Politička ekonomija - detaljna skripta
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×
 

Politička ekonomija - detaljna skripta

on

  • 16,212 views

Knjiga (2000) Politička Ekonmija, detaljna skripta

Knjiga (2000) Politička Ekonmija, detaljna skripta

Statistics

Views

Total Views
16,212
Views on SlideShare
16,212
Embed Views
0

Actions

Likes
4
Downloads
303
Comments
0

0 Embeds 0

No embeds

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Adobe PDF

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

Politička ekonomija - detaljna skripta Politička ekonomija - detaljna skripta Document Transcript

  • Sadržaj:1. Politička ekonomija kao nauka 1 1.1. Predmet političke ekonomije 1 1.1.1. Nastanak i razvoj politicke ekonomije kao nauke 1 1.1.1.1. Nastanak klasične političke ekonomije 1 1.1.1.2. Marksistička politička ekonomija 2 1.1.1.3. Savremena shvatanja političke ekonomije 3 1.1.2. Opšte karakakteristike društvene proizvodnje 5 1.1.2.1. Definisanje procesa proizvodnje 5 1.1.2.2. Proizvodne snage drustva 6 1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvodnje 7 1.1.2.4. Način proizvodnje I društveno-ekonomska formacija 8 1.1.2.5. Usklađivanje razvoja I proizvodnih snaga I odnosa proizvodnje – zakonitost razvoja društva 8 1.1.3. Ekonomske kategorije, zakoni političke ekonomije I ekonomska teorija 9 1.1.4. Politička ekonomija I Economics 9 1.1.5. Mesto političke ekonomije u sistemu ekonomskih nauka 10 1.2. Ekonomski zakoni I njihove karakteristike 10 1.2.1. Opšti pojam zakona prirode I društva 10 1.2.2. Shvatanje ekonomskih zakona u savremenoj ekonomskoj teoriji 11 1.2.3. Opšti pojam ekonomskih zakona I njihova klasifikacija 11 1.2.3.1. Univerzalni I opšti zakoni u različitim društveno-ekonomskim formacijama 12 1.2.3.2. Osnovni, posebni I pojedinačni zakoni razvoja društveno-ekonomske formacije 12 1.2.4. Osnovna obeležija I karakteristike ekonomskih zakona 13 1.2.4.1. Nužnost I spontanost ekonomskih zakona 13 1.2.4.2. Istorijska specifičnost ekonomskih zakona 13 1.2.4.3. Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života 13 1.2.4.4. Stohastički (statistički) karakter ekonomskih zakona 14 1.2.4.5. Praktični značak poznavanja određenih zakona 14 1.2.5. Metod političke ekonomije 14 1.2.5.1. Pojam I vrste metoda drustvenih nauka 14 1.2.5.2. Opšte karakteristike metoda političke ekonomije 15 1.2.5.3. Suština I karakter metoda apstrakcije u političkoj ekonomiji 16 1.2.5.4. Uloga matematike I drugih kvantitativnih disciplina u političkoj ekonomiji 172. Opšti uvod u izučavanje ekonomije 19 2.1. Nužnost proizvodnje I njeni činioci 19 2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potrebama 19 2.1.1.1. Pojam potreba I način njihovog zadovoljenja 19 2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba I njihovo zadovoljenje 20 2.1.2. Osnovni činioci proizvodnje 21 2.1.3. Karakteristike proizvodnje u savremenim uslovima 22 2.1.4. Teorija proivodnje I proizvodna funkcija 23 2.2. Društveni fond rada I njegov raspored 24 2.2.1. Ukupni društveni fond rada 24 2.2.2. Društvena podela rada 25 2.2.2.1. Smisao I značaj društvene I tehničke podele rada 25
  • 2.2.2.2. Zavisnost društvene podele rada od stepena razvoja proizvodnih snaga 25 2.2.2.3. Uticaj društvene podele rada na razvoj sisteme pvređivanja 26 2.2.3. Zakon srazmernog pasporeda ukupnog društvenog fonda rada 26 2.2.3.1. Suština zakona: šta – kako – za koga 26 2.2.3.2. Vrste srazmera 27 2.2.3.3. Način uspostavljanja srazmera 27 2.2.3.4. Zakon srazmernog rasporeda društvenog fornda rada kao osnovni ravnotežni zakon svakog društva 28 2.2.3.5. Zakon ekonomije rada 28 2.3. Obim društvene proizvodnje I faktori koji ga određuju 28 2.3.1. Prirodno bogastvo I očuvanje prirodne sredine 29 2.3.2. Razvijenost sredstava za proizvodnju 29 2.3.3. Stanovništvo 29 2.3.4. Dužina radnog vremena 29 2.3.5. Produktivnost rada 30 2.3.6. Intenzivnost rada 30 2.3.7. Društvenei odnosi (odnosi proizvodnje) 30 2.4. Izražavanje rezultata društvene proizvodnje 31 2.4.1. Društveni bruto proizvod – DBP 31 2.4.1.1. Naturalna (materijalna) struktura društvenog proizovoda 32 2.4.1.2. Vrednosna struktura društvenog proizvoda 32 2.4.1.3. Namenska (funkcionalna) raspodela društvenog proizvoda 32 2.4.2. Potreban proizvod I višak proizvoda 33 2.4.2.1. Potreban proizvod, potreban rad I potrebno radno vreme 33 2.4.2.2. Višak proizvoda, višak rada I višak radnog vremena 33 2.4.2.3. Potreban proizvod I višak proizvoda u različitim društvenim sistemima 34 2.4.3. Povezanost I međusobna uslovljenost elemenata društvene reprodukcije 34 2.4.3.1. Osnovne napomene o pojmu, oblicima I karakteristikama društvene proizvodnje 34 2.4.3.2. Vrste društvene reprodukcije I njihove osnovne karakteristike 35 2.4.3.3. Međusobna povezanost I uslovljenost proizvodnje, raspodele, razmene I potrošnje 353. Opšte zakonitosti I mehanizam robne proizvodnje 37 3.1. Robna proizvodnja 37 3.1.1. Nastanak robne proizvodnje 37 3.1.1.1. Naturalna I robna proizvodnja 37 3.1.1.2. Uslovi nastanka robne proizvodnje I njene opšte karakteristike 37 3.1.2. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju robne proizvodnje 38 3.1.2.1. Prosta robna proizvodnja 38 3.1.2.2. Robna proizvodnja savremenog društva 38 3.1.2.2.1. Kapitalistička robna proizvodnja 39 3.1.2.2.2. Robna proizvodnja u mešovitoj privredi 39 3.2. Različita teorijska polazišta u objašnjavanju robne proizvodnje 39 3.2.1. Nastanak robne proizvodnje 39 3.2.2. Teorija radne vrednosti 40 3.2.3. Subjektivna teorija vrednosti 40
  • 3.2.4. Različita polazišta (I usmerenost) radne I subjektivne teorije vrednosti 41 3.2.5. Napuštanje teorije vrednosti (pozitivizam I funkcionalizam u savremenoj ekonomskoj nauci) 423.3. Roba I njena osnovna obeležija 42 3.3.1. Analiza osnovnih obeležija robe u interpretaciji teorije radne vrednosti 42 3.3.1.1. Šta je roba 42 3.3.1.2. Osnovna svojstva robe 42 3.3.1.3. Dvojaki karakter rada sardžan u robi 43 3.3.1.4. Veličina vrednosti robe 44 3.3.1.5. Analiza društveno-potrebnog radnog vremena 45 3.3.1.6. Izražavanje vrednosti robe 47 3.3.2. Osnovna obeležija I metodološka pitanja teorije granične korisnosti 50 3.3.2.1. Korisnost, potrebe I vrednost robe 50 3.3.2.2. Izmerljivost korisnosti (utvrđivanje veličine vrednosti robe) 513.4. Novac I savremeni problemi novčanog opticaja 51 3.4.1. Različita teorijska shvatanja novca 51 3.4.2. Nastanak novca 51 3.4.3. Funkcije novca 52 3.4.3.1. Novac u funkciji mere vrednosti 52 3.4.3.2. Novac u funkciji sredstva prometa 53 3.4.3.3. Novac kao blago 54 3.4.3.4. Novac u funkciji sredstava plaćanja 54 3.4.3.5. svetski novac 54 3.4.4. Različiti oblici novca u opticaju 55 3.4.4.1. Metalni, papirni I kreditini novac 56 3.4.4.2. Problemi emisije (izdavanja novca) 58 3.4.5. Osnovna teorijska pitanja novčanog opticaja 58 3.4.5.1. Ukupna količina novca I njegova struktura 58 3.4.5.2. Problemi monetarne ravnoteže (inflacija I deflacija) 59 3.4.5.3. Pitanja pariteta I konvertibilnosti valuta 60 3.4.5.4. Devizni kurs (fiksi, fluktuirajući) 61 3.4.5.5. Devalvacija I revalvacija nacionalne valute 613.5. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje 61 3.5.1. Pojam zakona vrednosti (osnovne karakteristike) 61 3.5.2. Osnovna funkcija zakona vrednosti 62 3.5.2.1. Formiranje tržišne vrednosti robe 62 3.5.2.2. Pojam tržišne cene robe 63 3.5.2.3. Odnos tržišne cene I tržišne vrdnosti robe 633.6. Tržište I mehanizam ispoljavanja zakona vrednosti 66 3.6.1. Značenje I mehanizam tržišta 66 3.6.1.1. Pojam I njegove funkcije, klasifikacija I morfologija (struktura) tržišta 66 3.6.1.2. Različiti oblici tržišne konkurencije 68 3.6.1.3. Društveno-ekonomso značenje robne razmene 68 3.6.1.4. Privredni subjekti u tržišnoj privredi 69 3.6.2. Ponuda I tražnja kao osnovni činioci tržišta 69 3.6.2.1. Definisanje ponude I tražnje 69 3.6.2.2. Obim I struktura ponude I tražnje 70 3.6.2.3. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude 71 3.6.2.4. Uticaj prodajnih cena na tražnju 71
  • 3.6.3. Elastičnost ponude I tražnje 71 3.6.3.1. Uvodna razmatranja 71 3.6.3.2. Elastičnost ponude 71 3.6.3.3. Prilagođavanje ponude promeni tražnje: trenutno stanje, kratki rok I dugi rok 72 3.6.4. Elastičnost tražnje 73 3.6.4.1. Cenovna elastičnost tražnje 73 3.6.4.2. Cenovna elastičnost tražnje I prihodi prodavaca 73 3.6.4.3. Elastičnost tačke I elastičnost luka 74 3.6.4.4. Dohodna I unakrsna elastičnost 75 3.6.5. Ptrošačko ponašanje I tržišna tražnja 76 3.6.5.1. Smisao I značenje potrošačkog suvereniteta 76 3.6.5.2. Korisnost I ponašanje potrošača 76 3.6.5.3. Posledice promena cena: efekat dohotka I efekat zamene 77 3.6.5.4. Opšti zakon tražnje 79 3.6.6. Opšta pitanja tržišne ravnoteže 79 3.6.6.1. Smisao I značenje ekonomske (tržišne) ravnoteže 79 3.6.6.2. Usklađivanje ponude I tražnje u uslovima slobodne konkurencije 803.7. Zakonitosti reprodukcije robnog propizvođača u savremenom društvu 80 3.7.1. Karakteristike kapitalističkog načina proizvodnje 80 3.7.2. Osnovna pitanja društveno-ekonmskog značenja kapitala 83 3.7.2.1. Kapital kao društveni odnos 83 3.7.2.2. Ostala shvatanja kapitala u ekonomskoj teoriji 84 3.7.2.3. Kapital I osnovni motiv proizvodnje I poslovanja 85 3.7.2.4. Radna snaga kao roba 86 3.7.3. Ekonomski višak I njegova funkcija u robnoj proizvodnji 87 3.7.4. Proizvodnja kao oblik alokacije osnovnih faktora proizvodnje – značenje proizvodne funkcije 88 3.7.5. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi 89 3.7.5.1. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u kapitalističkoj robnoj proizvodnji 89 3.7.5.2. Metode proizvodnje viška vrednosti 90 3.7.5.3. Proizvodnja vrednosti I njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi 91 3.7.5.4. Shvatanja ekonomskog viška u ekonomskoj teoriji 93 3.7.6. Reprodukcioni ciklus robnog proivođača 94 3.7.6.1. Pojam obrta I kružno kretanje kapitala 94 3.7.6.2. Vreme obrta I obrtni ciklus kapitala 95 3.7.7. Troškovi proizvodnje robnog proizvođača 100 3.7.7.1. Definisanje troškova proizvodnje (različiti aspekti definisanja troškova) 100 3.7.7.2. Fiksni I varijabilni troškovi 101 3.7.7.3. Ukupni, prosečni I granični troškovi 102 3.7.7.4. Transakcioni troškovi 105 3.7.7.5. Oportunitetni (alternativni) troškovi 105 3.7.7.6. Vremensko razgraničenje troškova (kratki I dugi rok) 106 3.7.7.7. Cena koštanja I njen uticaj na poslovnu politiku robnog proizvođača 106 3.7.8. Ciljna funkcija robnih proizvođača 107 3.7.8.1. Profit I profitna stopa 107
  • 3.7.8.2. Faktori profitne stope 108 3.7.8.3. Kapitalizam slobodne konkurencije I motiv poslovanja 110 3.7.9. Akumulacija robnog proizvođača 111 3.7.9.1. Pojam I nužnost akumulacije u robnoj privredi 111 3.7.9.2. Akumulacija kapitalističkog robnog proizvožača 111 3.7.9.3. Način upotrebe akumulacije u kapitalističkom preduzeću 112 3.8. Osnovni oblici tržišne ravnoteže 115 3.8.1. Uvodne napomene 115 3.8.2. Usklađivanje ponude I tražnje u uslovima savršene konkurencije 115 3.8.3. Nevidljiva ruka tržišta: efikasnost I socijalna pravednost 116 3.8.4. Makroekonomska ravnoteža 117 3.8.4.1. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje 117 3.8.4.2. Ekstraprofit – osnovni pokretački motiv proizvodnog I poslovnog ponašanja robnih proizvođača 117 3.8.4.3. Uzroci I mehanizam formiranja prosečne profitne stope 118 3.8.4.4. Zakon prosečnog profita 121 3.8.4.5. Cena proizvodnje – istorijski oblik zakona vrdnosti 121 3.8.4.5.1. Pojam cene proizvodnje 121 3.8.4.5.2. Sličnosti I razlike između cene proizvodnje I vrednosti robe 122 3.8.4.5.3. Zakon prosečnog profita I raspodela između različitih grana proizvodnje I unutar grane između proizvođača 122 3.8.4.5.4. Cena proizvodnje kao ravnotežna cena – odnos tržišne cene I cene proizvodnje 126 3.8.4.6. Transformacioni problemi njegova shvatanja u savremenoj ekonomskoj teoriji 127 3.8.4.6.1. Definisanje problema 127 3.8.4.6.2. Osnovna rešenja transformacionog problema 127 3.8.4.7. Opšta teorija ekonomske ravnoteže 131 3.8.5. Usklaživanje ponude I tražnje u uslovima nesavršene konkurencije 1334. Osnovne zakonitosti raspodele u savremenoj robnoj privredi 137 4.1. Različita shvatanja I karakterisitke raspodele 137 4.1.1. Različita shavatanja raspodele u ekonomskoj teoriji 137 4.1.2. Osnovna raspodela nacionalnog dohotka u kapitalističkoj robnoj privredi – odnos: najamni rad I kapital 140 4.1.2.1. Najamnina kao oblik prisvajanja radničke klase 142 4.1.2.2. Različiti načini I aspekti određivanja najamnine 145 4.1.2.3. Ostali oblici plaćanja radne snage 147 4.1.2.4. Specifičnosti najamnine kao cene radne snage 148 4.1.3. Određivanje najamnine u svremenim uslovima (kolektivno pregovaranje I kolektivni ugovori) 149 4.1.4. Karakteristike savremenog tržišta radne snage u konkurentskom, monopolskom I državnom sektoru privrede 150 4.2. Osnovna pitanja robnog prometa 153 4.2.1. Smisao I ekonomsko značenje robnog prometa u procesu društvene reprodukcije 153 4.2.2. Trgovački kapital I trgovački profit 153 4.2.2.1. Pojam I funkcija trgovačkog kapitala 153 4.2.2.2. Trgovački profit 155 4.2.2.3. Troškovi prometa I njihova nadoknada 156 4.2.2.4. Raspodela profita između različitih trgovinskih grana 158
  • 4.2.2.5. Raspodela profita između različitih trgovinskih preduzeća iste grane trgovine 159 4.2.3. Karakteristike robnog prometa u savremenoj robnoj privredi 160 4.3. Osnovna pitanja novčanog prometa 161 4.3.1. Smisao I ekonomsko značenje novčanog prometa u društvenoj Reprodukciji 161 4.3.2. Zajmovni kapital I kamata 162 4.3.2.1. Pojam I značaj zajmovnog kapitala 162 4.3.2.2. Funkcije kamate u robnoj privredi 163 4.3.2.3. Preduzetnička dobit I njena funkcija u robnoj privredi 165 4.3.3. Banke I kredit 167 4.3.4. Specifičnost kreditiranja proširene reprodukcije u savremonoj robnoj privredi 169 4.4. Akcionarstvo u robnoj privredi 170 4.4.1. Smisao I ekonomski značaj pojave akcionarstva 170 4.4.2. Pojam I karakteristike akcijskog kapitala 170 4.4.3. Akcionarsko preduzeće I menadžerska revolucija 172 4.4.4. Dohodak akcijskog kapitala (dividenda) 172 4.4.5. Nominalna vrednost akcije I njena prodajna cena 173 4.4.6. Osnovne transakcije sa akcijama 174 4.4.6.1. Mogućnost samostalne cirkulacije akcija 174 4.4.6.2. Vrste I značaj hartija od vrednosti 175 4.4.6.3. Tržišta hartija od vrednosti 177 4.4.6.4. Osnivačka dobit I razvodnjavanje kapitala 178 4.4.7. Fiktivni kapital 180 4.5. Specifičnost korišćenja prirodnih resursa u robnoj privredi 181 4.5.1. Ograničenost prirodnih resursa I mogućnost njihovog racionalnog korišćenja 181 4.5.2. Rente I rentni odnosi u ekonomskoj teoriji 182 4.5.3. Ekonomske funkcije rente u savremenoj robnoj privredi 182 4.5.4. Zemljišni kapital I zemljišna renta 183 4.5.5. Način formiranja cena poljoprivrednih proizvoda 184 4.5.6. Zakupnina I zemljišna renta 185 4.5.7. Specifičnost ekstraprofita u poljoprivredi 185 4.5.8. Diferencijalna renta I 186 4.5.9. Apsolutna zemljišna renta 187 4.5.10. Diferencijalna renta II 189 4.5.11. Monopolska renta 193 4.5.12. Cena zemlje 194 4.5.13. Mogućnost I karakteristike renti u mešovitoj privredi 194 4.5.14. Rente I ekološka zaštita prirodnih I drugih dobara 1975. Opšti uslovi I karakteristike razvoja savremene robne privrede 198 5.1. Društveno – ekonomske promene u savremenoj robnoj privredi 198 5.1.1. Osnovne faye u dosadašnjem razvoju kapitalizma 198 5.1.2. Osnovna obeležija savremene etape razvoja kapitalizma 199 5.1.2.1. Procesi podruštvljavanja I promene u ekološkoj strukturi savremeog kapitalizma 199 5.1.2.2. Planiranje u savremenoj robnoj privredi 201 5.1.2.3. Korporacijski kapitalizam: menadžerska revolucija I motiv poslovanja 203 5.1.2.4. Državni kapitalizam I motiv poslovanja 204
  • 5.1.2.5. Promene u društvenom položaju radnika u savremenim uslovima 205 5.1.2.5.1. Oblici reprodukcije radne snage u različitim svojinskim režimima u savremenoj robnoj privredi 205 5.1.2.5.2. Oblici svojine I oblici upravljanja u savremenoj privredi 207 5.1.2.6. Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom kapitalizmu 208 5.1.3. Etatistički način proizvodnje 209 5.1.3.1. Osnovne karakteristike etatističkog načina proizvodnje 209 5.1.3.2. Karakteristike raspodele u administrativnom sistemu privređivanja 211 5.1.3.3. Delovanje zakona u uslovima državno – svojinskog (etatističkog) modela privrede 2125.2. Osnovne karakteristike proizvodne I tržišne strukture savremenog kapitalizma 216 5.2.1. Informatička revolucija (nove tehnologije) I promene u proizvodnoj strukturi 216 5.2.2. Tržišna struktura savremenog kapitalizma 219 5.2.2.1. Delovanje zakona prosečnog profita u savremenim uslovima 219 5.2.2.2. Tržišne strukture I monopolski savezi 220 5.2.2.3. Monopolske cene I monopolski ekstraprofit 222 5.2.2.4. Planiranje (planska funkcija) u velikim korporacijama 224 5.2.3. Svetsko tržište I svetska privreda 224 5.2.3.1. Razvoj svetskog tržišta I svetske privrede 224 5.2.3.2. Međunarodna robna razmena 225 5.2.3.3. Internacionalizacija proizvodnje I kapitala 227 5.2.3.4. Globalizacija svetske privrede I međunarodni monopoli 229 5.2.3.5. Novo ekonomsko jedinstvo sveta 2325.3. Ekonomske funkcije države u savremenoj robnoj privredi 233 5.3.1. Uzroci nastanka I razvoja državnog kapitalizma 233 5.3.2. Ekonomske funkcije države I državni intervencionizam 235 5.3.2.1. Državno vlasništvo I javni sektor privrede: procesi nacionalizacije I reprivatizacije 235 5.3.2.2. Ekonomika ponude 237 5.3.2.3. Oblici državne intervencije 238 5.3.2.4. Formiranje cena u uslovima državno – monopolističkog kapitalizma 239 5.3.3. Državno planiranje – karakteristike I dometi 240 5.3.3.1. Specifičnosti planiranja u uslovima državno – monopolskog kapitalizma 240 5.3.3.2. Odnos plana I tržišta u uslovima robne privrede savremenog društva 2415.4. Teorija društvene reprodukcije 243 5.4.1. Značaj teorije društvene reprodukcije 243 5.4.2. Osnovne metodološke pretpostavke analize društvene reprodukcije 243 5.4.3. Prosta drustvena reprodukcija u sistemu robne privrede 244 5.4.3.1. Osnovne srazmere proste reprodukcije u uslovima kapitalističke robne privrede 244 5.4.3.2. Razmena između pododeljaka društvene reprodukcije 245 5.4.4. Proširenja društvena reprodukcija u sistemu robne privrede 246 5.4.4.1. Opšti uslovi za ostvarivanje proširene društvene reprodukcije 246
  • 5.4.4.2. Osnovne proporcije kapitalističke proširene društvene reprodukcije (uspostavljanje opšte privredne raznoteže) 247 5.4.4.3. Način ostvarivanja proporcija proširene društvene reprodukcije u kapitalističkoj robnoj privredi 249 5.4.4.4. Obim I struktura akumulacije kao osnovni problem proširene društvene reprodukcije 250 5.4.5. Međusektorska analiza I njen značaj za usmeravanje društvene reprodukcije 251 5.4.6. Društvena reprodukcija I principi multiplikatora I akceleratora 252 5.4.7. Tehnološki progres I održivi razvoj 253 5.5. Osnovna obeležija cikličnih kretanja društvene reprodukcije u savremenoj robnoj privredi 255 5.5.1. Opšte karakteristike ekonomskog ciklusa 255 5.5.2. Karakteristike ekonomskih kriza u savremenom kapitalizmu 256 5.5.3. Različita shvatanja uzorka I karaktera cikličnih kretanja kapitalističke društvene reprodukcije u ekonomskoj teoriji 259 5.5.3.1. Marksovo objašnjenje cikličnog kretanja kapitalističke privrede 259 5.5.3.1.1. Mogući poremećaji u funkcionisanju robne privrede 259 5.5.3.1.2. Kriza hiperprodukcije kao poremećaj kapitalističke društvene reprodukcije 260 5.5.3.1.3. Periodičnost kriza hiperprodukcije 261 5.5.3.2. Kejnsovo objašnjenje cikličnog kretanja 263 5.5.3.3. Ekonomski višak I njegova uloga u cikličnom kretanju kapitalističke privrede 266 5.5.3.4. Tendencijski pad prosečne profitne stope kao uzrok krize 267 5.5.3.5. Teorija drugih ciklusa 267 5.5.4. Osnovna obeležija cikličnih kretanja u uslovima savremenog kapitalizma 269 5.5.5. Anticiklična politika kao obli državne intervencije 273 5.6. Prelazni period od kapitalizma ka novom načinu proizvodnje 275 5.6.1. Prelazni period u ekonomskoj teoriji 275 5.6.2. Društveno – ekonomsko značenje prelaznog perioda u savremenom društvu (tranzcioni period) 276 5.6.3. Protivrečnost prelaznog perioda u savremenom društvu 278 5.6.4. Teorija I praksa tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama 279 5.6.5. Protivurešnosti nastanka postkapitalističkog ili informatičkog društva 291Primer: 4.5.5.2.1. Počeci kapi… Klasična Glava podela Deo – ima ih 5
  • 1. Politička ekonomija kao nauka i nastavni predmet1.1. Predmet političke ekonomije1.1.1. Nastanak i razvoj političke ekonomije1.1.1.1. Nastanak klasične političke ekonomije Politička ekonomija nastaje za vreme početnog razvoja kapitalizma. Ona istražujedruštvene zakonitoszi materijalnog života ljudi. Naziv ovoj nauci je dao Antoye deMontchetien 1615.godineMERKANTILISTI Merkantilistička misao preovladava od 17. do 18. veka. Oni su se oslobodiliprimitivnih srednjovekovnih tumačenja privrednih pojava, pod uticajem procesa prvobitneakumulacije kapitala I prodorom trgovačkog kapitala u proizvodnju. Najviše se posvećujuprometnoj fazi društvene reprodukcije, dok se proizvodnjom bave kao delatnošću kojoj jecilj da obezbedi dovoljno robe za promet. Bogastvo jedne zemlje se predstavlja u novčanom obliku u vidu određenekoličine zlata ili srebra (kao idealnom obliku bogastva) koja se dobija putem spoljnetrgovine, a na osnovu većeg izvoza od uvoza roba. Smatraju da država treba svojim merama da potpomogne da se stvori suficit utrgovinskom bilansu I na taj način su uveli ideju državng intervencionizma.FIZIOKRATI Nastaju kao reakcija na stavove merkantilista u Francuskoj sredinom 18.veka.Najistaknutiji predstavnik je Fransoa Kene (inače bio lekar). Fiziokrati ističu materijalnuproizvodnju kao kajvažniju privrednu delatnost. Pod materijalnom proizvodnjom shvatajuisključivo poljoprivredu u kojoj se nalazi izvor celokupnog društvenog bogastva. Industrija Izanastvo, po njima, samo prerađuju sirovine iz poljoprivrede, a trgovina ih premešta izruke u ruku. Na osnovu toga oni smatraju da postoje 3 klase:(1) proizvođačka,(2) sterilna,(3) zemljovlasnička. Značajni su po tome što su sa površinskih pojava ekonomije prešli I zašli dublje umateriju. Oni smatraju da je individualni interes najvažniji, pa se protive državnomintervenmcionizmu. Nastoje da sve pojave izvedu iz prirodnih.KLASIČNA POLITIČKA EKONOMIJA Klasična politička ekonomija je nastala u vreme velikih geografskih otkrića,značajnih tehnološko-tehničkih pronalazaka, razvoja kapitalizma, novih naučnih otkrića.Predstavnici Vilijam Peri, Adam Smit, David Rikardo. Ona predstavlja kvalitativni skok u razvoju političke ekonomije zbog: 1) Došla je do novog naučnog metoda – apstrakcije, koji joj je omogućio da čitavu privredu sagleda kao jedan sistem međusobno povezanih ekonomskih zakonitosti. 2) Postavila je temelje radnoj teoriji.
  • 3) Ustanovila da rad predstavlja pravi izvor bogastva I da su kamate, rente posledica vlasništva nad kapitalom 4) Široko je obrazložila teoriju slobodne konkurencije (tzv.delovanje nevidljive ruke). Bili su protivprivilegija trgovačkih monopola, cehovskih ograničenja, mešanjadržave u život društvenih zajednica. Nedoslednosti klasične političke ekonomije: 1) Nedoslednost u primeni naučnog metoda uslovilo je da predstavnici klasične ekonomije shvate kapitalizam kao istorijski neprolazno društveno stanje gde vladaju zakoni društvene proizvodnje koji su apsolutni, univerzalni, večni. 2) Nedoslednost u samoj teoriji vrdnosti. Za njih je vrednost robe u predkapitalističkom periodu jedno, a u kapitalističkom periodu drugo. Nisu pravili razliku između konkretnog I apstraktnog rada, niti privatnog I društvenog. Ali su pravili pogrešnu razliku između rada I radne snage. Zbog svega navedenog (⇑) kao I zbog pojave organizovane klasne borbe dolazi ⇑do razdvajanja I politička ekonomija se razmatra iz dva veoma suprotna pravca: 1) Marksistička politička ekonomija, koja se javlja kao nastavak klasičnepolitičke ekonomije. 2) Različiti pravci građanske ekonomije – škola subjektivne teorije vrednosti.1.1.1.2. Marksistička politička ekonomija Nastaje na nasleđu: 1) engleske klasične političke ekonomije 2) klasične nemačke filozofije 3) revolucionarne francusle literature Glavni predstavnik je Karl Marks, ali ni Lenjin, Grosman nisu za bacanje. Onanastoji da razotkrije zakopnitosti razvoja kapitalističkog dručtvenog sistema I da mu nađemane. Ona je ne samo to učinila već je stekla dovoljno znanja za stvaranje novog sistemabez tih mana. To je marksistička politička ekonomija ne samo kritika klasične političkeekonomije već I kritika kapitalističkog načina proizvodnje. Ova škola je utemeljena nadijalektičkom I istorijskom matrijalizmu, I tretira kapitalizam samo kao fazu. Marksistička politička ekonomija se ne bavi samo istraživanjem zakonitostiproizvodnje, raspodele, pazmene I potrošnje već istražuje i kako nastaju ti odnosi. Cilj dase sazna kako su nastali ti odnosi doveo je do saznanja da je osnovni zakon razvojaljudskog društva dijalektički odnos proizvodnih snaga I proizvodnih odnosa. Marksistička politička ekonomija je posvetila dosta pažnje razvijanju metodaapstrakcije I njegove primene (preuzet od Rikarda). ⇒ Zakvaljujući tom metoduustanovljava se razlika između konkretnog I apstraktnog rada sadržanog u robi Ipostavljaju se temelji teoriji radne vrednosti koja prevazilazi nedostatke ranijih teorija ⇒Zahvaljujući teoriji radne vrednosti izvršeno je razgraničavanje između rada najamnogradnika I radne snage kao robe. Zaključeno je da upravo od toga kako se koristi radnasnaga u procesu proizvodnje zavisi višak vrednosti (teorija viška vrednosti). ⇒ Naosnovama radne teorije vrednosti I teorije viška vrednosti uvideo se izvor bogastva koji senalazi u kapitalu, kao I to da upravo kapital uslovljava da se reprodukcija obavlja kaoproces proizvodnje I prisvajanja viška vrednosti. ⇒ Zahvaljujući teoriji viška vrednosti Irazumevanja kapitala došlo se do otkrića:
  • 1) Zakona porasta relativnog viška vrednosti I opadanja relativnih najamnih radnika 2) Opšteg zakona akumulacije kapitala 3) Zakon koncentracije I centralizacije kapitala 4) Zakona profita I prosečnog profita 5) Dugoročne tendencije opadanja prosečne profitne stope Na osnovama svih ovoh zakona marksistička politička ekonomija je pronikla uprirodu transformacije veličine vrednosti robe u cenu proizvodnje. Ona je utvrdila I osnovezakonitosti društvene reprodukcije. Bavljenjem svim ovim pojavama I zakonitostimamarksistička politička ekonomija je razotkrila svu složenost suprotnosti klasnih interesameđusobno suprostavljenih klasa.1.1.1.3. Savremena shvatanja političke ekonomije Na osnovama klasične političke ekonomije, pored marksističke političkeekonomije, nastaje I jedan broj različitih učenja koja predstavljaju ili površnu popularizacijushvatanja klasične škole ili niz shvatanja koja se mogu svrstati pod subjektivistički pravac. Tu stapdaju sledeći pravci I škole: 1) Istorijska čkola 2) Subjektivistički pravac – neoklasična ekonomija 3) Kejnzijanizam 4) Neokejnzijanizam 5) Teorija nesavršene – imperfektne konkurencije 6) Ekonomika blagostanja 7) Neoklasična sinteza 8) Škola institucionalista 9) Teorija igara 10) Monetarizam 11) Škola racionalnih očekivanja 12) Radikalna politička ekonomija1) ISTORIJSKA ŠKOLA Nastaje kao reakcija klasične političke ekonomije. Pojavila se 40-tih godina19.veka I bila je najuticajnija škola ekonomske misli u zemljama nemačkog jezika sve dopojave marginalista. Predstavnici su: F.List, Rošer. Naziv je dobila po istorijskom metodukoji primenjuje u izučavanju ekonomskih procesa. Ne ispituje međusobnu povezanost Imeđuzavisnost privrednih pojava I procesa, I negira postojanje objektivnih ekonomskihzakona. Mogućnost razvoja se pripisuje neekonomskim faktorima gde presudnu ulogu igradržava sa svojim protecionističkim merama. Ova škola svrstava se u vulgarne političkepravce (vulgarne = simplifikuju materiju).2) SUBJEKTIVISTIČKI PRAVAC – NEOKLASIČNA EKONOMIJA Subjektivistički smer kao osnovni predmet ekonomije ističe načela koja garantujupojedincu maksimiziranje njegove korisnosti. U stvari, govori se o odnosu čoveka premastvarima, tj.kako ja da se ponašam da sa ono resursa što imam izvučem najvećukorisnost. Tako po subjektivističkom pravcu politička ekonomija postaje nauka koja
  • izučava odnos između ciljeva ljudi i resursa. Odnosno, politička ekonomija postajeneutralna nauka, ili bolje reći prakseologija, zato je još nazivamo ekonomika (Economics). Subjektivistički pravac se u osnovi bavi razmenom robe. Potrošač je taj koji imaograničene resurse (mala plata) i treba da zadovolji više potreba (struja, hleb, mleko,kirija...). Tako da je momenat kupovine neke robe presudan jer se tada određuje da li je onkupio robu koja će njemu da donese maksimalnu ili neki niži nivo korisnosti. Ekonomskepojave kao što su: cena, tražnja, ponuda, ... subjektivistička ekonomija gleda sa stanovištapojedinca, dok u potpunosti zapostavlja suštinu ekonomije – proizvodnju. Subjektivistički smer je poznat još kao neoklasična ekonomija. Predstavnicineoklasične škole: K.Menger, B.Bawerk, A.Warlas, A.Marshall, V.Pareto, J.Hicks (svivažni) Ona ne prihvata čitav niz osnovnih saznanja političke ekonomije: 1) Napušta se radna teorija vrednosti i zamenjuje se subjektivnom teorijom korisnosti i mikroekonomskom teorijom cena 2) Ovaj smer se ne bavi proizvodnjom, već istražuje samo razmenu i potrošnju 3) Ne bavi se pitanjima društveno – ekonomskog položaja klasa3) KEJNZIJANIZAM Velika svetska kriza (1929 – 1933) uslovila je pojavu kejnzijanizma. Po predmetuistrazivanja ovaj pravac se vraća klasičnoj političkoj ekonomiji. Upozorava na negativnuulogu prekomerne štednje i nedovoljne nezaposlenosti radnika. Naglašava poterbubavljenja makroprivrednim fenomenima proizvodnje. Država se mora uključiti u glavnemakroekonomske tokove putem podsticaja, investicija. Ona mora da obezbedi punuzaposlenost kako radnika, tako i fabričkih kapaciteta. Kao najvazniji problem ističunezaposlenost. Najpoznatiji predstavnik je John Maynard Keynes i njegovo poznato delo:The General Theory of Employment, Interest and Money. Pored Džona treba pomenuti i:Galbraith (⇐važan dasa). ⇐4) NEOKEJNZIJANIZAM Učenja kenzijanaca nastavljaju neokenzijanci. Smatraju da se savremena državamora brinuti kako o nezapoeslenosti tako i o inflaciji i to posebno u uslobima stagflacije(proizvodnja opada, rastu nezaposlenost i cene). Najpoznatiji predstavnici: PolSamjuelson, Sraffa.5) TEORIJA NESAVRČENE – IMPERFEKTNE KONKURENCIJE Nastala je inspirisana kretanjima savremene privrede u kojoj umesto savršenekonkurencije vlada nesavršena (razni monopoli, oligopoli, monopsoni, oligopsoni). Nastojida objasni zakone koji vladaju u toj novonastaloj situaciji. Predstavnik: Edvard Čemberlin.6) EKONOMIKA BLAGOSTANJA Osnovna ideja je da se zadovolje društvene potrebe u globalu. Tako stanje jemoguće ostvariti ako se maksimizira korisnost svih članova društva. Ona negativnoocenjuje pojavu monopola i sličnih formacija koje smanjuju konkurenciju.7) NEOKLASIČNA SINTEZA Šezdesetih godina 20-tog veka nastaje neoklasična sinteza kao pokušaj da sespoje kejnzijanska makroekonomska teorija i neoklasična maršalska mikro ekonomija.Najistaknutiji predstavnik je Pol Samjuelson. Po njemu ekonomija treba da da odgovorŠta, Kako i Za koga proizvoditi.
  • 8) ŠKOLA INSTITUCIONALISTA To je Američka škola ekonomske misli. Ukazuje na ulogu neekonomskih faktora –institucija, ukazuje na konflikt između ekonomskih interesa i zahteva socijalnog iindustrijskog blagostanja, kao i na sukog individualnog ekonomskog ponašanja idruštvenih akcija. Nastoji sve pojave objasniti institucijama, i smatra se za jednom odškola vulgarne ekonomije. Osnivači Veble, Commons.9) TEORIJA IGARA 30 – tih godina ovog veka oformljena je teorija igara, koja se kao matematičkimetod bavi istraživanjem ponašanja ucesnika u igri čiji je ishod za svakog pojedinca nezavisi samo od njegovog ponašanja, već i od ponašanja ostalih učesnika (⇐ ovakvo stanje ⇐vlada u biznisu). Ona odgovara na pitanje pronalaženja optimalne strategije za svakogsuigrača. U osnovui ove teorije je minimaks teorema. Svaki igrač će nastojati damaksimizira svoj udeo u ukupnom dobitku, a to postiže tako što istovremeno minimiziraudeo suigrača, a svoj povećava. Ova teorija ima primenu u teoriji cena. Osnivači: Nojman,Morgensen.10) MONETARIZAM Na osnovama kritike kenzijanske škole nastao je monetarizam – čikaška školaekonomije. Suprostavljaju se državnom intervencijonizmu. Za razliku od kejnzijanaca kojisu podsticali tražnju i investicionizam, menetarizam se zalaže za podsticanje ponude(oslobađanjem proizvođača dažbina). Uz stabilnu vrednost novca, slobodno tržište novacza nezaposlene bi se dobio uvođenjem progresivnog poreza na dohodak vezanog zaproduktivnost rada. Najpoznatiji predstavnik je Milton Fridman (Nobelova iz ekonomije).11) ŠKOLA RACIONALNIH OČEKIVANJA Iz monetarne škole razvila se škola racionalnih očekivanja. Ona se baviistraživanjem načina na koji privredni subjekti prilagođavaju svoje ponašanje budućimprivrednim prilikama. Najpoznatiji predstavnici su: Mut, Lukas.12) RADIKALNA POLITIČKA EKONOMIJA Nastaje u vreme krize kapitalizma i uspona levice 60 – tih godina. Istražujekapitalizam u duhu Marksa, odbacije neoklasičnu sintezu, slobodnu konkurenciju. Izučavaklasne odnose. Predstavnik Svizi. Za sve navedene pravce karakteristično je udaljavanje od teorije vrednosti,zainteresovanost za sledeća pitanja: (1) teorije novca i kapitala, (2) teorije raspoedelenajamnine, (3) teorije tržišta radne snage i zaposlenosti, (4) teorije inflacije.1.1.2. Opšte karakteristike društvene proizvodnje1.1.2.1. Definisanje procesa proizvodnje Da bi živeo čovek mora podmirivati svoje potrebe, a da bi to radio mora imatiodređene proizvode. Upravo te proizvode dobijamo u procesu proizvodnje. Pa su potrebenjihov obim, struktura glavna pokretačka snaga proizvodnje (jer mi i proizvodimo da bizadovoljili potrebe).
  • Proces proizvodnje je proces razmene materije između čoveka i prirode. U tomprocesu čovek prilagođava prirodu svojim potrebama. Pošto proizvodnja nam omogućavada zadovoljimo svoje potrebe to je porces proizvodnje najbitnij proces ljudske delatnostiuopšte i kao takav određuje – utiče na sve druge sfere ljudskog života. U tom procesuproizvodnje čovek menja prirodu ali menja i sebe. Pošto su čovekove potrebe konstantne to se i proces proizvodnje stalno ponavljate se zove reprodukcija. Proizvodnju možemo gledati sa raznih aspekata: tehničko –tehnoloških, psiholoških, socijoloških, normativnih, organizacionih... Važno je uočiti da jeproces proizvodnje ma kako ga mi posmatrali uvek jedan društveni proces. On se uvekobavlja u nekoj zajednici, njega uvek obavljaju više ljudi – kolektiv, i proizvodi se ne samoza svoje potrebe već i za tuđe. Ustvari čovek u procesu proizvodnje je nesamostalan imora se integrisati ako hoće uopšte da obavlja taj proces – to je taj društveni karakterrada. Taj društveni karakter rada je uslovljen i time da čovek ne zna sve. Neko zna dakuje, neko da šije, a neko da lenčari – Igor, pa se svi moraju udružiti ako žele da neštoproizvedu. Međusobni odnosi između ljudi u procesu proizvodnje najbitnije određujudruštveni karakter procesa proizvodnje. Za obavljanje procesa proizvodnje uvek jepotrebno obezbediti: 1) Sredstva za rad – alat, mašine, zgrade 2) Predmete rada – sirovine, prirodna dobra 3) Čoveka – kao subjektivnog faktora proizvodnje sa svojim znanjima, spoesobnostima i radnim navikama. Politička ekonomija se upravo bavi društvenom stranom proizvodnje. Ona izučavaekonomske zakonitosti društvenih odnosa koji se uspostavljaju povodom uslova, procesa irazultata proizvodnje.1.1.2.2. Proizvodne snage društva Elementi procesa proizvodnje: 1) Sredstva za rad – SR SR + PR = SP – sredstva za proizvodnju 2) Predmeri rada – PR SR + RS = PS – proizvodne snage 3) Radna snaga – RS Proizvodne snage čine ljudi sa proizvodnim iskustvom i radnim navikama isredstva za rad. To su pokretačke snage razvoja društva, njegove proizvodne sposobnosti.Sredstva za rad su najpouzdaniji pokazatelji razvijenosti društva. Ona otkrivaju i društveneodnose u kojima se radi, bolje reći sredstva za rad determinišu društvene odnose, ali idruštveni odnosi povratno deluju na sredstva za rad. Sredstva za rad pokazuju kako i na koji način čovek deluje na prirodu u procesuproizvodnje, pokazuju stepen podređenosti prirode čoveku, ali i kako čovek samog sebeoblikuje. Proizvodne snage moogu biti: (1) materijalne i (2) ljudske. Materijalne proizvodne snage su sredstva za rad i svi tehnički i tehnološkimetodi. Ljudske proizvodne snage su večtine odnosno proizvodne sposobnosti ljudi.Iako je u današnjem razvoju društva ogroman uticaj tehnike, nauke, ne možemo decidnoreći da u razvoju društva presudnu ulogu igraju sredstva za rad. U brojnim istorijskimmomentima presudnu ulogu je baš imala radna snaga. Ako želimo da sagledavamoperspektive razvoja nekog društva obavezno moramo sagledati njegove proizvodnesnage.
  • 1.1.2.3. Pojam i osnovne karakteristike odnosa proizvonje(B) POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE OSNOSA PROIZVODNJE Duštvo se sastoji iz ukupnosti uzajamnog delovanja ljudi. Za razvoj društvanajznačajniji su odnosi ljudi u proizvodnji (raspodeli, razmeni, potrošnji). Te odnosenazivamo proizvodnim ili ekonomskim odnosima. Ljudi u proizvodnji ne deluju samo naprirodu, već deluju i jedni na druge. Stoga, i ne može se proizvoditi bez određenemeđusobne saradnje. Odnosi proizvodnje (ili ako ti se više sviđa proizvodni odnosi) određuju – presudnoutiču na ekonomske interese i ciljeve koje ljudi postavljaju sebi baveći se određenomdelatnosšću. Oni određuju i način na koje se međusobno isprepliću razne ljudskeaktivnosti, pa na taj nači i utiču na ostvarivanje ekonomskih ciljeva i interesa. Odnosi proizvodnje su društveni odnosi koji se uspostavljaju na dostignutom nivourazvijenosti proizvodnih snaga između ljudi u procesu društvene proizvodnje. Osnovnarazlika između odnosa proizvodnje i drugih društvenih odnosa je ta da su odnosiproizvodnje vezani za stvari i to u tolikoj meri u kojoj je proizvodni proces vezan zamaterialno dobro. Odnosi proizvodnje su uslovi i forma razvitka proizvodnih snaga.Karakteristike odnosa proizvodnje: 1) Odnosi proizvodnje se uspostavljaju u oblasti društvene proiyvodnje 2) Ti procesi su nužni i nezavisni od volje ljudi. Ljudi nemaju mogućnost izbora proizvodnih odnosa. Nasleđujući proizvodne snage ljudi nasleđuju i proizvodne odnose koji odgovaraju datom nivou proizvodnih snaga. Iako svesno donose odluku o obavljanju procesa proizvodnje stvarni društveni položaj ljudi zavisi od objektivno postojećih materijalnih životnih odnosa. Ljudi koji ulaze u proizvodne odnose ne poznaju njihov karakter. Međutim ljudi ipak deluju na proizvodne odnose usklađivajući ih sa nivoom razvoja proizvodnih snaga. S druge strane ljudi utiču na promenu proizvodnih snaga. 3) Proizvodni odnosi su uslovljeni razvijenošću proizvodnih snaga. Nema nijednog drugog društvenog odnosa koje je u većoj zavisnosti od razvoja proizvodnih snaga od proizvodnih odnosa. 4) Postoji uzajamna zavisnost proizvodnih i svih drugih odosa u društvu. Ta povezanost može biti veća ili manja. Pod gotovo direktnim uticajem proizvodnje je pravno – plitička nadgradnja (politika), dok duhovna nadgradnja (umetrnost, filozofija, religija, itd) je pod slabijim uticajem.(C) ISTORIJSKA RAZNOLIKOST ODNOSA PROIZVODNJE Gledajući proces proizvodnje kroz istorijski razvoj možemo uočiti čitav niz različitihodnosa. To su odnosi: 1) Odnosi ljjudi povodom sredstava za proizvodnju 2) Odnosi između neposrednih proizvođača 3) Odnosi između neposrednih proizvođača i upravljača 4) Odnosi između radnih kolektiva, privrednih subjekata 5) Odnos u raspodeli rezultata proizvodnje 6) Odnos ljudi u potrošnji 1) Odnosi ljudi povodom sredstava za proizvodnju. Ako se posmatra istorijski razvoj ljudskog društva, može se zapaziti da su neki učesnici u proizvodnji vlasnici sredstava, a drugi nisu. Zavisno od okolnosti javljju se dva oblika. U jednom proizvodnim odnosima dominira privatna svojina, a u drugom je izvršeno podruštvljavanje sredstava za proizvodnju.
  • 2) Odnosi između neposerednih proizvođača. Postoji neposredna veza između nivoa proizvodnih snaga i karaktera ovog oblika proizvodnih odnosa. Odnosi neposrednih proizvođača u društvima privatne svojine, nametnuti su društvenom prirodom procesa proizvodnje, koja je određena dostignutim nivoom proizvodnih snaga. Reč je o odnosima unutar klase eksploatisanih. U društvima gde je izvršeno podruštvljavanje na značaju dobijaju odnosi proizvodnje između neposrednih proizvođača. 3) Odnosi neposrednih proizvođača i upravljača. U istoriji ljudskog društva upravljači su, po pravilu, privatni vlasnici nad sredstvima za proizvodnju, a neposredni proizvođači – nevlasnici. Odnosi između njih su odnosi međusobno suprostavljenih klasa. 4) Odnosi između radnih kolektiva – privrednih subjekata. Društvena podela rada uslovila je diferencijaciju između pojedinih proizvodnih delatnosti. Postoji bezbroj prizvođača (kolektiva), ali upravo zbog toga su zavisni. Oni moraju organizovati svoju proizvodnju u skladu sa zahtevima potrošača(ili druga preduzeća), kao što moraju od drugih proizvođača obezbediti sredstva za sebe. Što je društvena podela rada više razvijena – poodmakla veća je osamostaljenost proizvodnih jedinica - te njihova međuzavisnost raste. To su odnosi poslovne saradnje (kooperacije). Odnosi između proizvodnih subjekata je konstituišući elemenat svakog sistema. 5) Osnosi u raspodeli rezultata proizvodnje. Mora se imati u vidu da se na osnovama privatne svojine zasnivaju odnosi prisvajanja. U sredinama gde je izvršeno podruštvljavanje prisvajanje se odvija na bazi rada i rezultata rada. 6) Odnosi ljudi u potrošnji. Njihov karakter je uslovljen karakterom svih prednhodno nabrojanih odnosa proizvodnje, pri čemu oni sami utiču na sve druge odnose proizvodnje i na razvoj proizvodnih snaga.1.1.2.4. Način proizvodnje i drušeno – ekonomska formacija Način proizvodnje predstavlja jedinstvo proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje.Odnosno pokazuje kom nivou razvijenosti proizvodnih snaga odgovaraju proizvodnihodnosi. To ustvari i jeste predmet političke ekonomije – izučavanje raznih načinaproizvonje. Društveno ekomska – formacija predstavlja jedinstvo načina proizvodnje,pravno politične nadgradnje i idejne svesti1.1.2.5. Uskla ivanje razvoja proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje – zakonitosti razvoja društva U dosadašnjoj istoriji uvek se u određenom vremenu vršilo usklađivanje razvojaproizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Proizvodni odnosi predstavljaju izraz i okvirrazvoja proizvodnih snaga i najbitniji su činilac njegovog razvoja. Proizvodne snage i proizvodni odnosi imaju različite brzine razvoja. Dok seproizvodne snage razvijaju kontinualno, objektivno uslovljeno, progresivno, to seproizvodni odnosi razvijaju skokovito, povremeno. Zbog te razlike u načinu i brzini razvojadolazi do prelaska iz stanja relativne usaglašenosti u stanje manje, malo veće i naposletku apsolutne suprotnosti. Tako da proizvodne snage i proizvodni odnosi dolaze u
  • sukob. Iscrpljuju se pozitivni uticaji proizvodnih odnosa na razvoj proizvodnih snaga. Utački kulminacije antagonizma nastaje socijalna revolucija. Ona predstavlja kvalitativanpomak u razvoju proizvodnih odnosa, koji su nakon revolucije postavljeni drugačije iponovo omogućuju razvoj proizvodnih snaga. Pri ovakvim promenama dolazi do totalnepromene sistema, odnosno nastaje nova društveno – ekonomska formacija. Imati na umuda ravnoteža koja je postignuta ima samo kratkotrajan uticaj, pa se antagonizam ponovouspostavlja. Ovde uočavamo i prvi zakon političke ekonomije: Zakon nužne saglasnostiproizvodnih snaga i odnosa. Kao i sledeći zakon: Zakon progresivnog razvoja proizvodnihsnaga zbog sve šireg i svestranijeg ovladabanja čoveka materijalnim svetom.1.1.3. Ekonomske kategorije, zakoni političke ekonomije i ekonomska teorija Nauka se utoliko više razvija ukoliko uspeva da dublje i pouzdanije uđe u prirodupojava i zakonitosti kojima se bavi. Kao posledica toga ona se obogaćuje različitimizrazima, pojmovima, kategorijama, parametrima, pokazateljima... kao sredstivma kojimaizražava svoje rezultate. Prilikom istraživanja otkrivaju se i razni zakoni – pravilnosti.Naučno sagledane pojave i zakonitosti jednog načina proizvodnje su idejni, misaoni odrazstvarnih pojava i procesa koji se zbivaju u njegovoj stvarnosti. Da bi to postigla politička ekonomija koristi ekonomske kategorije. Ekonomskekategorije su pojmovi, teoretski izrazi, misaone apstrakcije stvarnih drustvenih odnosaproizvodnje. Do ekonomskih kategorija se ne dolazi slučajno već naučnim radom.Ekonomske kategorije i zakonitosti su istorijski promenljive u meri u kojoj su promenljivi tidruštveni odnosi – zakoni. Sistem međusobno povezanih saznanja o određenoj zakonitosti naziva seekonomskom teorijom. Ona daje pojednostavljenu sliku ekonomskih procesa. Moramoznati da se ekonomskom teoriom ne iscrpljuje predmet naučne discipline.1.1.4. Politička ekonomija i Economics Politička ekonomija se razvila u dva osnovna pravca: 1) Klasična politilčka ekonomija 2) Subjektivna politička ekonomija (Economics) Glavna suprotnost (paradigma) ove dve struje su radna teorija vrednosti isubjektivna teorija vrednosti. Ova dva pravca ne izučavaju iste stvari. Klasična političkaekonomija izučava ekonomske zakonitosti određenog načina proizvodnje. Subjektivnapolitička ekonomija se bavi pitanjima optimalnog iskorišćenja retkih privrednih resursa kojiimaju različite upotrebe. Odrednice economics-a su: retkost i efikasnost. Svi pravcisavremene ekonomske nauke (osim radikalne političke ekonomije) doprineli su formiranjuove nauke. Sve od 1890.godine i Marshall-ovog dela Principles of economics, economicsdobija na značaju. Ogroman doprinos je dao i Samjuelson. Economics želi da postigne viši nivo efikasnoti koričćenja resursa u privrednimmehanizmima i radi toga koristi znanja političke ekonomije. Economics je prvo izučavaoponašanje pojedinačnih privrednih subjekata (mikroekonomija), a kasnije je prešao i na(makroekonomiju) sa krizom nacionalnih privreda. Economics marginalizuje, zapostavljapitanja socijalne nejednakosti, protivurečnosti društva i uzročno – posledične uslovljenosti.On služi političkoj ekonomiji kao pomoćna nauka, ali i on njoj pomaže. Dok političkaekonomija koristi metod apstrakicije to economics koristi psihološki metod, metodpozitivizma i funkcionalizma. Economics ne postavlja pitanje, zašto se ljudi ponašajuonako kao se ponašaju (glavna razlika političke ekonomije i economicsa).
  • 1.1.5. Metod političke ekonomije u sistemu ekonomskih nauka Sve dok se može ustanoviti zašto se život odvija na jedan, a ne na drugi načinnauka dotle nije potrebna. Pošto je politička ekonomija osnovna – bazična nauka to sve ostale ekonomskenauke osnovu svojih istraživanja nalaze tu. Druge ekonomske nauke bave se pojavamaniže opštosti nego politička ekonomja. Bez poznavanja političke ekonomije ne mogu seistraživati konkretni procesi. Otuda te nauke koriste istraživanja političke ekonomije. Odnospolitičke ekonimije i tih nauka je odnos opšteg i posebnog, to ne znači da se druge naukebave manje bitnim pojavama. NAPROTIV, znanja o konkretnim ekonomskim procesima supretpostavka teorijskih uopštavanja do kojih se dolazi u političkoj ekonomiji, tj.da razvojpolitičke ekonomije zavisi od konkretnih nauka. Neke konkretne nauke: 1) Ekonomska istorija sagledava ekonomske procese određene zemlje u različitim periodima. 2) Ekonomska statistika kvantitativno predstavlja određene procese i pojave. 3) Ekonomika preduzeća izučava ekonomske tokove preduzeća. 4) Ekonomska geografija posmatra razmeštaj proizvodnih snaga jedne zemlje 5) Ekonomska politika istražuje ciljeve i metode ostvarenja ciljeva kojima se reguliše privredni život zemlje. 6) Nauka o privrednom sistemu izučava odnose proizvodnje i privredne mehanizme1.2. Ekonomski zakoni i njihove karakteristike1.2.1. Opšti pojam zakona prirode i društva Unutrašnje skrivene snage, veze zavisnosti, međusobne uslovljenosti pojavanazivamo zakonima. Oni predstavljaju unutrašnju suštinu pojava do se došlo naučnim istraživanjem.Prirodnim i društvenim zakonima je zajedničko: 1) da postoje 2) da deluju nezavisno od volje ljudi 3) da se njihovo ostvarivanje ostvaruje na nesvestan način u obliku neke nužnosti. U prirodi se ništa ne dešava sa unapred određenim ciljem. Nesvesne, slepe siledeluju jedna na drugu i u tom uzajamnom delovanju ispoljava se zakon, mada postoje ineki izuzeci. U društvenoj proizvodnji ljude pokreću neke odrežene potrebe i ciljevi, tako da sesve njihove aktivnosti svesno odvijaju. Međutim to ne znači da svako ostvaruje svojunameru. Zbog preplitanja mnoštva uzajamno zavisnih i protivurečnih ciljeva retko sedogađa da se ostvari ono što se želi. Kao rezultat delovanja suprostavljenih sila u društvuse javlja nešto što gotovo niko nije želeo, a što istovremeno najpribližnije izražava interesesvih. Zakoni deluju slepo, nasilno, razorno sve dok se ne upoznaju njihove pozitivne inegativne karakterstike. Kad se to uoči onda se mogu minimizirati ili izbeći štetni uticaji imaksimizirati korisni. Po kriteriojumu stepena univerzalnosti zakoni mogu biti:
  • 1) Univerzalni zakoni su najopštiji dijalektički zakoni prirode i društva koji izražavaju najopštije veze. 2) Opšti zakoni vizražavaju više opštih svojstava jednog većeg broja pojava. 3) Posebni zakoni izražavaju posebna ili specifična obeležija postojanja obređene materije ili društva. 4) Pojedinačni zakoni izražavaju obeležija određenog predmeta ili pojave u prirodi i društvu. Zakoni se mogu razlikovati i po roku delovanja: 1) Vremenski unuverzalni zakoni 2) Zakoni na dugi rok 3) Zakoni na srednji rok 4) Zakoni na kretki rok1.2.2. Shvatanje ekonomskih zakona u ekonomskoj teoriji Ekonomski zakoni su unutrašnje skrivene veze i odnosi zavisnosti pojava iprocesa koji regulišu privredni život ljudi. Međutim u ekonomskoj teoriji ekonomski zakoni se nisu tumačili uvek na istinačin. U stvari postoji čitav niz tumačenja: 1) Ekonomski zakoni su apsolutni, objektivni i univerzalni – zakoni se positovećuju sa odnosima čoveka i prirode. Oni su univerzalni jer se izvode iz karaktera ljudske prirode, jer čovek će uvek biti zavistan od prirode ma kako savremenu tehnologiju imao. Ovakav stav su zastupali klasični politički ekonomisti kao i ekonomisti subjektivnog smera koji su nastavili tradiciju klasične političke ekonomije. 2) Poriče se objektivnost zakona i njihovu univerzalnost. Ne postoje pojave koje bi relatvno trajno izazvale kretanje drugih pojava – ne postoje zakoni. Postoje izvesne pravilnosti, ali one su dosta neodređene i nestabilne. Ovakav stav su zastupali pripadnici istorijskog pravca. 3) Predstavlja kombinaciju predhodna dva. Ovde se hoće istražiti bihevioristički tip ekonomskog zakona. Ovde se ekonomski zakoni svode na psihološke i biološke determinante ljudskog ponašanja tj.zakonitost racionalizacije pojedinca. Ovde se politička ekonomija izjednačava sa prakseološkom disciplinom koja se bavi pravilnostima ponanja pojedinaca.1.2.3. Opšti pojam ekonomskih zakona i njihova klasifikacija Ekonomski proces je skup različitih oblika ljudskog delovanja u društvenojproizvodnji. Ekonomski zakoni su pravilnosti objektivno uslovljenog ljudskog ponašanja idelovanja u ekonomskom procesu. Ekonomski zakoni vladaju društvenom proizvodnjom. Zakoni političke ekonomijesu relativno veran odraz ekonomskih zakona procesa društvene proizvodnje. poznajemotri vrste ekonomskih zakona: 1) Tehničko – bilansni zakoni tiču se tehničkih i materijalno – vrednosnih odnosa u proizvodnji. 2) Zakoni ponašanja ljudi regulišu pojave i odnose u proizvodnji i raspodeli koji presudno utiču na formiranje motivacije. 3) Zakoni isprepletanosti ljudskih aktivnosti su zakoni isprepletanosti ljudskih aktivnosti u određenim društvenim uslovima. Oni su sasvim nezavisni od volje ljudi, čine ih nemoćnim da ostvare ciljeve koje su pred sebe postavili.
  • 1.2.3.1. Univerzalni i opšti zakoni u različitim društveno – ekonomskim formacijama Univerzalni zakoni predstavljaju najopštije zakone. To su vremenski univerzalne inajvažnije zakonitosti za svaki dosad poznati, a verovatno i budući društveno – ekonomskisistem. To su inače tehničko – bilansni zakoni. Kao najvažniji sigurno se izdvaja: Zakonsrazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti. Ovaj zakonnalaže kontinuiranost društvene proizvodnje, nužnost usklađivanja proizvodnje ipotrošnje, nužnost stalnog povećanja produktivnosti rada, nužnost usavršavanjaproizvodnih snaga. Iako je vremenski univerzalan on nije istorijski nepromenljiv – zavisi odrazvoja proizvodnih snaga.OPŠTI EKONOMSKI ZAKONI Opšti ekonomski zakoni su pravilnosti uspostavljanja ekonomskih odnosa kojipostoje u različitim društveno – ekonomskim formacijama. Ovaj tip zakona iako prisutan urazličitim društveno – ekonomskim formacijama nije u svim prisutan u istoj meri. NPR: 1) Zakon društvene podele rada blago je bio prisutan u prvobitnoj ljudskoj zajednici, ali je zato u kapitalizmu jedna od dominirajućih zakonitosti. 2) Zakon vrednosti, zakon tržišnih cena, zakon ponude i tražnje robe koji su hiljadama godina bili neaktivni sve do kapitalizma. Opšti zakoni ne deluju u svim vremenima i to su zakoni isprepletanosti ljudskihakcija.1.2.3.2. Osnovni, posebni i pojedinačni zakoni razvoja društveno – ekonomske formacije Posebni ekonomski zakoni regulišu privredni život u okviru jedne društveno –ekonomske formacije. To su zakoni ponašanja ljudi. Oni se usklađuju sa univerzalnim iopštim zakonima proizvonje utičući na njihov istorijski karakter. Osnovni ekonomski zakon najneposrednije je vezan za osnovni proizvodniodnos i kao takav najviše utiče na razvoj te društveno – ekonomske formacije. Osnovniekonomski zakon kapitalističkog načina proizvodnje je zakon proizvodnje viškavrednosti. Iz njega propističu posebni: 1) Zakon prisvajanja najamnine 2) Zakon prisvajanja profita 3) Zakon akumulacije kapitala 4) Zakon centralizacije i koncentracije kapitala. Sve dok su univerzalni, opšti i posebni zakoni usklađeni sa osnovnim zakonomjedne društveno – ekonomske formacije dotle je obezbeđen razvoj proizvodnih snaga uokviru proizvodnih odnosa. Protivrečnosti između navedenih zakona je jedan od najbitnijihrazloga socijalnih prevrata. Pojedinačni ekonomski zakoni svojstveni su određenoj fazi (delu) razvojadruštveno – ekonomske formacije. Primer: u kapitalizmu zakon monopolske faze razvoja(akcionarstvo, monopolska renta...).
  • 1.2.4. Osnovna obeležija i karakteristike ekonomskih zakona Osnovne karakteristike i obeležija su navedena u nekoliko sledećih poglavlja: 1) Nužnost i spontanost ekonomskih zakona 2) Istorijska specifičnost ekonomskih zakona 3) Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života 4) Stohastički karakter ekonomskih zakona 5) Praktični značaj poznavanja zakona.1.2.4.1. Nužnost i spontanost ekonomskih zakona Čime je uslovljena objektivnost ekonomskih zakona i njihova nezavisnost odljudske volje? Svesna delatnost ljudi određena je nivoom razvijenosti proizvodnih snaga iodnosa proizvodnje. Iako ljudi svesno odlučuju kojom će se delatnosti baviti, oni su zavisniod razvijenosti proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje i u vezi sa načinom obavljanja tihljudskih aktivnosti. Ne samo ciljevi i načini, već su i rezultati zakonom određeni u velikojmeri i nezavisni od ljudske volje. Kako zakoni deluju? Spontano, slepo, stihijski. Kad se kaže stihijski misli se naneusklađenost rezultata delovanja ekonomskih zakona sa namerama, željama i interesimaljudi. Zakonitosti ekonomije1.2.4.2. Istorijska specifičnost ekonoskih zakona Dobijanje različitog istorijskog oblika zavisno od načina proizvodnje u kojem delujuje istorijski karakter ekonomskih zakona. Zato govorimo o zakonima određenih epoharazvoja ljudskog društva. Postoji promenljivost i prirodnih i društvenih zakona, međutimčovekov uticaj na promenu ovih zakona je različit. Prirodni zakoni ,takođe, nastaju, postojei nestaju, ali čovekov uticaj na njih je minoran. Ekonomski zakoni su svojstveni određenomnivou razvitka proizvodnih snaga, pa zato istorijski nastaju, nestaju sa određenim načinomproizvodnje. Pošto čovek u proizvodnji uspostavlja odnose proizvodnje on menja i nivorazvoja nekog društva, a tim i određene zakone.1.2.4.3. Ekonomski zakoni kao dugoročne tendencije odvijanja ekonomskog života Ekonomski zakoni se ispoljavaju kao dugoročne tendencije ponavljanja određenihpojava. Oni se probijaju kao rezultat delovanja mnogobrojnih sasvim različitih ekonomskihčinilaca i interesa ljudi. Ekonomski zakoni ne postoje kao nešto dato i nepromenljivo.Njihovo prisustvo nije moguće čak ni naučno identifikovati. Oni uvek deluju kao prosekponavljanja određenih pojava i odnosa – taj nikad neutvrdivi prosek večitih kolebanja. Kodprirodnih zakona odstupanja su jako mala, a i tamo gde postoje u okviru su tačno merenihamplituda. Dok u društvu pojedinačna pojava po pravilu odstupa od društvenih –ekonomskih zakona. Za razliku od prirodnih zakona, koji su egzaktna kvantifikacija pojaveekonomski zakon je kvalitativna odredba dugoročne tendencije ponavljanja.
  • 1.2.4.4. Stohastički karakter ekonomskih zakona O određenim odnosima i pojavama možemo govoriti kao o zakonima samoukoliko se u nepreglednoj masi pojava i njihovom masovnom ponavljanju može upotrebomstatističkih metoda razotkriti ono što je bitno, odbacujući ono što je nebitno. Na taj način sedolazi do statističkog (stohastičkog) zakona koji pokazuje da postoji određen stepenverovatnoće. Ekonomski zakoni nemaju nikakvu drugu realnost osim da se u tendencijipribližavaju proseku. Pošto se nužnost probija kroz slučajnost u velikom broju pojavastatističke metode mogu otkloniti slučajnost i ustanoviti ekonomski zakon. Pošto su takvommetodom izneti na površinu ekonomski zakoni su zakoni verovatnoće (probabiliteta).1.2.4.5. Praktični značaj poznavanja zakona Prvi praktični začaj je taj da pomoću zakona ljudi mogu da shvate koja je tanevidljiva sila koja je delovala na njih. Da uvide pozitivne i negativne karakteristike.Pozitivne karakteristike da maksimiziraju, a negativne da minimiziraju, jer oni sadarazumeju tu pojavu. Takođe ljudi na osnovu zakona mogu da predvide budući razvojdogađaja i da ga opet prilagode sebi. Pošto je politička ekonomija osnovna nauka ona nema taj direktno osetljivipraktični uticaj kao neke primenjene nauke. Međutim, s obzirom da bez dobre teorije nemani uspešnih primenjenih nauka to politička ekonomija crpi svoju praktičnost baš odatle. Dase uoči da subjektivna teorija donela značajne rezultate, ona ipak ne izučava osnovnenajbitnije ekonomske zakone. Tako da je politička ekonomija glavni uslov postojanja primenjenih nauka jer onaima osnovne zakonitosti te tako ustvari bez političke ekonomije mi ne bismo imali sve tepraktične koristi ekonomskih zakona. Otuda je veoma važno da naučni zakon bar približno izrazi postojeći stvarnizakon.1.2.5. Metod političke ekonomije1.2.5.1. Pojam i vrste metoda društvenih nauka Do spoznaje ekonomskih zakona dolazi se primenom određenog naučnogmetoda. Metod istraživanja predstavlja način saznavanja predmeta nauke. Naučni metodse sastoji od: 1) Opšteg metodološkog pristupa 2) Metodološkog postupka istraživanja 3) Matematičko – statističkih metoda1) OPŠTI METODOLOŠKI PRISTUP Opštim metodološkim pristupom istraživanja definiše se predmet istraživanja,utvrđuje se sa kojim elementima početi analizu, kako formulisati hipoteze. Ovim pristupomse mora sagledati celina, ustanoviti pokretačke snage promena, faktori koji određujunjegov karakter...
  • 2) METODOLOŠKI POSTUPAK ISTRAŽIVANJA Metodološkim postupkom istraživanja određuju se uslovi saznanja naučne istine,dolazi se do kategorija koji izražavaju odnose i konačno zakon. Naučnim zakonom se vršidokazivanje nekog naučnog stava. Ukoliko su usklađeni opšti metodološki pristup +metodološki postupak istraživanja + priroda predmeta istraživanja obezbedili smo danaučno saznanje bude: (1) objektivno, (2) precizno, (3) sistematično, (4) proverljivo. Metodološki postupak istraživanja treba da dovede do toga da se potpuno upoznadruštvena stvarnost, otkriju unutrašnje zakonitosti. Vrši se empirijska analiza – prikupljanjepodataka, njihova klasifikacija. Metodološki postupak u društvenim naukama ostvaruje se kao: 1) Induktivni metod istraživanja. Polazi se od pojedinačnih pojava i dolazi do najopštijih zakona. Polazeći od pojedinačnih činjenica, odbacuju se sve nebitne i slučane, a zadržavaju se važne i uočava se njihova povezanost. Tako se uopštavanjem dolazi do zakona. 2) Deduktivni postupak istraživanja. Kreće od opštih pretpostavki i kreće se ka konkretnoj društvenoj stvarnosti. Ova analiza nam daje potpune slike o zakonima određenog društva. Dedukciom razčlanjavamo i sagledavamo kategoriju ili zakonitost iznutra – te nam on omogućava da dođemo do nekih aksioma. U induktivnom posmatranju pojedinačna pojava predstavlja unutrašnji zakon, a udeduktivnom, element društvene stvarnosti. Kombinovanjem ova dva načina dolazi se dopouzdane verifikacije određenog naučnog saznanja. Sukcesivno smenjivanje induktivne ideduktivne analize omogućava nam da delove – činjenice – kategorije uobličimo uteorijsku celinu – zakon.3) MATEMATIČKO – STATISTIČKI METODI Matematičko – statiskički metodi obezbeđuju da se prikupe određene činjenice ipodaci da se sistematizuju, klasifikuju, obrade. Međutim, od opšteg metodološkog pristupanajviše zavisi mogućnost spoznaje povezanosti pojava. Postoje različiti metodološkipristupi u društvenim naukama kao: (1) marksistički dijalektički princip, (2) pozitivizam,(3)funkcionalizam, (4) psihološki metod... Takođe postoje različiti metodi istraživanja:(1)komparativno – istorijski, (2)uporedno – pravni... Dijalektički materijalizam je najopštiji metod istraživanja. To je opšti metodološkipristup i metod istraživanja gde se materija ne može zamisliti bez kretanja i kojipodrazumeva racionalno i celovito tretiranje problema. Pored pozitivnog razumevanjanastajanja i egzistiranja određene društvene pojave, odnosno zakonitosti življenja irazvitka datog društvenog organizma daje se ujedno i razumevanje njegove negacije,njegove propasti i neophodnosti zamene nekim višim organizmom.1.2.5.2. Opšte karakteristike metoda političke ekonomije Tri osnovna istraživačka postupka (po marksističkom shvatanju): 1) Apstrakcija 3) Verifikacija 2) Postupna konkretizacija1) APSTRAKCIJA Apstrakcija (ili posmatranje) predstavlja postupak misaonog izdvajanja bitnihelemenata od sporednih i na taj način se u vidu hipoteza utvrđuju najopštije ekonomskezakonitosti.
  • 2) POSTUPNA KONKRETIZACIJA Postupna konkretizacija (analiza) je konkretizacija apstrakcija. Tu se uzimaju uobzir i one pojave, elementi i odnosi koji su manje bitni i ponavljaju se u specifičnimuslovima, i tako se razotkriva najveći broj ekonomskih zakona. Vrlo je važno da se analziazasniva na zaključcima predhodnog metoda. Analiza je ustvari postupak kojim sepredviđaju izvesne stvari u vezi ekonomskog ponašanja na bazi predhodnih predpostavki.3) VERIFIKACIJA Verifikacija je proces u kome se zakonitosti formulisane u predhodnim postupcimakonfrontiraju sa elementima stvarnog ekonomskog procesa. Naučni metod se primenjuje tako što se polazi od mnoštva ispoljavanja konkretnihpojava do apstrakcije. A zatim se od apstrakcije postupnom konkretizacion ide premacelini, a zatim ka praksi. Ovakav naučni metod nije ništa drugo do dijalektički metodspoznaje. Međutim razlike postoje. Economics formira apstrakcije koje potiču iz opštih psiholoških razmatranja pa sute apstrakcije odvojene od istorijskog kretanja ekonomskog procesa, a samim tim idijalektičke metode. Inače naučni metodi economicsa su: 1) Posmatranje 3) Statističke analize 2) Analiziranje 4) Eksperiment1.2.5.3. Suština i karakter metoda apstrakcije u političkoj ekonomiji Metod istraživanja političke ekonomije je poseban oblik dijalektičkog metoda.Metodi eksperimentisanja u političkoj ekonomiji su neizvodivi zbog mnoštva činilaca kojiistovremeno uzajamno deluju i koje nije moguće izolovati. Takođe, društveni procesi se nemogu veštački ponoviti ili reprodukovati. Metod apstrakcije je osnovni pristup istraživanju u političkoj ekonomiji. Apstrakcijaje metod kojim se misaono isključuju (apstrahuju) okolnosti i pojave koje su odsekundarnog značaja za pitanje koje se istražuje. Tako se stvaraju uslovi da se dođe dounutrašnje sadržine, bitnih stvari. Apstrakcija ne može opstati na nivou apstrakcije gde semogu videti samo bazični – osnovni odnosi, jer se tako sagledavaju najopštije zakonitosti,a ne bi postojala realnost. Kada bi dobijene odnose ostavili na tom nivou apstrakcije nizaključci izvedeni iz njih ne bi bili ispravni, tj.zakoni samo ovako dobijeni ne bi odgovaralistvarnosti. Tako da su ovako dobijeni odnosi, zaključci samo privremeni. To je razlog što se sada kreće u obratnom smeru – od opšteg ka konkternom.Tako će se kretati ka sve konkretnijim elementima stvarnosti. Zato je važno da seapstrakciom kao predmet istraživanja ne izabere manje važna pojava. Preduslovuspešnosti je da svaki korak analize uvek ima u vidu postojeće društvo. Samo se takomože metodom apstrakcije isključiti stvarno nebitni i obuhvatiti stvarno bitni elementi uanalizi. Važno je uvek nalaze verifikovati, tj.da se pokažu u stvarnom životu. Kretanje odindukcije ka dedukciji mora voditi računa ne samo o istorijskom razvitku pojava nego i onjihovom značaju za predmet koji se istražuje. Konkretna pojava mora biti stvarna polaznatačka i najopštijoj apstrakciji. Metod apstrakcije je misaona simulacija naučnog metodaprirodnih nauka. Isto kao što u laboratoriji odstranjujemo neki faktor, to postižemoapstrakciom u društvu.
  • 1.2.5.4. Uloga matematike i drugih kvantitativnih disciplina u političkoj ekonomiji Ekonomski zakoni imaju statistički karakter i pa se na bilo kom nivou apstrakcijeanalize odnosi ne mogu identifikovati bez primene kvantitativnih disciplina. Verifikaciazakona se takođe vrši primenom statističkih metoda. Kvantitativne discipline su neodvojivideo naučnog metoda. Značaj ovih disciplina se posebno vidi pri stvaranju modela. Model je skup relacija koje trebaju da što verodostojnije prikažu kako prirodusamih pojava, tako i odnos između tih pojava. Tako se recimo vrši aksiomatizacija (zaključivanje na osnovu aksioma dobijenihindukciom), funkcionalizacija (upotreba matematičkih formula u opisivanju). Takomatematika služi kao pomoćno sredstvo deduktivnog procesa. Ona omogućujenepogrešivo zaključivanje gde su premise složene ili gde su klasične metode nemoguće.Jedan od problema teorijsko – ekonomskih modela je taj što oni moraju da uključeekonomske odnose među ljudima. Taj elemenat je veoma teško izraziti pomoću formula,pa se zato uvek sprovode rigorozne istorijsko – statističke verifikacije ekonomskih zakona(modela) kako bi se onemogućila greška.
  • 2. Opšti uvod u izučavanje ekonomije2.1. Nužnost proizvodnje i njeni činioci2.1.1. Uslovljenost proizvodnje ljudskim potrebama2.1.1.1. Pojam potreba i način njihovog zadovoljavanja Ludske potrebe su osećaj manjka ili nedostatka, te podsticaj i težnja da se tajnedostatak otkloni. Potrebe mogu imati pojedinci, određene grupe ljudi i čitave društvenezajednice. Nauka o čovekovim potrebama zove se hreiologija. Razlikujemo 5 osnovnih vrsta potreba po Maslovu: 1) Fiziološke potrebe 2) Potrebe sigurnosti 3) Afektivne potrebe (ljubav ♥) 4) Potrebe za samopoštovanjem i samouvažavanjem delimo u dve grupe. I grupa: želja za snagom lepotom, majstorstvom... II grupa: želja za društvenom reputaciom, statusom, slavom... 5) Potreba da se učini sve zašta je pojedinac sposoban. Zadovoljavanje potreba nižeg nivoa aktivira neophodnost potreba višeg nivoa. Nataj način nivo i stepen zadovoljavanja potreba utiče na nivo i obim proizvodnih i drugihaktivnosti u društvenoj zajednici. S menjanjem proizvodnje i kulture jedne potrebe nestaju, a nove potrebe serađaju (nastaju). Širenje kruga potreba, promena njihovog kvaliteta, njihovo nastajanje inestajanje, promene međusobnih odnosa i strukture potreba čini izraz delovanja zakonaporasta potreba. Zakon porasta potrebba izražava dijalektičku suprotnost između proizvodnje ipotreba. Ona se sastoji u tome što potrebe koje rađa proizvodnja, postaju opšteprihvatljive, a zatim po obimu i tempu rasta prevazilaze samu proizvodnju. Ta sesuprotnost stalno reprodukuje i daje impulse čitavom kretanju. Čim je dostignut viši nivorazvoja proizvodnje i zadovoljavanja potreba koje su se razvile, dolazi do novog porastapotreba koji prevazilazi mogućnosti proizvodnje, što daje podsticaj njenom daljem razvoju. Potrebe su svojstvene samo živim organizmima. Ljudske potrebe se bitnorazlikuju od potreba biljaka ili životinja, jer imaju društveni karakter. Čovek svojomaktivnošću menja i sadržinu i način zadovoljavanja svojih potreba. Čovek se od životinjarazlikuje i po bezgraničnošću svojih potreba i njihovom sposobnošću da se stalno šire. Potrebe prestavljaju osnovu interesa ljudi. Sve što ljudi rade vezano je za njihoveinterese. Interesi izražavaju ciljne funkcije potreba, to su socijalno determinisane potrebe.Između proizvodnje i potrošnje postoji najdirektnija veza. Potrebe zavise od: - objektivni činioci: sredine u kojoj ljudi žive, nasleđenih navika i tradicija,kulturnog nivoa, klimatskih uslova, karaktera rada, porodičnih odnosa i životnih nauka - subjektivni činioci: sklonosti, ukusi, duhovni razvitak - moda i reklama. Ekstenzivan porast potreba vezan je za porast broja ljudi i porast životnogstandarda. Intenzivni porast potreba vezan je za promene nivoa proizvodnih snaga, tipproizvodnih odnosa.
  • 2.1.1.2. Vrste ekonomskih potreba i njihovo zadovoljavanje Ekonomske potrebe su one potrebe koje se zadovoljavaju proizvodima iuslugama. One imaju društveno – istorijski karakter i izraz su određenog nivoa razvijenostiekonomije. Ekonomske potrebe izražavaju zahtev za osržavanje i razvitak čoveka uprirodnoj i društvenoj sredini kojoj pripada. Politička ekonomija izučava samo ekonomskepotrebe. Podela ekonmskih potreba: 1) Sa stanovišta nastanka ekonmske potrebe mogu biti: • urođene potrebe • stečene potrebe (mogu biti: intelektualne i socijalne) 2) Prema tome čime se zadovoljavaju sve potrebe delimo na: • Materijalne • Nematerijalne 3) A po uslovima zadovoljavanja: • Ekonomske • Neekonomske 4) Prema karakteru mogu biti: • Proizvodne • Lične 5) S obzirom na mogućnosti zadovoljavanja delimo portrebe na: • Apsolutne • Stvarne • Faktički zadovoljive 6) Potrebe mogu biti: • Prirodne • Lažne 7) Sa stanovišta subjekta mogu biti: • Lične (individualne) • Zajedničke (kolektivne) 8) Sa stanovišta uslovljenosti: • Biološke • Kulturno – istorijske 9) Sa stanovišta ispoljavanja: • Jednokratne • Višekratne • Tekuće • Sezonske(1) Urođene potrebe su fiziološke potrebe bez kojih bi život bio nemoguć. To supotrebe za vodom, hranom... i postoje u svim epohama razvoja. Stečene potrebe suvezane za društvenu prirodu i društveno ponašanje čoveka. Tu spadaju intelektualne isocijalne potrebe. To su potrebe tipa: za obrazovanjem, kulturne potrebe, potrebe zastvaralačkim radom. Ove potrebe nemaju granica razvitka i vremenom postaju neophodnekao i urođene potrebe.
