Pojam potreba i način njihovog zadovoljavanja Ludske potrebe su osećaj manjka ili nedostatka, te podsticaj i težnja da se tajnedostatak otkloni. Potrebe mogu imati pojedinci, određene grupe ljudi i čitave društvenezajednice. Nauka o čovekovim potrebama zove se hreiologija. Razlikujemo 5 osnovnih vrsta potreba po Maslovu: 1) Fiziološke potrebe 2) Potrebe sigurnosti 3) Afektivne potrebe (ljubav ♥) 4) Potrebe za samopoštovanjem i samouvažavanjem delimo u dve grupe. I grupa: želja za snagom lepotom, majstorstvom... II grupa: želja za društvenom reputaciom, statusom, slavom... 5) Potreba da se učini sve zašta je pojedinac sposoban. Zadovoljavanje potreba nižeg nivoa aktivira neophodnost potreba višeg nivoa. Nataj način nivo i stepen zadovoljavanja potreba utiče na nivo i obim proizvodnih i drugihaktivnosti u društvenoj zajednici. S menjanjem proizvodnje i kulture jedne potrebe nestaju, a nove potrebe serađaju (nastaju). Širenje kruga potreba, promena njihovog kvaliteta, njihovo nastajanje inestajanje, promene međusobnih odnosa i strukture potreba čini izraz delovanja zakonaporasta potreba. Zakon porasta potrebba izražava dijalektičku suprotnost između proizvodnje ipotreba. Ona se sastoji u tome što potrebe koje rađa proizvodnja, postaju opšteprihvatljive, a zatim po obimu i tempu rasta prevazilaze samu proizvodnju. Ta sesuprotnost stalno reprodukuje i daje impulse čitavom kretanju. Čim je dostignut viši nivorazvoja proizvodnje i zadovoljavanja potreba koje su se razvile, dolazi do novog porastapotreba koji prevazilazi mogućnosti proizvodnje, što daje podsticaj njenom daljem razvoju. Potrebe su svojstvene samo živim organizmima. Ljudske potrebe se bitnorazlikuju od potreba biljaka ili životinja, jer imaju društveni karakter. Čovek svojomaktivnošću menja i sadržinu i način zadovoljavanja svojih potreba. Čovek se od životinjarazlikuje i po bezgraničnošću svojih potreba i njihovom sposobnošću da se stalno šire. Potrebe prestavljaju osnovu interesa ljudi. Sve što ljudi rade vezano je za njihoveinterese. Interesi izražavaju ciljne funkcije potreba, to su socijalno determinisane potrebe.Između proizvodnje i potrošnje postoji najdirektnija veza. Potrebe zavise od: - objektivni činioci: sredine u kojoj ljudi žive, nasleđenih navika i tradicija,kulturnog nivoa, klimatskih uslova, karaktera rada, porodičnih odnosa i životnih nauka - subjektivni činioci: sklonosti, ukusi, duhovni razvitak - moda i reklama. Ekstenzivan porast potreba vezan je za porast broja ljudi i porast životnogstandarda. Intenzivni porast potreba vezan je za promene nivoa proizvodnih snaga, tipproizvodnih odnosa.
  27. 27. 2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba i njihovo zadovoljavanje Ekonomske potrebe su one potrebe koje se zadovoljavaju proizvodima iuslugama. One imaju društveno – istorijski karakter i izraz su određenog nivoa razvijenostiekonomije. Ekonomske potrebe izražavaju zahtev za osržavanje i razvitak čoveka uprirodnoj i društvenoj sredini kojoj pripada. Politička ekonomija izučava samo ekonomskepotrebe. Podela ekonmskih potreba: 1) Sa stanovišta nastanka ekonmske potrebe mogu biti: • urođene potrebe • stečene potrebe (mogu biti: intelektualne i socijalne) 2) Prema tome čime se zadovoljavaju sve potrebe delimo na: • Materijalne • Nematerijalne 3) A po uslovima zadovoljavanja: • Ekonomske • Neekonomske 4) Prema karakteru mogu biti: • Proizvodne • Lične 5) S obzirom na mogućnosti zadovoljavanja delimo portrebe na: • Apsolutne • Stvarne • Faktički zadovoljive 6) Potrebe mogu biti: • Prirodne • Lažne 7) Sa stanovišta subjekta mogu biti: • Lične (individualne) • Zajedničke (kolektivne) 8) Sa stanovišta uslovljenosti: • Biološke • Kulturno – istorijske 9) Sa stanovišta ispoljavanja: • Jednokratne • Višekratne • Tekuće • Sezonske(1) Urođene potrebe su fiziološke potrebe bez kojih bi život bio nemoguć. To supotrebe za vodom, hranom... i postoje u svim epohama razvoja. Stečene potrebe suvezane za društvenu prirodu i društveno ponašanje čoveka. Tu spadaju intelektualne isocijalne potrebe. To su potrebe tipa: za obrazovanjem, kulturne potrebe, potrebe zastvaralačkim radom. Ove potrebe nemaju granica razvitka i vremenom postaju neophodnekao i urođene potrebe.