  • (2) Većinu potreba čovek zadovoljava materijalnim dobrima kao sto su hrana, voda,odeća, obuća... Međutim veoma važne potrebe koje čovek mora da zadovolji nisuprvenstveno materijalnog karaktera – afektivne potrebe.(3) Sve one potrebe koje zadovoljavamo nekim proizvodima ili uslugama suekonomske potrebe. Međutim, vazduh nije proizvod niti usluga, a veoma nam je potrebankao i ljubav – sve to su neekonomske potrebe.(4) Lične potrebe su potrebe za reprodukciju radne snage. Proizvodne potrebe supotrebe za sredstvima za proizvodnju radi: (1) proizvodnje sredstava za proizvodnju, (2)proizvodnje sredstava za ličnu potrošnju i potrebe za radnom snagom.(5) Apsolutne potrebe su želje koje prevazilaze mogućnosti njihovog zadovoljenja.Stvarne potrebe su one koje je objektivno moguće zadovoljiti. Faktički zadovoljive supotrebe iza kojih stoji odgovarajuća kupovna moć, kao i potrebe koje se besplatnozadovoljavaju.(6) Potreba čije zadovoljenje škodi čoveku je lažna potreba. Ona potreba kojapredstavlja razumnu želju čoveka je prirodna pojava.(7) U individualne potrebe spadaju gotovo sve potrebe navedene po Maslovu, azajedničke potrebe se javljaju kod većeg broja ljudi (biskop, škola, bolnica).(8) Biološke potrebe su ustvari egzistencijalne potrebe. Uglavnom su konstantne imenjaju se sa životnim dobom. Kulturno – istorijske potrebe su izrazito promenljive irezultat su ekonomske, kulturne, političke, i opšte društvene evolucuje (obrazovanje,kultura, TV). Obim, intenzitet i struktura potreba su vrlo promenljivi i zavise: 1) Od obima i strukture proizvodnje – veća količina proizvoda ili raznovrsniji asortiman ima za posledicu uvećanu mogućnost zadovoljenja potreba. 2) Ostvareni nivo kulture, istorijskog razvoja utiče na obim i strukturu potreba i menja se način njihovog zadovoljenja. 3) Karakter društvenih odnosa – u klasnom društvu obim potreba je mnogo veći.2.1.2. Osnovni činioci proizvodnje Proizvodnju definišemo kao proces prilagođavanja predmeta iz prirodečovekovim potrebama. Proizvodnja je inače razmena materije između čoveka i prirode. Ona jeneophodna i mora da bude kontinuirana. Ona je uvek društvenog karaktera. Svojimrazvojem se sve više podruštvljuje, jer od sitne, zanatske proizvodnje pretvara se umasovnu. Proizvonja se izučava sa dva aspekta: 1) Tehnička strana proizvodnje pokazuje kojim sredstvima, od kojih materijala, kojim postupcima se može proizvesti neki proizvod. Predmet prirodnih nauka. 2) Društvena strana proizvodnje pokazuje međusobni odnos ljudi u proizvodnji i raspodeli materijalnih dobara – izučava politička ekonomija. Oba aspekta proizvodnje vremenom podležu promenama. Činioci proizvonje: 1) Čovek – radna snaga – RS 2) Sredstva za rad – SR 3) Predmeti rada – PR
  • Čovek sa svojim proizvodnim iskustvom i radnim navikama je osnovni činilacproizvodnje. To je subjektivni činilac, njen organizator i nosilac. Sam rad je proces trošenjamišića, nerava, mozga u procesu proizvodnje. Ljudski rad je uvek svrsishodna delatnost,motivisana određenim ciljem. Ovim se ljudski rad razlikuje od aktivnosti drugih bića. Sredstva za rad shvatamu u užem i širem smislu. U užem smislu tu spadaju: alati,mašine, uređaji – oruđa. U širem smislu tu spadaju: zgrade, hale... Predmeti rada su materijalna dobra na kojima čovek obavlja svoj proces rada.Predmeti rada mogu biti: (1) prirodna dobra , (2) sirovine. Prirodna dobra su voda, vazduh,zemlja... Sirovine su materijalna dobra na kojima je obavljen neki proces obrade. Proizvodne snage su jedinstvo ljudi i sredstava za rad – PS = RS + SR. Sredstva za proizvodnju čine sredstava za rad i predmeta rada – SP = SR + PR U toku proces proizvodnje čovek stvara novu materijalnu sredinu – ovako nastalasredina naziva se veštačka sredina ili istorijska materijalna tekovina društva. Kakočovek sve više i više ovladava nad prirodom to slobodno možemo reći da važi zakonitost:Zakon progresivnog razvoja proizvodnih snaga. To je proces koji dovodi do sve šireg isvestranijeg čovekovog ovladavanja materijalnim svetom. Kao dodatni činioci proizvodnje ističe se zemlja, ali sve manje i manje, dok jedosta popularnije preduzetništvo. Preduzetništvo je aktivnost usmerena da se ostvarimaksimalni profit, da se organizuje posao u preduzeću, rukovodi tim procesom, istražujetržište.2.1.3. Karakteristike proizvodnje u savremenim uslovima Tokom istorijskog razvoja ljudskog društva menja se proizvodnja – usavršavaju sesvi faktori proizvodnje. Čovek stiče nova znanja i specijalizuje se samo za određeniproizvod – određenu fazu proizvodnje. Razvijaju se kako sredstva za rad tako i samatehnologija rada. To sve utiče na promenu odnosa rada i sredstava za proizvodnju. Kroz istoriju postojalo je nekoliko koncepata – načina proizvodnje: 1) Zanatska proizvonja – primitivna sredstva za rad, dominira ljudski rad 2) Mašinska proizvodnja – savršenija sredstva za rad, udeo ljudskog rada pada 3) Automatizovana proizvodnja – dominiraju sredstva za rad, udeo čovekovog rada drastično opada 4) Robotizovana proizvodnja – tehnički superiorna sredstva za rad, u nekim slučajevima udeo ljudskog rada je 0%. Uloga čoveka zbog konstantnog tehničkog napretka se svela na poslove kreacije,organizacije, istraživanja... Javljaju je dva tipa proizvodnje: 1) Ekstenzivan tip proizvodnje – porast proizvodnje u porast angažovanja proizvodnih činilaca, a pre svega rada 2) Intenzivan tip proizvodnje – porast proizvodnje uz efikasno korišćenje faktora proizvodnje. Tri aspekta Naučno Tehničke Revolucije: 1) Proces integracije nauke u proizvodnju. Tako da nauka postaje osnovna proizvodna snaga društva, a informacija glavni i najprodavaniji proizvod. Tehnologija je materijalizovana sila znanja. Vreme od ideje pa do potpune kontinualne masovne proizvonje već sad mora biti ispod 6 meseci. 2) NTR podrazumeva revoluciju u osposobljavanju kadrova u sistemu obrazovanja. Nova tehnologija zahteva novog radnika: obrazovanijeg i kulturnijeg, sposobnijeg da se nosi sa dinamičnim razvojem tehnike. Obrazovanje postaje neprekidno u toku celog života – permanentno obrazovanje, jer svakih 6-7 godina nastaje nova tehnička revolucija.
  • 3) NTR predstavlja revoluciju u organizaciji rada i proizvodnje (preduzetništvo), kao i sistemom upravljanja. Potreba za novim načinom organizacije rada i proizvodnje. Sve etape se moraju što bolje uklopiti, to obezbeđuju moderne komunikacije. Najveći značaj NTR-a je u njegovoj univerzalnosti jer preobražava čitav procesproizvodnje, kao i samog čoveka – to je opšta naučno tehnička revolucija. NTR prodire uzdravstvo, državnu upravu, obrazovanje, domaćinstvo, bibliotekarstvo kao i u tradicionalnegrane kao metalurgija... Niču nove delatnosti: genetski inženjer, sistem analitičar...2.1.4. Teorija proizvodnje i proizvodna funkcija Teorija proizodnje izučava veze, odnose, funkcionalnu zavisnost između rezultataproizvodnje i angažovanih sredstava. Značaj analize: 1) Mogu se birati faktori proizvodnje 2) Postoji mogućnost zamene faktora proizvodnje 3) Upotreba novih faktora proizvodnje 4) Različito kombinovanje faktora proizvodnje 5) Različite metode proizvodnje Analizom funkcionalne veze proizvodnje i faktora proizvodnmje može se utvrdiriekonomska efikasnost korišćenja faktora proizvonje. Kombinacija faktora proizvodnjezavisi od: (1) nivoa korišćene tehnike i tehnologije, (2) organizacije proizvodnje, (3) odvrste proizvod a koji se proizvodi. Faktori proizvodnje su: (1) Rad, (2) Kapital = SR + PR Kapitalni koeficijent predstavlja odnos uloženog kapitala u proizvodnji i obimaostvarene proizvodnje. Tehnički koeficijent pokazuje količinu angažovanih faktoraproizvodnje po jedinici proizvoda. K FP R= TK = Q Q Ista količina proizvoda može se proizvesti uz različitu kombinaciju FP, pa FPmogu menjati svoj odnos i na osnovu toga ih delimo na: 1) Supstutivni faktori proizvodnje su oni koji se mogu neđusobno zameniti. Njihovi TK su varijabilni. Naravno ova supstitucija ide do određene granice. 2) Komplementarni faktori proizvodnje se ne mogu menjati. TK = const. Proizvodna funkcija je odnos međuzavisnosti između obima proizvodnje iangažovanih faktora proizvodnje { = f ( 1y3 ) P x, ,... 2 obim rad , kapital , ...( faktori )Ova zavisnost se može i matematički prikazati na različite načine. Postoji nekolikoproizvodnih funkcija. Najjednostavnija je Domarova: P= {( k ) K { K k= kap. koef . Q kap.Kapitalni koeficijent pokazuje kojo se kapitala invetira po jedinici proizvoda. Kada saznamoproizvodnu funkciju možemo da maksiziramo obim i minimiziramo troškove.
  • K 470 326 Kriva jednakog proizvoda K – kapital 470 L - rad 262 326 326 262 262 L α β Druga proizvodna funkcija je Kob-Daglasova: PJ = A ⋅ K ⋅ L . PJ je proizvonjaJ sektora, A je utican nepoznatih ili nekvantificiranih faktora, K kapital, L radna snaga, α,βsu koeficijent elastičnosti. Razlikujemo sledeće koncepcije proizvodne funkcije: 1) Ex ante proizvodna funkcija na mikronivou – pokazuje efikasnost investicija 2) Ex post proizvodna funkcija na mikronivou – pokazuje efikasnost proizvodnje 3) Kratkoročna proizvodna funkcija na makronivou – pokazuje efikasnost SP 4) Dugoročna proizvodna funkcija na makronivou - pokazuje efikasnost investicija Proizvodnja ne zavisi samo od količine uloženih faktora proizvodnje, nego i odnekih neidentifikovanih faktora, pa se i oni moraju uračunati u proizvodnu funkciju.Analizom proizvodnje dolazimo do saznanja da li ćemo proizvodnju povećavatiekstenzivno ili intenzivno. Proizvodna funkcija se još koristi za formiranje agregatnihmodela rasta i razvoja. Pomoću nje se mogu vršiti i određena predviđanja.2.2. Društveni fond rada i njegov rapored2.2.1. Ukupni društveni fond rada Rad koji se utroši u tekućem procesu proizvodnje naziva se živi ili tekući rad. Rad uložen u proizvodnju sredstava za proizvodnju u nekom predhodnom perioduje opredmećeni ili minuli rad. Ukupan Duštveni Fond Rada – DFR je raspoloživa količina ukupnog minulog itekućeg rada kojim raspolaže jedna država u određenom vremenskom periodu i koji semože uložiti u proicesu proizvodnje. Razvojem društva minuli rad se povećava, a tekući se smanjuje, ali ipak seproizvodi više.
  • 2.2.2. Društvena podela rada2.2.2.1. Smisao i značaj društvene i tehničke podele rada U prvobitnoj ljudskoj zajednici svi su sve radili, nije bilo podele rada. Onda nastajeprirodna podela rada bazirana na polu, starosti, fizičkoj snazi. Nakon toga nastupaju trivelike društvene podele rada: 1) Odvajanje stočarstva od zemljoradnje – nastaje jer su plemena imala kontakt sa različitim prirodnim resursima, neko sa ribom, neko sa šumom... 2) Odvajanje zanatstva od poljoprivrede – nastaje delimično kao posledica predhodne podele rada, a delimično zbog daljeg razvoja proizvodnih snaga 3) Odvajanje trgovine i saobraćaja – nastaje zbon velike potrebe za razmenom Društvena podela rada je relativno trajno opredeljenje čoveka da se za određenvremenski period bavi određenim poslom. Postoje 3 kategorije društvene podele rada: 1) Opšta DPR je podela ukupnog društvenog fonda rada na osnovne privredne delatnosti i grupacije. 2) Posebna DPR je podela u okviru opšte na različite grane (industrija tekstila, prehrambena industrija...) 3) Pojedinačna DPR je podela ,u okviru posebne, grana na privredne subjekte – konkretna preduzeća (industrija tekstila; Ateks, Kluz...). Tehnička podela rada je podela rada na procese i operacije tako da neposredniproizvođač obavlja samo nekoliko operacija. Između društvene i tehničke podele rada nepostoje čvrste granice. Zbog konstantnog uticaja tehničke i DPR došlo je do cepanjamnogih jedinstvenih operacija na nekoliko profesija.2.2.2.2. Zavisnost DPR od stepena razvoja proizvodnih snaga Podela rada ima veliki značaj za razvoj društva uopšte. Stepen razvojaproizvodnih snaga se menja i produbljuje DPR. Specijalizacija ljudi za samo određenu fazuproizvodnje povećava njihovu umešnost i sposobnost – radnik je virtuoz u toj fazi rada. Tosve dovodi do stalnog povećanja produktivnosti rada. Kako odmiče DPR sve više i više suprivredni subjekti upućeni jedni na druge. Dolazi do fantastične učtede vremena kao isredstava za proizvodnju. Velike uštede, npr; kada radnik proizvodi proizvod od početka do kraja on mora daima kompletan alat, ali sa podelom rada 1 komplet alata se raspodeli na više radnika.Kako svaki radnik svaki dan radi sa jednim istim sredstvom za rad to radnik uviđa kakomane tako i dobre strane tog sredstva. DPR je zakonitost razvoja društveno – ekonomskeformacije. Negativna strana DPR: 1) Radnik postaje samo delimični proizvođač koji vredi samo u sklopu radnog kolektiva 2) Uska specijalizacija dovodi do monotonije, rutinerstva 3) Suprotnosti izneđu fizičkog i umnog rada 4) Povećava se eksploatacija, jer se sužava mogućnost zapošljavanja, pa radnik mora da prihvati šta mu se nudi.
  • 2.2.2.3. Društvena podela rada i sistem privre ivanja Ovde treba sagledati nekoliko aspekata: 1) Društvena podela rada keo posledicu ima vezu specijalizacije – kooperacije – podruštvljavanja. Kako je proces DPR nezaustavljiv, stalno se odvija tako tokom vremena se od jedne profesije izdvaja veliki broj sada novih profesija – poslova. To znači da su podradnje dobile samostalnost, odnosno specializovale se. Kako nijedno preduzeće ne može da živi samostalno, odnosno mora da od nekog kupuje sredstva za rad i predmete rada, a da nekom drugom prodaje svoje rezultate, to sa specijalizaciom – raste broj preduzeća – raste i broj međusobnih veza – tj.raste zavisnost. Odnosno da bi preduzeće danas opstalo mora da sarađuje više nego ikada – povezuje sa društvom. To je proces podruštvljavanja. 2) I danas i pre nekoliko vekova je postojala tražnja za proizvodima. Uvek su oni dobri proizvođači imali veliku tražnju i trudili se da proizvedu što više. Jedina razlika je u tome što su se nekada proizvođači odlučivali za ekstenzivan rast, a danas se odlučuju za intenzivni. To je zbog toga što se pre nekoliko vekova tehnika – tehnologija sporo razvijala, pa su proizvođači povećanje broja proizvoda jedino mogli da generišu kroz ekstenzivan rast. Danas takva praksa je neracionalna jer zbog neprestanog razvoja tehnike i tehnologije vele serije se proizvode putem efikasnije upotrebe proizvodnih snaga i poboljšanjem proizvodnih odnosa. 3) Celokupnu privredu možemo podeliti u nekoliko sektora: i. Primarni sektor (poljoprivreda, šumarstvo, lov i ribolov) ii. Sekundarni sektor (industrija, transport) iii. Tercijalni sektor (trgovina, bankarstvo, osiguranje, nekretnine, obrazovanje, umetnost...) U periodu od pre nekoliko vekova primarni sektor je bio glavni, jer jednostavno industrija nije postojala. Sa razvojem nauke čovekove sposobnosti se izdižu daleko od primarnog sektora i nastaju nove potrebe koje se ne mogu zadovoljiti primarnim sektorom – tada dominira sekundarni sektor. Međutim, danas smo sve veći svedoci tercijarne revolucije. Ovaj sektor sve više postaje glavni jer je čovek uspeo razvojem nauke da zadovolji niže potrebe, što je aktiviralo više.2.2.3. Zakon srazmernog rasporeda ukupnog DFR2.2.3.1. Suština zakona: šta – kako – za koga? Raspoloživi fond ukupnog društvenog rada svaka zajednica mora angažovati uproizvodnji da bi proizvela raznovrsne proizvode i podmirila potrebe, i rasporediti ga narazličite proizvodne delatnosti. Od načina ulaganja DFR u proizvodnju zavisi da li će se tajfond povećavati ili smanjivati. Ovakva podela DFR predstavlja najopštiji ekonomski zakon koji deluje u svimdruštveno – ekonomskim formacijama i ima opštu važnost. Društveno – ekonomska formacija predstavlja jedinstvo proizvodnih snaga iproizvodnih odnosa. Vrste društveno – ekonomskih formacija: (1) prvobitna ljudskazajednica - bezklasno, (2) robovlasništvo - klasno, (3) feudalizam - klasno, (4) kapitalizam- klasno, (5) socijalizam - bezklasno.
  • Raspodela ukupnog DFR zavisi od obima i strukture ljudskih potreba. Potrebe surazličite i promenljive. Menjaju se i po obimu i po strukturi i po načinu zadovoljavanja, adruštveno – ekonomski i isotorijski razvoj ljudskog društva stvara nove potrebe. Raspodela DFR zavisi od: 1) Obima i strukture ljudskih potreba, neke potrebe nestaju, a neke nastaju 2) Od usloba proizvodnje datih proizvoda: a. razvijenost sredstava za proizvodnju b. kvalifikovanost radnika2.2.3.2. Vrste srazmera U svakoj zajednici posoje potrebe za proizvodnim i potrošnim materijalnimdobrima. Zato postoje 2 vrste srazmera: 1) Ukupan DFR treba raspodeliti na proizvodnju proizvodnih i potrošnih materijalnih dobara 2) Treba izvršiti raspodelu ukupnog DFR za proizvodnju konkretnih količina u okviru svake od ovih grupa (mora se proizvesti 10 mašina za šivenje, 5 presa za bakar, 50kg čarapa...)2.2.3.3. Način uspostavljanja srazmera Razvojem privrede i društva narušavaju se ranije uspostavljene razmererasporeds DFR. Kako i na koji način se to vrši? To je veoma komplikovan proces jer se idruštvena proizvodnja i društveni odnosi nalaze u stalnom menjanju – kretanju. Zakonsrazmernog rasporeda DFR se može ostvariti na 3 načina: 1) Plansko utvrđivanje srazmera. To se vrši unapred (ex ante) tj.pre procesa proizvodnje. Ovde proizvodnja je unapred i svesno organizovana (planska privreda). ALI ovaj metod je moguć u društvu gde veza proizvodnje, raspodele i potrošnje se ne ostvaruje putem razmene. Tamo gde su potrebe relativno skromne kao i mogućnost privrede 2) Drugi metod se primenjuje u razvijenom društvu, sa razvijenom podelom rada, gde je veza između potrošnje i proizvodnje tržište. Ovaj metod se vrši na kraju procesa proizvodnje (ex post) i na stihijski način. Putem delovanja ekonomskih zakona proizvođači se primoravaju da usklade svoju proizvodnju sa potrebama. Pri ovakvom načinu raspodele obavezno dolazi do manjeg rasipajnja DFR. 3) U savremenom društvu se kombinuju predhodna dva metoda. Istovremenim delovanjem usmeravanja – planiranja (državna intervencija...) i mehanizma tržišta (zakon vrednosti) dolazi do efikasnije raspodele DFR. Oba mehanizma deluju istovremeno ali u različitim okvirima i srazmerama.
  • 2.2.3.4. Zakon srazmernog rasporeda DFR kao osnovni ravnotežni zakon svakog društva Zakon srazmerenog rasporeda DFR je osnovni – najopštiji – večiti – gvozdeniekonomski zakon. On deluje snagom prirodnog zakona. Neophodnost ostvarivanja ovogzakona leži u činjenici da se mora obezbediti zadovoljenje raznovrsnih ljudkih potreba. DPR dovodi do sve veće specijalizacije što vodi koperaciji odnosno generišepodruštvljavanje. To podruštvljavanje, odnosno povezanost se javljaju u dva oblika: 1) Horizontalna povezanost nastaje zbog toga što proizvođač proizvodi određeno matrijalno dobro, a radi zadovoljavanja svijih potreba mora trošiti razna materijalna dobra. 2) Vertikalna povezanost nastaje zbog toga što se pri proizvodnji jednog materijalnog dobra koriste različite sirovine, sredstva za rad što proizvode neki drugi proizvođači. Kvalitativna povezanost privrednih grana analizira se putem međusektorskeanalize (input – output tabele). Kako od početka ljudske rase uvek postoji raskorak između objektivnihmogućnosti i potreba, to se DFR pokušava uvek što racionalnije iskoristiti – time se potižeekonomija rada (zakon ekonomije vremena). Ona dovodi do uštede radnog vremena iobezbeđuje mogućnost zadovoljenja potreba na višem nivou. Pa se cela ekonomija svodina ekonomiju radnog vremena.2.2.3.5. Zakon ekonomije rada Narastajuće potrebe nalažu proizvođačima da više proizvode, ALI kako? Ujednom danu je samo 24h. Iz ovoga sledi da mi raspoloživo vreme – ustvari raspoloživi radmoramo ekonomisati – težiti da trošimo što manje rada po jedinici proizvoda da bi proizvelišto više. Tako je zakon ekonomije rada najvažniji opšti ekonomski zakon. Tokom vremena poštujući zakon ekonomije rada čovek je otkrio da će ga najboljepoštovati uvođenjem savremenih sredstava za proizvodnju. Odnosno savremenimsredstvima za proizvodnju pstvaruje najveću ekonomiju rada. Kako su ta savremenasredstva za proizvodnju stvorena naučnim progresom to je nauka odnosno znanje to kojepostaje najznačajniji faktor proizvodnje.2.3. Obim društvene proizvodnje i faktori koji ga odre uju Ti faktori su: 1) Prirodno bogastvo i očuvanje prirodne sredine 2) Razvijenost sredstvava za proizvodnju 3) Stanovništvo 4) Dušina radnog vremena 5) Produktivnost rada 6) Intenzivnost rada 7) Društveni odnosi
  • 2.3.1. Prirodno bogastvo i očuvanje prirodne sredine Prirodna bogastva su potencijalne mogućnosti koje prirodna sredina pruža zaobnavljanje i uvećavanje proizvodnje (zemljište, rude, flora, fauna...). Ukoliko zemlja imzveće prirodno bogastvo to su veće i potencijalne mogućnosti (zavisi od razvijenostisredstava za proizvodnju). Prirodna bogastva ne garantuju uspeh privrede jer JužnaAmerika je puna prirodnih resursa a slabo je razvijena, dok Japan ima malo prirodnihsredstava, a veoma je razvijen. Moramo znati da prirodna bogastva nisu neiscrpna i da su u većoj merineobnovljiva (kada se jednom iskoriste nema više). Zbog svega navedenog kao i zbognaše budućnosti moramo brinuti o čovekovoj sredini.2.3.2. Razvijenost sredstava za proizvodnju Razvijenost sredstava za proizvodnju u velikoj meri određuje mogućnostkorišćenja raspoloživog prirodnog bogastva. Ona u značajnoj meri utiču na obim društveneproizvodnje. Tokom istorijskog razvoja ljudskog društva stalno se menjaju i usavršavaju. Raspoloživu količinu materijalnih dobara koja su rezultat rada predhodnihgeneracija, a ne dar prirode i kojim jedna društvena zajednica raspolaže nazivamodruštvenim bogastvom. Ono može biti: 1) Proizvodna dobra (mašine...) 2) Potrošna dobra (namernice...) Razvijena sredstva za proizvodnju više će iskorišćavati prirodno bogastvo – pa ćeobim društvene proizvodnje biti veći, a to povlači razvoj sredstava za proizvodnju.2.3.3. Stanovništvo Od ukupnog broja stanovnika jedne društvene zajednice, njegove strukture izaposlenosti zavisi ukupan društveni fond živog rada koji društvena zajednica možeangažovati u proizvodnji. Podela stanovništva: 1) Stanovništvo može biti: (1) ekonomski aktivno (sposobno za proizvonju), (2)ekonomski neaktivno (nije sposobno) 2) Prema starosnoj strukturi: (1) radno sposobno, (2) izdržavano. 3) Prema kvalifikacionoj strukturi: (1) kvalifikovano, (2) nekvalifikovano.2.3.4. Dužina radnog vremena Radni dan je vreme u kome se obavlja proces proizvodnje. Kraći je od 24h. Obimdruštvene proizvodnje će zavisiti od dužine radnog dana i broja radnih dana u godini. Radni dan ne može biti bilo koliki jer čovek mora da zadovolji svoje potrebe i kaobiološka i kao društvena jedinka. U savremenim uslovima radni dan je zakonom određen ismanjuje se. To je zakonski normalni radni dan. Tako se vidi da dužina radnog dananema puno uticaja na obim savremene proizvodnje jer se smanjuje. Radni dan se nemože produžiti preko određene granice jer će doći di opadanja psihofizičke sposobnostiproizvođača.
  • 2.3.5. Prduktivnost rada Produktivnost rada predstavlja stvaralačku moć rada da u jedinici radnogvremena proizvede određenu količinu proizvoda. Produktivnost rada se izražava količinomproizvedenih proizvoda u jedinici vremena ili utroškom radne snage po jedinici vremena.Povećanje produktivnosti dovodi do skraćivanja radnog dana. Q L P= P= t Q Produktivnost zavisi od: 1) Osposobljenosti, umešnosti i iskustva radnika 2) Obima i razvijenosti sredstava za rad 3) Prirodnih uslova 4) Razvijenosti nauke i njene primene 5) Društvenih odnosa.2.3.6. Intenzivnost rada Intenzivnost rada je stepen trošenja ljudske radne snage (mišića, mozga) ujedinici radnog vremena. Intenzivniji rad se javlja kao zgusnutiji rad, tj.rad veće specifine težine. Zatopovećavanje intenzivnosti rada predstavlja produženje radnog vremena. Povećavanjeintenzivnosti rada ima svoje granice. Ako se ta granica prekorači dolazi do prekomernogtrošenja neposrednog proizvođača. Intenzivnost rada zavisi od: 1) Tehničko – tehnološke osnovice i organizacije proizvodnje. U uslovima nerazvijenih SR intenzivnost rada zavisi od radnika, dok kod razvijenih SR intenzivnost je određena mašinom (pokretna traka). 2) Društveni okviri ili društveni odnosi. Motivisani, pozitivno nastrojeni radnici će proizvoditi sa većim intezitetom i to svojevoljno, dok u nestimulišućoj radnoj sredini radnici neće ispunjavati ni normativnu intenzivnost.2.3.7. Društveni odnosi (odnosi proizvodnje) Društveni odnosi imaju presudan uticaj na korišćenje svih raspoloživih materijalnihi ljudskih faktora proizvodnje, odnosno, oni utiču na sve faktore koji utiču na obimproizvodnje. Ako su društveni odnosi (odnosi proizvonje) takvi da obezbeđuju neposrednupovezanost proizvođača sa uslovima proizvodnje, sredstvima za proizvosnju i rezultatimaproizvonje tada će i sami proizvođači biti stimulisani da maksimalno kopriste sveraspoložive činioce, da racionalnije koriste sve faktore te će i obim društvene proizvonjebiti veći. Karakter proizvodnih odnosa pre svega utiče na motive, zalaganje proizvođača.
  • 2.4. Izražavanje rezultata društvene proizvodnje2.4.1. Društveni bruto proizvod - DBP Rezultati društvene proizvodnje izražavaju se preko određenih makroekonomskihpokazatelja. Analizom ovih pokazatelja mi vidimo dinamiku i tendencije razvoja privrede. Uosnovne makroekonomske pokazatelje spadaju: 1) Bruto društveni proizvod – BDP 2) Društveni proizvod – DP 3) Nacionalni dohodak – ND. Društveni bruto proizvod predstavlja ukupno proizvedenu količinu materijalnihdobara i proizvodnih usluga u jednoj društvenoj zajednici u određenom vremenskomperiodu. U ovoj veličini isti iznosi se više puta obračunavaju pa zato uvodimo kategorijuDruštveni proizvod. Društveni proizvod predstavlja društveni bruto proizvod umanjen za iznosprenete vrednosti predmeta rada. Međutim i ovaj pokazatelj nije u potpunosti pogodan jeru sebi sadrži amortizaciju, pa zato uvodimo kategoriju nacionalnog dohodka. Nacionalni dohodak ili neto društveni proizvod je novostvorena vrednost ujednoj državi za period od godinu dana. Bruto društveni proizvod je jedan od najvažnijih makroekonomskih agregata.Putem DBP najbolje se sagledava uspeh i efikasnost privređivanja. Poređenjemsukcesivnih godišnjih podataka za DBP dobijamo stopu rasta. Da bi uopšte mogli koristitiDBP u daljim analizama moramo eleminisati uticaj porasta cena. Zato se uvodi: 1) obračun DBP po tekućim cenama putem koga dobijamo nominalni društveni proizvod 2) obračun po stalnim cenama (cena iz neke bazne godine) putem kog dobijamo realini društveni proizvod. Postoji i Potencijalni bruto društveni proizvod koji predstavlja dugoročneproizvodne mogućnosti koju privreda jedne zemlje može da ostvari uz održavanje stabilnihcena. Strukturu DBP posmatramo sa više aspekata: 1) Sa stanovišta udela pojedini oblasti i grana (u razvijenoj zemlji manje učešće primarnog sektora) 2) U stvaranju DBP sve više učestvuje znanje i sposobnost 3) Sa stanovišta vlasničke strukture gde razlikujemo: privatni i društveni sektor.METODOLOGIJA UN Prema metodologiji UN rezultate društvene proizvodnje izražavamo putem: 1) Društvenog bruto proizvoda – Gross product (GP) 2) Društvenog proivoda koga izražavaju dva pokazatelja: • Gross domestic product (GDP) – obuhvata dohotke privrednih subjekata nezavisno od toga da li potiču iz zemlje ili inostranstva • Gross national product (GNP) – obuhvata samo dohotke ostvarene u zemlji 3) Nacionalnog dohotka ili net društvenog proizvoda – Net national product
  • 2.4.1.1. Naturalna (materijalna) struktura DBP DBP se sastoji od: 1) Proizvodnih materijalnih dobara 2) Potrošnih materijalnih dobara. Ovu podelu treba uslovno shvatiti jer ne postoji čvrsta granica između ove dveskupine. Npr: Vo u klanici (tu je vo potrošno materijalno dobro) i vo na njivi (tu je voproizvodno materijalno dobro).2.4.1.2. Vrednosna struktura DBP Vrednosna struktura DBP se sastoji od: 1) Živog – tekućeg – novododatog rada, stvara novostvorenu vrednost - NV 2) Prenetog – minulog – opredmećenog rada, stvara prenetu vrednost - PV DBP = PV + NV NV = ND DBP – PV = ND Ako se od DBP oduzme preneta vrednost sredstava za proizvodnju dobijamo NDili društveni neto proizvod. To je novostvorena vrednost u jednoj državi za 1 godinu. Samose ona može trošiti, jer je to stvarni razultat rada. ND se namenski raspodeljuje na fondlične potrošnje (FLPt) i fond akumulacije (FAk). ND je najvažniji pokazatelj rezultata iuspeha nacionalne ekonomije, i od njega zavisi dalji rast i razvoj. Kao i kod DBP i ovde postoje dva načina obračuna: 1) Po tekučim cenama – nominalni ND 2) Po stalnim cenama – realni ND Raspoloživi ND je nacionalni dohodak koji je na stvarnom raspolaganju datojzemlji. Raspoloživi ND može bi manji od proizvedenog ND ako je uvoz manji od izvoza, ilimože biti veći od proizvedenog ND ako je uvoz veći od izvoza. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika ili per capita nacionalni dohodak sedobija kada se ukupni ND podeli sa brojem stanovnika. Ako je on izpod $200 to znači da jeta zemlja nerazvijena.2.4.1.3. Namenska (funkcionalna) raspodela DBP DBP = 1 24 + 142FLPt AM + MT FAk + 43 4 3 MTP = PV NV = NDNamensku strukturu BDP čini: • Nadoknada utrošenih sredstava za proizvodnju – materijalni troškovi proizvodnje (MTP). U MTP ulazi: nadaknada utrošenih sredstava za rad (Am) vrednost utrošeni predmeta rada – materijalni troškovi (MT). • Sredstva za proširenu reprodukciju – FAk služi za kupovinu sredstava za proivodnju • Sredstva za ličnu potrošnju – FLPt služi za kupovinu sredstava lične potrošnje.
  • 2.4.2. Potreban proizvod i višak proizvoda2.4.2.1. Potreban proizvod, potreban rad i potrebno radno vreme Društveni neto proizvod / nacionalni dohodak se sa stanovišta neposrednihproizvođača deli na: 1) Potreban proizvod 2) Višak proizvoda Potreban proizvod je ona količina materijalnih dobara dovoljna za zadovoljanjenormalnih potreba neposrednog proizvođača Potreban rad je količina rada koju neposredan proizvođač utroši za proizvodnjupotrebnog proizvoda. On zavisi od: 1) Veličine potrebnog proizvoda – upravo proporcionalno 2) Uslova proizvodnje – obrnuto proporcionalno (raste produktivnost ⇒ opada potreban rad) Potrebno radno vreme je vremensko trajanje rada u toku kojeg se proizvodipotreban proizvod. Zavisi od: 1) Veličine potrebnog proizvoda – upravo proporcionalno 2) Uslova proizvodnje – produktivnost i intenzivnost rada. Ako rastu produktivnost i intenzivnost smanjuje se potrebno radno vreme, ali ako raste produktivnost smanjuje se potreban proizvod. Ako raste intenzivnost smanjuje se potrebno radno vreme, ALI koristi se ista količina rada za kraće vreme.2.4.2.2. Višak proizvoda, višak rada i višak radnog vremena Višak proizvoda je količina materijalnih dobara koju neposredni proizvođačproizvodi iznad veličine potrebnog proizvoda – za one izvan sfere materijalne proizvodnje– prosveta, zdravstvo...Višak proizvoda se sastoji: 1) Potrošnih materijalnih dobara – za potrebe stanovništva 2) Proizvodnih materijalnih dobara – za uvećanje proizvonje u narednom periodu Višak rada je masa rada koju neposredni proizvođači utroše za proizvodnju viškaproizvoda. Višak radnog vremena je vreme trajanja rada u toku kojeg neposredniproizvođači proizvode višak proizvoda. Odnosi viška proizvoda i viška rada prema potrebnom proizovu i potrebnom raduzavise od: 1) Obima i strukture normalnih potreba svih članova društva – odnosno od broja stanovničtva i njegove strukture 2) Stope prirasta stanovništva i povećanja potreba 3) Produktivnosti i intenzivnosti rada. Posledice povaje viška proizvoda (on se pojavljuje sa raspadom prvobitne ljudskezajednice): 1) Omogućeno je da se jedan deo stanovničtva bavi, recimo naukom 2) Da se proizvodnja javlja u stalno povećanom obimu, da raste životni standard 3) Uslovljava nastanak robne proizvodnje 4) Omogućio podelu društva na klase.
  • 2.4.2.3. Potreban proizvod i višak proizvoda u različitim društvenim sistemima Sa nestankom prvobitne zajednice, tj.nastankom viška proizvoda došlo je dovelikih promena. Iz zajednice primitivnih sredstava za proizvodnju, sloge, jedinstva,kohezije dolazi do stvaranja klasnog društva sa naprednim proizvodnim snagama. U ovomnovom poretku jedna klasa eksploatiše drugu i vlasnik je sredstava za proizvodnju. Eksploatacija je nasilno/besplatno prisvajanje (oduzimanje) viška rada tj.viškaproizvoda neposrednih proizvođača od strane vlasnika sredstava za proizvodnju. Eksploatatorska klasa upravlja celokupnim procesom reprodukcije, određujeveličinu potrebnog proizvoda i način njegovog prisvajanja; ona stalno teži povećanju viškaproizvoda. U takve (eksploatatorske) društvene sisteme spadaju: (1) robvlasništvo,(2)feudalizam, (3) kapitalizam, (4) državni socijalizam. Socijalne revolucije imale su za cilj da ukinu eksploataciju i klasno društvo. Ti novisistemi bazirani su na radu – radnosti zaposlenih, oni su trebali da sami odlučuju šta ćeraditi sa rezultatom proizvodnje, oni odlučuju kakva će biti podela između potrebnogproizvoda i viška proizvoda. Ti novi sistemi nisu odmah trebali da nastanu iza socijalnih revolucija, već tokomodređenog perioda prelaza iz klasnog u besklasno društvo. međutim u tom prelaznomperiodu pokazuje se da je koncepcija novih sistema neostvariva i oni se deformišu. Izdvajase poseban sloj – birokratija, kao nova klasa koja eksploatiše neposredne proizvođače.2.4.3. Povezanost i me usobna uslovljenost elemenata društvene reprodukcije2.4.3.1. Osnovne napomene o pojmu, oblicima i karakteristikama društvene reprodukcije Reprodukcija je kontinuirano obavljanje procesa proizvodnje. Ako govorimo oreprodukciji preduzeća to je onda individualna reprodukcija, a ako govorimo oreprodukciji društvene zajednice to je društvena reprodukcija. Proizvodnja nije sama sebi cilj, njen cilj je potrošnja. Zato društvena reprodukcijapredstavalja jedinstvo i međuzavisnost: 1) proizvodnje 2) raspodele 3) razmene 4) potrošnje, ovo su ustvari faze društvene reprodukcije. Ove faze čine dijalektičko jedinstvo i međusobno se uslovljavaju i nisusamostalne. Duštvena zajednica mora raspolagati kako sredstvima za proizvodnju tako isredstvima za ličnu potrošnju. Shodno tome društvena reprodukcija se deli na 2 odeljka: 1) odeljak za proizvodnju sredstava za proizvodnju 2) odeljak za proizvodnju sredstava za ličnu potrošnju Uslovi za nesmetano odvijanje društvene reprodukcije: 1) određena količina materijalnih dobara za repodukovanje radne snage 2) odgovarajuća količina sredstava za proizvodnju 3) srazmera između (1) i (2)
  • 2.4.3.2. Vrste društvene reprodukcije i njihove osnovne karakteristike Postoje tri vrste društvene reprodukcije: 1) Prosta ili jednostavna društvena reprodukcija 2) Umanjena ili opadajuća društvena reprodukcija 3) Proširena ili uvećana društvena reprodukcija 1) Prosta društvena reprodukcija mora da obezbedi po obimu i strukturi dovoljnu količinu materijalnih dobara za zamenu utrošenih sredstava za proizvodnju i za reprodikciju stanovništva. Ceo ND se utroši na ličnupotrošnju. Ova vrsta reprodukcije ne može biti zakonitost zbog: ♦ Raste broj stanovnika ♦ Teži se porastu standarda ♦ Proizvodnja se mora modernizovati 2) Umanjena ili opadajuća društvena reprodukcija je takvo obnavljanje društvene proizvodnje u kojoj se obim proizvodnje iz godine u godinu smanjuje. To znači da se potrebe ne mogu zadovoljiti ni na predhodnom nivou, te dolazi do ugrožavanja životnog standarda. Ova reprodukcija ne može biti zakonitost razvoja nijednog društva. Može nastati zbog: ♦ Prirodnih faktora (suša, zemljotres, poplava..) ♦ Drustvenih faktora (ratovi, krize,...) 3) Proširena ili uvećana predstavlja proizvodnju koja se stalno obnavlja u uvećanom obimu i izmenjenoj strukturi. Jedino ovaj oblik društvene reprodukcije omogućava zadovoljavanje ljudskih potreba na višem nivou i može predstavljati zakonitost društvenog razvoja.2.4.3.3. Osnovne napomene o pojmu, oblicima i karakteristikama društvene reprodukcijePROIZVODNJA Proces reprodukcije započinje proizvodnjom. Proizvodnja predstavlja processjedinjavanja materijalnih i subjektivnih faktora proizvodnje radi stvaranja novog proizvoda(materijalnog dobra). To je svrsishodna delatnost kojom se vrši razmena materije izmeđučoveka i prirode.njime se predmeti iz prirode prilagođavaju ljudskim potrebama.Proizvodnja ima primarni značaj. Ona je predpostavka potrošnje. Tako proizvodnjaodređuje predmet potrošnje, obim, strukturu i način upotrebe određenog materijalnogdobra.POTROŠNJA Potrošnja je proces upotrebe(trošenja) materijalnih dobara radi zadovoljenjaljudskih potreba. Proizvod koji ne nađe mesta u potrošnji je beskoristan. To je uzaludutrošeni rad i sredstva proizvodnje – rasuti rad. Potrošnja sa svoje strane utiče naproizvodnju: 1) Potrošnja je krajnji cilj i smisao proizvodnje – proizvodnja se u potrošnji potvrđuje ili ne potrvđuje 2) Potrošnja utiče na šta, kada i kako treba proizvoditi
  • Možemo reći da je proizvodnja ujedno i potrošnja, i obrnuto, da je potrošnjaustvari proizvodnja. Tako da razlikujemo: 1) Proizvodna potrošnja / potrošna proizvodnja predstavlja proces proizvodnje sredstava za proizvodnju 2) Prava potrošnja ili lična potrošnja predstavlja proces trošenja materijalnih i drugih dobara radi reprodukovanja ljudske ličnosti, tj.radi reprodukovanja ljudske radne snage. Potrošnjom se ne završava reprodukcija, već se stvaraju predpostavke za njenoponovno otpočinjanje. Proizvonja stvara predmet potrošnji, način potrošnje i želju zapotrošnjom. Potrošnja sa svoje strane proizvodi sklonost proizvođača, podstičući u njemupotrebu koja određuje svrhu.RASPODELA Raspodela predstavlja način učešća pojedinca, privrednog subjekta ili grane uprisvajanju rezultata proizvodnje. Raspodela je određena proizvodnjom dvostruko: 1) Određena je po predmetu, jer se ne može raspodeliti ono što nije proizvedeno 2) Određena je po obliku, jer karakter načina proizvodnje opredeljuje i karakter raspodele. U stvari, raspodela utiče na proizvonju, a i proizvonja utiče na raspodelu.Razlikujemo dve vrste raspodele: 1) Raspodela uslova proizvodnje (činilaca proizvonje) 2) Raspodela rezultata proizvodnjeRAZMENA Razmena je proces kojim se vrši prenos materijalnih dobara iz ruku jednihproizvođača u ruke drugih, odnosno u ruke potrošača. Stoga se razmena definiše i kaoponovna raspodela ili preraspodela materijalnih dobara. Ona se može vršiti u materijalnim,dobrima ili putem novca. Pretpostavka za pojavu razmene je izvršena podela rada, kada je proizvođačprimoran da vrši razmenu kako bi zadovoljio sve svoje potrebe. Proizvod tek nakonrazmene ide u potrošnju. Razmenu možemo posmatrati sa dva aspekta: 1) Razmena između proizvođača – Business-To-Business (B2B) 2) Razmena između proizvođača i potrošača – Business-To-Consumer (B2C) Sve ove faze zavise od: 1) Nivoa razvoja proizvodnih snaga 2) Karaktera društvenih odnosa. Neoklasična ekonomska nauka raspodelu gleda odvojeno od proizvodnje, dokmarksistička ekonoska nauka smatra proizvonju i razmenu međusobno povezanim.
  • 3. Opšte zakonitosti i mehanizam robne proizvodnje3.1. Robna proizvonja3.1.1. Nastanak robne proizvodnje3.1.1.1. Naturalna i robna proizvodnja Da bi se trošilo mora se i proizvoditi. Ova veza između proizvodnje i potrošenjeostvaruje se direktno i indirektno. Zavisno od ovoga postoje dva različita oblika društveneproizvodnje: 1) Naturalna proizvodnja 2) Robna proizvodnjaNATURALNA PROIZVODNJA Naturalna proizvodnja je takav oblik proizvodnje u kojem postoji direktna vezaizmeđu proizvodnje i potrošnje, u smislu da se proizvedena materijalna dobra trošeneposredno za podmirivanje potreba samih proizvođača. Znači proizvedena materijalna dobra nisu namenjena drugome. Zbog direktnepovezanosti sa potrošnjom, naturalna proizvodnja predstavlja privređivanje bez rizika. Jerprizvođač jednostavno proizvodi prema svom ukus i potrebama, pa svaki individualnoutrošeni rad se ovde mođe smatrati priznatim radom. Naturalni tip proizvodnjekarakterističan je za sve pretkapitalističke formacije. Bio je potpuno dominantan uprvobinoj zajendici, a preovladavao je u reobovlasništvu i feudalizmu. Ona se još uvekponegde može naći.ROBNA PROIZVODNJA Robna proizvodnja je takav oblik proizvodnje u kojem postoji posredna vezaizmeđu proizvodnje i potrošnje, u smislu da se proizvedena materijalna dobra namenjenadrugome – potrošaču, što znači da ih proizvođač ne koristi. Cilj proizvodnje je razmena. Ovde se proizvodi sa rizikom, jer je moguće da sematerijalno dobro ne prihvati na tržištu. Osnovna posledica ovog rizika je da jedniproizvođači ekonomski propadaju,a drugi se ekonomski razvijaju. To je stalno prisutanproces ekonomske polarizacije robnih proizvođača.3.1.1.2. Uslovi nastanka robne proizvodnje i njene opšte karakteristikeUSLOVI NASTANKA Robna proizvodnja ustaljuje se sa raspadom prvobitne ljudske zajednice. Uslovinastanka robne proizvodnje: 1) DPR 2) Višak proizvoda 3) Privatna svojina
  • U početku se javlja prosta robna proizvodnja. Robna proizvodnja se ustaljujetek nastankom kapitalizma, kada nastaje krupna robna proizvodnja. Kako ćemo daznamo da li je neka privreda robna privreda, pa ako je većina njenih proizvedenihproizvoda namenjena razmeni, to kažemo da je takva privreda robna ili tržišna privreda.OPŠTE KARAKTERISTIKE Zajednička obeležija svih istorijskih oblika robne proizvodnje: 1) Karakteristična atomizirana struktura. Potoji veliki broj osamostaljenih i izdiferenciranih privrednih subjekata koji su u isto vreme međusobno povezani, zavisni i suprostavljeni. 2) Proizvodnja za razmenu je neposredan cilj svakog proizvođača. 3) Manji ili veći stepen spontanosti (stihijnosti) i konkurencije u uspostavljanju ekonomsih odnosa.3.1.2. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju robne proizvodnje Oblici robne proizvodnje: 1) Prosta (sitna) robna proizvodnja 2) Kapitalistička robna proizvodnja 3) Robna proizvodnja mešovite privrede3.1.2.1. Prosta robna proizvodnja Karakteristike: • Prvi istorijski oblik robne proizvodnje poznat je pod nazivom prosta robna proizviodnja. • Ona se temelji na privatnom vlasništvu. • Vlasnici sredstava za proizvodnju su istovremeno i proizvođači, pa iznajmljivanje tuđe readne snage nije karakteristika ovog perioda – zbog toga i nema eksploatacije. • Obezbediti što veću protivvrednost za svoju robu je osnovni motiv proste robne proizvodnje. • Ona nije nikada bila dominantna, ali i danas postoji kao dopuna krupne robne prozivodnje. • Takođe među sitnim robnim proizvođačima postoji stalna ekonomska diferencijacija3.1.2.2. Robna proizvodnja savremenog društva Robnu proizvodnju u savremenom društvu delimo na dve etape: 1) Kapitalistička robna proizvodnja 2) Robna proizvodnja u mešovitoj privredi
  • 3.1.2.2.1. Kapitalistička robna proizvodnja Karakterisitke: • U kapitalizmu dominantan je sistem krupne robne proizvodnje koja je zasnovana na kapitalističkim proizvodnim odnosima. • Ekonomska diferencijacija sitnih robnih proizvođača je dovela do kapitalisitčke robne privrede. • Postoje 2 klase: kapitalisti, najamni radnici • Kapitalisti imaju sredstva za proizvodnju • Najamni radnih mora da radi preko poterbnog radnog vremena tako da on stvara višak vrednosti (vv) i to je osnovni motiv proizvodnje3.1.2.2.2. Mešovita robna proizvodnja Karakterisitke: • Posle revolucije sve socijalne zemlje prihvataju naturalni sistem privređivanja, tzv..kvazi – robna proizvodnja (ni prava robna ni prava natrualna). • Odnosi između preduzeća imaju kupoprodajni karakter, ali sve uređuje država – nema konkurencije. • Država ocenjuje cene, transport, plaćanja. • Osnosi između proizvođača ne forimraju se kao rezultat zakona vredonsti • 80 – tih godina dolazi do radikalnih promena jer su se te zemlje oredelile da svoje privrede razvijaju na tržišnim principima. Stvaraju se polazne pretpostavke za nastajanje tržišnih sistema. Kreće proces tranzicije. • 90 – tih godina dolazi do još veće integracije tih privreda u savremene privredne sisteme.MEŠOVITA PRIVREDA (PRELAZNI PERIOD) Karakteristike: • Različiti oblici svojine (društvena, državna, zadružna, privatna, mešovita) • Dršava ima vašnu ulogu (investiciona i fiskalna – porezi) • Različite mogućnosti participacije radnika (sa odlučivanjem – akcionarstvo, zaposleni dobijaju dividendu)3.2. Različita teorijska polazišta u objašnjavanju robne proizvodnje3.2.1. Nastanak teorije vrednosti Vrednost je razmenska sposobnost robe, to je zajednički imenitelj svih roba.Razlike u objašnjavanju vrednosti dovele su do 2 teorije vrednosti. Vrednost jenajznačajnija kategorija ekonomske teorije.
  • 3.2.2. Teorija radne vrednosti Poreklo vrednosti je u proizvodnji, a rad je stvaralac i mera vredsnosti. Viljem Petije izvor vrednosti našao u proizvodnji, međutim nije znao da objasni kako rad i kapital kaočinioci proizvodnje se transformišu u jednu kategoriju. Adam Smit otklanja taj problem jeriznalazi da je jedino rad taj koji stvara vrednost. Međutim, postavlja se pitanje da li je to radstvarno utrošen u proizvodnji ili rad sa kojim se može kupiti određen proizvod. DavidRikardo rešava problem jer otkriva da jedino utrošeni rad stvara rad. Međutim kako to dapo jedinici proizvoda različiti proizvođači troše različite količine rada, a mi taj proizvodvrednujemo jednom vrednošću. Karl Marks otkriva da se proizvod ne vrdenuje poindividualnom utrošenom radu, već po društveno prosečno ulošenom radu.3.2.3. Subjektivna teorija vrednosti Subjektivna teorija vrednosti je zajednički naziv za sve one teorije koje vrednostrobe objašnjavaju kao korisnost kojui ona ima za potrošača. Ovakav stav o vrednosti robe je prilično star i datira još od vremena Aristotela,međutim njegovo širenje počinje posle 1870 godine. Značajni predstavnici su: Dževons,Menger, Varlas... Razvijena su dva osnovna principa: 1) Princip marginalne korisnosti 2) Princip marginalne produktivnostiPRINCIP MARGINALNE KORISNOSTI Za princip marginalne korisnosti važna su dva zakona: 1) Prvi Gossenov zakon 2) Drugi Gossenov zakon Prvi Gossenov zakon kaže da sa svakom daljom upotrebom nekog predmetanjegova korisnost opada, a kada dođe do potpunog podmirenja određene potrebe tadadotični predmet gubi svaku korisnost za tu osobu (uslov da pojedinac raspolažeodređenom količinom homogenog dobra koje se može koristiti za zadovoljavanje samojedne potrebe). Drugi Gossenov zakon kaže da ako se korišćenjem određenog dobra moguzadovoljiti različite potrebe, onda će se tim dobrom prvo zadovoljiti potrebe najvećeginteziteta, pa zatim ostale (prema određenom redosledu), sa težnjom da se izjednačenjegove granične korisnosti u svim mogućim upotrebama. Kada je postavljen Prvi Gosenov zakon dokazano je da sa svakom daljomupotrebom nekog predmeta njegova korisnost opada. Dokazivanjem o opadanju korisnostinekog predmeta njegova vrednost se objašnjava kao subjektivni odnos. Tako se dolazi dokategorije marginalne korisnosti, koja je relevantna za određivanje veličine vrednostipojedinačne robe. Iz ovog opšteg stava izveden je zakon o opadanju marginalnekorisnosti. On ima dvostruko značenje: 1) Sa povećanjem potrošnje nekog proizvoda smanjuje se njegova pojedinačna vrednost (srazmerno smanjenju njegove marginalne korisnosti) 2) ALI time se istovremeno smanjuje i ukupna vrednost određene vrste robe, jer je ona jednaka vrednosti mariginalne jedinice umnožena ukupnom količinom dotične vrste proizvoda.
  • TU Granična TU – total usage Ukupna korisnost korisnost MU – maginal MU QPRINCIP MARGINALNE PRODUKTIVNOSTI Sredstva za proizvodnju nemaju neposrednu korisnost za finalne potrošače, te senjihova vrednost izvodi posredno iz korisnosti potrošnih dobara. Smatra se da je njihovavrednost jednaka to neposrednoj korisnosti ili doprinosu korisnosti robe koja se koristi kaopotrošno dobro. Taj doprinos se utvrđuje na bazi principa marginalne produktivnosti, usmislu da se ta granična (marginalna) produktivnost u proizvodnji sredstava za proizvodnjuuzima kao mera njihovog doprinosa krosinosti finalnih proizvoda.OFELIMITET Vilfred Pareto donosi pojam ofelimitet. Ovaj pojam označava značajnu promenu utumačenju same korisnosti proizvoda. To naime znači da se radi o proizvodu koji bipotrošaču bio korstan i ništa više. Važno je da potrošač kombinovanjem različitihproizvoda obezbeđuje da ukupan ofelimitet raste. Ofelimitet neke robe A (trošene u isto vreme kad i robe B i C) ne zavisi od samood njene potrošnje, nego takođe i od potrošnje robe B i C. Pareto faktički napušta teorijuvrednosti i nastoji oformiti teoriju izbora potrošača.3.2.4. Subjektivna teorija vrednosti Obe teorije teže da se postavi teorija koja bi imala opštu vrednost, da se time,definišu osnovni principi ekonomskih odnosa i ekonosmkog života. Razlike:TEORIJA RADNE VREDNOSTI SUBJEKTIVNA TEORIJA VREDNOSTI1) Vrednost se istražuje sa stanovišta 1) Izvor vrednosti nalaze u potrošnji i uslova proizvodnje. Njen izvor je u individualne ocene korsnosti robe. proizvodnom radu. Zbog toga je to: Vrednost jke odnos izmežu čoveka i • objektivna teorija vrednosti stvari – metodološki individualizam, jer • uvek posmatra ekonomsku se društveni uslovi zanemaruju strukturu društva 2) Korisnost (UV) je važnost koju • odnos između ljudi povodom pojedinac pripisuje nekom proizvodu sa stvari. stanovišta svojih potreba2) Upotrebna vrednost jer svojstvo svake 3) Glavna preokupacija je korisnost da robe trošenjem dohotka se maksimizira3) Glavna preokupacija je proizvodnja, korisnost, da proizvođači kombinaciom način sticanja dohotka faktora proizvodnje maksimiziraju profit4) Klasično i marksističko shvatanje i analiza tržišta ekonomskih sistema, teorije VV i teorije 4) Kritika marksističke političke ekonomije. eksploatacije, a kritička analiza kapitalističkog načina proizvodnje.
  • 3.2.5. Napuštanje teorije vrednosti (pozitivizam i funkcionalizam u savremenoj ekonomskoj nauci) Imajući u vidu sve razlike koje postoje između teorije radne vrednosti i subjektivneteorije vrednosti sasvim jasno proizilazi da to dva totalno suprotna učenja. Same njihovepremise su suprostavljene. Njihovo zajedničko obeležije da su esencijalnog karaktera jerteže da definišu suštinu datih pojava i utvrde polazni postulat za analizu stvarnihekonomskih problema. Ima mišljenja da su ova dva shvatanja – bap zbog toga što su esencijalnogusmerenja prevaziđena. Ne osporava se mogućnost da se istražuju i izučavaju i tasuštinska pitanja, ali je se dokazuje da se time ništa pouzdano ne može saznati. Nudi sealternativa da se istraživanje svodi na istraživanje konkretnih podataka koji se dobijajuempirijskim putem, ali bez ikakvih istraživanja njihove suštine. Nauka jednostavno treba daidentifikuje, sistematizuje i kvantitativno obradi relativne empirijske činjenice i da ih potomkao aksiome, koristi u izučavanju određenih ekonomskih odnosa. Ovakav pristup uizučavanju ekonomske problematike (utemeljen empirizmom) u stručnoj literaturi seoznačava kao pozitivizam. Pozitivizam je tako utemeljeno učenje koje znači da se: identifikuju, sistemstizujui kvantitativno obrađuju relativne empirijske činjenice bez njihovih vrednosnih implikacija,da bi se izučilo njihovo ponašanje i njihov uticaj na određene ciljeve ili potrebe. Pozitivizam je u praktičnoj primeni povezan sa funkcionalizmom. Funkcionalizamshvata da sve relevantne pojave u ekonomskom životu vrše neku funkciju, da su povezanii uslovljeni nekom drugom pojavom. Osnovno značenje pozitivizma u sadejstvu sa funkcionalizmom: 1) Obrada činjenica dobijenih empirijskim putem bez istraživanja suštine 2) Primena funkcionalizma kao osnovnog metoda 3) Dobijena saznanja se koriste za izradu ekonomskih modela, istraživanje struktura, kretanja...3.3. Roba i njena osnovna obeležija3.3.1. Anazlia osnovnih obeležija robe u interpretaciji teorije radne vrednosti3.3.1.1. Šta je roba? Roba je proizvod ljudskog rada namenjen tržištu, kako bi se za nju dobilaodgovarajuća protivvrednostu ili u novcu ili drogoj robi. Svaki koristan proizvod ne mora bitiroba.3.3.1.2. Osnovna svojstva robe Osnovna svojstva robe su: 1) Upotrebna vrednost 2) Prometna vrednost 3) Vrednost
  • UPOTREBNA VREDNOST – UV Osnovno svojstvo proizvoda ljudskog rada kao robe jedte da ima neke korisneosobine kojima se mogu zadovoljiti bilo koje ljudske potrebe. Upotrebna vrednost je skupkorisnih svojstava proizvoda (fizičkih, hemijskih, funksionalnih, estetskih...). Upotrebnavrednost svakog materijalnog dobra realizuje se njegovom upotrebom ili trošenjem.Korisna svojstva se faktički mogu sagledati samo u potrošnji. Razvojem nauke otkrivaju senova korisna svojstva odreženih predmeta. Nekada je drvo korišćeno samo za ogrev igradnju, dok danas ima mnogostruku upotrebu. Odnos proizvođača prema korisnim svojstvima materijalnih predmeta koji jeproizvoe zavisi od toga da li su namenjeni razmeni ili podmirivanju sopstvenih potreba.Kada želi sa proizvodom da podmiri svoje potrebe proizvođač nema neke velike teškoćeda se odluči šta će da proizvodi, jer jednostavno on zna šta hoće. Međutim, ako proizvodiza razmenu uvek potoji nedoumica i rizik. On treba da proizvede proizvode koji ćezadovoljiti potrebe drugih. Potrošač tek na tržičtu može saznati koliko je stvarno svojimproizvodom udovoljio potrošaču. Proizvođač u tom slučaju ne treba samo da proizvedeupotrebnu vrednost, već društvenu upotrebnu vrednost.PROMETNA VREDNOST Prometna vrednost robe je njena sposobnost da bude razmenjena za nekudrugu robu. U stravrnosti se ispoljava kao srazmera koja pokazuje koliko se za jedinicuodređene vrste robe može dobiti neke druge vrste robe. U neposrednoj razmeni robe zarobu, koju zovemo i trampa (R – R), uvek se jedna količina UV određene vrste robezamenjuje za neku drugu količinu druge vrste robe. U suštini prometna vrednost robe jenjena razmenska sposobnost. Ona se faktički ispolava kao relativna veličina. Prometnavrednost je dvostruko uslovljena, uslovljena je razmenskim sposobnostima robe koje serazmenjuju. Prometna vrednost je stalno promenljiva veličina zbog stalne promeneuslova proizvodnje robe.VREDNOST Vrednost robe, po Marksu, sefiniše se kao materijalizovani apstrantni rad. Robekao upotrebne vrednosti jedu različite i rezultat su razliičitih konkretnih radova, ali suistovremeno istovetno po tome što su sve one rezultat trošenja radne snage uopšte(energije, mozga...). I uravo to je zajedničko različitim upotrebnim vrednostima. Ta, dakle,u svim vrstama robe sadržana zajednička, supstanca čini njihovu vrednost – to je vrednostrobe. Vrednost robe je njena unutrašnja supstanca koja se ispoljava kao prometnavrednost.3.3.1.3. Dvojak karakter rada sardžan u robi Razlikujemo: 1) Individualni (privatni) i društveni karakter rada u robi 2) Konkretni i apstraktni rad
  • INDIVIDUALNI (PRIVATNI) I DRUŠTVENI KARAKTER RADA U ROBI Robni proizvođači su proizvodno izdiferencirani. Oni su međutim, istovremeno idruštveno osamostaljeni. Međusobno su odvojeni, rade sopstvenim (privatnim) sredstvimai potpuno samostalno individualno o svojoj proizvodnji. U svim ovim aspektima ispoljava seindividualni (privatni) karakter rada robnih proizvođača. Međutim, njihov rad, istovremeno je i društvenog karaktera. Njihovi proizvodimoraju imati društvenu upotrebnu vrednost, pa njihov individualni rad u tom smislu imadruštveni karakter. Proizvođač svoje proizvode prodaje drugima, a istovremeno neophodnamaterijalna dobra kupuje od drugih, pa se individualni rad robnih proizvođača javlja kaodeo ukupnog društvenog rada. Karakteristika individualnog rada je ta što se on ispoljavaneposredno i što je samostalno organiyovan. Međutim, društveni karakter tog radapotvrđuje se preko razmene.KONKRETNI I APSTRAKTNI RAD Upotrebna vrednost robe je rezultat konkretnog rada, a njena vrednost određenaje apstraktnim radom. Upotrebna vrednost je njeno konkretno obeležije. To je svojstvorobe ne može biti dar prirode, nego je rezultat konkretnog rada u materijalnoj proizvodnji.Materijalno dobro sasvim određenih korisnih svojstava može se dobiti samo kao rezultatkonkretne radne osposobljenosti i specifičnog načina rada. Upravo takav rad se ioznačava kao konkretan rad. Kad se trošenje različitih vrsta radne sposobnosti u materijalnoj proizvodnji svedena istu, jedinstvenu supstancu (utrošena radna snaga), onda se time apstrahuju svakonkretna obeležija toga rada. Svi radovi robnih proizvođača svode se na isto – natrošenje radne snage uopšte što nazivamo apstraktni rad. Apstraktni rad predstavljaobeležije svih roba. Robe se međusobno razmenjuju jer imaju različite upotrebne vrednosti. Međutim,gledajući sa stanovišta upotrebnih vrednosti robe nisu samerljive. Međutim mi znamo dasvakodnovno razmenjujemo razne vrste robe te su one zbog toga samerljive. Samerljivostroba je obezeđena jer njihov zajednički imenitelj je manja ili veća količina psiho – fizičkeenergije koja je uložena za njihovu proizvodnju – apstraktni rad.3.3.1.4. Veličina vrednosti robeOPŠTE ODREDBE Ako vrednost robe čini apstraktni rad, onda je logično da veličinu verdnosti robeodređuje količina apstraktnog rada koji je materijalizovan u njenoj upotrebnoj vrednosti.Važno je konstatovati da jedino časovima možemo meriti trošenje fizičkih i umnihsposobnosti radnika u proizvodnji. Međutim, za proizvodnju jedne vrste proizvoda nama jepotreban čitav niz radnika različitik kvalifikacija. Tu spadaju kako doktori nauka tako i nkvradnici. Međutim rad koji uloži recimo jedan doktor nauka nikako nije isti sa radom koji jepotreban da se iskopa neki kanal. Pa pravimo razliku između: 1) Prostog rada I složenog rada 2) Individualnih i prosečnih uslova proizvodnje
  • PROST RAD I SLOŽEN RAD Kako bi učestvovali u procesu proizvodnje obično moramo imati određenekvalifikacije. Međutim, ima slučajeva kada se neka delatnost može obavljati bez nekogposebnog osposobljavanja – bez posebnog školovanja i obuke. Takve delatnostipredstavljaju trošenje proste radne snage. Prosti rad je ona vrsta proizvodne osposobljenosti kojom raspolaže svaki radno –sposobn čovek. Takav rad predstavlja trošenje onih radnih sposobnosti koje određenisistem opšteg i obaveznog obrazovanja obezbeđuje i daje svim članovima društva.Naravno na različitim stepenima razvijenosti društvene proizvodnje prost rad nije isti. Trošenje radne snage posebne stručne osposobljenosti nazivamo kao složeni rad.Svi složeni radovi se svode na prost rad. Manja količina složenog rada uzima se kao većakoličina prostog rada, odnosno složeni rad se obračunava kao multiplikovani prost rad. Sama dužina rada bila bi dovoljna i pouzdana mera za utvrđivanje količineutrošenog apstraktnog rada samo ukoliko bi svi radovi bili istog stepena složenosti.INDIVIDUALNI I PROSEČNI USLOVI PROIZVODNJE Zbog razlika u individualnim uslovima proizvodnje – za proizvodnju, jedinice istevrste robe individualni proizvođači troše različite količine rada. Međutim, veličina vrednostiiste vrste robe mora biti ista, bez obzira što se one proizvode pod različitim uslovima. Iakoproizvode istu vrstu robe njihovi uslovi proizvodnje bar u nekom elementu se razlikuju. Neophodna količina apstraktnog rada za prozivodnju određene vrste robe morabiti jedinstvena veličina. Ona mora biti ista i opštevažeća za istu vrstu robe iako se onaproizvodi pod različitim uslovima. Ako bi veličina vrednosti određene vrste robe bila različita. Tada bi veću vrednostimala roba onih proizvođača koji po jedinici proizvoda troše veću količinu rada. Takvorešenje je ekonomski neodrživo jer bi bili favorizovani lošiji proizvođači. Trošenje radnesnage individualnih proizvođača ne može imati različiti tretman i različito značenje. Ukupnimaterijalizovani rad individualnih proizvođača predstavlja ukupnu masu koja je sadržana uukupnoj količini proizvedene robe. A to znači da je veličina vrednosti robe određenadruštveno – prosečnom količinom apstraktnog rada, odnosno prosečnomkoličinom radaneophodnom za proizvodnju jedinice određene vrste robe.3.3.1.5. Analiza društveno potrebnog radnog vremenaPOJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE Kau upotrebne vrednosti robe su me]usobno razli;ite. Međutim, kao vrednosti onesu kvalitativno iste i kao takve one su međusobno samerljive, jer njihova unutrašnjasupstanca ista – to je materijalzovani apstraktni rad. Naravno, različite vrste robe sadržerazličite količine apstratknog rada. Veličina vrednosti istih dobara je potpuno ista, iako su te robe proizvodili različitiproizvođači i u toj proizvodnji trošili različite količine rada. Veličina vrednosti je ista jer seodređuje jedinstveno – društveno potrebnom količinom rada neophodnom za proizvodnjutog proizvoda. A pošto količinu rada merimo vremenom provedenim na radu to sevrednost meri društveno potrebnim radnim vremenom.
  • Društveno potrebno radno vreme jeste ono radno vreme koje se iziskuje da seuz postojeće normalne uslove prozivodnje i uz prosečan stupanj umešnosti i intenzivnostirada izradi bilo koja upotrebna vrednost. Pa se iz gornje definicije vidi da vrednost bilo koje robe zavisi od prosečnih uslovaza proizvodnju. Šta se tačno podrazumeva pod normalnim uslovima: 1) Prosečna umešnost i osposobljenost radne snage 2) Prosečna tehničko – tehnološka opremljenost i higijenska zaštita 3) Prosečna intenzivnost 4) Sirovine prosečnog kvaliteta 5) Prosečan stepen trošenja sredstava za rad i prosečan utrošak predmeta rada Ustvari veličina vrednosti robe je određena dvostruko: 1) Prosečnim utrošcima SR i PR – što čini prenetu prednost 2) Prosečnom produktivnošću i intenzivnošću – što čini novostvorenu vrednost. Ukupna vrednost: V = PV + NVPRIMER : GRUPA PROIZVOĐAČA OBIM PROIZVODNJE INDIVIDUALNO UTROŠENO UKUPNA VREDNOST DRUŠTVENO POTREBNO 100.000h DPRV = RADNO VREME ROBE RADNO VREME 10.000 I 2.000 8h 16.000h DPRV = 10h II 6.000 10h 60.000h III 2.000 12h 24.000h Σ 10.000 100.000h 10h Šta se ustvari to dešava pa da DPRV bude 10h? Različite količine individualnouloženog rada po jedinici proizvoda mehanizmom slobodne konkurencije izmeđuproizvođača istih vrsta proizvoda svode se na jednu prosečnu veličinu, pa se tako i formirata društveno prosečna količina rada kojojm je određena veličina vrednosti robe. Gledajućisa račinske strane DPRV predstavlja ponderisanu aritmetičku sredinu različitih uslovaproizvodnje.VELIČINA DRUŠTVENO POTREBNOG RADNOG VREMENA Veličina vrednosti robe nije postojana, jer se uslovi proizvodnje stalno menjaju.Veličina vrednosti robe se menja us zavisnosti id toga koliko se menja to prosečno vremeneophodno za njenu proizvodnju. Odnosno ono zavisi od: 1) Društveno prosečne produktivnosti 2) Društveno prosečne intenzivnosti Porast produktivnosti znači da se po jedinici proizvoda troši manje rada. Porastdruštveno prosečne produktivnosti, znači smanjivanje društveno prosečnog radnosgvremena, pa utoliko i smanjivanje veličine vrednosti pojedinačne vrste robe.PRIMER : Ukupno angažovan rad je 100.000h 100.000h = 50.000h (PV) + 50.000h (NV). Sa 100.000h rada proizvede se 10.000 proizvoda. Pa je DPRV = 10h Recimo da produktivnost poraste za 20%. To znači da će se PV povečati za 20% pa će iznositi 60.000h Dok NV ostaje 50.000h jer pri porastu produktivnosti količina rada ostaje ista. Takođe, količina proizvoda se povećava za 20% pa će iznositi 12.000 Posle porasta produktivnosti ukupno angažovani rad je 110.000h Pa je DPRV = 110.000h : 12.000 = 9h 10min ZAKLJUČAK: Zbog porasta produktivnosti za 20% DPRV je opalo.
  • PRIMER : Ukupno angažovan rad je 100.000h 100.000h = 50.000h (PV) + 50.000h (NV). Sa 100.000h rada proizvede se 10.000 proizvoda. Pa je DPRV = 10h Recimo da intezivnost poraste za 20%. To znači da će se PV povečati za 20% pa će iznositi 60.000h Povećaće se i NV jer intenzivniji rad predstavlja zgusnutiji rad i iznosiće 60.000h Takođe, količina proizvoda se povećava za 20% pa će iznositi 12.000 Posle porasta intenzivnosti ukupno angažovani rad je 120.000h Pa je DPRV = 120.000h : 12.000 = 10h ZAKLJUČAK: Zbog porasta intenzivnosti za 20% ukupna količina proizvoda se povećala na 12.000, ali je DPRV ostalo na istom nivou. VAŽNO. Ako se količina proizvoda ne povećava srazmerno pri povećavanju intenzivosti DPRV raste.PROMENE DRUŠTVENO POTREBNOG RADNOG VREMENA aktori koji utiču na promenu DPRV: 1) Društveno prosečna produktivnost i intenzivnost 2) Konkurencija, jer nameće potrebu konstantnog unapređivanjja 3) Uslovi proizvodnje i prodaje.3.3.1.6. Izražavanje vrednosti robe Robe se razmenjuju jer imaju različite upotrebne vrednosti. Ali da bi serazmenjivale one moraju biti međusobno samerljive. Samerljivost je obezbeđenapostojanjem apstraktnog rada. Mi ćemo pri razmeni roba svoju robu zamenjivati za nekudrugu robu, čija nam upotrebna vrednost treba, ali po principu da ukupna vrednost robekoju damo bude jednaka ukupnoj vrednosti robe koju dobijamo. Kolika je ukupna vrednostrobe određujemo društveno prosečnom količinom rada. Međutim, ta društveno prosečna količina rada se ne može utvrditi. Kad smo kodtoga ni DPRV se ne može odrediti jer ono egzistira kao nevidljiva i neuhvatljiva unutrašnjazakonitost robne proizvodnje.PROMETNA VREDNOST KAO NAČIN IZRAŽAVANJA VELIČINE VREDNOSTI ROBE Iako DPRV nije utvrdivo to ne znači da se proces razmene ne može obavljati.Naprotiv, svedoci smo da se proces razmene non-stop odvija iako nije poznata vrednostrobe koja se razmenjuje. Za jedinicu jedne vrste robe u razmeni se dobija manja ili veća količina neke drukevrste robe. Ta razmenska sposobnost robe predstavlja i jedino mogući način izražavanjaveličine vrednosti robe. Recimo: 1 kaput = 5 koža Iz navedenog primera vidimo razmensku sposobnost, vidimo da se za njega možedobiti 5 koža. U tih 5 koža nalazi se ista količina apstraktnog rada kao u 1 kaputu, ali kolikaje to tačno količina apstraktnog rada mi ne znamo.
  • OSNOVNE KARAKTERISTIKE PROMETNE VREDNOSTI U gore navedenom primeru došlo je do podele uloga. Kaput ima aktivnu ulogu, jertraži da se njegova vrednost izrazi. Za robu koja traži da izrazi svoju vrednosti kažemo dase ona nalazi u relativnom obliku vrednosti. Uloga kože je drugačija. U ovom razmenskom odnosu koža ima pasivnu ulogu, jerse pomoću nje izražava vrednost i ona vrši ulogu ekvivalenta. Iz prometnog odnosa sledida: 1) Upotrenba vrednost robe u ekvivalentnom obliku (koža) služi da izrazi vrednost robe u relativnom obliku (kaput) 2) Konkretan rad utrošen za proizvodnju robe koja vrši ulogu ekvivalenta služi da izrazi apstraktni rad robe u relativnom obliku vrednosti 3) Privatni rad poroizvođača robe koja se nalazi u funkciji ekvivalenta služi da izrazi društveni rad robe u relativnom obliku. U stvari vidimo da konkretna svojstva robe u funkciju ekvivalenta izražavajuapstraktna svojstva robe u relativnom obliku.VELIČINA PROMETNE VREDNOSTI Prometna vrednost se praktično ispoljava tako da se za jedinicu jedne vrste robemože dobiti veća ili manja količina neke druge vrste robe. Pa prometnu vrednostdefinišemo kao način izražavanja razmenske sposobnosti robe. Svaki proizvođač jezaintersovan da njegova roba u razmeni ima što bolji razmeniski odnos. Taj razmenskiodnos je objektivno uslovljen, odnosno veličina prometne vrednosti je dvostrukouslovljena: 1) Veličinom vrednosti robe u relativnom obliku 2) Veličinom vrednosti robe u funkciji ekvivalenta Iako za 1 kaput možemo da dobijemo 5 koža u njima se nalazi ista količinamaterijalizovanog apstraktnog rada: 1 kaput = 5 koža (30h) = (30h)PROMENE U VELIČINI PROMETNE VREDNOSTI Zbog dinamičnosti koje vlada u privredi prometna vrednost ne ostaje ista, već sestalno menja jer se menjaju vrednosti roba koje ulaze u razmenu. Moguća su dva slučaja: 1) Kada prometna vrednost raste (ili opada) zbog povećanja (ili smanjenja) veličine vrednosti robe koja se nalazi u relativnom obliku. Ovde postoje 2 situacije (imati na umu 1 koža = 6h): (a) Ako se poveća vrednost kaputa od 30h na 60h 1 kaput = 10 koža (60h) = (60h) (b) Ako se smanji vrednost kaputa od 30h na 18h 1 kaput = 3 koža (18h) = (18h) 2) Kada prometna vrednost raste (ili opada) zbog povećanja (ili smanjenja) veličine vrednosti robe koja se nalazi u funkciji ekvivalenta. Ovde postoje 2 situacije (imati na umu 1 kaput = 30h): (a) Ako se poveća vrednost kože od 6h na 10h po komadu 1 kaput = 3 koža (30h) = (30h) (b) Ako se smanji vrednost kože od 6h na 3h po komadu 1 kaput = 10 koža (30h) = (30h)
  • U najevećem broju slučajeva kada dođe do promene vrednosti roba dolazi i dopromene prometne vrednosti. Međutim ako se vrednosti i robe u relativnom obliku i robe ufunkciji ekvivalenta menjajku u istom smetu i proporciji dešava se da prometna vrednostostaje ista. Razlikujemo dva slučaja: 1) Ako se poveća vrednost kaputa od 30h na 60h, i vrednost kože sa 6h na 12h tada prometna vrednost ostaje nepromenjena: 1 kaput = 5 koža (60h) = (60h) 2) Ako se smanji vrednost kaputa od 30h na 15h, i vrednost kože sa 6h na 3h tada prometna vrednost ostaje nepromenjena: 1 kaput = 5 koža (15h) = (15h) Promenu prometne vrednosti ne možemo uzeti kao pouzdan indikator da seveličina robe u relativnom obliku promenenila. Kao što su gorenavedeni primeri pokazaliprometna vrednost se može menjati iako je veličina vrednosti robe u relativnom oblikuostala ista ili prometna vrednost može ostati ista iako se vrednost robe u relativnom oblikupromenila.RAZVOJ OBLIKA IZRAŽAVANJA VREDNOSTI Razvojem robne proizvodnje izražavao se i usavršavao i način izražavanjavrednosti. Tako je i došlo do nastanka novca, što je i najrazvijeniji oblik izražavanjavrednosti. Postoje 4 osnovna oblika izražavanja vrednosti:(1) Jednostavan – prost – slučajan oblik vrednosti. Dok je robna proizvodnja bilajoš u fazi nastanka, razmena je bila slučajna, jer se proizvodnja za tržište javljalapovremeno zbog niskog nivoa razvoja proizvodnih snaga. Razmenska sposobnost robe seutvrđuje jednostavno. Reč je o tome da pojedina plemena povremeno međusobnorazmenjuju višak proizvoda, ali je ta razmena još uvek nerazvijena – jednostavna.Vrednost robe se ne može izraziti alternativno (nema više mogućnosti) nego samo takošto za nju može dobiti manja ili veča količina samo jedne određene vrste robe koja u datimuslovima postoji kao jedina alternativa. Zbog nerazvijenih proizvodnih snaga razmena nijemasovna. Glavni nedostatak je što ovakav način izražavanja vrednosti nije dovoljnoobjektivan, što je uslov razvoja robne proizvodnje.(2) Razvijeni – potpuni oblik vrednosti. Razvoj proizvodnih snaga imao je zaposledicu dalju ekspanziju robne proizvodnje. Dolazi do stvaranja većih mogućnosti zarazmenu. Razmena nije slučajna, niti je neka sporadična pojava. Razmenski odnosi surazvijeniji jer roba može da se izrazi u različitim vrstama robe. Takođe sada se za bilo kojurobu može dobiti odgovarajuća količina bilo koje druge robe. = 5 koža = 3 para obuće 1 kaput = 8kg čaja = 2 sekire = 4 strelePošto možemo robu iskazati bilo kojom drugom robom,ovakav način izražavanja robe jeobjektivniji. Međutim, upravo zbog toga što svaku robu možemo izraziti svakom drugomrobom sam kupoprodajni proces se komplikuje.
  • (3) Opšti oblik vrednosti. Potreba racionalnijeg poslovanja je dovela do formiranjanovoga načina izražavanja vrednosti. Umesto da se svaka roba koristi u funkcijiekvivalenta rešenje je da se koriste nekoliko vrsta roba. Razvojem robne proizvodnjepostepeno su se izdvajale određene vrste roba koje su se češće prihatale u robnojrazmeni u funkciji ekvivalenta. Tako nastaje opšti oblik vrednosti koji u uslovimaneposredne razmene predstavlja najsavršeniji način izražavanja vrednosti robe. 5 koža = 3 para obuće = 8kg čaja = 1 kaput 2 sekire = 4 strele =Tako je sistem razmene roba postao efikasniji, jer se njihova vrednost sada izražavajednostavno – samo jednom robom na jednom određenom prostoru i na jedinstven način(jednom vrstom robe). Opšti oblik vrednosti je ,naravno, doveo do dalje ekspanzije robneproizvodnje. Kao problem se javlja to da je jedna vrsta robe na određenom prostoruprihvaćena kao ekvivalent, do na drugom nije, pa je to otežavalo razmenu izmeđuregiona.(4) Novčani oblik vrednosti. Tokom dužeg istorijskog razvoja u robnom prometu sesve češće i sve više u funkciji ekvivalenta javlja jedna ista vrsta robe, da bi se naposletkudošlo do jedinstvenog, univerzalnog i opštevažećeg ekvivalenta. Tako nastaje novčanioblik vrednosti. Za ovaj oblik vrednosti je karakteristično da je jedna roba stekla monopol uvršenju funkcije ekvivalenta. 5 koža = 3 para obuće = 8kg čaja = 1g zlata 2 sekire = 4 strele =3.3.2. Osnovna obeležija i metodološka pitanja teorije granične korisnosti3.3.2.1. Korisnost, potrebe i vrednost robe Korisnost proizvoda je osnaka za njegova upotrebna svojstva. Za subjektivnu teoriju korisnost je oznaka koju pojedinac pripisuje nekomproizvodu sa stanovišta sopstvenih potreba i potrošačkih kriterijuma. Potrebe predstavljajupolaznu tačku u ekonomskoj teoriji . Dževons je govorio: ″Problem ekonomske nauke jenabdeti se onim što se želi u najvećoj količini, a uz najmanji trošak – maksimiziratizadovoljstvo.″ Pričaj: I Gossenov zakon Pričaj: II Gosenov zakon i uopšte o principu marginalne korisnosti.
  • 3.3.2.2. Izmerljivost kroisnosti (utvr ivanje veličine vrednosti) Marginalisti predpostavljaju da je potrošač samostalan i da u svom izboru nijepodložan bilo kakvim društvenim uticajim. Pošto korisnost nije objektivna već subjektivankategorija postavlja se pitanje da li se subjektivne ocene potrošača uopšte mogumeriti? Prvi marginalisti smatraju da je korisnost neposredno izmerljiva veličina (znači dasu zastupali teoriju kardinalne vrednosti), ali ne postoji prikladna jedinica za merenjekorisnosti. Bem Baverk je bio ubeđen da je korisnost moguće meriti i kao dobru ilustracijunavodio svoju tablicu. Alfred Maršal donekle deli njegovo mišljenje, ali smatra da sekorisnost može meriti količinom novca koju su spremni da potrošači daju za neku robu. Praksa nije potvrdila ovakvo shatanje, pa se javljaju autori (koji zastupaju teorijuordinalne korisnosti) i kažu da se korisnost ne može meriti u nekom apsolutnom iznosu.Dozvoljava se mogućnost međusobnog poređenja, u smislu da je korisnost jednog dobraveća ili manja od korisnosti drugog dobra, ali se ne može kvantificirati ili numerički izraziti. Za razliku od ove dve struje Pareto pravi zaokret. Paretov ofelimitet je neutralnaoznaka za proizvod koji je u određenom potrošaču jednostavno potreban. Relativizirajućiznačaj psiholoških i hedonističkih obeležija Pareto menja pravac subjektivističke teorije, paje umesto subjektivne teorije vrednosti utemeljena teorija izbora potrošača. Onistraživanjem ponašanja potrošača teži da utvrdi stanje opšte ravnoteže.3.4. Novac i savremeni problemi novčanog opticaja3.4.1. Različita teorijska shvatanja novca Postoji nekoliko teorijskih shvatanja novca: 1) Teorija konvaencije. Novaj je po ovoj teoriji nastao dogovorno. Vrednost se yasniva na autoritetu države. Ove shvatanje je optajalo ceo srednji vek. 2) Robna teorija novca – Adam Smit, David Rikardo. Novaj je po ovoj teoriji materijalno dobro koje podleže zakonima vrednosti. Marks samtra sa je vrednost novca određena DPRV za proizvodnju novčanog materijala. DOK Subjektivna teorija smatra da je vrednost novca određena njenom korisnošću. 3) Funkcionalna teorija novca. Smatra da je suština novca i njegovre vrednosti u njegovoj funkciji. 4) Nominalistička teorija. Smatra da je novac simbol koji služi kao sredstvo za obračun. 5) Državna teorija novca. Smatra da vrednost novca (nominalnu vrednost) određuje država.3.4.2. Različita teorijska shvatanja novca Razvoj oblika vrednosti (rađeno pre) predstavlja istorijski put nastanka novca.Nastanak novca je bio objektivno uslovljen. U uslovima razvijene robne proizvodnjepostojala je potreba da se vrednost robe izražava jednosyavno (samo jednom robom) iistovremeno jednistveno (jednom vrstom robe). Potrebna su tri faktora kako bi nastaonovac: 1) Potreba robnog prometa za efikasnijin načinom izražavanja vrednosti 2) Saznanje da se putem novca vrednost efikasnije izražava 3) Uticaj države kao autoriteta da se uvede novac.
  • Novac nije mogao nastati slučano, niti dogovorno. On je nastao kao rezultat višegnivoa razvijenosti robne proizvodnje, ali istovremeno kao objektivna potreba efikasnijegfunkcionisanja i daljeg razvodja robne proizvodnje. Novac je nastao zbog poteškoća uizračavanju vrednosti u kupoprodajnim procesima. Te poteškoće se rešavaju nastankomnovca jer sada postoji jedinstvena roba koja vrši funkciju ekvivalenta. U ulozi novca su sepojavljivali razni predmeti. Plemeniti metali postepeno preuzimaju monopol u vršenju funkcije ekvivalenta. Upočetku tu su bili razni metali, ali se vremenom zlato ustaljuje kao najbolje rešenje. Šta točini zlato tako pogodnim da vrši funkciju novca? To su sledeće karakterisitke: 1) Zlato u malim količinama ima veliku vrednost 2) Jednostavno se može deliti i ponovo spajati – kovno je 3) Jednorodno je – istog kvaliteta 4) Postojano. Međutim nije zlato zbog tih svojih prirodnih svojstava novac. Ono funkciju novcamože da vrši jer kao i svaka druga roba ima svojstvo vrednosti.3.4.3. Funkcije novca Novac je pre svega roba, kao i svaka druga. Svaka roba ima upotrebnu vrednost ivrednost, ALI novac ima i još jednu posebnu upotrebnu vrednost. To posebno upotrebnosvojstvo novac je stekao jer je monopolisao funkciu ekvivalenta. Zato se kaže da jeupotrebna vrednost novčane robe dvostruka: 1) Upotrebna vrednost kao roba (zlato se koristi u industriji, medicini...) 2) Posebna upotrebna vrednost jer je novac opšti ekvivalent. Funkcije novca: 1) Novac u funkciji mere vrednosti 2) Novac u funkciji sredstava prometa 3) Novac kao blago 4) Novac u funkciji sredstva plaćanja 5) Svetski novac.3.4.3.1. Novac u funkciji mere vrednosti Osnovna funkcija novca je da svojojm upotrebnom vrednošću izražava vrednostdrugih roba. To je funkcija mere vrednosti. Novac manjom ili većom količinom svoje UVmože izraziti vrednost bilo koje druge vrste robe. Pomoću novca rpbe se u razmeni ispoljavaju kao kvalitativno jednorodne ikoličinski uporedive. Međutim, nije novac načinio robe samerljivim, nego je to uradioapstraktni rad. Novac je samo olakšao da se zajednička supstanca roba jednostavnijeidentifikuje i međusobo uporedi. Kada vrši funkciju mere vrednosti novac ne mora biti i stvarno prisutan – nijepotrebno fizičko prisustvo novca. Cena je vrednost robe izražena u manjoj ili većoj količini novca. Pristalice nominalističke teorije izričito tvrde da novac nema nikakvu vrednostniti pak funkciju mere vrednosti već da samo služi kao sredstvo razmene Kod monetarista se javlja kvantitativna teorija novca, koja kaže da vrednostnovca zavisi od njegove količine u opticaju i to obrnuto proporcionalno.
  • MERILO CENE Javlja se problem mere kojom bi se izražavale i međusobno upoređivale terazličite količine novca koje se mogu dobiti za određenu vrstu robe. Koja će biti jedinicamere korišćena zavisi od prirode novca. Ako kao novac uzmemo zlato to je logično daćemo kao jedinicu mere uzeti gram, međutim možemo uzeti i komad ako je zlato ušipkama, itd. Potreba je robnog prometa da se različite količine novčanog materijala kojese mogu dobiti za jednu ili drugu robu izražavaju na jedan jedinstven način. Merilo cene je utvrđena i jedinstvena i za određenu teritoriju opštevažećatehnička mera kojom se izražavaju i međusobno upoređuju različite količine novčanogmaterijala.PRIMER : 1 par cipela = 5m tkanine (10h) = (10h) Međutim, u robnonovčanoj (R – N – R) privredi roba se mora izraziti u novcu, a ne u drugoj robi kao kada postoji trampa (R – R). Ali kolika količina novca? Pa onolika količina novca koja je jednaka količini zlata koja se može proizvesti za 10h. U našem slučaju gram je utvrđen kao merilo cene. Recimo, ako se za 1h DPRV proizvede 0,5g Au – zlata onda se za 10h proizvede 5g Au. Pa je onda: 1 par cipela = 5m taknine = 5g Au 1m takanine = 1g Au Ako se od 1g Au izrade – vrednuje 10din to je TC (tržišna cena) 1 para obuće 50din, a 1m tkanine 10din.3.4.3.2. Novac u funkciji sredstva prometa Pre nastanka novca razmena robe obavljana je neposredno (R – R). Takav nazivrazmene robe zove se trampa. Trampa znači da svaka prodaja istovremeno mora biti ikupovina, odnosno svaka prodaja je neposredno uslovljena kupovinom – niko ne možeprodati, a da istovremeno ne kupi. U robnonovčanoj privredi novac se javlja kao posredinik (R – N – R). Roba seprvo prodaje za novac, da bi se potom kupila neka druga vrsta robe. Razmena pomoćunovca dovodi ro razdvajanja prodaje od kupovine. Pošto su prodaja i kupovina odvojeni tose javlja mogućnost da proizvođač nakon što proda robu kupi neku robu kasnije. Pozitivna posledica pojave novca je ta da razmena postaje jednostavnija iefikasnija. Međutim negativna posledica je ta što može doći do poremećaja u prometu.Pošto postoji mogučnost da se roba proda, a da se druga ne kupi to se prekida kontinuitet.To sve može dovesti do pojava da svi u jednom trenutku prodaju robu – odnosno nemakupaca, odnosno svi u jednom trenutku kupuju robu – odnosno nema prodavaca. Tiporemećaji u prometu jednostavno nastaju jer se novac kao sredstvo razmenejednostavno može povremeno i privremeno povlačiti iz prometa.
  • 3.4.3.3. Novac kao blago Kada prodaja nije istovremeno praćena kupovinom novac izlazi iz prometa, tadase on polvači iz opticaja. Tada učesnici u prometu počinju da zadržavaju i skupljaju(akumuliraju) novac. Jer, on važi kao opštevažeći predstavnik bogastva i moći, aistovremeno u svako doba dana i noći se bez problema može pretvoriti u bilo koju druguvrstu robe. Pre nastanka novca balgo su činila materijlan dobra (stoka). U savremenimuslobima blago predstavlja novac koji je povučen iz opticaja i tezaurisan kao oličenje,vrednosti, bogastva i društvene moći. U uslovima zlatnog važenja blago (tezaurisani zlatni novac) se nalazi u funkcijistihijskog regulatora potrebene količine novca u opticaju. Kada dođe do povećanjaproizvodnje mora doći i do povećanja novca u prometu i obrnuto. U uslovima čistog papirnog važenja za potrene međunatornog prometa utrezorima banaka se čuvaju određene količine zlata u obliku zlatnih poluga. U savremenimuslovima istovremeno je razvijena i praksa privatnog tezaurisanja zlata (zlatne poluge,predmeti, nakit). Papirni novac se danas tretira kao blago pa se i o tezauriše. Sa stanovišta društvatako isključen novac ne predstavlja blago jer ga banka koristi za svoj biznis, dok sastanovišta pojedinca da. Razlozi zašto bi pojedinici tezurisali novac je taj što sakupljaju novac radikupovine možda neke vrednije robe. Privredne organizacije to rade da bi kupovalesredstva za rad (akumulacija) i za nepredviđene događaje (rezerni fondovi).3.4.3.4. Novac u funkciji sredstava plaćanja Da bi se u robnonovčanoj privredi neka roba kupila mora se imati odgovarajućakoličina novca. Međutim često se javlja situacija da nam je potrebna roba, a da nemamonovac. Npr: poljoprivrednik sada kupuje mehanizaciju da bi je platio kada ubere plodovesvog rada, zbog dugog trasporta i procesa prodaje trgovac može platiti robu koju je uzeood proizvođača tek kad je proda finalnom kupcu. Prodavac prihvata da proda svoju robu uz obavezu kupca da da novac kasnije.Kupac se obavezuje da će u dogovorenom roku vraditi novac – to je kredit. Ovde je robaprodata, ali novac nije bio prisutan. Funkciju meru vrednosti je obavljao predpostavljeninovac – to je novac kao platežno sredstvo, funkcija novca kao sredstvo plaćanja. Ovakvasituacija iako je povoljana za određene privredne subjekete može dovesti do znatnihporemećaja. Ako trgovac ne uspe da proda robu finalnom potrošaču ili je proda ponedopustivo niskoj ceni on tada nije u stanju da vrati novac koji duguje i nastaje dužničkakriza.3.4.3.5. Svetski novac (Kao svetski novac koristi se zlato) Potreba uključivanja u međunarodnu robnu raymenu traži postojanje univeryalnemonete (zlato).Nacionalne monete (USD, YUD, DEM) funkcionišu u unutrašnjem robnomprometu. U međunarodnom robnonovčanom prometu novac vrši: 1) Funkciju mere vrednosti 2) Funlciju sredstava prometa 3) Funkciju sredstava plaćanja 4) Funkciju sredstava za zgrtanje blaga
  • (1) Robna razmena u svim slučajevima podrazumeva postojanje novca u funkciji merevrednosti – to važi i za međunarodnu robnu razmenu. Kada se govori o svetskom novcunjegova finkcija mere vrednosti se najčešće uopšte ne pominje – razlog je u tome što u tojnjegovoj funkciji nama nikakvih specifičnosti. Ovu funkciju može vršiti samo novac punevrednosti, i ne mora biti stvarno prisutan.(2) Funkcionisanje svetskog novca kao sredstva prometa nailazi na razne teškoće iograničenja: 1) Međunarodnu robnu razmenu karakteriše velika prostorna udaljenost između prodavaca i kupaca 2) Potrebno je više vremena da bi se prodata roba dopremila kupcu 3) Te je otežana i naplata 4) I sam transport novca nije jednostavan 5) Glavna barijera je ta što su savremene države odavno zabranile slobodan promet zlata, niti pak se kao sredstvo razmene sme koristiti novac neke druge zemlje, pa makar on bio i pune vrednosti.To ne znači da se roba ne može kupiti zlatom, ali se ono mora pretvoriti u odgovarajućuvalutu. Rezultat svih ovih ograničenja je to da se svetski novac upotrebi kao sredstvorazmene dovodi do toga da se u međunarodnom robnom prometu roba uglavnom daje nakredit.(3) Novac u međunarodnim ekonomskim odnosima preovlađuje u funkciji platežnogsredstva. To proističe iz teškoća funkcionisanja svetskog novca kao sredstva prometa,međutim i ovde se pojavljuju određene poteškoće: 1) Problem udaljenosti 2) Teškoće transporta, osiguranja 3) Zlato se mora konvertovatiOsnovna posledica ovih teškoća je usporavanje međunarodnih ekonomskih odnosa. Zbogsvega navedenog osnovu međunarodne robne razmene čine trgovački sporazumi, njimase utvrđuje obim i struktura međusobne razmene. Ovi sporazumi obezbeđuju brze ijednostavnije poslovanje među državama. Najbolja situacija je kada su izvoz i uvozuravnoteženi, pa se vrši prebijanje dugova. Kada uvoz i izvoz nisu usravnoteženipraktikuje se davanje kredita. Znači svetski novac se može koristiti i kao sredstvo plaćanjas tim što se to retko čini.(4) Svetski novac se naravno upotrebljava i kao sredstvo za zgrtanje blaga. Svakojzemlji je potreban rezerni fond za promet na svetskom tržištu kao i za unutrašnji promet.Pa ova funkcija potiče delom i iz njegove funkcije kao svetskog novca.3.4.4. Različiti oblici novca u opticaju Danas se uzima kao opštepoznato da je postojanje novca uslov bez koga ne bimogla da funkcioniše savremena privreda. Uvek se manja ili veća količina novca stalnonalazi u opticaju (bilo kao sredstvo razmene ili pak kao sredstvo plaćanja). Pored togapostoje različiti oblici novca.
  • 3.4.4.1. Metalni, papirni i kreditni novacKARAKTERISTIKE METALNOG NOVCA U funkciji novca zlato je u početku upotrebljavano u prirodnom obliku (grumeni,komadi, šipke, ...). Takva praksa je znatno otežavala funkcionisanje kupoprodajnihtransakcija. Promet je bio otežan time što je pored merenja robe, posebno trebalo meriti inovčani materijal koji je služio kao sredstvo razmene i uvek iznova utvrđivati njegovkvalitet. To je nametnulo potrebu kovanja novca. Od određene vrste metala izrađivani su komadi određenog oblika, težine ikvaliteta koji su isključivo služili kao novac. Takvo rešenje je dobilo autoritet opštevažećegsredstva razmene za određenu teritoriju i time što je država preuzela kompetencijeizdavanja tog metalnog novca. Oblik, težina i kavlitet metalnog novca su određivani igarantovani od strane države. Država je određivala i naziv tog metalnog novca. Tako sunastale različite vrste metalnog novca tj.nastale su monete. Moneta predstavlja oznaku za određenu vrstu kovanog novca čiji je oblik, težinu,kvalitet i naziv određuje država. To je jednostavno, znak novca.NASTANAK PAPIRNOG NOVCA I NJEGOVE KARAKTERISTIKE Zlatni metalni novac se već odavno ne koristi kao sredstvo razmene. Umestonjega prvo su upotrebljavane banknote i sitan metalni novac koji je pravljen od metalamanje vrednosti. Banknote su predstavljale prve oblike papirnog novca. Iako su od papiraone su u prometu važile kao pravi novac jer su bile zamenjive za zlato. Sve do 30-tih godina 20.veka u većini zemalja sveta je postojala praksazamenljivosti papirnog novca za zlato (konvertibilnost) koja je se naziva i zlatno važenjenovca. Od tada prestaje da važi zamenjivnje papirnog novca za zlato. Tako se danas uprometu nalzi čist papirni novac, koji nije zamenjiv za zlato. Za nastanak papirnog novca bilo je značajno saznanje da robni promet može dafunkcioniše bez zlatnog metalnog novca, odnosno da se kao sredstvo razmene mogukoristiti i predmeti manje vrednosti. Što u suštini znači da za razmensku funkciju novca(funkciju sredstva prometa) faktički i nije važna njegova stvarna vrednost. Postoji nekoliko dokaza da promet može funkcionisati bez zlatnog metalnognovca: 1) U vezi sa izradom (kovanjem i emisiom) metalnog novca. Pored ostalih obeležija monete država je određivala i količinu zlata koju sadrži moneta. Ako jedinica monete sadrži manje od te predviđene količine zlata to znači da ona nema punu vrednost. Država je, međutim, dopuštala izvesna odstupanja od propisane količine metala – remedijum. Sama činjenica da je dozvoljeno odstupanje pri samoj izradi – kovanju novca je potvrda da novčani materijal ne mora imati ekvivalntnu količinu vrenosti kao i roba čiju vrednost izražava. 2) Takođe pri upotrebi zlatnici se ližu - habaju, pa posle određenog perioda oni neće imati isku količinu zlata kao u trenutku kada su napravljeni. Pa zlatne monete počinju bivati različite vrednosti jer im se težine razlikuju. Zlato kao prometno sredstvo odstupa od zlata kao merila cene, s tim prestaje biti i stvarni ekvivalent. 3) Postojanje sitnog novca. Taj novac je izrađen od metala niže vrednosti, pa samim tim i nije pune vrednosti. Međutim, on je u prometu važio kao zlato. Tri navedena razloga imaju isti zaključak: Razmena robe može se obavljati beznovca pune vrednosti. Odnosno, zlatni novac nije bio uslov funkcionisanja. Primećeno jeda se umesto njega mogu koristiti predmeti manje ili čak zanemarljive stvarne vrednosti.
  • Međutim, ovo nije bilo dovoljno da se i iskoristi ta mogućnost. To što je umestozlatnog novca prihvaćen papirni novac je posledica sledećih faktora: 1) Saznanje da se u prometu ne mora koristiti zlato. 2) Tehničko – tehnološke, estetske, funkcionalne i manipulativne prednosti alternative koja bi se upotrebljavala umesto zlata 3) Ekonomski faktor. Zlato je metal velike vrednosti. Za njegovu proizvonju neophodno je uložiti dosta rada. Stoga nije racionalno da se kao sredstvo prometa upotrebljava takav materijal ako potoji alternativa. Neposredsn povod da se u praksi počne izrada prvih oblika papirnog novca vezanje za pojavu tzv.bankovnog depozita. Ljudi su davali banci na čuvanje zlato koje su imali.Za to zalto dobilali su potvrdu za količinu zlata koju su uložili. Tokom vremena uočili su daim je lakše da koriste te potvrde umesto zlata. Banke su to uočile i počele su da štampajuposebnu vrstu potvrda specijalno namenjene za promet. Ti prvi oblici papirnog novca senazivaju banknote. Postavlja se pitanje: Ima li papirni novac vrednost? NE. Naravno i za izradu togpapirnog novca bio je potreban rad pa i on ima neku vrednost, ali je ona zanemarljivo malau poređenju sa vednošću koju predstavlja taj novac. Zlatni novac funkcioniše u prometuzato što ima vrednost. Papirni novac nema vrednost, ali se uzima da ima upravo zato štose javlja u prometu. Papirni novac važi kao potvrda za određenu količinu zlata. Ukoliko se zlatni novac nađe van opticaja njegova vrednost se zbotg toga uopštene menja. Kada se papirni novac nađe van opticaja on nema vrednost.ZLATNO I ČISTO PAPIRNO VAŽENJE Sve do 30 – tih godina ovog veka postojalo je tzv. zlatno važenje papirnog novca.Do tada je emitovanje novca je bilo ograničeno jer je novac morao imati zlatno pokriće.Banka je garantovala obavezu da će isplatiti zlato ako to neko zatraži. Nakon 30 – tih godina prestaje da važi sistem zlatnog pokrića. Od tada postojičisti papirni novac. Za razliku od konvertibilnog npapirnog novca zlato nije uslov zaemitovanje čistog papirnog novca. Ne postoji obaveza da banke emitovani čist papirninovac zamene za zlato. Pored svega na prelazak sa znatnog na čisto papirno važenje bio je potrebanjedan veoma važan uslov – to je država. U bankama zapadnih zemalja dolazi donacionalizacije emisionih banaka.OSNOVNI OBLICI KREDITNOG NOVCA Kreditini novac jer rezulatat davanja robe na kredit. Menica je pismena obavezakupca da će u dogovorenom roku platiti ugovorenu količinu novca. Vremenom prodavcirobe su počeli menicu da koriste za isplatu svojih dugova. Menice nisu pravi novac, ali ihučesnici robnog prometa tretiraju kao novac u poverenju, pa se zato i zove kreditini novac. Kasnije se izdavanje kreditnog novca javlja u obliku banknota koje su emitovalebanke, a potom se javlja i ček, koji takođe predstavlja oblik kreditnog novca. Postoje dvevrste čeka: 1) Gotovinski – nalog banci da nekom licu isplati određenu količinu novca (može se koristiti i kao sredstvo razmene i plaćanja) 2) Barirani ček – nije kreditini novac, već je samo nalog banci da se određena količina novca prenese sa jednog na drugi račun.
  • 3.4.4.2. Problemi emisije (izdavanja) novca Emisija novca znači puštanje novca u opticaj – štampanje monete (papirni novac)– time se bave finansije. U sistemu čistog zlatnog važenja takav problem faktički ne postoji, količina novcazavisi od potreba same robne razmene (koliko robe i njihovih cena toliko je potrebno inovca). U sistemu zlatnog važenja papirnog novca ne postoji gorenavedeni automatizam,ali ukupna količina novca mora biti jednaka ukupnoj količini zlata – to ne važi kod čistogpapirnog novca. Marks kaže: izdavanje papirnog novca moras se ograničiti na onu količinu, kolikobi se u prometu morao stvarno biti zlata koje on simbolički predstavlja. Međutim tapotrebna količina zlata nije egzaktno utvrdiva veličina, jer se ni vrednost robe koja senalazi u prometu ne može egzaktno utvrditi. Pa, kao jedna teorijska mogućnost: kaopolazna osnova za izdavanje papirnog novca uzima se neka pretpostavljen količina zlata.3.4.5. Osnovna teorijska pitanja novčanog opticaja3.4.5.1. Ukupna količina novca i njegova strukturaPOTREBNA KOLIČINA NOVCA U ROBNOM PROMETU Pričaj: Problemi emisije novca Za finansije jedne privrede nitna je količina novca i njena struktura. Koji sve faktoriutiču i kako na količinu potrebnog papirnog novca u robnom prometu najbolje se vidi izsledeće formule: Kn – količina potrebnog novca u robnom prometu Src – suma robnih cena Src(k) – prodaja robe na kredit D – dospela plaćanja S rc − S rc (k ) + D p − Pr P p – uzajamno prebijanjeKn = r br.O Br.O – brzina obrta, brzina obavljanja kupoprodajnih odnosa (1 novčanica može više puta da se upotrebi kao sredstvo razmene u određenom vremenskom periodu).UKUPNA NOVČANA MASA I MONETARNI VOLUMEN Postoje brojni razlozi zbog kojih se određena količina novca povlači iz prometa.znači jedan deo ukupnog novca se privremeno nalazi van opticaja. Iz toga sledi da jestvarno postojeća količina novca uvek veća od one koja služi za robni promet i za nerobnaplaćanja (količina novca u opticaju). U ukupna novčana sredstva (novčana masa) ulazi novac koji se nalazi uopticaju (papirni i stini metalni) i određene vrste depozitnog novca. To su oni depoziti: 1) koji se bez ikakvih ograničenja mogu koristiti kao sredstvo kupovine ili kao sredstvo plaćanja. 2) U novčanu masu ne ulaze oni depoziti koji su privremeno blokirani ili se zbog karaktera njihove namene neće privremeno koristiti: oročena štednja, blokirani računi, sudski depoziti... Novčana masa + stavka pod 2) = monetarni volumen – to su ukupna postojećakupovna i platežna sredstva.
  • 3.4.5.2. Problemi monetarne ravnoteže (inflacija i deflacija) Za normalno funkcionisanje robno – novčanih tokova u nekoj privredipodrazumeva se da ona raspolaze sapotrebnom količinom novca. Takvo stanje se shvatakao monetarna ravnoteža. Monetarna ravnoteža je ravnoteža između raspoložive količine novca (ponudanovca) i stvarnih potreba za novcem (tražnja novca). U svakodnevnoj praksi takva ravnoteža se ispoljava kao stanje potpunelikvidnosti, što znači da se tada bez zastoja i ekonomskih poremećaja izvršavaju svedospele obaveze i robno – novčane transakcije.MIŠLJENJE PROFESORA EMILA ŽAMA Po profesoru Emilu Žamu gorenavedena ravnoteža se može postići primenomsledeće formule: C+I+L=C+S+M C – finalna potrošnja C – potrošnja I – investiciona potrošnja S – akumulacija L – potrebna likvidna sredstva M – dotok novog novca ili u koje spadaju rayličiti oblici povlačenje starog novca odložene potrošnje i tezauracije novcaKVANTITATIVNA TEORIJA NOVCA Pristalice kvantitativne teorije novca monetarnu ravnotežu izražavaju sledećomjednačinom: M – raspoloživa količina novca MV = PT V – brzina opticaja T – ukupni DBP P - cene Ma kako se ono definisalo monetarna razvnoteža je jedino poželjno stanje, kojese u stvarnosti ne može tako lako uspostaviti. U praksi, može se reći da, je stanje stalneneusklađenosti između potrebne i emitovane količine papirnog novca imanentno.INFLACIJA Kada u prometu postoji veća količina papirnog novca u odnosu na potrebnukoličinu zlata nastaje inflacija. Ekonomska suština inflacije je u povećanoj tražnji u odnosuna ponudu – cene rastu, kupovna snaga pada. Uzroci: 1) Inflacija tražnje – prekomerna tražnja 2) Inflacija troškova – porast troškova proizvodnje obično uzrokovan porastom nadnica – kada one rastu brže od produktivnosti ili porast cena sirovina. Posledice: 1) Opšti porast cena 2) Redistribucija dohotka – pogođeni su oni sa fiksnim primanjima – penzioneri 3) Dobar za dužnike, loš za poverioce i sporim organizacijama u smislu prilagođavanja 4) Negativno utiče na platni bilans – destimuliše izvoz.
  • DEFLACIJA Kada u prometu postoji manja količina papirnog novca u odnosu na potrebnukoličinu zlata nastaje deflacija. Neposredno se ispoljava preko opadanj cena, što otežava robni promet iusporava privredni razvoj. Uzroci: 1) Restriktivna monetarna politika 2) Drastično smanjivanje državnih izdataka 3) Povećan uvoz (odložena deflacija) Antideflacione mere: 1) Neprivredne investicije 2) Stimuliranje izvoza Dovodi do povećane 3) Smanjivanje poreza tražnje 4) Podsticanje potrošačkih kredita3.4.5.3. Pitanja pariteta novca i konvertibilnosti valuta Klasična konvertibilnost je zamenljivost papirnog novca za zlato. Konvertibilnost je oznaka za mogućnost međusobne zamenljivosti različitihnacionalnih valuta. U međunarodnoj robnoj razmeni javlja se problem kako valutu jedne zemljepretvoriti – konvertirati u neku drugu valutu. Kako se u međunarodnoj robnoj razmenikupljena roba faktički isplaćuje u nacionalnoj valuti prodavca to se mora uspostavitikriterijum za utvrđivanje odnosa nacionalnih valuta. Inter – valutarni paritet ili samo paritet novca je donos između nacionalnihvaluta. Ovaj odnos ne može biti proizvodan. U sistemu zlatnog važenja nema nikakvihproblema. Pošto postoji egzaktno utvrđen odnos između dvake nacionalne valute i zlata toče postojati i egazkatan odnos tih nacionalnih valuta. Međutim, kod čistog papirnog zaženja novac nema zlatno pokriće – ne postojiegzaktan odnos zlata i nacionalnih valuta – pa nema ni egzaktnog odnosa izmeđunacionalnih valuta. Načini uspostavljanja pariteta: 1) Zlatni paritet – čist papirni novac ipak reprezentuje zlato. Količina zlata se utvrđuje zakonom. Pa konvertibilnost između valuta se zasniva na količinama zlata koje bi one trebalo da predstavljaju – reprezentuju. Već nekoliko decenija postoji sporazum između većeg broja zemalja članica MMF-a gde se odnos valuta utvrđuje zlatnim paritetom. 2) Intervalutarni paritet se da odrediti i na osnovu odnosa kupovnih snaga nacionalnih valuta. Ovaj paritet se faktički svodi na odnos nivoa cena. Ovaj paritet se ne smatra dovoljno pouzdanim, jer su cene tj.indeksi cena u mnogo čemu arbitrarni i teško uporedivi. 3) Odnos između pojedinačnih nacionalnih valuta se uspostavlja i na novčanoj berzi (tržište novca). Valute mogu biti predmet kupovine i prodaje pa se njihov odnos formira pod uticajem ponude i tražnje.
  • 3.4.5.4. Devizni kurs (fiksni i fluktuirajući) Cena strane valute na domaćem tržištu izražena u domaćoj valuti jeste deviznikurs. Paritet pojedinih valuta čini polaznu osnovu njihovog valutnog (ili deviznog) kursa, tone znači da valutni kurs (stvarni razmenski odnos) mora biti jednak paritetu. Naprotiv on jestalno promenljiv. Valutni kurs može biti: 1) Fiksni 2) Fluktuirajući Kada se stvarni razmenski odnosi dveju valuta duže vreme ne menjaju onda sekaže da je njihov valutni kurs fiksni – konstantan. Taj odnos se po parvilu stalno menja,tj.po pravilu je fluktuirajući. Postoji i službeni valutni kurs koji ne mora biti jednak realnim odnosima izmeđudveju valuta (kako stvarnom kursu tako i paritetu). Ovaj kurs se određuje sporazumomizmeđu pojedinih država radi obračunavanja njihovih ekonomskih odnosa.3.4.5.5. Devalvacija i revalvacija nacionalne valute Devizni kurs podeleže stalnim promena. Stvarna cena je ili iznad ili ispod pariteta(zbog uticaja ponude i tražnje). Slučaj kada država menja paritet tako što ga smanjuje nazivamo devalvaciom.Kada devizni kurs opada monetarne vlasti ne mogu biti indiferentne. Prvo koriste direktneinvesticije da bi sanirali poremećaj i pokušaju da povećaju efikasnot privređivanja, na krajudevalviraju valutu. Devalvaciom se sankcioniše smanjena kupovna snaga domaće valute. Njenosnovni smisao je da se uspostavi ravnoteža u međunarodnim ekonomskim odnosima.Zbog devalvacije strana roba postaje skuplja, a domaća jeftinija – pa se povećava izvoz –uspostavlja povoljnija struktura spoljno trgovinskih odnosa – ravnoteža u međunarodnombilansu plaćanja. Slučaj kada država menja paritet tako što ga povećava je revalvacija. Ona takođeima stabilizacioni efekat, samo obrnut od devalvacije.3.5. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne proizvodnje3.5.1. Pojam zakona vrednosti (osnovne karakteristike) To je osnovni ekonomski zakon proizvodnje i raspodele u sistemu robne privrede.Važi u svim istorijskim oblicima robne proizvodnje. On je način ispoljavanja zakonasrazmernog raspodela DFR na razne delatnosti (u zavisnosti od obima i sredstavaproizvodnje). Način ispoljavanja je različit u zavisnosti od razvijenosti robne proizvodnje ikaraktera proizvodnih odnosa. Svojstva zakona vrednosti opštevažeća za sve istorijske oblike robne proizvodnjesu: 1) Deluje nezavisno od volje privrednih subjekata, pri čemu ih stalno upućuje na povećanje produktivnosti rada i prilagođavanje potrebama potrošnje. Prodajna cena jedne vrste proizvoda je ista iako individulane cene proizvođača su različite. Svima je objektivno nametnuta potreba da stalno usavršavaju uslove proizvodnje i da svaki svoj asortiman proizvoda uvek iznova prilagođavaju potrebama i zahtevima kupaca.
  • 2) Zbog različitih individialnih uslova dolazi do polarizacije između robnih proizvođača iste vrste robe. Jedni se bogate, a drugi propadaju. 3) Zakon vrednosti vrši funkciju zakona srazmernog rasporeda DFR na razne delatnosti (uticajem na kretanje prodajnih cena zakon vrednosti pokazuje gde nisu uspostavljene zadovoljavajuće srazmere između proizvodnje i potreba). Ako cene rastu – potrebe su veče, ako cene opadaju potrebe su manje. 4) Delovanje zakona vrednosti je stihijskog karaktera. Robni proizvođači nikada unapred ne mogu znati kolike su i kakve su potrebe društva za pojedinim vrstama proizvoda.3.5.2. Osnovna funkcija zakona vrednosti Zakon vrednosti: 1) Reguliše ekonomske odnose između privrednih subjekata 2) Svodi individualno radno vreme na DPRV 3) Formira veličinu vrednosti robe Osnovna funkcija: Istovremeno formiranje TV i TC.3.5.2.1. Formiranje tržišne vrednosti robe - TVDEFINISANJE TRŽIŠNE VREDNOSTI Veličina vrednosti robe je jedinstvena društveno prosečna količina apstraktnograda. Individualno utrošene količine rada se svode na jednu prostu veličinu. Tržišva vrednost je prosečna vrednost robe proizvedene u određenoj grani(može biti jednaka individualnoj vrednosti robe, koja je porizvedena pod prosečnimuslovima. Ali samo ako to predstavlja preovlađujuću proizvodnju cele grane). Tržišna vrednost je oznaka za veličinu vrednosti robe. Roba proizvedena podprosečnim uslovima ne stiče neku određenu veličinu vrednosti zauvek (jer vrednost robene određuje količina rada koji je faktički utrošen za njenu proizvodnju nego to je onakoličina rada potrebna za njenu reprodukciju).VELIČINA TRŽIŠNE VREDNOSTIPRIMER : GRUPA OBIM INDIVIDUALNO UKUPAN TRŽIŠNA PROIZVOĐAČA PROIZVODNJE RADNO RAD VREDNOST VREME 54.000 h I 7.000 5h 35.000h TV = 10.000 II 2.000 6h 12.000h III 1.000 7h 7.000h TV = 5,4h Σ 10.000 54.000h 5,4h Tržišna vrednost se određuje kao ponederisana aritmetička sredina individualnihradnih vremena svih porizvođača.
  • Konkurenciom između proizvođača iste vrste robe njihove individualno utrošekekolišine rada po jedinici proizvoda svode na jednu prosečnu meru kojom je određenaveličina vrednosti te robe. Taj proces nije dostupan golom oku, niti se može neposrednoidentifikovati. On je sadržan u samom procesu razmene. To svođenje u osnovi ima stihijskikarakter. Zakon tržišne vrednosti realizuje se kao tendencija, što znači da se TV ne formirakao neka egzaktno utvrdiva ekonomska veličina. Pošto uslovi proizvodnje podelžu konstantnim promenama, to će i TV sekonstantno menjati. Promena društveno prosečne intenzivnosti može dovesti do rasta –pada TV, a može imati i neutralan uticaj. To sve zavisi od toga kako se menja brojproizvoda sa porastom intenzivnosti. Ovde razlikujemo 3 slučaja: 1) Ako broj proizvedenih proizvoda raste brže od uloženog rada to TV pada 2) Ako broj proizvedenih proizvoda raste sporije od uloženog rada to TV raste 3) Ako broj proizvedenih proizvoda srazmerno raste sa uloženim radom to TV ostaje nepromenjeno. Porast produktivnosti smanjuje TV jer se više ista količina proisvoda porizvede samanje rada. Produktivnost ne zavisi samo od znanja i umešnosti radnika, ona u mnogomezavisi od tehničkog nivoa razvijenosti sredstava za proizvodnju. Tako su robni proizvođačizainteresovani da nabave najbolje SP. Međutim, najsavremenija SP su i skupa, paproizvođači moraju paziti na cenu. Pa njihova produktivnost zavisi od produktivnosti radaproizvođača sredstava za proizvodnju. Kada pogledamo poziciju konkretnog proizvođača u grani oni mogu biti:(1)najslabiji, (2) srednji, (3) najpovoljniji. Individualni uslovi proizvodnje proizvođača koji proizvodi odlučujuću (najveću)količinu određene vrste robe predstavljaju regulatorne uslove jer oni regulišu TV. Ugornjem primeru regulatorne uslove ima najbolji proizvođač, međutim to bez ikakvihprobelma može biti i najlošiji. ALI takvo stanje ne može dugo potrajati jer sa svakimreprodukcionim ciklusom taj najogi proizvođač će se nalaziti u gubitku.3.5.2.2. Pojam tržišne cene robe - TC Tržišna cena robe je novčani izraz veličine tržišne vrednosti. Tržišna cena je oznaka za količinu novca koja je vrednosni ekvivalent veličinitržišne vrednosti robe. Cena robe je oznaka za novčani izraz vrednosti, a TC je način imenhanizam formiranja te količine novca. Slobodna konkurencija znači: ponuda i tražnja su atomizirani i nijedan učesnih nemože samostalno i unapred da odredi TC. Ona nastaje stihijski sučeljavanjem tražnje iponude. Proces konkurencije ima dvostruki rezultat. Individualne količine rada se svode nadruštvenu prosečnu količinu rada i formira se TV, ali se taj rad svodi i na drugi priznati rad– TC robe.3.5.2.3. Odnos tržišne cene robe - TCDEFINISANJE TRŽIŠNE VREDNOSTI TC je novčani izraz TV robe. Tržična cena zavisi od toga kolika je stvaranadrustvena potreba za određenom vrstom proizvoda u odonosu na proizvedenu količinu terobe: 1) TC = TV kada P = T 2) TC > TV kada je P < T 3) TC < TV kada je P > T TV je osnovna determinamta TC!
  • (1) TV = TC. Predpostavimo da je ukupna količina rada 60.000h i da toj količini rada odgovara ekvivalent od 200.000$. Tako je tražnja 200.000$ (odnoso ako su ljudi u toj zajednici spremni da izdvoje 200.000$) onda je T = P i TV = TC.(2) P < T. T1 = 200.000$ T2 = 250.000$ Prvobitna TC je bila TC1 = 200.000$ : 10.000 = 20$, ali kako je T2 = 250.000$ to je TC2 = 25$, pa je TC > TV. Prodavac dobija ekstra 50.000$. Ako se ovakvo stanje zadrži to će proizvođač biti stimulisan da više proizvodi.(3) P > T. T1 = 200.000$ T3 = 150.000$ Prvobitna TC je bila TC1 = 20$, ali kako je T3 = 150.000$ to je TC3 = 15$, pa je TC < TV. Prodavac gubi 50.000$. Robni proizvođači ne mogu ostati idiferentni ako TC < TV, posebno na duži rok. To naročito važi za lošije proizvođače. Ovaj nesklad TC i TV nameće potrebu svim robnim proizvođačima da usavršavaju svoje procese proizvodnje. Zbog manje tražnje manje se proizvodi. Manja tražnja dovodi neke proizvođače do bankrota, a druge tera da proizvode druge proizvode – seljenje kapitala.PRIMER : PROMENA KOLIČINE PROIZVEDENIH ROBA U ZAVISNOSTI OD KRETANJA PONUDE I TRAŽNJE, KAO I DIFERENCIJACIJA PROIZVO AČA(1) STUPANJ GRUPA OBIM INDIVIDUALNO UKUPAN PROIZVOĐAČA PROIZVODNJE RADNO RAD U početnom stanju P = T i VREME TC = TV. Treba primetiti da je u I 1.000 5h 5.000h ovakvoj strukturi proizvodnje TV = II 2.000 6h 12.000h 6,6h. U takvoj situaciji prvi III 7.000 7h 49.000h proizvođač zarađuje 1,6h po Σ 10.000 66.000h proizvodu, drugi 0,6h po proizvodu, ALI treći gubi 0,4h po proizvodu.Tako će treći proizvođač morati u sledećem ciklusu proizvodnje smanjiti proizvodnju, dokprvi i drugi proizvođač će biti stimulisani da više proizvode.(2) STUPANJ U međuvremenu se tražnja povećala. Tako da je TC > TV, zbog toga proizvođačidobijaju više nego što su proizveli, jer se sada 1h njihovog rada plaća više. Naravno, to uproizvođaču budi želju za što većim dobicima i on povećava proizvodnju. ALI kako smogore napomenuli samo će prvi i drugi proizvođač moći povećati proizvonju jer proizvodećirobu zarađuju, dok treći zbog gubitaka će morati da smanji proizvodnju. GRUPA OBIM INDIVIDUALNO UKUPAN PROIZVOĐAČA PROIZVODNJE RADNO RAD VREME I 10.000 5h 50.000h II 6.000 6h 36.000h III 4.000 7h 28.000h Σ 20.000 114.000h
  • (3) STUPANJ U svojoj želji za što većim dobitkom proizvođači su, recimo, precenili tražnju iproizveli više nego što se može prodati. Tako da u sledećem reprodukcionom ciklusu onimoraju smanjiti proizvodnju. Javlja se problem. Proizvođači ne znaju koliko tačno daproizvoda proizvedu u tom budućem periodu pa se gotovo uvek dešava da ili precene ilipotcene tražnju, što povlači ponovnu korekturu obima proizvodnje u budućnosti. I takotokom vremena obimi proizvodnje stalno osciliraju oko stvarne tražnje za proizvodima. Rezultat ova tri stupnja je da je broj proizvoda po proizvođaču znatno izmenjen.Sada treći proizvođač nije više u regulatornoj poziciji već se bori za opstanak.GRAFIČKI PRIKAZ KRETANJA TC U ZAVISNOSTI OD T I PCENA P CENA P0 P1 CENA P E1 E0 T1 T T T0 E E0 E1 Q Q Q P=T P>T P<T Tačka E – tačka equilibriuma, odnosno u njoj su P i T jednaki. Kada je P > T tačkaE1 se nalazi na nižem nivou od tačke E0 – TC se smanjila u odnosu na TV. Kada je P < Ttačka E1 se nalazi na višem nivou od tačke E0 – TC se povećala u odnosu na TV.UTICAJ MONETARNIH PROMENA NA FORMIRANJE TRŽIŠNE CENE Način formiranja tražnje je razaličit u zavisnosti od toga da li se kao sredstvorazmene koristi metalni ili papirni novac. U ovom odeljku gledamo uticaj promenaparametra metalnog novca. Nadležnost je države da za svoju teritoriju određuje bitna obeležija monete.Posmatramo 3 parametra: 1) Vrednost metala 2) Količina metala po jedinici monete 3) Uslovi proizvodnje metala 1) Razlikujemo dva slučaja: (a) Prelazak sa metala veće vrednosti na metal manje vrednosti (b) Prelazak sa metala manje vrednosti na metal veće vrednosti (a) Sada moneta ″manje vredi″ pa u neizmenjenim uslovima robnog prometa biće potrebno veća količina monete. TC raste. Ta promena cena je samo nominalna, a ne stvarna. (b) Sada moneta ″više vredi″ pa u neizmenjenim uslovima robnog prometa potrebna je manja količina monete da bi se iskazala jedna ista vrednost pa TC padaju – promena je nominalna. 2) Razlikujemo dva slučaja: (a) Količina metala po jedinici monete opada (b) Količina metala po jedinici monete raste (a) Isto... (b) Isto...
  • 3) Razlikujemo dva slučaja: (a) Poboljšanje uslova proizvodnje metala od koga je napravljena moneta (b) Pogoršanje uslova proizvodnje metala od koga je napravljena moneta (a) Isto... (b) Isto...ZAVISNOST TRŽIŠNIH CENA OD KOLIČINE PAPIRNOG NOVCA U PROMETU Za razliku od novca pune vrednosti, kriterijumi izdavanja papirnog novca koji nijekonvertibilan nisu tako egzaktni. Utoliko su i mogućnosti uticaja države na izdavanjepapirnog novca veće. Emitovanje čistog papirnog novca mora se ograničiti ″na onukoličinu, koliko bi u prometu moralo stvarno biti zlata.″ (Marks). Ta potrebna količina nijeegzaktno utvrdiva veličina, pa se u praksi i ne može neposredno koristiti kao određujućikriterijum za emitovanje čistog papirnog novca. Ni sama potreba robne razmene da se uprometu stalno nalazi jedna određena količina novca nije neka postojana veličina. Stvarnopostojeća količina papirnog novca u prometu, po pravilu, nije podudarna sa onomkoličinom zlata koja bi bila potrebna za normalno funkcionisanje robnog prometa. Znači stvarna količina papirnog novca u prometu, po pravilu, je veća ili manja odone količine zlata koja bi bila potrebna kao sredstvo razmene. Zbog toga dolazi do porastaili opadanja tržišnih cena robe. Ako bi se uz nepromenjene uslove ponude, povećala količina papirnog novca uprometu, TC bi rasle, smanjuje se njegova vrednost i kupovna snaga, odnosno dolazi doinflacije. Ako bi se uz nepromenjene uslove ponude, smanjila količina papirnog novca uprometu, TC bi padale, povećavale bi se njegova vrednost i kupovna snaga, odnosnodolazi do deflacije.3.6. Tržište i mehanizam ispoljavanja zakona vrednosti3.6.1. Značenje i mehanizam tržišta3.6.1.1. Pojam i njegove funkcije, klasifikacija i morfologija (struktura) tržišta Određen stepen razvijenosti proizvodnih snaga i društva podela rada predstavljajuuslove za nastanak i razvoj tržišta. Razmena se javlja kao nužan oblik povezivanjaproizvođača.POJAM TRŽIŠTA I NJEGOVE FUNKCIJE Tržište je ukupnost odnosa ponude i tražnje koji se na određenom prostoru iodređeno vreme uspostavljaju povodom razmene roba i usluga. Tržište vrši 4 funkcije: 1) Funkciju povezivanja osamostaljenih robnih proizvođača 2) Funkciju usklađivanja ponude i tražnje (alokativna funkcija) 3) Funkciju rasporede 4) Funkciju regulatora privrednih kretanja (alokativno – selektivna funkcija)
  • 1) Razvoj DPR ima za rezultat sve veće osamostaljivanje i diferencijaciju proizvođača. To je istovremeno značilo da se stvara sve veća zavisnost između proizvođača koja se uspešno razrešavala razmenom robe na tržištu. 2) Svakodnevnom razmenom roba na tržištu istovremeno ostvaruje proces svođenja različitih individualnih radnih vremena na društveno potrebno radno vreme, a ovo se – zavisno od odnosa ponude i tražnje, dalje svodi na društveno priznato radno vreme – sve ovo je posledica delovanja zakona vrednosti. Alokativna funkcija znači da se preko ponude i tražnje vrše korekcije u srazmerama raspodele (alokacije) DFR. 3) Robni proizvođači prodajom svojih proizvoda učestvuju u raspodeli – mera učešća svakog robnog proizvođača. Primarna raspodela dohotka se ostvaruje na tržištu. 4) Samostalni robni proizvođači moraju se prilagođavati zahtevima tržišta – alokativno-selektivna funkcija odnosno funkcija regulatora privrednih kretanja.KLASIFIKACIJA I MORFOLOGIJA (STRUKTURA) TRŽIŠTA 1) Prostorna lokacija razmene: • Lokalno tržište • Regionalno tržište • Nacionalno tržište • Međunarodno tržište 2) Prema vrsti proizvoda: • Tržište sredstava za proizvodnju • Tržište predmeta za ličnu potrošnju • Tržište radne snage • Tržište novca 3) Prema obimu razmene: • Tržište na veliko • Tržište na malo 4) Prema uslovima razmene: • Slobodno tržište • Vezano tržište (jak uticaj države) Morfologija tržišta je ukupnost uslova u kojima se formiraju razmenski odnosi. Tuukupnost čine: 1) Društveni i ekonomski činioci ponude i tražnje 2) Institucionalni i organizaciono – tehnički uslovi tržišnih kretanja 3) Oblici svesnog uticaja na privredna kretanja Utvrđivanje morfologije nekog tržišta podrazumeva: 1) Identifikaciju njegove prostorne i vremenske dimenzije – mora se negde obavljati razmena (tržišni puntovi, tržišne zone) 2) Identifikaciju obima i strukture proizvonje što je i osnovna materijalna determinanta (na to utiču: DBP, stanje robnih fondova i mogućnost uvoza, potencijalna tražnja, kapaciteti) 3) Identifikaciju novčanih tokova – raspoloživa količina novca, imati u vidu da se ″način″ ponašanja raspoložive kupovne snage može biti različit.
  • 3.6.1.2. Različiti oblici tržišne konkurencije Za funkcionisanje tržišne privrede najpovoljniji je slučaj kada su ponuda i tražnja uravnoteži, jer se tada razmena odvija bez teškoća i bez zastoja i poremećaja. U stvarnostinajčešće takva ravnoteža ne postoji. Ukoliko je tražnja veća od ponude, onda kažemo da vlada tržište prodavaca –zbog nepovoljne ponude oni diktiraju uslove prodaje. Ukoliko je pak ponuda veća odtražnje, onda je to tržište kupaca – zbog veće ponude oni diktiraju uslove kupovine. Odnosi između prodavaca i kupaca mogu biti: 1) Odnosi proizvodnje – poslovne saradnje 2) Odnosi konkurencije Konkurencija može biti: 1) Slobodna 2) Ograničena konkurencija Slobodna konkurencija podrazumeva: 1) Slobodno uspostavljanje kupoprodajnih odnosa 2) Atomiziranost ponude i tražnje 3) Obilje roba i faktora proizvonje 4) Nema udruživanja i dogovora tržišnih partnera 5) Nema uticaja države 6) Odsustvo bilo kakvih predrasuda i preferencija u izboru. Ograničena konkurencija podrazumeva: 1) Postojanje monopola na strani ponude ili tražnje 2) Uticaj države.3.6.1.3. Društveno – ekonomsko značenje razmene Pojava trgovine je direktno vezana za nastanak robne proizvodnje (kraj prvobitnezajednice). Trgovina se samo bavi razmenom roba. Robna razmena je kupoprodajniodnos. To je ustvari razmena različitih upotrebnih vrednosti, odnosno prodaja proizvoda ili(usluga) za novac da bi se za njega kupila neka druga vrsta robe. Razlikujemo: 1) Neposrednu 2) Posrednu razmenu. 1) Neposredna razmena (trampa) jeste razmena određene količine jedne vrste robe za određenu količinu druge vrste robe. Postojala je u prvim fazama razvoja robne proizvodnje i postojala je kao dominantan oblik kupoprodajnih odnosa sve do nastanka novca. 2) Posrednu razmenu delimo na: (a) Prost robni promet (R1 – N – R2), cilj da pribavimo drugu vrstu robe, kao i kod trampe (b) Razvijeni robni promet (N1 – R – N2), cilj je da se prodajom dobije veća suma novca od uložene u kupovinu. Ljudi ni u početku svoje istorije nisu mogli opstati individualno – izolovano kaopojedinci, stoga su morali živeti i raditi zajednički. Između pojedinih zajednica postojale suodređene razlike u uslovima proizvodnje što je vodilo DPR između plemena. Takvapodeljenost rada je uticala i na život unutar tih zajednica i dovela do DPR unutarplemena. Što vodi...
  • Pričaj 3 velike društvene podele rada. Tako je razmena proizvoda postala ekonomska nužnost; tako je trgovinadefinitivno utemeljena kao trajan oblik povezivanja proizvodnje i potrošnje, tj.trajan oblikpovezivanja osamostaljenih proizvođača. Tokom istorije menjao se društveni karakter razmene: 1) U uslovima gde je dominantna privatna svojina robna razmena rađa odnose konkurencije, propadanje jednih, a bogaćenje drugih. 2) U društvenim uređenjima sa antagonističkim klasama razmena se temelji na eksploataciji radnika koji su lišeni sredstava za proizvodnju. 3) Robna razmena u uslovima mešovite privrede, koja se temelji na različitim svojinskim oblicima ima karakteristike i pod 1) i pod 2).3.6.1.4. Privredni subjekti u tržišnoj privredi Privredni život predstavlja vrlo komplikovan splet mnogobrojnih prizvodnih,poslovnih i razmenskih procesa. U svakoj privredni postoji veći broj organizacija kojepredstavljaju nosioce tih procesa. Organizacije koje u datom sistemu društvene reprodukcije obavljaju različiteproizvodne, poslovne i prometne delatnosti (funkcije) nazivamo preduzećima.Razlikujemo dve preovlađujuće delatnosti kojima se preduzeća bave: 1) Industrijska preduzeća 2) Trgovinska preduzeća Preduzeća moraju biti sposobna da: 1) Posluju u skladu sa kriterijumima tržišta i njegovim zahtevima. Individualni uslovi, ali TC je za sve ista. 2) Stalno prate promene za tržištu, moraju biti fleksibilni, da budu osposobljeni (tehnički, tehnološki, orghanizaciono, ekonomski, kadrovski). 3) Da imaju potpunu ekonomsku i poslovnu samostalnost.3.6.2. Ponuda i tražnja kao osnovni činioci tržišta3.6.2.1. Definisanje ponude i tražnje Ponuda je količina robe koja je u određenom periodu i pod određenim uslovimadostupna kupcima na određenom mestu. Tražnja je količina novca kojom se određena roba kupuje u određeno vreme naodređenom mestu. Ponuda i tražnja su osnovni činioci tržišta bez kojih raymena faktički i ne postoji.Ponuda ne postoji bez robe, a tražnja nije moguća bez novca, to su njihove materijalneodrednice. Nosioci ponude i tražnje su takođe njihov nerazdvojivi deo. Da bi došlo dorazmene roba potrebna je saglasnost kako prodavca tako i kupca. Ponuđači su uvek zainteresovani da prodaju svoju robu po višoj ceni, a kupci danabave potrebnu robu po nižoj. Ponuđači ne bi smeli da prodaju svoju robu po ceni koja imne obezbeđuje ponovnu proizvodnje (normalno reprodukovanje). Kupci ne bi smeli dakupe određenu robu ako to doprinosi nesrazmernom rasporedu ograničenog dohotka.Svaki kupac zbog ograničenog dohotka ima određenu kupovnu sposobnost – mogućnostda raspoloživom količinom novca zadovoljimo svoje potrebe. Ponašanje tržišnih partnera ne može biti proizvoljno – to ne znači da njihovistavovi mogu biti egzaktno determinisani.
  • 3.6.2.2. Obim i struktura P i TOSNOVNE ODREDNICE PONUDE Ukupnom ponudom u jednoj privredi određeni su materijalni okviri njene ukupnerazmene. Od količine ponuđene robe zavisi i koliko se potreba može zadovoljiti. Pri datojtražnji veličina ponude određuje i prodajne cene. Ponuda je određena: 1) Mogućnostima proizvonje. Ponuda je različita od proizvodnje. Ukupna proizvodnja je uvek veća od ponude je jedan deo nije namenjen prodaji. 2) Veličinom i naturalnom strukturom DBP 3) Zalihama neprodate robe 4) Bilansa spoljno trgovinske razmene 5) Ponuda pojedinačne vrste robe zavisi od troškova njene proizvodnje 6) Od kretanja cena odgovarajućih proizvoda.ODRE UJUĆI FAKTORI TRAŽNJE Tražnja zavisi: 1) Raspoliživa količina novca predstavlja neprekoračivi okvir tražnje. Ovo važi kako za pojedinačnu tražnju kao I na ukupnu tražnju. 2) Zavisi od DBP, njegove vrednosne i namenske strukture. Vrednosnom strukturom određena je minimalna tražnja za sredstvima za proizvodnju i maksimalno moguća tražnja za sredstvima za potrošnju u stvarnosti stvarna tražnja može biti veća od DBP (vidi tabelu). 3) Tražnja određene vrste robe određena je obimom i strukturom prihoda stanovništva, kao i cenom. 4) Konkretna tražnja zavisi i od demografskih i odgovarajućih sociljalnih karakteristika: • Želje • Običaji • Ukusi • Psihološke preference DBP VREDNOSNA STRUKTURA NAMENSKA RASPODELE OSNOVNA STRUKTURA TRAŽNJE PV FAm 600 6.000 PR 5.400 SP 7.000 10.000 NV FAk 1.000 4.000 FLPt 3.000 SLPt 3.000 Σ tražnja 10.000 Ukupni društveni bruto proizvod (DBP) je 10.000. On se vrednosno gledanosastoji iz prenete vrednosti (PV) 6.000 i novostvorene vrednosti (NV) 4.000. Što se tičenamenske raspodele iz DBP prvo se iz PV izdvajaju sredstva za nabavku utrošenihpredmeta rada (PR) 5.400 i sredstva za fond amortizacije (FAm) 600; drugo se iz NVizdvajaju sredstva za fond akumulacije (FAk) 1.000 i fond lične potrošnje (FLPt) 3.000.Tako da se osnovna struktura tražnje sastoji iz tražnje za sredstvima za proizvodnju (SP)7.000 (FAm + PR + FAk) i tražnje za sredstvima za ličnu potrošnju (SLPt) 3.000.
  • 3.6.2.3. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude Opšte pravilo glasi: Ukoliko TC neke robe raste, utoliko će i njena ponuda daraste.TC Kriva Međutim to ne znači da će svaki poras ili pad cena iamti ponude proporcijalno smanjenje odnosno povećanje ponude. To zavisi od toga koliko je vremena potrebno da se ponuda određene vrste robe prilagodi porastu cena, ali i istovremeno od mogućnosti da se ponuda uopšte poveća ili da se ponuđena roba povuše sa tržišta. Q3.6.2.4. Uticaj prodajnih cena na kretanje ponude Opšte pravilo glasi: Ukoliko TC neke robe raste, utoliko će i njena tražnja daopada.TC Kriva tražnje Koliko prodajne cene stvarno mogu da utiču na tražnju prvenstveno zavisi od potreba koje treba podmiriti određenom vrstom proizvoda i od raspoloživih kupovnih sredstava. Ima i drugih faktora – mogućnost supstitucije (da se jedan proizvod Q zameni drugim). Zavisi i od demografskih i socioloških karakteristika potraživača (način života, želje, ukusi, ...).3.6.3. Elastičnost ponude i tražnje3.6.3.1. Uvodna razmatranja Odnos između TC i ponude i tražnje nije jednosmernog karaktera. Njihov odnos jeuzročno – posledičnog karaktera. Alfred Maršal je prvi definisao problem elastičnosti: Elastičnost u ekonomiji označava sposobnost određene ekonomske veličine da umanjem ili većem stepenu reaguje na promene neke druge veličine sa kojom se nalazi ukorelacionom odnosu.3.6.3.2. Elastičnost ponude Elastičnost ponude je njena sposobnost da se prilagođava nastalim promenamacena. Ona može biti veća ili manja ili jednaka jedinici. ∆P P – postojeća ponuda % − promena _ ponude ∆P C ∆P – promena ponudeEP = EP = P = ⋅ C – postojeća cena % − promena _ cene ∆C P ∆C ∆C – promena cene C
  • TC TC TC TC TC EP=1 EP=∞ EP>1 EP=0 EP<1 Q Q Q Q QEP=0 perfektno neelastična ponuda – bez obzira koliko se cena poveća punuda ostaje istaEP=1 srazmerno elastična ponuda – jedinična elastičnost ponude – sa povećanjem TC srazmerno se povećava i ponudaEP=1 savršeno elastična ponuda – sa minimalnim porastom TC ponuda se povećava beskonačno mnogoEP>1 elastična ponuda – TC brže rastu nego QEP=1 neelastična ponuda – TC sporije rastu nego Q3.6.3.3. Prilago avanje ponude promeni tražnje Koliko brzo će ponuda reagovati na promenu tražnje zavisi od: 1) Od tehničko – tehnoloških mogućnosti da se obim proizvodnje prilagođava promenama TC 2) Od troškova proizvodnje 3) Od mogućnosti da se određena vrsta proizvoda (robe) upotrebljava na više načina ili za podmirivanje različitih potreba 4) Od mogućnosti lagerovanja određene vrste robe 5) Od mogućnosti da se određena vrsta robe transportuje Za utvrđivanje stvarne sposobnosti ponude da se prilagodi nastalim promenamacena vreme je značajan faktor. Ponuda se može povećati: 1) Trenutno 2) Na kratki rok 3) Dugi rok 1) Ponuda neke robe može se odmah povećati ako se ta roba nalazi na zalihama, odnosno zbog nepovoljne cene odmah povući sa tržišta 2) Ovo je slučaj kada se ponuda može povećati većim stepenom korišćenja postojećih kapaciteta 3) Ponuda se povećava proširivanjem kapaciteta njihovom modernizaciom i izgradnjom novih.TC TC TC P1 P1’ P1 P1 R2 R2 R2TC2 TC2 TC2 P2TC3 R3 T2 TC3 R3 TC3 R3 TC4 R4 TC4 R4 T2 R5 P3 TC5 R1 R1 R1 T3TC1 TC1 TC1 T1 T1 T1 Q1 Q1’ Q Q1 Q1’ Q2 Q Q1 Q1’ Q2 Q3 Q TRENUTNO KRATKI ROK DUGI ROK
  • Na kratki rok. Kako se tražnja nije zadovoljila sa Q1’ proizvoda to proizvođačdalje povećava ponudu. Sada se proizvodi Q2 proizvoda, odnosno kriva ponude P2 seukršta sa krivom tražnje T2 u ravnotežnoj tački R4. (napomena: na drugom grafiku seostavljene tačke R3, TC3 kako bi se uočila promena). Na dugi rok. Zbog izrazite tražnje prizvođač na tržište izlazi sa još većomponudom Q3 proizvoda, odnosno kriva ponude P3 se ukršta sa krivom tražnje T3 uravnotežnoj tački R5.3.6.4. Elastičnost tražnje3.6.4.1. Cenovna elastičnost tražnje Manji ili veći uticaj cene na traženu količinu robe iskayuje se preko cenovneelastičnosti tražnje. Ona može biti veća ili jednaka ili manja od jedinice. ∆T T – postojeća tražnja % − promena _ traznje ∆T C ∆T – promena tražnjeEP = EP = T = ⋅ C – postojeća cena % − promena _ cene ∆C T ∆C ∆C – promena cene CTC TC TC TC TC ET=1 ET=∞ ET>1 ET<1 ET=0 Q Q Q Q QET=0 – savršeno neelastična tražnja – ma kolika bila cena tražnja ostaje istaET=1 – jedinična elastičnost – sa porastom TC tražnja srazmerno raste i obrnutoET=∞ – savršena elastičnost tražnje – sa minimalnim povećanjem TC tražnja pada na 0ET>1 – elastična tražnja – sa porastom TC tražnja se brže menjaET<1 – neelastična tražnja – brže se menja TC nego tražnja3.6.4.2. Cenovna elastičnost tražnje i prihodi prodavaca Prihodi će da rastu kada prodajne cene opadaju ako je rast tražnje takav da možeda kompenzuje pad cena. Promene cene ET>1 ET=1 ET<1 Cene ⇑ Prihodi ⇓ Prihodi const. Prihodi ⇑ Cene ⇓ Prihodi ⇑ Prihodi const. Prihodi ⇓
  • 3.6.4.3. Elastičnost tačke i luka Da bi se izbegli problemi vezani za pravac izmene cena koristi se lučna )elastičnost (ja ću je označavati ET ). Uzimaju se prosečne promene cene i prosečne )promene T da bi se izmerila ET između dve tačke na krivi tražnje. ∆T ∆T – promena tražnje ) µT µT – prosečna tražnja između dve tačke ET = ∆C ∆C – promena cene µC µC – prosečna cena između dve tačkePRIMER : Recimo, da je neka roba prešla iz stanja A u stanje B. U stanju A njena cena je180 din, a tražnja 40 kom; u stanju B njena cena je 150 din, a tražnja 50 kom. Ako želimo da izračunamo elastičnost tražnje možemo to uraditi u zavisnosti da lise roba prešla iz stanja A u stanje B ili obrnuto.Roba je prešla iz stanja A u stanje B. C1= 180 din; C2= 150 din; Znači ∆C= C2 – C1 = 150 – 180 = 30 din (minus nije važan, bitna je apsolutna razlika) % - tualna promena cene = ∆C / C1 = 30 / 180 = 16,66% T1= 40 kom; T2= 60kom; Znači ∆T= T2 – T1 = 60 – 40 = 20 kom % - tualna promena tražnje = ∆T / T1 = 20 / 40 = 50% ET=% promene tražnje / % promene cene = 50% / 16,66% = 3Roba je prešla iz stanja B u stanje A. C1= 150 din; C2= 180 din; Znači ∆C= C2 – C1 = 180 – 150 = 30 din % - tualna promena cene = ∆C / C1 = 30 / 150 = 20% T1= 60 kom; T2= 40kom; Znači ∆T= T2 – T1 = 40 – 60 = 20 kom (minus nije važan, bitna je apsolutna razlika) % - tualna promena tražnje = ∆T / T1 = 20 / 60 = 33,33% ET=% promene tražnje / % promene cene = 33,33% / 20% = 1,67 Vidimo da je elastičnost tražnje ražličita u zavisnosti da li je roba prešla iz stanja Au stanje B ili iz stanja B u stanje A, što je nedopustivo. Ako je jedna vrsta robe u pitanju toje i jedna elastičnost robe. Taj problem rešavamo lučnom elastičnošću. ∆C= C2 – C1 = 180 – 150 = 30 din ∆T= T2 – T1 = 40 – 60 = 20 kom (svejedno da li se roba kreće iz A – B ili B – A jer za ∆ vrednosti i onako uzimamo apsolutnu vrednost)
  • T1 + T2 40 + 60 µT = = = 50din Pri račinanju srednjih vrednosti takođe 2 2 zanemarujemo minus. C +C 180 + 150 µC = 1 2 = = 165 kom 2 2 20 ) Zamenjujući vrednosti po gornjoj formuli dobijamo: ET = 50 = 2,2 Ova vrednost je ista bilo da se krećemo iz A – B ili B – A. 30 1653.6.4.4. Dohodna i unakrsna elastičnostDOHODNA ELASTIČNOST Dohodna elastičnost izražava promene u količini tražnje u odnosu na promene uiznosu dohotka (D). Dohodna elastičnost je veča ili manja ili jednaka nuli. ∆T ∆T – promena tražnje ∆T ⋅ D T – postoća tražnja ET = T = ∆D – promena dohotka ∆D T ⋅ ∆D D – postojeći dohodak DET= 0 – na promenu tražnje nema uticaj promena dohotkaET< 0 – tražnja opada ako dohodak raste (inferiorna dobra – niži standard)ET> 0 – tražnja raste sa rastom dohotka (superiorna dobra) RAST DOHODKA ZNAČI DA TIP ROBE KARAKTERISTIKE DOHODNA ELASTIČNOST UDEO U BUĐETU NORMALNE OBIM TRAŽNJE RASTE ROBE SA RASTOM DOHOTKA Pozitivna Može da raste ili da pada LUKSUZNE OBIM TRAŽNJE BRŽE SUPERIORNE ROBE RASTE OD DOHOTKA Veća od 1 Raste ROBE OSNOVNE OBIM TRAŽNJE SPORIJE ROBE RASTE OD DOHOTKA Manja od 1 Pada INFERIORNE OBIM TRAŽNJE PADA SA ROBE RASTOM DOHOTKA negativna padaUNAKRSNA ELASTIČNOST % promene _ traznje _ robe _ X UET = % promene _ cene _ robe _ Y Robe mogu biti: 1) Supstituti (zamenljivi) UET > 0. Smanjenje potrošnje jedne robe može da se kompenzira povećanjem potrošnje druge robe. 2) Komplementarne (dopunjuju je) UET<0. potrošnja jedne robe uslovljena je kretanjem cene druge robe (NPR: automobil i bezin)
  • 3.6.5. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja3.6.5.1. Smisao i značenje potrošačkog suvereniteta Pojedinac stvara individualnu tražnju – iako izgleda beznačajno činjenica je daukupnost tih ponašanja u osnovi opredeljuje koliko će robe biti proizvedeno. Kretanjeukupne proizvodnje (kako SP tako i SLPt) uslovljeno je izborom potrošača. Potrošač je suveren jer svojim ponačanjem on utiče na povećanje/smanjenjetražnje – povećanje/smanjenje proizvodnje – povećanje/smanjenje profita. Prigovor: 1) Slobodna konkurencija ne postoji, a to je jedna od pretpostavki potrošačkog suvereniteta. 2) Pretpostavka etički optimalne raspodele (pravedno se raspodeljuje) ne stoji. 3) Nema valjanih dokaza da tražnju za potrošnim dobrima zaista odlučujuće utiče na osnovne tokove i strukturu ukupne proizvodnje.3.6.5.2. Korisnost i ponašanje potrošača Potrošač se ponaša racionalno – svoj ograničeni dohodak će upotrebiti tako damaksimizira ukupnu korisnost kupovinom različitih vrsta roba. I Gossenov zakon. Postepenim zadovoljavanjem date potrebe svakom daljomupotrebom nekog proizvoda njegova korisnost opada. II Gossenov zakon. Dato dobro pojedinac će koristiti tako da mu se izjednačegranične korisnosti u svim njegovim upotrebama. Potrošač je postigao maksimalnu korisnost ako svaka dodatna (granična) jedinicanjegovog dohotka donosi jednak prirast korisnosti u svim kombinacijama upotrebe togdohotka. Ako pođemio od pretpostavke da potrošač troši svoj dohodak za kupovinu samodva dobra (x i y) onda će potrošač ostvariti maksimum korisnosti kada je ispunjen sledećiuslov. Gk ( X ) Gk (Y ) Gk(...) – granična korisnost robe ... = TC(...) – tržišna cena robe ... TC ( X ) TC (Y )PRIMER : Recimo, da potrošač ima 50din. Želi da kupi ručak. Roba X je hleb i on se nedvoumi da li da ga kupi. Hleb košta 10din, a granična korisnost hleba je 60 (imati na umuda se korisnost ne može meriti i da su navedeni brojevi samo u funkciji primera). Tako muje ostalo još 40din. Video je mesni narezak koji košta 40din, a granična korisnost mesnog nareska je240. Međutim on je video i konzervu kavijara koja košta 400din i njena granična korisnostje 2400. Ako bi se rukovodio gorenavedenim pravilom, protrošač bi došao u nedoumicu jer: Gk (hleba) Gk (narezak ) Gk (kavijar ) = = ⇒ TC (hleba) TC (narezak ) TC (kavijar ) 60 240 2400 = = =6 10 40 400
  • Pa po navedenoj formuli ispada da je maksimalno racionalno bilo da kupi narezakili kavijar. Međutim protrošač se ne može slepo pridržavati ovog pravila, već mora uzeti uobzir i svoj ograničeni dohodak. Ako uzmemo u obzir da je posle kupovine hlebapotrošaču ostalo 40din to je logično da on ne može kupiti kavijar (iako je to maksimalnoracionalno) već se mora zadovoljiti sa nareskom. U slučaju da kupuje više od dve robe, potrošač se ne neće nikako odlučiti zakavijar (sada kupovina kavijara ne bi bila racionalna), čak i da mu to dohodak odgovara,jer je kavijar dosta skup pa će onemogućiti kupovinu treće, četvrte,... robe.3.6.5.3. Korisnost i ponašanje potrošača Pošto marginalisti nisu uspeli da tržišnu cenu (ni kvantitativno ni kvalitativno)izvedu iz marginalne korisnosti – na osnovu toga su se razvila shvatanja da cene trebaistraživati bez bilo kakvog korišćenja kategorije vrednosti.Y Y Y 1) 2) 3) A M 3 2 1 X X X B Objašnjenje grafika: 1) Kriva indiferncije povezuje tačke koje za potrošača označavaju istu korisnost za različite količine ili kombinacije dobara X i Y. Potrošač je indiferentan na bilo koju kombinaciju koja mu daje istu ukupnu korisnost; međutim, on preferira krive 2, a još bolje 3 u odnosu na krivu 1, jer one nose veće količine dobara, tj. Veću ukupnu korisnost. 2) Kriva budžetskog ograničenja spaja tačke A i B koje označavaju maksimalnu količinu proizvoda X i Y koje potrošač može kupiti za svoj dati dohodak. 3) U tački M kriva budžetskog ograničenja dodiruje krivu indiferencije i individualni potrošač postiže maksimalnu korisnost. Hiks odbacuje teoriju granične korisnosti i uvodi opadajuće granične stopezamene dva dobra da bi objasnio maksimizaciju ciljne funkcije potrošača. Potrošač ćemaksimizirati zadovoljenje svojih potreba ako je granična stopa zamene 2 dobra jednakaodnosu njihovih cena (za dati dohodak). Granična stopa zamene robe X robom Y je količina robe Y koja može dakompezira potrošaču gubitak granične jedinice robe X. Javljaju se dva efekta: 1) Efekat dohotka – uticaj promene cena na realni dohodak. Povećanje realnog dohotka omogućava potrošaču da sada kupuje više drugih roba. 2) Efekat zamene – uticaj promene cene na relativne cene robe.
  • PRIMER : Dohodak = 100 din, 1 kg mesa = 10 din, pa potrošač može da kupi 10 kg mesa. Nova cena mesa = 5 din/kg, pa potrošač može da kupi 20 kg mesa. Ovde se javlja efekat dohotka jer kada je cena mesa spala na 5 din/kg to je isto kao da se dohodak povećao na 200 din. Efekat zamene se sastoji u tome da ako cena mesa spadne sa 10 na 5 din/kg potrošač će sa skupljih roba prelaziti na meso (zamenio je robe). Promena tražnje je rezultat dejstva efekta dohotka i efekta zamene, a koji ćeprevladati zavisi od toga u kojoj proporciji potrošač trši svoj dohodak na jednu ili drugurobu. Ako potrošač uglavnom troši jednu robu to će efekat dohotka biti dominantan jeruticaj zamene roba je mali pošto potrošač uglavnom koristi jednu robu. Ako potrošačrelativno ravnomerno rasporedio svoj dohodak na više roba, to će smanjenje cene jedneod roba dovesti do preovladavanja efekta zamene u odnosu na efekat dohotka.PRIMER : Dohodak = 500 din 1 kg mesa = 10 din 1 hleb = 2 din potrošač kupuje: 44 kg mesa (440 din) i 30 vekni hleba (60 din) = 500 din Nova cena mesa = 5 din/kg Potrošač 44 kg mesa i 30 vekni hleba može da kupi za = 280 din. Potrošač je kupio sve što mu treba i ostalo mu je još 220 din. Pa je ispalo kao da se dohodak povećao za 220 din zbog smanjenja cene mesa. Efekat dohotka = 220din. Zato što je cena mesa opala potrošaču je meso primamljivije pa će ga on kupovati više: 48kg mesa i 15 vekni hleba = 270din. Pa potrošaču ostaje 230 din. To što umesto 44kg mesa kupuje 48kg, odnosno umesto 30 vekni, kupuje 15 sačuvalo mu je samo 10 din. Efekat zamene = 10din. Efekat dohotka > Efekta zamene.PRIMER : Dohodak = 500 din 1 kg mesa = 20 din 1 hleb = 2 din 1 sladoled = 5 din 1 sardina = 7 din 1 žvaka = 1 din potrošač kupuje: 6kg mesa (120 din) + 74 vekni hleba (144 din) + 1 žvaka (1 din) + 26 sladoleda (130 din) + 15 sardina (105 din) Nova cena mesa = 10 din/kg Potrošač 6kg mesa + 74 vekni hleba + 1 žvaka + 26 sladoleda + 15 sardina može da kupi za 440 din. Potrošač je kupio sve što mu treba i ostalo mu je još 60 din. Pa je ispalo kao da se dohodak povećao za 60 din zbog smanjenja cene mesa. Efekat dohotka = 60din.
  • Zato što je cena mesa opala potrošaču je meso mnogo primamljivije pa će ga on kupovati više: 15kg mesa + 35 vekni hleba + 1 žvaka + 10 sladoleda + 7 sardina = 340 din. Pa potrošaču ostaje 180 din. To što umesto 74 vekni kupuje 35, umesto 26 sladoleda kupuje 10, umesto 15 sardina kupuje 7 sačuvalo mu je samo 120 din. Efekat zamene = 120din. Efekat dohotka < Efekta zamene.3.6.5.4. Opšti zakon tražnje Kod normalnih roba rastom dohotka raste tražnja; pri padu cena dolayi do porastatražnje. Ovde efekat zamene i efakat dohotka deluju u istom pravcu. Međutim kada su upitanju osnovne ili luksuzne robe ova pravilnost izostaje. Giffenov efekat. Objašnjava povećanje potrošnje krompira kod siromašnihradničkih porodica u Engleskoj čak i ako dođe do povećanja cene krompira. Kod ovihporodica najveći deo rashoda ide za kupovinu krompira. U takvim uslovima, ako dođe doporasta cene krompira, ove porodice moraju se odreći potrošnje drugih artikala (npr.mesa)i trošiti još više krompira. U ovom slučaju efekat dohotka prevazilazi efekat zamene. Veblenov efekat. Objašnjava smanjenje potrošnje luksuzne robe ako dođe dosmanjenje njene cene. Ovde dolazi do smanjenja tražnje jer bogati kupci kupuju ove robepo skupljoj ceni zbog prestiža i sličnih razloga. Ako padne cena takvih roba i postanudostupne masovnoj potrošnji, snobovska potrošnja tih roba se smanjuje. Cena treba da opadne za taman toliko da bogati smatraju da ona nije višeprestižna i prestaju da je kupuju, a da bude još uvek dovoljno skupa da je siromašni nekupuju. Ako cena drastično padne doći će do povećanja potrošnje, jer će broj bogatih kojisu odustali od kupovine biti višestruko kompeziran brojem siromašnih koji kupuju ovu robu.Efekat zamene dominira u odnosu na efekat dohotka.3.6.6. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja3.6.6.1. Smisao i značenje potrošačkog suvereniteta Pojam ravnoteže se u ekonomiji interpretina na 2 osnovna načina: 1) Ravnoteža se koristi kao pojam da se označi jednakost (ili nejednakost) između određenih ekonomskih veličina (varijabli). 2) Ravnoteža se koristi u analizama uzročno – posledičnih veza nastalih promena između određenih ekonomskih veličina. Među ekonomistima preovlađuje mišljenje da ravnotežno stanje u stvarnosti popravilu ne postoji, već da je to najčešće teorijski definisana ravnoteža koja u određenimslučajevima utvrđena kao cilj kome se samo teži. Razlikujemo: 1) Opštu – se odnosi na ukupnost neke privrede 2) Agregatnu – izražava odnos između određenih agregatnih veličina 3) Parcijalnu (mikro) ravnotežu – odnosi se na preduzeća ili privredne grane
  • 3.6.6.2. Uskla ivanje ponude i tražnje u uslovima slobodne konkurencije Srazmernu raspodelu društvenog fond rada u sistemu robne privrede čini zakonvrednosti – međuzavisnost i povezanost ponude, tražnje i TC. P, T, TC predstavljajuglavne regulatore robne razmene. 1) T > P znači TC > TV i obrnuto. Rast TC dovodi do porasta ponude. Ovaj nesklad bi doveo do iznošenja robe iz zaliha, bolje iskorišćavanje kapaciteta i otvaranje novih kapaciteta. 2) T < P znači TC < TV i obrnuto. Pad TC dovodi do pada ponude. Najlošiji proizvođači moraju ili da poboljšaju svoju proizvodnju ili da se preorjentišu na neku drugu vrstu proizvodnje, što dovodi do pada ponude i ponovnog izjednačenja TC i TV, odnosno P i T. 3) T = P znači TC = TV. Optimalni odnos.PRIMER : Višak Alternative Cene P Odnos T ponude tražnje A 20 60 < 140 + 80 B 40 80 < 120 + 40 C 60 100 = 100 = = D 80 120 > 80 + 40 E 100 140 > 60 + 80 cena U zavisnosti od visine TC nastaju VIŠAK PONUDE PONUDA razlike između P i T samo u jednoj tački su jednaki TC = 60 P=T=100. A B Stvarne cene su po pravilu veće ili manje od ravnotežne cene (RC), a ona se tendencijski ostvaruje kao rezultat TAČKA RAVNOTEŽE usklađava ponude i tražnje. P i T teže da se izjednače. C D VIŠAK TRAŽNJE TRAŽNJA Q3.7. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja3.7.1. Potrošačko ponašanje i tržišna tražnja Kapitalizam je društveno ekonomski sistem u kojem se obavlja proces proizvodnjena osnovu najamnog rada u cilju prisvajanja viška proizvoda u vidu profita. Započeo je1500.godine i dobinira do kraja 18 i početka 19 veka.
  • Karakteristike kapitalizma: 1) Monopol privatne svojine kapitalista na sredstvima za proizvodnju 2) Otuđenost neposrednih proizvođača od uslova i rezultata proizvodnje i njihov položaj kao najamne radne snage koja postaje roba 3) Proces proizvodnje viška vrednosti i povećanje viška vrednosti – kao osnovna motivacija proizvodnje 4) Pojava novog istorijskog oblika krupne robne proizvodnje čije zakonitosti regulišu veličinu potrebnog proizvoda i ekonomskog viška (VV) 5) Postojanje dveju antagonistički suprostavljenih klasa: klasta kapitalista i radnička klasa. Uslovi nastanka kapitalizma: 1) Razvoj proizvodnih snaga 2) Delovanje zakonitosti robne proizvodnje – dolazi do ekonomske diferencijacije ekonomskih subjekata i polarizacije 3) Uspostavljanje monopola nad zanastvom od strane trgovinskog kapitala 4) Zelenaški kapital 5) Bežanje kmetova i seljaka sa feudalih poseda zbog rasta renti, i raspuštanje feudalnih pratnji 6) Prvobitna akumulacija(1) Razvoju proizvodnih snaga doprinili su: 1) Tehnološka otkrića 2) Otkrivanje novih pomorskih puteva 3) Razvoj saobraćaja i svetskog tržišta 4) Velika geografska otkrića Kapitalizam merkantilnog doba zatečenu zanatsku tehnologiju materijalneproizvodnje u periodu proste i složene (manufaktorne) kooperacije, obezbeđujeusavršavanje zanatskih alata i zanatlija do nivoa da se dolazi do otkrića mašine. Kapitalizam nije nastao s mašinskom tehnikom i tehnologiom, ali kao novidruštveno – ekonomski sistem, jedino se mogao konsolidovati i i obezbediti svoj daljirazvoj zahaljujući industruijskoj proizvodnji zasnovanoj na mašinskoj tehnologiji. Razlikujemo nekoliko industrijskih revolucija: 1) Prva industrijska revolucija 2) Druga industrijska revolucija – mehanička industrijska revolucija 3) Treća industrijska revolucija – nuklearna energija 4) Četvrta industrijska revolucija – naučno-tehnološka revolucija 1) Kada je reč o prvoj industrijskoj revoluciji njen embrion se javlja već u prostoj kooperaciji zanatskih radnika. Zajednički rad zanatlija doveo je do potrebe tehničke podele rada. Tehnička podela rada je još više razvila i kombinovala zanate. Međutim, makar koliko, do virtuoznosti doprinela usavršavanju zanatlija ipak i ovde zanat ostaje osnovica proizvodnje odnosno i manufaktura je samo mehanizam proizvodnje čiji su organi ljudi. Pa svaka moguća promena načina proizvodnje zivisi od radne snage. Kapital i njegova profitna motivacija zahtevali su oslobađanje od ove subjektivne prepreke razvoja. I upravo dalji razvoj manufakture daje kao rezultat mašinu alatljiku. Valja znati da nije Vatova mašina jedini nosilac industijske revolucije. Pre svega su to mašine alatljike koje su primenile snagu vodene pare koju je ukrotio Džems Vat. Za snagu vodene pare su znali još u vreme Grčke, ali je nisu primenili. Tek kada su se alati iz alata čovekovog organizma pretvorili u alate mehaničkog aparata, mašine alatljike – samostalne mašine koje rade bez