  28. 28. (2) Većinu potreba čovek zadovoljava materijalnim dobrima kao sto su hrana, voda,odeća, obuća... Međutim veoma važne potrebe koje čovek mora da zadovolji nisuprvenstveno materijalnog karaktera – afektivne potrebe.(3) Sve one potrebe koje zadovoljavamo nekim proizvodima ili uslugama suekonomske potrebe. Međutim, vazduh nije proizvod niti usluga, a veoma nam je potrebankao i ljubav – sve to su neekonomske potrebe.(4) Lične potrebe su potrebe za reprodukciju radne snage. Proizvodne potrebe supotrebe za sredstvima za proizvodnju radi: (1) proizvodnje sredstava za proizvodnju, (2)proizvodnje sredstava za ličnu potrošnju i potrebe za radnom snagom.(5) Apsolutne potrebe su želje koje prevazilaze mogućnosti njihovog zadovoljenja.Stvarne potrebe su one koje je objektivno moguće zadovoljiti. Faktički zadovoljive supotrebe iza kojih stoji odgovarajuća kupovna moć, kao i potrebe koje se besplatnozadovoljavaju.(6) Potreba čije zadovoljenje škodi čoveku je lažna potreba. Ona potreba kojapredstavlja razumnu želju čoveka je prirodna pojava.(7) U individualne potrebe spadaju gotovo sve potrebe navedene po Maslovu, azajedničke potrebe se javljaju kod većeg broja ljudi (biskop, škola, bolnica).(8) Biološke potrebe su ustvari egzistencijalne potrebe. Uglavnom su konstantne imenjaju se sa životnim dobom. Kulturno – istorijske potrebe su izrazito promenljive irezultat su ekonomske, kulturne, političke, i opšte društvene evolucuje (obrazovanje,kultura, TV). Obim, intenzitet i struktura potreba su vrlo promenljivi i zavise: 1) Od obima i strukture proizvodnje – veća količina proizvoda ili raznovrsniji asortiman ima za posledicu uvećanu mogućnost zadovoljenja potreba. 2) Ostvareni nivo kulture, istorijskog razvoja utiče na obim i strukturu potreba i menja se način njihovog zadovoljenja. 3) Karakter društvenih odnosa – u klasnom društvu obim potreba je mnogo veći.2.1.2. Osnovni činioci proizvodnje Proizvodnju definišemo kao proces prilagođavanja predmeta iz prirodečovekovim potrebama. Proizvodnja je inače razmena materije između čoveka i prirode. Ona jeneophodna i mora da bude kontinuirana. Ona je uvek društvenog karaktera. Svojimrazvojem se sve više podruštvljuje, jer od sitne, zanatske proizvodnje pretvara se umasovnu. Proizvonja se izučava sa dva aspekta: 1) Tehnička strana proizvodnje pokazuje kojim sredstvima, od kojih materijala, kojim postupcima se može proizvesti neki proizvod. Predmet prirodnih nauka. 2) Društvena strana proizvodnje pokazuje međusobni odnos ljudi u proizvodnji i raspodeli materijalnih dobara – izučava politička ekonomija. Oba aspekta proizvodnje vremenom podležu promenama. Činioci proizvonje: 1) Čovek – radna snaga – RS 2) Sredstva za rad – SR 3) Predmeti rada – PR
  29. 29. Čovek sa svojim proizvodnim iskustvom i radnim navikama je osnovni činilacproizvodnje. To je subjektivni činilac, njen organizator i nosilac. Sam rad je proces trošenjamišića, nerava, mozga u procesu proizvodnje. Ljudski rad je uvek svrsishodna delatnost,motivisana određenim ciljem. Ovim se ljudski rad razlikuje od aktivnosti drugih bića. Sredstva za rad shvatamu u užem i širem smislu. U užem smislu tu spadaju: alati,mašine, uređaji – oruđa. U širem smislu tu spadaju: zgrade, hale... Predmeti rada su materijalna dobra na kojima čovek obavlja svoj proces rada.Predmeti rada mogu biti: (1) prirodna dobra , (2) sirovine. Prirodna dobra su voda, vazduh,zemlja... Sirovine su materijalna dobra na kojima je obavljen neki proces obrade. Proizvodne snage su jedinstvo ljudi i sredstava za rad – PS = RS + SR. Sredstva za proizvodnju čine sredstava za rad i predmeta rada – SP = SR + PR U toku proces proizvodnje čovek stvara novu materijalnu sredinu – ovako nastalasredina naziva se veštačka sredina ili istorijska materijalna tekovina društva. Kakočovek sve više i više ovladava nad prirodom to slobodno možemo reći da važi zakonitost:Zakon progresivnog razvoja proizvodnih snaga. To je proces koji dovodi do sve šireg isvestranijeg čovekovog ovladavanja materijalnim svetom. Kao dodatni činioci proizvodnje ističe se zemlja, ali sve manje i manje, dok jedosta popularnije preduzetništvo. Preduzetništvo je aktivnost usmerena da se ostvarimaksimalni profit, da se organizuje posao u preduzeću, rukovodi tim