  • ljudske fizičke snage, tek tada nastaje kvaklitativna promena u poređenju sa manufakturom. Mašine koje su nosile prvu industrijku revoluciju su: parna mašina Džems Vata, mašina predilica R.Arkwrighta, mehanički razboj E.Cartwrighta... 2) Sredinom 19.veka nastaju krupni tehnički preobražaji u proizvodnji uglja kao i u metalurgiji. Pronalasci koji su označili drugu industrijsku revoluciju su: Bessemer i Simens – Martinovi procesi dobijanja čelika, parna turbina, motor sa unutrašnjih sagorevanjem – auto, električna energija, telefon, telegraf, elektromagnetni generator, Teslin transformator, radio, radar, TV. 3) U trećoj indrustrijskoj revoluciji koja nastaje 1940-tih godina javlja se nuklearna energija, elektronika i automatizovani sistemi, prvi kompjuteri, laseri, telekomunikacione tehnologije, bioinženjering. 4) Četvrta industrijska revolucija javlja se 1980-tih godina i još uvek traje. Ustvari sada ulazimo u fazu kada su indurstrijske revolucije tako blizu da nam se čini da indrustrijska revolucija traje neprekidno. Dolazi do daljeg usavršavanja nukrearne energije i nuklearnog oružija, razvija se genetski inženjering, optika, superprovodnici, poluprovodnici, veštačka inteligencija, internet.(2) Osnovni društveno – ekonomski proces koji je stvorio uslove za nastanakkapitalizma, vezan je za razvoj i posledice delovanja zakonitosti robne proizvodnje. Sarazvojem feudalizma slobodni seljaci, prelaskom sa naturalne na novčanu rentu, postajusitni robni proizvođači. Uporedo sa razvojem gradova razvijaju se zanati i javlja se velikibroj zanatlija, takođe sitnih robnih proizvođača. Njihova pojava uslovljava širenje tržišta iširenje potreba feudalaca za raznovrsnim proizvodima. Te potrebe se dalje šire sastvaranjem svetskog tržišta, što dovodi do povećanja uvoza. Intenzivirana ekonomska aktivnost rezultira u ekonomskom diferinciranjurobnih proizvođača. Jedni uspevaju i bogate se, a drugi gube i propadaju. Ti što prodajuuskoro ostaju bez materijalih uslova za život. Jedino što poseduju je njihova radna snaga –pa se tako polako i postepeno pretvaraju u robu. Odvija se takođe proces ekonomske polarizacije i unutar zanatske radionice.Cehovski majstor (privatni vlasnik zanatske radionice) razvija se u modernog buržuja, acehovski kalfa (pomoćnik) i šegrt ili necehovska radna snaga, postaju proleteri – čistaradna snaga.(3) Gorenavedene procese podstiče delovanje trgovniskog i zelenaškog kapitala(objašnjeno pod 4). Izdvajajući se iz zanastva trgovina jača, a sa njom i trgovinski kapital.Pošto je u vreme nastajanja kapitalizma bilo veoma rizično biti trgovac (gusari na moru,banditi na kopnu) malo ko se opredeljivao za tu delatnost, takođe potreban je i znatanpočetni kapital koga je malo ko imao. Ta nekolicina koja se bavila trgovinom brzo jeuspostavila monopol nad uvozom sirovina koje su koristile domaće zanatlije. Nakonizvesnog vremena zanatlije su upadale u dugove jer nisu bile sposobne da plaćaju visokecene. Zanatlije postaju najamni radnici koji će raditi u fabrikama velikih trgovaca. Dolazi doformiranja kapitalista – trgovaca i industrijskih kapitalista, kao i zemljovlasnika. Trgovačkikapital je veliki broj najamnih radnika i sitnih zanatlija osiromašio i pretvorio u radnu snagu.(4) Zelenaški kapital je u stvari oblika davanja novca u vidu kredita pod visokimkamatama. Zelenački kapital je doveo do propasti sitnih robnih proizvođača koji su uzimalinovac na zajam i eksproprijacije njihove imovine. Tako se na ovaj način vrši koncentracijabogastva i koncentracija bede onih koji propadaju.
  • (5) Bežanje kmetova i slobodnih seljaka sa feudalnih poseda je takođe u velikojmeri doprinelo stvaranju kapitalizma. Kako je jačalo tržište rasle su cene robe i prohtevi ipotrebe feudalaca za luksuznom robom. Oni su podmirivani povećavanjem rente iskraćivanjem trajanja zakupnih ugovora, što je vodilo pooštravanju eksploatacije kmetova islobodnih seljaka. Kako se tada razvijalo zanastvo, to su mnogi seljaci i kmetovi bežali safeudalnih poseda i tako uvećavali raspoloživu radnu snagu. Slično se dešavalo i sa feudalnom pratnjom. Sve veće dažbine feudalaca premadržavi i povećanje izdataka usled rasta cena onemogućivali su feudalce da izdržavajusvoju brojnu pratnju. Rasturanjem pratnje feudalci utiču na povećavanje raspoložive radnesnage.(6) Svi gorenavedeni faktori ne bi mogli sami da dovedu do nastanka kapitalizma bezprvobitne akumulacije kapitala. Prvobitna akumulacija nije ništa drugo do istorijskiproces rastavljanja proizvođača od sredstava za proizvodnju. Klasičan primer procesa prvobite akumulacije jeste stvaranja uslova zamanufakturnu proizvodnju tekstilnih proizvoda u Engleskoj u toku 17. i 18. veka. U tovreme gajenje ovaca postaje daleko unosnije nego obrađivanje zemljišta, zbog čega sevrši privatizovanje imovine od strane plemstva. Tako se ekspropriše imovima sitnih seljakakoji postaju radna snaga.3.7.2. Osnovna pitanja društveno – ekonomskog značenja kapitala3.7.2.1. Kapital kao društveni odnos U kapitalističkom načinu proizvodnje robna proizvodnja postaje opšta pojava. Svifaktori proizvodnje se upotrebljavaju tako da plasirani novac(u te faktore) bude uvećan. Iztoga vidimo najopštiji obrazac kapitala: N – R – N′. ′ Kapital je akumulisano bogastvo koje se upotrebljava za proizvodnju profita. Pa proizilazi da kapital nisu stvari ili novac po sebi, nego su to društveni odnosi,odnosno odnosi proizvodnje svojstveni određenom društvu koji stvarima, tj. faktorimaporizvodnje (SP i RS) i novcu obezbeđuju poseban društveni karakter. U kapitalu se izražava osnovni odnos proizvodnje koji se uspostavlja izmeđuradnika i kapitalista u kapitalističkom načinu proizvodnje. Suština tog društvenog odnosaodređena je monopolom privatne svojine kapitalista i karakterom radne snage kao robe. Najamni radnici su prisiljeni da rade kako bi preživeli. Vlasnik kapitala po pravilune radi u proizvodnji. Nakon što se sva proizvedena roba proda ukupan prihod se sastojiiz dva dela: prenete vrednosti SP + vrednosti koju je stvorila RS. Međutim, prihod se delina 3 dela: jedan deo kako bi se nadoknadila utrošena SP,drugi kako bi se platila RS i trećideo kapitalisti. Vidimo da je radna snaga plaćena manje nego što je vrednosti proizvela pase u tome sastoji njena eksploatacija. Pošto se uvek od prihoda odvaja jedan deokapitalisti to se ukupan kapital neporestano uvećava iz jednog u drugi reprodukcioni ciklus.Pa se u stvari kapital uvečava bez rada vlasnika. Vidimo da povećavanje kapitala zavisi od SP i RS. Počto su SP objektivan faktornjega možemo i u neku ruku da uzmemo za konstantu. Pa je uvećavanje kapitalaposledica rada radne snage. Kapital je mrtav rad koji oživljava kao vampir samousisavajući živi rad i koji utoliko više živi ukoliko više rada usisa (Marks). Shvatanjegde je rad radnika jedini faktor koji stvara kapital nazivamo monističkim shvatanjem. Kapital se ne može zamisliti bez kapitaliste. Kapitalista nije ništa drugo dopersonifikovan, svešću obdaren kapital. Ali ni kapitalista ne bi mogao postojati ukolikonaspram sebe ne bi imao radnu snagu najamnog radnika.
  • 3.7.2.2. Ostala shvatanja kapitala u ekonomskoj teoriji Ekonomska teorija nemarksističke uslovljenosti nije jedinstvena u shvatanjukapitala. Postoji čitav niz shvatanja: 1) Shvatanje kapitala kod engleskih klasika 2) Kapital kao jedan od faktora proizvodnje 3) Kapital kao uzdržavanje (apstinencija) od potrošnje 4) Kapital kao posredno dobro (višeg reda) 5) Produžavanje i negovanje marksističkog shvatanja kapitala(1) Kapital prema engleskim klasicima je oznaka za raspolaganje resursima kojimase kapitalisti služe da bi nadzirali rad najamnih radnika. Razlikujemo mišljenja: (a) Adama Smita (b) Davida Rikarda (c) Džona Stjuarta Mila + Marks (a) Smit se pre svega interesovao za materijalni oblik ili realni kapital. On deli kapital po kriterijumu vlasništva na: 1) Fiksni ili stalni (mašine, zgrade, zemljišta) 2) Opticajni ili cirkulirajući (novac, roba kod trgovca,...). On nije pravio razliku između proizvodnog i pormetnogkapitala – pa je izabrao pogrešan kriterijum. (b) David Rikardo razlikuje: 1) Proizvodni kapital, kojeg deli u zavisnosti od fakotra vremena na: (a) Stalni kapital – kapitalno sredstvo koje se sporo troši (b) Opticajni kapital – kapitalno sredstvo koje se brzo troši 2) Prometni kapital (c) Mil ide korak dalje u preciziranju vremenskog faktora pa kaže da je: 1) Fiksni kapital ono dobro koje služi u više od jednog procesa reprodukcije. 2) Opticajni kapital je dobro koje izvršava svoju funkciju u proizvodnji jednom upotrebom. + Marks je izvršio čitav niz preciziranja. Naglasio je da je podela kapitala jedino moguća kod proizvodnog, a ne i kod novčanog i robnog kapitala kao oblika postojanja prometnog kapitala. Proizvodni kapital deli na: 1) Postojani (SP = SR + PR) 2) Promenljivi (RS)(2) Za razliku od Marksovog poimanja kapitala shodno kojem se svi faktori proizvodnje predstavljaju kao kapital u neoklasičnoj ekonomskoj misli pod kapitalom se shvata jedan od tri faktora proizvodnje, pored rada i zemlje. Pri tome taj faktor postoji kako u vrednosnom(novčanom), tako i u fizičkom obliku (sredstva za proizvodnju). Dosta poznatih ekonomista je shvatalo kapital kao jedan od faktora proizvodnje. Svi oni nastoje da ovaj faktor proizvodnje predstave kao ravnopravan sa druga dva faktora proizvodnje (rad i zemlja) i to kako u proizvodnji tako i u raspodeli. Razlikujemo mišljenja: 1) Šumpetera 2) Semjuelsona i Nordhausa
  • 1) Šumpeter ističe da se kapital ne može poistovećivati sa robom već se pojavljuje kao nezavisna kategorija koja ima karakter fonda kupovne snage. Koristi se za kupovinu roba i obnavlja i uvećava njihovom prodajom. 2) Semjuelson i Nordhaus navode sledeće faktore proizvodnje: (a) Primarni faktori su: 1) Zemlja 2) Rad (b) Izvedeni faktori Sastavni deo neoklsične teorije kapitala je i pitanje granične proizvodnosti kapitala. Odnosno kapital kao faktor proizvodnje ima sposobnost da stvara deo proizvedene vrednosti (mada se o ovom pitanju vode rasprave).(3) Tretiranje kapitala kao uzdržavanja od potrošnje u osnovi se zasniva naSeniorovom shvatanju apstinencije kapitaliste od neproizvodne potrošnje, u savremenojmisli ovakvo shvatanje uzima se kao sekundarni faktor proizvodnje.(4) Materijalna dobra se spomatraju kao: 1) Potrošna ili dobra prvog reda 2) Proizvodna dobra su posredna jer posreduju u proizvodnji roba prvog reda. Stoga se ona nazivaju dobrima višeg reda i vrednuju se u skladu s njihovim graničnim doprinosom u stvaranju dobara prvog reda. Realni kapital (posredno dobro) se deli: (a) Produktivni ili društveni kapital, to je u stvari posredni proizvodni kapital ili nedovršena sredstva finalne potrošnje. U njega ulaze svi elementi stalnog i opticajnog kapitala. (b) Prisvojni ili privatni kapital, koji se sastoji od produktivnog kapitala uvećan za potrošna dobra koja se koriste radi odvijanja procesa proizvodnje. Ovaj kapital donosi dohodak u vidu kamate.(5) Jedno krilo neokenzijanaca, među kojima su Robinson i Itvel i savremenaradikalna politička ekonomija, sasvim su se približili marksističkom poimanju kapitala kaodruštvenog odnosa.3.7.2.3. Kapital i osnovni motiv proizvodnje i poslovanja Znamo da je kapital osnovni proizvodni odnos kapitalističkog načina proizvodnje.Kao takav on određujuće utiče na specifičan istorijski način sjedinjavanja fakoraproizvodnje. Samim tim on bitno određuje i motiv proizvodnje. Ekonomski interesi vladajuće klase su ti koji su obezbedili razvoj društva. Najbitnijiekonomski interesi se izražavaju preko osnovnog motiva proizvodnje. Taj osnovni motiv jei osnovni smisao ostvarivanja procesa proizvodnje. Osnovni motiv kapitalističkog načina proizvodnje je višak vrednosti (VV). Višakvrednosti je suvišak nove vrednosti iznad veličine vrednosti radne snage. VV predstavljasuštinu ili bolje reći unutrašnju sadržinu eksploatacije najamnih radnika. Pa je uvećanjeVV najopštija ekonomska zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje.
  • Višak vrednosti u stvarnom životu se javlja u vidu profita. Profit(pf) je razlikaizmeđu prodajne cene(PC) i cene koštanja(CK): pf = PC – CK. Kapitalista nastoji ostvaritišto veću razliku PC i CK. Od veličine te razlike zavisi njegov uspeh i konkurentnost, pa jeto upravo razlog što je on kako objektivno tako i subjektivno zainteresovan da maksimiziratu razliku. Osnovni ekonosmki motiv poslovanja u kapitalizmu se je profit. U osnovi togmotiva nalazi se sklonost kapitaliste za uvećanjem bogastva. Višak vrednosti je unutrašnja zakonitost kapitalističke porizvodnje, a profit jenajneposrednija, materijalno opipljiva, motivacija poslovanja kapitaliste. On je stoga ispecifičan pojavni izraz viška vrednosti. Moramo napomenuti da se motiv prostog robnog proizvođača menja. Proizvestišto više roba i prisvojiti što veću protivvrednost za sopstvenu robu (prosta robnaproizvodnja) se transformiše u maksimizirati razliku PC i CK.3.7.2.4. Radna snaga kao roba Bitna karakteristika kapitalističkog načina proizvodnje jeste postojanje radnesnage kao robe. Radna snaga je celokupnost fizičkih i psihičkih sposobnosti čoveka koje koristiprilikom proizvodnje. Uslovi za postanak RS kao robe: 1) Radnik je pravno slobodan – vlasnike svoje radne sposobnosti i nije vezak kao rob ili kmet 2) Radnik ne poseduje SP već samo svoju radnu sposobnost koju je prinuđen da prodaje 3) Da postoje vlasnici SP kojima treba radna snaga određenog profila Svojstva RS kao robe: 1) UV RS kao robe je njena sposobnost da obavlja proces trošenja rada, odnosno proces proizvodnje u kome se stvaraju upotrebne vrednosti različitih proizvoda. Upotrebna vrednost radne snage kao robe transformiše se u upotrebne vrednosti drugih roba koje se stvaraju njenomupotrebom. RS je jedina roba koja prenosi vrednost SP i istovremeno se troši. RS stvara NV koja je veća od veličine vrednosti same RS. RS se kupuje zbog njene UV. RS ima UV samo za vlasnika SP (konkretan rad). Prekomerno trošenje RS narušava zdravlje radnika i skraćuje njegov životni vel 2) Vrednost RS određena je apstraktnim ljudskim radom. Veličina vrednosti RS je određena veličinom vrednosti sredstava za život nepohodnih za održavanje odnosno normalno reprodukovanje RS kao robe. Faktori koji utiču na veličinu vrednosti RS kao robe: 1) Količina materijlanih dobara neophodnih za podmirivanje tzv. Normalnih prirodno i geografskih uslovljenih fizioloških potreba (klima i sl.). 2) Privredni i kulturni nivo razvijenosti određene društvene zajednice. Sa višim nivoom privrednog i kulturnog razvoja znači širi asortiman i veći obim neophodnih sredstava za proizvodnju. 3) Masa rada koja je potrebna za proizvodnju neophodnih životnih sredstava za normalnu reprodukciju članova radnikove porodice (ako produktivnost raste masa rada pada i obrnuto). 4) Količina rada da se radnik normalno osposobi (iškoluje da bi bio sposoban).
  • 3.7.3. Ekonomski višak i njegove funkcije u robnoj privredi Pričaj Potreban proizvod... Pričaj Višak proizvoda... Potrebni proizvod i višak proizvoda su rezultat raspodele ND. Pojavni oblik viškaproizvoda je VV (na postojećem stepenu razvoja porizvodnih snaga i zbog karakteraproizvodnih odnosa). U ekonomskoj teoriji sve veću upotrebu ima termin ekonomski višak,koji ne potencira toliko proizvodnju viška vrednosti koliko njegovu upotrebu. Dosadašnji razvoj ljudskog društva je pokazao da osnovne ekonomske funkcijeviška proizvoda pojavljuju kao opšte važeće za sve oblike društvenih odnosa kao i za sveoblike proizvodnje (naturalna i robna). Funkcije ekonomskog viška: 1) Nužnost proširene reprodukcije. Od toga kako će se upotrebiti deo ekonomskog viška namenjen za proširenu reprodukciju od toga zavisi i rast i razvoj društva. Veličina viška proizvoda je određena kako obimom tako i tempom proširene društvene reprodukcije. Osnovna razlika između nacionalnih ekonomija je u stepenu efikasnosti kojom se vrši proširena reprodukcija. Ova razlika je uslovljena u zakonom vrednosti (ZV). Iako zakon vrednosti prati odgovarajuće rasipanje ukupnog DFR on je ipak na nejefikasniji način upotrebljava ograničene proizvodne resurse. 2) Svako društvo treba da zadovolji portrebe neproizvodnog i neaktivnog dela stanovništva. U te potrebe spada: školstvo, zdravstvo, vojska, policija, administracija...). Važno je znati da u onoj meri u kojoj su ove različite namene viška proizvoda u funkciji proširene reprodukcije, u toj meri će biti i veće mogućnosti za zadovoljenje ovih društvenih potreba (prvo se plaća državna administracija jer bez nje proizvodnja se ne može obavljati – bez katastra, sudova... privreda ne funcioniše; dok na drugu stranu sve lepo funkcioniše iako država ne izdvaja pare za zaštitu prava manjina...). 3) Svako društvo jedan deo ekonomskog viška mora izdvojiti za društvene fondove rezervi. Zakon vrednosti opredeljuje raspodelu viška proizvoda na pojedine delove,određuju njihov pojavni oblik, kao i njihove stope rasta. To se naročito odnosi na onaj deokoji se izdvaja za proširenu reprodikciju. U razvijenim robnim privredama sve veći deo viška proizvoda upotrebljava se zazadovoljenje opštedruštvenih i zajedničkih potreba. Karakteristično je za savremeneprivrede da zadovoljenje ovih potreba postaje sastavni deo procesa proširene društvenereprodukcije i da je kao takvo, u funkciji povećanja ukupne društvene produktivnosti rada. Od ukupno ostvarenog proizvoda odvaja se: 1) Nadoknada utrošenih SR 2) Potrebe proširene repordukcije 3) Društvena nadgradnja 4) Fondovi društvenih rezervi 5) Neposredni proizvođači. Zakljuci: 1) Bez obzira na oblik vlasništva (privatno, kapitalističko, državno, društveno, zadružno) svako društvo je prinuđeno da neprekidno obezbeđuje povećanje viška proizvoda. Ovaj cilj se najefikasnije postiže ako se prepusti zakonu vrednosti da reguliše proizvodnju viška vrednosti.
  • 2) Zakoni krupne robne proizvodnje (zakon vrednosti) opredeljuju proizvodnju i upotrebu viška proizvoda, a u stvari oni određuju i proizvodnju samog potrebnog proizvoda. U onoj meri i kojoj je potreban proizvod u funkciji proizvodnje viška proizvoda, u toj meri postojaće i veće mogućnosti da se potrebe neposrednih proizvođača zadovolje u većem obimu i na višem nivou. Funkcije zakona vrednosti (ZV): 1) Selektivna funkcija ZV – osnovni faktor diferencijacije između proizvođača u robnoj privredi je upravo u većoj ili manjoj sposobnosti proizvodnje viška vrednosti. 2) Alokativna funkcija ZV – raspodela faktora proizvodnje unutar i između grana ima uticaj na funkciju robne proizvodnje 3) Distributivna funkcija ZV – ukoliko raspodela viška proizvoda, odnosno ND na akumulaciu i potrošnju nije odgovarajuća razvoja nacionalne ekonomije se dovodi u pitanje.3.7.4. Proizvodnja kao oblik alokacije osnovnih faktora porizvodnje (FP) – značenje proizvodne funkcije Pričaj Šta je proizvodnja... Pričaj Proizvodnu funkciju... Tehnička optimizacija – određivanje maksimalno mogućeg proizvoda za datetehničko – tehnološke karakteristike faktora proizvodnje. Kako je danas robna proizvodnja osnovni oblik proizvodnje, a njen osnovniregulator ZV stoga tehnička optimizacija se po pravilu ne poklapa sa ekonomskimmaksimiziranjem. U ekonomskoj teoriji postoje 2 osnovna pristupa u rešavanju ovog problema: 1) Tradicionalni pristup klasične političke ekonomije. Tu se robna proizvodnja i njeni zakoni objašnjavaju zakonom proizvodnjom vrednosti i zakonom njene raspodele. 2) Neoklasična alnaliza koja preko granične produktivnosti faktora proizvodnje određuje učešće svakog faktora u raspodeli ostvarenog dohotka.(2) Granični proizvod nekog fakotra proizvodnje (FP) je dodatni proizvod koji sedobija dodavanjem jedne dodatne jedinice tog FP. Svaki FP angažovaće se u proizvodnom procesu sve do tačke dok se neizjednače njihove TC sa njihovim graničnim proizvodom. Kada se za sve FP izjednačenjihove cene (granični prihod) i njihovi granični proizvodi (granični trošak( dobija semaksimalni proizvod i problem ekonomske optimizacije je rešen. Raspodela ostvarenog rezultata (dohotka) između FP određena je graničnomproduktivnošću svakog FP: • Profit = granična produktivnost kapitala • Renta = granična produktivnost zemlje • Najamnina = granična produktivnost rada Proizvodna funkcija vezuje sve FP i Q proizvodnje. Za svaku kombinaciju FPpostoji i odgovarajući proizvod.
  • Zamerke ovakvom shvatanju: 1) Dohoci datih faktora se kao društveno – ekonomska pojava izjednačuju sa njihovim graničnim proizvodom koji je tehničko – tehnološki određen. 2) Polazi se od loše pretpostavke da su FP mogu međusobno neopgraničeno zamenjivati (savršena deljivost FP), što faktički ne postoji. 3) Ne može se u najvećem broju slučajeva utvrditi koliki je deo fizičkog proizvoda prouzrokovao jedan FP. 4) Nemogućnost određivanja granične produktivnosti svakog pojedinačnog radnika u timskom radu. 5) Loša pretpostavka da je granična produktivnost jednog radnika konstanta. 6) Loša pretpostavka o homogenosti kapitala – kembridžka kontroverza – kako različita SP (različite UV) sa različitim rokom upotrebe (različitih amotrizacija) predstaviti u agregatnoj proizvodnoj funkciji.3.7.5. Proizvodnja vrednosti i njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi3.7.5.1. Proizvodnja vrednosti i njene karakteristike u kapitalističkoj robnoj proizvodnji Cilj proizvodnog procesa je proizvodnja vrednosti. Proizvodnja vrednosti je ključnaodredba robne proizvodnje, pa je angažovanje i utrošak FP jedno moguć ukoliko je ufunkciji proizvodnje odgovarajuće vrednosti. Trošenje radne snage u procesu proizvodnje ima dvostruku posledicu: 1) Utrošak RS se izražava u stvaranju nove vrednosti (NV) 2) Koristeći data SP RS prenosi njihovu vrednost na novi proizvod – preneta vrednost (PV). Pa je vrednosna struktura proizvedene vrednosti: V = PV + NV. Iz navedenogizraza se vidi da je porces prozvodnje vrednosti u stvari proces prenošenja vrednosti iproces stvaranja vrednosti. Pošto u kapitalističkoj privredi proizvodnja vrednosti nije sama sebi cilj, već je ciljoplodnja uloženog kapitala – uvećanje uloženog kapitala. Pa proces oplodnje vrednostinije ništa drugo do proces proizvodnje vrednosti produžen preko izvesne tačke. U kapitalističkoj robnoj proizvodnji svi FP se moraju reprodukovati kako bi seproces proizvodnje mogao nastaviti. Potreban proizvod služi za reprodukciju neposrednih proizvođača, i određen jevrednošću radne snage kao robe. UV RS kao robe nije određena njenim korisnimsvojstvima već sposobnošću da u procesu proizvodnje stvara vrednost veću od sopstvene. Vrednost radne snage kao robe i njeno trošenje su dve različite stvari. Vrednostradne snage je u najvećoj meri nezavisno od trošenja radne snage u proizvodnomprocesu. U proizvodnom procesu, za razliku od SP, trošenjem RS se ne prenosi njenavrednost na novi proizvod, već se taj proces trošenja radne snage izražava ustvaranju nove vrednosti. Pa proizvodni porces vremenski mora trajati dovoljno dugo dase reprodukuje angažovani kapital i da određen deo ostane kapitalisti, jer se tako oplođujekapital.
  • Angažovanjem radne snage kapitalista je stekao pravo da raspolaže njenomupotrebnom vrednošću u toku trajanja čitavog radnog dana. Na taj način se vrednostradne snage kao robe i njena upotrebna vrednost razdvajaju. Produživanjem radnogvremena iznad vremena koje je neophodno da radna snaga stvori ekvivalent za kapital zasopstveno reprodukovanje (potrebno vreme) kapitalista proces stvaranja vrednostipretvara u proces oplodnje vrenosti. Tada proizvedena vrednost postaje veća odvrednosti angažovanog i utrošenog kapitala. Deo NV iznad protivvrednosti RS kao robe je VV.PRIMER : ULOŽENI KAPITAL PROIZVEDNE VREDNOST RADNO VREME SP = 80 PV = 80 RS = 20 NV = 20 PRV SP = 80 PV = 80 RS = 0 NV = 20 VRV Σ = 180 Σ = 200 VV = 20 Podela FP prema tome kako se ponašaju u stvaranju vrednosti: 1) Postojani ili konstantni – kapital uložen u SP. PV SP jednaka je njihovoj vrednosti i ne može biti veća od c. 2) Varijabilni (promenljivi) kapital uložen u RS – NV nije unapred data, već je promenljiva v. Taj varijabilni kapital stvara VV odnosno m. VV prisvaja kapitalista kao vlasnik SP. VV je oznaka za eksploataciju – prisvajanjerezultata tuđeg rada. Prisvajanje VV ostvaruje se prisvajanjem robe na tržištu. Strukturaproizvedene vrednosti V = PV + NV. Izraz procesa oplodnje vrednosti V = c + v + m.3.7.5.2. Metode proizvodnje viška vrednosti Stopa viška vrednosti je pokaztelj oplodnje varijabilnog kapitala; poakzuje stepeneksploatacije RS kao robe: m m = × 100 VR – višak rada v PR – potreban rad VR VPR – višak proizvoda m = × 100 PPR – potreban proizvod PR VPR m = × 100 PPR Svaki kapitalista je zainteresovan da prisvoji što veću masu viška vrednosti.Postoje dva osnovna načina proizvodnje viška vrednosti(uz iste FP): 1) Apsolutni metod 2) Relativan metod 1) Apsolutni metod je zasnovan na apsolutnom povećanju viška rada u odnosu na potreban rad. Pred kapitalistom se nalaze tri mogućnosti: (a) On može da poveća broj radnika, što dovodi do povećanja NV i ujedno do povećanja VV. Međutim uvoditi nove radnike u proces proizvodnje često može biti neekonomično.
  • (b) On može da poveća dužinu radnog dana, što dovodi do povećanja NV i ujedno do povećanja VV. Međutim odavno postoje zakoni koji u velikom broju društava zakonski određuju dužinu trajanja radnog dana. (c) On može da poveća intenzivnost rada (što je najčešći način), što dovodi do povećanja NV i ujedno do povećanja VV. Međutim sindikati su se izborili da vežu visinu zarade za intenzivnost rada tako da bi se povećana intenzivnost kompenzirala povećanim platama. 2) Relativni metod vezan je za povećanje produktivnosti rada u granbama koje proizvode sredstva nužne potrošnje za reprodukciju radne snage. Na taj način smanjuje se vrednost radne snage kao robe, smanjuje se potrebno radno vreme, a povećava se uz iste uslove, višak radnog vremena i višak vrednosti. Na taj način pojedinačni kapitalista koristi efekte ukupnog društvenog progresa. Povećanje produktivnosti u granama koje proizvode SP nema direktan uticaj, većindirektan jer će se ti sada jeftiniji (jer je porasla produktivnost) SP koristiti za proizvodnjuneke druge robe koja će onda donositi više VV. Svaki relativan višak vrednosti je ujedno i apsolutni jer za svoju osnovu imapovećanje viška rada. Naravno svaki apsolutni višak rada je ujedno i relativan, jer za svojuosnovu ima razvitak proizvodnih snaga.3.7.5.3. Proizvodnja vrednosti i njene karakteristike u savremenoj robnoj privredi Dosada kada smo analizirali stvaranje vrednosti zapostavili smo činjenicu da ustvaronosti postoji pluralizam svojinskih oblika. Razlikujemo karakteristike proizvodnje vrednosti kod: 1) Državnih preduzeća 2) Društvenih preduzeća(1) U savremenoj kapitalističkoj privredi veliki deo BDP potiče od državnih preduzeća.Iako se radi o savremenim privedama, pokazalo se da u određenim sektorima državnasvojina je efikasnija od privatne ili zbog određenih nacionalnih interesa takva preduzećajednostavno ne mogu biti u privatnim rukama (elektrodistribucija, zdravstvo...). Međutim iako su to državna preduzeća ona moraju poštovati zakone krupne robneproizvodnje. Državna preduzeća se kao i svaka druga preduzeća na tržištu pojavljuju kaosamostalni proizvođači. Razlika je u toma što država kao kolektivan kapitalista prisvajaproizvedeni višak vrednosti. Radna snaga i ovde učestvuje u raspodeli vrednosti, međutim, ovde mogupostojati i određene specifičnosti. Često se dešava da državna preduzeća dodatno plaćajuradnike za svoj upravljački rad, pa se zbog toga jedan deo viška vrednosti pretvara upotrebni proizvod v1. Sada struktura proizvedene vrednosti glasi: V = c + v + v1 + m. Ovakva struktura proizvedene vrednosti biće i u slučaju da je u pitanjuakcionarsko društvo. Tu će komponenta v1 predstavljati deo profita (dividenda) koji dobijazaposleni zbog toga što je vlasnik akcija svog preduzeća. Takođe u savremenimprivredama se često vrši plaćanje radnika u zavisnosti od toga koliko doprinesu stvaranjuprofita.
  • Važno je primetiti, da je eksploatacija, makar u najmanjoj meri, neizbežna. Jer i daradnici raspolažu SP oni uvek od ukupne proizvedene vrednosti moraju odvajatiodgovarajući deo za akumulaciju.(2) Privreda socijalističkih zemalja u prelaznom periodu od kapitalizma ka novomnačinu proizvodnje na osnovama državne svojine bila je zasnovana na negaciji robneproizvodnje i njenih zakonitosti. U kasnijim periodima ta početna potpuna negacijaekonomskih zakona je polako nestajala i oni su počeli sve više da se poštuju, pa tuustaljuje nova struktura proizvedene vrednosti. I ovde je bila razdvojenost radnika od uslova i rezultata proizvodnje. Državnasvojina je bila dominantna. Radnici nisu imali gotovo nikakvu mogućnost raspolaganjaproizvedenimn proizvodom, a kamoli viškom proizvoda, pa je i ova društveno –ekonomska formacija bila eksploatatorska. Zato se etatizam, kao faza razvoja socijalizmatretira kao eksploatatorsko društvo. Ne samo da radnici nisu raspolagali uslovima irezultatima proizvodnje nego je država često eksproprisala same radnike kako bi sakupilasredstva za investicije. Tako da zarade – plate – lični dohodci nisu imali nikakve veze sakoličinom materijalih dobara koja je bila potrebna za reprodukciju radnika. Takođe svi sudobijali relativno jednake plate ma kolika bila njihova produktivnost – što je vodilo ufantastičnu neefikasnost, nezainteresovanost radne snage. U takvim slučajevima objektivna struktura proizvedene vrednosti se i ne možepredstaviti, jer je država sve kontrolisala po svom nahođenju. Kod nas u Jugoslaviji se javlja društvena svojina – jedina na svetu. Preduzeća susvačija odnosno ničija, pa su bila i predodređena na propast. Od naših društvenihpreduzeća treba razlikovati preduzeća u javnom vlasništvu – to su razni oblici akcionarskihdruštava. U akcionarskim preduzećima strogo se poštuju zakoni krupne robne proizvodnje.Radnik u raspodeli proizvedene vrednosti učestvuje po dva osnova: 1) Fiksni deo – zavisi od vrednosti radne snage 2) Promenljivi deo – zavisi od vlasništva radnika nad akcijama preduzeća, kao i od uspešnosti preduzeća. Kupujući akcije radnik postaje i eksploatator i eksploatisan. Dolazi do spajanjaradnika sa uslovima i rezultatima proizvodnje. On sada ima pravo na deo profita, pravo naupravljanje (1 akcija = 1 glas), pravo na deo likvidacionog ostatka. Koliku će radnik dobitidividendu zavisi od broja akcija koje poseduje, kao i od poslovnog uspeha preduzeća.Ovde takođe postoje određene specifičnosti. Radnik može posedovati različite vrste akcija.Određene vrste akcija donose sigurnu dividendu, ali je zato njena veličina manja, dokdruge ,klasične akcije, predstavljaju rizik za radnika jer ako preduzeće loše posluje možese desiti da on i ne dobije dividendu, ali zato mogu doneti znatne prihode radniku. Takođeako se preduzeće nalazi u intenzivnom investicionom periodu, ili proilazi kroz težak periodu svom poslovanju radnici se mogu odreći dividende kako bi zaštitili svoj osnovni ulog. Vrednosna struktura izgleda: V = c + ld + ld1 + m; ld (lični dohodak)Š – sredstvapotrebna za plaćanje utrošene RS, ld1 – dodatna sredstva koja radnik stiče tako što imaneku upravljačku funkciju, ili je akcionar, itd... VV je osnovna zakonitost savremene robne proizvodnje. U zavisnosti odkaraktera društvenih odnosa postoje različiti pojavni oblici VV: profit – dobit – dohodak.
  • 3.7.5.4. Shvatanje ekonomskog viška u ekonomskoj teoriji U savremenoj ekonomskoj teroiji na osnovama subjektivne teorije vrednosti upotpunosti se odbacuje pojam viška. Jedini višak koji se pojavljuje je: 1) Renta – kao proizvod besplatnih darova prirode 2) Potrošački višak 3) Proizvođački višak.POTROŠAČEV VIŠAK Za potrošača prvi galon vode ima Cena($),Granična korisnost H2O veću vrednost nego što je stvarna cena vode. On bi bio spreman da plati čak 9$ za 9 1 galon vode, a plaća samo 1$, pa mu 8 ostaje višak (potrošačev višak) od 8$. 7 Za drugi galon vode već bi dao 8$, 6 pa mu je višak 7$. ............ Tako dolazimo do osmog galona za koju je potrošač 5 Cena sperman da plati 1$, pa nema viška. H2O 4 Deveti galon, pošto se napio vode, bi 3 platio samo pola dolara, pošto galon košta 1$ to ga potrošač neće ni kupiti. 2 Ukupni potrošačev višak je 8 + 7 1 +...+ 1 = 36$. Taj višak je dodatna korist Q 1 2 3 4 5 6 7 8 9 (galoni) koju potrošač stiče iznad onoga što je platio. Zamerke potrošačevog viška: 1) Da li bi korisnost prvog galona vode bila 9$, a njegova cena 1$ ako bi se proizvodio samo jedan galon? Isto pitanje možemo postaviti i za svako sledeće povećanje proizvodnje. Očigledno da navedeni primer nije realan. 2) Pretpostavka o jednakom potrošačevom višku za sve korisnike ne neosnovana, jer različiti ljudi imaju različite sisteme vrednosti 3) To što postoji velika potencijalna korisnost od nekog dobra, ne znači da će ono i biti proizvedene što zastupa ova teorija. Primer: potencijalna korisnost od novoga auto-puta može biti velika, ali ako su troškovi izgradnje toliki da premašuju budžet taj auto-put neće biti izgrađen.PROIZVO AČEV VIŠAK Cena ($), Proizvodnja prve jedinice proizvoda sa Granični troškovi graničnim troškovima (GT1) omogućava proizvođaču da prisvoji višak označen površinom A, odnosno određen razlikom između prodajne TC0 cene (TC0) i graničnog troška za prvu jednicu proizvoda GT1. Za sledeću jedinicu proizvoda D veličinu viška određuje razlika između TC0 i GT2. C Ukupni višak određen je zbirom svih osenčenih GT2 površina. B GT1 A Q Zamerka: Osnovni problem je što se uopšte u teoriji ne pokušava objasniti odaklepotiče razlika između TC i GT.
  • 3.7.6. Reprodukcioni ciklus robnog proizvo ača Proces proizvodnje se mora kontinualno obavljati, i to u proširenom obimu. Zbogtoga se jedan deo novostvorene vrednosti mora izdvajati u akumulaciju. Proizvod nakonproizvodnje odlazi u prodaju. Tek nakon prodaje i dobijene protivvrednosti u novcuzavršava se jedan proces reprodukcije. Jedan deo dobijenog novca se ponovo ulaže unovi proces reprodukcije koji momentalno počinje iz prvog. Tako da faktori proizvodnjeneprekidno kruže iz proizvodnje u promet. Neprekidno kruženje FP u tokovimareprodukcije nazivamo kružnim kretanjem FP. Jedna ekonomski krug, ili isečak iz tog kružnog kretanja koji se stalno ponavljanazivamo reprodukcionim ciklusom faktora proizvodnje. Proces reprodukcije se sastoji iz dve sfere: 1) Proizvodne sfere 2) Sfere prometa.3.7.6.1. Reprodukcioni ciklus robnog proizvo ača Odmah se uviđa da VV kao cilj proizvodnje se ne stvara u prometu, ali da beznjega se ne može realizovati. U prometu (na tržištu) se proizvedeno materijalno dobropotvrđuje ili ne potvrđuje, a time se proizvedeni VV realizuje ill ne realizuje. Zbog toga namje prometna sfera važna. Kako se promet ne može odvijati sam od sebe, njemu je potreban odgovarajućikapital. Stoga se u svakom posmatranom momentu reprodukcije u datom kapitalističkompreduzeću jedan deo kapitala mora nalaziti u sferi proizvodnje, a drugi deo (ne isti) morase nalaziti u sferi prometa. SP N → R → →23 1→4 4 →4 N 1 P4 R 23 RS 14 244 ( 2) 4 3 (3 ) (1)(1) Prva faza procesa reprodukcije se naziva kupovina. Za otpočinjanje procesakapitalista raspolaže kapitalon N (novčani oblik) za njega kupuje SP i RS. N′>N, R′>R.(2) Druga faza je sjedinjavanje RS i SP i otpočinjanje proizvodnog procesa. Ovu fazunazivamo faza proizvodnje.(3) Faza prodaje ili realizacije robe. Proizvodnjom dobijamo robu druge UV nego štoje UV SP i RS. Prodajom te robe oslobađa se višak vrednosti zarobljen u R′. Ovakav neprekidni proces koji prolazi kapital u toku reprodukcije od momentanjegovog prdujmljivanja u novčanom obliku radi procesa proizvodnje, prolaska kroz svefaze obrta, pa do ponovnog njegovog vraćanja, ali uvećanog, takođe u novčani obliknaziva se kružnim kretanjem kapitala. Novac → Roba → Pr oizvodnja → Roba → Novac U toku ovog kruženja kapital se transformiše i poprima različite oblike. Kapital kojiu toku svog kruženja uzima i napušta oblike proizvodnog i robnog kapitala, obavljajući pritom odgovarajuće funkcije, Marks naziva industrijskim kapitalom, a to je u stvari oznakaza svaki proizvodni kapital.
  • Razlikujemo tri oblika kružnog kretanja industrijskog kapitala: 1) Kružno kretanje novčanog kapitala (puna linija) 2) Kružno kretanje proizvodnog kapitala (tačkasta linija) 3) Kružno kretanje robnog kapitala (linija sa isprekidanim crticama), ali i jednistvo svih tih specifičnih kružnih kretanja industrijskog kapitala. N → R( sirovine) → P → R( proizvodi) → N → R → P → R → N Kruženje industrijskog kapitala Za kapitalistički način proizvodnje karakteristično je kružno kretanje novčanogkapitala, jer ono odslikava i reprodukuje kapitalistički društveni odnos. Pa je opšti oblikkružnog kretanja industrijkog kapitala kretanje novčanog kapitala. Celokupni proces predstavlja jedinstvo procesa proiozvodnje i prometa, kao ijedinstvo kružnog kretanja sva tri njegova oblika. Tako industrijski kapital istovremenofunkcioniše i kao robni i kao novčani i kao proizvodni. Uvek se jedan deo industrijskogkapitala nalazi u ova tri oblika. Pa industrijski kapital jednovremeno opisuje sva tri kruga.POJAM OBRTA KAPITALA Gore(⇑) smo govorili o kružnom kretanju kapitala. Ako kružno kretanje kapitala ⇑posmatramo kao jedinstvo svih faza koje se neprestano odvijaju, onda govorimo o obrtukapitala. Obrt kapitala predstavlja jedan isečak iz kružnog kretanja kapitala koje sestalno ponavlja. Obrt kapitala traje od momenta predijuma do povratka u istom obliku. Ovde je takođe važno naglasiti tri faze obrta kapitala koje smo takođe već naveli.3.7.6.2. Vreme obrta i obrtni ciklus kapitalaVREME OBRTA KAPITALA Izvršenje obrta kapitala zahteva angažovanje kapitala za određeni vremenskiperiod. Zato kapitalista mora znati vremensko trajanje jednog obrta, da bi mogaoobezbediti potrebnu sumu kapitala radi nesmetanog toka procesa reprodukcije ukapitalističkom preduzeću. Vreme koje je potrebno da kapital izvrši sve faze reprodukcije naziva sevremenom obrta kapitala. Vreme obrta kapitala se sastoji: 1) Vremena proizvodnje 2) Vremena prometa
  • 1) Vreme prizvodnje obuhvata onaj period vremena obrta kapitala kada se kapital nalazi u oblasti proizvodnje. Ovo vreme je najčešće duže nego što traje tzv.radni period, odnosno duže je od procesa rada. To je zbog toga što tehnologija ili priroda proizvodnje nekog proizvoda zahtevaju određeni proces odležavanja, zrenja,... Reč je o periodu u toku kojeg se odvijaju različiti biološki, fizički i hemijski procesi. U vreme proizvodnje spada i onaj period koji uslovljava kontinuitet procesa proizvodnje, tj. period u kojem sirovine stoje pripremljene za ubacivanje u proces rada (odgovarajuće zalihe daske u industriji nameštaja, zaliha brašna u pekarskoj industriji, kože u industriji obuće...). U vreme proizvodnje spada: (a) Radni period – ima najveći značaj, jer se samo u ovom periodu stvara NV. (b) Određene pauze (biološke, hemijske, fizičke). 2) Vreme prometa obuhvata: (a) Fazu kupovine, u toku koje se nabavljaju proizvodni činioci SP (b) Fazu prodaje, u toku koje se vrši realizacija proizvedene robe. Iako se ove dve faze međusobno razlikuju (druga prodaja je mnogo teža od prve), obema je zajedničko to što se u tom vremenu kapital nalazi van proizvodne sfere. Vreme prometa jednim delom prdhodi vremenu proizvodnje, a drugim delom sledi iza vremena proizvodnje. Ukupna dužina vremena obrta kapitala = vreme proizvodnje + vreme prometa. Skraćivanje ukupne dužine vremena obrta kapitala zavisi od sledećih faktora: 1) Primena savremene tehnike i tehnologije 2) Boljom organizaciom proizvodnje 3) Razvojem saobraćaja 4) Boljim poznavanjem tržišta. Sa predhodno navedenog stnovišta celokupan industrijski kapital može se podelitina dva dela: 1) Proizvodni kapital 2) Prometni kapital Vreme obrta kapitala različito je u različitim granama, ali i između različitihproizvođača, što bitno utiče na njihovu ekonomsku poziciju na tržištu. Jedinica za merenjebrzine obrta kapitala je 1 godina. O O = 1 godina n= n – broj obrta u 1 godini o o – dužina trajanja 1 obrta Kapitalista je veoma zaiteresovan da skrati vreme trajanja obrta, jer mi toomogućuje veći broj obrta za isto vreme, a time i povećanje proizvodnje viška vrednosti.Posebno je zainteresovan da skrati vreme prometa kapitala, kao i razne pauze u tokuvremena proizvodnje, jer se nova vrednost i višak vrednosti stvaraju samo u procesu rada(radnom periodu). To se može postići gorenavedenim faktorima. Skraćivanjemvremena obrta kapitala povečava se obim proizvodnje robe, masaproizvedenog VV i smanjuje se CK. Masa VV se povećava jer svaki obrt donosiodgovarajuću masu VV, pa ako se ostvari više obrta u toku jedne godine više će biti i VV.
  • PRIMER : Recimo da je: Angažovani kapital K = 100.000$ Organski sastav kapitala (c:v) = 4:1 m′=100% da se sav angažavani kapital utrošu u toku 1 god; n = 1, odnosno o = 1 god 100.000$ : 5 = 20.000$ = v c:v=4:1 c = 4v c = 80.000$ m′ = m ⋅100 / v 100% = m ⋅ 100 / 20.000$ m = v = 20.000$ Struktura proizvedene vrednosti: 100.000$ = 80.000$ + 20.000$ + 20.000$ Predpoststavimo da je proizvođač reorganizovanje vreme obrta kapitala uspeo da svede sa 1 god na 2 meseca. o = 2 meseca n = 1 god / 2 meseca = 6 Ukupno proivedeni višak vrednosti će biti jednak proizvodu n i viška vrednosti koji se stvori u 1 obrtu. VV = n ⋅ vv VV = 6 ⋅20.000$ = 120.000$ Kada uporedimo 120.000$ i 20.000$ (stovrenih za godinu dana) vidimo zašto je kapitalista toliko zaiteresovan da smanji vreme obrta kapitala.PRIMER : Uzećemo podatke iz gornjeg primera: Struktura proizvedene vrednosti: 100.000$ = 80.000$ + 20.000$ + 20.000$ Recimo da vreme obrta traje 4 meseca i to 2 meseca proizvodnja, a 2 meseca promet (1 mesec kupovina + 1 mesec prodaja), to izleda u tabeli ovako: FAZE OBRTA KUPOVINA PROIZVODNJA PRODAJA ΣK VREME POJEDINIH FAZA 1 MESEC 2 MESECA 1 MESEC RASPODELA KAPITALA PO FAZAMA 25.000$ 50.000$ 25.000$ 100.000$ Pedpostavimo da je preduzeće modrenizaciom uspelo srazmerno da skrati vreme trajanja obrta, to izgleda u tabeli ovako: FAZE OBRTA KUPOVINA PROIZVODNJA PRODAJA ΣK VREME POJEDINIH FAZA 1/2 MESECA 1 MESEC 1/2 MESECA a) 12.500$ a) 25.000$ a) 12.500$ a) 50.000$ RASPODELA KAPITALA PO FAZAMA b) 25.000$ b) 50.000$ b) 25.000$ b) 100.000$ Važno je primetiti da odnos proivosnog i prometnog kapitala je ostao isti (50%:50%), jer su se srazmerno smanjilo i vreme proizvodnje i vreme prometa. Razlikujemo dva slučaja: (a) Ako smo ostali pri neizmenjenom obimu proizvodnje, došlo je do smanjenja ukupnog angažovanog kapitala sada je on 50.000$ umesto 100.000$. (b) Ako smo odlučili da ne menjamo angažovani kapital (on ostaje 100.000$) kao posledicu imamo porast proizvonje 100%.
  • PRIMER : Uzećemo podatke iz gornjeg primera: Struktura proizvedene vrednosti: 100.000$ = 80.000$ + 20.000$ + 20.000$ Predpostavimo da se usled primene sistema menadžmenta smanji vreme obrta kapitala, ali tako da se samo smanji vreme prometa. FAZE OBRTA KUPOVINA PROIZVODNJA PRODAJA ΣK VREME POJEDINIH FAZA 1/2 MESECA 2 MESECA 1/2 MESECA a) 12.500$ a) 50.000$ a) 12.500$ a) 75.000$ RASPODELA KAPITALA PO FAZAMA b) 16.667$ b) 66.666$ b) 16.667$ b) 100.000$ Ovde jo došlo do promene u odnosu između proizvodnog i prometnog kapitala, zbog toga što je smanjeno samo vreme prometa od 2 meseca na 1 mesec, a vreme proizvodnje ostalo isto. Razlikujemo 2 slučaja: (a) Ako smo ostali pri neizmenjenom obimu proizvodnje, došlo je do smanjenja ukupnog angažovanog kapitala sada je on 75.000$ umesto 100.000$. (b) Ako smo odlučili da ne menjamo angažovani kapital (on ostaje 100.000$) kao posledicu imamo porast proizvonje 33,3%.STALNI I OPTICAJNI KAPITAL Već smo rekli da industrijski kapital možemo podeliti na: 1) proizvodni 2) prometni. Prometni kapital obuhvata novčani i robni kapital i on nema specifičnosti upogledu obrta kapitala, jer svi delovi toga kapitala obavljaju funkciju obrta na identičannačin. Proizvodni kapital ima određene specifičnosti u pogledu obrta, jer se svi njegovidelovi ne ponašaju na isti način. U proivodni kapital spadaju: SR, PR, RS. Proizvodni kapital se deli na: 1) Stalni ili fiksni kapital (SK) 2) Opticajni ili cirkulirajući kapital (OK)(1) Kapital uložen u sredstva za rad nazivamo SK. Sredstva za rad učestvuju uprocesu proizvodnje u dužem vremenskom periodu (u toku većeg broja obrta). Zbog togaoni svoju vrednost postepeno prenose na novi proizvod. Sredstva za rad prenose na noveproizvode onoliki deo svoje vrednosti koliko od nje gube upotrebom u toku jednog procesaproizvodnje.PRIMER : Vrednost mašine je: SK = 1.000.000$ Vek trajanja je 10 godina To znači da se svake godine na nove proizvode prenese 100.000$. Sve dotle dok ne istekne vek trajanja to sredstvo za rad funkcioniše u procesuproizvonje. Sve dok SR funkcionišu jedan deo verdnosti ostaje fiksiran u SR. Za to vremeSR se ne zamenjuju u procesu proizvodnje, za njih se ne izdaje ponovo kapital. Onamaterijalno ne ulaze u novi proizvod već samo vrednosno. Pored kapitala predujmljenog u SR, u SK spada i onaj deo proizvodnog kapitalakoji se utroši u toku jednog obrta, ali svoju vrednost prenosi na novi proizvod postepeno, utoku većeg broja obrta. NPR: sistemi za navodnjavanje.
  • Trošenje stalog kapitala može biti: 1) Naturalno 2) Vrednosno (ekonomsko) trošenje. 1) Naturalno trošenje naziva se rabaćenje i ono može biti: (a) Fizičko rabaćenje predstavlja habanje, ruiniranje i sl.usled upotrebe SR u procesu proizvodnje + zub vremena. (b) Moralno rabećenje predstavlja ekonomsko zastarevanje. Zbog konstantnog razvoja tehnike i tehnologije nova SR non-stop izlaze na tržište sve savremenija i savremenija. Proizvođač može koristiti SR dok joj ne istekne vek trajanja tog SR, ali on će ubrzo postati neekonomičan, jer svi drugi proizvođači koriste nova SR, a on ne, pa je njegova cena proizvoda daleko veća. 2) Vrednosno trošenje SR je amortizacija. Amortizacija (am) je proces prenošenja jednog dela vrednosti SK na novi proizvod u toku svakog pojedinog obrta kapitala. Nakon realizacije proizvedene robe idvaja se deo za nadoknadu utrošenih SR (amortizacija) koji se odlaže u amortizacioni fond i služi za nadoknadu dotrajalog SK. Godišnju stopu amortizacije (am′) koja ′ predstavlja procentualno izražen deo SR koji se utroši u jednom obrtu. am am = × 100 SK PRIMER : SK = 1.000.000$ Vek trajanja = 10 god am = 1.000.000$ / 10 = 100.000$ am′ = 100.000$ ⋅ 100 / 1.000.000$ = 10% Važna stavka kod trošenja SK su i opravke gde razlikujemo: (a) Generalni remont, generalne opravke, koje povećavaju vrednost mašine i prenose se na nov proizvod (b) Sitne opravke predstavljaju razna podbazivanja, čišćenja, pregledi i sl. koje ne povećavaju vrednost mašine i ne prenose se na nov proizvod.(2) Kapital uložen u PR i RS predstavlja OK. Deo kapitala uloženu PR prenese svu svoju vrednost na novi proizvod, u tokujednog obrta kako vrednosno tako i materijalno. Kapital uložen u predmete rada ulazicelom svojom vrednošću u novi proizvod, koja se kapitalisti, realizaciom robe, ponovo unovčanom obliku vraća. Tako je ovaj deo kapitala izvršio jedan krug i to za vreme istogprocesa proizvodnje. Deo kapitala uložen u RS obrće se na isti način kao i kapital uložen u PR. RS uprocesu proizvodnje stvara NV; čime reprodukuje svoju vrednost. Taj deo vrednosti ulazi uvrednost proizvoda kao NV i realizaciom se vraća kapitalisti. I ovaj deo kapitala se utroši iobrne u toku jednog reprodukcionog ciklusa. Podela proizvodnog kapitala na stalni i opticajni ne zavisi od toga u koja materijlandobra je uložen, nego od toga koju funkciju obavljaju ta materijalna dobra. Na primer: vo uratarstvu predstavlja stalni kapital, a vo u klanici opticajni. Podela proizvodnog kapitala na stalni i opticajni ne zavisi ni od materijalnogoblika, ni od veličine, ni od pokretljivosti, jer avion ma koliko pokretljiv spada u fiksnikapital, dok drvo u pilanskoj industriji ma koliko nepokretno spada u cirkulirajući kapital.
  • STALNI I OPTICAJNI KAPITAL Fiksni i cirkulirajući kapital se obrću na različite načine i u različitom vremenskomperiodu. Oni na različite načine prenose svoju vrednost na novi proizvod i u različitoj dužinivremena vraćaju se u svoj polazni, novčani oblik. Međutim da bi kapitalista bi uspešannjemu je potreban prosečan obrt celokupnog predujmljenog kapitala. Celokupni obrt predujmljenog kapitala jeste prosečni obrt različitih njegovihsastavnih delova. Za utvrđivanje prosečnog obrta celokupnog predujmljenog kapitala celokupnipredujmljeni kapital se moras svesti na zajednički imenilac, a to je novac. Prosečni obrtcelokupnog predujmljenog kapitala se određuje tako što se saberu sva različita vremenaobrta (obrtni ciklus). Obrtni ciklus sadrži veći broj reprodukcija vrednosti cirkulirajućeg ijedan deo vrednosti fiksnog kapitala. Vreme obrtnog ciklusa kapitala je obično duže odvremena godišnjeg obrta kapitala (može a ne mora).PRIMER : Ukupno predujmljeni kapital K = 130.000$ SK = 100.000$ Vek trajanja = 10 godina am = 10.000$ OK = 30.000 OK se obrne 5 puta u toku jedne godine: 30.000$ ⋅ 5 = 150.000$ Pa je ukupno obrnuti kapital na kraju godine 150.000$ + 10.000$ = 160.000$. Suma ukupno obrnutog kapital u toku jedne godine je veća od sume ukupnog predujmljenog kapitala od 130.000$. To znači da se ukupno predujmljni kapital obrne 1,23 puta u toku godine (160.000$ / 130.000$), odnosno jedanput se obrne za 9,75 meseci (12 meseci / 1,23 tj. 12 meseci ⋅ 130.000$ / 160.000$). Na kraju godine kapitalista ima 160.000$, odnosno: + 10.000$ - u amotrizacionom fondu + 90.000$ - fiksiranim u SR koja se nisu cela potrošila (100.000$ - 10.000$) + 30.000$ - cirkulirajućeg kapitala 150.000$ - ukupni predujmljeni kapital + 10.000$ - višak vrednosti koji on zadržava. = 160.000$3.7.7. Troškovi proizvodnje robnog proizvo ača3.7.7.1. Definisanje troškova proizvodnje Bez činilaca proizvodnje nemoguće je organizovati proizvodnju. To znači da robniproizvođači prvo moraju nabaviti FP, kako bi ih kasnije trošili. Kako bi mogli da kontroličuproces proizvodnje proizvođači moraju znati troškove proizvodnje. Postoje dva shvatanja troškova proizvodnje: 1) Troškovi proizvodnje su novčani izraz za utrošene FP u proizvodnji određene robe.
  • 2) Troškovi proizvodnje predstavljaju novčani izdatak (ili rashod) u proizvodnji određene robe. Vidimo da je drugo shvatanje nešto šire od prvog, jer ono omogućava da poredutrošenih FP, u troškove proizvodnje uračunaju i troškovi u vezi sa proizvodnimposlovanjem preduzeća (osiguranje, porezu, kamate...).3.7.7.2. Fiksni i varijabilni troškovi Podela: 1) Po načinu obračuna: (a) Direktni (b) Indirektni 2) Po mestu nastanka: (a) Troškovi izrade (b) Troškovi režije 3) Zavisno od predmeta trošenja: (a) SR (b) PR (c) RS 4) Zavisno od vremena: (a) Kratkoročni troškovi (b) Dugoročni troškovi 5) Zavisno od nosilaca: (a) Pojedinačni (b) Zajednički troškovi. 6) Troškovi prozvodnje različito reaguju u zavisnosti od stepena iskorišćenja angažovanih proizvodnih kapaciteta, i delimo ih na: (a) Fiksne troškove (FT) (b) Varijabilne troškove (VT) Fiksni troškovi su oni troškovi proizvodnje koji se ne menjaju sa promenamaobima proizvodnje. Oni se odnose na trošenje opreme i uređaja zbog čega se u literaturioznačavaju i kao troškovi instaliranih kapaciteta. To su ustvari troškovi amortizacije. Fiksnitroškovi za dato preduzeće su nezavisni od obima proizvodnje. FT FTq ili PFT Q Q FT su ukupni fiksni troškovi i oni su nezavisni od količine proizvedenih proizvoda.Dok FTq predstavljaju fiksne troškove po jedinici proizvoda, označavaju se još i prosečnifiksni troškovi (PFT). FT PFT = Q
  • Varijabilni troškovi se odnose na utrošak PR (sirovina, pomoćnog materijala) iRS, pa zbog toga direktno zavise od količine proizvdenih proizvoda. Oni mogu biti: 1) Proporcijalni – menjaju se srazmero promenama Q (zona optimuma) 2) Subproporcijalni – ako se menjaju sporije od promena Q (zona degresije) 3) Superproporcijalni – ako se menjaju brže od promena Q (zona progresije) VT VTq ili PVT VTq ili PVT – SU VARIJABILNI TROŠKOVI PO JEDINICI PROIZVODA, ODNOSNO PROSEČNI OPTIMALNA VARIJABILNI TROŠKOVI ZONA VT PVT = Q 4 Q Q ZONA ZONA DEGRESIJE PROGRESIJE3.7.7.3. Ukupni troškovi (UT), prosečni ukupni troškovi (PUT ili PT ili UTq) i granični (marginalni) troškovi (GT) Ukupni troškovi su zbir fiksnih i varijabilnih. UT = FT + VT. UT se računskiutvrđuju tako što se pomnoži utrošak FP sa njihovim nabavnim cenama (NPR: 5kg čelika ⋅10$/kg + 1000kwh ⋅ 0.1$/kwh + 5radnika ⋅ 100$ = 50$ + 100$ + 500$ = 650$). Prosečniukupni troškovi (ili samo prosečni troškovi) su: UT UT OPTIMALNA ZONA VT UT UT PUT = Q FT Q Q ZONA ZONA DEGRESIJE PROGRESIJE Granični troškovi su troškovi koji nastaju kao rezultat proizvodnje dodajne(granične) jedinice proizvoda. U njih nisu uključeni FT. Marginalni troškovi su najnižitroškovi po kome se ta jedinica proizvoda može prodavati (ali samo na kratki rok jer se nenadoknađuju FT)
  • PRIMER : Q FT VT UT GT PT Zapažanja: 0 55 - 55 - - 1) Ukupan iznos fiksnih troškova ostaje isti u 1 55 30 85 30 85 svim zonama zaposlednosti i nezavisan je 2 55 55 110 25 55 od obima proizvodnje FT = 55 3 55 75 130 20 13,3 2) Ukupni troškovi su FT + VT. Na primer za Q = 3; FT = 55; VT = 75 znači UT = 130 4 55 105 160 30 40 3) Granični troškovi pokazuju koliki su bili VT 5 55 155 210 50 42 za određen proizvod. GT za četvrti proizvod 6 55 225 280 70 46,6 je 30, znači da je trebalo 30, recimo $, za 7 55 315 370 90 52,8 proizvodnju samo tog četvrtog proizvoda. 8 55 425 480 110 60 Za Q=4 VT su 105, znači za prozvodnju 4 9 55 555 610 130 67,7 komada proizvoda VT su 105. 10 55 705 760 150 76AGREGATNI GRAFIK FT, VT, UT, GT PT, GT, (1) cena PT GT PVT Dbq & DbMAX tačka M TC, Cq tačka M’ Q Q6 Q4 Q1 Q2 Q3 Q5
  • PT, GT, cena UT VT C GT DbMAX DbQ FT (2) Q6 Q4 Q1 Q2 Q3 Q5 Dva navedena grafika istu stvar prikazuju na dva različita načina. Grafik (1)prikazuje odnose PT, PVT, GT – odnosno prikazuje odnose troškova po jedinici proizvoda.Grafik (2) prikazuje odnose UT, VT, FT, GT – odnosno prikazuje odnose ukupnih troškova. Prvo treba objasniti sve oznake: • UT, VT, FT – ukupni trošak, varijabilni i fiksni trošak. • PT, PVT – prosečni troškovi, prosečni varijabilni troškovi tj.troškovi po jedinici proizvoda. • Napomena: za GT nema posebne oznake kada se govori o ukupnim ili o GT po jedinici proizvoda. Zato imati u vidu da je u grafiku (1) GT – granični trošak po jedinici proizvoda, a u grafiku (2) GT – običan granični trošak. Ovde se pod GT podrazumeva dodajni trošak proizvodnje pri prelasku u narednu zonu proizvodnje. • DbQ – dobit po jedinici proizvoda • DbMAX – maksimalna ukupna dobit • TC ili CQ – tržišna cena proizvoda ili prihod po jednici proizvoda • C – ukupni prihod pri konstantnoj TC • Q1, Q2, ... karakteristične količine proizvoda Grafik (1): Ako proizvođač svoje proizvode prodaje po ceni TC pri navedenimtroškovima on će ostvarivati profit ako proizvedena količina proizvoda se nalazi između Q3i Q4. Q3 i Q4 su ujedno i granice profita jer je u tim tačkama prihod po jedinici proizvoda Cqjednak ukupnim troškovima po jednici proizvoda PT, pa je profit = 0. Zato se te tačkenazivaju još i pragovima dobiti / profita. Veoma važan interval je između Q1 i Q2, to je tzv. optimalni interval kome težisvaki proizvođač. U Q1 se nalazi tačka DbQ gde je profit po jednici proizvoda maksimalan.To je tačka na krivoj troškova PT, a koja je najudaljenija od TC.
  • Susedna tačka je DbMAX za Q2 proizvoda. U toj tački ukupna količina profita (ilidobiti svejedno) je maksimalna. Intervali Q6 - Q4 i Q3 - Q5 su intervali gde proizvođač iz ukupnog prihoda pojedinici proizvoda ne uspeva da nadoknadi cele troškove po jednici proizvoda. Onnadoknađuje cele varijabilne, ali mu deo fiksnih ostaje nenadoknađen. To ne značiautomacku propast proizvođača gledajući na kratki rok, ali na dugi rok, ako se isto stanjezadrži, proizvođač sigurno propada. Ako proizvođač uspe da u dogledno vreme povećasvoj prihod može izbeći bankrot. Ako proizvođač u sred procesa reprodukcije prekine da proizvodi njegovi gubici ćese sastojati iz FT, koje je on angažovao za duži period, a oni sada stoje i propadaju. Svedok se proizvodi u intervalima Q6 - Q4 i Q3 - Q5 proizvođač nadoknađuje makar mali deoFT, odnosno ne gubi cele FT. Međutim ako proizvođač proizvodi Q6 i Q5 on gubi cele FT,pa mu je sve jedno radio, ne radio (radio ne radio svira ti radio). Zbog toga on prekidaproizvodnju. Specijal: Ovde postoji jedan specijalan primer. Ako je cena proizvoda jednaka PT, i ako su troškovi jednog proizvoda jednaki GT, onda tačka M se naziva prelomna tačka. U njoj prestaje ostvarivanje profita. Ovaj pasus nema veze sa logikom, ali ga navodim zato što je u knjizi. Još jedan ovakav specijalan primer je tačka M’ koja se zove tačka zatvaranja. Ovde se pretpostavlja da je GT TC, pa se u ovoj tački izjednačava prihod po jednici proizvoda sa varijabilnim troškovima po jednici proizvoda i ne nadoknađuju se celi FT. Ovaj pasus nema veze sa logikom, ali ga navodim zato što je u knjizi. Grafik (2): Isto kao i grafik (1) samo se umesto troškova i prihoda po jedniniciproizvoda govori o ukupnom prihodu i ukupnim troškovima.3.7.7.4. Transakcioni troškovi (TT) Transakcioni troškovi su troškovi koji nastaju u vezi sa razmenom roba. TT delimo na: 1) Troškovi pribavljanja inforamcija, troškovi vođenja prekovora i ugovaranja (poslovni ručak) i troškovi potrebnih merenja. 2) Sudski troškovi, troškovi državnih organa, troškovi, sudski troškovi. Dosada smo u objašnjavanju razmene obično je objašnjavali kao jednostavnofizičko otuđenje robe. Naprotiv, taj proces je u stvarnosti veoma složen, pri čemu jepraćen čitavim nizom različitih transakcija bez kojih razmena nije moguća. Postojanje ovihtroškova je uslovljeno prirodom tržišnog sistema. Povećanje transakcionih troškova ima veoma poguban rezultat za nacionalnuekonomiju, smanjuje njenu efikasnost. To može biti posledica poslovne neumešnostisamih privrednih subjekata, ali i posledica čitavog privrednog sistema.3.7.7.5. Oportunitetni troškovi Troškove možemo podeliti i na sledeći način: 1) Stvarni troškovi – oni su stvarno nastali i računovodstveno utvrđeni 2) Oportunitetni – nastaju jer raspoloživa sredstva nisu upotrebljena na optimalni način. Oni predstavljaju značajana analitički instrument.
  • 3.7.7.6. Vremensko razgraničenje troškova (kratki i dugi rok) U zavisnosti od vremena adaptacije elemenata proizvodnje troškove delimo: 1) Kratkoročne 2) Dugoročne troškove 1) U kratkoročne troškove spadaju one kategorije troškova koje mogu da variraju sa stepenom korišćenja kapaciteta, odnosno da se menjaju zavisno od obima proizvodnje. Zavisno od karaktera tehnike i tehnologije, dužina ovog kratkog perioda može biti različita. U kratkom roku moguća je samo parcijalna adaptacija elemenata proizvodnje. 2) Dugoročni troškovi proizvodnje su vezani za period koji je dovoljan da može da se izvrši totalna adaptacija elemenata proizvodnje. Dugoročni troškovi variraju zavisno od vrste i veličine preduzeća. U stvari u dugom periodu i nema fiksnih troškova, svi su varijabilni.3.7.7.7. Cena koštanja (CK) i njen uticaj na poslovnu politiku proizvo ača Pričaj Podela kapitala na c i v.... Pričaj Podela kapitala na SK i OK... Ukupni troškovi proizvodnje predstavljaju zbir kapitala koji se utroši u tokujednog proizvodnog ciklusa (obrta), a sastoje se od amortizovanog dela stalnog kapitala icelog opticajnog kapitala. Nazivamo ih još i utrošeni predujmljeni kapital.PRIMER : Predujmljeni kapital: Troškovi proizvodnje: SK = 10.000$ Amortizacija 10% = 1.000$ OK = 10.000$ Varijabilni kapital = 10.000$ ukupno = 20.000 $ ukupno = 11.000 $ Uzrok ove razlike je što se SR (odnosno SK) u procesu proizvodnje postepenotroše, deo po deo. Troškovi proizvodnje uvek su manji od ukupno predujmljenoga kapitala. Cena koštanja obračunski se dobija tako što se ukupni troškovi proizvodnjepodele sa ukupnom količinom proizvedenih roba: TSK + TOK TSK – utrošeni stalni kapital CK = TOK – utrošeni opticajni kapital Q Oako utvrđena CK predstavlja tzv.kapitalističko koštanje robe. Ona, naimepokazuje koliko kapitalistu košta jedinica proizvedene robe. Prodajna cena (PC) mora bitiiznad CK kako bi kapitalist i nadoknadio FP i prisvojio profit. Potpuna iskorišćenost kapaciteta je tehnički optimalna, ali ne mora biti iekonomski optimalna. Za kapitalistu je najbolje ako proizvodi na gornjoj granici optimalnezone jer tada prisvaja maksimalni ukupni profit (pogledaj dva velika grafika gore). U praksi sa povećanjem iskorišćenosti kapaciteta opada i CK. To se dešava doodređene granice dok VT ne pređu u zonu progresije (vidi grafik kod VT), onda CK počinjeda raste. Proizvođač mora da nađe tu minimalnu CK. U opštem slučaju kada VT uvek se menjaju proporcionalno sa povećanjem Q, CKće biti najniža za maksimalnu iskorišćenost kapaciteta. To se dešava jer PFT sapovećanjem Q opadaju. Još treba napomenuti da Marks definiše svoju stvarnu CK = PV + NV.
  • PRIMER : Predpostavke: 1) Stopa amortizacije je konstantana pri različitim iskorišćenostima kapaciteta 2) VT apsolutno proporcijalni sa Q 3) Troškovi stalnog kapitala su konstantni, što na duži rok ne mora biti tačno PREDUJMLJENI ISKORIŠĆENOST TROŠKOVI CK ($) KAPITAL ($) KAPACITETA (%) PROIZVODNJE ($) Q Što je došlo do smanjenja SK = 10.000 1.000 20 CK? PR = 4.000 4.000 80 Treba primetiti da 50% 50 pri različitim nivoima RS = 6.000 6.000 120 Σ = 20.000 11.000 220 iskorišćenosti kapaciteta jedini deo CK koji se SK = 10.000 1.000 12,5 menja jeste onaj koji PR = 6.400 6.400 80 RS = 9.600 80% 9.600 80 120 potiče od SK (20, 12,5,10). To je zato što se PFT Σ = 26.000 17.000 212,5 smanjuju (PFT=FT/Q). SK = 10.000 1.000 10 PR = 8.000 8.000 80 100% 100 RS = 12.000 12.000 120 Σ = 30.000 21.000 2103.7.8. Ciljna funkcija robnih proizvo ača3.7.8.1. Profit i profitna stopa U sistemu robne proizvodnje, osnovni motiv svakog proizvođača je da prodajomsvoje robe ostvari što je moguće povoljnije poslovne rezultate, a to znači da se ostvarimaksimalan prihod sa što manje angažovanih sredstava i najmanjim troškovima. U kapitalističkoj robnoj privredi pak taj motiv se ispoljava kao težnja da se ostvarimaksimalan profit, odnosno maksimalna profitna stopa. Pored profitne stope pominju se idrugi ciljevi: 1) Razvoj preduzeća su uzima kao jedan od glavnih ciljeva obično u privredama gde dominira akcionarski kapitgal. Jer ubrzani rast omogućava zadovoljavanje potreba menađera, akcionara i sprečava preuzimanje od drugih preduzeća. Ovde se uspeh meri stopom rasta. 2) Stabilnost poslovanja se uzima kao jedan od ciljeva jer je iskustvo pokazalo da stabilno okruženje i stabilne cene su pravi recept do opšteg uspeha preduzeća 3) Ostvarivanje zadovoljavajućeg profita 4) Udeo tržišta, itd... U ekonomskoj teoriji ciljna funkcija preduzeća još uvek nije potpuno preciznoodređena. Sve u svemu osnovni motiv ukupnosti poslovanja je oplodnja celokupnogkapitala. Svi aspekti racionalnog ponašanja kapitaliste moraju da imaju za cilj da se ostvarišto je moguće veći profit, koji predstavlja stvarno prisvojeni višak vrednosti. VV jekategorija proizvodnje i nastaje kao rezultat promenljivog kapitala (stvara ga RS), a profitje kategorija raspodele (prisvajanja) i on se prisvaja kao rezultat delovanja celokupnogpredujmljenog kapitala.
  • Profit i VV se na nivou pojedinačnog proizvođača po pravilu ne poklapaju. Onijedino se mogu poklopiti (misli se kvantitativno) na nivou prosečnih uslova proizvodnjeodređene vrste robe ukoliko je tražnja za tom robom jednaka njenoj ponudi, odnosno akoje TC = TV. m = PC – CK, a to je pf. Profitna stopa je odnos profita i ukupno angažovanog kapitala. Ona pokazujerentabilnost preduzeća. pf × 100 pf = c+v3.7.8.2. Faktori profitne stope Na visinu profitne stope utiče veći broj faktora različitog karaktera, koji mogu bitisuprostavljeni. Oni deluju kumulativno i istovremeno i to su: (a) Spoljni faktori koji su vezani za prometni proces i na koje kapitalista neposredno ne može uticati (b) Unutrašnji fatori su neposredno vezani za proizvodni proces, a to su: 1) Organski sastav kapitala 2) Stopa viška vrednosti 3) Brzina obrta kapitala 4) Ekonomisanje u primeni kapitala (K)(1) Organski sastav kapitala je odnos postojanog i varijabilnog kapitala (c : v).Povećanje organskog sastava kapitala znači relativno smanjenje udela radne snage uprocesu proizvodnje, a time i u procesu stvaranja vrednosti. Znači da povećanjeorganskog sastava kapitala deluje obrnuto srazmerno na profitnu stopu, tj.smanjuje je.PRIMER : K1 = 75.000c + 25.000v + 25.000m pf’1 = 25% c : v = 3 : 1 K2 = 80.000c + 20.000v + 20.000m pf’2 = 20% c : v = 4 : 1 K3 = 90.000c + 10.000v + 10.000m pf’3 = 10% c : v = 9 : 1(2) Stopa viška vrednosti upravo proporcijalno deluje na profitnu stopu. Sapovećanjem stope viška vrednosti pri istom ulaganju kapitala povečava se višak vrednosti,a time i broilac u formuli profitne stope što dovodi do povećanja profita. m m = × 100 vPRIMER : U primeru ćemo navesti tri slučaja: 1) Početni slučaj: K1 = 80.000c + 20.000v + 20.000 m 20.000 m m1 = × 100 = 100% 20.000v 20.000m pf 1 = × 100 = 20% 80.000c + 20.000v
  • 2) Stopa viška vrednosti se povećala duplo K 2 = 80.000c + 20.000v + 40.000m 40.000 m m 2 = × 100 = 200% 20.000v 40.000 m pf 2 = × 100 = 40% 80.000c + 20.000v 3) Stopa viška vrednosti se duplo smanjila u poređenju sa početnim slučajem. K 3 = 80.000c + 20.000v + 10.000 m 10.000 m m3 = × 100 = 50% 20.000v 10.000m pf 3 = × 100 = 10% 80.000c + 20.000v(3) Povećanjem brzine obrta kapitala, odnosno skraćenjem vremena trajanja obrtakapitala ostvaruje se veća masa viška vrednosti, jer se varijabilni kapital u toku svakognovog obrta oplodi tj.stvara VV. Tako pri istoj količini predujmljenog kapitala (ali sapovećanjem brzine obrta kapitala) dolazi do porasta profitne stope. Iz donje formule sejasno vidi da što više broja obrta kapitala u jednoj godini povećava se profitna stopa. m⋅n pf = × 100 c+v(4) Na visinu profitne stope u značajnoj meri utiče i ekonomisanje primenjenimkapitalom. Razlikujemo: 1) unutrašnje 2) spoljašnje faktore. 1) Unutrašnji faktori. Svi faktori koji su uključeni u profitnu stopu svojim menjanjem menjaju i profitnu stopu. Od elemenata profitne stope možemo ekonomisati: (a) Višak vrednosti. Što je on veći veća će biti i profitna stopa (pogotova ako se predujmljeni kapital ne menja ili pada) (b) Postojani kapital. Kada ekonomišemo postojani kapital možemo ekonomisati: 1) SR. SR ekonmišemo nabavljanjem savremenijih sredstava za proizvodnju. Smanjivanjem kako objektivno tako i subjektivno uslovljenih utrošaka sredstava za proizvodnju. Njihovim redovnim održavanjem, poštovanjem normi inteziteta koje je deklarisao proizvođač SR produžavamo vek trajanja SR. Sprečavanjem lomova i kvarova. 2) PR. PR ekonomišemo tako što ćemo koristiti savremene materijale (tvrde plastike umesto čelika koje koštaju 20-30 puta manje). Takođe i ovde moramo smanjiti kako subjektivno tako i objektivno uslovljene utroške PR. Tu spada sprečavanje pojave škarta (javlja se zbog nepravile upotrebe PR), kalo-a (javlja se u transportu) i rastura (javlja se zbog loše ambalaže).
  • (c) Varijabilni kapital. Varijabilni kapital ćemo najbolje da ekonomišemo ispravnom politikom zarada. Stimulišućim zaradama ćemo na najbolji način podići nivo motivacije u preduzeću, a ujedno i nivo produktivnosti svakog pojedinačnog radnika. Naravno, ta politika plata mora biti i restriktivna kako bi kaznila loše radnike. Samo takvom strategijom dobijamo maksimum iz varijabilnog kapitala uz minimalna sredstva. U tu strategiju se obavezno mora uključiti stroga disciplina dolaženja na posao kako za zaposlene tako i za menadžere. Mora se smanjiti kako objektivno tako i subjektivno uslovljeno trošenje radne snage. Postoji i određeno trošenje u vezi sa radnom snagom: osvetljenje, higijenska zaštita, itd.. takođe i ono se mora smanjiti. Sve ove mere će dovesti do porasta profite stope 2) Dok unutrašnje faktore može u velikoj meri da manipuliše, spoljašnji faktori su objektivno dati, pa kapitalista tu ima veoma mali manevarski prostor. Kapitalista može da ekonomiše: (a) Nabavne cene. Nabavne cene se mogu dosta smanjiti, ako se zaposle uspešni komercijalisti. Takođe udruživanjem svojih porudžbina sa drugim kapitalistima, koji imaju potrebe za istim ili sličnim nabavnim materijalima može se smanjiti nabavna cena. Kupovina u odgovarajućim periodima, kada postoje popusti, zbog vansezonske male tražnje, je još jedna od mera. (b) Prodajne cene. Prodajne cene se takođe mogu znatno povećati ako se zaposle uspešni komercijalisti, koji mogu i eskimima prodati led. Pravilnom marketing stategiom kapitalista može još više povećati svoje prodajne cene, a time i profit.3.7.8.3. Kapitalizam slobodne konkurencije i osnovni motiv poslovanja Ranije navedene uslove slobodne konkurencije danas nećemo sresti. Ti uslovi bilisu karakteriustični za fazu razvoja kapitalizma zvanom liberalni kapitalizam. Slobodna konkurencija je izrazito podsticajna za ostvarivanje motivamaksimiziranja profita. Individualni kapitalista raspolažući svojim kapitalom (potpomognutzajmovima i bankarskim kapitalom) je prinuđen da se maksimalno usavršava, odnosno dapoboljšava svoje uslove poslovanja. Jedino daljim usavršavanjem kapitalista je u prilici dau nekom narednom reprodukcionom ciklusu prisvoji više profita. Zbog izrazite konkurencije kapitalista se nalazi u velikoj neizvesnosti. To ga terada svoje poteza planira isključivo na kratki rok. Jednostavno bez pouzdane informacije osvojim konkurentima, stanju na tržištu kapitalista je prinuđen da se svakodnevnoprilagođava. Slobodna konkurencija dovela je do daljeg razvoja DPR i pojave raznih novihdelatnosti. Slobodna konkurencija je pevazišla horizontalnu konkurenciju (konkurencijaizmeđu proizvođača u istoj grani) i došla na nivo vretikalne konkurencije (konkurencijaizmeđu proizvođača različitih grana). Tim prelaskom sa horizontalne na vretikalnu i ukupnakonkurencija se povećala, jer sada prozvođač se utrkuje ne samo sa proizvođačima usvojoj grani, nego i sa proizvođačima u drugim granama. Pošto proizvode različiteproizvode, ta se trka odvija preko profitnih stopa. Ta se trka proširila sa regionalnih inacionalnih tržišta na svetsko. Utrkivanje svakog sa svakim dovelo je do ubrzane pojave koncentracije icentralizacije kapitala, koji su doveli do nastanka akcionarskih društava i monopolističkihkorporacija, kao određenog oblika negacije slobodne konkurencije. Slobodna konkurencijaje počela sama sebe da davi.
  • 3.7.9. Akumulacija robnog proizvo ačaUVODNE NAPOMENE Kao što društvo ne može prestati da troši, tako ne može prestati ni da proizvodi.Društvena proizvodnja mora biti neprekidna. To je uslovljeno: 1) Moraju se kontinuelno obezbeđivati potrebna sredstva za ličnu potrošnju ljudi 2) Uvek se iznova moraju obezbeđivati SR i PR zbog potrebe proširene proizvodnje Neprekidnost proizvodnje imaju opštu važnost, za sve oblike društvenih zajednicai sve načine proizvodnje.3.7.9.1. Pojam i nužnost akumulacije u robnoj privredi Nužnost proširene reprodukcije objektivno nameće potrebu da se kontinuelnoizdvaja i akumulira deo ND, kako bi se obezbedili dodatna sredstva za potrebe proširenereprodukcije. Nužnost akumulacije važi kako za nacionalne privrede tako i za pojedniačnogproizvođača. Kod pojedniačnog potrošača akumuliranje nije objektivno već subjektivnouslovljeno. Subjektivno je uslovljeno njegovim interesom da za sebe obezbedi povoljnijeposlovne rezultate. Nužnost akumulacije za pojedinačnog proizvođača je takođe opštezažeća – postojala je u svim društveno ekonomskim formacijama gde su postojali slobodnipojedinačni proizvođači.3.7.9.2. Akumulacija kapitalističkog robnog proizvo ača Osnovna potreba kapitalističkog preduzeča je konstantno kontinuelno oplođivanjekapitala. Ova osnovna potreba se najbolje zadovoljava proširenom proizvodnjom. To značida kapitalista, ako hoće uspešno da posluje mora određeni deo VV odvojiti radi prošireneproizvodnje. To što danas kapitalista samovoljno sebi smanjuje VV nije zato što on voli dapomaže svojoj zemlji, već je zato da bi sutra mogao prisvojiti još veći VV. Marks daje definiciju: upotrebljavanje VV kao kapitala, ili ponovno pretvaranjevrednosti u kapital, zove se akumulacija kapitala. Kapitalista potpuno sam odlučuje da li će i koliko će odvojiti za akumulaciju. Trebaznati da oni koji ne odvajaju za akumulaciju ubrzo propadaju, a da se uspešni razlikujusamo po tome koliko su za akumulaciju odvojili i koliko su je uspešno upotrebili. Pošto je povećavanje postojećeg kapitala objektivan uslov reprodukcijekapitaliste, to znači da je akumuliranje objektivan uslov, koji mu je nametnut. Zbog tenametnutosti akumulacije smatra se da je ona nezibežna. Jer ne akumulirati u uslovimakada svi drugi to čine znači bankrot. To što kapitalisti stalno akumuliraju ne znači da su oniumobolni ili bolesno pohlepni. Akumuliranje je jednostavno jedno od pravila igre kojeg semoraju kapitalsti pridržavati ako hoće da opstanu.
  • 3.7.9.3. Način upotrebe akumulacije u kapitalističkom preduzćuUVODNA RAZMATRANJA Fondovi akumulacije u kapitalističkom preduzeću se formiraju tako šte se poslesvake prodaje robe deo prisvojenog viška vrednosti izdvaja za potrebe proširenereprodukcije. Raspoloživa novčana akumulacija se potom može aktivirati na različite načine. To,međutim, ne znači da svala novčana akumulacija odmah može proizvodno da se aktivira.Naprotiv, između novčane i stvarne (aktivirane) akumulacije, po pravilu postojiodgovarajuća vremenska distanca. Ako su investicije obimnije to će se morati sačekati duži period pre nego što sestvori dovoljno sredstava u fondu. Međutim ako su sredstva skupljena može se pristupitiodlučivanju tačno kako će biti potrošena. Kako investirati akumulaciju je veliki i veoma važan problem, od čijeg rešenjazavisi budućnost preduzeća. Izdvajaju se dva pravca investiranja: 1) Akumulirana sredstva investirati u savremene tehnike i tehnologije 2) Akumulirana sredstva investirati u jednostavno proširenje postojećih kapaciteta bez njihovog tehničko – tehnološkog unapređenja. Osnovne posledice ova dva pravca investiranja su povećavanje ili ne menjanjeorganskog sastava kapitala.ORGANSKI SASTAV KAPITALA Organski sastav kapitala tj.odnos između postojanog i varijabilnog (promenljivog)kapitala (c : v) pokazuje kako je određeni proizvodni kapital vrednosno struktuiran.Vrednosni sastav kapitala predstavlja vrednosno izražen odnos između angažovanihsredstava za proizvodnju i angažovane radne snage. Taj se odnos može izraziti i na drugi način. Tehnička opremeljenost rada jenaturalno izražen odnos između mase angažovanih SP i ukupnog broja unajmljenihradnika. Između vrednosnog i tehničkog sastava kapitala postoji zavisnost. Vrednosnisastav kapitala je u suštini uslovljen tehničom opremljenošću. Vrednosni sastav kapitalane može biti bilo koja vrednost, jer u jednom preduzeću ne možemo instalirati 20 presa zalim, a ostaviti broj zaposlenih na 5. Znači u promeni vrednosnog odnosa postojiodgovarajuća srazmera između delova koji čine sam vrednosni odnos (kada se instalira 20presa za lim to znači da se mora zaposliti još 40 radnika; povećava se i c i v). Naravno vrednosni sastav kapitala može se promenita kada se promene nabavnecene faktora proizvodnje. Da bi se izbegle te deformacije prestaju se koristiti cene kaomerilio i počinje se koristiti vrednost (organski sastav kapitala). Ma kako i koliko se menjalenabavne cene organski sastav kapitala se neće promeniti ako se ne promeni tehničkisastav. Akumulacija se može upotrebiti tako da se: 1) Menja organski sastav kapitala 2) Ne menja organski sastav kapitala.(1) Akumulacija pri nepromenjenom organskom sastavu kapitala se javlja kadakapitalsta investira u čisto proširenje kapaciteta bez promene tehničko-tehnološkeodsnove. U ovom slučaju dolazi do rasta ukupnog postojanog i varijabilnog kapitala, ALIse njihov odnos ne menja.
  • PRIMER : NAMENSKA PREDUJMLJENI STRUKTURA RASPODELA vv C:V KAPITAL (K) PROIZVEDENE VREDNOSTI FAk FLPt K1 = 50.000 40.000c + 10.000v + 10.000m 4:1 5.000 + 5.000 Akum. = 5.000 4.000c + 1.000v K2 = 55.000 44.000c + 11.000v + 11.000m 4:1 5.500 + 5.500 Akum. = 5.500 4.400c + 1.100v K3 = 60.500 48.400c + 12.100v + 12.100m 4:1 6.050 + 6.050 Osnovna društveno - ekonmska posledica akumulacije bez promene prganskogsastava kapitala je mogućnost zapošljavanja radne snage. U stvari ovakav vid akumulacije je najbolji za radnike. Upotreba akumulacije sastalnim organskim sastavom dovodi do stalnog povećavanja zaposlenosti, što je dobro zaradnike. Kako postoji stalna akumulacija tražnja za radnicima postaje sve veća i veća.Pošto se sve više i više zapošljava to će u jednom trenutku na tržištu radne snage ponudaslobodne radne snage biti manja od tražnje što će usloviti rast cene slobodne radne snageodnosno rast najamnine zaposlenih. Porast najamnine ima svoje granice. Najamnina može rasti samo dotle dok neugrozi porast akumulacije. Ako dođe do toga da zbog porasta najamnine ne može seobezbediti veći obim akumulacije u odnosu na predhodni period, dolazi do smanjenjatražnje za novom radnom snagom. Ponuda i tražnja na tržištu radne snage se polakoizjednačiuju, pa dolazi do pada cene radne snage odnosno pada najamnine. Valja imati u vidu da će gorenavedeni sled događaja važiti jedino ako postoji većirast tražnje za radnom snagom nego porasta ponude radne snage, što se izrazito retkodešava.(2) Akumulacija uz porast organskog sastava kapitala se javlja kada kapitalista odlučida investira u moderne tehnike i tehnologije. To znači da će de akumulacija srazmernoviše investirati za nabavku SP negao za nabavku RS.PRIMER : NAMENSKA PREDUJMLJENI STRUKTURA PROIZVEDENE RASPODELA VV c: v KAPITAL (K) VREDNOSTI FAk FLPt K1 = 50.000 4:1 40.000c + 10.000v + 10.000m 5.000 + 5.000 Ak1 = 5.000 9:1 4.500c + 500v K2 = 55.000 4,24 : 1 44.500c + 10.500v + 10.500m 5.250 + 5.250 AK2 = 5.250 11 : 1 4.812,5c + 437,5v K3 = 60.250 4,5 : 1 49.312,5c + 10.937,5v + 10.937,5m .... Objašnjenje tabele: Na početku kapitalsta je angažovao K1 = 50.000 kapitala, čijije organski sastav 4 : 1. struktura proizvedene vrednosti je 40.000c + 10.000v + 10.000m.Od 10.000 VV u FAk se izdvaja 5.000. Pri sledećem angažovanju kapitala kapitalistaodluči da investira akumulaciju tako da organski sastav bude 9 : 1, a ne 4 : 1. To znači daće se akumulacija podeliti na sledeći način: 4.500c + 500v.
  • Sada u drugom reprodukcionom ciklusu predujmljeni kapital je K2 = 55.000. ALInjegov organski sastav nije više 4 : 1, već je 4,24 : 1 u korist postojanog kapitala. Tajporast odnosa u korist postojanog kapitala je posledica toga da je i podela akumulacije bilau korist postojanog kapitala (9 : 1). Struktura proizvedene vrednosti je: 44.500c + 10.500v+ 10.500m. Od 10.500 VV u FAk se izdvaja 5.250. Pri sledećem angažovanju kapitalakapitalista odluči da investira akumulaciu tako da je organski odnos sada 11 : 1, a ne 9 : 1ili 4 : 1. To znači da će se akumulacija podeliti na sledeći način: 4.812,5c + 437,5v. Sada u trećem reprodukcionom ciklusu predujmljeni kapital je K3 = 60.250. ALInjegov organski sastav nije više 4,24 : 1, već je 4,5 : 1, znači još se više povećao. Razlogtome je što se akumulacija delila u odnosu 11 : 1, a ne 4,24 : 1. Organski sastav ne bi bio4,24 : 1 ni da se akumulacija delila u odnosu 9 : 1, jer taj odnos, iako manji nego 11 : 1,ipak favorizuje postojani kapital. Važno je znati da bi veći organski sastav kapitala povukao i povećenje stopeviška vrednosti, pa bi ona bila veća od 100%. Ja u ovom pirmeru nisam hteo dapovećavam stopu viška vrednosti da ne bih komplikovao. Osnovne ekonomske posledice upotrebe akumulacije uz porast organskogsastava kapitala: 1) Rast organskog sastava kapitala determinisan je upotrebom akumulacije 2) Glavni preduslov ostvarivanja veće mase viška vrednosti 3) Akumulacija uz porast organskog sastava podstiče tehnički progres i obrnuto 4) Povećava se obim proivdonje, produktivnost, smanjuje troškove, omogućuje dalji rast FAk 5) Dolazi do porasta nezaposlenosti 1) Pošto se akumulacija nalazi u novčanom obliku u FAk, to je to kapitaliste dali će i koliko povećati organski sastav kapitala. On to jednostavno radi odgovarajućom podelom akumulacije. 2) Osnovni motiv svakog kapitaliste je da prisvoji veću masu VV. Pošto je to u savremenim privredama uslovljeno porastom produktivnosti, to kapitalsta mora ići u modernizaciju, odnosno mora povećavati organski sastav kapitala. 3) Iz pod (2) vidimo da kapitalista mora ulagati u savremenu tehnologiju. Na taj način on će stimulisati njen razvoj. I upravo je povećani organski sastav u akumulaciji glavni krivac burnog tehnološkog razvoja. Ali i obrnuto. Činjenica da negde postoji savremenija mašina kapitalistu tera da staru proda i kupi novu, tj. sam tehnički progres uslovljava nastajanje akumulacije sa porastom organskog sastava. 4) Povećanje proizvodnje, produktivnosti, smanjenje troškova je sve logična posledica uvođenja moderne tehnologije. Da te posledice nema mi tehnologiju ne bi ni uvodili. Iz smanjenih troškova sledi da kapitalsta može dobiti više VV po jedinici proizvoda nego pre, što sve ima za krajnju posledicu ukupno povećanje VV. Ako je ukupna VV povećana to znači da i FAk može biti povećan, što ponovo povečava VV, i tako u krug. 5) Značajna posledica ovakve upotrebe akumulacije je i porast nezaposlenosti, odnosno stvaranje rezervne armije rada. Ukoliko se akumulacija sve manje i manje koristi za nabavku RS, utoliko se usporava otvaranje novih radnih mesta. Tako da ponuda radne snage daleko prevazilazi tražnju za radnom snagom. Ne samo to, uvođenje savremene tehnologije dovešće do velikih otpuštanja, čime se problem nezaposlenosti još više zaoštrava. Raznici koji su bili zaposleni, a sada su bez posla su dodatno goroj situaciji. Jer oni moraju da izdržavaju svoje porodice, već su profesionalno oformljeni i teže se privikavaju na burne promene u tehnologiji. Tako da možemo zaključiti da nezaposlenost u kapitalističkoj robnoj proizvodnji predstavlja njeno prirodno svojstvo.
  • 3.8. Osnovni oblici tržišne ravnoteže3.8.1. Uvodne napomene Ravnotežno stanje se uzima kao polazna tačka ekonomske analize. Najčešće seanalizira stepen odstupanja od ravnotežnog stanja, kao i faktori koji su do toga doveli.Takođe to ravnotežno stanje se uzima kao nešto čemu treba težiti. Te analize su zasnovane na modelima. Najčešći model je model savršenekonkurencije. Njene predpostavke su: 1) Pretpostavka o atomiziranoj privrednoj strukturi znači da postoji veliki broj privrednih subjekata i na strani ponude i na strani tražnje, od koji ni jedan nije u mogućnosti da nameće drugom bilo uslove prodaje, bilo uslove kupovine. U takvim uslovima TC je nezavisna veličina. Grafik predstavlja savršeno konkurentno preduzeće. TC TC je konstanta bez obzira na količinu proizvoda koju proizvede proizvođač. On će izgubiti sve svoje kupe ako makar malo poveća cenu svojih proizvoda. Kriva tražnje 2) Odsustvo monopola bilo kakve vrste, kao i odsusutvo TC0 uticaja države na ekonomske tokove. 3) Potpuna sloboda ulaska i izlaska u datu granu; savršena Q pokrtljivost FP, nihova deljivost i proizvodnja homogenog proizvoda. Sva preduzeća imaju pristup istoj tehnologiji. 4) Odsustvo preferencija bilo koje druge vrste i raznih psiholoških i sl.uticaja. Čovek se uvek ponaša kao racionalno biće homo oeconomicus. 5) Svim privrednimsubjektima dostupne su sve informacije ne smo o prošlim i tekućim događajima u privrednom životu, već i o budućim promenama. Privreda liberalnog kapitalzima (19 vek) je bila najpribližnija ovom modelu.3.8.2. Uskla ivanje ponude i tražnje u uslovima savršene konkurencije Za uspostavljanje ravnoteže potreban je jedan duži period. Tržište je jednajedinstvena celina, pa svaka i najmanja promena neke ekonomske kategorije povlačilančanu reakciju raznih reagovanja drugih ekonomskih kategorija. Ravnotežno stanje je stanje u kome privredni subjekti nemaju stimulansa zapromenu svog skonomskog položaja. To znači da su privredni subjekti maksimizirali svojuciljnu funkciju, odnosno bilo kakve promene ne bi dovele do uspostavljanja boljeg stanja.U ravnotežnom stanju sve što jedni proizvedu drugi kupe. U stanju ravnoteže prestajeekonomsko kretanje i zakon vrednosti miruje. Mora doći do promena ili cena ili tehnologijeda bi se mehanizam zakona vrednosti ponovo pokrenuo. Za proizvođače na TC je data kao objektivna veličina, nezavisna od njihovogdelovanja. Pa oni svoj položaj mogu poboljšati jedino ako smanjuju troškove svogpostojanja. Ovde razlikujemo: 1) Kratki rok 2) Dugi rok
  • 1) Za kratki rok proizvođač mora prvo da odredi obim TC proizvodnje za koji se TC izjednačava sa GT. Proizvođač će GT nastaviti proizvodnju ako je TC veća od GT. Ako nije on će zaustaviti proizvodnju je mu se celi FT pojavljuju kao gubitak. Kratkoročna kriva ponude poklapa se sa krivom GT za TCTC0 koja je veća od mininmalnih PVT. Međutim da bi ovaj proizvođač opstao na tržištu (dugoročno gledano) on mora Q pokriti sve svoje troškove. Q12) U dugom roku, proizvođač mora da pokrije sve svoje TC troškove, pa je poslovanje bez gubitka moguće jedino GT ako je dugoročna tržišna cena jednaka minimalnim dugoročnim troškovima, odnosno TC jednaka graničnim TC1 GT (to je TC2, dok poslovanje sa gubitkom TC3). Stanje PT dugoročne ravnoteže biće postignuto kada je kod svih TC2 proizvođača TC1 jednaka dugoročnim GT. Pri toj ceni ni TC3 PVT jedno preduzeće ne ostvaruje profit, ali je ukupna masa profita u grani maksimalna, jer ni jedan prozvođač nije u Q gubitku, nema ulaska i izlaska iz grane. Na objačnjeni način data proizvodnja se obavlja na ekonomski naefikasniji način.Proizvođač polazeći od svojih interesa ostvaruje optimalni obim proizvodnje. Zakon kojiobezbeđuje da se dati proizvod proizvodi za društvo na ekonomski najefikasniji način jezakon ponude. Na savršeno konkurentskom tržištu ravnotežna cena je jednaka kako Gk zapotrošača tako i Gt za proizvođača. Ako imamo u vidu sve proizvedene vrste roba važi: Gk1 Gk2 Gk = = ... = n TC1 TC2 TCn3.8.3. Nevidljiva ruka tržišta: efikasnost i socijalna pravednost Najefikasniju upotrebu ograničenih sredstava obezbeđuje zakon vrednosti (ili da lije tako?). Zakon vrednosti dovodi do polarizacije između proizvođača, do sve većegraslojavanja između njih i do sve veće nejednakosti u raspodeli dohodka. Ovenejednakosti dovode do oštrog sukobljavanja klasa. Bez obzira na intenzitet ovakvihsukoba oni dovode do neoptimalnog korišćenja ograničenih resursa. Problem se, očigledno, ne može rešiti ekonomski, jer je nesputano delovanjetržišnih zakonitosti upravo i dovelo do ovakvih posledica. Problem se mora rešavatiintervenciom države. Samo etički optimalna raspodela dohodka (i uslova proizvodnje) omogućava dase u tržišnoj privredi postižu najbolji rezultati, odnosno, da se ograničena sredstva koristenajefikasnije – da se stvara maksimalno mogući proizvod u minimalne troškove. Ne postoji jednistven standard pravedne raspodele. Naravno, što se višepribližavamo etički optimalnoj raspodeli dohotka, to je veči stepen efikasnosti u upotrebiresursa. Efikasnost savršeno konkurentnog modela na osnovama etički optimalneraspodele ostaje kao ideal kojem se teži, a odstupanja pokazuju u kojoj meri je društvouspelo da obezbedi odgovarajući stepen pravednosti u raspodeli.
  • 3.8.4. Makroekonomska ravnoteža3.8.4.1. Zakon vrednosti kao osnovni zakon robne privrede Svaka zajednica mora da obezbedi odgovarajući raspored ukupnog DFR,odnosno svaka zajednica mora poštovati zakon srazmerne raspodele DFR. Ovaj zakon sena različite načine ostvarivao. Oblik ispoljavanja zakona i mehanizam njegove realizacijezavisi od stepena razvijenosti proizvodnih snaga i karaktera društvenih odnosa. U svim oblicima robne proizvodnje kao osnovni način ispoljavanja zakonasrazmernog rasporeda DFR javlja se zakon vrednosti. Ovaj zakon, kao osnovni zakondruštvene reprodukcije ujedno i kao ravnotežni zakon, obezbeđuje razvoj proizvodnihsnaga, i raspodelu DFR na društveno najprihvatljiviji način. I pored sveg rasipanja kojepostoji, zakon vrednosti i dalje daje najefikasniju upotrebu ograničenih proizvodnihresursa. Savremeno demokratsko društvo se ne može razvijati, ako njegova reprodukcijanije zasnovana na zakonu vrednosti. Svako nasilje nad zakonom vrednosti završavalo je utotalitarnim društvenim sistemima. U stanju ravnoteže zakon vrednosti obezbeđuje: 1) Reprodukovanje prosečno utrošenih SP 2) Prosečnim proizvođačima obezbeđuje prosečno realizovanje ciljne funkcije 3) Potrošače prisiljava da sa svojim ograničenim dohotkom maksimiziraju svoju ciljnu funkciju. U stvari u stanju ravnoteže zakon vrednosti obezbeđuje maksimiziranje ciljnefunkcije svih subjekata društvene reprodukcije – kako na strani proizvodnje tako i na straniraspodele, razmene i potrošnje. U ekonomskoj teoriji postoje dva pristupa objašnjenju zakona vrednosti kaoravnotežnog zakona. 1) Ovaj pristup vezan je za tradiciju klasične političke ekonomije (Smit, Rikardo, Marks). Glavni akcenat je na objašnjenju osnovnih zakona proizvodnje i raspodele ND. 2) Ovaj pristup vezan je za tradiciju teorije opšte ekonomske ravnoteže (Varlas, Dževons, Menger, Maršal). Teorijia opšte ekonomske ravnoteže akcenat stavlja na definisanje kriterijuma (i standarda), koji uz data SP i dohodak, obezbeđuju optimalnu alokaciju. Definisanjem, uslova za maksmiziranje ciljne funkcije obezbeđuje se i ekonomska ravnoteža. Oba pristupa, iako različita, dolaze do objašnjenja zakona prosečnog profita kaoosnovnog zakona krupne robne proizvodnje.3.8.4.2. Ekstraprofit (epf) – osnovni pokretački motiv proizvodnog i poslovnog ponašanja robnih proizvo ača Kapitalista kao robni proizvođač prinuđen je, kako bi opstao u konkurentskoj trci,da se neprekidno usavršava, da neprekidno proširuje proizvodnju, da neprekidnoakumulira. Navedeni ciljevi se najbolje ostvaruju, ako kapitalista ostvaruje maksimalanprofit. Taj proses maksimizacije profita se materijalizuje, najbolje ostvaruje krozprisvanjanje ekstraprofita.
  • Konkurencija dovodi do formiranja jedinstvene TC za određenu vrstu robe.Realizacija roba po takvoj TC dovodi do diferencijacije robnih proizvođača, jer će oniprisvojiti različite mase profita, zbog različitih CK. Proizvođači čija je CK na nivou prosečne granske CK ostvaruju i prosečan profit(ppf) za tu granu. Oni proizvođači čija je CK veća od prosečne CK za tu granu prisvajajumanje profita od prosečnog profita za tu granu. ALI proizvođači čija je CK niža od granskeCK ostvaruju profit iznad prosečnog profita za tu granu, tj.oni ostvaruju ekstraprofit. Da li će neki kapitalista prisvojiti ekstraprofit ili ne, zavisi isključivo od njegovesposobnosti da pravilno upotrebi predujmljeni kapital. Ako kapitalista ima preduzetničkogtalenta, sposobnost da organizuje efektivno i efikasno proces proizvodnje, onda je onozbiljan kandidat za ostvarivanje ekstraprofita. Imati na umu da kapitalsta može biti lošorganizator proizvodnje, ali ako su drugi kapitalisti u grani još gori od njega on će prisvojitiekstraprofit. Kako je maksimiranje profita objektivno uslovljeno dejstvom ekonomskih zakonato je i ostvarivanje ekstraprofita objektivno uslovljeno. Pa ekstraprofit predstavljaosnovnu pokretačku snagu kapitalističkog načina proizvodnje. Težnja da se ostvariprofit iznad prosečnog profita u grani, manifestuje se i kao težnja da se CK smanji ispodprosečne CK u grani. To što je jedan kapitalista uspeo da smanji svoju CK, odnono da prisvojiekstraprofit, predstavlja snažan impuls za druge kapitaliste, koji sada teže da dosegnu CKnajboljeg u grani. Ako to oni uspeju kapitalista koji je u početku prisvojio ekstraprofit, sadaostaje bez njega, što mu daje impuls da se dalje unapređuje, itd...u krug. Ostvarivanje ekstraprofita je najznačajniji faktor unutargranske konkurencije, isvođenje individualnih profitnih stopa na prosečnu profitnu stopu (ppf’) u grani. ALIproces ostavrimanja ekstraprofita u garni je istovremeno i osnova za međugranskukonkurenciju, jer svi teže da sa ograničenim kapitalom prisvoje što više profita, odnosnosvi teže većoj profitnoj stopi, ma u koj grani bili.3.8.4.3. Uzroci i mehanizam formiranja prosečne profitne stope (ppf ’) Proces unutargranske, odnosno horizontalne konkurencije stvara pretpostavke iza međugransku (vertikalnu) konkurenciju. Pošto i u ostalim granama kao osnovni faktordiferencijacije između proizvođača pojavljuje odnos njihove individualne CK premaprosečnoj granskoj CK, onda su kapitalisti u svim granama objektivno prinuđeni da svojkapital ulažu u one grane u kojima će ostvariti i najveću profitnu stopu. Ako predpostavimo da je P = T, odnosno TC = TV, dolazimo do zaključka da surazlike između profitnih stopa grana uslovljene: 1) Razlikama u organskom sastavu kapitala – viši c : v profitna stopa manja 2) Razlikama u broju obrta – više obrta veća i profitna stopa 3) Razlikama u stopi viška vrednosti – veći m’ veća i profina stopa Međutim, masa profita koju prisvajaju proizvođači uvek odstupa od VV, zato štoTC odstupa od TV. Tako da odstupanje TC od TV predstavlja još veoma važan faktor. Kako bi ostvario što veći stepen oplodnje kapitala kapitalista svoj kapital plasira ugrane sa nevećom profitnom stopom. Proces preorjentacije sa jedne na drugu proizvodnjunazivamo proces seljenja kapitala. Kako to obično biva, proces seljenja kapitala nije bezpoteškoća. Razlikujemo: 1) Tehničko – tehnološke predpostavke 2) Društveno – ekonomske predpostavke.
  • 1) Tehničko – tehnološke predpostavke vezane su za postojeći stepen razvitka proizvodne snage rada, posebno kada je u pitanju proizvodnja SR, kao i PR. U uslovima visoko razvijenih informatičkih tehnologija, manje izmene nad SR omogućavaju da to isto sredstvo proizvodi različite proizvode. Takođe savremeni PR mogu se upotrebljavati za veoma različite funkcije (rzne vrste plastika). To je snažan podsticaj konkurenciji jer se ista oprema, mogu uz mele troškove preorjentisati na drugačije proizvode. 2) Kada su u pitanju društveno – ekonomske predpostavke tu razlikujemo nekoliko momenata: (a) Seljenje kapitala prati i kretanje RS. U uslovima nerazvijenih SP neposredni proizvođač je morao poznavati čitav proces proizvodnje, što je zahtevalo puno vremena. Tako da bilo kakvo seljenje kapitala i preobuka RS jednostavno je bila nemoguća. ALI u vreme razvijenih SP, i produbljene DPR čitava radnikova aktivnost se svela na obavljanje nekolliko funkcija, koje on može brzo da nauči. Nije potrebno poznavanje čitavog procesa proizvodnje. Tako da sa savremenim SP stiču se uslovi za lakše kretanje RS, odnosno lakše seljenje kapitala. (b) Proces seljenja kapitala u savremenim uslovima znatno olakšavaju razvijeni kamatosni i akcijski kapital. Oni omogućavaju da proizvođač lakše dođe do te početne sume kapitala kako bi zasnovao proces proizvodnje. (c) Proces seljenja kapitala iz jedne grane u drugu dovodi i do odgovarajućih promena u srazmernom rasporedu DFR na razne delatnosti.KAKO SE FORMIRA PROSEČNA PROFITNA STOPA? U pitanju je jedan proces dugotrajnih promena u kome se mnoge promenemeđusobno potiru, kako kada je u pitanju horizontalna konkurencija, tako i kada je upitanju vertikalna konkurencija. Ovaj proces konkurencije je istovremen. S jedne strane, horiznotalna konkurencija primorava proizvođače u grani daproizvode uz što manje troškove. S druge strane, ukoliko postoje izgledi da kapitalistamože bilje oplođivati svoj kapital u drugoj grani pošeće proces seljenja kapitala. Dolaskomnovih proizvođača u određenu granu dolazi do porasta ponude i smanjivanja TC u tojgrani, što na kraju smanjuje i samu profitnu stopu zbog koje je proizvođač i počeo selidbukapitala. Situacija u grani iz koje su se iselili proizvođači je obrnuta. Tamo dolazi dosmanjivanja ponude i povećavanje TC, odnosno dolazi do povećanja profitne stope. Na taj način dolazi do ujednačavanja profitnih stopa između grana i dolazi doformiranje jedne – prosečne profitne stope za celinu. Formiranje ppf je objektivni zakonkapitalističke robne prozvodnje i nezavisan od ciljne funkcije pojednačnih proizvođača(kao i svaki zakon). Faktori koji utiču na visinu prosečne profitne stope: 1) Organski sastav kapitala 2) Stopa viška vrednosti 3) Broj obrta s tom razlikom što su u pitanju prosečne veličine za privredu kao celinu. 4) Raspored ukupnog društvenog kapitala na različite grane proizvodnje. Ukoliko je veći deo ukupnog društvenog kapitala plasiran u grane sa većom profitnom stopom (nižim organskim sastavom) to će i prosečna profitna stopa biti veća i obrnuto.
  • Zato što govorimo na nivou privrede tu je ukupni VV jednak ukupnom profitu.Važno je još jednom naglasiti da proces formiranja prosečne profitne stope imatendencijski karakter. M PPF = × 100 C +V Videli smo da je kapitgalista objektivno prisiljen da stalno investira u modernizacijuprocesa proizvodnje, odnosno da akumulaciju upotrebljava sa povećanim organskimsastavom kapitala. To znači da ukupni organski sastav kapitala se povećava. Povećavanjeukupnog organskog sastava kapitala dovodi do opadanja prosečne profite stope. Kako sepovećavanje organskog sastava dešava postepeno to će i prosečna profitna stopatendencijski opadati i težiti 0. navedene činjenice su u stvari dokaz zakon pada prosečneprofitne stope. Može se desiti da moderna tehnologija, koja se instalira, dovede do tolikogporasta stope VV da se kompezira smanjujući uticaj povećanog organskog sastavakapitala na prosečnu profitnu stopu. Međutim, gledajući na duži rok porast organskogsastava kapitala nadvladava eventualni porast stope VV, tako da dolazi do pada prosečneprofitne stope.3.8.4.4. Zakon prosečnog profita Proces formiranja prosečne profitne stope objektivno je uslovljen i kao takavnezavisano od volje pojedinačnih kapitalista vrši izjednačavanje stepena oplodnje kapitalarazličitih oblasti društvene proizvodnje. Uspostavljanjem prosečne profiten stopezadovoljava se stav: na jednak kapital jednak profit. Zakon prosečnog profita postaje osnovni regulator ukupno stvorene vrednostiizmeđu kapitalista različitih grana društvene proizvonje. Zakon vrši odgovarajućupreraspodelu stvorene vrednosti kako bi se zadovoljila jednakost oplodnje granskihkapitala. Ta preraspodela se ostvaruje cenom proizvodnje,3.8.4.5. Cena proizvodnje – istorijski oblik zakona vrednosti3.8.4.5.1. Pojam cene proizvodnje (CP) Vrednosna cena, kako smo ranije pomenuli, ne može se pojaviti kao ravnotežnacena. Ukoliko bi to bilo tako bili bi kažnjeni svi iznad proesčni proizvođači kao i proizvođačikoji imaju organski sastav kapitala iznad proseka. Time bi se doveo u sumlju i zakonvrednosti. Teorijski posmatrano jednini slučaj, kada se vrednosna cena može uzeti kaoravnotežna cena, je kada ne postoje razlike između organskog sastava kapitala, brojaobrta, stope viška vrednosti između grana. Tada bi vrednosna cena obezbedila TC = TV,jednak profit u svakoj grani. Međutim, različitost grana ne stvarnost. Pa umesto vrednosne cene potrebna manje cena koja će da obezbedi prosečnu nadoknadu utrošenih FP i omogućitiprisvajanje prosečnog profita. Ta cena je cena proizvodnje: CP = CK + ppf Ovaj proces transformacije vrednosti u CP objektivno je uslovljen samim procesoformiranja prosečne profitne stope i delovanjem zakona prosečnog profita. Cenaproizvodnje se pojavljuje kao oblik delovanja zakona vrednosti u krupnoj kapitalističkojrobnoj proizvodnji.
  • 3.8.4.5.2. Sličnosti i razlike izme u CP i vrednosti robe Struktura vrednosti robe je V = c + v + m, dok struktura cene proizvodnje je CP =CK + ppf. Njihovo nepoklapanje je uzrokovano: 1) Zbog nepoklapanja VV u vrednosti robe i ppf u CP, pod pretpostavkom da je CK u CP jednaka utrošku angažovanih FP (u njihovom vrednosnom izrazu) u vrednosti robe. 2) Ako je ppf jednak proizvedenom VV, onda će CP i vrednost robe razlikovati jer se CK u CP i vrednosti robe razlikuju zbog obračuna utrošaka FP – jednom po njihovim TC koje su jednake njihovim CP, drugi put po njihovim vrednostima.(1) Predpostavićemo da je utrošak angažovanih FP u CP obračunat po njihovojvrednosti. Mora doći do odgovarajuće preraspodele stvorene VV kako bi se obezbedilajednakost kapitala različitih oblasti po principu: na jednak kapital jednak profit. Da bi granesa organskim sastavom kapitala većim od proseka za privredu prisvajale, kao i ostalegrane nužno je da dođe do odgovarajućeg prelivanja VV iz grana koje imaju organskisastav kapitala ispod proseka za privredu u celinu, jer te grane i proizvode srazmerno većiVV. Na ovoj osnovi se obezbeđuje jednak profit na jednako angažovane kapitale u dvemagranama. Time se podstiču proizvođači na neprekidno usavršavanje procesa prizvodnjekroz podizanje njegovog tehničko – tehnološkog nivoa. Prema tome, grane koje imaju organski sastav kapitala veći od prosečnog zaprivredu kao celinu imaće i CP veću od proizvedene vrednosti u njoj, odnosno u timgranama ppf biće veći od proizvedenog VV. Obrnut je slučaj u granama koje imajuorganski sastav kapitala manji od prosečnog za privredu kao celinu. Na odstupanje ppf od proizvedenog VV utiču i razlike u obrtu i stopi VV u datojgrani u odnosu na njihove veličine u privredi. Ovde se pretpostavlja da do razlika u obrtu istopi VV dolazi zbog prirode posla kojim se bavi data grana. Da bi se obezbedila jednakoskapitala raznih grana u ovom našem slučaju zakon prosečnog profita vrši prelivanje VV izgrana koje imaju broj obrta i stopu VV veće od prosečnih veličina za privredu u grane kojeimaju broj obrta i stope VV manju od prosečnih veličina za privredu. Zbog toga je i CPmanja od vrednosti u granama koje imaju broj obrta i stopu VV veće od prosečnihvrednosti za privredu, jer je u njima ppf, koji prisvajaju po ppf΄ manji od proizvedenog VV. Kao faktor se javljaju oscilacije TC od TV.(2) Kada je ppf jednak VV proizvedenom u datoj grani, CP i vrednost robe mogu senepoklapati zbog nepoklapanja njihovih CK koje su: 1) Jednput u vrednosti robe izražene obračunom utrošenih FP po njihovoj vrednosti, a 2) Drugi put, u CP obračunom utroška ovih faktora po njihovim CP. Naime svaka grana nabavlja sredstva od čitavog niza drugih preduzeća po njihovim CP. Te CP se u najvećem broju slučajeva ne poklapaju sa vrednošću datih SP.3.8.4.5.3. Zakon ppf i raspodela izme u različitih grana proizvodnje i unutar grane izme u proizvo ača Realizacija roba po TC koja je jednaka AP obezbeđuje jednakost različitih oblastidruštvene proizvodnje, odnosno jednakost njihovih kapitala.
  • PRIMER : Pretpostavićemo: 1) Da privredu čini 5 grana 2) Angažovani kapitali se troše u 1 obrtu (za godinu dana) 3) Između grana nema razlika u broju obrta (svuda 1 obrt) 4) U svim granama stopa viška vrednosti je jednaka 100% 5) Robe se realizuju po TC koja je jednaka CP VELIČINA ULOŽENI STRUKTURA PROIZVEDENE GRANA C:V VREDNOSTI KAPITAL VREDNOSTI ROBE I 6.000 1:1 3.000c + 3.000v + 3.000m 9.000 II 7.000 1,33 : 1 4.000c + 3.000v + 3.000m 10.000 III 8.000 3:1 6.000c + 2.000v + 2.000m 10.000 IV 9.000 8:1 8.000c + 1.000v + 1.000m 10.000 V 10.000 9:1 9.000c + 1.000v + 1.000m 11.000 privreda 40.000 3:1 30.000c + 10.000v + 10.000m 50.000 Vidimo da se uloženi kapital po granama delio shodno sa navedenim organskimsastavom. Uočavamo da je: 10.000 ppf = × 100 = 25% 40.000 VELIČINA CP – V ili GRANA CK PPF CP VREDNOSTI ppf - vv ROBE (V) I 6.000 1.500 7.500 9.000 - 1.500 II 7.000 1.750 8.750 10.000 - 1.250 III 8.000 2.000 10.000 10.000 0 IV 9.000 2.250 11.250 10.000 + 1.250 V 10.000 2.500 12.500 11.000 + 1.500 privreda 40.000 10.000 50.000 50.000 0 Pošto je prosečna profitna stopa za celu privredu 25%, to zanči da ćemoindividualne ppf za grane dobiti tako što prosečnu profitnu stopu primenimo naangažovane kapitale svake grane (ppf = 6.000 ⋅ 0,25 = 1.500, itd...). Cena prozvodnje jeCP = CK + ppf. Da se uvideti da postoje razlike između proizvedene vrednosti i CP (ili tinaplaćene vrednosti). Zakon ppf je učinio svoje, tako da grane koje imaju niži organskisastav kapitala su dobile manje profite nego što su proizvele vv (grana I, II); dok grane savišim ogranskim sastavom kapitala su dobile više profita nego što su proizvele vv (granaIV, V). Grana III je prosvojila profita isto koliko je proizvela vv. Takovo poklapanje se javljai na nivou celokupne privrede. Uzmimo pretpostavku o različitom broju obrta i različitim stopama VV. Sledećiprimer će da pokaže kako će zakon ppf da prelije VV iz grana sa iznad prosečnim brojemobrta i stopom VV i ispod prosečnim organskim sastavom u grane sa ispod porsečnimbrojem obrta i stopom VV i iznad prosečnim organskim sastavom. Kako bi se prelivanjebolje uočilo predpostavićemo da je angažovani kapital jednak u svim granama. VELIČINA ULOŽENI STRUKTURA PROIZVEDENE GRANA C:V n m’(%) VREDNOSTI KAPITAL VREDNOSTI ROBE I 8.000 = 4.000c + 4.000v 1:1 4 400 16.000c + 16.000v + 64.000m 96.000 II 8.000 = 5.000c + 3.000v 1,67 : 1 3 300 15.000c + 9.000v + 27.000m 51.000 III 8.000 = 6.000c + 2.000v 3:1 2 200 12.000c + 4.000v + 8.000m 24.000 IV 8.000 = 7.000c + 1.000v 7:1 1 100 7.000c + 1.000v + 1.000m 9.000 privreda 32.000 = 22.000C + 10.000V 1,67 : 1 2,5 333 50.000C + 30.000V + 100.000M 180.000
  • Uočavamo da je: 100.000 ppf = × 100 = 312,5% 32.000 VELIČINA CP – V ili GRANA CK PPF CP VREDNOSTI ppf - vv ROBE (V) I 32.000 25.000 57.000 96.000 - 39.000 II 24.000 25.000 49.000 51.000 - 2.000 III 16.000 25.000 41.000 24.000 + 17.000 IV 8.000 25.000 33.000 9.000 + 24.000 privreda 80.000 100.000 180.000 180.000 0 Vidimo da su grane koje su imale broj obrta manje od 2,5 (prosek na nivouprivrede), organski sastav veći od 1,67 : 1 i stopu VV manju od 333% su prisvojili višeprofita nego što su proizveli vrednosti. To se vidi iz poslednje tabele. Postavlja se pitanje kako se računa n, c : v, i stopa VV za celu privredu? Prvoračunamo stopu VV. Nju dobijamo kada ukupno proizvedeni VV na nivou privrede(100.000) podelimo sa ukupnim varijabilnim kapitalom na nivou privrede (30.000). Pa jestopa VV: 100.000 10 M = × 100 = × 100 = 333.33% 30.000 3 Da se uočiti da organski sastav kapitala od 1,67 : 1 ne odgovara strukturiuloženog kapitala od 22.000M + 10.000V. To je posledica što su različite grane imalerazličit broj obrta. Na početku godine, kada su sve grane angažovale svoj kapital, organskisastav je zaista bio 2,2 : 1 odnosno 22.000 : 10.000. Međutim, za razliku od I grane, ostalegrane su u toku iste godine još nekoliko puta angažovale kapital. Došlo je do mešanjarazličitih organskih sastava grana u nejednakim odnosima, što je na kraju proizveloorganski sastav kapitala od 1,67 : 1. Krajnji organski sastav kapitala se jednostavno dobija. Samo stavimo u odnosukupni konstantni i verijabilni kapital (50.000 : 30.000). Pa je c : v = 5 : 3 ili 1,67 : 1. Znamo C : V, znamo i M’, ali kako ćemo dobiti n. Prvo, početno predujmljenikapital moramo podeliti prema poznatom organskom sastavu kapitala od 1,67 : 1. Toizgleda ovako: 32.000 = 20.000C + 12.000V. Drugo, pošto znamo M’ možemo daodredimo proizvedeni VV. Tako da će struktura proizvedene vrednosti biti: 72.000 =20.0001 + 12.000V + 40.000M. Znači u 1 obrtu celokupna priveda proizvede 72.000, a u nobrta 180.000. Jednostavnim deljenjem 180.000 sa 72.000 dobijamo n = 2,5. Realizaciom roba po TC koja je jednaka CP ostvaruju se značajni rezultati zanacionalnu ekonomiju: 1) Svim granama se obezmeđuje nadoknada prosečno utrošenih kapitala u procesu proizvodnje, čime se omogućava kuntinuitet procesa proizvodnje. 2) Obezbeđuje se prelivanje VV u grane sa iznad prosečnim organskim sastavom kapitala i ispodprosečnim obrtom i stopom VV. 3) Obezbeđuje uspostavljanje srazmernog rasporeda DFR u principu na novom nivou. Kao što su pokazali primeri zakon ppf preliva VV, ali samo u uslovima slobodnekonkurencije. U stanju ravnoteže kada je TC = CP granski kapital ne može prisvojiti profitveći od ppf. I pod pretpostavkom da svaka grana prisvoji tačno onoliko pf koliko jeproizvela VV, to ne znači da su i individualni proizvođači prisvojili istu količinu pf kaoproizvedene VV.
  • Da li će kapitalista prisvojiti manje ili više profita zavisi pre svega od njegovepozicije u grani. Najbolji u grani je onaj ko ima najnižu CK, taj dasa prisvaja i najviše profitapo jednici proizvoda. Merilo za ekstraprofit je ppf, pa se ekstraprofit javlja kao profitpojedinačnoga kapitaliste iznad ppf u grani. Veličina epf je opredeljena: 1) Veličinom ppf 2) Veličinom pf određenog kapitaliste, tj.odnosom njegoce CK prema prosečnoj CK u grani. Ekstraprofit je rezultat načina upotrebe kapitala. Stravrna masa pf koja pripadnegrani razlikuje se od ppf, koji bi po prosečnoj profitnoj stopi pripao grani. Predhodnačinjenica vrši dodatni pritisak na kapitalistu da se usavršava. Nosilac ekstraprofita možese javiti samo pojedinačni kapitalista, a ne i grana. Pored klasičnog ekstraprofita postoji i: 1) Konjukturni ekstraprofit – nastaje na bazi uspešnog prilagođavanja preduzeća uslovima realizacije na tržištu 2) Monopolski ekstraprofit – nastaje na bazi ekonomskog valorizovanja monopolske pozicije na tržištu 3) Institucionalni ekstraprofit – ekstraprofit koji je rezultat mera društvene zajednicePRIMER : Predpostavke: 1) Pretpostavka je da se cena robe realizuje po jednistvenoj TC koja je jednaka ceni proizvodnje. 2) Sve što se proizvede to se i proda. 3) Svi proizvođači oplođuju kapital u 1 obrtu. Grupe Uloženi Troškovi Ppf Ekstra Q TC / CP Prihod pf pf′ proizvođača kapital proizvodnje Pf I 1.500 50 25 1.250 1.500 0 0 0 0 II 2.000 90 25 2.250 2.000 250 12,5% 500 0 III 2.500 125 25 3.125 2.500 625 25% 625 0 IV 4.000 235 25 5.875 4.000 1.875 46,87% 1000 875 Ukupno 10.000 500 12.500 10.000 2.750 25% Tržišna cena po jednici proizvoda je 25. Pošto su date količine proizvedenihproizvoda to je jednostavno izračunati prihod za svakog proizvođača (prihod = TC ⋅ Q).Takođe, znamo vrednosti troškova proizvodnje za svakog proizvođača. Da li je i koliki jeprofit prisvojio kapitalista saznajemo iz razlike prihoda i troškova proizvodnje. Odmahvidimo da prva grupa proizvođača nije ostvarila profit, čak je u gubitku (250). Svi ostaliproizvođači su ostvarili profit. Jednostavnim deljenjem individualnih vrednosti za profit i predujmljeni kapitaldobijamo individualne profitne stope. Normalo, prva grupa proizovđača nema profitnustopu jer nema profita (ako to zanemarimo i pogledamo šta račun kaže videćemo da onima negativnu profitnu stopu. –250 / 1.500 = -16,67%). Prosečnu profitnu stopu (znači za celu granu) izračunavamo tako što ukupni profit2.500 podelimo sa 10.000. ppf′ = 25%. Ako bolje pogledamo tabelu uočićemo neslaganje. ′Kada od ukupnog prihoda oduzmemo ukupni predujmljeni kapital dobijemo da je ukupniprofit 2.500. ALI kada saberemo individualne profite dobijemo 2.750, razlika je 250. odakleta razlika. Razlika potiče zato što smo računali da prvi proizvođač nema profita, a ustvarion ga ima i on je –250, odnosno to je gubitak. Zbog toga što je njegova CK veća od TC onse nalazi u gubitku. Pošto je ppf′ = 25%, to znači da svi proizvođači koji imaju veću pf′ ostvarujuekstra profit.
  • 3.8.4.5.4. CP kao ravnotežna cena – odnos TC i CP Proces transformacije vrednosti u cenu proizvodnje ima za posledicu da su ukrupnoj robnoj proizvodnji kao gravitaciona talka oko koje osciliraju TC pojavi CP. Kako smo ranije pomenuli, kapitalista je prinuđen da vrši maksimiziranje profita dabi opstao u konkurentskoj trci. Zato on mora da vodi računa o kretanju TC i CK ne samosvojih proizvoda i drugih proizvođača u grani, već i proiozvođača u drugim granama. Ključni faktor koji utiče na odstupanje TC od CP je odnos ponude i tražnje.Razlikujemo dva slučaja: 1) Ponuda veća od tražnje 2) Tražnja veća od ponude(1) Ako je ponuda veća od tražnje, TC je niža od CP, pa će grana prisvojiti pf koji jemanji od ppf. To ne znači da će svi kapitalisti te grane biti u istoj situaciji, neki će biti upoziciji da prisvoje i pri to TC epf. Nije sporno da će zbog ove činjenice, da je TC manja odCP, veći broj proizvođača biti pogođen. Kako će u toj situaciji reagovati proizvođači? 1) Jedna od mogućnosti je da smanjuju sopstvenu CK. Ukoliko to uradi većina proizvođača u grani smanjiće se i prosečna granska CK, pa će zbog toga doći i do smanjenja CP i njegog približavanja TC 2) Druga mogućnost je da se njalošiji proizvođači isele u druge grane. I u tom slučaju bi došlo do smanjenja prosečne granske CK i na toj osnovi i CP. Iseljavanjem kapitalista smanjuje se ponuda, pa se odnos ponude i tražnje menja. S jedne strane postoji proces postepenog smanenja cene proizvodnje, a s druge, postepenog povećavanja TC.(2) Ako je tražnja veća od ponude, TC je viša od CP, pa je profit koji prisvaja datagrana veći od prosečnog profita. Ovo će utićati da dobar deo proizvođača prisvoji ekstraprofit i u mnogome će ohrabriti druge proizvođače. Kakve to sve može imati posledice? 1) Ovakvo povoljno stanje može uticati da se jedan broj proizvođača u grani odluči za povećanje proizvodnje. Na ovo povećanje se mogu odlučiti i proizvođači čija je CK veća od prosečne granske CK ako je, zbog visoke tražnje, TC toliko visoka da pokrije i visoke troškove i da obezbedi profit. Ako na toj osnovi dođe do povećanja ponude, povećaće se postepeno i prosečna granska CK, što će otvoriti i proces postepenog povećanja CP. 2) Ako pak ovako visoka cena privuče proizvođače iz drugih grana, opet ćemo za posledicu imati postepeni rast granske CK (novim proizvođačima treba vremena da ovladaju proizvodnim procesom da bi troškove sveli u prihvatljive granice). U oba slučaja doći će do poevećanja ponude u ovoj grani, što će uznepromenjenu tražnju otvoriti proces postepenog smanjenja TC. Proces postepenog povećanja CP i postepenog smanjenja TC, ili obrnuto u nekojtački vodi do njihovog izjednačenja. Kada je u svim granama TC jednaka CP kažemo da jeuspostavljen srazmeran raspored DFR na razne delatnosti. Tada se svim granskimkapitalima obezbeđuje nadoknada utrošenih kapitala, kao i prisvajanje prosečnog profitapo principu: na jednako angažovane kapitale jednak profit. Na taj nači, i pored neprekidnog narušavanja ravnoteže zakon vrednostitendencijski i na dugi rok obezbeđuje uspostavljanje ravnoteže na jednom višem tehničko– tehnološkom nivou proizvodnje, kao i na višem nivou zadovoljenja potreba.
  • 3.8.4.6. Transformacioni problem i njegova shvatanja u savremenoj ekonomskoj teoriji3.8.4.6.1. Definisanje problema Marksovo ovbjašnjenje transformacije vrednosti u CP, a posebno ilustracija togprocesa izazvali su brojne diskusije među ekonomistima. Te diskusije se mogu svesti nadva osnovna problema: 1) Marks je prilikom objašnjenja transformacije vrednosti u CP pošao od predpostavke da se utrošak FP obračunava po njihovoj vrednosti, a ne po CP po kojoj su ovi faktori nabavljeni. Time je napravljena računska greška. Isto se može reći i za obračun ppf stope, jer se koristi vrednosni model. Problem je u tome što su rezultati procesa proizvodnje izraženi u CP, dok su utrošci inputa ostali obračunati po njihovim vrednostima. 2) Postavlja se pitanje da li je uopšte potrebna radna teorija vrednosti da bi se objasnila ravnotežna cena, odnosno da bi se objasnio transformacioni problem. Srafa je rešio transformacioni problem koristeći fizičke odnose datih agregata društvene reprodukcije. Srafa je u fizičkim jednicama mere izražavao ulaganja u proizvodni proces kao i rezultate tog procesa, zbog toga je i višak proizvoda izražen u fizičkim jednicama, a ne vrednosno. Zbog čega je Marks utrošak FP nije obračunavao po njihovim CP, odnosno pocenama po kojima su ti faktori nabavljeni? Marks je bio svestan ovog nedostatka. Imati u vidu da se u kapitalističkojproizvodnji elementi proizvodnog kapitala po pravilu kupuju na tržištu, dakle njihove cenesadrže već neki realizovani profit . U CK jedne industrijske grane ulazi CP nege drugegrane. Ali kad zbir CK roba cele zemlje stavimo na jednu stranu, a zbir njenic profita ili VVna drugu, onda je jasno da je račun ispravan. Za Marksa je bilo bitno da se na nivou nacionalne ekonomije ukupan računpokaže tačnim. Zbog primenjenog metoda transformacije obračun nije tačan za svakupojednačnu granu. Ovaj računski problem se ne bi ni javio pod uslovom da su dati FP proizvedeni ugranama u kojima su c : v, broj obrta, m′ na nivou proseka za privredu kao celinu (odnosnoCP jednaka vrednosti proizvedene robe).3.8.4.6.2. Osnovna rešenja transformacionog problemaMARKOSOVO REŠENJE TRANSFORMACIONOG PROBLEMA Predpostavka predloženog rešenja je da se nacionalna privreda sastoji iz triodeljka (uzima se prosta reprodukcija): 1) odeljak za proizvodnju SP 2) odeljak za proizvodnju sredstva za potrošnju (koriste radnici za podmirivanje svojih potreba) 3) odeljak za proizvodnju sredstava luksuzne potrošnje (koriste kapitalisti). a1 – ukupna vrednost proizvodnje prvoga odeljka a2 – ukupna vrednost proizvodnje drugog odeljka i a3 – ukupna vrednost proizvodnje trećeg odeljka. C – ukupna vrednost postojanog kapitala u privredi V – ukupna vrednost varijabilnog kjapitala u privredi
  • M – ukupno proizvedni VV u privredi P – transformacioni koeficijent koji pomnožen sa vrednošću transformiše je u CP, P1, P2, P3 – transformacioni koeficijenti za prvi, drugi i treći odeljak. Imati u vidu da se utrošeni FP obračunavaju po njihovoj vrednosti. ppf1, ppf2, ppf3 – prosečni profit prvog, drugog, trećeg odeljka ppf′ - prsečna profitna stopa ′ Marksovo rešenje transformacionog problema možemo predstaviti u vidusimultanih jednačina: Nacionalna privreda se sastoji iz 3 odeljka. Prvi odeljak proizvodi c1 + v1 + m1 = a1 sredstva za proizvodnju. Ukupna proizvedena vrednost prvog odeljka je a1. Ukupni proizvod ovog odeljka se koristi kako bi se: c2 + v2 + m2 = a2 (1)nakon realizacije (prodaje) proizvoda reprodukovali FP u ovom c3 + v3 + m3 = a3 odeljku, (2) ostatak proizvoda se deli na druga dva odeljka, jer su SP potrebna drugim odeljcima kako bi proizvodili. Tako da je zbir C +V + M c1 + c2+ c3 = C = a1. Drugi odeljak proizvodi sredstva za zadovoljavanje potrebaradnika – običnu robu. Ukupna proizvedena vrednost drugog odeljka je a2. Ukupniproizvod ovog odeljka se koristi kako bi se: (1) nakon realizacije proizvoda reprodukovaliFP u odvom odeljku, (2) ostatak proizvoda se deli na druga dva odeljka, jer su sredstva zareprodukovanje radne snage potrebna i drugim odeljcima. Tako da je zbir v1+v2+v3=V= a2. Treći odeljak proizvodi luksuznu robu koja je potrebna kapitalistima koji rukovodeprvim, drugim i trećim odeljkom. Ukupna proizvedena vrednost trećeg odeljka je a3. Ukupniproizvod ovog odeljka se koristi kako bi se: (1)nakon realizacije (prodaje) proizvodareprodukovali FP u ovom odeljku, (2) ostatak proizvoda se deli na druga dva odeljka, jersu luksuzne robe potrebne kapitalistima. Tako da je zbir m1 + m2+ m3 = M = a3. M Pošto smo predpostavili da su utrošeni FP obračunati po njihovojppf = vrednosti, to je onda jednostavno izračunati ppf – tnu stopu. Kada C +V imamo ppf – tnu stopu njenim množenjem sa uloženim kapitalom svakog odeljka posebno, dobijamo koliko je ppf prisvojio svakippf n = ppf ⋅(cn + vn ) odeljak. Pored toga što možemo daizračunamo ppf za svaki odeljak, kada imamo ppf – tnu stopu, ppf ⋅(C + V ) = Mmožemo da izračunamo i ukupni profit za celu privredu. Samopomnožimo ppf – tnu stopu sa ukupnim predujmljenim kapitalom PPF = MC + V i dobijamo PPF – ukupni profit na nivou privrede. Da se primetiti da je on jednakukupnom stvorenom VV na nivou privrede. Pošto je CP u našem slučaju jednaka c + v + ppf, to postojeći sistem jednačinamožemo delimično transformisati. Znači izračunamo ppf svakog odeljka i njih pišemoumesto m. Sistem jednačina možemo zapisati na dva načina dole priložena: c1 + v1 + ppf1 = CP1 (c1 + v1) ⋅ (1 + ppf1) = CP1 c2 + v2 + ppf 2 = CP2 (c2 + v2 ) ⋅ (1+ ppf 2 ) = CP2 c3 + v3 + ppf 3 = CP3 (c3 + v3 ) ⋅ (1+ ppf 3 ) = CP3 a1 ⋅ P + a2 ⋅ P2 + a3 ⋅ P3 = a1 + a2 + a3 1 CP + CP2 + CP3 = a1 + a2 + a3 1
  • Pošto je vrednost suštinski različita od CP, to moramo koristitiodgovarajuće koeficijente transformacije koji množenjem sa vrednosnim P = CPn nkategorijama pretvaraju ih u CP. Ti koeficijenti se dobijaju tako što stavimo u anodnos CP i vrednost. Postoje za sva tri odeljka posebni koeficijenti. Sadaznamo CP te možemo izračunati transformacione koeficijente. CP1 CP2 CP3 P = 1 P2 = P3 = a1 a2 a3 Pošto imamo transformacione koeficijente jednostavnimmnoženjem sa odgovarajućim vrednosnim kategorijama ppf = M ⋅ P3pretvaramo ih u CP. Sada možemo izračunati i ppf – tnu stopu na C ⋅ P + V ⋅ P2 1bazi CP (kako je i pravilno), a ne na bazi vrednosti. Kasnijimmnoženjem sa ppf – tne stope sa odgovarajućim uloženim kapitalima dobijamo ppf svakogodeljka. Imati u vidu da je sada uloženi kapital c⋅P1 + v⋅P2. Sada transformišemo predhodnisistem jednačina u: c1 ⋅ P + v1 ⋅ P2 + ppf ⋅(c1 ⋅ P + v1 ⋅ P2 ) = CP 1 1 1 c2 ⋅ P + v2 ⋅ P2 + ppf ⋅(c2 ⋅ P + v2 ⋅ P2 ) = CP2 1 1 c3 ⋅ P + v3 ⋅ P2 + ppf ⋅(c3 ⋅ P + v3 ⋅ P2 ) = CP3 1 1Označili smo novodobijene CP sa ′ samo zato da bi se razlikovali od predhodnih CP.Predhodne CP u sebi imaju i tragove vrednosnih kaptegorija, jer smo ih računali c + v +ppf. Ove nove CP′ ne bi trebale da imaju delove vrednosnih kategorija. Ali ako imaju,nije problem, ceo gorenavedeni proces bi ponavljali dok ne bi dobili tzv.čistu CP bezuticaja vrednosnih kategorija. Da li neka CP čista ili ne saznaćemo kada je pomnožimo sa novimtransformacionim koeficijentima. Ako su ti koeficijenti jednaki jednici ili približni znaćemoda je CP′ prava CP bez vrednosnih kategorija u sebi. Nove transformacione koeficijentedobijamo po sledećim formulama: CP 1 CP2 CP3 P = 1 P = 1 P = 1 CP1 CP2 CP3Sada konačni sistem jednačina izgleda: c1 ⋅ P + v1 ⋅ P2 + ppf1 = CP ⋅P 1 1 1 c2 ⋅ P + v2 ⋅ P2 + ppf 2 = CP2 ⋅P2 1 c3 ⋅ P + v3 ⋅ P2 + ppf 3 = CP3 ⋅P3 1PRIMER : C ⋅ P + V ⋅ P + PPF 1 1 80c + 30v + 30m = 140c 40c + 20v + 20m = 80v Početno stanje, aktivnost privrede iskazana vrednosnim kategorijama 20c + 30v + 30m = 80m 140C + 80V + 80 M = 300
  • 80 M Sad smo izračinali ppf – tnu stopu i pomoću ppf = = 36,36% nje izračunaćemo ppf pojedninih odeljaka 140C + 80V ppf1 = ppf ⋅(c1 + v1) = 40 Vrednosti su namerno zaokruživane kako bi ppf 2 = ppf ⋅(c2 + v2 ) = 22 se izbegle decimale. Sada sistem jednačina izgledao ovako: ppf 3 = ppf ⋅(c3 + v3 ) = 18 80c + 30v + 40 ppf1 = 150 Brojevi 150, 82, 68 predstavljaju CP, ali izračunate na bazi vrendnosnih kategorija. 40c + 20v + 22 ppf 2 = 82 Pošto imamo CP moženmo da izračunamo 20c + 30v + 18 ppf 3 = 68 transformacione faktore i ppf′ 150 82 68 P = 1 = 1,071 P2 = = 1,025 P3 = = 0,85 140 80 80 68 80 ⋅ 80 68 68 ppf = = = = 29,31% 150 82 150 + 82 232 140 ⋅ + 80 ⋅ 140 80 Sada sistem jednačina izgleda: , odnosno 80c ⋅ P + 30v ⋅ P2 + ppf ⋅(80c ⋅ P + 30v ⋅ P2 ) = 1 1 86c + 31v + 34 ppf1 = 151c 40c ⋅ P + 20v ⋅ P2 + ppf ⋅(80c ⋅ P + 30v ⋅ P2 ) = 1 1 43c + 20v + 19 ppf 2 = 82v 20c ⋅ P + 30v ⋅ P2 + ppf ⋅(80c ⋅ P + 30v ⋅ P2 ) = 1 1 22c + 31v + 15 ppf3 = 67 mJedino nam je još ostalo da pronađemo nove koeficijente transformacije: Pošto su koeficijenti ≈1, 151 82 67 zaključujemo da je proces P = 1 = 1,006 P2 = =1 P3 = = 0,99 150 82 68 transformacije izvršen. Koristeći Marksov pristup transformacionom problemu izvršena je transformacijavrednosti u CP, pri čemu je na nivou nacionalne ekonomije zbir cena jednak zbiruvrednosti robe, dok jednakost VV i ppf nije nužan uslov za transformaciju vrednosti u cenuproiyvodnje. Ta jednakost bi postojala samo ako bi organski sastav u odeljku tri jednakorgaskom sastavu u privredi. Ne smemo smati sa uma da ove tansformacije samo ilustruju stvarni proces. Srafino rešenje omogućava da se bez vrednosti robe obavi transformacionipostupak. Tako transformacione cene, odnosno cene proizvodnje predstavljaju u osnoviobračunske cene, jer nisu kao Marksove rezultat unutar granske i među granskekonkurencije.
  • 3.8.4.7. Opšta teorija ekonomske ravnotežePRETPOSTAVKE ANALIZE Teorija ekonomske ravnoteže akcenat stavlja na iznalaženje optimalne alokacijeograničenih proizvodnih faktora i ograničenih dohodaka, i koja će u stanju ravnoteže,obezbediti kako maksimalno zadovoljavanje potreba samih potrošača, tako i maksimiranjeciljne funkcije samih proizvođača. Po ovoj teoriji osnovni cilj ekonomske nauke jemaksimiziranje zadovoljstva. Pretpostavke: 1) Pojedinac je centar istraživanje i pretpostavljeno je da se on uvek ponaša ekonomski racionalno (homo oeconomicus). 2) Analiza polazi od ograničenih / datih SP, od datog tehničko – tehnološkog nivoa proizvodnje, kao i od datih dohodaka, datih ukusa potrošača. 3) Apstrahuje se tehničko – tehnološki progres, nema zaliha neiskorišćenih resursa, ne javljaju se nove usluge, stanovništvo ostaje isto, bez promene njegove strukture. 4) Postoji potpuna iskorišćenost FP, odnosno zaposlenosti RS. 5) Postoji savršena konkurencije. Imajući sve ovo u vidu ekonomska nauka ima zadatak da objasni mehanizamzakona vrednosti, koji dovodi do optimalne alokacije ograničenih FP na odgovarajućealternative.MAKSIMIRANJE CILJNE FUNKCIJE POTROŠAČA I PROIZVO AČA Raspolažući sa ograničenim dohodkom, svaki potrošač nastoji da ga rasporedi nakupovinu različitih roba tako da postigne maksimalnu korisnost. Setimo se šta kaže zakon opadajuće granične korisnosti: kako se povećavakoličina robe koja je potrošena granična korisnost robe ima tendenciju da se smanjuje. Šta ovaj zakon u stvari znači? Svaka roba će se tražiti do tačke na kojoj je njenaGK po novčanoj jedinici koja se za nu troši jednaka GK iste novčane jednice za bilo kojudrugu robu. Ako neka roba ima veču GK po novčanoj jedinici, onda bi potrošač povećavaokupovinu te robe (na račun drugih roba) sve do tačke na kojoj bi zakon opadajućekorisnosti spustio njenu GK po novčanoj jedinici do jednakog nivoa kao i za druge robe. Ako je GK neke robe manja od proseka, potrošač bi tu robu sve manje i manjekupovao sve dok joj se GK ne poveća do ustaljenog nivoa. Potrošač koristi svoj dohodak tako da mu svaka pojedinačna roba donosi GKsrazmernoj svojoj TC. U stanju potrošačke ravnoteže GK svake robe po novčanoj jedinici(misli se GK po $ ili DM...) je međusobno jednaka. Umesto GK možemo da koristimo MU(Marginal Usage), a umesto TC možeko koristiti P (Price). Ovaj zakon jednake GK ponovčanoj jednici za sve robe se predstavlja u vidu formule ovako: MU (roba1) MU (roba2 ) MU (roban ) Opšta MU = = ... = = P1 P2 Pn po,recimo, $ Kako se dolazi do ravnoteže na strani proizvodnje? Profit će se povećavatisve dok je granični prihod (GP) koji donosi poslednja jednicia veći od GT te dodatnejednice. Hoće reći da se proizvodi do one tačke u kojoj kada prodamo poslednji proizvodtaj poslednji proizvod ne donosi profit (za njegovu proizvodnju su veći troškovi nego što onkošta). Na početku smo rekli da vlada slobodna konkurencije, to podrazumeva i da
  • proizvođači mogu da slobodno prelaze iz grane u granu. To znači da će proizvođačiorjentisati na one grane gde su marginalni (granični) troškovi za prozivode niži.Konkurencija dovodi do ovog ujednačavanja GT sa TC, odnosno do ujednačavanja GTsvakog FP sa njegovom cenom upotrebe. Na taj način se izjednačavaju GT prozivodnjedatog proizvoda za različite kombinacije FP. Međuzavisnost između različitih tržišta dovodido toga dolazi do uravnotežavcanja čitave privrede. U stanju ravnoteže postiže se postiže se minimum ukupnih troškova za društvo, aistovremeno i maksimum proizvodnje uz najefikasniju upotrebu datih FP. Rezultatravnoteže je dugorošna ravnotežna cena, koja treba da obezbedi pokriće dugoročnihtroškova.GRANIČNA STOPA TRANSFORMACIJE (GST) I GRANIČNA STOPA SUPSTITUCIJE (GSS)– RAVNOTEŽA NA MIKRO NIVOU, PARETOV KRITERIJUM Proizvođač, kombinujući FP opredeljuje se za proizvodnju ovog ili onog dobra uzavisnosti od veličine graničnog profita (GPf) koji se ostvaruje određenom proizvodnjom. Granična stopa transformacije (GST) predstavlja dodatnu količinu određenogdobra koja se može proizvesti napuštanjem jednične proizvodnje nekog drugog proizvoda(hoće reći, koliko proizvoda može porizvođač proizvesti, ako prestane da proizvodi 1 komneke druge vrste robe. Granična stopa supstitucije (GSS) označava dodatnu količinu nekog drobrakoja bi bila potrebna da nadoknati gubitak jednice bilo kojeg drugog dobra, uz uslov dazadovoljenje potreba potrošača tih dobara ostane nepromenjeno (primer: pošto nemačokolade trebaće mi 5 krofni da nadoknade čokoladu tako da se ukupna korisnost nemenja). U stanju ravnoteže GST bilo kog dva dobra je jednaka njihovoj GSS u potrošnji.U stanju ravnoteže količina jednog dobra od kojeg se mora odustati da bi se proizveladodatna jednica drugog dobra (GST) jednaka je broju jednica prvog dobra od kojeg su upotrošnji potrošači smremni da odustanu da bi dobili dodatnu količinu drugogo dobra(GSS). GST i GSS posledice su unutargranske i međugranske konkurencije koja subjektekako na strani prozivodnje tako i na strani potrošnje tera da se racionalno ponašaju. Paretov kriterijum: ako je dato stanje označeno kao optimum, onda se ne moženaći neko drugo moguće stanje u kome bi satisfakcija bar jednog portošača bila veća, a dapri tom ostane nepromenjen nivo satisfakcije ostalih. ILI. Kada za date uslove proizvodnjenije moguće povećati proizvodnju nekog dobra, a da se ne smanji proizvodnja nekogdrugog dobra. ILI. Struktura je optimalna kada nije moguće poboljšati položaj nekogpojedinca, a da se ne pogorša položaj nekog drugog pojedinca. Imati u vidu da postojineograničen broj efikasnih struktura. Tržišna ravnoteža je stanje u kojem je došlo do maksimiziranja kroisnostipotrošača i profita proizvođača pri ograničenim FP i dohodkom.KRITIČKE PRIMEDBE NA TEORIJU OPŠTE RAVNOTEŽE 1) Opšta teorija ekonomske ravnoteže zanemaruje društvenu određenost osnovnih dohodaka svakog društva i FP. Vlasništvo i odnosi između klasa su apstrahovani. Dohodci i FP se tretiraju kao dati, a zaboravlja se da je predhodna raspodela sadržana u sadašnjoj ponudi i tražnji iz čijeg kretanja treba opdrediti ravnotžnu cenu. Zaboravlja se da su subjektivne ocene potrošača objektivno uslovljene kako dohodcima, tako i cenama.
  • 2) Početna raspodela resursa (dohodka i FP) opredeljuje i koja će se optimalna struktura ostvariti. To zanči da za svaku raspodelu resursa postoji i odgovarajuća optimalna struktura. Međutim, problem je u tome što se dva optimalna stanja ne mogu upoređivati međusobno, jer se korisnosti ne mogu meriti. Korisnost svakog pojedinca zavisi od njegovog dohodka, a ta veličina je uzeta kao unapred data. Šta bi onda značio Paretov optimum kada je BDP nepravedno raspoređen: jer ljudi koji gladuju ne bi mogli da dobiju više, a da oni koji jedu previše ne dobiju manje. Uslov da ravnoteža koja će biti uspostavljena bude najbolja (etički optimalna) je da je i početna raspodela bila etički optimalna. 3) Pošto je proizvodnja nezavisna od raspodele vlasništva, a cene nezavisne od proizvodnje, onda se osnovni problem proizvodnje i raspodele svodi na tehnička rešenja; tj.uz data SP i date dohodke treba iznaći rešenje koje će omogućiti maksimiziranje proizvodnje (odnosno profita) i maksimiziranje korisnosti svakog pojednica. Opšta teorija ekonomske ravnoteže ne priznaje činioce iz starnog života kao što su: neizvesnost budućnosti, pogrešne odluke pojedinaca (po ovoj teorji pojednici uvek biraju najbolje alternative), nejednak rast, nejednaka raspodela dohodka. 4) U teoriji opšte ekonomske ravnoteže polazi se od pojma ravnoteže za jedno robno tržište, da bi se, na kraju došlo do ravnoteže na nivou čitavog društva. Ravnotežu celog ekonomskog sistema odrežuje skup relativnih cena. U ovakvoj ravnoteži pojava nedovoljne zaposlenosti FP nije moguća. Kod nezaposlenosti RS moguća je jedino dobrovoljna nezaposlenost (radnik dobrovoljno da otkaz da bi našao bolje zaposlenje). 5) Pošto se uslovi proizvodnje i raspodele stalno menjaju, rešenja optimalnosti primenjiva su samo primenjiva za apstraktni model, a ne i u praksi. Pošto se ovde radi o statičkoj analizi, zakoni kretanja i razvoja savremene robne privrede ne mogu ni doći u razmatranje ove analize. Upravo zbog toga je zid između apstrakcije i prakse kod ove analize veliki, čak nepremostiv. Za razliku od navedenog pristupa, danas, ekonomija se bavi razmatranjem kakose jedan ekonomski sistem razvija u vremenu i prostoru. U ovoj analizi potpuno se priznajenedeterminisanost privrede kao njene osnovne karakterisitke. Tako da nova razmatranjauvek uključuju faktor neizvesnosti (činjenicu da se neke stvari ne mogu predvideti), ali ipored tog ceo sistem se može analizirati.3.8.5. Uskla ivanje P i T u uslovima nesavršene konkurencije Ukoliko pogledamo koje su to pretpostavke savršene konkurencije videćemo daona nikad nije niti će postojati. U svom dosadašnjem razvoju čovek se razvijao unesavršenoj (imperfektnoj) konkurenciji. Osnovni oblici nesavršene konkurencije: 1) Monopol 2) Oligopol 3) Monopolska konkurencija(2) Monopol je krajnji slučaj nesavršene konkurencije i označava takvo stanje tržišnestrukture kada postoji samo jedan proizvođač (prodavac) u datoj grani, dok na stranitražnje postoji veliki broj kupaca male ekonomske moći (atomizirana tražnja). Monopol nastrani tražnje naziva se monopson. Ako postoji monopol to znači da nije moguće ući ugranu.
  • Zašto nastaju monopoli? Postoji nekoliko razloga: 1) U nekim granama zahvaljujući efektu ekonomije obima, javlja se monopol gotovo prirodno. Proizvodnja datog obima, zbog velike koncentracije kapitala i visokog učešća fiksnih troškova u strukturi ukupnih troškova, moguća uz niže troškove jedino ako postoji jedan proizvođač u grani. Objašnjenje: Pošto je ulaganje u faktore proizvodnje veliko, posebno su veliki FT, to znači da bi proizvođač rentabilno proizvodio mora proizvoditi što više jedinica proizvoda (kako bi FT po jednici proizvoda bili što manji, tj. CK minimum). Tu maksimalnu proizvodnju jedino može postići ako je jedini u grani. Međutim, ako ima konkurenciju, nijedan proizvođač neće biti rentabilan, jer nijedan zbog konkurencije ne može dostići potrebnu masu proizvoda. 2) Nastanak monpola možemo vezati za dominaciju nad retkim resursima. Pod resursima podrazumevamo kako retke sirovine tako i znanje (licence, patenti). Preduzeća kao Polaroid, Xerox, Gilette su počele svoj rad kao patentni monopoli. 3) Delatnost države. Država često ograničava ulazak novih proizvođača u granu i daje isključivo pravo proizvodnje ili porodaje određenom preduzeću (prodaja duvana, soli, distribucija el.energije). 4) Zbog procesa koncentracije i centralizacije kapitala došlo je do ukrupnjavanja kapitalista. Oštra konkurencija utiče na to da se bitka za tržište više ne vodi samo u jednoj zemlji, već širom sveta. Preduzeća se međusbno spajaju (merger - merdžer) ili otkupljuju (takeover – preuzimanje) kako sami ne bi postali plen krupne ribe. Tako dolazi do ukrupnjavanja preduzeća i nastajanja monopola. Pošto monopoli vode neefikasnoj alokaciji ograničenih resursa, nužna jeintervencija društva. U savršenoj konkurenciji TC je bila izvan svakog uticaja kapitaliste.Menjutim, kod monopola monopolista može znatno uticati – diktirati TC (naravno doodređene granice). Kako se uspostavlja ravnoteža u uslovima monopola? U uslovima savršenekonkurencije ravnoteža se uspostavlja kada se TC izjednači sa GT kod svih proizvođača.Međutim to monopolisti nije dovoljno. Kako bi maksimizirao svoj profit i prisvojiomonopolski ekstraprofit monopolista mora da digne cenu iznad GT. Ali ne samo to,monopolista može i svoj obim proizvodnje da smanji upravo zbog monopolske pozicije. Pa, ravnoteža u uslovima monopola se uspostavlja određivanjem najpovoljnijecene za odgovarajući obim proizvodnje. Treba znati da monopolista nema apsolutnu moćkontrole cena. On ne može beskonačno mnogo povećati cenu, jer ljudi jednostavno nećekupovati taj proizvod ili će koupovati neki drugi kao supstitut. Ta veličina kontrole zavisi odelastičnosti. Pa ko apsolutno neelastične robe monopolista može do mile volje povećavaticenu, a kod savršene elastičnosti, ako li cenu poveća makar i za cent izgubiće sve svojekupce. Tako monopolista kombinuje smanjivanje obima proizvodnje i povećavanje cenekako bi prisovjio maksimum profita.
  • CENA KTr – kriva tražnje MKTr – monopolska kriva tražnje MKP Kpo – kriva ponude KPo MKPo – monpolska kriva ponude E1 – monopolska ravnotežna tačka E2 – ravnotežna tačka slobodne konkurencije E1 E2 (2) Oligopol označava takvu tržišnu strukturu kada na strani proizvodnje (ponude) postoji nekoliko večih proizvođača (prodavaca) od kojih svaki, zahvaljujući svojoj ekonomskoj moći, je u MKTr KTr poziciji da utiče na TC (ovakva tržišna struktura na Q strani tražnje označava se kao oligopson). Formiranje TC u uslovima oligopola je rezultat delovanja svih proizvođača. Da bise odredila TC oligopol se koristi tzv. politikom liderstvom u cenama. Jedan proizvođač,obično najjači, određuje cenu za sve proizvođače, pri čemu ga svi ostali proizvođači prate.Rat cenama ovde nije dozvoljen. Ta TC je dovoljna i da najlošiji proizvođač pokrije svojetroškove i obezbedi odgovarajući profit. Cenovni lider određuje kada treba menjati cene.Imati u vidu da ovakav vid dogovaranja je zabranjen antimonolističkim zakonima. Međutim, to ne smeta OPEC – u da zvanično, pred medijima, se dogovara o visinicene nafte u svetu. OPEC je organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC – Organizationof Petroleum Exporting Countries). Na primer: od jeseni 1999.godine pa do maja2000.godine OPEC je povećao cene sirove nafte sa 10$ na 30$ po barelu i tako gotovozaustavio čitav svet. Za razliku od monopola, kod oligopola je moguće ući u granu, ali postojeodređene barijere. Razlog što neki kapitalista želi ući u neku granu je njegovo uvrenje dase u toj grani može ostvariti profit veći nego u drugim gramana. Protiv eventualnekonkurencije oligopolisti se bore politikom prevencije ulaska. Oligopolisti prvo neprijavljuju sav stečeni profit. Deo ostvarenog profita sakrivaju po mnogobrojnim računima,a deo prijavljuju. Tako u mesečnim analizama, koje sprovodi država, ispada da ta granane ostvaruje velike profite. Na taj način se destimuliše eventualna konkurencija. Drugo,ako oligopolisti primete da se neko sprema da uđe u granu onda kreću u rat protiv njega.Sve čine kako bi stovrili maksimalno teške uslove za ulazak u granu. Spremni su da se zajedan period oproste od profita samo da bi cenu dovoljno smanjili i stvorili takve uslovekoje nova konkurencija ne može da izdrži. Ponekad su spremni i da idu u gubitke(prodajna cena manja od troškova) samo da bi sačuvali svoj položaj. Takva praksa sezove damping cena (price dumping) i zabranjen je anti – damping zakonom u EU. Jedan od razloga nastajanja oligopola je ekonomija obima. Zbog ekonomije obimadugoročni troškovi se smanjuju do određene tačke, ali oštra konkurentska borba dovodi danekoliko najvećih proizvođača preuzimaju kontrolu nad tom granom. Stepen koncentracijeponude se meri procentualnim učešćem 4 najveća proizvođača u grani. I kod oligopola, kao i kod monopola, potrošači su primorani da plaćaju veće cenenego što bi u savršenoj konkurenciji. Iako u oligoponu učestvuje nekolicina proizvođačakonkurencija nije isključena. Oligopolska konkurencija se ne ispoljava kao klasičnacenovna konkurencija, gde proizvođači jedno drugom pariraju cenom, već se ispoljavakao necenovna konkurencija. U necenovnoj konkurenciji proizvođači jedno drugompariraju reklamom, dizajnom, stalnim izbacivanjem novih modela, koji su u suštini isti kao istari, praćenjem trendova.
  • (3) Monopolistička konkurencija ima odlike i savršene konkurencije i monopola.Ovaj oblik konkurencije podrazumeva postojanje veliklog broja proizvođača (prodavaca) ugrani koji sovoj segment tržišta osvajaju diferencijacijom svog proizvoda. Strategijadiferencijacije proizvoda sastoji se u tome da vi svoj proiozvod koji se ne razlikuje neštobitno po funcionalnosti i kvalitetu od drugih načinite jednistvenim (reklamom, dizajnom) itako privolite kupca i date mu dojam da on kupuje poseban proizvod. Na primer: Postojiogroman broj proizvođača patika: Nike, Reebok, Puma, Addidas, ... Svi oni proizvodepatike koje su iste po svojim bitnim karakteristikama. Međutim, ako pitate njihove kupce,oni će vam reći da su njihove patike posebne i da imaju neke specifične karakteristike. Diferencijacija proizvoda daje proizvođačima određenu tržišnu moć, jerproizvođač može, zbog privrženosti kupca za njegov proizvod, da poveća cenu i da neizgubi svoje kupce. U monopolističkoj konkurenciji važi isti princip za uspostavljanje ravnoteže kao ikod monopola i oligopola. Za razliku od monopola i oligopola tržišna moć proizvođača jemnogo manja, kako po veličini tržišne moći tako i po vremenu trajanja tržišne moći. Kakoukupna privreda raste tako se i potrebe kupaca šire. To šrenje povećava manevarskiprostor za diferencijaciju proizvoda. Upravo zbog širenja potreba je diferencijacijaproizvoda i nastala.
  • 4. Osnovne zakonitosti raspodele u savremenoj robnoj privredi4.1. Različita shvatanja i karakteristike rasopodele u ekonoimskoj teoriji4.1.1. Različita shvatanja raspodele u ekonomskoj teoriji Raspodela predstavlja posebnu fazu reprodukcije. Raspodelom se određujeučešće pojednica, proizvodno – poslovnog subjekta, grane u prisvajanju DBP i ND. Unaturalnoj privredi raspodela se vrši direktno, neposredno prema običaju i potrebama, a urobnoj privredi se vrši podsredstvom novca. Razlikujemo nekoliko vrsta raspodele: 1) Primarna 2) Sekundarna 3) Namenska raspodela 1) Pod primarnom raspodelom podrazumevamo raspodelu DBP i ND koja se ostvaruje između samih robnih proizvođača materijalnih dobara i proizvodnih usluga. Time se oni javljaju kao neposredni proizvođači i prvi prisvajači rezultata ostvarene proizvodnje. Ova raspodela se vrši na tržištu putem TC. Ukoliko preduzeće proda po višoj TC prisvojiće i veći deo DBP i ND. 2) Sekundarana raspodela predstavlja raspodelu između proizvođača u materijalnoj prozvodnji, društveno – političke zajednice (države) i poslovnih subjekata u vanmaterijalnoj proizvodjni (zdravstvo, školstvo, nauka...). ona se ostvaruje putem zakonskih i ugovornih obaveza. Time se vrši finansiranje zajedničke i opšte potrošnje. 3) Nameskom raspodelom nazivamo raspodelu ND u privredi, odnosno odgovarajućeg dohodka proizvodno – poslovnog subjekta na akumulaciju i ličnu potrošnju. Veličina sredstava uloženih u akumulaciju značajno utiču na privrednu stopu rasta. Drugi faktor koji veoma značajno utiče je način upotrebe te akumulacije. U ekonomskoj teoriji je oformljeno klasično i neoklasično shvatanje raspodele.KLASIČNA EKONOMSKA TEORIJA Klasična ekonomska teorija polazi od toga da je raspodela samo jedna od fazadruštvene reprodukcije i da je čvrsto povezana i međusobno uslovljena sa proizvodnjom,raspodelom i razmenon. Raspodela je istorijski promenljiva te tako uslovljenaprozivodnjom. Proizvodnja određuje raspodelu po predmetu jer se može raspodeliti samoono što je proizvedeno i po načinu jer različiti načini proizvodnje uslovljavaju i različitenačine raspodele. Po Marksu raspodela može biti: 1) raspodela uslova proizvodnje (raspodela SP) 2) raspodela rezultata proizvodnje. Društveni karakter raspodele uslova proizvodnje uslovljava raspodelurezultata proizvodnje. Ona zavisi od obima i strukture ljudskih potreba. Raspodela uslovaproizvodnje se može posmatrati sa stanovišta vlsništva, tu ona predstavlja podelu napojedince vlasnike SP – kapitaliste i radnu snagu koja ne poseduje SP.