procesom, istražujetržište.2.1.3. Karakteristike proizvodnje u savremenim uslovima Tokom istorijskog razvoja ljudskog društva menja se proizvodnja – usavršavaju sesvi faktori proizvodnje. Čovek stiče nova znanja i specijalizuje se samo za određeniproizvod – određenu fazu proizvodnje. Razvijaju se kako sredstva za rad tako i samatehnologija rada. To sve utiče na promenu odnosa rada i sredstava za proizvodnju. Kroz istoriju postojalo je nekoliko koncepata – načina proizvodnje: 1) Zanatska proizvonja – primitivna sredstva za rad, dominira ljudski rad 2) Mašinska proizvodnja – savršenija sredstva za rad, udeo ljudskog rada pada 3) Automatizovana proizvodnja – dominiraju sredstva za rad, udeo čovekovog rada drastično opada 4) Robotizovana proizvodnja – tehnički superiorna sredstva za rad, u nekim slučajevima udeo ljudskog rada je 0%. Uloga čoveka zbog konstantnog tehničkog napretka se svela na poslove kreacije,organizacije, istraživanja... Javljaju je dva tipa proizvodnje: 1) Ekstenzivan tip proizvodnje – porast proizvodnje u porast angažovanja proizvodnih činilaca, a pre svega rada 2) Intenzivan tip proizvodnje – porast proizvodnje uz efikasno korišćenje faktora proizvodnje. Tri aspekta Naučno Tehničke Revolucije: 1) Proces integracije nauke u proizvodnju. Tako da nauka postaje osnovna proizvodna snaga društva, a informacija glavni i najprodavaniji proizvod. Tehnologija je materijalizovana sila znanja. Vreme od ideje pa do potpune kontinualne masovne proizvonje već sad mora biti ispod 6 meseci. 2) NTR podrazumeva revoluciju u osposobljavanju kadrova u sistemu obrazovanja. Nova tehnologija zahteva novog radnika: obrazovanijeg i kulturnijeg, sposobnijeg da se nosi sa dinamičnim razvojem tehnike. Obrazovanje postaje neprekidno u toku celog života – permanentno obrazovanje, jer svakih 6-7 godina nastaje nova tehnička revolucija.
  30. 30. 3) NTR predstavlja revoluciju u organizaciji rada i proizvodnje (preduzetništvo), kao i sistemom upravljanja. Potreba za novim načinom organizacije rada i proizvodnje. Sve etape se moraju što bolje uklopiti, to obezbeđuju moderne komunikacije. Najveći značaj NTR-a je u njegovoj univerzalnosti jer preobražava čitav procesproizvodnje, kao i samog čoveka – to je opšta naučno tehnička revolucija. NTR prodire uzdravstvo, državnu upravu, obrazovanje, domaćinstvo, bibliotekarstvo kao i u tradicionalnegrane kao metalurgija... Niču nove delatnosti: genetski inženjer, sistem analitičar...2.1.4. Teorija proizvodnje i proizvodna funkcija Teorija proizodnje izučava veze, odnose, funkcionalnu zavisnost između rezultataproizvodnje i angažovanih sredstava. Značaj analize: 1) Mogu se birati faktori proizvodnje 2) Postoji mogućnost zamene faktora proizvodnje 3) Upotreba novih faktora proizvodnje 4) Različito kombinovanje faktora proizvodnje 5) Različite metode proizvodnje Analizom funkcionalne veze proizvodnje i faktora proizvodnmje može se utvrdiriekonomska efikasnost korišćenja faktora proizvonje. Kombinacija faktora proizvodnjezavisi od: (1) nivoa korišćene tehnike i tehnologije, (2) organizacije proizvodnje, (3) odvrste proizvod a koji se proizvodi. Faktori proizvodnje su: (1) Rad, (2) Kapital = SR + PR Kapitalni koeficijent predstavlja odnos uloženog kapitala u proizvodnji i obimaostvarene proizvodnje. Tehnički koeficijent pokazuje količinu angažovanih faktoraproizvodnje po jedinici proizvoda. K FP R= TK = Q Q Ista količina proizvoda može se proizvesti uz različitu kombinaciju FP, pa FPmogu menjati svoj odnos i na osnovu toga ih delimo na: 1) Supstutivni faktori proizvodnje su oni koji se mogu neđusobno zameniti. Njihovi TK su varijabilni. Naravno ova supstitucija ide do određene granice. 2) Komplementarni faktori proizvodnje se ne mogu menjati. TK = const. Proizvodna funkcija je odnos međuzavisnosti između obima proizvodnje iangažovanih faktora proizvodnje { = f ( 1y3 ) P x, ,... 2 obim rad , kapital , ...( faktori )Ova zavisnost se može i matematički prikazati na različite načine. Postoji nekolikoproizvodnih funkcija. Najjednostavnija je Domarova: P= {( k ) K { K k= kap. koef . Q kap.Kapitalni koeficijent pokazuje kojo se kapitala invetira po jedinici proizvoda. Kada saznamoproizvodnu funkciju možemo da maksiziramo obim i minimiziramo troškove.

×