  • Raspodela uslova proizvodnje predodređuje raspodelu rezultata proizvodnje ito: 1) Raspodela uslova proizvodnje na pojedince omogućava da vlasnici SP prisvajaju rezultate tuđeg rada na bazi vlasništva nad SP. Nevlasnici SP prisvajaju na bazi vlasništva nad svojom radnom snagom. 2) Raspodela uslova proizvodnje na delatnosti i grane opredeljuje raspodelu rezultata proizvodnje tako što ukoliko se više angažuje SP i RS u neke grane te se proizvede veća količina proizvoda od potrebnih, tada će TC da padnu ispod TV, pa će proizvođači tih delatnosti prisvojiti manji deo ND.NEOKLASIČNA EKONOMSKA TEORIJA Neoklasična ekonomska teorija smatra da raspodela nije čvrsto povezana sproizvodnjom, te da proizvodnja NE određuje raspodelu. Raspodela se izvodi iz razmene,teorija rapodele se objašnjava teorijom granične produktivnosti FP. FP se tretirajuodvojeno od društvenih odnosa. Cene FP se formiraju kao cene bilo kojih drugihproizovda, a od njihovih cena zavisi raspodela. Polazi se od toga da je ukupan proizvod funkcija angažovanih FP: rada, kapitalai zemlje. Proizvodna funkcija pokazuje koliki se maksimalni proizvod može dobiti različitomkombinaciom FP. Pošto svaki faktor učestvuje u stvaranju BDP to svakom faktoru pripadai odgovarajući dohodak (radnoj snazi najamnina, kapitalu profit, zemlji zemljišna renta). Pritome profit je jednag graničnom proizvodu kapitala, najamnina je jednaka graničnomproiozvodu rada i renta je jednaka graničnom proizvodu zemlje. Odnosno: GP rada x cena proizvoda = cena rada = najamnina GP zemlje x cena proizvoda = cena zemlje = renta GP kapitala x cena proizvoda = cena kapitala = profit. Na ovaj način faktori će se angažovati u proizvodnji sve dotle dok je graničniprihod (granični proizvod x cena prozivoda) svakog pojedinog FP veći od njegovoggraničnog troška, odnosno od cene FP. Nadnica = granični proizvod rada Renta = granični proizvod zemlje Profit = granični proizvod kapitala. Ovim je raspodela objašnjena čisto tehničkim, a ne društvenim karakteristikamaproizvonje. Ona zavisi od tehničke opremljenosti proizvodnje i raspoloživih FP. Po ovojteoriji sledi da su ekonomske kategorije raspodele u stvari cene FP, pa od delovanjaponude i tražnje na tržištu zavisi će i sama raspodela. Tražnja za radomGranični prihodproizvoda rada Granični prihod proizvoda rada ustvari znači koliko to prihoda donese jednica proizvoda rada. Kada je granični prihod proizvoda rada veliki (kriva je u blizini y – ose), onda nam nije potrebno puno radnika (L – labour – engleski za radna snaga). Međutim, ako granični prihod proizvoda rada počne da pada mi moramo angažovati sve više i više radne snage (kriva se približava x – osi). L
  • Najamnina i količina rada W Efekat dohodka W – cena slobodnog vremena – nadvadao najamnina (Wage – plata). Radnik će kako bi efekat supstitucije. zaradio više novca da više radi (L). Tu je efekat zamene nadvadao efekat dohodka, jer to što je radnik zamenio svoje slobodno vreme u radno mu je donelo mnogo veću Efekat korist nego povećanje zarade neutralno supstitucije gledano od dužine radnog vremena. nadvadao Međutim, posle određene tačke radnik efekat dohodka. više ne teži većoj plati koliko teži da iskoristi L svoje slobodno vreme (šta će mu pare ako nema vremena da ih iskoristi. Tako da on više ne povećava količinu rada, čak je ismanjuje. Ovde je efekat dohodka nadvladao efekat supstitucije. Dalje pretvaranjeslobodnog vremena u radno kako bi dobio veću zaradu više nije toliko interesantno zaradnika, jer on nema vremena da iskoristi taj svoj novac. Tako da će povećanje zarade posatu njemu više značiti nego povećanje dužine radnog vremena. Pa je ekekat dohodkanadvladao efekat zamene. Ova kriva se naziva backward looking curve. Kriva ponude FP Cena FP Deo krive od početka krive pa do tačke A je klasičan primer krive ponude, gde viša cena FP podstiče i veću proizvodnju FP. B Deo krive između tačaka A i B pedstavlja ponudu FP koja je potpuno neelastična, recimo ponuda zemlje. Količina zemlje u ponudi se ne A može povećavati, tako da rast cena zemlje ne utiče na ponudu zemlje. Deo krive od tačke B pa do kraja krive. U posebnim slučajevima kada cena FP povećava Q dohodak kapitaliste, kao kod rada, kriva ponude se zakrivljuje unatrag. Cena FP Određivanje cena FP u uslovima konkurencije Ko i svake druge robe, cene faktora proizvodnje određene su u tački preseka krive ponude i tražnje (E). Ako tražnja za faktorom ima neelastičnu ponudu, kao što je slučaj sa zemljom onda raste i ukupni dohodak FP. E Q
  • Raspodela ND Granični proizvod (nadnica) W Ukupni ND jednak je ukupnoj povšini koja se nalazi ispod krive, a ograničene savršeno Ponuda elastičnom krivom ponude RS. Raspodela RS ukupne proizvodnje određena je na načelima graničnih proizvoda. Granični Na L – osib prikazana je količina rada. Na Renta poizvod W – osi prikazane su visine nadnica. Međutim rada kapitalista ne plaća svakom radniku srazmernu nadnicu. Ne, on nađe najlošijeg radnika i Nadnice proglasi njegov granični proizvod kao osnovu za nadnice. Onda množenjem tog najlošijeg L graničnog proizovda i ukupne količine rada dobija se ukupna masa nadnica. Pričaj Zamerke objašnjenja raspodele preko teorije granične produktivnostifaktora... Osnovne postavke teorije opšte ravnoteže: 1) Granični proizvodi rada u stanju ravnoteže se mere nadnicama 2) U stanu ravnoteže tržišne kamatne stope su jednake transformacionim stopama potrošnje u raličitim periodima vremena i odražavaju graničnu stopu povraćaja štednje 3) Raspodela dohodka zavisi od inicijalne raspodele resursa.NEORIKARDIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA Neorikardijanska teorija raspodele nastala je na tradicijama klasične političkeekonomije. Za nju je karakteristično insistiranje na pitanjima formiranja prosečne profitnestope i ravnotežnih cena. Posledica ovakvog shvatanje je da se profit određuje u procesurazmene, a ne u procesu proizvodnje. Raspodela se ovde tretira kao zadata veličina. Ovateorija strogo odvaja teoriju vrednosti i cena od raspodele. Raspodela DBP je rezultatdelovanja društvenih snaga.4.1.2. Osnovna raspodela ND u kapitalističkoj robnoj privredi – odnos: najamni rad - kapital Način proizvodnje opredeljuje i karakter raspodele. Pošto se kapitalistički načinproizvodnje zasniva na privatnom vlasništvu, to će se i raspodela vršiti po principuprivatnog vlasništva. Kapitalista kupuje SP i RS, on organizuje sam proces proizvodnje, te zbog togaon je stekao pravo da prisvoji celokupan rezultat te proizvodnje. Za isnos najamnine radnikkupuje sredstva za život. Korišćenjem tih sredstava on reprodukuje svoju radnu snagu itako stvara predpostavke da se i sledeći put proda kapitalisti (da proda svoju RS). Najamniradnik je u kapitalizmu prinuđen da to radi jer nema nijednog drugog načina da obezbedisredstva za život. Pošto je kapitalista već platio SP i RS to on prisvaja celokupan rezultatproizvodnje, međutim ako hoće da nastavi prozivodnju on ga neće celog potrošiti na ličnupotrošnju. Tako je radnik odvojen kako od uslova proizvodnje (SP), tako i od rezultataproizvodnje, od rezultata sopstvenog rada. Kapitalista kupovinom radne snage stekao jepravo da koristi njenu upotrebnu vrednost. Tako da posle prodaje proizvod kapitalista neprisvaja samo VV, već i protivvrednost RS.
  • Već se unapred zna da će se ND raspodeliti na dva dela: na dohodak radničkeklase (najamnina) i dohodak kapitalističke klase (profit). Tako se obezbeđujereprodukovanje kako radnika tako i kapitalista. Ranije smo rekli da je proširenaproizvodnja uslov opstanka i razvoja nekog društva, shodno tome i reprodukovanjekapitalista i radnesnage mora biti prošireno. Pošto se ND stvara u proizvodnji to ćeindustrujski (proizvodni) kapitalisti prvi prisvojiti deo ND, onda slede trgovački kapi...vidishamatski prikaz: c + v + m = DBP Prvo se nadoknade SP v + m =ND prisvaja isplaćuje Najamnina Kapitalistička klasa radnicima zadržava Višak vrednosti Industrijski Trgovački Novčarski Zemljovlasnici kapitalisti kapitalisti kapitalisti Zemljišna Ppf indus. Ppf trgovač. Najamnina renta kapitala kapitala Dividenda (v) Procesom kapitalističke raspodele ND se deli na dohodak od kapitala idohodak od rada. Nakon toga dohodak od kapitala se raspodeljuje na: industrijski profit,trgovački profit, kamata, renta. Jedini dohodak koji se u kapitalizmu zasniva na radu jenajamnina radnika, dok svi ostali dohodci su posledica vlasništva nad SP, novčanogkapitala, zemlje...
  • 4.1.2.1. Najamnina kao oblik prisvajanja od strane radničke klaseSUŠTINA NAJAMNINE Kapitalistički sistem uslovljava nužno postojanje radne snage kao robe. Radnasnaga se tretira samo kao još jedan FP, koji kao i svaki drugi FP ima svoju cenu. Cena RSnaziva se najamninom. Najamnina je vrednost RS izražena u novcu. Može nam se učiniti da je cena rada isto što i najamnina međutim nije tako.Takođe često se umesto vrednosti RS kaže vrednost rada. To je pogrešno jer: 1) Rad se opredmećuje tek u procesu proizvodnje, a tzv.cena rada (odnosno cena RS) ugovara se ili plaća pre početka procesa proizvodnje. Ako bi se plaćao rad ne bi se moglo platiti ono čega još nema. U vreme razmene (prodaje RS) rad ne postoji postoji samo RS. Rad je proces trošenja RS, pa se zato ne može prodavati. Ovde se kupuje i prodaje RS. 2) Ako bi se plaćao rad onda ne bi bilo VV. Struktura proizvedene vrednosti je V = PV + NV. PV ode na reprodukciju SP. NV je rezultat rada radnika i pod pretpostavkom da se plaća rad, NV bi trebalo da bude radnikova zarada. A šta onda ostane kapitalisti? Pošto u kapitalizmu VV postoji, logično je da se ne plaća rad nego RS, koja ima tu sposobnost da stvori veću vrednost nego što sama vredi (upravo zato je i kapitalista angažuje). Zato najamnina nije cena rada, nego cena RS. 3) Ako bi rad bio roba koja se kupuje i prodaje onda bi morao imati vrednost. Pošto je rad suština i mera vrednosti, on sam nema vrednost, jer bi se vrednost rada određivala samim sobom, što je tautologija – besmislica. Pošto roba ne može da postoji bez vrednosti, to rad nije roba. Radna snaga se kupuje uvek na određeno vreme. Ako bi se prodala jednom zastalno, ona bi prestala da bude roba, a najamni radnik bi se pretvorio u roba. Najamnina se može plaćati u: 1) Novcu – novčana najamnina 2) Robi – naturalna najamnina Danas je dominantna novčana najamnina. Naturalna najamnina se praktikovalau predhodnim periodima, a praktikuje se i dan danas u nekim nerazvijenim zemljama.Naturalna najamnjina je nepovoljna po radnika jer on biva dvostruko eksploatisan: kaoproizvođač i kao potrošač. Plaćajući radnika u naturi, pre svega robom koja se proizvodi u dotičnomkapitalističkom preduzeću, kapitalista primorava radnika da deo svoje najamnine trošiupravo za kupovinu te robe, ograničava mu pravo izbora. Odvojenost SP primorava radnika da se uključi u proces proizvodnje radiobezbeđenja svoje egzistencijeon to može da radi samo ako prodaje svoju RS, čimejedino i raspolaže. Tako da radnik postaje roba kao i svaka druga. Pa kao i svaka drugaroba ona ima svoju vrednost, prometnu vrednost (najamnina), upotrebnu vrednost. Sa stanovišta kapitaliste, najamnina prestavlja varijabilni kapital – izdatak zakupovinu RS. Sa stanovišta najamnog radnika najamnina predstavlja dohodak. Najamnina je istorijska kategorija. Javlja se sa nastankom kapitalističkog načinaproizvodnje, čime se zamagljuje podela radnog dana u kapitalizmu na PRV i VRV. Stvarase privid da je selokupni radnikov rad plaćen ili prema vremenu provredenom na radu iliprema količini proizvedene robe.
  • VISINA NAJAMNINE Na cenu radne snage utiču svi faktori koji utiču na visinu cene ostalih roba.Najamnina zavisi od: 1) veličine vrednosti RS kao robe 2) odnosa ponude i tražnje RS 3) monetarnih promena 4) države.(1) Visna najamnjine zavisi od veličine vrednosti RS kao robe. Kao i kod svakedruge robe veličina vrednosti utiče na cenu. Sama vrednost RS zavisi od više faktora : 1) intenzivnosti rada 2) produktivnosti rada 3) dužine radnog vremena 4) društveno – istorijskih uslova... Veličina vrednosti RS je u stalnom menjanju (bilo rastu ili opadanju). Takođepostoje značajne razlike u visini najamnina u različitim kapitalističkim zemljama. Overazlike su uslovljene: 1) visinom ND 2) razlikama u nacionalim nivoima produktivnosti 3) razlikama u nacionalim nivoima intenzivnosti 4) razlikama u dužini radnog dana(2) Visna najamnjine zavisi od odnosa ponude i tražnje radne snage. Kao ikod svake druge robe čija cena se menja zavisno od P i T, tako će i najamnina rasti ako jeponuda manja i obrnuto. Ponuda radne snage zavisi od: 1) prirodnog priraštaja onog dela stanovništva koji pripada radničkoj klasi 2) načina odvijanja kapitalističkog procesa proizvodnje, koji u većem ili manjem stepenu privlači RS. Ovde razlikujemo tri momenta: (a) U periodu smanjenog obima proizvodnje kapitalista otpušta već zaposlene radnike, čime se ponuda RS povećava. (b) U periodu uvođenja nove tehnike otpuštaju se tzv.tehnički viškovi. (c) Širenjem kapitalističkog načina proizvodnje u sve pore privrede takođe dolazi od otpušanja oderđenog broja radnika, jer kapitalistička perduzeća kao efikasnija zamenju stara. Tražnja za radnom snagom zavisi od: 1) Obima proizvodnje 2) Konjukture Proširivanje obima proizvodnje povećava tražnju za RS, ali ne uvek u istojsrazmeri za povećanjem obima proizvodnje. Ako se obim proizvodnje povećava uz porastorganskog sastava kapitala, tražnja za RS se povećava sporije od porasta obimaproizvodnje i obrnuto. Međutim nije to baš tako jednostavno. Sa povećanim organskimsastvom kapitala uvode se nove tehnologije, tako da se jedan deo radnika mora otpustikao tehnološki višak. Za kpaitalistički način proizvodnje karakteristično je postojanje rezervne armijerada. To jest, kapitalistički način proizvodnje, zahteva postojanje dovoljne količinesobodne radne snage koja se može zaposliti po potrebi ili mogućnost otpuštanja radnikaako nisu potrebni. Primećuje se kao tendenicija u kapitalističkim privredama postojanjerastuće količine slobodne radne snage. Takođe zbog veće ponude neki radnici pristaju darade i po nižim nadnicama od prosečnih i na taj način još više spuštaju nivo nadnica.
  • (3) Visina najamnine zavisi i od monetarnih promena, jer one utiču na cenu RS,kao i na sve druge cene. Povećanje merila cene i povećanje vrednosti novčanogmaterijala dovode do smanjenja cene RS i obrnuto. U uslovima inflacije povećava se cenaRS, a u uslovima deflacije se smanjuje, (što ne znači da se povećava ili smanjuje realnanajamnina).(4) U savremenom kapitalizmu veliku ulogu igra država. Država je tu da smiri oštresukobe između kapitalista i radne snage. Ona se obično javlja kao posrednik između ovedve klase. Država utiče na nadnice: 1) Direktno – zajedno sa sindikatima država određuje zagarantovane najamnine 2) Indirektno – obezbeđuje radnicima zdravstveno, penziono osiguranje, školstvo, besplatnu pravnu zaštitu. Donju granicu visine najamnine čini tzv.egzistencijalni minimum, neophodanza biološko reprodukovanje radnika. Najamnina mora biti makar tolika da obezbediminimalno reprodukovanje RS, taman da preživi. Gornju granicu visine najamnine determiniše NV. Sdruge strane, maksimum profita zavisiće od dužine radnog dana i najamnine.Najamnina se ne može spustiti ispod svoje donje granice, a dužina radnog dana se nemože podići preko svog fizičkog maksimuma. Tako da kapitalista u težnji da ostvari sveveći prpfit stalno se nalazi u borbi sa radnicima (sindikatima) kako bi nadnicu spustio nasvoju donju granicu i dužinu radnog dana povećao na svoj fizički maksimum.ANALITIČKE KATEGORIJE NAJAMNINE Kako bi se utvrdio stvarni položaj radničke klase koriste se različite kategorijenajamnine. 1) Nominalna najamnina 2) Realna najamnina 3) Relativna najamnina(1) Nominalna najamnina je ukupna suma novca koju radnika primi za prodaturadnu snagu za određeni vremenski period (dan, mesec, godinu), bez obzira da li se sumautvrđuje po vremenu ili po komadu. Na nju utiče više faktora (već smo ih nabrojali, ali neka): 1) Veličina vrednosti radne snage 2) Kretanje ponude i tražnje za RS 3) Monetarne promene 4) Uslovi konkurencije , tako da sama visina nominalne najamnine ne izražava stvarnu mogućnost radnika za kupovinu materijalnih dobara. Nominalna najamnina ne izražava stvarni položaj radnika.(2) Realna najamnina. Stvarni položaj i udeo radničke klase u prisvajanju NDizražava realna najamnina. To je ustvari, količina robe koju radnik može kupiti za iznosnominalne najamnine koju je prisvojio. Ona izražava cenu RS u srazmeri prema cenamadrugih roba, izražava kupovnu moć nominalne najamnine. Visina realne najamnine zavisi od dva faktora: 1) Od visine nominalne najmnine 2) Od visine cene onih roba koje radnik kupuje radi podirenja svojih potreba (nešto kao cena potrošačke korpe).
  • Pošto zavisi od ova dva faktora, realna najamnina ne mora uvek da raste sarastom nominalne najmnine, nekad može i da opada (ako cene drugih proizvoda bržerastu nego najamnina). Realna najmnina je razlišita kategorija od vrednosti RS. Međutim ko realnanajamnima obezbeđuje obim i strukturu materijalnih dobara koja obezbeđuju normalnoreprodukovanje RS, realna najamnina će biti jednaka vrednosti RS. Realna najamnimaizražava standard života radnika.(3) Relativna najamnina predstavlja odnos između nominalne najamnine i VV tj: Nn V Rt.n = = × 100 VV M Nn – nominalna najamnina. Relativna najamnina pokazuje odnos između delaNV koje prisvaja radnik i dela koji prisvaja kapitalista, ova dva dela nalaze se ukonkuretskom odnosu. Povečanje udela jednog znači smanjenje udela drugog dela. Ako se sa promenom NV proporcionalno menjaju oba njena sastavna dela to ćerelativna najamnina ostati konstantna. Iako, recimo, nominalna najamnina raste relativnanajamnina može opadati, ostati ista ili rasti sve zavisi od VV. Razvojem kapitalizma relativna najamnina pokazuje tendenciju pada, jer ubrzanirazvoj proizvodnih snaga kapitalističkog društva dovodi do porasta produktivnosti(tj.porasta VV), a u isto vreme i do smanjivanja vrednosti RS. Tendencija kretanja relativnenajamnine najsnažnije izražava klasni položaj radničke klase.4.1.2.2. Različiti načini i aspekti odre ivanja najamnineOBLICI PLAĆANJA NAJMNINE Kao što smo već rekli RS možemo plaćati bilo u robi (naturalno) bilo u novcu.Dominantan oblik je oblik plaćanja RS u novcu. Sama novčana najmnina može seutvrđivati na dva načina: 1) Najamnina od vremena 2) Najmnina od komada(1) Najamnina od vremena. Radna snaga se kupuje i prodaje za određeno vreme.Suma novca koja se plaća radniku za određeno vreme provedeno na poslu naziva senajamnina od vremena (nazivamo je i: satnica, nadnica). Ona se utvrđuje: Dnevna vrednosr robe snage Najamnina od vremena = Broj časova radnog dana Znači najmnina od vremena zavisi od dva faktora: 1) Od vrednosti radne snage 2) Od dužine radnog dana. Najamnina od vremena prikriva eksploataciju najamnih radnika u kapitalizmu, jerna površini izgleda kao da je radnik plaćen za sve radne časove. Ako je data visina satniceonda su radnici zainteresovani da radni dan traje što duže. A iako dođe do smanjenjaradnog dana doći će do proporcionalnog smanjenja i najamnine, a stepen eksploatacije(stopa VV) ostaje ista, jer sada će se proizvesti manje VV, ali su i nadnice manje. S druge strane, produženje radnog dana ne mora da znači da će doći dopovećanja najamnine iznad vrednosti RS. Jer produženje radnog dana preko određenenormalne granice dovodi i do bržeg trošenja RS, pa će biti potrebno i više materijalnihsredstava za reprodukciju radne snage. Pa ako se najmnina povećava smoproporcionalno ona će zaostajati za ubrzanim utroškom RS pa će najmnina biti ispodvrednosti radne snage. Zbog toga se sindikati bore da za prekomerni rad (vremenski gledano) satnicabude viša.
  • (2) Najamnina od komada. Ovaj oblik plaćanja radne snage sastoji se u tome dase radniku plaća određena suma novca za svaki proizvedeni komad robe. Tako ovaj oblik plaćanja radne snage, u poređenju sa najamninom od vremena,još više prikriva eksploataciju radne snage. Na površini izgleda da radni biva plaćen zasvaki proizvedeni proizvod. Najamnina od komada se utvrđuje: Najmnina od vremena Najamnina od komada = Broj proizvednih komada robePRIMER : Ako predpostavimo da najamnina od vremena za 10h iznosi 10$ i da je zaposleno 10 radnika, tada ukupna suma njihovih najamnina je 100$. Ako je u tom vremenu ukupno proiuzvedeno 20 kom robe, onda je najamnina od komada 5 dolara / kom: NV 100$ NK = = =5$ Br.kom. 20 kom Prema tome kapitalisti je svejeno da li će desetorici radnika plaćati 100$ u toku dana, ili će za proizvedenih 20 kom robe koju proizvedu ti radnici plaćati 100$. Najamnina od komada je samo preinačen oblik najamnine od vremena. Kodnajamnine od vremena rad se meri njegovim neposrednim vremenskim trajanjem. Kodnajamnine od komada rad se meri količinom proizvoda ukojoj se zgusnuo rad utrošen zajedno određeno vreme. Najmnina od komada ima nekoliko prednosti u poređenju sa najamninom odvremena: 1) Smanjuju se troškovi kontrole obavljanja posla, jer su sami radnici zainteresovani da proizvedu što više proizvoda 2) Smanjuju se troškovi nadzora za kvalitet obavljenog posla, jer se radniku plaćaju samo kvalitetno urađeni proizvodi, pa su ovi troškovi prebačeni na samog radnika. 3) Podstiče radnike da povećavaju intenzivnost i produktivnost rada kako bi proizveli više proizvoda i ostvarili veću najamninu, pa ih time stimliše da stiču nova proizvodna znanja i iskustva 4) Otupljuje se interes radnika za skraćivanje radnog dana, ukoliko se ne može povećati visina najamnine po komadu. 5) Omogućaca se lakše smanjivanje najamnine ispod vrednosti RS. Pri određivanju koliko će kapitalista da plati radnike po komadu proizvednog proizvoda, on ne uzima u obzir ukupnu najmninu od vremena i ukupno proizvedenu količinu proizvoda. NE, on uzme u obzir samo najbolje radnike, pa njihovu najamninu od vremena podeli sa količinom proizvoda koji su oni proizveli. Pošto govorimo o najboljim radnicima, oni su proizveli i najviše proizvoda, pa će zbog toga i najamnina od komada biti manja od proseka.PRIMER : Ovaj primer se oslanja na predhodni. Najamnina od vremena je 10$. Prosečan radnik proizvodi 2 proivoda u toku radnog vremena, pa će njegova najmnina od komada biti 5 $/kom. Najbolji radnik uspe da proizvede 4 proizvoda u toku dana pa će njegova najamnina od komada biti 2,5 $/kom. Kapitalista tih 2,5 $/kom uzima kao aršin koji će važiti i za druge radnike. Sad prosečni radnik zadađuje ukupno 5$, a zarađivao je 10$. Tako je kapitalista uspeo da smanji najamninu ispod vrednosti RS.
  • Najamnina od komada podstiče konkurenciju između radnika. Ali što radnici višeproizvode, to oni sve više i smanjuju najamninu od komada. Odnosno, najamnina odkomada ima tendenciju da dižući individualne najamnine iznad prosečnog nivoa, snizi samtaj nivo. Više umešni radnici više i zarađuju. Iz navedenih činjenica reklo bi se da je najamnina od komada dominantnadanas. Međutim, to nije slučaj. Najamnina od vremena se uglavnom primenjuje i to iz dvarazloga: 1) U modrenim procesima proizvodnje teško je utvrditi koliko je tačno radnik proizveo proizvoda (npr: livnice, hidrocetrale, termocentrale...) 2) Zbog stalnog tehničko – tehnološkog napetka stalno raste produktivnost SP, a time i radnika, pa bi ukupna najamnina vrtoglavo rasla, što nije u skladu sa interesima kapitaliste.4.1.2.3. Ostali oblici plaćanja radne snage Važno je naglasiti da se dva osnovna oblika namnina namnina od vremena inajmnina od komada sve ređe javljaju u čistoj formi, a sve češće se mešaju. Tako se kod najamnine od vremena sve češće postavlja zahtev u pogleduizpunjenja neke norme količine proizvoda, a kod najamnine od komada postavljaju seodeređeni zahtevi u pogledu maksimuma vremena za koje neki proizvod treba da seproizvede. Ostali oblici plaćanja RS koje se javljaju predstavljaju izvedene oblike plaćanja izdva osnovna oblika. Cilj svih ovih oblika je da se uklone nedostaci dva osnovna oblikanajamnine. Razlikujemo: 1) Akord 2) Razne sisteme premija 3) Učešće u profit 4) Akcionarstvo radnika 5) Proporcijalna najamnina... Akord je takav oblik plaćanja gde se unapred za dati obim, vrstu i kvalitet poslakoji treba izvršiti u određenom vremenu utvrdi suma novca koja će se za to platiti, uzdopunsko plaćanje za prebačaj norme (u našem nadodu poznato kao đuture). Sistemi premija. Premije takođe predstavljaju kombinaciju najamnine odvremena i od komada. U premije spadaju: premije za uštedu materijala, premije za uredandolazak na posao, premije za bolji kvalitet proizvoda, premije za sniženje troškova..razlikujemo dve osnovne vrste premija: pojedinačne, kolektivne. Učešće u profitima, akcionarstvo radnika, proporcijalan najamnina su novijioblici najamnina. Njihov glavni cilj je da otupe klasni antagonizam i ojača lojalnost premapreduzeću. Koji će se od ovih oblika najamnina koristiti zavisi od karakteristika procesaproizvodnje, odnosa proizvodnje, rezultata koji žele da se postignu. Primećeno je da od drugog svetskog rata pa na ovamo dolazi do popuštanjaburžoazije pred pritiskom radničke klase. Čak se formiraju radnička veća, radničkisaveti, nadzorni odbori, poverioci, lobisti za radnike čiji cilj da bolje štite intereseradnika i obezbede im bolje uslove rada i veću najamninu. Možda nam na prvi pogred ovi noviji oblici najamnina ne izgledaju neštoposebno bitno. Međutim, oni predstavljaju suštinsku promenu kapitalizma. Po prvi putradnici mogu da učestvuju u upravljanju SP, raspodeli VV (akcionarstvo). Oni još uvek nisukapitalisti, ali nisu ni klasična RS.
  • 4.1.2.4. Ostali oblici plaćanja radne snage Najamnina je jedna od najznačajnijih kategorija robve privrede. Robnaproizvodnja postala je dominantni oblik proizvodnje tek kada je radna snaga postala roba.Svojim učešćem u raspodeli ND, koji nekad ide i do 75% radna snaga (sa svojimnajamninama) predstavlja značajan faktor tražnje. Najamnina je podložna uticaju velikog broja faktora kako ekonomskih tako ineekonomskih. Međutim veoma važan faktor koji se počeo izučavati u skorije vreme jeuticaj nezaposlenosti. Još Marks je izučavao uticaj nezaposlenosti na najamnine i primetio da uperiodima zastoja i srednjeg poleta privrede industrujska rezervna armija rada(nezaposledni) vrši pritisak na aktivnu radničku armiju (zaposlene), dok je u periodimahiperprodukcije obuzdava u njenim zahtevima. Marksovu analizu je nastavio Filips. Filips defiiniše problem asimetričnosti ukretanju najamnine. On je primerio da u doba prosperiteta najamnina brže raste odsmanjenja nezaposlenosti, kao i od rasta drugih cena, dok u doba krize sporije pada odpada tražnje za radnom snagom i pada cena ostalih roba. Ovo nije karakteristika drugihroba. Takođe važno je reći da kada najamnine padaju one se neće vratiti na neki početninivo već će se zaustaviti u svom padu na višem nivou nego sa kog su krenule u fazi rasta.To je posledica proširenja potreba ljudi. Oni su se brzo navikli na visoku najamninu i takopočeli da zadovoljavaju neke potrebe koje do tada nisu, ali teško mogu da se priviku da im Godišnja stopa se najamnina smanjuje i da će morati da se promene najamnine / odviknu nekih zadovoljstava. Inflacija (%) Da bi se ovakva pojava izučavala Filipsova potrebna je stabilna privreda bez inflacije. kriva Međutim, 70 – tih godina u svetu inflacija je postajala sve značajniji faktor, tako da je Filipsova ideja preformulisana. Pa se sada istraživao odnos između promene nominalne najamnine i kretanja inflacije, odnosno inflacionih očekivanja. Filipsova kriva pokazuje obrnutu međuzavisnost između promene infalcije i stope nezaposlednosti. Kriva Nezaposlenost (%) takođe pokazuje direktnu zavisnost između inflacije i visine najamnine. Postoji još jedna specifičnosr RS kao robe. U ekonomskoj teoriji dominira stavda se za homogen rad, rad istog kvaliteta i kvantiteta, obezbeđuje i homogena (ista)najamnina. U stvarnosti prisutna je velika disperzija najamnina čak i kod radnika istekvalifikacije i približnog nivoa zalaganja. Poseban problem predstavalja određivanje najamnina u slučaju timskog rada.Ukupnu najamninu za ceo tim nije toliko teško odrediti, ali po kom osnovu je podeliti? Ne samo to u savremenim privredama, kao SAD, iako je razlika izmeđumuškaraca i žena kako po pitanju prava tako i po pitajnu obrazovnog profila gotovo izčezladan danas žene zarađuju oko 18% manje nego muškarci. Kako sve više žena radi ukompanijama, objektivno je očekivati da i broj direktora, menadžera žena takođesrazmerno porastao, međutim to nije slučaj. Broj žena na visokim pozicijama je veomanizak čak i u društvima gde žene imaju puna prava, a kamo li u nerazvijenim privredama.To se obrašnjava tzv.pojavom staklenog plafona (glass seeling). Suština te pojave jeda ma kako žena bila uspešna na poslu ona ne uspeva da se probije na više mesto zbognekih subjektivnih predrasuda njenih predpostavljenih. Još jedan problem je nejkednakos najamnina među ljudima različite boje kože.Taj problem je posebno izražen u SAD.
  • 4.1.3. Odre ivanje najamnine u savremenim uslovima (kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori) Početni period razvoja kapitalizma karakteriše velika ponuda i neorganizovanosrRS zbog čega su kapitalisti bili u mogućnosti da sami određuju uslove rada i visinunajamnine, pa je ona bila na niskom nivou. Međutim, sa razvojek kapitalizma jača iradnički pokret, povećava se kvalifikacioni i obrazovni nivo radničke klase, raste njihovasvest, što dovodi do organizovanja radničke klase u radničke organizacije. Prve takveorganizacije bili su radnički sindikati. Pojava radničkih sindikata ima veoma bogatu istoriju. Radnici su došli dosaznanja da u broju leži snaga. Onda su se prvo počeli sastajati po kafanama, crkvama dabi se dogovarali o preuzimanju zajedničkih akcija. U početku te akcije su bile zabave,diskusije... Kasnije ta radnička društva su se počela baviti pitanjem obrazovanja, visinenajamnine, uslova rada... Nasuprot radnicima poslodavci su tražili primenu zakona koji suzabranjivali bilo kakovo sindikalno organizovanje radnika. Počeli su da kažnjavajupredvodnike, organizatore, da otpuštaju sa polsla, a kad to nije upalilo onda su okupljakisvoje privatne vojske i išli u razbijanje sindikalnih protesta. Radnici su se uglavnom borili za: 1) Više najamnine 2) Kraće radno vreme 3) Duže odmore 4) Bolje uslove rada 5) Socijalna davanja 6) Penzije 7) Zdravstveno osiguranje 8) Demokratska prava Ta sindikalna borba trajala je preko 200 godina i u pojedinim trenucima izgledalaje više na ratne sukobe nago na borbu radnika za svoja prava. Od svih ciljeva višanajamnina je bio glavni. Kako se tačno odvija borba za više nadnice? Jedan radnik ništa ne može. Onnema nikakvo sredstvo da se bori protiv kapitaliste. Jedino kako može da mu naudi jesteda počne da štrajkuje. ALI to je samo jedan radnik, njegova zamena se lagano nađe.Međutim, ako umesto tog jednog ima 100 radnika koji ako počnu da štrajkuju zaustaveproces proizvodnje onda kapitalista je primoran da sasluša zahteve sindikata. Nazajedničkom sastanku sindikata i kapitaliste sindikati postave svoje uslove, nekad iultimatum i čekaju odgovor od kapitaliste. Kapitalista vidi da ako ne prihvati makar neki odnjihovih uslova može da bankrotira. Tako kapitalista može da bira između mogućegbankrota i viših troškova proizvodnje koji su uslovljeni ispunjavanjem sindikalnih uslova.Kapitalista će u najvećem broju slučajeva pristati na ponuđene uslove. Nakon toga dolazido potpisivanja kolektivnog ugovora, koji će štititi prava radnika. U novije vreme jača uloga države. Ona se sada javlja kao posrednik izmeđukapitalista i sindikata. Tako da kolektivno prekovaranje umesto bilaterilnog dogovarapostaje tripatritini proces (poslodavac – sindikat – država). U nekim zemljama javlja se ičetvrti partner službe za mirenje i arbitražu. Kolektivni ugovor određuje minimum (tzv.pod) ispod kojeg radnici neće stupiti uproces proizvodnje. Sindikat nastoji da kolektivnim ugovorom zaštiti najamnine od porastaponude radne snage, da spreči rast cena i pad realne najamnine. Kapitalistička klasa nastoji postignutim sporazumum da obezbedi izvlačenjemaksimalnih efekata rada radničke klase za plaćenu najamninu. Preduzeća žele da seugovorom obezbede od štrajkova, da nemaju bojazan prilikom uvođena nove tehnologije.
  • Država je, pak, zainteresovana za kolektivno pregovaranje i zaključivanjeugovora o radu radi sužavanja prava na štrajk sprovođenjem tzv.politike dohodka(ograničenje rasta najamnina u ualovima porasta produktivnosti, kao antiinflacione politike)Osnovni motiv države u pregovaranju sastoji se u trežnji za obezbeđenjem stabilnostikapitalističkog sistema, socijalnog mira. U cilju ostvarivanja tog cilja država ponekadzabranjuje štrajkove, vrši mobilizaciju slobodne radne snage u grane gde postoji manjak,ali i propisuje minimalnu zaradu, obezbeđuje zdravstveno i penziono osiguranje. Sve dosada izloženo pokazuje kako je najamnina jedna veoma važna kategorijau kapitalističkom sistemu proizvodnje. Sa stnovišta radničke klase ona predstavljadohodak, sa stanovišta kapitalističke klase predstavlja trošak, a sa stavnovišta društva kaoceline određuje kupovnu moć stanovništva. Kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori o radu predstavljju instrumentesavremene tržišne privrede. Oni izražavaju autonomiju sinidikata i poslodavaca uodluživanju o nizu ekonomskih pitanja. Državni intervencionizam, po pravilu, ne narušava,već koriguje i podstiče funkcionisanje tržišne privrede. Kretanje stope nezaposlenosti je od bitnog značaja za pregovaračke pozicijesindikata i poslodavaca. Pregovaračke pozicije sindikata su povoljnije u uslovima malenezaposlenosti, i obrnuto. U uslovima visoke zaposlenosti sindikati traže, po pravilu,povećanje najamnine. Pretnja sindikata da će pribeći štrajku primorava poslodavce daprihvate uslove za povećanjem najamnina, jer u uslovima visoke zaposlenosti nisu umogućnosti da štrajkače zamene štrajkbreherima, a štrajkovi bi izazvali mnogo većegubitke nego samo povećanje najamnine. Ukoliko, pak za vreme važenja kolektivnogugovora nezaposlenost počne da raste, kolektivni ugovor štiti radnika, jer se najamnina nesme spustiti ispod određenog nivoa. Pošto je nezaposlenost imanentna kapitalističkom načinu proizvodnje, to supregovaračke pozicije sindikata češće nepovoljne. Tome naročito doprinosi modernizacijaproizvodnje. U takvim uslovima poslodavci su u mogućnosti da sindikalno organizovaneradnike (plavi okovratnici) zamene automatizovanim i kompjuterizovanim mašinama(čelični okovratnici) ili sindikalno neorganizovanim službenicima (beli okovratnici).4.1.4. Karakteristike savremenog tržišta RS u monopolskom, konkurentskom i državnom sektoru privrede Savremena tržišna privreda se zasniva na postojanju: 1) Tržišta roba i usluga 2) Tržišta kapitala 3) Tržišta RS 4) Tržišta hartija od vrednosti Tržište rada ima određene specifičnosti u odnosu na druga tržišta: 1) Vlasnik RS je čovek (najamni radnik), koji je istovremeno prodavac RS, što kod roba nije slučaj (trgovac prodaje robu, a nije njen vlasnik). 2) Prodavac radne snage ne sme da prekomerno prodaje svoju robu jer će doći do negativnih psiho – fizičkih posledica po prodavce (hoće reći prekomerno trošenje RS izaziva negativne posledice po radnika). Kapitalista ne samo da sme nego i hoće što više da prodaje svoju robu jer će to omogućiti prisvajanje više VV. 3) Kupci RS mogu biti samo vlasnici SP, čiji je broj ograničen. Dok kupac obične robe može biti bilo ko.
  • 4) Tražnja za RS može biti manja od ponude iako je na ostalim tržištima uspostavljena ravnoteža. 5) Tražnja za radnom snagom često zavisi od: (a) Očekivanja kapitalista da će se ostvariti profit (b) Njihova sposobnost da ostvare profit ovisi o njihovoj moći na radom (c) Njihova moć na radom ovisi o nezaposlenosti koja radnike dovodi u slabu pregovaračku poziciju. 6) Po pravilu, tražnja za RS je manja od njene ponude. Veća ponuda RS od tražnje je imanentnost, zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje. U kapitalizmu nezaposlenost je trajna pojava zbog toga što motiv proizvodnje nije želja da se zadovolje ljudske potrebe, već da se ostvari profit. To znači da se radnička klasa nalazi u nepovoljnom položaju, da je njena pregovaračka moć slabija u odnosu na kapitalističku klasu, da visina najamnine zaostaje za kretanjem ostalih cena. 7) Najamnine imaju dvostruko značenje za kapitalistički proces proizvodnje, za raliku od drugih roba: (a) Gledano sa jedne strane to je trošak proizvodnje (b) Gledano sa druge strane to je izvor tražnje za proizvedenim dobirima. 8) Dohodci od rada donose (nadnice i plata) oko 2/3 ukupne potražnje za robama. Tako da promena cena radnih sati ima daleko najveći uticaj na privredu od promena cene bilo koje druge robe. 9) Kapitalisti nisu za razliku od radnika primorani da potroše dohodak koji su dobili. Kada kapitalista prisvoji više to znači da će nadnice radnika biti manje. Pošto mu je nadnica manja radnik mora da se odrekne nekih proizvoda i da kupuje samo one najpotrebnije. Na drugoj strani, kapitlista koji je prisvojio više neće nešto značajno povećati svoju potrošnju. Kao posledica može se desiti da ukupna tražnja opadne. Ako opadne ukupna tražnja onda će opasti i ukupna ponuda, kapitalisti će manje proizvoditi, pa će manje i prisvajati. Zbog toga što manje prisvajaju kapitalisti se mogu odlučiti da ponovo smanje najamnine i tako se ulazi u začaran krug. 10) Još jedna razlika između kapitalista i radnika je ta da radnici moraju da prodaju svoju RS kako bi preživeli. Radnici ne mogu da smanje ponudu RS ako opadnu najamnine. Tako da će razlika između ponude i tražnje za RS na tržištu RS ostati i da nezaposlenost neće nestati. Kretanje najamnine se razlikuje u razlišitim fazama kapitalizma. Takorazlikujemo: 1) Kretanje najamnine u slobodno konkuretnoj privredi 2) Kretanje najamnine u monoposloj privredi 3) Kretanje najamnine u privredi sa jakim uticajem države.(1) U slobodno konkurentnoj privredi visina najamnine je pod neposrednimuticajem odnosa ponude i tražnje. No kako je ponuda RS, po pravilu, veća od tražnje zaRS to će se najamnine formirati na nižem nivou. Cene ostalih roba rastu brže, pa todovodi do tendenicjskog pada realne i relativne najamnine. U ovakovoj privredi radnicinisu sindikalno organizovani, zbog čega je slaba njihova pregovaračka pozicija, pa to utičena zaostajanje najamnine iza vrednosti RS i iza cena ostalih roba. Pošto se ponuda itražnja za RS slobodno sučeljavaju na tržištu rada to se formira preovlađujuća visinanajamnine. Ona izražava pregovaračke snage između kapitalista i radnika. Kada jepregovaračka snaga kapitalista veća, najamnine su manje i obrnuto.
  • Takođe mora se imati u vidu i razlika između nekvalifikovane ivisokokvalifikovane RS. Ponuda nekvalifikovane RS je veća od ponudevisokokvalifikovane RS. To dovodi do daljeg smanjenja najamnine. Imati još jedan faktor uvidu, visokokvalifikovana RS se teško može zameniti mašinama.(2) U monopolskoj privredi dolazi do snažne koncentracije i centralizacije kapitala,do stvaranja korporacija, multinacionalnih i transnacionalnih komapnija. To je snažnoojačalo pregovaračku poziciju kapitalističke klase u odnosu na radničku klasu. S drugestrane, to je takođe uticalo i na veću organizovanost radničke klase u radniče sindikate.Da bi se nagomilane protivurečnosti razrečavale uz što manje potrese dolazi dopregovaranja između suprostavljenih klasa i potpisivanja kolektivnih ugovora o radu naodređeni vremenski period. U monopolskoj privredi dolazi do diskriminacije (segmentacije) tržišta na: 1) Nezavisno primarno tržište radne snage obuhvata one poslove koji su administrativno organizovani, nude slabo zaposlenje, definisane puteve napredovanja na poslu i relativno visoke plate (knjigovođe, inženjeri...) 2) Podređeno primarno tržište obuhvata poslove tradicionalno sindikalno organizovane industrijske radničke klase. Ovi poslovi si bolje plaćeni od sekundarnog zaposlenja 3) Sekundarno tržište RS obuhvata većinu ostalih radnika. Ovo tržište predstavlja rezervat radnika koji su slabo. Ovde radnici nisu sindikalno organizovani, tako da im je nesigurno radno mesto (kuriri, čuvari, prodavci u maloprodaji). Diskriminatorska segmentacija tržišta vrši se i isključivanjem crnaca, žena...(3) Novinu savremenog kapitalizma čini snažno prisustvo države i državnogintervencionizma. Pored toga, država vrši nacionalizaciju pojedinih reduzeća negde ičitavih grana. . snažno jačanje države u kapitalističkoj privredi uslovljeno je težnjom da seublaže protivurečnosti dveju osnovnih međusobno suprostavljenih klasa. Kapitalističkadržava svakako želi da obezbedi interes monopolskog kapitala, ali uz istovremenouvažavanje onih zahteva radničke klase koji se uklapaju u kapitalistički sistem. Tako sedržava javlja kao treći veoma važan faktor u zaključivanju kolektivnih ugovora. Najamninase ne određuje pod uticajem ponude i tražnje već pod uticajem vanekonomskih uticaja.Država određuje i minimalni iznos najamnine čime obezbeđuje i određenu kupovnu moćstanovništva, pa time i minimalne uslove funkcionisanja privrede. Raznim socijalnimdavanjima takođe se povećava kupovna moć. U uslovima recesije država može voditi politiku povećanja najamnina te takostimulisanja kupovne moći. Država može organizovati i javne radove kako bi povećalazaposlenost i uravnotežila ponudu i tražnju radne snage.
  • 4.2. Osnovna pitanja robnog prometa4.2.1. Smisao i ekonomsko značenje robnog prometa u procesu društvene reprodukcije Razvojem robne privrede i produblivanjem podele rada dolazi doosamostaljivanja robnog prometa u zasebnu delatnost. U početnom periodu razovja samproizvođač je obavljao kako proizvodnju tako i prodaju robe. Na višem stepenu razvijenostirobne proizvodnje i produbljene podele rada, postaje ekonomski opravdano da se jednibave samo proizvodnjom, a drugi samo prometom. Sa razvojem podele rada dolazi dospecijalizacije i unutar samog robnog prometa, tako da nastaju nove grane i specijalnosti. Promet predstavlja privrednu delatnost koja se bavi realizaciom robe i usluga.Često se promet izjednačava sa trgovinom, što nije ispravno. Promet je širi pojam, jerprometom se mogu baviti kako proizvođači tako i neproizvođači. Promet delimo na: 1) Neposredni (direktni) – obavljaju ga sami proizvođači 2) Poseredni (indirektni) – obavljaju ga trgovačka preduzeća Tako se trgovina izdvojila u zasebnu, pojedinačnu delatnost u procesureprodukcije. Ona posreduje u razmeni između proizvodnje u potrošnje. Posredovanjetrgovine pogoduje kako proizvođaču, jer mu olakšava realizaciju robe, tako i potrošaču, jermu omogućava potpunije zadovoljenje potreba. Trgovina u stvari predstavlja tržište za samog proizvođača, jer on robu prodajetrgovini uz određene uslove. Trgovina ima za zadatak da svojim posredovanjem u prometuorganizuje redovnu razmenu između proizvođača. Ona treba da obezbedi ponudu robe ukoličinama i asortimanu koju tržište traži, u vreme kada se roba traži i po cenama i drugimuslovima koje su kupci spremni da prihvate. Trgovina obavlja tri osnovne funkcije: 1) Interpersonalnu – povezuje učesnike u robnom prometu: prodavce i kupce 2) Interlokalnu – povezuje mesta ponude i tražnje 3) Intertemporalnu – obezbeđuje vremenki kontinuitet proizvodnje i potrošnje. Zanačaj osamostaljenja robnog prometa je veliki: 1) Smanjuje masu kapitala angažovanu u prometu 2) Skraćuje vreme obrta 3) Smanjuje čiste troškove prometa 4) Povećava se ppf – tna stopa 5) Povećava se efikasnost poslovanja4.2.2. Trgovački kapital i trgovački profit4.2.2.1. Pojam i funkcija trgovačkog kapitala Kapitalisti svoj kapital plasiraju u različite oblasti privrede (industiju, promet,poljoprivredu), zbog čega se i profit koji prisvaja kapitalistička klasa raspodeljuje narazličite vrste dohodka od kapitala (industrijski profit, trgovački profit, kamata, renta). Osamostaljivanjem onog dela kapitala koji funkcioniše u oblasti prometa,pojavljuje se trgovački kapital kao posebna vrsta kapitala. Trgovački kapital jeosamostaljeni robni kapital industrijskog (proizvodnog) kapitaliste odnosno, osamostaljenideo industrijskog kapitala. Trgovački kapital – kapital robne trgovine – komercijalni kapitalnije ništa drugo do kapital koji funkcioniše u prometnoj fazi.
  • Osamostaljivanje trgovačkog kapitala ima značajna pozitivne posledice: 1) Skraćuje se vreme prometa, jer kapitalista – trgovac obavlja samo jednu sferu reprodukcije za koju se specijalizuje. Stoga će on taj posao obavljati za mnogo kraće vreme, nego što bi to činio kapitalista – industijalac. To omogućuje kapitalisti – industrijalcu da se specijalizuje u oblasti proizvodnje, pa će poslove u toj sferi reprodukcije obavljati mnogo brže i efikasnije, nego u uslovima kada bi se bavio i proizvodnjom i prometom robe. 2) Pošto se poslovi obavljaju brže i efikasnije, to omogućava da se poslovi u oblasti prometa robe obave sa manjom sumom kapitala. To znači da će se jedan deo kapitala koji je ranije bio angažovan u oblasti prometa, koji je u osnovi neproizvodnog karaktera, angažuje u sferi proizvodnje i tako poveća proizvodni kapital. Time se doprinosi povećanju mase proizvedene vrednosti i VV, pa i povećanju ppf – ne stope. 3) Skraćivanjem vremena prometa skraćuje se vreme obrta kapitala, čime se povećavaju broj obrta kapitala i masa proizvedenog VV, a samim tim i profitna stopa. 4) Kapitalista – trgovac ne vrši realizaciju robe samo jednog kapitaliste – industrijalca, nego većeg broja proizvodnih kapitalista, i to ne samo većeg broja kapitalista iste grane nego i većeg broja kapitalista raznih grana proizvodnje. Na taj način trgovački kapital koristi nepoklapanje ciklusa proizvodnje i prometa kod proizvodnih kapitalista, pa je u mogućnosti da promet robe kontinuirano obavlja. 5) Obrt trgovačkog kapitala nije identičan sa obrtom industijskog iste veličine. Jedan obrt trgovačkog kapitala jednak je zbiru obrta niza industrijskoh kapitala, bilo u istoj, bilo u različitim oblastima proizvodnje. Brzina obrta trgovačkog kapitala zavisi od: (a) Brzine obnavljanja procesa proizvodnje (b) Brzine potrošnjePRIMER : Ako u grani proizvodnje platna postoji 5 proizvođača koji proizvode istu količinuproizvoda i sami vrše prodaju svoje robe, oni će jedan deo svog raspoloživog kapitalamorati da angažuju u prometnoj sferi. Ako ta suma kapitala iznosi 50.000$, onda ćeukupna suma angažovanog kapitala u prometu iznositi 5 ⋅ 50.000$ = 250.000$. Međutim, ako poslove prometa preuzme posebna vrsta kapitalista – trgovci,onda će trgovac sumom od svega 50.000$ (koristeći nepoklapanje proizvodnih ciklusa)moći da izvrši realizaciju celokupne proizvedene robe (platna) koju su proizveli svihpetorica proizvođača. On će naime, prvo kupiti proizvode jednog kapitaliste za 50.000$, njihovomprodajom ponovo će dobiti 50.000$ (uvećane za određenu sumu profita), za njih kupujeproizvode drugogo proizvođača, realizuje ih i tako redom. Pošto je kupio i prodao platnojednoga, trgovac može kupiti i prodati platno nekog drugog pre no što prvi opet izbaci nekurobu na tržište. 6) Postojanje trgovačkog kapitala donekle oslobađa industrijskog kapitalistu čuvanja suvičnih novčanih i robnih rezervi, jer on prodajom robe trgovcu istovremeno dobiva kapital u novčanom obliku, kojim može da normalno nastavi proces porizvodnje. Osamostaljivanje trgovačkog kapitala povećava efikasnost kapitalističke privrede i doprinosi ubrzanijem razvoju proizvodnih snaga. 7) Smanjuje troškove prometa, jer kupo – prodaju robe obavlja za kraće vreme i za manje kapitala zbog specijalizacije za obavljanje prometne sfere.
  • 4.2.2.2. Trgovački profit VV stvara se samo u proizvodnji. U prometu se ne stvara ni vrednost ni VV, većse samo vrši realizacija proizvedene vrednosti i VV. Postavlja se pitanje otkuda potičeprofit trgovačkog kapitala? Trgovački kapital obavlja promet. Pa pošto obavlja tu fazu, on očekuje masuprofita srazmernu veličini angažovanog kapitala. Ukoliko promet ne bi donosio profitkapitalista – trgovac se ne bi bavio ovom sferom. ALI kako je ova faza reprodukcijeneophodna, to i ona mora donositi profit, i to po principu, Na jednak kapital jednak profit.Ukoliko bi trgovački kapital donosio manje profita (proprocionalno gledano) negoindurstrijski, to bi se trgovački kapital selio u industriju, i obrnuto. Time se u oblastiprometa zadržava samo neophodan (nužan) deo ukupnog društvenog kapitala Procesom seljenje kapitala iz industrije u trgovinu ili obrnut vrši procesformiranja ppf – tne stope. Trgovački kapital obavlja prometnu funkciju procesareprodukcije i po tom osnovu stiče pravo na prisvajanje mase profita srazmerno veličiniangažovanog kapitala. Pa se prosečna profitana stopa izračunava: M KI – angažovani kapital u industriji ppf = K I + KT KT – angažovani kapital u trgovini Tako da se proizvedeni VV raspodeljuje na ppf industrijaskog i ppf trgovačkogkapitala. Kako trgovac kupuje robu od kapitaliste, da bi je prodao krajnjem kupcu, to on turobu kupuje ispod cene proizvodnje. Odnosno, trgovački profit predstavlja razliku izmeđunabavne i prodajne cene trgovačkog kapitala.PRIMER : KI = 80.000$ = 60.000c + 20.000v m′ = 100% V = 60.000c + 20.000v + 20.000m = 100.000$ KT = 20.000$ 20.0000$ ppf = × 100 = 20% 80.000$ + 20.0000$ Predpostavljeno je da se industrijski kapital potroši u jednom obrtu. Pošto imamo ppf – tnu stopu možemo izračunati koliki je ppf za trgovinu i za industiju. ppfI = 16.000$ ppfT = 4.000$ Prodajna cena industijskog kapitala (odnosno nabavna cena trgovačkoga kapitala) je PCI = KI + ppfI = 80.000 + 16.000 = 96.000$. Prodajna cena trgovačkog kapitala (odnosno konačna prodajna cena) je: 96.000$ + 4.000$ = 100.000$ = CP. Iz navedenog primera moglo bio se zaključiti da je trgovački kapital smanjio ppf – tnu stopu na 20%, a da nema trgovačkog kapitala ona bi bila: 20.000$ ppf = × 100 = 25% 80.000$ Međutim, da nema trgovačkoga kapitala, onda bi sam kapitalista morao da obavlja posao prometa. Kapitalisti bi takođe bio potreban određen kapital da obavlja fazu prometa. Njemu bi trebalo više nego trgovcu jer on nije tako stručan u prometu kao on. Realno je predpostaviti da bi kapitalisti bilo potrebno 30.000$, pa bi ppf – tna stopa bila:
  • 20.000$ ppf = × 100 = 18.2% 80.000$ + 30.000$ Znači da je trgovački kapital povećao, a ne smanjio ppf – tnu stopu. U sferi prometa se ne stvara VV ni V, ali indirektno se može doprineti uvećanjuproizvodnje VV industrijskog kapitala, time što se skraćuje vreme prometa i smanjujemasu angažovanog kapitala u prometu, čime istovremeno doprinosi povećanjuindustrijskog kapitala koji stvara VV. Sve to omogućava porast ppf – tne stope.4.2.2.3. Troškovi prometa i njihova nadoknada Obavljanje prometa, kako smo već rekli, zahteva postojanje određeke količinekapitala u toj sferi. Sam proces metaorfoze vrednosti i oblika robe u oblik novca zahteva:trgovačke radnje, magacine, silose, hladnjače, radnike...utrošak kapitala za obavljanjenavedenih i sličnih poslova u sferi prometa, naziva se troškovima prometa. Prema vrsti i karakteru trošenja kapitala u sferi prometa, ovi troškovi se dele na: 1) Proizvodne troškove prometa 2) Čiste (neproizvodne) troškove prometa(1) U proizvodne troškove spadaju: 1) Troškovi transporta (prevoza robe) 2) Troškovi čuvanja rezervi 1) Proizvodni karakter transportnih troškova ogleda se u tome što materijalno dobro postaje roba tek onda kada je dostupno kupcu. Time se transport javlja kao produženje procesa proizvodnje. Logično je da prevoz robe zahteva odgovarajuća sredstva 2) Troškovi čuvanja rezervi takođe imaju proizvodni karakter. Ovo je zbog toga što kontinuitet obavljanja procesa proizvodnje zahteva postojanje odgovarajućih rezervi (posebno karakteristično za poljoprivredu, tu ono što se proizverde za par meseci mora da traje čitavu godinu). Pravilnim čuvanjem čuva se upotrebna vrednost dobra. Ne samo da se konzervira određena vrednost nego se i uvećava upotrebna vrednost. Jer, recimo pšenica, ona je potrebna i 5 meseci nakon žetve. Da bi je potrošači imali 5 meseci nakon žetve potrebno ju je pravilno skladištiti. Kako proces skladištenja zahteva odgovarajuća sredstva to upotrebna vrednost pšenice 5 meseci nakon žetve ne bi postojala da ta sredstva nisu uložena, stoga upotrebna vrednost se uvećava za vrednost utrošenih sredstava. Troškovi transporta i čuvanja robe se smatraju kao proizvodni troškovi samo doodređene granice, tzv.normalne granice. Utrošak kapitala preko ovih objektivnih granicase smatra neproizvodnim i predstavlja rasipanje kapitala. Ovaj utrošak predstavlja odbitakvrednosti i pada na teret trgovačkog profita. Proizvodni troškovi prometa imaju iti karakter kao troškovi proizvodnjeindustrijskog kapitaliste, tj. ulaze u vrednost robe i povećavaju je. Iz prenesene vrednostinadoknađuje se utrošak SP (amortizacija saobraćajnih sredstava, magacina, silosa), a iznovostvorene vrednosti obezbeđuju se najamnine zaposlenih radnika u ovim delatnostimai ppf kapitaliste trgovca.
  • (2) U čiste (neproizvodne) prometne troškove (ČTP) spadaju oni troškovi koji su uslovljeni samom metamorfozom robe u novac i novca u robu (troškovi oko kupoprodaje robe). Razlikujemo tri vrste ovakvih troškova: 1) Troškovi kupovine i prodaje 2) Troškovi knjigovodstva, evidencije i kontrole 3) Troškovi izdvajanja i fukcionisanja novca Kapitalista mora ulagati svoj kapital u izgradnju prodavnica, nameštaja utrgovini, kupovinu kancelariskog materijala i plaćanje najmnih radnika zaposlenih utrgovini. Osnovna karakteristika ovi troškova je u tome što su vezani isključivo za promenuoblika vrednosti i robnog u novčani i što ne stvaraju ni vrednost ni VV. Oni predstavljajučisti gubitak za kapitalističku privredu.NADOKNADA ČISTIH PROMETNIH TROŠKOVA Već smo rekli da su čisti prometni troškovi neproizvodnog karaktera. Oni suvezani za trgovački kapital. Postavlja se pitanje kako obezbediti nadoknadu utrošakakapitala i prosečan profit na taj neproizvodni kapita, a da se ne povredi osnovniprincip na jednak profit jednak kapital? Iako ne stvaraju ni V ni VV, čisti troškovi prometa su neophodni deo procesaproizvodnje u celini. Zbog toga ove troškove ne može snositi samo trgovački kapital. Poštoovi troškovi predstavljju gubitak za celu kapitalističku privredu onda se moraju podjednakopadati na teret ukupnog društvenog kapitala. Ovaj problem se rešava tako što se odukupno proizvedene mase VV odnuzmu čisti troškovi prometa, pa se ostali deo VV,odnosno pf raspodeljuje na sve oblike kapitala. Pošto znamo kako računamo pf, znamo daizračumano i ppf – tnu stopu. M − CTP ppf = × 100 K I + KTPRIMER : KI = 80.000$ = 60.000c + 20.000v m′ = 100% m = 20.000$ V = 100.000$ = 60.000c + 20.000v + 20.000m KI = 20.000$ Kupoprodaja robe = 8.000$ Materijalni činioci poslovanja 10.000 (amotrizacija 10%) = 1.000$ Radna snaga = 2.000$ ČTP = 2.000 + 1.000 = 3.000$ 20.000 − 3.000 ppf = × 100 = 17% 80.000 + 20.000 Pošto je formirana ppf – tna stopa onda je utvrđen i jednistveni kriterijum raspodele kapitala. Promlem izvodimo do kraja formiranjem PC indrustrijalca i trgovca. U ovom slušaju CP prestavlja ravnotežnu cenu, oko koje osciliraju prodajne cene: Troškovi proizvodnje industrijskog kapitaliste = 80.000$ ppf industrijskog kapitala (17% na 80.000).... = 13.600$ Prodajna cena industrijskog kapitala i Kupovna cena trgovačkog kapitala................ = 93.600$ Čisti troškovi prometa.................................... = 3.000$ ppf trgovačkog kapitala (17% na 20.000)...... = 3.400$ prodajna cena trgovačkog kapitala................ = 100.000$
  • Prodajna cena trgovačkog kapitala jednaka je ceni proizvodnje (vrednosti robe)koja obezbeđuje i nadokanadu ČTP i profit trgovačkog kapitala. Iz primera se vidi dapostoji razlika između prodajne cene koju utvrđuje trgovac (100.000) i one koju utvđujeindustrijalac (93.600). Ova razlika naziva se trgovački rabat (6.400). Strukturu trgovačkog rabatačine: 1) Čisti troškovi prometa (ČTP) 2) Proseča profit trgovačkog kapitala (ppfT) Trgovački rabat zavisi od: 1) Mase angažovanog kapitala 2) ppf – tne stope 3) Čisti troškovi prometa Ako se trgovački rabat stavi u odnos sa prodajnom cenom trgovine dobije seprocentni iznos trgovačkog rabata (rab′). ′ Trgovački rabat Procentni iznos trgovačkog rabata (rab′) = ′ Prodajna cena trgovineRASPODELA PROFITA U TRGOVINI Trgovački kapital predstavlja samo deo osamostaljenog industrijskog kapitalakoji obavlja funkciju prometa robe. Po osnovu obavljanja te funkcije u procesu proizvodnjevrši se prisvajanje profita u trgovini takođe na bazi prosečne (opšte) profitne stope kojavaži za privredu kao celinu. Iako se u trgovini ne proizvodi ni V ni VV, trgovac na nekinačin dovršava proces proizvodnje. Brzina obrta trgovačkog kapitala zavisi od karatktera procesa proizvodnje i odbrzine potrošnje. Ova ova faktora uslovljavaju različitu brzinu obrta u pojedinim trgovačkimgranama. Ali brzina obrta trgovačkog kapitala razlikuje se u istoj grani trgovine. Brzinaobrta kapitala u pojedničačnom preduzeću utiče na veličinu angažovanoga kapitala i navisinu čistih troškova prometa. Sporiji obrt zahteva veću sumu angažovanog kapitala iveće ČTP po jednici angažovane robe i obrnuto.4.2.2.4. Raspodela pf izme u različitih trgovačkih grana Brzina obrta trgovačkog kapitala je objektivno različita u različitim granamatrgovine. To je uslovljeno karaketrom proizvodnje i načinom trošenja robe. To znači da ćeista masa angažovanog kapitala u različitim granama davati različite količine VV. Međutim, i ovde mora bit poštovan osnovni princip raspodele, na jednak kapitaljednak profit. Različite brzine obrta kapitala u različitim granama date su objektivno, a nisurezultat subjektivne sposobnosti trgova određenih grana. Ukoliko bi u nekoj grani trgovinedošlo do povećanja ppf – tne stope iznad prosečne, to bi bio podsticaj za doseljavanjekapitala u tu granu i to bi dovelo do ujednačavanja profitnih stopa između različitih grana utrgovini.PRIMER : ULOŽENI NABAVNA PPF PO PRODAJNA OBRNUTI UKUPAN GRANA n PPF′ Q KAPITAL CENA JEDNICI CENA KAPITAL PF A 300.000 1 20% 100 3.000 600 3.600 360.000 60.000 B 3000.000 4 20% 400 3.000 150 3.150 1.260.000 60.000
  • U navednom primeru u obe grane (A i B) uloženo je po 300.000 kapitala. Prosečna profitna stopa iznosi 20%. Međutim, obrt kaptala u grani A iznosi 1, a u grani B iznosi 4. Ako se u jednom obrtu razlizuje količina od 100 komada robe, onda će za isto vreme grana A realizovati 100 komada robe, a grana B će realizovati 400 komada robe. Zbog toga će obrnuta kapital vrednost u grani A iznositi 360.000, a u grani B 1.260.000. Podelom uloženog kapitala sa količinom kupljene robe, dobiva se nabavna cena robe. Ako se obrnuta kapital – vrednostpodeli sa količinom realizovane robe, dobiva se prodajna cena koja u grani A iznosi 3.600 (360.000 : 100), a u rani B iznosi 3.150 (1.260.000 : 400). Pošto je nabavna cena u obe grane ista (3.000), to znači da grana A po jednici roba prisvaja 600 jednica profita, a grabna B prisvaja 150 jednica profita. Realizaciom ukupne količine robe, obe grane će prisvojiti 60.000 profita. Time se realizuje osnovni kapitalistički princip da svaka grana prisvaja jednak kapital. Međutim, masa profita po jednici robe u pojednioj grani se razlikuje. To ulsovljava i ralike u visini trgovačkog rabata kod pojednih trgovačkih grana.4.2.2.5. Raspodela pf izme u različitih trgovačkih peduzeća iste grane trgovine Osnovni kapitalistički princip : jednak kapital na jednak profit važi samo zaraspodelu između grana. To međutim ne važi za raspodelu unutar grane. Uslovi poslovanja u grani se uzimaju kao obejktivni i više manje dati. Međutimulsovi poslovanja pojedinog trgovačkog preduzeća subjektive su prirode i zavise odtrgovca koji vodi to preduzeće. Uspešniji trgovac će sa manje angažovanog kapitala zakraćem vreme i u više obrta prisvojiti više profita. Pošto brzina zavisi od subjetkivnihkarakteristika to će ona i uticati na masu prisvojenog profita. Kapitalista – trgovac koji prisvoji profit iznad prosečnog profita u grani prisvojićeekstraprofit u ostvariće profittni stopu iznad prosečne. Tako se ekstraprofit i u oblastitrgovine javlja kao motiv poslovanja.PRIMER : Predpostavimo da u okvira grane B postoje 4 trgovačka preduzeća. Dalje ćemo pretpostviti da je u njima angažovana jednaka masa kapitala i da se razlikuju u brzini obrta kapitala. U navednom primeru preduzece c ima obrt na nivou grane, zbog čega prisvaja i prosečnu masu profita i ima profitnu stopu jednaku prosečnoj profitnoj stopi (20%). Jendino preduzeće d prisvaja ekstraprofit, dok preduzeća a i b prisvajaju profit niži od prosečnog. Trgovačka preduzeća primorana su da stalno modernizuju trgovačku mrežu, jer samo tako mogu biti konkuretno sposobna i ostvariti sve veću masu profita (i eventualno prisvojiti ekstraprofit). TRGOVAKI Q U1 PF PO UKUPNI PRED. n UKUPNO Q PF′ KAPITAL OBRTU JEDNICI PF a 75.000 2 25 50 150 7.500 10% b 75.000 3 25 75 150 11.250 15% c 75.000 4 25 100 150 15.000 20% d 75.000 7 25 175 150 26.250 35% Σ 300.000 4 100 400 150 60.000 20%
  • 4.2.3. Karakteristike robnog prometa u savremenoj tržišnoj privredi U savremenoj tržišnoj privredi postoji: 1) Pluralizam svojinskih oblika 2) Pluralizam motiva poslovanja 3) Pluralizam klasa 4) Pluralizam društvenih slojeva, grupa 5) Izmenjena prizvodna i trežišna struktura. Pobni promet se osamostaljuje u zasebnu delatnost na višem stepenudruštevno – ekonomskog razvoja. On, s jedne strane povezuje proizvodnju i raspodelu, a sdruge strane, povezuje raspodelu i potrošnju. Promet vrši prenošenje robe i usluga iz rukuu kojima su neupotrebne vrednosti u ruke u kojima su upotrebne vrednosti. Dok raspodelapolazi od društva i raspodeljuje rezultate proizvodnje prema drutveno – ekonomskimzakonima, promet polazi od pojednica i proizvodno – poslovnih subjekata i podložan jenjihovoj volji, interesu i igri slučaja. Sa razvojem ljudskog društva i robne proizvodnje neprestano raste i jača ulogaprometa u tokovima društvene reprodukcije. Dok je na nižem stepenu razvoja proizvodnjadiktirala reprodukciju u celini, pa i promet, možemo reći da danas promet sve više poprimadominantnu ulogu. U prometu se proizvođači obaveštavaju o zahtevima i željamapotrošača, promet im pokazuje intenzitet interesa za pojedninim proizvodima kao i to da linjihova proizvodna struktura i obim odgovaraju strukturi i obimu potreba. U početnom periodu razvoja robne proizvodnje dominiralo je tržište prodavaca,da bi ga u razvijenoj formi zamenilo tržište kupaca, a u savremenoj robnoj privredi ponovodominira tržište prodavaca (trans- i multinacionalne kompanije). Sve ove promene dovele su do fomiranja tzv.trgovinske revolucije. Tarevolucija se sastoji iz intezivnih strukturnih promena koje su se dešavale 60 – tih godina.Došlo je do menjanja lika trgovine. Ona se transformisala od mesta gde su proizvođačipokazivali svoje proizvode u mesta gde potrošači ispoljavaju svoje preferncije. Trgovina sejavlja kao ključna karika prema potrošačima. Danas zahvaljujući saveremenoj tehnologiji,prvenstveno brzom i jeftnom toku informacija trgovima može da obavesti gotovo tenutno inajmanjeg proizvođača u najudaljenijem kutku sveta za kojim proizvodima postojepotrebe. Kako se tehnologija sve više razvija javlja se problem kako prodati napravljeneproizvode. Tako da konkurencija dobija nove oblike. Prelazi se sa cenovne na necenovnukonkurenciju (reklama, krediti, ...). U kanalima prometa više nema samo prodavca i kupcaveć: proizvođača (prodavca) ⇒ posrednika (trgovca) ⇒ korisnika, potrošača (kupca).Svi ovi učesnici imaju različite ciljeve:Proizvođač (prodavac): Posrednik (trgovac): Krajnji potrošač (kupac): • Tržišno učešće • Marža • Izbor • Tržišna penetracija • Eskluzivnost prodaje • Niska cena • Novčani tokovi • Kredit • Raspoloživost • Širenje asortimana • Obrt zaliha • Kvalitet • Promocija konačnom • Diskont roizvoda. korisniku Savremena praksa pokazuje da prednost obično ima posrednik. Posrednik,pored ostalog razvija i trgovnisku marku, koja pomaže u prodaji proizvoda kao: Dior,Beneton, Spencer. Udeo poznatih trgovačkim marki u prodaji proizvoda kreće se od 30 pado 100%. Kako su trgovačke kuće te koje su glavni kupci od proizvođača to proizvođačisvoju marketinšku kampanju sada fokusiraju na trgovca, a ne na krajnjeg kupca.
  • Takođe, u savremenim uslovima dolazi do snažne koncentracije icentralizacije kapitala. Dolazi do nastanka globalinih ekonomskih unija (NAFTA – NorthAmerican Free Trade Acossiation, EU – Europe Union, ...). Ovi procesi ekonomskihintegracija doveli su do pojave monopola. Tako džinovkse kompanije nameću cenu, rok,dizajin krajnjem kupcu. Promet danas preuzima i neke poslove koje je pre obavljala proizvodnja.Kao: montiranje nameštaja, dorada odeće, tehnička pomoć oko računara, kontrolakvaliteta, organizovanje sajmova... Dolazi do jačanja uticaja države. Ona se javlja kao posrednik izmeđuproizvođača – trgovca – kupca. U te mere se ubrajaju: obezbeđenje početnog kapitala,davanje povoljnih kredita, stimulisanje ulaganja... Država indirektno planira razvoj robnogprometa. Država kretira i antimonopolsko zakonodavstvo. Ona sponzoriše postavljenjeglobalnog kompjuterizovanog informacionog sistema, jer se time povećava konkurentnostmalih preduzeća. Robni promet se odlikuje na jednoj strani povećanjem učesnika u robnomprometu, a na drugoj strani, smanjenjem transporta robe, odnosno sniženjem prometnihtroškova. Po pravilu roba se šalje od mesta proizvođača do mesta krajnjeg kroisnika,tako da nema suvišnih transportnih troškova (dristribucija robe u razne gradove, u razneprodavnice pa tek do krajnjeg korisnika). Ovo je omogućeno kupovinom preko kataloga,internetom... Bankarski sistem u mnogome pomaže. Tu su hartije od vrendosti, krediti,stručna pomoć banaka u vidu saveta... bez kojih se ne može zamisliti današnjeposlovanje. Razvoj internacionalnih sistema kvaliteta olakšava promet roba izmeđuudaljenih mesta, daje sigurnost kupcu i pokazuje koja preduzeća daju kvalitetnu uslugu, akoja love u mutnom. Dolazi do povezivanje novčanog i robnog prometa, tako da novčani prometčesto zamenjuje promet robe i usluga.4.3. Osnovna pitanja novčanog prometa4.3.1. Smisao i ekonomsko značenje nočvanog prometa u društvenoj reoprodukciji U procesu prometa kapital funkcioniše i kao robni i kao novčani kapital. Kako jetrgovačka delatnost postajala sve komplikovanija, sve se više isticao zahtev da se jedandeo trgovačkog kapitala odvoji i specijalizuje za trgovinu novcem. Novčani promet predstavlja krvotok celokupnog procesa reprodukcije. Akopogledamo N – R – P – R′ – N′, vidimo da prometni proces obuhvata fazu kupovine i fazuprodaje. Finansisko tržište obuhvata: 1) Novčano tržište: Kratkoročno i dugoročno tržište kapitala 2) Tržište hartija od vrednosti 3) Devizno tržište Novčani promet postaje jedan od najznačajnijih privrednih regulatora. Ovatržišta diktiraju kriterijume efikasnosti reprodukcionog procesa, a preko toga utiču i na samobim i dinamiku društvene reprodukcije i to kako u proizvodnji, tako i u raspodeli, razmeni ipotrošnji.
  • Ekonomsko značenje novčanog prometa: 1) Kako je novčani promet dobijao sve više na značaju sa razvojemn robne proizvodnje tako su se smanjivali i troškovi novčanog prometa u odnosu na DBP. Sada su kapitalisti i u sferi novčanog prometa prisiljeni da svoju ciljnu funkciju maksimizaju uz što manji utrošak kapitala. Smanjenje troškova uslovljeno je pojavom specijalizovanog kapitala za ove transakcije. Na bazi te specijalizacije smanjuje se potrebni kapital za obavljanje ove funkcije. Istovremeno smanjuju se i ČTP, bilo da je u pitanju smanjenje količine novca za obavaljanje datih transakcja (razvoj bankarskih i sličnih institucija ubrzava obrt novaca) bilo da je u pitanju sve prisutnije bezgotovinsko plaćanje (danas oko 4/5 svih transakcija obavlja se preko tzv. žiralnog novca). 2) Razvijeni kreditini sistem u savremenoj robnoj privredi značajno ubrzava proces metamorfoze robe, a time i brzine novčanog opticaja. Razvijeni kreditini sistem čini vraćanje kapitala u novčani oblik nezavisnim od njegovog stvarnog vraćanja: i industrijski i trgovački kapital kupuju i prodaju na kredit, tako da se vrednost njihove robe ponovo pretvorila bilo u proizvodni, bilo u robni kapital pre nego što je došlo do stvarnog plaćanja. Razvijeni kreditini sistem omogućava i lakše savladavanje i tzv.praga kapitala, tj.omogućava znatno lakše obezbeđivanje potrebnog kapitala za otpočinjanje proizvodnog procesa. 3) Razvijeni kreditini sistem pojavljuje se i kao značajan činilac formiranja prosečne profitne stope i delovanja zakona prosečnog profita. On znatno olakšava proces seljenja kapitala iz jedne grane u drugu granu, podstičući konkurenciju.4.3.2. Zajmovni kapital i kamata4.3.2.1. Pojam i značaj zajmovnog kapitala U savremenoj robnoj privredi zajmovni kapital se pojavljuje kao rezultatnormalnog odvijanja procesa društvene reprodukcije. Kao takav on je objektivno uslovljenpotrebama reprodukcionog procesa, pa njegovo reprodukovanje određuju zakoni krupnerobne proizvodnje. Koji su to procesi u društvenoj reprodukciji koji u svaremenoj robnoj privrediobjektivno uslovljavaju pojavu zajmovnog kapitala kao osamostaljenog oblika industrijskog kapitala?FAKTORI KOJI USLOVLJAVAJU POSTOJANJE PONUDE PRIVREMENO SLOBODNIH NOVČANIHSREDSTAVA Analiza kružnog toka kapitala pokazala je da zbog različitih razloga može doći doprivremenog oslobađanja iz funkcije jednog dela kapitala. Razlozi ovog oslobađanja su: 1) Zakoni robne porizvodnje prisiljavaju svakog proizvođača da reprodukuje svoje FP. U svaremenoj robnoj privredi na značaju dobija reprodukovanje utrošenog stalnog kapitala. Zbog brzog tehničko – tehnološkog napretka kapitalista mora vršiti ubrzanu amortizaciju. Na taj način se dolazi do povećanja iznosa privremeno slobodnih sredstava. Povećanje privremeno slobodnih sredstava prisutno je i kod reprodukovanja opticajnog kapitala. Savremena SP omogućavaju masovnu proizvodnju. Zato za normalo odvijanje procesa reprodukcije potrebna su znatno veće količine sirovina. Upravo ovo je faktor koji uslovljava pojavu manje ili veće mase privremeno slobodnih novčanih sredstava.
  • 2) Kao što svaki robni proizvođač je prisiljen da vrši nadoknadu utrošenih faktora proizvodnje tako je prisiljen i da vrši akumulaciju. Ta akumulacija kao privremeno slobodno novačano sredstvo ima tendenciju povećavanja jer zakon vrednosti prisiljava kapitalistu da od svog uvećanog kapitala (nakon obrta) izdvaja sve više za akumulaciju. 3) Rizik poslovanja se u savremenoj robnoj privredi stalno povećava. Veliko je pitanje da li ćete uspeti da realizujete svoju robu zato što svetskim tržištima haraju džinovske kompanije. To tera kapitaliste da izdajaju određena sredstva u rezerne fondove. Ti fondovi nisu ništa drugo do privremeno slobodna novčana sredstva. 4) Kao izvore zajamnog kapitala moramo navesti i štednju širokih slojeva stanovništva i pojavu posebnog sloja kapitalista tzv.rentijera. Ovi kapitalisti se pojavljuju tek na zavidnom nivou koncentracije i centralizacije kapitala.FAKTORI KOJI USLOVLJAVAJU POSTOJANJE TRAŽNJE ZA PRIVREMENO SLOBODNIM NOVČANIMSREDSTIVIMA Potrebe reprodukcionog procesa pojavljuju se kao najznačajniji faktori tražnje zazajmovnim kapitalom. Tu razlikujemo: 1) Pojedniačni kapitalista, osim krupnih monopolskih preduzeća, nije u mogućnosti, u savremenim uslovima, da svojim akumulacionim sredstvima prati tempo proširene reprodukcije. Ovaj momenat dolazi sve više do izražaja kako se povećava organski sastav kapitala i na toj osnovi potrebna masa kapitala za otpočinjanje novog ciklusa proširene reprodukcije. Pa je svakodnovno prisutno da kapitalisti vrše realnu akumulaciju iznad nivoa koji omogućava njihova akumulacija. 2) Proces ubrzanog moralnog i ekonomskog zastarevanja SR prisiljava kapitalistu da zamenu postojećih SR vrši pre nego što je izvršio njihovu amortizaciju. Tako da se javlja tražnja za dodatnim sredstvima. 3) Uvećani rizik stvara realnu potrebu na strani kapitalista za dodatnim sredstvima. Ta sredstva bi bila korišćena u slučaju nužnosti brzog prilagođavanja promenama na tržištu, prilagođavanja promenama u samom načinu proizvodnje, prilagođavanja osvajanju novih tržišta i novih tehnologija. 4) Država sa svojim nametima i sanovništo javljaju se kao dodatni izvor tražnje. Ova privremeno slobodna sredstva postaju kapital posebne vrste – postajuzajmovni kapital koji svome vlasniku donosi odgovarajuću kamatu. Time novac dobija idodatnu upotrebnu vrednost da funkcioniše kao kapital. Njegova upotrebna vrednost sasastoji upravo u profitu koji on proizvodi kada se pretvori u kapital. Tako novac postajeroba posebne vrste.4.3.2.2. Funkcije kamate u robnoj privredi Kamata se definiše kao dohodak vlasnika zajmovnog kapitala, još se zove ivena upotrebe kapitala. Kada pogledamo zajmovni kapital i kamatu koju on proizvodividimo da novac stvara novac. Pozajmljeni kapital nosi kamatu bio on upotrebljen kaokapital ili ne.
  • Pojava zajmovnog kapitala kao osamostaljenog dela industrijskog kapitalauslovljava razdvajanje stvarnog toka proizvodnog procesa. Klasični proizvodni proces jeobavljao kapitalista (ima i kapital i znanje kako da ga oplodi). Kod zajmovnog kapitalajavlja se preduzetnik koji nema kapital ili ga nema dovoljno, ali ima znanje kako da gaoplodi. Kod reprodukcije zajmovnog kapitala (N – N′), funkcija kapital – svojine svedena jena svoju golu formu Sada kružni tok kapitala izgleda: 123 →44 2444 1 23 N → N 1 R → P → R 3 N → N 4 4 4 →4 4 I II III Prva faza (N – N) redstavlja plasman zajmovnog kapitala, a treća (N′ – N′) njenovraćanje. U drugoj fazi dolazi do oplođivanja kapitala, kako bi se u trećoj fazi mogao vratitizajmovnom kapitalisti njegov kapital uvećan za odgovarajuću kamatu. Kamata sepojavljuje kao ekonomski oblik realizacije svojine nad zajmovnim kapitalom. Ona nije ništadrugo do cena upotrebe kapitala. Međutim za razliku od cene drugih roba ova ce na jeiracionalna cena, jer ona ne izražava vrednost kalipala kao novca ili robe, već izražavastepen oplodnje kapitala. Pored predhodno navedenog shvatanja kamate ima pokušaja da se ona objasnikao monetarni fenomen. Kejnz ističe da kamata ne može biti nagrada za štednju iliuzdržavanje, već je ona nagrada za odricanje od likvidnosti za neko određenovereme. Zato se ona pojavljuje kao cena novca, a ne kapitala, imajući u vidu raznefunkcije novca. Kamatnu tropu određuje: 1) Tražnja za gotovinom 2) Količina novca u opticaju Želja za likvidnošću je uslovljena: 1) Potrebama za gotovinom radiobavljanja ličnih i poslovnih akata zamene 2) Želja za sigurnošću 3) Spekulativne pobude. Značaj koji svaki pojedinac pridaje novcu kao prometnom sredstvu možedonekle uticati na ponudu i tražnju kamatosnog kapitala, ali ne može biti osnova zaobjašnjavanje prirode kamate. Ako se kamata pojavljuje kao cena upotrebe kapitala, koji su to faktori kojiodređuju njeno kretanje? 1) Osnovni faktori su ponuda i tražnja kamatosnog kapitala. Primer: u doba krize kamatna stopa dostiže svoj maksimum jer se ponuda smanjuje (rizik pozajmljivanja je veliki), a tražnja povećava – ne bi li se kapital plasirao kao kamatosni, već da bi se vratile ranije preuzete obaveze. U doba prosperiteta kamatna stopa dostiže najniži nivo,jer se ponuda znatno povećala, dok je tražnja ne prati srazmerno ovo kretanje ponude – realizacija teže bez problema. 2) Visina kamate uvek je određena visinom proifitne stope, pa ona ne može biti veća od profitne stope. 3) Prosešan profit određen na bazi prosečne profitne stope, odražava neki prosečni nivo oplodnje kapitala u privredi kao celini, pa kao takav određuje u kretanje kamatne i kamatne stope. Imati u vidu, da kao što konkurencija na tržištu svodi različite profitne stope naneku prosečnu profitnu stopu, isto tako konkurencija i različite kamatne stope svodi naprosečnu kamatnu stopu za dati period, koja označava minimalni nivo rentabilnostiplasmana kapitala.
  • Funkcije kamate su: 1) Određivanjem minimalnog nivoa rentabilnosti kamata određuje kriterijum za alternativne upotrebe proizvodnih resursa. Kao takva ona postaje jedan od najznačajnijih faktora odnosa između stvarne i novčane akumulacije. Ukoliko je kretanje kamaten stope u suprotnosti sa kretanjem profitne stope, uz ostale iste uslove, nivo investivione aktivnosti će biti manji. 2) Visina kamate, odnosno, kamatne stope u savremenoj robnoj privredi jedan je od značajnih faktora prikupljanja slobodnih novčanih sredstava, dohodaka i kapitala, njihove koncentracije i centralizacije. Upotrebom tih sredstava podiže se efikasnost nacionalne ekonomije na viši nivo.4.3.2.3. Preduzetništvo i njegove funkcije u robnoj privredi Već smo rekli da vrednost novca ili robe kao kapitala se određuje količinom VVkoji proizvodi svom posedniku, odnosno veličinom kamate. Kako se ovo osamostaljivanje jednog dela VV u obliku kamate odražava nadruštveno – ekonomski karakter profita kao osnovnog dohodka u kapitalističkomnačinu proizvodnje i kakve su njegove posledice u robnoj provredi? Osamostaljivanje zajmovnog kapitala podrazumeva razdvajanje kapital svojineod kapital funkcije. Delatni kapitalista (koji nije vlasnik zajmovnog kapitala) mora sada daostvari takav rezultat da ima dovoljno za sopstvenu reprodukciju i za reprodukcijuzajmovnog kapitaliste. Tako se profit cepa na dva samostalna, nezavisna i međusobnosuprostavljena dela: preduzetničku dobit i kamatu. Čisto kvantitativna podela profita među dva lica koja na njega imaju različitepravne osnove pretvara se u kvalitativnu podelu koji izgleda potiče i prirode i samogprofita, jer se on deli na kamatu i oblik suprotan kamati – preduzetničku dobit. Ovo cepanje profita na dva dela odnosi se na celokupni kapital nezavisno odtoga da li je kapital pozajmljen ili ne. Znači i profit kapitaliste koji radi sa svojim kapitalomse cepa na dva dela. Na deo koji potiče zbog toga što je kapitalista vlasnik kapitala i nadeo koji potiče od organizacionih, upravljačih sposobnosti kapitaliste. Te se i kapitalistakoji radi sa sopstvenim kapitalom cepa na dve ličnosti: na prostog vlasnika kapitala i nadelatnog kapitalistu. Predhodni proces kapitalizacije prihoda se nastavlja dalje, tako da se dolazi dotačke gde se svaki prihod može predstaviti kao plod kapitala. Recimo, RS možemo dashvatimo kao kapital koji se ne oplođava već koji odbacuje vrednost (najamnina). Na tajnačin se krivi stvarna slika. Oplodnja vrednosti se ne objašnjava eksploataciom radnesnage, već kao kamata. Tako se stiče dojam da je kapital automat koji sam sebe oplođuje. Kako se shvatanje (fetiš) da novac stvara novac odražava na objašnjenjepreduzetničke dobiti kao dohodka delatnog kapitaliste? Razdvajanjem kapital svojine i kapital funkcije kamata postaje samo sredstvo zaprisvajanje tuđeg rada, a preduzetnička dobit nagrada za rad delatnog kapitaliste(preduzetnika), jer on obavlja poslove organizovanja, kontrole, upravljanja... Mora se razlikovati ova preduzetnička dobit koju kapitalista plaća sam sebi odpreduzetničke dobiti (ili dela profita) koju menadžer dobija u akcionarskom preduzeću.Kapitalista je ipak vlasnik, samo je pozajmio određenu količinu kapitala, ali menadžer nijevlasnik. Kapitalista u stvari prisvaja odgovarajući deo oplođene vrednosti, a menadžerprisvaja samo platu za svoj visokokvalifikovani rad.
  • Iako proces stvaranja akcionarskog kapitala je veoma prisutan, preduzetnici idanas predstavljaju značajan broj. Koje se promene u realizaciji ove funkcije dešavajuu savremenoj privredi? Dugo je u ekonomskoj teoriji dominiralo shvatanje koje vezuje preduzetništovoza dve stvari: za upravljanje koja proizilazi iz vlasništva nad kapitalom i za rizik koje nosi toupravljanje. Tokom vremena akcenat je stavljan na različite stvari: 1) Na vlasništvo nad kapitalom 2) Na upravljačku funkciju 3) Na spremnost na rizik 4) Na inovatorsku funkciju. Pod inovatorom se najčešće označavao preduzetnik koji u proizvodni procesunosi nove proizvodne kombinacije na osnovu novih tehnologija, ... Pa se pod preduzetništvom podrazumeva skup aktivnosti (organizacionih,upravljačkih, inovatorskih) koje omogućuju realizaciju funkcije preduzetnika u robnojprivredi.Ta se funkcija menjala sa razvojem proizvodnih snaga i društvenih odnosa. Tepromene su uticale na: promenu subjekata preduzetništva, na promenu karaktera, vrste iobuhvata preduzetničke aktivnosti, kao i na promenu mesta ispoljavanja preduzetničkefunkcije. Dva osnovna momenta su dovela do nastajanja preduzetništva kakvog ga midanas poznajmo: 1) Razvoj proizvodne snage rada, proces koncentracije i centralizacije kapitala, te razvoj zajmovnog i akcijskog kapitala doveli su do razdvajanja kapital svojine od kapital funkcije. Daljim razvojem akcijskog kapitala i sam kapitalista preduzetnik kao kapitalista biva istisnut iz proizvodnog procesa. Upravljačku funkciju u krupnim akcionarskim preduzećima preuzele su ekipe menadžera, dok vlasnici kapitala kontrolnu funkciju vrše preko upravnih organa. 2) Savremena tehničko – tehnološka revolucija na osnovama informatičke tehnologije unosi veliki broj promena. Takve burne promene zahtevaju fleksibilne proizvodne i upravljačke sisteme, traže sposobnost brzog prilagođavanja celokupne proizvodne i prometne funkcije na tržišne promene. Najznačajnije promene u preduzetničkoj funkciji: 1) U savremenim uslovima upravljačka funkcija je u mnogim elementima nezavisna od vlasništva. Tako da preduzetništvo postaje odlučujući faktor u poslovanju preduzeća. Preduslov uspešnog preduzetništva je razvijeno tržite hartija od vrednosti koje primorava sva preduzeća, nezavisno od oblika svojine da se non-stop unapređuje i takmiči sa drugima. 2) Druga promena vezana je za rizik. Razvojem akcijskog kapitala dolazi do sve veće poodvojenosti kapital funkcije i kapital vlasništva. Preduzetnik sada u akcijskom kapitalu ne snosi rizik poslovanja sa celokupnom svojom imovinom. Glavni deo rizika snose vlasnici akcija. Međutim, kako bi obezbedili da preduzetnici budu što više motivisani da uspešno vode preduzeće kao uslov za obavljanje njihove funkcije, ponekad, postavlja se zahtev da i oni od svoje imovine kupe akcije tog preduzeća i tako snose rizik svojih poteza. Te akcije se nazivaju garancijske akcije. 3) Sledeća promena vezana je za upravljačku funkciju. Dolazi do deisperzije upravljačke funkcije na veliki broj lica i na različitim novoima postojećih poslovnih sisitema. Dolazi do izdvajanja novih poslova: upravljanje, organizovanje, rukovođenje, izdvaja se funkcija inovatorstva. Sve ove promene dovode do formiranja onog što danas zovemo korporacijsko preduzetništvo.
  • Pod preduzetnikom se ne smatra osoba koja će obezbediti neku prosečnuefikasnost, već osoba koja je uspeva da ostvari najvišu efikasnost u grani. To znači da jepreduzetnik inovator, jer on: 1) Na nov način uvodi u proizvodni proces postojeću tehnologiju 2) Koristi prvi novu tehnologiju 3) Stvara nove proizvode 4) Stvara nova tržišta i nove potrebe 5) Kreira nove načine upravljanja 6) Kreira nove načine organizacije. Pošto smo ovako definisali preduzetnika i preduzetništvo valja konstatovati dafunkcija preduzetništva nije vezana za oblik svojine. Preduzetnik može postojati u okvirurazličitih oblika svojine. Za njegovo delovanje bitno je postojanje tržišnog i društveno –ekonomskog sistema koji sve učesnike društvene reprodukcije tera na neprekidnousavršavanje. Bitna pretpostavka za realizaciju preduzetničke funkcije je i mogućnostprisvajanja preduzetničkog dohodka, čiji je karakter određen oblikom svojine u okviru kojepreduzetnik deluje. Ako je preduzetnik uspešan to i preduzeće koje vodi postaje uspešno iprisvaja ekstraprofit. Tako da ekstraprofit postaje sve značajniji deo preduzetničkogdohodka. U privredi koja je konkurentna i tržišno orjentisana dolazi i do konkurencijeizmeđu samih preduzetnika Preduzentički dohodak uzima različite oblike: od dohodka preduzetnika koji jerezultat njegovog ličnog rada na bazi lične svojine nad SP, preko dohodka preduzetnika uokviru akcionarskog oblika svojine, državne odnosno mešovite, pa sve do preduzetničkogdohodka u obliku kapitalističke svojine. Za razvoj preduzetništva bitna je uloga i samog društva. Bez stvaranjaodgovarajućih istraživačkih i razvojnih fondova, te institucija za fundamentalna, bezstvaranja finansiskih institucija za podsticanje preduzetništva, ne može se očekivatinjegovo veće prisustvo.4.3.3. Banke i kredit Sa razvojem kapitalističkog načina proizvodnje razvija se i bankarski kapital kaoposeban oblik zajmovnog kapitala, tako da u savremenim uslovima bankarski kapitalpredstavlja preovlađavajući oblik zajmovnog kapitala. U savremenoj robnoj privredirazvijeni bankarski kapital stavlja pod svoju kontrolu najveći deo novčanog prometa – biloda je u pitanju sve razvijeniji platni promet, bilo da je u pitanju prikupljanje i koncentracijaslobodnih novčanih sredstava i njihovo plasiranje u obliku zajmovnog kapitala. Razvijeni bankarski sistem je značajan faktor koji određuje odvijanje proširenereprodukcije. Bankarski kapital preuzimajući kontrolu nad slobodnim novčanim sredstvimau privredi učestvuje kao kreoator, upravljač i kontrolor upotrebe ovog novca i poboljšavaefikasnost procesa društvene reprodukcije. Banke vrše dve osnovne funkcije: 1) Funkcija kapitala novčane trgovine tj.funkcija obavljanja operacija platnog prometa 2) Kreditno – depozitna funkcija Komercijlani (robni) kredit pojavljuje se kao rezultat potreba proizvodnogprocesa (pojoprivredniku treba mehanizacija, ali istu može platiti tek posle žetve). Primarnicilj ovog kredita je da obezbedi normalno funkcionisanje procesa reprodukcije (kamata se
  • ne pojavljuje kao osnovni motiv za njegovo davanje). Pošto se roba daje na kredit,pojavljuje se dvostruka prodaja: 1) Porodaje se data roba 2) Odobrava se odgovarajući kredit, pa se prodaja ovakve robe pojavljuje kao oblik plasiranja zajmovnog kapitala. Menice, obveznice i slične hartije od vrednosti cirkulišu u prometu do rokaisplate i na toj osnovi smanjuju se čisti troškovi novčanog prometa jer se smanjuje i masanovca u prometu. Ovo smanjenje se još više uvećava sa pojavom specijalizovanihustanova – banaka za obavaljnje ovih transakcija (organizovano prebijanje dugova,kompenzacioni poslovi sa hartijama od vrednosti, vođenje računa, naplata potraživanja).Čisti troškovi se dalje smanjuju kada banka počinje da otkupljuje menice, obveznice islične hartije od vrednosti. Preuzimanjem obzveze plaćanja pre roka ovih hartija odvrednosti banka kreira svoj tzv.bankarski novac dajući dalji podsticaj proširenjuproizvodnje. Pošto obavljanje ovih operacija zahteva odgovarajući kapital onda se on odvajaod ukupnog kapitala. Kao odvojeni deo ukupnog kapitala i on se uključuje u procesformiranja prosečne profitne stope po istom principu: na jednak kapitala jednak profitučestvuje u raspodelu ukupne mase profita. U ovom slučaju je reč o specijalizovanombankarskom kapitalu, kao posebnoj delatnosti, koji kroz cenu svoje usluge (tzv.bankarskatarifa) nadoknađuje troškove svoga poslovanja i obezbeđuje prosečan profit. Ovi čistitroškovi prometa padaju na teret ukupnog dohodka društva. Iako su ovi troškovineproizvodni oni ne guše proizvodnju, jer su upravo zbog stvaranja specijalizovanihustanova – banaka oni svedeni na niži nivo, tako da su banke vratile deo kapitala uproizvodnju i tako podstakle reprodukciju. Profit koji banka prisvaja na bazi vršenja funkcije kapitala novčane trgovine senaziva bankarska dobit jedan (DB1). Banke u savremenoj privredi se bave i nekim dodatnim aktivnostima kojeosiguravaju njihov uspeh. Benake vrše istraživanja tržišta, ocene investicionih projekata,praćenja tehnološkog procesa, ocene rizika i na taj način gotovo eleminišu rizik da dajukredit koji ne mogu povratiti. Takođe svojim klijentima oni pružaju te iste usluge te takoosiguravaju da i njihovi klijenti ostanu rentabilni. Sve ove dodatne aktivnosti podižu ukupnuefikasnost privrede. Bankarski kapital se oplođuje i na još jedan način. Prikupljanjem privremenoslobodnih novčanih sredstava i njihovim plasiranjem kao kamatosnog kapitala bankaostvaruje dobit na bazi razlike između tzv. aktivne i pasivne kamate. Ta razlika se nazivabankarska dobit dva (DB2). Tu dobit banka ostvaruje na bazi razlike između aktivnekamate (koju naplaćuje za svoje plasmane kapitala) i pasivne kamate (koju plaća zadepozite privrede i na štednju stanovništva). Naravno i za obavljanje ove funkcije potreban je određen kapital i pri obavljnjuove funcije pojavljuju se čisti troškovi novčanog prometa. Kapital formiran na osnovu ovefunkcije ne ulazi u ubračun prosečne profitne stope da bi se izmeglo dvostruko računanje:jedan put kao proizvodnog kapitala, a drugi put kao kapitala bankarskih organizacija. Kapital potreban za obavljanje ove funkcije nazivamo bankarski kapital dva(BK2), a kapital potreban za obavljanje funkcije novčane trgovine nazivamo bankarskikapital jedan (BK1). Pošto je došlo do pojave novog banakarskog kapitala menja se i formula zaprosečnu profitnu stopu: ČTP – čisti troškovi prometa M − (CTP + CTNP ) ČTNP – čisti troškovi novčanog prometa ppf = × 100 IK – industrijski kapital IK + TK + BK1 TK – trgovački kapital BK1 – bankarski kapital jedan
  • Ukoliko je pak profitna stopa manja od prosečne profitne stope, bankarskikapital seliće se u druge grane u kojima je proftina stopa veća. To seljenje je ovdeolakšano jer se jedan deo kapitala nalazi u novčanom obliku. Obrnuta je situacija ako jebakarska profitna stopa veća od drugih profitnih stopa u drugim sektorima.4.3.4. Specifičnosti kreditiranja proširene reprodukcije u savremenoj robnoj privredi U savremenoj robnoj privredi dešavaju se i određene promene u funkcionisanjunovčanog prometa u društvenoj reprodukciji. U neke od tih promena spadaju i: 1) Ubrzani procesi koncentracije, centralizacije i specijalizacije nisu mimoišli ni bankarski kapital, on postaje integralni član visoko razvojenog finansiskog tržišta, sa posebno razvijenim tržištem kratkoročnog i dugoročnog kapitala,deviznim tržištem i tržištem hartija od vrednosti. Tu su važna sledeća dva momenta: (a) Visoka povezanost ovih tržišta omogućava brzu transformaciju slobodnih novčanih sredstava iz jednog oblika u drugi oblik. Na toj osnovi potrebe proizvodno – prometnog procesa za slobodnim novčanim sredstvima daleko se brže zadovoljavaju nego što je to bio slučaj ranije. Smanjuje se značaj zajmovnog kapitala jer se emitovanjem akcija može nadoknaditi nedostatak sredstava. (b) Savremeni procesi internacionalizacije doveli su do toga da je kretanje pojedinačnih nacionalnih kamatnih stopa sve više je pod uticajem kretanja profitne stope na međunarodnom tržištu. 2) Nastanak i razvoj monopolskih organizacija i njihovih saveza, formiranje multinacionalnih korporacija uslovaljava u područiju novčanog prometa sledeće procese: (a) Ove organizacije zahvaljujući ogromnoj koncentraciji i centralizaciji kapitala proširenu reprodukciju sve više finansiraju iz svojih izvora, pa se smanjuje tražnja za zajmovnim kapitalom. (b) Pošto su ove krporacije toliko velike značajan deo slobodnih novčanih sredstava cirkuliše unutar sistema po kriterijumima koji se znatno razlikuju od tržišnih. 3) U savremenoj robnoj privredi država igra sve veću ulogu. Država vrši kreditiranje mnogih projekata koji su od opšte društvenog značaja po znatno povoljnim uslovima nego što vladaju na tržištu. Isti je slučaj i sa kreditiranjem onih grana i preduzeća u baznim i infrastrukturnim sektorima nacionalne ekonomije koje su osnova za razvoj svih ostalih grana. Država daje i značajna sredstva svojim siromašnijim građanima. 4) Savremena tehničko – tehnološka revolucija i nova podela rada koja se stvara na toj osnovi povećavaju međuzavisnost u reprodukcionom procesu između proizvođača. Ta znatno veća međuzavisnost uslovljava i povećanu cirkulaciju slobodnih novčanih sredstava između proizvođača, pri čemu je osnovni kriterujum alokacije kamata. 5) Isto se može reći iz za razne proizvodno – poslovne organizacije na osnovama državne, društvenem, zadružne svojine kojima profit nije prevashodni cilj postojanja, pa se cirkulacija slobodnih novčanih sredstava često ne zasniva na tržišnim kriterijumima.
  • Sve navedene promene ukazuju na to da zajmovni kapital trpi značajnepromene. Njegov značaj za održavanje kontinuiteta proširene reprodukcije se smanjuje, araste značaj ostalih oblika (npr.akcijskog). ALI kamata u uslovima razvijenog finansiskogtržišta sve više dobija na značaju kao jedan od osnovnih regulatora društvenereprodukcije.4.4. Akcionarstvo u robnoj privredi4.4.1. Smisao i ekonomski značaj pojave akcionarstva Akcionarstvo je oblik udruživanja manjeg ili većeg broja individualnih kapitala.Upravo je udruživanjem kastao poseban oblik krupnog kapitalističkog preduzeća koje seoznačava kao akcionarsko društvo. Prvi oblici akcionarskioh preduzeća postojali su još uperiodu prvobitne akumulacije kapitala (Engleska istočno – indijska kompanija). Danas jeto dominantan oblik organizacije privredne strukture. Nastanak akcijskog kapitala je bio uslovljen potrebom dalje ekspanzije i širegrazvoja kapitalističke robne proizvodnje. Primena novih tehničko – tehnoloških rešenjapodrazumeva ogromna novčana sredstva koja individualni kapital nije u stanjuy daobezbedi. U tom smislu glavna komparativna prednost akcijskog kapitala upravo je u tomeda udruživanjem mogu obezbediti sredstva koja prevazilaze mogućnosti bilo kogpojedinačnog kapitaliste. Time su stvorene mogućnosti za nastanak i razvoj onih delatnosti i privrednihgrana za koje su potrebna veća sredstva (metalurgija, eksploatacija nafte, saobraćaj...).takođe, time je istovremeno rešavan i problem razvoja onih delatnosti tzv.tercijarnogsektora (izgradnja saobraćanica, PTT mrežei sl.) za koje individualni kapitalista nijezainteresovan. Akcijski kapital je nastao kao objektivno uslovljena potreba. Proces udruživanja i međusobnog povezivanja proizvodnje postepeno jezahvatio i ostale oblasti ekonomskog života (promet, bankarstvo, infrastrukturnedelatnosti). Dolazi do ukidanja kapitala kao privatne svojine u okviru granica samogkapitalističkog načina proizovodnje. Razvoj akcionarstva znači kretanje ka novom načinuproizvodnje. Razvojem akcionarskih društava pre svega menja se karakter svojinskezasnovanosti kapitalističkog načina proizvodnje. Upravljanje i rukovođenje akcijakimkapitalom postaje sve samostalnije u donosu na vlasnike, što potrvđuje da svojina utakvom sistemu zaista postaje suvišna. Menja se i položaj RS, ona sada ne zavisi direktnood vlasnika kapitala. U akcionarskim preduzećima se u mnogo čemu promeniotradicionalni položaj najamnih radnika. U nekim slučajevima radnici su uključeni u procesdonošenja odluka, a sve češće oni sudeluju u raspodeli profita.4.4.2. Pojam i karakteristike akcijskog kapitala Akcijski kapital je onaj deo ukupnog društvenog kapitala koji se upotrebljava zakupovinu akcija. Za razliku od industrijskog i trgovačkog kapitala, njegova je spšecifičnostu tome što se kupovinom akcija stiše pravo učešća u raspodeli profita akcionarskogdruštva. Akcijski kapital je i naziva za centralizovani kapital koji je organizovan ikonstituisan kao akcionarsko preduzeće (akcionarsko društvo). To je osnovni oblikudruživanja većeg broja individualnih kapitala u uslovima razvijenog kapitalizma.
  • Za razliku od individualnog kapitala, akcijski kapital predstavlja suvlasništvovećeg broja kapitalista. Individuali kapitalisti za iznos uloženog kapitala dobijaju akcije kojepredstavljaju pravne potvrde o suvlasništvu u akcionarskom preduzeću. Individualnikapitalisti ne investiraju svoj kapital zbog vlasništva već zbog toga što akcijski kapitalpredstavlja osnov učešća u raspodeli profita akcionarskog društva. Svaka akcija donosiodgavarajući deo kapitala vlasniku akcije (dividenda). Karakteristike akcijskog kapitala: 1) Dobrovoljnim udruživanjem slobodnih novčanih sredstava više individualnih kapitala, akcionarsko društvo uvek se formira kao kapital većih razmera. Uvećanje već postojećih akcionarskih preduzeća nije ničim posebno ograničeno. S obzirom na mogućnost tzv.nankadnog udruživanja aksionarski kapital se po potrebi može vrlo lako uvećati. Za razliku od rasta individualnog kapitala. 2) Veliki kapital akcionarskih društava ima prednosti pri dobijanju kredita. Akcionarska društva lakše dobijaju veće kredite, na duže vreme, sa povoljnijim uslovima, zbog svog velikog proizvodnog i ekonomskog potencijala koji garantuje povraćaj kapitala. Za razliku od individualnog kapitala akcionarski kapital može dospele obaveze da izmiri uvećavanjem akcionarskog kapitala dopunskom emisiom akcija ili pretvaranjem kredita u akcijski kapital, na taj načinm što će banci (kreditoru), kao protivvrednost za primljeni zajam izdati akcije. 3) Načinom funkcionisanja akcijskog kapitala nastale su značajne promene u funkciji upravljanja. Nastankom zajmovnog kapitala dolazi do razdvajanja kapital funkcije od kapital svojine. Međutim, kapitalista – preduzetik je još uvek bio vlasnik kapitala (samo ne celog jer je deo pozajmio). Sa nastankom akcijskog kapitala dolazi do potpunog raskida između upravljanja i vlasništva. Kapitalista – preduzetnik prestaje da postoji, sada su na jednoj strani vlasnici akcija – akcionari, a na drugoj ljudi koji upravljaju akcionarskim preduzećem: menadžeri, direktori... 4) Poslove oraganizovanja, rukovođenja, kooridiniranja i kontrole obavlja profesionalni stručni kadar. Stručna osposobljenost je odlučujući kriterijum njihovog angažovanja. Tako je u obavljanju ovih funkcija zagarantovana stručna pouzdanost i profesionalna objektivnost, što u individualnim kapitalističkim preduzećima, po pravilu, nije slučaj. Individualni kapitalista – preduzetnik obavlja funkciju upravljanja svojim kapitalom, bez obzira na svoju stručnu osposobljenost. Stoga su mogućnosti da se u undividualnim kapitalističkim preduzećima primenjuju naučne metode uravljanja su neuporedivo manje. Zbog tzv.svojinske pristrasnosti on ne može u potrebnoj meri da objektivizira svoje odluke i postupke, a zbog orgraničenosti ljudskog veka pretežno se orjentiše na kratkoročne proizvodne programe (dugoročnije investicije mu manje odgovaraju). Upravljanje akcijskim kapitalom oslobođeno je takve ograničenosti i pristrasnosti. Utoliko je ono racionalnije i pouzdanije, a istovremeno i sposobnije za dugoročniji razvoj. 5) Razvoj akcionarskog sistema oprganizacije kapitalističke privrede vodi centralizaciji upravljače moći kapitala. Odvojenost i samostalnost profesionalnog upravljanja akcijskim kapitalom relativnog je karaktera. Jer profesionalni upravljači mogu biti samostalni toliko koliko dozovoljava interes kapitala. Njihova uloga jeste značajna, ali zbog toga ne opada moć kapitala, niti se zbog toga kapitalista svodi na pasivnog vlasnika akcija. Sistem odlučivanja u akcionarskom društvu je takav da manji broj kapitalista
  • može da raspolaže daleko većim kapitalom nego što je njegov sopstveni. Dovoljno je da imate preko 50% akcija nekog preduzeća i vi upravljate celokupnim kapitalom. U nekim slučajevima dovoljno je da imate 5% i da dobijete pravo glasa u upravnom odboru.4.4.3. Akcionarsko preduzeće i menadžerska revolucija Velikim kapitalima sa modernom tehnikom i tehnologijom (kao što su AD)objektivno je nametnuta potreba profesionalizacije upravljanja, oprganizovanja irukovođenja. Time, stručna pouzdanost i profesionalna objektivnost je njihova neospornakomparativna prednost. Ko stvarno upravlja akcijskim kapitalom? Da li su mogućnosti akcionarada upravljaju svojim preduzećem danas zaista toloko umanjene da može da se tvrdida su stvarnu kontrolu preuzeli profesionalni upravljači – menadžeri? Kao odgovor na ova pitanja javljaju se dva potpuno suprostavljena stava.Prvobitno je bilo dominantno mišljenje da je nemoguća situacija da menadžeri upravljajuAD, jer opštu politiku, glavne smernice razvoja i strateške odluke akcijskog kapitalaodređuju njegovi vlasnici. Međutim, u novije vreme se na osnovu nekoliko decenija iskustva došlo dopojma menadžerska revolucija, u smislu da je došlo do prevlasti menadžera uupravljanju akcionarskim preduzećem. Dokazuje se da menadžeri faktički donosenajvažnije odluke, a istovremeno o mnogočemu istovremeno samostalno odlučuju. Tu seubacuje i činjenica da su mnogi menadžeri i vlasnici akcija preduzeća kojim upravljaju. Danas se ne pokušavaju dokazati ni jedan od ovih ekstremnih stavova.Pokušava da se dokaže nešto treće – da postoji proces transformacije svojinskih prava,kontrolnih i upravljački funkcija u sistemu akcionarskih preduzeća, te da utoliko nastaje ineka nova konstelacija odnosa između privatno – svojinskog (akcionara) i upravljačkogsloja (menadžera).4.4.4. Dohodak akcijksog kapitala (dividenda) Osnovni ekonomski smisao akcija je u tome što one predstavljaju osnovuučešća u raspodeli profita akcionarskog preduzeća. To je, u suštini, kupovina prava naodređenu vrstu dohodka. Dohodak koji donosi akcija naziva se dividenda. Isto kao kamata i dividenda predstavlja dohodak od svojine nad kapitalom. Zarazliku od kamate, dividenda ne može biti poznata unapred (međutim imaju i posebnevrste akcija koje donose unapred fiksiranu dividendu), jer svarni iznos dividende utvrđujese na kraju godine. Specifičnost ovog načina plasmana novlanog kapitala jeste u tome štoje njegov dohodak neizvestan. To ne znači da kupovina akcija predstavlja ruski rulet. Akose predhodno temeljito pribave informacije o određenom AD sa zadovoljavajućomsigurnošću se može i predviditi visina dividende. Veličina dividende zavisi od ukupne mase pf. Naravno da se i kod AD odukupne mase pf prvo odvaja akumulacija. U teškim trenucima za AD na skupštiniakcionara akcionari se mogu složiti da celu svoju dividentu pretvore u akumulaciju kako bipoboljšali poziciju svog preduzeća. Akcionarima je prvi cilj da sačuvaju uloženi kapital, aonda da ostvare pf.
  • Kamata je samo deo ukupnog profita. To znači da pod normalnim uslovimaposlovanja dividenda je uvek veća od kamate i to predstavlja njenu značajnukomparativnu prednost. Zbog toga što je dividenda veća od kamate, individualni kapitalistaće se odlučiti da plasira svoj novac u AD (time prihvata i rizik, jer se može desiti da nedobije očekivanu dividendu ili da je uopšte ne dobije). Međutim ako se dividenda spusti nanivo kamate, individualni kapitalista će radnije dati svoj novac nekoj banci i tako imatisigurnu kamatu, nego nesigurnu dividendu.4.4.5. Nominalna vrednost akcije i njena prodajna cena Svaki potencijalni kapitalista – akcionar, faktički je novčani kapitalista. To jekapitalista koji svoj raspoloživi novčani kapital zbog određenih razloga ne želi da upotrebini kao proizvodni, niti kao trgovački kapital. Ostaje mogućnost da se kapital da na zajam ilida se upotrebi za kupovinu akcija. Ovim dvema mogućnostima zajedničko je da se u obaslučaja faktički kupuje dohodak, što je osnovno obeležije novčanog kapitala. Kapital se daje na zajam za određeno vreme. Nakon isteka dogovorenog rokavraća se pozajmljeni kapital uvećan za iznos dogovorene kamate. Tako se kapitalista –zajmodavac uvek iznova javlja kao novčani kapitalista. To nije slučaj i sa akcijskimkapitalistom. Akcije se načelno, ne kupuju na određeno vreme, niti postoji mogućnost dase kapital kojim je faktički formirano akcionarsko preduzeće ponovo javi kao novčanikapital. Jer sve dok preduzeće postoji i funkcioniše, angažovan kapital akcionara imaproizvodni ili prometni karakter i ne može se tako jednostavno ponovo pretvoriti u novčanikapital. To ne znači da kapitalista – akcionar uopšte ne može ponovo postati novčanikapitalista. Taj postupak nije isti kao kod zajmovnog kapitaliste. Kupovinom akcijakapitalista, za razliku od zajmovnog kapitaliste, ne stiče pravo da mu se uložen kapitalposle određenog vremena vrati. Kupovinom akcija stiče pravo na dohodak koji proističe izprofita AD, a ne i na odgovarajući deo njegovog kapitala (hoće reći da akcionari su vlasnicipreduzeća, preduzeće ima (vlasnik je) svoju imovinu, ali akcionari ne poseduju imovinupreduzeća). Kapitalista – akcionar može ponovo postati novčani kapitalista jedino akoproda svoje akcije. Prodajom akcija kapitalista ne mora da dobije toliko koliko je uložio zanjihovu kupovinu. Zavisno od prodajne cene kapitalista može dobiti više ili manje odnominalne cene. Za prodajnu cenu akcije svakako je značajna njena nominalna vrednost, ali seistovremeno mora uzeti u obzir i iznos dohodka koji ona donosi. Ukoliko je taj dohodakveći od kamate koja se može dobiti za taj dohodak onda će iz cena akcije biti veća odnominalne cene akcije i obrnuto. Cena akcije utvruđuje se sledećom formulom: Ca – cena akcije N ⋅ div N – nominalna cena akcije Ca = div′ - dividendna stopa k k′ - kamatna stopa Naravno, dividendna stopa se dobija kada se ukupna dividendna masa stavi udonos sa iznosom akcijskog kapitala: div – ukupna dividnendna masa, div ili bolje rečeno kupan profit AD div = AK AK – akcionarski kapital Ukoliko se pođe od činjenice da svaki stalni izvor prihoda u kapitalizmu imasvoju cenu (pa i akcije) i da se ona može utvrditi kapitalizaciom tog prihoda, cena akcije
  • može se izračunati i tako što se dividenda pomnožena sa 100 podeli sa postojećomkamatnom stopom: div Ca = × 100 k Kapitalizacija prihoda je oznaka za postupak kojim se vrednost imovine (ilikapitala) određuje na osnovu dohodka koji donosi. Postavlja se pitanje: Koji je razlog da se kapital angažuje za kupovinuakcija? Osnovni razlog je u tome što je dividenda po pravilu veća od kamate. Raznešpekulativne mogućnosti. Takođe, akcionar ima svoja tri osnovna pravam, koje kapitalistakoji je dao zajam nema: 1) Pravo na odgovarajući deo profita (dividenda) 2) Pravo an upravljanje (srazmerno broju akcija kapitalista – akcionar ima toliko i glasova u akcionarskoj skupštini) 3) Pravo na deo likvidacionog ostatka.4.4.6. Osnovne transakcije sa akcijama4.4.6.1. Mogućnost samostalne cirkulacije akcija Kao što smo već pomenuli akcijski kapital uključuje i mogučnost određenihšpekulativnih finansiskih transkcija. Pojam špekulacija u ekonomiji se uzima kao oznakaza poslove koju su sračunati na brzu i laku zaradu, zbog čega ona ponekad asocira i nanedozvoljene radnje. U slučaju sa akcijskim kapitalom to je uobičajena oznaka za savimnormalne i potpuno legalne kupoprodajne transakcije sa akcijama. Inicijalni kapital akcionarskih preduzeća nastaje prodajom izdatih akcija. Takoona formiraju svoja početna novčana sredstva za nabavku potrebnih sredstava zaproizvodnju i za i iznajmljivanje radne snage. Taj proces se može ovako prikazati: A → N 1 → R → P → R → N Međutim tu se proces ne zasutavlja. Jednom prodate akcije se dalje prodaju.Tako se prometom akcija angažuje još jedan deo novčanog kapitala koji je potpunonezvisan i samostalan u odnosu na stvarni akcijski kapital. Time i kružno kretanjeakcijskog kapotala postaje dvostruko (dobija još jednu dimenziju), što se može ilustrovati: A → N 1 → R → P → R → N N2 A Cirkulacija akcija u kupoprodajnom prometu u odnosu na kružno kretanjestvarnog kapitala, postaje samostalna sfera ekonomskih odnosa. Imati u vidu da dividendanije 100% pouzdan i stabilan dohodak, jer poslovni uspeh podleže stalnim promenamaakcije se ne prodaju samo krajem poslovne godine, kada se utvrđuje stvarni prihod. Onese stalno nalaze u prometu – prodaju se i kupuju tokom cele godine. Tada na prodajnecene akcija odlučujuće utiču ponuda i tražnja. Tako da porast ili opadanje tekuće tražnjeza određenim akcijama ne može biti pouzdan dokaz da će i njihova dividenda da raste (ili
  • opada). Javlja se mogućnost da se javi razlika između dnevnih prodajnih cena akcija ianjihove prodajne cene koja se formira na osnovu stvarno postignutopg poslovnog uspehaakcijskog kapitala. Upravo to je osnova špekulativni transakcija, gde vlasnici akcijakoristeći svakodnevne varijacije u prodajnoj ceni nastoje da ostvare zaradu.4.4.6.2. Vrste i značaj hartija od vrednosti Hartije od vrednosti predstavljaju pismene isprave na osnovu kojih seizdavaoci obavezuju da njihovim zakonskim imaocima ispune obavezu upisanu na timispravama. Obično se kaže: Pravo iz hartije podrazumeva pravo nad hartijom. Hartija od vrednosti mora da ispuni dva uslova: 1) Da je u njoj sadržano određeno pravo 2) Da ima sposobnost za promet Hartije od vrednosti su u principu namenjene da služe prometu određenihimovinskih prava. Efikasnost tog prometa posebno je zavisna od načina kako se hartije odvrednosti prenose, što je istovremeno i osnovni kriterijum njihovog razlikovanja: 1) Postoje hartije od vrednosti koje glase na donosioca. Jednostavno, donosilac takve hartije od vrednosti ima prava koja ona utelovljuje. Eventualno legitimisanje korisnika samo je stvar sigurnosti. Ove hartije od vrednosti se prenose prostom predajom i to je njihova značajna komparativna prednost. 2) Hartije po naredbi, glase na ime, ali uz dodatak (ispres imena) ″po naredbi″. To lice je ovlašćeno da naredi da se obaveza ima ispuniti nekom drugom licu. Ova naredba se daje na poleđini hartije (pismeno). Tipična hartija od vrednosti ove vrste je menica. 3) Hartije od vrednosti na ime (tzv. rekta – hartija) prenose se ugovorima (recimo, ugovorom o nasleđu). Ovaj promet je otežan utoliko što se prenos mora dokazati. Tako je, na primer, prenos akcija (koje glase na ime) punovažan tek pošto je zapisan u knjigu akcionara. Razlikujemo hatrije po vrednosti i po vrsti prava: 1) Stvarne hartije od vrednosti 2) Novčane hartije od vrednosti Po roku dospeća: 1) Po viđenju 2) Na utvrđeni rok Važno je znati ko se sve može javiti kao izdavač kojih hartija od vrednosti: 1) Hartije od vrednosti koje izdaje država: (a) Obveznice (b) Državne menice (c) Blagajnički zapisi 2) Hartije od vrednosti centralne banke su blagajnički zapisi 3) Hartije od vrednosti privatnog izdanja: (a) Bankarski akcepti (b) Privatni diskontni papiri raznih vrsta
  • U savremenoj privredi najznačajnije su: 1) hartije od vrednosti kojima se uspostavlja krediti odnos (obveznice) 2) hartije od vrednosti sa pravom vlasništva (akcije). Akcije kao hartije od vrednosti omogućavaju svojim vlasnicima razna prava: 1) Pravo na odgovarajući deo profita (dividenda) 2) Pravo an upravljanje (srazmerno broju akcija kapitalista – akcionar ima toliko i glasova u akcionarskoj skupštini) 3) Pravo na deo likvidacionog ostatka. Razlikujemo dve osnovne vste akcija: 1) Preferencijalne akcije 2) Obične akcije Dividenda kod običnih akcija je veća, ali je i rizik za njihove vlasnike takođe veći.Jer, u ovom slučaju dividenda zavisi od poslovnog rezultata koji je stalno neizvestan. Kodpreferencijalnih akcija dividenda je poznata unapred (fiksna je) i isplaćuje se pre nego seisplate dividende za obične akcije. Ove tzv.privilegovane akcije, međutim, najčešće neobezbeđuju pravo glasa, ali se smatra da imaju određenu prednost i u tome što se mogukonvertovati (pretvoriti) u obične akcije. Obveznice, su hartije od vrednosti koje obezbeđuju unapred utvrđen igarantovan prihod (kamatu). Imaju značajunu ulogu u razvijenim privredama. Na tržištuobveznica dominiraju državne obveznice. Ona ih najčešće emituje radi pokrića deficita ubudžetu (vojni rashodim razvojni projekti, finansiranje infrastrukture). Država usavremenim tržišnim privredama postaje sve značajniji dužnik, a u mnogim slučajevima inajveći. To dovodi do izvčačenja iz privrede sve većeg dela slobodnih novčanih sredstavaširokih slojeva stanovništva, kao i samih preduzeća i finansijskih institucija. Time sesmanjuje mogućnost ulaganja u proizvodnju, a negativni efekti takve politike posebnodolaze do izražaja kada država ovako prikupljena sredstva koristi za pokriće budžetskihrashoda neproizvodnog i neprivrednog karaktera. U odnosu na obveznice akcije omogućuju mnoge prednosti za njihove vlasnike: 1) Znatno lakšu transformaciju kapitala iz jednog oblika u drugi i njegovu znatno bržu cirkulaciju između grana i preduzeća. 2) Zaštitu vlasnika akcija od inflacije kroz revalorizaciju imovine akcionarskog društva, što najčešće nije slučaj kod obveznice. 3) Brže zarade na oscilacijama kurseva hartija od vrednosti. Međutim, nagli padovi kurseva hartija od vrednosti ostavljaju iza sebe pustoš upivredi i društvu. U takvim uslovima dobijaju posebno na znašaju obveznice kao i sigurnostnaplate odgovarajućih prihoda. Još jedna razlika akcija i obveznica. Emitovanjem i prodajom obveznicapovećava se zaduženost, ali se zadržava vlasnička kontrola od strane privrednih subjekatanad imovinom njihovih preduzeća. Nasuprot tome, emitovanjem i prodajom akcija vrši sedistribucija vlasništva čime se dovodi u pitanje vlasnička kontrola nad imovinom akcijskogdruštva. Kontrolnu nad poslovanjem AD stiču samo vlasnici kontrolnog paketa akcija. Zamale akcionare kupovina akcija faktički je slična pozajmici, a dividenda kamati.
  • 4.4.6.3. Tržište hartija od vrednosti Razvijene tržišne privrede podrazumevaju postojanje integralnog tržišta, kojepored tržišta roba i RS, uključuje i finansisko tržište. Finansijsko tržište obuhvata: 1) Tržište dugoročnih i kratkoročnih sredstava (što je faktički tržište novca) 2) Tržište devica 3) Tržište hartija od vrednosti Stepen razvijenost tržišta hartija od vrednosti se često uzima kao pokazateljrazvijenosti tržišne privrede. Njegova uloga u funcionisanju savremenog privrednogsistema je mnogostruka: 1) Organizovano koncentricanje slobodnih novčanioh sredstava svih kategorija stanovništva i ujednačavanje uslova njihovog plasmana 2) Brza cirkulacija slobodnih novčanih sredstava između različitih grana i preduzeća 3) Mogućnost brže transformacije kapitala iz jednog oblika u drugi 4) Povećavanje mogućnosti oplodnje slobodnih finansijskih sredstava. Tržište hartija od vrednosti se obično deli na: 1) Primarno (emisiono) 2) Sekundarno tržište. Primarno tržište obuhvata tzv.prvu prodaju emitovanih hartija od vrednosti, asekundarno je naziv za njihove dalje kupoprodajne transakcije na berzama koje suspecijalizovane za promet hartija od vrednosti. Smisao organizovano tržišta hartija odvrednosti je da se obezbedi organizovana koncentracija ponude i tražnje dugoročnihfinansiskih sredstava na jednom mestu kako bi se obezbedila njihova efikasnija iracionalnija alokacija. Imati u vidu da u razvijenim ekonomijama postoji više vrsta berzi: 1) Berze za promet hartija od vrednosti ili kako se još zovu tržišta dugoročnih finansiskih sredstava 2) Devizne berze 3) Novčane berze 4) Produktne berze (robne berze) 5) Berze usluga (iznajmljivanje brodskog prostora). Specifičnost je tržišta hartija od vrednosti da na njemu kao partneri potpunodominiraju velike privredne prganizacije ili tzv.specijalizovani tržišni subjekti(specijalizovane banke, penzioni fondovi, osiguranja, specijalizovane firme za upravljanjekapitalima svojih komitenata. U svetu se samo 10% emitovanih akcija nalazi u rukamapojedniačnih građana, što je za način funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti gotovozanemarljivo. Za savremeno tržište hartija od vrednosti je donekle karakteristično i to dapostepeno opada značaj finansiranja na osnovu emisije akcija, a da se utoliko više koristemogućnosti emitovanja obveznica. Razlog tome je: 1) Troškovi emitovanja novih akcija 2) Narušavanje interesa akcionara koji imaju kontrolni paket akcija (njihova premoć se time može smanjiti). Na tržištu hartija od vrednosti vrši se distribucija i alokacija slobodnih finansiskihsredstava pre svega u investicione svrhe (dugoročna finansiska sredstva). Osnovni motivza ponudu ovih sredstava je kamata ili dividenda. Kako je sigurnost dugorčnih plasmanamanja nego kratkoročnih, to je njihova cena veća nego na tržištu kratkoročnih sredstavagde je rizik manji.
  • Visina kamate koja se dobija za dogoročni plasman zavisi od količine sredstava,i od dužine perioda na koji je kapital plasiran. Ukupnu dobit koja se ostvaruje po osnovudugoročnih plasnama čine: 1) Neto – kamata 2) Riziko – premija. Ona se određuje zavisno od ponude i tražnje, a premija za rizik zavisi od više različitih činilaca koji utiču na sigurnost dugoročnih plasmana.4.4.6.4. Osnivačka dobit i razvodnjavanje kapitalaOSNIVAČKA DOBIT Osnivačka dobit nastaje prilikom osnivanja akcionarskog preduzeća. To je dobitosnivača AD koja se formira na osnovu razlike između očekivane više dividendne stope ipostojeće kamatne stope. Funkciju osnivača akcionarskih društava obavljaju specijalizovane banke. Oneobavljaju određene stručne i organizaciono – tehničke poslove u vezi sa njihovimosnivanjem (uključujući emitovanje i prodaju akcija). Pozitivna razlika od prodatih akcijapredstavlja njihovu dobit. Kada se AD formira obaveze i prava osnivača prestaju. S obzirom da su akcije prodate po ceni većoj od njihove nominalne vrednsoti,osnivač je tom prodajom ostvario veći iznos od onoga koji je predviđen za formiranjeakcionarskog društva. To je upravo zašto se određene banke angažuju na poslovimaosnivanja akcionarskih društava i što su veoma zainteresovane da se emitovane akcije tihpreduzeća prodaju po povoljnim cenama. Postoji istovremeno i mogućnost da osnivačpostane i suvlasnik formiranog akcijskog kapitala.PRIMER : Potreban akcijski kapital = 100.000.000 $ Nominalna vrednost akcije = 1.000 $ 1.000 ⋅ 6 Količina izdatih akcija = 100.000 kom Ca = = 1.500$ 4 Očekivana dividendna stopa = 6 % Postojeća kamatna stopa = 4 % Prodato 100.000 komada akcija po 1.500 $ = 150.000.000 $ Akcionarskom društvu predviđeno = 100.000.000 $ Razlika – osnivačka dobit = 50.000.000 $RAZVODJNAVANJE KAPITALA Ekonomsku osnovu razvodnjavanja kpitala čini razlika između ostvarenedividendne stope i postojeće kamatne stope. Za razliku od osnivačke dobiti –razvodnjavanje kapitala može nastati samo posle utvrđenih poslovnih rezultata.
  • PRIMER : Postojeći akcijski kapital = 100.000.000 $ Nominalna vrednost akcije = 1.000 $ Količina izdatih akcija = 100.000 kom Ostvarena masa profita = 10.000.000 $ Odvojeno za fondove AD = 4.000.000 $ Ostvarena dividendna masa- = 6.000.000 $ 6.000.000$ div = × 100 = 6% 100.000.000$ k = 4% 1.000 ⋅ 6 Ca = = 1.500$ 4 Navedeni podaci pokazuju, pre svega, da akcionari raspolažu dividendnommasom od 6.000.000$, što znači da svaka akcija može da donese prihod od 60$ (6%).Ukoliko bi raspoloživa dividendna masa tako bila i podeljena, cene tih akcija bile bi iznadnjihove nominalne vrednosti. To bi bila povoljna okolnost za prodaju akcija. Istovremeno,to bi bio povoljan slučaj i za one akcionarekoji i dalje žele da ostanu vlasnici ovih akcija, jerone donose dohodak koji je znatno veći od kamate. Međutim, ukoliko u akcionarskompreduzeću postoji ovako povoljan poslovni rezultat (znatno veća div′ od k′), postoji imogućnost razvodnjavanja kapitala. Razvodnjavanje kapitala praktično se realizuje izdvajanjem novih akcija.Nominalno time se povećava ukupna količina akcija. Mogućnosti tog povećanja nisuneograničene. One zavise od toga kolika je razlika između div′ i k′. Jer emitovanjem novihakcija dolazi do snižavanja dividendne stope, a to sniženje bi smelo ići do nivoa kamatnestope.PRIMER : U našem primeru to znači da bi se postojeća količina akcija mogla uvećati za 50%. Ukoliko bi akcionari tako I uradili, tada bi u njihovom preduzeću nastale I odgovarajuće promene, pa ukupno stanje izgleda ovako: Ranije izdate akcije = 100.000 kom Dopunska emicija akcija = 50.000 kom Ukupna količina akcija = 150.000 kom Akcijski kapital = 150.000 ⋅ 1.000 = 150.000.000 $ 6.000.000$ div = × 100 = 4% 150.000.000$ k = 4% 1.000 ⋅ 4 Ca = = 1.000$ 4 Ekonomska suština prikazanih promena, nastalih zbog razvodnjavanja kapitala(izdavanjem novih akcija) jeste u tome što postojeći akcionari (vlasnici ranije izdatih akcija)mogu da ostvare značajnu dobit.
  • Snižavanjem dividendne stope na 4% postiže se to da se sa 2/3 ostvarenedividendne mase obezbeđuje normalan prihod za 100.000 već postojećih akcija (na nivoukamate). Ostatak nisplaćene dividende (1/3) omogućava da se emituje i proda novih50.000 novih akcija, jer upravo taj iznos preostale dividendne mase od 2.000.000$ značimogućnost da i one donesu prihod na nivou važeće kamatne stope od (4%). Smisao ove transakcije bio bi u tome da se ovako emitovane nove akcijeprodaju, upravo to je mogućnost da se ostvari vanredna dobit. Naime, tako bi se u ovomslučaju dobila značajna suma od 50.000.000$ (50.000 ⋅ 1.000$) koju bi međusobnopodelili stari akcionari. To bi bilo i odlučujuće da se oni opredele za razvodnjavanje, jer bieventualna raspodela te ukupne dividendne mase na 100.000 već postojećih akcijaznačilo samo veću dividendnu stopu (6%).4.4.7. Fiktivni kapital Već po samom nazivu može se zaključiti da je fiktivni kapital oznaka za kapitalkoji faktički ne postoji. U stvari to su akcije, ali mogu biti i druge harije od vrednosti.Novčana sredstva koja se dobijaju prodajom akcija jesu realno postojeći kapital. Međutim,te pravne potrvrde koje akcionari dobijaju za svoj novac koji su uložili u akcionarskopreduzeće nisu stvarni (realni) kapital. One same po sebi nemaju nikakvu vrednost. Onepredstavljaju samo dokaz posedovanja određenih prava po osnovama kapitala, ali onesame nisu kapital. Akcije nisu obične priznanice za uloženi novac. Njihova osnovna specifičnost jeta da vlasniku donose određeni prihod. To je odlučujuće da se akcije tretiraju kao kapital.Tako se stvara predstava da postoji kapital koji faktički ne postoji. Hartije od vrednosti seuzimaju i važe kao pojavni oblik (materijalizacija) tog nepostojećeg (fiktivnog) kapitala. Iznos tog nepostojećeg kapitala predstavlja stalno promenljivu veličinu, jervrednost akcija (tačnije Ca) se menja na dnevnoj bazi. Veličina fiktivnog kapitala seutvrđuje kapitalizaciom prihoda koji donose akcije.PRIMER : Količina izdatih akcija = 100.000 kom Nominalna vrednost akcija = 1.000 $ Cena akcije = 2.000 $ Ukupna nominalna vrednost tj. = 100.000.000 $ Stvarno postojeći kapital AD Fiktivni kapital = 200.000.000 $ Na savremenim tržištima hartija od vrednosti u toku jednog prosečnog dana,recimo na, Njujorkškoj berzi akcija (NYST – New York Stock Exchange), proda se oko1.500.000.000 akcija. To znači da se akcije jedne kompanije preprodaju po nekolikodesetina puta u toku jednog dana. Cena akcija na tim berzama varira iz minuta u minut, anekada iz sekunde u sekund. Sve dok mi na papiru računamo koliko bi dobili kapitala daprodamo sve svoje akcije (u jednom momentu) govorimo o fiktivnom kapitalu. Kada zaistate akcije i prodamo po Ca dobijamo stvarni kapital.
  • 4.5. Specifičnosti korišćenja prirodnih resursa u robnoj privredi4.5.1. Ograničenost prirodnih resursa i mogućnost njihovog racionalnog korišćenja Poljoprivrednu proizvodnju za razliku od ostalih oblika proizvodnje, karakterišečitav niz specifičnosti. Te specifičnosti uslovljene su dejstvom sledeća dva faktora:(1) Pored rada i kapitala kao treći FP javlja se zemlja sa savojim prirodnimosobinama. Ograničenost zemljišta kako kvalitativna tako i kvantitativna pojavljuje se čestokao odlučujući faktor procesa proizvodnje. Prirodna svojstva zemlje se ne mogu iznovaproizvoditi i umnožavati. Ova ograničenost se višestruko manifestuje: 1) Zemljišno tle je opšti uslov rada za sve delatnosti i kao takav često ima odlučujući uticaj, posebno u poljoprivredi. 2) Od posebnog značaja je uticaj ove ograničenosti na proizvodnju koja nije moguća bez zemljišta datog kvaliteta i kvantiteta. U pitanju je tzv.prirodni monopol. 3) Prirodni uslovi mogu biti tako ograničeni da svojim specifičnim svojstvima samo na datim lokacijama odlučujuće utiču na organizovanje proizvodnje.(2) Specifičnosti poljoprivredne proizvodnje uslovljene su i dejstvom društvenihodnosa, koji su izvedeni iz postojećeg oblika svojine nad sredstvima za proizvodnju,odnosno nad zemljom kao faktorom proizvodnje. Društveni oblik procesa proizvodnjeizveden iz datog oblika svojine nad FP, a pre svega nad zemljom opredeljuje kombinacijuFP, obim i efikasnost proizvodnje, te način raspodele rezultata proizvodnog procesa. U poljoprivrednoj proizvodnji svojinski monopol nad zemljom kao FP u sadejstvusa prirodnim monopolom opredeljuje specifične karakteristike ovog oblika proizvodnje. Mogućnosti racionalnog korišćenja ograničenih prirodnih resursa je poddejstvom sledećih faktora: 1) Prirodni monopol 2) Svojinski monopol 3) Zakoni krupne robne poroizvodnje. Zakoni krupne robne proizvodnje imaju odlučujući značaj, jer oni određujuekonomsku granicu preko koje proizvodnja nije moguća. Uticaj prirodnog monopola na proizvodni proces najbolje se vidi preko zakonaopadajućih prinosa. Ovaj zakon polazi od predpostavki: 1) da je sva zemlja za proizvodnju već zauzeta (nema slobodne zemlje) 2) da se ne menja tehničko – tehnološki nivo proizvodnje 3) da se proizvodi homogen proizvod 4) odnos rada i zemlje se može menjati u neprekidno malim pomacimaU takvim uslovima mora se više raditi na datim parcelama da bi se povećala proizvodnja.Uslovi opadajućih prinosa preovladavaju onda kada se na određenoj površini proizvodpoveća u manjem obimu nego što se povećava rad. Kao rezulatat ulaganja rada imaćemopovećanje i graničnog proizvoda, ali samo do određene tačke. Preko te tačke daljaulaganja rada proizvode sve manji granični proizvod.
  • PRIMER : JEDNICE UKUPAN GRANIČNI GRANIČNI PROIZVOD PO RADA PROIZVOD PROIZVOD JEDNICI DODATNOG RADA 100 500 0 0 120 520 20 1 140 550 30 1,5 160 600 50 2,5 180 630 30 1,5 200 650 20 1 220 650 0 0 Navedeni primer pokazuje da se dodatnim ulaganjem rada (po 20 jedinica)ostvaruje povećanje ukupne proizvodnje sve do tačke na kojoj se ne stvara više nikakavgranični prozivod. Dodatnim ulaganjem rada ostvaruje se i najveće granično povećanjeproizvodnje. Preko te tačke GP se smanjuje do nule, jer se sve više i više rada kombinujese istom količinom zemlje. Pri nevedenim uslovima zakon opadajućih prinosa ima opštu važnost i za svedruštveno – ekonomske sisteme.4.5.2. Rente i rentni odnosi u ekonomskoj teoriji Pod rentom se poderazumeva ekonomski oblik zemljišne svojine (privatne,državne i slične). Renta je vlasnički dohodak proistekao iz vlasništva. U robovlasničkom i feudalnom društvu renta, najčešće obuhvata celokupni višakproizvoda. Ona se u ovim razdobljima javljala u različitim oblicima: radna, produktna inovčana. Postoje dva osnovna pristupa objašnjenju rente: 1) Pristup zasnovan je na traiciji klasične Političke ekonomije (Peti, Smit, Rikardo) da se u okviru radne teorije vrednosti renta objasni kao višak iznad prosečnog, normalnog profita. 2) Pristup vezan je za pokušaj, u okviru subjektivne teorije vrednosti, da se renta objasni preko granične produktivnosti datog FP, u ovom slačaju zemlje. Renta određuje kao granični proizvod zemlje.4.5.3. Ekonomske funkcije rente u savremenoj robnoj privredi U savremenoj robnoj privredi funkcije rente su višestruke: 1) Jednistvo privrednog i tržišnog prostora nije moguće bez ekonomske funkcije rente. Kroz različite iznose rente obezbeđuju se jednaki uslovi proizvodnje za sve proizvođače na celokupnom nacionalnom privrednom prostoru. Različiti prinosi koji su rezultat dejstva prirodnog faktora zahvataju se diferencijalnom rentom. 2) U savremenim uslovima funkcije rente dobijaju poseban značaj kada je u pitanju ekološka zaštita prirodnih i drugih dobara i njihovo očuvanje za budućnost. S jedne strane, rente prisiljavaju proizvođače da efikasno koriste ograničene resurse, dok s druge strane obezbeđuju konzerviranje postojećih odnosa, koji su često u suprotnosti sa interesima društva.
  • 3) Na nivou pojedinačnih proizvođača ekonomska funkcija rente uslovljava kretanje troškova proizvodnje u određenim okvirima. Probijanje tih okvira značio smanjenje dohodka. Kroz diferencijaciju privrednih subjekata i konkurenciju na toj osnovi rente postaju i značajna poluga zakona vrednosti. 4) Rente postaju i značajan elemenat uspostavljanja tržišne ravnoteže, jer će ponuda i tražnja za prirodnim resursima i proizvodnjom na osnovu njihovog korišćenja oscilirati zavisno od toga da li su stvarne veličine pojavnih oblika rente veće ili manje od njenog iznosa u stanju ravnoteže.4.5.4. Zemljišni kapital i zemljišna renta Razvijeni kapitalistički način proizvodnje ima za pretpostavku i transformacijuranijeg oblika svojine (feudalne) u oblik koji njemu odgovara. U čemu je suština tetransformacije? 1) Kapitalistička robna proizvodnja postaje krupna robna proizvodnja koju reguliše zakon vrednosti. Za razliku od feudalnog načina proizvodnje renta više ne obuhvata celokupni višak proizvoda, niti je osnovni oblik dohodka. U kapitalističkoj robnoj proizvodnji njen karakter određen je karakterom osnovnog dohodka – profita. Renta je samo jedan od pojavnih oblika dohodka. 2) Došlo je do razdvajanja kapital svojine od kapital fukcije. U razvijenoj kapitalističkoj poljoprivrednoj proizvodnji obrađivanjem zemlje se bave kapitalisti zakupci, dok su kapitalisti vlasnici istisnuti iz procesa proizvodnje. Iako je plasiranje kapitala za kupovinu zemlje samo jedan od mogućih oblikaplasmana kapitala, njega ipak karakterišu određene specifičnosti koje se moraju imati uvidu. 1) Ulaganje kapitala u kupovinu zemlje ne predstavlja proizvodno ulaganje. Kapital se ne ulaže radi organizovanja poljoprivredne proizvodnje, već radi sticanja odgovarajućeg vlasništva. To vlasništvo treba da donese odgovarajući dohodak (renta). Ne postoji razlika između rente i kamate. 2) Plasiranjem kapitala u kupovnu poljoprivrednog zemljišta kapitalista pored vlasništva nad tim zemljištem stiče i monopol na korišćenje prirodnih uslova vezanih za to zemljište. Prirodne razlike u obimu i kvalitetu zemlje pogodne za obrađivanje postaju odlučujući činilac različitih proizvodnih rezultata. 3) Prirodni monopol i monopol zemljišne svojine odlučujuće utiču na organizovanje proizvodnje u poljoprivredi. Ta ograničenost uslovljava uzimanje i manje plodnih parcela. Širenje proizvodnje na taj način (obrađivanjem i loših parcela) ide sve do tačke dok se ne zadovolje potrebe za proljoprivrednim proizvodima. 4) Na plodnijim parcelama, kao i na parcelama koje imaju bolji položaj u odnosu na tržište ostvaruje se veći proizvodni rezultat, pa se monopol zemljišne svojine pojavljuje kao prepreka slobodnom ulasku kapitala u poljoprivrednu proizvodnju ako se ta razlika u ostvarenom proizvodnom rezultatu ne plati vlasniku zemlje (tzv.diferencijalna renta).
  • 5) Monopol zemljišne svojine se pojavljuje kao prepreka organizovanju proizvodnje i na najlošijim parcelama koje su u obradi (tzv.regulatorna parcela), pa je kapitalista organizator proizvodnje prinuđen da plati tzv.apsolutnu rentu. 6) Plasiranjem kapitala u kupovnu zemlje koja ima posebne pogodnosti zemljovlansik stiče monopol posebne vrste. Za razliku od tzv.prirodnog monopola gde se proizvodnja može organizovati na parcelama različitog kvaliteta i položaja u odnosu na tržište, ovde se proizvodnja može organizovati samo na određenim parcelama. To pruža mogućnost kapitalisti zemljovlasniku da prisvoji i monopolsku rentu. Zemljišna renta se ne pojavljuje samo u poljoprivredi već svuda gde je zemljišteosnovni predmet rada. Međutim samo vlasništvo nije dovoljan uslov da bi postojala renta.Mora postojati i ekonomska mogućnost za njeno postojanje i prisvajanje. Ta ekonomskamogućnost proizilazi iz specifičnog načina formiranja cena.4.5.5. Način formiranja cena poljoprivrednih proizvoda Renta je društveno ekonomska kategorija i kao takva ne može se izvoditineposredno iz prirodne plodnosti zemljišta. Neke egizstencijalne potrebe mogu se samo zadovoljiti poljoprivrednimproizvodima. Ove potrebe se ne mogu zadovoljjiti proizvodnjom samo na najbojimparcelama, već se moraju uzimati u obradu i lošije parcele. Ako je proizvodnja sa tihparcela neophodna za podmirenje postojećih potreba, onda i troškovi sa tih parcelapredstavljaju društveno priznate troškove. Ako ti troškovi ne bi bili društveno priznati,proizvodnja na najlošijoj parceli ekonomski ne bi bila moguća. U poljoprivredi se kao regulatorni troškovi za određivanje cena pojavljujutroškovi na najlošijoj parceli koja je u upotrebi, jer se i na njoj moraju obezbediti uslovi zanormalno reprodukovanje uloženog kapitala. U suprotnom društvene potrebe neće bitizadovoljene. Tržišna cena poljoprivrednih proizvoda treba da obezbedi: 1) Pokriće troškova i na najlošijoj parceli (društveno regulatorni troškovi) 2) Odgovarajući profit zakupcima koji organizuju poljoprivrednu proizvodnju 3) Odgovarajuću rentu kapitalisti valsniku zemlje. Tržišne ceme poljoprivrednih proizvoda su specifično monopolske cene. Tajspecifično monopolski karakter uskovljen je dejstvom sledećih faktora: 1) Dejstvo prirodnog monopola (ograničenost parcela datog obima i kvaliteta) koji uslovljava uzimanje u obradu i lošijih parcela. 2) Dejstvo monopola privatne zemljišne svojine, koji uslovljava otpočinjanje proizvodnje na datim parcelama, pa i na najlošijoj 3) Neelastičnost tražnje za poljoprivrednim proizvodima – u pitanju je podmirenje egzistencijalnih potreba i ta proizvodnja najčešće nema supstitucije.
  • 4.5.6. Zakupnina i zemljišna renta Već smo rekli da kupovinom kapitalista ne vrši proizvodno ulaganje kapitala.Proizvodnim plasmanom kapitala, najčešće se bavi kapitalista zakupac. On angažuje RS iSP i organizuje proizvodnju za zemljištu koje je uzeo u zakup. Za taj zakup zakupac plaćaodgovarajuću nadoknadu, čime se ekonomski realizuje vlasništvo nad zemljom kapitalistezemljovlasnika. Visina nadoknade ne sme biti isuviše visoka kako se ne bi ugroziozakupac. Zakupnina je ekonomski izraz odnosa između kapitalista zakupca i kapitalistazemljovlasnika. To je nadoknada koju zakupac, plaća kapitalisti zemljovlasniku zakorišćenje datog zemljišta i jednaka je zemljišnoj renti. Međutim, postoje neki razlozi da sezakupnina ne podudari sa rentom, odnosno da bude veća od nje: 1) Pri određivanju zakupnine kapitalista zemljovlasnik pored rente zahvata, ako je to ekonomski moguće, i jedan dodatak u vidu naknade za korišćenje objekata ili postojenja koji već postoje na zemljištu koje se daje u zakup (kanali za navodnjavanje, razni objekti,...). Ova naknada ima karakter kamate na stalni kapital koji je uložen u zemlju. Međutim, ona nema stalni karakter, jer pri konkurenciji zemljnovlasnika ona može da izčezne. 2) U zakupninu pored rente može ući i amortizacija stalnog kapitala koji je propojen zemlji. 3) Zemljovlasnik svoj monopolski položaj može ekonomski valorizovati prisvajanjem jednog dela najamnine poljoprivrednih radnika, kao i jednog dela profita samog zakupca ako on ovo povećanje zakupnine ne može prebaciti na najamne radnike. 4) Odnos ponude i tražnje za poljoprivrednim proizvodima. 5) Odnos snaga kapitalista zemljovlasnika i kapitalista zakupaca. 6) Mere države, gde obično spadaju: kreditno – monetarne, carniske i poreske mere. Tako da zakupnina kao sintetička kategorija obuhvata različite osnove sticanjaprihoda. U jednom periodu razvoja kapitalizma zemljovlasnici su imali dominantanpoložaj i diktirali su uslove zakupcima, pa je zemljišno vlasništvo predstavljalo glavnuprepreku razvoju proizvodnih snaga. Međutim u savremenoj robnoj proizvodnji, krupnimonopoli na strani proizvodnje razbijaju monopole na strani vlasništva, zakupnina seznatno smanjuje. Pošto krupni monopoli i monopolski savezi drže pod svojom kontrolom praktičnosve – od proizvodnje poljoprivrednih mašina, alata, đubriva, pa preko preradepoljoprivrednih proizvoda sve do bankarskog sistema i hipotekarnih kredita, to su oni umogućnosti da kroz cene svojih proizvoda i usluga u značajnoj meri eliminišu zemljišnusvojinu kao prepreku slobodnom ulasku kapita u poljoprivrednu proizvodnju i kao preprekunjegovoj normalnoj oplodnji.4.5.7. Specifičnosti ekstraprofita u poljoprivredi Ekstraprofit kao profit iznad prosečnog profita može biti rezultat dejstva čitavogniza različitih faktora: 1) Način upotrebe kapitala 2) Sposobnost prilagođavanja promenama na tržištu (tzv.konjukturni ekstraprofit) 3) Faktori vezani za monopol.
  • Na parcelama boljim od regulatorne parcele ostvaruje se ekstraprofit. Njegovekarakteristike su: 1) Zbog dejstva prirodnog monopola kao regulatorni troškovi pojavljuju se troškovi na najlošijoj parceli. To uslovljava da na svim ostalim parcelama pojavi ekstraprofit, jer individualni troškovi i cene koštanja na tim parcelama manji od društveno priznatih (regulatornih) troškova i regulatorne cene. U industriji proizvođači ostvaruju ekstraprofit ako imaju nižu individualnu cenu koštanja od prosečne granske cene koštanja. U poljoprivredi ekstraprofit ostvaruju i oni porizvođači koji imaju CK veću od prosečne CK u grani – sve dok se ta CK ne izjednači sa cenom koštanja na najlošijoj parceli. 2) Razlike u prinosima između parcela nisu rezultat načina upotrebe kapitala već su rezutat razlika u prirodnoj plodnosti. Iz ovoga proizilazi da zakupac može, odgovarajućim načinom upotrebe kapitala, smanjiti individualne troškove, odnosno CK ispod prosečnih u grani i na toj osnovi proisvojiti odgovarajući ekstraprofit. Taj ekstraprofit se ne pretvara u diferencijalnu rentu, već ga prisvaja sam zakupac. U diferencijalnu rentu se pretvara samo ekstraprofit koji je vezan za povoljnije prirodne uslove. Kao takav, ovaj ekstraprofit je fiksiran – vezan je za te razlike u prirodnoj plodnosti i ne može se menjati aktivnošću samog zakupca. 3) Monopol privređivanja na datim parcelama. Taj monopol izveden je iz svojine nad datim parcelama, pa se ekstraprofit na parcelama boljim od regulatorne pojavljuje i kao oblik monopolskog ekstraprofita. Da ne postoji ovaj svojinski monopol, taj ekstraprofit bi prisvojio proizvođač. 4) Za razliku od monopolskog ekstraprofita u industriji u ovom slučaju svojinski monopol ne izražava se u dizanju TC kao monopolske iznad CP kao ravnotežne i na toj osnovi stvaranja odgovarajućeg monopolskog ekstraprofita. Ekstraprofit je kategorija krupne robne proizvodnje, pa se kao takav ne možeizvoditi iz prirodne plodnosti. Ekonomsku mogućnost ekstraprofita u poljoprivredi određujespecifičan način formiranja TC poljoprivrednih proizvoda.4.5.8. Diferencijalna renta I (DR I) Razlike u proizvodnim rezultatima između boljih parcela i regulatorne parceleeleminišu se diferenciranim plaćanjem rente. Na taj način se kroz diferencijalnu rentuzahvata od strane vlasnika sav ekstraprofit koji za svoju osnovu ima povoljnije prirodneuslove (razlike u plodnosti i razlike u udaljenosti u odnosu na tržište). Specifičan načinformiranja TC poljoprivrednih proizvoda obezbeđuje, kao što smo videli, jednakostkapitalista zakupaca sa kapitalistima u drugim oblastima. I pored diferenciranog plaćanjarente zakupci su u poziciji da obezbede prosečno reprodukovanje svoga kapitala –prisvajajući prosečan profit na uloženi kapital.PRIMER : ANGAŽOVANI NADOKNAĐENI DR I PARCELA PRINOS CK TC PRIHOD PPF KAPITAL KAPITAL (EKSTRA PF) A 100c + 100v 5 40 48 240 200 40 - B 100c + 100v 7 28,5 48 336 200 40 96 C 100c + 100v 8 25 48 384 200 40 144 D 100c + 100v 10 20 48 480 200 40 240 UKUPNO 400c + 400v 30 1.440 800 160 480
  • U našem slučaju TC ima sledeću strukturu: TC = CK + pf, odnosno: TC = 40ck + 8ppf. Pretpostavka analize je da je ppf 20%. Zbog toga i veličina ppf u TC iznosi 8. Pošto su troškovi sa najlošije parcele regulatorni troškovi, jer je proizvodnja sa te parcele neophodna za zadovoljenje društvenih potreba, onda oni u svoj svojoj veličini ulaze u TC. Realizaciom roba po TC obezbeđuje se pokriće ukupno utrošenog kapitala od 800 (pretpostavka da se čitav uloženi kapital troši u jednom proizvodnom procesu), prisvajanje ppf od 160 i ekstra pf odnosno diferencijalne rente I u visini od 480. na parceli B epf koji se pretvara u DRI iznosi 96. Tih 96 možemo dobiti ako razliku B – A pomnožimo sa TC. Ako uporedimo iznos realizovane vrednosti (1.440) sa CP (960) videćemo da se pojavljuje odgovarajuća razlika. Ova razlika potiče iz specifičnog karaktera prodajnih cena poljoprivrednih proizvoda. Realizaciom roba po toj ceni obezbeđuje se da ova grana proizvodnje prisvoji profit veći od prosečnog profita – to je iznos diferencijalne rente od 480.PRIMER : Nije bitno da li DR I potiče od različite plodnosti parcela ili od različite udaljenosti parcela. ANGAŽOVANI NADOKNAĐENI DR I PARCELA PRINOS CK TC PRIHOD PPF KAPITAL KAPITAL (EKSTRA PF) A 200c + 100v 10 30 36 360 300 60 - B 150c + 100v 10 25 36 360 250 50 60 C 120c + 100v 10 22 36 360 220 44 96 D 100c + 100v 10 20 36 360 200 40 120 UKUPNO 570c + 400v 40 1.440 970 194 2764.5.9. Apsolutna renta (AR) Kapital koji je plasiran u kupovinu zemlje se mora reprodukovati kao i svakidrugi. Reprodukovanje ovog kapitala vrši se prisvajanjem odgovarajuće rente. Ako predpostavimo da su parcele iste plodnosti, onda se neće pojavitidiferencijalna renta. CK na svim parcelama je jednaka. Međutim, i u tom slučaju svakaparcela mora svom vlasniku da donese odgovarajuću rentu. Ta renta se pojavljuje kaoosnovni oblik ekonomske valorizacije zemljišne svojine u kapitalizmu. Ona je jednala nasvim parcelama i naziva se apsolutna renta. Monopol privatne zemljišne svojine omogućava zemljovlasniku da svoju zemljudrži van upotrebe sve dotle, dok mu prilike ne dopuste takvo njeno iskorišćavanje koje ćemu doneti neki višak. Prirodni monopol (kvantitativna i kvalitativna ograničenost)uslovljavaju obradu i najlošije parcele kako bi se zadovoljile potrebe. To znači da se i nanajlošijoj parceli koja proizvodi deo potrebnog proizvoda moraju ekonomski reprodukovatikapitalkli i kapitaliste zakupca i kapitaliste zemljovlasnika. Kapitalista zakupac se reporodukuje uključivanjem ppf u strukturu TC. Da bi sereprodukovao i kapitalista zemljovlasnik struktura TC mora da izgleda: TC = CK + ppf + ar. Za razliku od diferencijalne rente koja ne ulazi u strukturu TC, apsolutna renta jenjen sastavni deo. Ovde je monopol privatne zemljišne svojine direktni uzrok dizanja TCiznad CP. Monopol zemljišne svojine nije sam po sebi dovoljan za objašnjenje apsolutnerente. Potrebne su i odgovarajuće ekonomske mogućnosti koje dopuštaju kapitalistivlasniku zemlje da zemlju drži van obrade sve dok se TC ne popne toliko da mu omogući
  • prisvajanje apsolutne rente. Na taj način proizvodnja na najlošijoj parceli postajeregulatorna u dvostrukom smislu: 1) Ona određuje iznos troškova koji se moraju pokriti da bi se proizvodnja mogla ponovo nastaviti. 2) Ona za date prilike određuje i prosečni iznos apsolutne rente.Neobrađene parcele neće se uzimati uobradu ako se njihovim obrađivanjem ne moguzadovoljiti ova dva uslova. Apsolunta renta, kao i diferencijalna renta, pojavljuje kao specifičan oblikmonopolskog ekstraprofita. Koje su granice kretanja ovog oblika monopolskog ekstraprofita? Da li seu odnosu na ekstraprofit koji se pretvara u diferencijalnu rentu javlja neka razlika? Ako se pođe od predpostavke: 1) da je tražnja jednaka ponudi 2) da proizvodnja sa najlošije parcele koja je u obradi predstavlja deo nužne proizvodnje onda je razlika u veličini ekstraprofita, odnosno diferencijalnerente na parcelama boljim od regulatorne objektivno uslovljena. Međutim kod apsolutne rente stvar je drugačija. Pošto je u pitanju monopolskiekstraprofit koji je rezultat dizanja TC iznad CP kao ravnotežne cene, onda granicenjegovog kretanja određuju faktori koji određuju i kretanje ponude i tražnje zapoljoprivrednim proizvodima. Objašnjavajući izvor i materijalnu sadržinu apsolutne rente na bazi vrednostikoja je proizvedena u poljoprivredi, K.Marks je pošao od pretpostavke da monopol privatnesvojine zemljišne svojine zahvata u vidu apsolutne rente svu razliku između vrednosti icene proizvodnje. Pošto je organski sastav kapitala u poljoprivredi niži od prosečnog organskogsastava u privredi kao celini (monopol zemljišne svojine je glavni uzrok te zaostalosti),onda je i cena proizvodnje u toj grani manja od vrednosti robe. Međutim, monopolzemljišne svojine sprečava uključivanje VV proizvedenog u poljoprivredi u procesobrazovanja prosečne profitne stope, pa se onda sva ta razlika između vrednosti i CPzahvata u vidu apsolutne rente. Samo pod navedenom predpostavkom se apsolutna rentamože izvesti iz vrednosti koja je stvorena u poljoprivredi. Mogućnosti seljenja kapitala u iliiz poljoprivrede su veoma ograničene. Ukoliko bi se organski sastav kapitala u poljoprivredi podigao na nivo prosečnogorganskog sastava kapitala u privredi ili čak bio veći od njega, tada bi nestala ova razlikaizmeđu vrednosti i CP. Izvor apsolutne rente bio bi, kao i kod svakog monopolskog profita,VV proizveden u čitavoj privredi, granice njegovog kretanja bile bi određene kao i granicekretanja monopolskog ekstraprofita. TC poljoprivrednih proizvoda razlikuje se od TC industrijskih proizvoda. Terazlike su uslovljene: 1) dejstvom monopola privatne zemljišne svojine 2) dejstvom prirodnog monopola 3) neelastičnošću tražnje za poljoprivrednim proizvodima. TC poljoprivrednik proizvoda u sebe uključuje: 1) Cenu koštanja po jednici proizvoda na regulatornoj parceli (u industriji je u pitanju prosečna granska cena koštanja). 2) Prosečan profit po jedinici proizvoda na kapital plasiran u regulatornu parcelu (u industriji je, kada je TC = CP, u pitanju ppf po jednici proizvoda obračunat na ukupno uloženi kapital 3) Apsolutna renta po jedinici proizvoda.
  • PRIMER : Angaž. Struktura Nadok. Aps. Parcela Prinos CK TC Prihod PPF DR kapital vrednosti kapital renta A 200 100c + 100v + 100m 5 40 60 300 200 40 60 - B 200 100c + 100v + 100m 7 28 60 420 200 40 60 120 C 200 100c + 100v + 100m 8 25 60 480 200 40 60 180 D 200 100c + 100v + 100m 10 20 60 600 200 40 60 300 Ukupno 800 400c + 400v + 400m 30 1.800 800 160 240 600 TC od 60 ima sledeću strukturu: 40CK + 8ppf + 12AR. Pretpostavla je prosečna proftina stopa 20%, kao i da se sva razlika između vrednosti robe (300) i njene CP (240) zahvata u vidu apsolutne rente (u strukturi TC apsolutna renta na regulatornoj parceli iznosi 60 : 5 = 12). Na osnovu ovakvog povećanja TC povećao se i ukupni iznos DR. Na parceli B: 2 ⋅ 60 = 120, na parceli C: 3 ⋅ 60 = 180, na parceli D: 5 ⋅ 60 = 300, pri čemu 2,3 i 5 predstavljaju razlike u prinosu u odnosu na regulatornu parcelu. Veličinu DR pri nepromenjenim razlikama u prirodnoj plodnosti tla, određuje kretanje TC. Zbog ovakvog načina formiranja prodajnih cena poljoprivrednih proizvodadruštvo je prinuđeno da za poljoprivredne proizvode plati 840 (600 + 240) više u odnosuna odgovarajuću industrijsku proizvodnju sa istim uloženim kapitalom i sa istimproizvodnim rezultatom. Upravo ova razlika se naziva lažna socijalna vrednost. Ukolikobi organski sastav kapitala u poljoprivredi bio isti kao u industriji, onda bi se kao vrednosniosnov i apsolutne rente pojavila VV proizvedeni u drugim oblastima privrede. Razvoj proizvodnih snaga u poljoprivredi pokazuje da se privatna zemljišnasvojina pojavljuje kao glavna prepreka tom razvoju. Kapitalisti vlasnici zemlje prisvojenurentu po pravilu ne plasiraju u poljoprivrednu proizvodnju i njeno unapređivanje, već tasredstva korste za sopstvene potrebe.4.5.10. Diferencijalna renta II (DR II)POJAM I DRUŠTVENO – EKONOMSKA SUŠTINA Rast stanovništva i razvitak proizvone snage rada, odnosno na toj osnovi poraststandarda uslovljavaju da je postojeća proizvodnja, po pravilu, nedovoljna da zadovoljnitražnju. Ova povećana tražnja može se, zadovoljiti na dva načina: 1) Povećanje poljoprivredne proizvodnje može se postići uključivanjem u obradu sve lošijih parcela i parcela sve udeljenijih od tržišta (tzv.ekstenzivni način povećanja poljoprivredne proizvodnje). Međutim, ovakav način povećanja poljoprivredne proizvodnje ima svoju apsolutnu i relativnu granicu. Apsolutna ograničenost vezana je za prirodnu ograničenost obradivih površina. Relativna ograničenost vezana je za veličinu regulatornih troškova na dodadtnim parcelama. Ti troškovi pri povećanoj tražnji mogu ići samo do određene tačke. Ta takča je dostignuta onda kada je dodatnu proizvodnju moguće uz manje troškove, obezbediti intenzivnijom obradom već obrađenih površina. Odnosno, kada se dodatnim ulaganjem kapitala na već obrađivanim parcelama obezbeđuju niži troškovi proizvodnje nego što su ti troškovi na novim parcelama. 2) Poljoprivrednu proizvodnju možemo povećati intenzivnijom obradom postojećih parcela (tzv.intenzivno povećanje poljoprivredne proizvodnje).
  • Na povećanu tražnju za poljoprivrednim proizvodima kapitalisti zakupciodgovoriće dodatinim plasmanom kapitala na parcelama koje su već u obradi samo ako suu toku trajanja zakupnog ugovora u mogućnosti da na bazi dodatne proizvodnje pstvareoplodnju svog dodatno uloženog kapitala na nivou koji nije manji od oplodnje naregulatornoj parceli. To je minimalni uslov. Češće se na bazi dodatnog ulaganja ostvarujeprinos veći nego na regulatornoj parceli, što omogućuje zakupcu da pored ppf prisvoji iodgovarajući ekstraprofit. Čim istekne zakupni ugovor kapitalista zemljovlasnik računa kao svoja svapobokljšanja na zemljištu koja su rezultat delatnosti kapitaliste zakupca, odnosno svapoboljšanja tretira kao svojstva koja po prirodi pripadaju zemlji. Zbog toga će u narednomzakupnom ugovoru kapitalista zemljovlasnik povećati i zakupninu. To je jedan od razlogastalnog povećanja zemljišne rente i bogaćenja kapitalista zemljovlasnika na račun celogdruštva. Na taj način dodatni ekstraprofit, koji je bio posledica dodatnog ulaganjakapitala, pretvara se u dodatnu rentu za zemljoposednika, odnosno diferencijalnu rentu II. Za razliku od diferencijalne rente I, kod diferencijalne rente II videli smo da seovaj dodatni ekstraprofit pretvara u diferencijalnu rentu tek po isteku zakupnog ugovora.Zbog toga su zakupci zainteresovani da zakupni rok traje što duže, a zemljovlasnici kraće.Upravo ta dužina zakupnog ugovora može se javiti kao značajan ograničavajući faktorrazvoja proizvodnih snaga.PRIMER : Uzećemo isti primer kao i kod objašnjenja apsolutne rente, s tim što ćemo pretpostaviti da je zbog povećane tražnje došlo do dodatnog plasmana kapitala (u iznosu od 200) na parcelama B, C i D, kao i da je ostvaren dodatni prinos jednak prvobitnom prinosu. Angaž. Dodat. Vrednost Dodat. Nadok. Prcela Prinos TC Prihod PPF AR DR I epf kapital kapital robe prinos kapital A 200 - 300 5 - 60 300 200 40 60 - - B 200 200 600 7 7 60 840 400 80 60 120 180 C 200 200 600 8 8 60 960 400 80 60 180 240 D 200 200 600 10 10 60 1.200 400 80 60 300 360 Ukupno 800 600 2.100 30 25 3.300 1.400 280 240 600 780 Dodatnim plasmanom kapitala od 600 pstvaren je dodatni prinos od 25, koji jedovoljan da zadovolji datu tražnju. Pošto je parcela A ostala i dalje regulatorna, to je i TCostala ista kao i u predhodnom slučaju, odnosno 60. U čemu je interes kapitaliste zakupca da vrši ovo dodatno ulaganjekapitala? Očigledno u dodatnom pf koji se stvara na bazi ovakvih proizvodnih rezultata.Taj dodatni ekstraprofit iznosi 780 i veći je od ekstraprofita kod prvobinog ulaganja kapitala(tada je iznosio 600) za 180. ovo povećanje ekstraprofita u većoj srazmeri nego što jepovećana proizvodnja rezultat su činjenice da u toku trajanja zakupnog ugovora kapitalistazakupac ne plaća apsolutnu rentu za dodati plasman kapitala, inače, ova je rentasrazmerna veličini uloženog kapitala. Naravno po isteku zakupnog ugovora ovaj dodatniekstraprofit, pri ostalim nepromenjenim uslovima, prisvojiće u vidu diferencijaln rente IIvlasnik zemlje kada bude određivao uslove za sklapanje novog zakupnog ugovora.
  • MAKSIMIRANJE PROIZVODNJE I PF NA BAZI DODATNOG ULAGANJA KAPITALA U našem primeru za diferencijalnu rentu II predpostavili smo da se u istojsrazmeri u kojoj se povećava plasirani kapital na parcelama B, C i D povećava i prinos.Međutim u praksi to ne mora bit slučaj. Dodatni prinosi mogu rasti u srazmeri, većoj ilimanjoj uz istu, veću ili manju proizvodnost RS na bazi takvog plasmana kapitala. Ovderazlikujemo 3 slučaja: 1) Dodatnim plasmanom kapitala obezbeđuje se takva proizvodnost na parcelama B, C i D da se nihove CK izjednačavaju sa CK na najlošijoj parceli. 2) Dodatnim plasmanom kapitala ostvaruju se rastući prinosi na bazi kojih se obezbeđuje dodatni ekstraprofit, koji je veći od ekstraprofita kod prvobitnog plasmana kapitala. 3) Kao posledica dodatnog plasmana dolazi do opadanja proizvodnosti, pa se ne može prisvojiti ni prosečan profit kao na regulatornoj parceli, što ima za posledicu da se u sledećem cikljusu proizvodnje ove parcele izbacuju iz upotrebe. Iz zakona opadajućih prinosa koji pokazuje efekte dodatnog ulaganjavarijabilnog faktora na fiksnu količinu drugog fatora sledi: Granični proizvod je dodatni proizvod koji je rezultat dodatnog ulaganjapromenljivog faktora na fiksnu veličinu drugog faktora. Granični troškovi se definišu kao ukupni troškovi proizvodnje graničnogproizvoda. Granični prihod je prihod koji se dobija prodajom graničnog proizvoda. Imajući sve ovo u vidu granični proizvod zemlje (ako je ona varijabilni faktor)definiše kao količina žita (ako je to proizvod) koja bi se izgubila da je obrađeno jedno jutro(ili bilo koja jednica površine) manje. Koji su kriteriji na bazi koji će zakupci donositi odluke o obimuproizvodnje kako bi maksimirali svoj profit? Kapitalista zakupac ići će na dodatno ulaganje kapitala na parcelama koje suveć u obradi ako su granični troškovi sa tih parcela manji od graničnih troškova saneobrađenih, novih parcela. Kapitalista zakupac ima veliku mogućnost kombinovanja FP. Recimo FP radna snaga: Kapitalista zakupac će raspoređivati RS po parcelamakoje obrađuje tako da ostvari najveću moguću ukupnu proizvodnju. To je tzv.processukcesivnog razmeštanja RS – ona će se prvo razmeštati na plodnijim parcelama sve dotačke dok se granični prihod sa tih parcela ne izjednači sa GT. Potom će preći na ostaleparcele sve dok ne dođe do najlošije. U stvari, ovako će se razmeštati bilo koji FP. Ako kapitalista zakupac vrši dodatno ulaganje kapitala tako što vrši dodatnoangažovanje samo RS, onda je uslov da se ostvare najmanji troškovi da se proizvodnjapovećava sve dok se granični prohod na bazi graničnog fizičkog proizvoda RS ne izjednačisa cenom RS. Ako je se vrši dodatno angažovanje samo zemlje, onda se minimalnitroškovi postižu u tački kada se granični prihod izjednači sa cenom zemlje... Tako da će zakupac ostvariti maksimalan profit kada svaki FP angažuje uprocesu sve dotle doke se ne izjednače granični prihod i granični troškovi. Pod 1) Padajuća proizvodnost na bazi dodatnog ulaganja kapitala izjednačavaCK na boljim parcelama sa CK na regulatornoj parceli. To će usloviti nestanakekstraprofita koji je vlasnik zemlje prisvajao u vidu diferencijalne rente. Pod 2) Dodatnim plasmanom kapitala obezbeđuje se dodadtni proizvod koji jeveći od proizvoda pri prvobitnom plasmanu kapitala, pa je i ekstraprofit veći nego kodprvobitnog plasmana kapitala.
  • Pod 3) Kada dodatna proizvodnost na bazi dodatnog ulaganja toliko opadne dase na datoj parceli ne može proisvojiti ni prosečan profit, onda se takve parcele isključujuiz dalje obrade.PRIMER : Prvo ćemo poći od pretpostavke da se TC nije menjala pri dodatnom plasmanu kapitala (od 200) na parcelama B, C i D i dodatnom prinosu na njima od 1, 5 I 8. U tom slučaju parcela B ne bi mogla da plati ni diferencijalnu rentu, ni apsolutnu rentu: Ulož. Dodat. Dadat. Parcela Prinos CK TC Prihod Zakupac AR DR I DR II kapital kapital prinos A 200 - 5 - 40 60 300 200 + 40 60 - - B 200 200 7 1 50 60 480 400 + 80 - - - C 200 200 8 5 30,7 60 780 400 + 80 60 180 60 D 200 200 10 8 22,2 60 1.080 400 + 80 60 300 240 Ukupno 800 600 30 14 2.640 1.400 + 280 180 480 300 U ovom slučaju CK je najveća na parceli B (zbog dodatno prinosa od samo 1), pa će se iz ostvarenog prihoda od 480 kapitalista zakupac moći samo da nadoknadi utrošeni kapital od 400 i da prisvoji prosečan profit 80. Dodatni ekstra profit od 300 (60 + 140) koji smo označili kao DR II prisvojiće na parcelama C i D zakupac u toku trajanja zakupnog ugovora. Pošto je zakupac obavezan da za korišćenje parcele B plati apsolutnu rentu, on će to moči oraditi na račun dodatnog ekstraprofita sa parcela C i D.PRIMER : Međutim, pošto je dodatno ulaganje kapitala na parcelama B, C i D proisteklo zbog dodatne tražnje, to i celokupna dodatna proizvodnja od 14 predstavlja deo potrebne robne proizvodnje. U ovom slučaju polazimo od pretpostavke da je zbog dodatne tražnje došlo do porasta TC. TC sad iznosi 75 i njena struktura je 50CK + 10ppf + 15AR. Ulož. Dodat. Dadat. Ukupni Parcela Prinos CK TC Prihod Zakupac kapital kapital prinos epf A 200 - 5 - 40 75 375 200 + 40 135 B 200 200 7 1 50 75 600 400 + 80 120 C 200 200 8 5 30,7 75 975 400 + 80 495 D 200 200 10 8 22,2 75 1.350 400 + 80 870 Ukupno 800 600 30 14 3.300 1.400 + 280 1.620 Prema tome na bazi dodatnog plasmana kapitala u toku postojećeg zakupnog ugovora zakupci će prisvojiti ekstraprofit u iznosu od 780 (1.620 – 840 = 780). Iznos od 840 predstavlja diferencijalnu rentu (600) i apsolutnu renu (240) koje zakupci plaćaju za prvobitni plasman kapitala. Međutim, po isteku zakupnog ugovora stvar se menja pa će celokupnu masu ekstra profita prisvojiti vlasnik u vidu AR, DR I i DR IIPRIMER : Rasporeda realizovane vrednosti kada istekne zakupni ugovor izgleda: Ulož. Dodat. Dadat. Parcela Prinos CK TC Prihod Zakupac AR DR I DR II kapital kapital prinos A 200 - 5 - 40 75 375 200 + 40 120 15 - B 200 200 7 1 50 75 600 400 + 80 120 - - C 200 200 8 5 30,7 75 975 400 + 80 120 180 195 D 200 200 10 8 22,2 75 1.350 400 + 80 120 300 450 Ukupno 800 600 30 14 3.300 1.400 + 280 480 495 645
  • Pad proizvodnosti na bazi dodatnog plasmana kapitala doveo je do porasta cene koštanja na parceli B na iznos od 50, pa je ona i postala i regulatorna. Zbog toga se na parceli B, kao regulatornoj, ne pojavljuje ni DR I ni DR II, dok se sada na parceli A pojavljuje DR I. Apsolutna renta na regulatornoj parceli B određena je kao razlika između vrednosti robe (600) i CP (480). U našem primeru i najlošija parcela plaća DR I. Najlošija parcela plaćaće DRIjoš samo u slučaju kada se zbog povećane tražnje moraju uzimati u obradu i parcele ilošije od regulatorne. Ako posmatramo poslednji primer, uošiće se da je za dodatno ulaganje kapiala od 200 potreban granični proizvod od 2,66 da bi se pokrili GT (100c + 100v). Znači, pri tom graničnom proizvodu zakupac ne ostvaruje pf na dodatno uloženi kapital. Da bi zakupac ostvario profit granični proizvod mora biti veći od 2,66, a da bi pored ppf prisvojio i epf granični proizvod moda da je veći od 3,2. U našem primeru ako na svim parcelama posle nekoliko ulaganjadodatnog kapitala granični proizvod padne na 2,66 ukupni profit će biti maksimalan.MARGINALNA PRODUKTIVNOST FP I ODRE ENJE RENTE Zakon opadajućih prinosa i granična proizvodnost značajni su za određivanjeoptimalnog obima proizvodnje, tj.obima koji obezbeđuje maksimalan profit uz minimalnetroškove. Problem nastaje kada se na bazi granične proizvodnosti FP određuje dohodaktog FP. U predhodnim izlaganjima nabrojani su razni problemi u vezi sa određivanjemdohodka FP na bazi njegove granične proizvodnosti. Pored ovi postoji još jedan problem,karakterističan za pitanje rente: Čak i u granicama teorije nije tačan stav da svaki FP u raspodeli prima ono štounosi u ukupan proizovod. Tako, na primer, kada bi zemlja bila plodnija, tako da svakojutro obrađene zemlje doprinese više ukupnom proizvodu, povećala bi se upravo graničnaproizvodnost RS (što sa njenim doprinosom nema veze), dok bi nivo rente bio možda niži.Slično tome, kada bi radnici napornije radili za istu nadnicu rente bi više rasle (iako sedoprinos zemlje nije povećao).4.5.11. Monopolska renta (MR) Monopolska renta predstavlja ekonomski oblik realizacije monopola zemljišnesvojine nad zemljištem posebne vrste. Proizvodnja nekih specifičnih kuptura, specifičnog kvaliteta ... može se proizvestisamo na datim parcelama, što omogućuje vlasniku tih parcela da pored diferencijalne iapsolutne rente prisvoji i monopolsku rentu. Taj monopolski položaj obezbeđuje vlasnikumogućnost da diktira TC. TC = CK + ppf + AR + MR. TC je sada veća od CP za AR i MR. Troškovi na najlošijoj parceli ostaju i daljeregularni, pa se sada i na najlošijoj parceli pojavljuje monopolski ekstraprofit – monopolskarenta.PRIMER : Primer za apsolutnu rentu menjamo tako da je nova TC 70, a ne 60 upravo zbog tog monpolskog položaja. 70 = 40CK + 8ppf + 12AR + 10MR. ULOŽENI PRINOS PRINOS TC PRIHOD ZAKUPAC AR DR MR KAPITAL A 200 5 70 350 200 + 40 60 - 50 B 200 7 70 490 200 + 40 60 120 70 C 200 8 70 560 200 + 40 60 180 80 D 200 10 70 700 200 + 40 60 300 100 UKUPNO 800 30 2.100 800 + 160 240 600 300
  • Monopolska zemljišna renta je pojavni oblik monopolskog ekstra profita upoljoprivredi. Za razliku od DR i AR koje predstavljaju specifinu vrstu ekstraprofita (dejstvomonopola zemljišne svojine i prirodnog monopola) ekstraprofit kod MR predstavlja klasičnimonopolski ekstraprofit.4.5.12. Cena zemlje Pošto je zemlja predmet kupovine i prodaje to ona ima svoju cenu. Zemlja sekupuje, jer se njenom kupovinom obezbeđuje renta. Ranije smo naglasili da se cena ivrednost mogu razlikovati. Upravo je takav slučaj kod cene zemlje. Jer, ova cena, kaoiracionalni oblik cene, nije ustvari cena zemlje koja se kupuje i prodaje, već je izraz pravavlasnika zemlje da stiše odgovarajuću rentu. Cena zemlje se određuje kapitalizaciom prihoda. Razvijeni kamatosni i akicijskikapital, te razvijeno tržište hartija od vrednosti omogućuju da se svaki prihod predstavi kaoplod nekog kapitala. Da bi se obezbedila jednakost ovog kapitala sa kamatosnimkapitalom cena zemlje se određuje: Zemljišna renta Cena zemlje = x 100 Kamatna stopa Iz navednog obrasca za cenu zemlje vidimo da ona zavisi od visine zemljišnerente i kamatne stope. Faktori koji utiču na kretanje cene zemlje: 1) Sa razvojem kapitalizma kamatna stopa ima tendenciju pada jer i prosečna ppf ima tendenciju pada. S druge strane, sve većim razvojem kamatosnog kapitala sve je veća njegova ponuda,što takođe utiče na tendencijski pad kamatne stope. 2) Sve veće potrebe za poljoprivrednim proizvodima teraće zakupce da zakupe i obrađuju sve lošije parcele. U tom slučaju porašće i TC jer su porasli i regulatorni troškovi, što će usloviti i porast rente na parcelama boljim od regularne. 3) Posledica ulaganja dodatnog kapitala je povećana proizvodnost koja dovodi do povećanja rente. 4) Renta može porasti i pri nepromenjenoj proizvodnosti jer se povećava masa kapitala koji eksploatiše datu zemlju. 5) Sve veće ulaganje stalnog kapitala u zemlju dovodi do povećanja rente4.5.13. Mogućnosti i karakteristike rente u mešovitoj privredi Savremena društva se razvijaju kao mešovita društva, sa različitom strukturomsvojinskih odblika i sa različitim stepenom razvijenosti robne proizvodnje. U mnogim zemljama u većoj ili manjoj meri je izvršeno podruštvljavanje zemljekao osnovnog uslova proizvodnje i života uopšte. Kao rezultat tog procesa pojavljuju serazličiti oblici svojine: državna, privatna, kolektivna (zadružna), a ponegde i društvena.DRŽAVNA SVOJINA Razlikujemo rentu u: 1) Tzv. socijalističkim zemljama 2) U uslovima razijene robne proizvodnje.
  • (1) Razvoj društava u kojima je izvršena nacionalizacija pokazuje dominacijudržavne svojine, dok su ostali oblici svojine manje zastupljeni, a negde nisu ni postojali. Toje donelo dominaciju i nerobnog (kvazi robnog) sistema privređivanja u odnosu na robnisistem. Često se postavljalo pitanje da li će apsolutna renta da nestane zbog toga što jedržava većinski vlasnik. Apsolutna renta je i dalje ostala. Država se ponašala kao vlasnik.Često je ona i zloupotrebljavala tu svoju dominantnu poziciju pa je od proizvođača uzimalaveliki deo VV, a nekad i ceo VV. U stvari, država je regulisala čitav proces proizvodnje, raspodele i razmene.Tako da se renta pretvorila u obračunski kategoriju. Država je određivala i nivo razlika uprirodnoj plodnosti kao i diferencije kada je u pitanju udaljenost od tržišta. Država jeodređivala sa koliko VV je preduzeće moglo da raspolaže. Na ovaj način renta kao kategorija krupne robne proizvodnje se u potpunostinegira. Njenu veličinu određuje centralni planski organ, pa se zahvata iz VV proizvođačaviše nego što bi smelo. Svođenje rente na obračunsku kategoriju prouzrokovalo je i velikeneracionalnosti u proizvodnji. Npr. 80 – tih godina u SSSR okućnice seljaka, bašte i vrtovikoji su radnici i činovnici dobijali činili su svega 2% ukupne obradive površine. Ali su tih 2%davali 63% ukupne proizvodnje krompira.(2) Država kao vlasnik državne svojine u uslovima razvijene robne proizvodnje seponaša slično bilo koji kapitalista. Do razlike dolazi kada je u pitanju uopotreba VV. Država kao i svaki drugi vlasnik zemlje prisvaja AR i DR. Međutim priroda ovihrenti je drugačija. Dok obični zemljišni kapitalista koristi te rente za zadovoljenje svojihpotreba, država te rente koristi kako bi stimulisala proizvodnju ili podmirila neku drugudruštvenu potrebu. Sada se svojina ne pojavljuje kao prepreka slobodnom organizovanjuproizvodnje. Država može da se za neko vreme i rente kako bi još više stimulisalaproizvodnju.KOLEKTIVNA - ZADRUŽNA SVOJINA Zadružna svojina je značajna za anazlu rente zbog sledeća dva razloga: 1) U pitanju je pokušaj pretvaranja prirodnog monopola kao prepreke za postizanje prozvodnje određenog obima i kvaliteta. Proizvodni rezultat je utoliko veći ukoliko su parcele koje se udružuju kvalitetnije i veće. 2) Raspodela ostvarenog rezultata regulisana je drugačije nego kod kapitalističke i državne svojine. Pošto su proizvođači koji se udružuju u zadrugu i vlasnici zemlje i odgovarajućih SP koja unose u zadrugu, to će se i jedan deo ostvarenog dohodka zadruge raspoređivati među zadrugarima srazmerno unetom kapitalu (SP i zemlje). Drugi deo dohodka zadruge raspoređivaće se među zadrugarima srazmerno njihovom radnom doprinosu i ostvarenom rezultatu. Raspodela ekstra dohodka koji nije rezultat samo njihovog rada, već je uslovljeni razlikama u prirodnoj plodnosti i udaljenosti od tržišta, na pojedine namene stvar jepolitike zadruge. Imati u vidu da na osnovu te raspodele taj dohodak se neće pretvoriti uneki vid rente. Zadrugar svoj rad i svoju svojinu unosi u zadrugu pre svega radi obezbeđenjaodgovarajućeg dohodka.
  • DRUŠTVENA SVOJINA U savremenoj mešovitoj privredi javljaju se razni oblicidruštvene svojine.(preduzeće kao kolektivni vlasnik SP, različiti oblici akcionarstva zaposlenih i sl.) u kojimase prisvajanje na bazi svojine i prisvajanje na bazi rada pojavljuje u različitim srazmerama.Sa procesom podruštvljavanja stvara se pretpostavka da se monopol zemljišne svojineeliminiše kao prepreka organizovanju proizvodnje. U takvim uslovima preduzeće je podvrgnuto zakonima krupne robne proizvodnjei kao tako mora da efikasno i efektivno koristi sve raspoložive resurse (to znači i zemljukoju dobija na korišćenje od strane društva). Raspodelu dohodka determinišu dva faktora:svojina nad sredstvima za proizvodnju i radni doprinos ostvarenom rezultatu. Znamo da se DR pojavljuje ne zbog načina upotrebe kapitala, već zbog razlika uplodnosti i udaljenosti od tržišta. U našem slučaju to će značiti da proizvođači (preduzeća)na boljim parcelama ostvaruju ekstradobit koji nije rezultat njihovog rada. Tu dobit treba daprisvoji društvo. Da li će se uzeti ta cela dobit ili samo deo kao vid stimulacije preduzeća išta će se uraditi sa onim delom koji je uzet spada u domen politike društva.DA LI SE DIFERENCIJALNA I APSOLUTNA RENTA POJAVLJUJE KAO EKONOMSKIOBLIK REALIZACIJE SITNE (PARCELNE) SELJAČKE PROIZVODNJE? Po nekim shvatanjima apsolutna renta se u sitnoj (parcelnoj) zemljišnoj svojinipojavljuje kao razlika između TC i vrednosti robe, dok se diferencijalna renta objašnjavakao razlika u dohodcima seljaka nastala na bazi razlike u produktivnosti rada. Te razlike uproduktovnosti proističu iz različite plodnosti i udaljenosti od tržišta. Ovakav pristup zanemaruje sledeće momente: 1) Zanemaruje se činjenica da je renta specifičan oblik oplodnje onog kapitala koji se ulaže u kupovinu zemlje, a ne u njenu obradu. DR, AR i MR odražavaju društveno – ekonomske odnose krupne kapitalističke poljoprivredne proizvdnje. Zbog toga se ne može njihova suština preslikati na društveno – ekonomske odnose u sitnoj zemljišnoj svojini. 2) Zbog niske produktivnosti i čitavog niza drugih fakotra seljak nije u mogućnosti da utiče na veličinu TC, pa zato četo kroza datu TC ne može nadokanaditi ni sve proizvodne troškove. Dohodak koji ostvaruje seljak prodajom svojih proizvoda odnosno izdavanjem zemlje u zakup ne pojavljuje se kao ekstraprofit. DR, a često i AR se u krupnoj kapitalističkoj poljoprivrednoj proizvodnji pojavljuju kao lažna socijalan vrednost. To nije slučaj sa sitnom (parcelnom) svojinom. U takvim uslovima granica proizvodnje nije ni ppf ni veličina rente, već najamnina koju sami sebi plaćaju (spuištajući je često do fizičkog minimuma). 3) Motivi davanja zemlje u zakup su različiti kod sitno seljačke svojine u odnosu na krupnu kapitalističku zemljišnu svojinu. Dok je kod krupne kapitalističke zemljišne svojine u pitanju oblik plasmana kapitala radi njegove oplodnje, kod sitno parcelne svojine zemlja se najčešće izdaje u zakup zbog nemogućnosti njene obrade, pa se na taj način štoto nivo dohodka vlasnika zemlje. Zemlja se, s druge strane, ne uzima u zakup radi prisvajanja pf na uloženi kapital, već zakupac uzima zemlju u zakup kako bi obezbedio svoje normalno reprodukovanje.
  • 4.5.14. Rente i ekološka zaštita prirodnih i drugih dobara Doktrina i ideologija slobodne konkurencije godinama je počivala i dan danaspočiva na uverenju da slobodno ispoljavanje ekonomskih zakona na tržištu ima zaposledicu maksimalno zadovoljenje interesa celog društva. Sve ubrzanije zagađivanječovekove prirodne i životne okoline, sve ubrzanije iscrpljivanje nenadoknadivih prirodnihresursa pokazuje slabosti modela slobodne konkurencije. U teoriji i praksi izdiferencirala su se dva odsnovna pristupa za rešavanje ovogproblema: 1) Tržište će samo po sebi, ako se novi troškovi zagađenja uključe u CK, dovesti do najboljeg rešenja. Uključivanje ovih troškova u cenu koštanja izazvaće lančanu reakciju: porast TC dovešće do smanjenja prodaje, što će ove proizvođače prisiliti da uvode nova tahničko – tehnološka rešenja, koja če smanjiti nivo zagađenja i nivo troškova. Granični nivo zagađenosti postiže se na tački na kojoj je trošak koji snose zagađivači jednak koristi koje imaju ztrve od tako smanjenog zagađivanja. Savršena konkurencija utvrdila bi optimalni nivo zagađenosti, a od zagađivača bi se naplaćivala taksa za jednicu štetne materije. Ako je granični trošak otklanjanja zagađenosti niži od takve takse zagađivači će imati interesa da otklanjaju zagađenost nego da plaćaju taksu. 2) Tržište ove probleme ne može rešiti. Određene optimalnog obima zagađenosti i iscrpljivanja prirodnih resursa stvar je društvene odluke. Uključivanje eksternih troškova u CK smanjuje profitnu stopu u ovim delatnostima te smanjuje interes za ulaganje kapitala u ove oblasti, što može imati štetne efekte za društvo jer je u pitanju proizvodnja koja je društveno neophodna. Čistih rešenja nema te današnja praksa predstavlja kombinaciju dva navedenametoda. Kakva je uloga rente u tom procesu? Rente i rentni odnosi igraju značajnu ulogu. Dolazi do potrebe podruštvljavanjarente, odnosno njihovog zahvatanja od strane društvatako prikupljena sredstva bi sekoristila za otklanjanje posledica zagađivanja čovekove okoline. Kada je u pitanju očuvanjeograničenih resursa uvodile bi se posebne monopolske rente koja bi sprečavaleprekomernu proizvodnju. Renta bi i uvakvim odnosima ostala i dalje kategorija robne proizvodnje, pa bizakon vrednosti i dalje rešavao mnoga pitanja oko alokacije proizvodnih resursa iraspodele ostvarenih rezultata. Uvođenje eksternih troškova u CK može da izazove padinvesticija za proizvodnju dobara. Pošto se radi o društveno neophodnim dobrima, jedinorešenje je podruštveljavanje SP za proizvodnju u tim delatnostima. Prema tome, podruštvljavanje svojine nad zemljom kao opštim uslovom radapostaje sve više potreba savremenog društva. To ne znači ukudanje robne porizvodnje naovom sektoru, već samo znači da će ekstraprofite koji su rezultat povoljnih prirodnihresursa prisvojiti sada društvo umesto ranijih vlasnika tih prirodnih resursa.
  • 5. Opšti uslovi i karakteristike razvoja savremene robne privrede5.1. Društveno – ekonomske promene u savremenoj robnoj privredi5.1.1. Osnovne faze u dosadašnjem razvoju kapitalizma Kapitalizam postoji u najvećem broju danas industrijski najrazvijenijih zemalja,postoji i razvija se preko 3 veka. Neuspeli pokušaji izgradnje postkapitalističkog društvadaju povoda se se zakuljuči da je kapitalizam istorijski neprolazno društvo. Međutim, makako sporo se dešavale postoje određene kalitativne promene. Sledeće razvojne faze: 1) Liberalni kapitalizam 2) Monopolski kapitalizam ili kapitalizam ograničene tržišne konkurencije 3) Državno – monopolski kapitalizam 4) Savremeno mešovito društvo(1) Ova faza razvoja kapitalizma traje od njegovog nastajanja do kraja 70 – tihgodina 19.veka. zasnovana je na razvoju proizvodnih snaga koje se usavršavaju počevšiod proste kooperacije, zatim manufakture da bi svoj najviši nivo ostvarile s prvomindustrijskom revoluciom i prelaskom u drugu. Zahvaljujući ekonomskim procesima diferenciranja robnih proizvođača iprvobitnoj akumulaciji kapitala, oformljen je osnovni proizvodni odnos kao odnoskapitalista i najamnih radnika. Tržišnu strukturu karakteriše atomiziranost ponude i tražnje.Cenovna konkurencija je osnovni vid kunkurencije. Tržište i njegove zakonitostipredstavljaju se kao idealni mehanizami funkcionisanja tržišta – slobodna konkurencija. Nova poslovna motivacija u vidu maksimiziranja profita u odnosu napredujmljeni kapital. Motivacija se ostvaruje na kratak rok. Poslovna motivacija obejktivnouslovljava porast organskog kapitala. Dolazi do procesa koncentracije i centralizacijekapitala i prelaska kapitalizma u monopolsku fazu razvoja.(2) 70 – tih godina 19.veka dalji razvoj proizvodnih snaga zahteva je ogrmnekapitale koje je bilo neophodno oformiti kako bi se omogućio prodor nove tehnike itehnologije svojstven drugoj industijskoj revoluciji. Nastaje potreba za procesomukrupnjivanja, centralizacije kapitala na osnovu udruživanja individualnih kapitala. Ona seobavlja dobrovoljno putem formiranja AD ili prinudno preuzimanjem od strane drugihprivrednih subekata. Polako dolazi do formiranja prvih monopolskih i oligopolskih struktura.Konkurencija je sve manje cenovna, a sve više necenovna. Snažno se razvija novčani promet, nastaje i razvija se finansijski kapital,finansijsko tržište, što omogućuje dalje nastavljanje procesa koncentracije i centralizacijekapitala. Dolazi do razdvajanja upravljanja od svojine. Maksimiranje profita se i daljezadržava kao glavni motiv. Motivacija je usmerena na duži rok. Krupni privredni subjekti sve više postaju zamajac tehničko - tehnološkograzvoja. Tržiste prevazilazi nacionalne granice, pa se uporedo sa formiranjemmonopolskih preduzeća formira i svetsko tržište. Zbog otvorene težnje za globalnom dominaciom i robovskom eksploataciomkako radnika tako i sitnih država ovaj period razvoja kapitalizma naziva se imperijalizam.Dolazi do formiranja multinacionalnih (MNK) i transnacionalih kompanija (TNK).
  • (3) Država kao svesno organizovani mehanizam upravljanja društvom bila jeznačajan faktor već u procesu prvobitne akumulacije kapitala, da bi se po konsolidovanjukapitalističkog društvenog sistema u fazi liberalnog kapitalizma orjentisala na određivanjeopštedruštveno i pravnog okvira u kojem će se odvijati privredne delatnosti, omogućujućina taj način privrednim subjektima slobodnu tržišnu konkurenciju. Faza državno – monpolskog kapitalizma počinje posle Velike svetskeekonomske krize (1929 – 1933) i traje sve do 80 – tih godina dvadesetog veka. Za tu fazukarakteristično je trajno i snažno uključivanje države u ekonomsku strukturu monopolskogkapitalizma. Reč je o potrebi vođenja makroprivredne, anticiklične, stabilizacione,razvojne politike. Država se pojavljuje kao koordinator i svesni regulator i kontrolorposlovnog ponašanja monopola. Ona predstavlja i značajnog investitora u područijuinfrastrukturnih delatnosti. Kao rezultat saradnje države i monopola u savremenim zemljama 50 – tihgodina dolazi do III naučno – tehnološke revolucije, a 80 – tih i do početka IV. Za ovu fazukapitalizma specifičan je i odnos tržišnog i državnog regulisanja društvene reprodukcije.Značajna funkcija države je podsticanje razvoja i istraživanja (Research andDevelopment – R&D).(4) Sistem mešovite privrede pojavljuje se kao jedna od osnovnih karakteristikafunkcionisanja i razvoja savremenog društva. U sistemu mešovite privrede se bukvalnomešaju različiti svojinski oblici i regulatorni mehanizmi (tržišni, svesno – usmeravajući,planski). Kvalitativno se menjaju odnosi između pojedinih svojinskih sektora privređivanja,kao što se menjaju odnosi i međusobno preplitanje stihijskog i svesnog mehanizmaregulacije. Dolazi do promena u prirodi, značaju i složenosti rada RS. Postoji uvećanatražnja za visoko obrazovanom RS. Dolazi do iseljavanja fabrika iz zemalja matica uzemlje afilijacije, gde se iskorišćavaju prednosti kao jeftina RS, niski porezi (tzv.zemljeporeskog raja), nedostatak regulacije – kontrole na preduzećima. Intezivira se procesglobalizacije. Sve izraženija je akceleracija razvoja ljudskog društva posebno u pogledutehnologije.5.1.2. Osnovna obeležija savremene etape razvoja kapitalizma5.1.2.1. Procesi podruštvljavanja i promene u ekonomskoj strukturi savremenog društva Proces proizvodnje od svojih početaka ostvaruje se kao društveni procesproizvodnje. Dalji razvoj proizvodnih snaga još je više učinio ljude u proizvodnjimeđusobno zavisnim. On je uslovio i društvenu podelu rada koja je dovela do višegstepena podruštvljavanja jer je proizvođače učinila međusobno zavisnim u ekonomskomsmislu. Svi proizvođači se predstavljaju kao neophodne karike jednistvenog lanca procesadruštvene reprodukcije. Razvoj proizvodnih snaga uslovljava i oblik organizovanjadruštvene proizvodnje. Robna proizvodnja bitno je uticala na dalji razvoj procesapodruštvljavanja.
  • Razdvaja se kapital svojina od kapital funkcije, a kao nosioci upravljanjapojavljuju se i radnici čime se tendencijski prevazilaze kapitalistički odnosi. U vremenastajanja akcionarskih društava javile su se i razvive se kooperativne radničke fabrike.One pokazuju kako se prirodno razvija i izgrađuje nov način proizvodnje. AD i kooperativne radnike fabrike mogu se smatrati prelaznim, podruštvljenimoblicima i elementima ekonomske strukture tog dtuštva. U tim uslovima sredstva dobijajuneposredini oblik društvenog kapiala, kao oblik ukidanja privatne svojine u okvirimakapitalističkog načina proizvodnje. Dalji korak u razvoju kapitalističke privatne svojine doveo je do pojavemonopolističkog kapitala i daljeg podruštvaljavanja načina upravljanja zabog mogućnostiuspostavljanja kontrole malog broja privrednih subjekata nad funkcionisanjem celinedruštvene reprodukcije. Ovo se može ilustovati činjenicom da 500 najkrupnijih korporacijau SAD (od ukupno 15 miliona preduzeća) drži u svojim rukama ¾ proizvodnje i kapitala i2 /3 celokune RS. Mogučnost raspolaganja tuđim kapitalom na akcionarskoj osnovi dala jepodsticaje još većoj koncentraciji i centralizaciji i jačanju kontrole monopola nad celinomprocesa reprodukcije. Promene u područiju tehnike i tehnologije ubrzale su procese širenjaakcionarske i državne svojine kao oblike socijalizacije prozivodnog i prometnog kapitala.Oni se ostvaruju na sledeći način: 1) Preuzimanjem kapitalističkih fabrika koje su pod stečajem od strane radnika i njihovim pretvaranjem u efikasna preduzeća, što se može shvatiti i kao izraz neefikasnosti privatnog upravljanja i postojanja alternative odnosno razdvajanja novog načina proizvodnje. 2) Formiranjem kolektivnih fondova radničkih deonica (akcionarstvo zaposlenih) kojima se omogućuje da radnici dolaze u poziciju da učestvuju u raspodeli profita. Taj udeo u profitu je osnova povodom koji se obezbeđuje učešće u upravljanju preduzećem. Na ovaj način formiran kapital u određenom momentu može da prevlada u AD i da se time omogući da radnici preuzmu kontrolu nad preduzećem. Sasvim je prirodno da radnici učestvuju u upravi AD i u organima upravljanja zavisno od udela njihovih akcija u ukupnom broju akcija. Na navedeni način se u kapitalizmu nastoji ublažiti protivrečnost privatno – svojinskog odnosa i prisvajanja i društvenog karaktera proizvodnje, a omogućava da i radnici učestvuju u odlučivanju o rezultatima rada, ali to nemnovno vodi nastajanju novog načina proizvodnje. 3) Podruštvljavljanjem putem obrazovanja državne svojine nad SP i putem jačanja funkcija države u celini procesa reprodukcije. Ovaj oblik podruštvljavanja procesa reprodukcije je izraz nemogučnosti kapitalističkog sistema da se na klasnim osnovama uspešno reprodukuje. Podržavljenje procesa društvene reprodukcije, ogromno učešće sredstava namenjenih za socijalne funkcije države, kao i podruštvljavanje procesa raspodele i odlučivanja dali su povoda da se procesi razvoja savremenog kapitalizma shvate kao prcesi socijalizacije kapitala. Bilo bi pogrešno izvoditi zaključak o prevaziđenosti kapitalstičkog načinaproizvodnje. Navedeni oblici podruštvljavanja jesu tačke proboja odnosa proizvodnjenovog načina proizvodnje, ali uz dominaciju još uvek kapitalističkog načina proizvodnje.Oni su u značajnoj meri izraz prilagođavanja savremenog kapitalizma novim promenama iizazovima.
  • 5.1.2.2. Planiranje u savremenoj robnoj privrediSMISAO I ZNAČAJ PLANIRANJA Jedna od osnovnih karakteristika proizvodnje i tržišne strukture savremenogkapitalzma i savremenog društva, uopšte je planiranje društvene reprodukcije. Planiranje predstavlja određenu svesno organizovanu društvenu aktivnostraspodele ili rasporeda društvenog rad u skladu sa obimom i strukturom potreba.Zakonitost društvene reprodukcije nisu ništa drugo već jedan skup pravilnosti koji bliže iprodubljenije predstavlja proporcije ili srazmere u raspordu DFR na razne delatnosti. Procesi deregulacije, deetatizacije i reprivatizacije, prisutni u robnoj privredisavremenog društva mogu stvoriti predstvu da planiranje gubi na zančaju. Za planiranjempostoji objektivna potreba. Osnovni smisao planiranja društvene privrede je koordinacija razvoja iposlovanja odnosno ukupne delatnosti pojedninih privrednih subjekata, integrisanjenjihovih često sukobljenih pojedinačnih ciljeva razvoja i poslovnja u jednistven zajedničkirazvojni projekat, odnosno plan, kojim se na nivou društvene zajednice adekvatnousmeravaju raspoloživi resursi prema usaglašenim potrebama i ciljevima razvoja svihprivrednih subjekata. U meri u kojoj se ostvaruje ta funkcija planiranja u toj meri senadmašuje racionalnost privatno – svojinskog poslovanja. Neosporno je da na mirko nivou (na nivou pojedniačnog kapitaliste) planiranjeobavezno ako se hoće obezbediti opstanak, a kamoli oplodnja kapitla. Tokom razvojarobne proizvodnje došlo je do formiranja privrednih subjekata koji po ekonomskoj moćinadmašuju zemlje, tako da je planiranje u tim velikim poslovnim sistemima na neki načinistovetno planiranju u nacionalnim privredama. Društveno ili makroekonomsko planiranje je proces gde se svesno, unapred (exante) vrši koordinacija aktivnosti u vezi pripreme, donošenja i ostvarivanja krupnih,strateških odluka od značaja za odvijanje procesa društvene reprodukcije i upravljanjeprivrednim razvojem jedne zajednice. Makroekonomsko planiranje postaje bitno obeležije ikonstitutivni elemenat proširene društvene reprodukcije. Kao rezultat planiranja dobija se plan, kao oblik budućeg scenarija razvojaprivrede i društva. To je najcelovitiji i najpovezaniji skup informacija o tome kakve će sesimultane promene dešavati u društvu u sa kakvim stepenom međuzavisnosti. On pružabazične kriterijume vrednovanja ciljeva i rezultata. Ne postoji biniji parametar razvojadruštva koji nije obuhvaćen planom. Koji su to bitni parametri sadržani u planu: 1) Odnos proizvodnih kapaciteta i usklađenosti obima i strukture proizvodnje sa potrebama. 2) Usklađenost vrednosnog izraza raspodele DBP sa obimom i njegovom materijalnom strukturom. 3) Stopa društvene akumulacije i obima investicija 4) Fondovi ličnih dohodaka i njihovo usklađivanje sa raspolživim sredstvima lične potrošnje. 5) Plan zaposlenosti i sva pitanjia vezana za stručno usavršavanje i osposobljavanje zaposlenih za visoke tehnologije 6) Promene u produktivnosti rada i promene strukture proizvodnje 7) Tendencije i zadaci ostvarivanja spoljno trgovinske razmene (platni i trgovinski bilans), udeo proizvoda iz međunarodne robne razmene u podmirivanju potreba društva.
  • PLANIRANJE KAO POTREBA RACIONALNOG FUNKCIONISANJA ROBNE PRIVREDE Gotovo je opšte prihvaćeno da je planiranje zajedno sa tržištem, neophodnimehanizam sistema privređivanja u privredi savremenog društva. Reč je o međuzavisnostii komplementarnim elementima sistema robnog privređivanja i svesnog regulisanjaprivrednog života i ekonomskih procesa. Tržište i zakonitosti robnog sistema se ističu kao nezamenljivi mehanizmi kojimase obezbeđuje: 1) Podsticanje razvoja proizvodnih snaga. 2) Efikasno usklađivanje i prilagođavanje proizvodnje društvenim potrebama. 3) Uspostavljenje određene zavisnosti između doprinosa pojedinih subjekata proizvodnje i njihovog učešća u raspodeli društvenog proizvoda. 4) Ostvarivanje samostalnosti odlučivanja privrednih subjekata kao robnih proizvođača. Postoje i ograničenja delovanja tržišta koja se moraju prevazilaziti upravosvesnim delovanjem u područiju društvene reprodukcije. Uslovi za slobodnu tržišnukonkurenciju ograničeni su postojanjem monopolskim i oligopolskim strukturama. U takvimuslovima tržište ne može da obavlja svoje funkcije. 1) Imati u vidu da tržište u mnogo čemu ne može da zadovolji određene zahteve racionalnosti u privređivanju. U takvim uslovima tržište može dati nepotpune ili pogrešne informacije, zakasniti ili kadkad neprecizno ukazivati na pravce razvoja. Takve nesavršenosti proizilaze iz procesa koncentracije i centralizacije kapitala. 2) Tržište u osnovi pruža informacije kratkoročnog karaktera. Imajući u vidu karakter informacija možemo zaključiti da se tržište ne može zamisliti bez neizvesnosti i poslovnog rizika. 3) Ono nije primeren mehanizam rešavanja problema krupnog materijalnog prestruktuiranja privrede i obezbeđivanja strukturne ravnoteže. To je posebno slučaj kod infrastrukturnih delatnosti. Zbog toga se te delatnosti i nalaze u vlasništvu države. Takve delatnosti se ne mogu prepustiti tržištu jer se opštedruštvene potrebe ne bi zabovoljile (zdravstvo, školstvo, kultura,...). 4) Tržište ne može da reši problem nezaposlenosti u savremenom kapitalizmu. 5) Tržište uslovljava velike nejednakosti u raspodeli dohodka, odnosno ekonomsko diferenciranje. 6) Tržište ne može da reši problem usklađivanja materijlane i vrednosne strukture raspodele DBP, posebno u uslovima hipreprodukcije. Rešenje ovih tržišnih nedostataka u savremenim privredma sve nazali u (recimou celoj EU) tzv.strukturno – strategijskom planiranju (ili indikativnom planiranju).Suština ovog planiranja je u tome da finansijske vlasti ne izdaju naređenja šta će kojafirma proizvoditi, već da daju predloge, u nadi da će ih neko poslušati. Ustvari ti predlozinisu nešto što bi štetilo preduzećima, upravo suprotno, to su saveti u koje sektore dapreduzeća investiraju u narednom periodu ako žele sigurnu oplodnju kapitala. Te stoga supreduzeća zainteresovana da primenjuju plan, ali s druge strane, finansiskim vlastima nijenikako u interesu da preduzeća lošije posluju, te oni ne bi nikada prdelagali neki plan lošpo preduzeća. Putem planiranja u savremenom kapitalizmu se povećava društvena efikasnosttržišnog mehanizma i svesno, organizovano otklanjaju rizici razvoja. Tu leži i osnovnirazlog za postojanje makroekonomskog planiranja, a to je poboljšanje tržišnogmehanizma.
  • USMERAVANJE DRUŠTVENE REPRODUKCIJE KAO REZULTAT DOSTIGNUTOG NIVOARAZVOJA PROIZVODNIH SNAGA Jedan od najbitnijih činilaca nužnosti planiranja (pored potrebe racionalnogfunkcioniranja privrede) u savremenom društvu proizilazi iz dostignutog nivoa razvijenostiproizvodnih snaga. Na visokom nivou razvijenosti bez svesnog, planskog usklađivanja odnosaproizvodnih kapaciteta i strukture proizvodnje sa potrebama potrošnje ne može se zamislitinormalno odvijanje proširene društvene reprodukcije. Savremena naučna i tehnološkarevolucija u značajnoj meri menja način poslovanja. Pritisak tehnologije, a ne ideologije ilipolitičke ćudi tera preduzeće, a i državu da se okrenu planiranju. Pojava i razvoj informacionih tehnologija je još više povećalo značaj planiranja,njegovu egzaktnost i preciznost, ali ujedno i stepen podruštveljenosti proizvodnih snaga.Kada je reč o planiranju u savremenim uslovima, treba istaći da je jedan od njegovih bitnihsegmenata ostvarivanje projekta sektorskog prestruktuiranja proizvodnih snaga. Za svakukorporaciju, time i za svaku privredu od presudnog je značaja nabavljanje neophodnihresursa i investiranje u R&D. Sa razvojem kapitalizma postaje sve jasnije da tržište ikonkurencija ne mogu biti sasvim primeren mehanizam izbora novih tehnologija, već da seone moraju birati planski.5.1.2.3. Korporacijski kapitalizam: menadžerska revolucija i motiv poslovanja Koncentracija i centralizacija kapitala na određenom stadijumu kapitalističkograzvitka objektivno uslovljavaju ograničavanje slobodne konkurencije i nastajanjeorgraničene konkurencije krupnih monopolističkih preduzeća u vidu velikih nacionalnih imultinacionalnih kompanija sa ogromnim proizvodnim i tržišnim mogućnostima. Upravo zbog tako važne uloge i ekonomske moći tih monopolističkih strukturaovakav kapitalizam nazivamo korporativnim kapitalizmom. U njemu je osnovnielemenat, pokretač, krupno preduzeće organizovano kao gigantska korporacija. Kaoposledica koncentracije i centralizacije obrazuje se toliko veliki kapital čije racionalnoraspolaganje prevazilazi sposobnosti pojedinca. Stoga su koncentacija i centralizacijakapitala društveno – ekonomska osnova razdvajanja svojine od upravljanja i pojavekolektivnog upravljanja i rukovođenja od strane profesionalnih upravljača. Treba imati u vidu da uvećanje kapitala putem njegove centralizacije imaekonomskog opravdanja ukoliko dovodi do racionalnije podele rada i specijalizacije, dosnižavanja troškova proizvodnje i uvećavanja profita na predujmljeni kapital u većoj merinego što bi to ostvarili inokosni kapitalisti. Procesi koncentracije i centralizacije kapitala uslovljavaju internacionalizacijukapitala. Držeći pod svojom kontrolom znatno preko polovine svetske proizvodnje, prekodve trećine svetske trgovine i oko četri petine međunarodnog transfera visoke tehnologije,transnacionalne korporacije određuju proces društvene reprodukcije ne samo u tehničko –tehnološkom i organizacionom pogledu, već i na međunaronom planu nameću i određeninačin proizvodnje zasnovan na akcijskom kapitalu. S obzirom na procese potpunog razdvajanja kapital svojine od kapital funkcije,savremena faza korporativnog kapitalizma naziva se i menadžerskom revoluciom.Zahteve moderne tehnologije i probleme efikasne upotrebe kapitala na dugi rok morajurešavati kompetentni stručnjaci, menadžeri na čelu sa upravom, većima direktora iistraživačkim centrima. Moderna tehnologija uslovljava i sve veću participaciju radnika uprofitu (akcionarstvo zaposlenih).
  • Dolazi i do alternacije motiva poslovanja, koji se sad grana: 1) Maksimiranje rasta firme, njen ugled u prosperitet 2) Obezbeđivanje njenog maksimalnog učešća na tržištu i njen zavidan konkurentski polozaj 3) Društvena odgovornost korporacija 4) Visoki menadžerski dohodci 5) Ostvarivanje zadovoljavajućeg profita.Međutim, ipak kao osnovni motiv ostaje ostvarivanje profita. Menadžeri u savremenimkorporacijama prognoziraju i projektuju razvoj na srednji i dugi rok, planiraju sve bitnijeaspekte razvoja i poslovanja korporacijske firme, ostvaruju naučnu organizaciju proicesaproizvodnje i poslovanja i na toj osnovi podređuju tržište zahtevima realizacije svojihciljeva. Oni su objektivno prinuđeni da stalno povećavaju profit korporacije u kojoj rade.5.1.2.4. Državni kapitalizam i motiv poslovanja Na određenom nivou razvijenosti kapitalizma objektivno se nameće potreba zasnažnijim delovanjem države u domenu procesa društvene reprodukcije. Stepenangažovanja države i zančaj mera i aktivnosti koje ona u savremenom kapitalizmuostvaruje je takav da se savremeni kapitalizam predstavlja kao državni kapitalizam,odnosno državno – monopolistički kapitalizam. Država je oblik organizovanja društva u cilju što potpunijeg ostvarivanjaekonomskih interesa vladajuće klase. Ona se nametnula kalpitalizmu kao posledicaprocesa akumulacije, koncentracije i centralizacije kapitala, kao faktor koji održava iučvršćuje kapitalističke odnose porizvodnje. Ona obezbeđuje: 1) Uslove jednakosti i ravnopravnosti građana 2) Efikasnosti privređivanja privrednih subjekata 3) Stabilno funkcionisanje društvenog sistema u celini. Da bi uspešno obavljala poslednje dve funkcije, država je prinuđena da bitnoutiče na razvoj kapitalno intenzivnih infrastrukturnih delatnosti za koje je neophodna tolikakoncentracija i centralizacija kapitala koju ne mogu obezbediti privatni kapitalisti i za kojeje privatni sektor manje zainteresovan zbog niske profitne stope. Obezbeđujući uslovenjihovog reprodukovanja, država omogućuje korporacijama, reproduktivno zavisnim odinfrastrukturnih delatnosti da maksimiziraju profit. Na taj način država neposredno delujena alokaciju privrednih resursa i utiče na stepen profitabilnosti svih privrednih subjekata.Svugde gde otkazuje privatna inicijativa kapitalistička država sistemom neposrednoginvestiranja ili čitavim nizom podsticajnih mera u domenu poreske, kreditno – monetarnepolitike i politike cena utiče na troškove proizvodnje i ostvarivanje profita i profitne stopekorporacija. Država deluje kao kolektivni kapitalista stvarajući ukupnost neophodnihspoljašnjih uslova za uspešno poslovanje kapitalističkih preduzeća. Ublažavajući izvesnenegativne posledice slepe stihije tržišta i delovanja monopola, podruštvljavajući čitav nizfunkcija, interes države se indentifikuje sa interesom kapitalista. Specifičnost ostvarivanjaosnovne motivacije poslovanja sastoji se u tome što je cilj ostvarivanja odgovarajućegobima profita na predujmljeni kapital država stavlja u kontekst borbe za održavanje istabilizaciju razvoja kapitalističkog društvenog sistema.
  • 5.1.2.5. Promene u društvenom položaju radnika u savremenim društvima Društvene promene u savremenom kapitalizmu uslovljene uvođenjem novetehnike i tehnologije, produbljivanjem podele rada i novom organizaciom društveneproizvodnje izazivaju i određene promene položaja radne snage. Jedan od bitnih momenata položaja radnika u savremenim uslovima je jačanjenjihove pregovaračke moći, čak i na nacionalnom nivou. Promena položaja radnika vidi sekroz nove vidove participacije radnika: 1) Participacija u raspolaganju akcijama 2) Participacija u raspodeli profita 3) Participacija u upravljanju akcionarskim preduzećima.(1) U savremenim uslovima najrasprostranjenija pojava je participiranje radnika uraspolaganju akcijama preduzeća u kojem rade. Međutim, iako je participacija uraspolaganju akcija trend u savremenim privredama, o tome postoje oprečna mišljenja: 1) PROTIV. Smatra se da struktuiranje zarade radnika iz osnove najamnine i dodataka na ime dividende na raspoložive akcije doprinosi pogoršanju položaja radnika, sniženju troškova proizvodnje i cene koštanja i povećanju neoporezovanog dela profita. Ovaj oblik participacije radnika faktički obezbeđuje viši stepen eksploatacije radnika i viši stepen oplodnje kapitala. 2) ZA. Smatra se da radnici postaju vlasnici i dobijaju odgovarajuću dividendu. Oni su više motivisani za posao i zainteresovani da preduzeće bude uspešno jer će onda njihova zarada biti veća. Tako se povećava standard radnika. Savremena privreda postaje sve više privreda sa participaciom. Participacija jeizraz procesa daljeg podruštvljavanja. To je istovremeno pokušaj prilagođavanja kapitalazahtevima sopstvenog samoodržanja.(2) Drugi oblik participacije je učešće radnika u raspodeli profita. U pokušaju da seradnici podstaknu na što marljiviji rad, na ostvarivanje povoljnih rezultata poslovanja ukapitalističkom preduzeću u najrazvijenijim kapitalističkim zamljama putem kolektivnogpregovaranja, pa i zakonima, ustanovljava se obaveza kapitalista da omoguće učešćeradnicima u raspodeli profita.(3) Oblik participacije koji bi trebao da najbitnije doprinese promeni položaja radnikaje participacija u upravljanju akcionarskim preduzećem. Karakter tehnoloških promena,složenost i značaj funkcija koje obavljaju radnici u kapitalističkom procesu reprodukcijeuslovljavaju potrebu da se i oni uključe u rešavanje raznih proizvodnih, theničkih iekonomskih problema funkcionisanje akcionarskog preduzeća.5.1.2.5.1. Oblici reprodukcije RS u različitim svojinskim režimima u savremenoj robni privredi Podruštvljavanje proizvodnog procesa na osnovama savremene tehničko –tehnološke revolucije i visoko razvijeni tržišni sistem opredeljuju određene karakteristikedruštveno – ekonomske reprodukcije radne snage, koje su u najvećoj meri nezavisne oddatog oblika svojine.
  • DRUŠTVENI USLOVI REPRODUKCIJE RADNE SANGE U SAVREMENOM DRUŠTVU Kada je reč o društvenim uslovima reprodukcije radne snage u savremenomdruštvu, treba istaći da je u pitanju čitav niz društvenih normi i standarda kojima to društvoreguliše reprodukciju svog najvažnijeg resursa – RS. Ove norme i standardi proizvod su: 1) dosadašnjeg razvitka kapitalističkog načina proizvodnje 2) borbe radničke klase za svoja društveno – ekonomska prava 3) potreba obezbeđivanja normalnog funkcionisanja društvene reprodukcije u uslovima savremene tehnički – tehnološke revolucije. Navedene norme regulišu čitav niz pitanja počev od normi za dužinu radnogdana, uslove rada i stepen psiho – fizičkog naprezanja...Ove norme i standardi koje državareguliše obavezni su za sve oblike svojine, bez obzira na motivacioni sistem ili mehanizmeekonomske reprodukcije. Na taj način se progresivna usmerenja savremenog društvaprenose na celokupni proces društvene reprodukcije bez obzira na njihov svojinski oblik.USLOVI REPRODUKCIJE RADNE SNAGE KAO FAKTORA U SAVREMENOM DRUŠTVU Kada govorimo o uslovima reprodukcije radne snage kao faktora proizvodnjekoji proističu iz delovanja zakona vrednosti u savremenoj, krupnoj robnoj proizvodnji trebaistaći sledeća dva momenta: 1) Pojedini elementi koji određuju veličinu vrednosti radne snage prelaze, u najvećem delu, u nadležnost društva, odnosno postaju njegova obaveza (i trošak). Ovaj proces najdalje je otišao kada je reč o obrazovanju. Ranije, u fazi liberalnog kapitalizma, najveći deo ovih troškova padao je na teret samog radnika. U savremenim uslovima tržište samo po sebi, ne može da reši ovaj problem, jer su upitanju ogromna ulaganja koja pojednini radnik sa svojim primanjima ne može da podnese. Potrebe normalnog odvijanja društvene reprodukcije u savremenim uslovima zahtevaju podizanje opšteg obrazovnog nivoa za sve radnike. Pored troškova obrazovanja tu ulaze i troškovi dokvalifikacije i prekvalifikacije, socijalna pomoć za nezaposlene... 2) U proizvodnoj i tržišnoj strukturi dominiraju krupni monopoli i državni sektor privrede. Jedino u tržišnom sektoru privrede vladaju tržišne zakonitosti u punom smislu reči, koje pored ostalih stvari određuju i visinu najamnine. U monopolskom i državnim sektoru privrede najamnine su, najčešće, više nego u tržišnom sektoru, a učešće svakog pojedinca u raspodeli u znatnoj meri opredeljuju norme i kriterijumi monopolskog i državnog sektora privrede koje često ne moraju imati veze sa tržišnim priznanjem rada proizvođača.OBLIK SVOJINE I DRUŠTVENO – EKONOMSKI POLOŽAJ RADNE SNAGE Oblik svojine na postojećem stepenu razvijenosti robne privrede i dalje sepojavljuje kao ključna odredba društveno – ekonomskog položaja radne snage.Razlikujemo: 1) Državna svojina 2) Društvena svojina 3) Mešovita svojina.(1) Državna svojina se u privredi prelaznog perioda pojavljuje u osnovna dva oblika: 1) Državna svojina u naturalnom sistemu privređivanja 2) Državna svojina u savremenom tržišnom sistemu.
  • 1) U naturalnom sistemu privređivanja država preuzima sve funkcije zakona vrednosti. Učešće radne snage u raspodeli ostvarenog rezultata najčešće nije određeno ni na osnovu vrednosti radne snage, niti na osnovu doprinosa proizvođača ostvarenom rezultatu. To učešće određeno je na bazi normi koje propisuje država na osnovu pretpostavljenog rada, što taktiči vodi uravnilovci. Država kao vlasnik sredstava za proizvodnju razdvaja radnika i od uslova i od rezultata rada, što se ispoljava u velikoj neracionalnosti sistema – rasipanju DFR. 2) Drugi oblik državne svojine razvija se na osnosvu procesa njenog integrisanja u savremeni tržišni sistem. Državna preduzeća se moraju kao i tržišna potvrditi na tržištu. Međutim, za koje namene će se trošiti dohodak, stvar je društvenog opredeljenja. Ako ovi društveni zahtevi dovode do neoptimalnih rešenja, odnosno do većeg trošenja rada po jedinici proizvoda, onda je država dužna da tu razliku u efikasnosti pokrije iz svojih sredstava. U državnom sektoru radna snaga nije izložena udarima tržišta kao što je slučaj u tržišnom sektoru, niti se učešće u raspodeli određuje samo na osnovu vrednosti radne snage. Kada je u pitanju visina najamnine uticaj države na njeno kretanje je znatno veći nego u tržišnom sektoru, a veći je i u odnosu na monopolski sektor. U onoj meri u kojoj se ovaj sektor integriše u razvijeni tržišni sistem, u toj meri će sve više i reprodukovanje radne snage kao robe biti uslovljeno delovanje zakona vrednosti.(2) U savremenoj robnoj privredi pojavljuje se i takav oblik svojine koji označavanastajanje takvih društvenih odnosa u kojima su radnici više spojeni i sa uslovima u sarezultatima privrednog procesa. U okviru takovg svojinskog oblika, zaposleni samiorganizuju proces proizvodnje, i kao robni proizvođači snose i posledice promašaja natržištu. Ovaj oblik svojine se često naziva društvena svojina. Kod ovog oblika svojineradnik u raspodeli ostvarenog rezultata učestvuje po dva osnova: 1) Na bazi vrednosti svoje radne snage kao robe 2) Na osnovu rezultata njegove upravljačke aktivnosti(3) U savremenoj robnoj privredi egzistiraju i razni oblici mešovite svojine(zadružna, akcionarska i sl.) u kojima je duštveno – ekonomski položaj radne snageodređen na bazi različitih osnova: vlasništvo uneto u zadrugu, rad samog proizvođača,ostvareni rezultati... Dosadašnji razvoj akcionarstva zaposlednih ukazuje da će u daljemrazvoju društva ovakav oblik svojine sve više dobijati na značaju.5.1.2.5.2. Oblici svojine i oblici upravljanja u savremenoj privredi Svaremeni razvoj proizvodne snage radda na osnovama postojeće tehničko –tehnološke revolucije, ubrzava podruštvljavanje procesa proizvodnje. To sepodruštvljavanje najviše izražava kroz potrebu uključivanja neposrednih proizvođača uodlučivanje o samom procesu proizvodnje.
  • To uključivanje uslovljavaju sledeća dva faktora: 1) Razvoj proizvodne snage rada na osnovama novih, informacionih i sličnih tehnologija stvara novu podelu rada. Zbog toga se menja i uloga samih radnika u proizvodnom procesu. Oni prestaju biti puki izvršioci i sve više dolazi do izražaja potreba njihovog uključivanja u proces odlučivanja. 2) Održavanje rentabilnosti proizvodnog procesa danas nije moguće kako bez uključivanja radnika u proces donošenja odluka tako bez njihovog učešća u raspodeli ostvarenog dohodka. Savremeni razvoj proizvodnih snaga uslovljava pojavu radnika kao subjektaprivređivanja (učešće u uparvljaju kako u preduzeću, tako i na nivou države preko svojihizabranih predstavnika) i kao subjekta svojinskih odnosa (akcionarstvo zaposlenih i sl.). Određene karakteristike upravljačke funkcije imaju opštu važnost za različiteoblike svojine: 1) Ekonomski efikasno reprodukovanje postojećih oblika svojine nije više moguće bez uključivanja zaposlenih u proces odlučivanja. 2) U savremenim uslovima upravljačka funkcija postaje u mnogim elementima nezavisna od vlasništva. Dolazi do disperzije upravljačke funkcije na veliki broj lica i funkcija (nastaju novi poslovi: upravljanje, organizovanje, rukovođenje...). 3) Sve ove promene, što se više odvijaju to sebe sve više uslovljavaju. Recimo, to je slučaj sa uključivanjem neposrednih proizvođača u upravljački proces na osnovu njihovog rada.5.1.2.6. Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom kapitalizmu Materijalna osnova delovanja kapitalističke države je državno vlasništvo nadprivrednim resursima. Njeno učešće u ukupnom raspoloživom kapitalu kreće se usvremenim uslovima od oko 30%. Udeo državne svojine menja zavisno od karaktera i inteziteta tranzitivnihprocesa (nacionalzacija i reprivatizacije). Zaposlednost u državnom sektoru, uključujući ivojno – industrijski kompleks kreće se oko 15% ukupno zaposledne radne snage. Štoznači da je država u savremenom kapitalizmu značajan subjekt. Na osnovama državne svojine razvija se čitav niz vrlo važnih privrednih granakao što su infrastrukturne delatnosti (energetika, železnički i poštanski saobraćaj,rudarstvo, komunalne delatnosti), vojno – industrijski kompleks, zaštita prirodne sredine,finansijska sfera... Etatizacija društvene reprodukcije u savremenom kapitalizmu prevazilazi okvireučešća državne svojine u ukupnom društvenom kapitalu. Ona je sveobuhvatna iz prostograzloga što se država u kapitalizmu predstavlja kao najbitniji subjekt regulisanjacelokupnog privrednog života. Ona to ostvaruje kao faktor koji koncipira i ostvaruje makro– ekonomsku stabilizacionu i razvojnu politiku maksimalnim podsticanjem i keriranjemtehničkog i tehnološkog progresa, kao i delovanjem na alokaciju resursa s ciljem podizanjastepena ekonomske efikasnosti. Država u savremenom kapitalizmu svesno kordinira svebitne aspekte proširene reprodukcije društvenog kapitala obezbeđujući u okvirimakapitalističkih odnosa i društveno planiranje ravoja.
  • Delujući na navedeni način država uspostavlja kontrolu nad ponašanjem krupnihkorporacija u svim delatnostima od značaja za stabilno i kontinuirano odvijanje procesadruštvene reprodukcije. Interesi države i monopola identifikuju se srastanjem personalnestrukture državnih rukovodilaca važnih sektora u privredi sa vlasnicima i direktorima velikihkorporacija. U Velikoj Britaniji od 415 poslanika u parlamentu 1939.godine 181 zauzimaloje 775 direktorskih položaja u akcionarskim društvima. Od 262 mesta u upravnim savetimanacionalizovane industrije 106 je pripadalo direktorima privatnih kompanija. Država podstiče monopolske korporacije u njihovom razvoju i na način štoobezbeđuje saniranje njihovih gubitaka (nacionalizaciom) prodajom korporacijama javnihdobara (denacionalizaciom državnih preduzeća), kreditiranjem izvoza, sanaciom gubitakapri izvozu, državnim narudžbinama posebno sredstava iz područija proizvodnje vojno –industrijskog kompleksa. Ekonomske funkcije države značajnim delom su vezane zarazvoj i rešavanje problema monopolskih korporacija. Značajna je uloga države u ostvarivanju ekonomskih i socijalnih programa kojiutiču na raspodelu i preraspodelu dohodaka. Reč je o čitavom nizu mera države upodručiju makro (privredne) regulacije raspodele DBP. Ona putem poreske politike (porezod dohotka građana i porezi na profit korporacija) u jednom broju kapitalističkih zemaljaučestvuje sa preko 50% u raspodeli DBP. Značajna sredstva tako prikupljena služe državiza finansiranje dela privrede u javnom sektoru, za podsticanje kreditiranja investicija uprivatnom sektoru. Tako se država se pojavljuje i kao veliki preduzetnik.5.1.3. Etatistički način proizvodnje5.1.3.1. Osnovne karakteristike etatističkog načina proizvodnje Etatistički način proizvodnje nastao je i razvijao se u zemljama istočne i srednjeEvrope sve do poslednje decenije ovog veka. Prva zemlja sa ovim načinom proizvodnjebila je Rusija još 1917.godine. Zbog nagomilanih društvenih problema svojstvenih klasnom društvu, odavno seteži stvaranju nekog novog društva u kojem će postojati više socijalne pravde, humanizma,ravnopravnosti, solidarnosti, demokratizacije, u kojem neće biti eksploatacije,potčinjenosti, i sl. Stoga je novo društvo nazvano socijalizmom i doslovno značidruštvenost. Ovaj naziv se pojavio 40 – tih godina 19 veka. Naziv socijalizam seupotrebljava za društveno – ekonomski sistem koji nastaje nakon izvedenih socijalističkihrevolucija. Razvoj novog sistema u praksi poprima sasvim drukčije oblike. Umesto dakoristi pozitivna iskustva razvoja kapitalističkog načina proizbvodnje, da ih dalje razvoja iobogaćuje, ovaj sistem postaje sam sebi cilj, zatvara se, birokratizuje se, okreće se proitivproizvođača i čoveka uopšte, odnosno počinje da služi vladajućoj eliti da lakše drži upotčinjenosti i najamnom položaju čitavo društvo. tako se konstituisao etatistički načinproizvodnje. Etatistički način proizvodnje nije nastao kao prirodno – istorijski rezultat razvojakapitalističkog načina proizvodnje. On se pojavio kao posledica nasilno izvedenihsocijalističkih revolucija, koje se smatraju zakasnelim građanskim revolucijama, jer suizvedene u uslovima nerazvijenih proizvodnih snaga i zaostalih društvenih odnosa. Utakvim uslovima se smatralo da odlučujuću ulogu imaju odnosi proizvodnje, da oni trebada omoguće ubrzani razvoj proizvodnih snaga, a da te odnose kreira vladajuća elitaoličena u obliku jednopartijske države.
  • Osnovne karakteristike etatističkog načina proizvodnje čine: 1) Državna svojina SP i vodeća uloga u komunističke (radničke) partije 2) Administrativno – centralistički način organizovanja i upravljanja privredom i društvom u celini 3) Centralističko – planski sistem razvoja, distribucije, alokacije i upotrebe uslova, sredstava i rezultata proizvodnje i regulisanje društveno – ekonomskog razvoja u celini 4) Najamni položaj neoposrednih proizvođača u odnosu na partijsku birokratiju 5) Naturalni sistem privrede (kvazi robna privreda) 6) Ekstenzivni tip privređivanja 7) Autarhična privreda.(1) Državna svojina SP nastala je eksproprijacijom, nacionalizaciom, konfiskaciom isl.nakon izvršene socijalističke revolucije. Ti procesi se još nazivaju i prvobitnasocijalistička akumulacija SP. To je smatrano predpostavkom za izgradnju novogdruštva. Država postaje kolektivni kapitalista jer raspolaže celinom SP i time vladaprocesom reprodukcije.(2) Administrativno – centralističi način upravljanja i organizovanja privredom idruštvom u celini ostvaruje se na svim nivoima odozgo na dole. Na čelu privrede kaoceline je vlada i parlament, na čelu više srodnih privrednih grana su ministarstva, specijalniresori minisarstava su direkcije (uprave) koje upravljaju određenom vrstom proizvodnje, aproizvodnim subjektom upravlja i rukovodi direktor, kojeg postavlja nadležni državni organ.On predstavlja produženu ruku države i odgovran je za izvršenje državnih odluka upreduzeću.(3) Centralističko – planski sistem razvoja, distribucije, alikoacije i upotrebesredstava i rezulatat proizvodnje predstavlja osnovni način ostvarivanja raspodeleukupnog DFR na razne delatnosti i grane proizvodnje. Njime se obezbeđujeproporcionalnost privrednog razvoja, pravci razvoja, prioriteta u ekonomskom razvoju,određuju opšti, posebni i pojednačni interesi; dugoročni, srednjoročni i kratkoročni ciljevi,pri čemu opštedruštveni interesi imaju prednosti nad posebnim i pojedninačnim, adugoročni ciljevi razvoja prednosti nad kartkoročnim ciljevima. Plan je proglašen zakonomrazvoja socijalizma. Plan višeg državnog organa obavezujući je za niži državni organ.Zakon proporcijalnog privrednog razvoja proglašen je osnovnim zakonom razvojasocijalizma.(4) Neposredni proizvođači se faktički nalaze u najamnom položaju prema državnimorganima, jer je njihova osnovna obaveza izvršenje državnog plana. Njihovu platu,socijalnu zaštitu, penziono ... određuje odgovarajući državni organ. Stoga možemo reći dase i ovde radi o klasnom društvu kojeg čine tri klase i to: 1) Klasa državno – partijskog rukovodstva (birokratija) 2) Posrednička klasa (intelektualci) 3) Radnička klasa, kao potčinjena i eksploatisana. Radnička klasa ne raspolaže sa viškom proizvoda, a od strane valdajuće klaseodređena joj je ne samo visina potrebnog proizvoda, nego i način njegovog trošenja(tačkice i bonovi).(5) Naturalni sistem privrede (kvazi robna privreda) bila je dominantni oblik organizacijedruštvene proizvodnje. Smatralo se da novo društvo mora u svemu pa i u oblikuorganizovanja privrede, razlikovati od kapitalističkog društva. Stoga je privreda proglašenaplanskom privredom, ali se ona regulisala pomoću kategorija robne proizvodnje (roba,kredit, kamata, cena, dobit).
  • (6) Ekstenzivni tip razvoja je karakterističan za etatistički način proizvodnje. Osnovnimotiv poslovanja ovde se izražava u stalnom porastu obima proizvodnje. To povećavanjeje, međutim, ostvarivano uz sve veće angažovanje SP i nove RS, tako da se konstantnojavljao nedostatk RS i vršeno ogromno raubovanje raspoloživog prirodnog bogastva. Otroškovima, ceni koštanja i proizvodnje se nije vodilo računa, tako da su ove privredenekonkurentne na svetskom tržištu.(7) Autarhična privreda i autarhični razvoj odlikovali su etatistički način proizvodnje, jerse smatralo da nacionalna privreda sopstvenom proizvodnjom, a ne razmenom treba daobezbedi, uglavnom, sva neophodna materijalna dobra i usluge za zadovoljavanje potrebasopstvenog stanovništva. Sopstvebna proizvodnja svih materijalnih dobara osnov jeekonomske samostalnosti, a ekonomska samostalnost je uslov političke samostalnosti.Uklapanje privrede u međunarodnu podelu rada, komparativne prednosti zemlje uproizvodnji i na svetskom tržištu smatrani su imperijalističkom eksploataciom. Navedeni model se još naziva i realnim socijalizmom. Svi privedni subjektistapaju se u jedinstven privredni organizam u kome proizvodne jedinice nemajusamostalnost odlučivanja o obimu i vrsti proizvoda, raspodeli. Celo društvo je jedna velikafabrika. U etatističkom načinu proizvodnje plan zamenjuje tržište koji postaje bazičniregulator privredne strukture, a konkurencija kao sistem borbe ili nadmetanja zaostavrivanje što boljih rezultata zamenjuje se moralnim kriterijumima i stimulansima(socijalistička takmičenja, udarništva, pohvale, plakete). Raspodela u ovom sistemu vrši se prema radnom načelu, rad se merivremenom provedenim na poslu i pretpostavljenim doprinosom. Država formira prodajnecene tako da na plansku cenu koštanja dodaje planski utvrđenu dobit. Sve karakterisitkeovog načina proizvodnje proističu iz državne svojine SP i nerobnog karakteraprivrede. Vremenom postavljala su se pitanja kako dalje podstaći radnike, ako smo takouspešni što se loše živi... To je otvorilo pitanje odnosa plana i zakona vrednosti,pokazatelja poslovanja proizvodnih subjekata, slobodne inicijative neposrednihproizvođača, ostvarivanja naučno – tehničkog progresa, motiva poslovanja. Sve je touslovilo omekšavanje etatističkog načina proizvodnje, prolaz kroz različite faze razvoja,reforme 60 – tih godina, 80 – tih godina i tranziciju 90 – tih godina, da bi se u sadašnjemperiodu postupilo njegovoj radikalnoj promeni. Razvoj etetističkog sistema išao je na štetu: 1) kapitala 2) individualnosti – društvenosti 3) sredstava – ciljeva.5.1.3.2. Karakteristike raspodele u administrativnom sistemu privre ivanja Administrativni sistem privređivanja (etatistički način proizvodnje) se oformio kaonaturalni sistem privređivanja ili kao sistem kvazi robne privrede. I pored toga što seprihvata robna proizvodnja kao objektivno uslovljena, ipak se ovaj sistem privređivanjarazvija kao nerobni ili formalno robni. U njemu postoje robni i novčani tokovi, ali jeodvijanje privrednog života u suprotnosti sa zahtevima zakonitosti sistema robneproizvodnje i tržišta. Državni organi zadržavaju kontrolu na celinom procesa društvenereprodukcje.
  • Preduzeća iako osnovni, nisu samostalni privredni subjekti, pa se ni odnosiproizvodnje u proizvodnji i razmeni ne uspostavljaju po logici slobodnog ispoljavanjaekonomskih interesa, odnosno u skladu sa delovanjem ekonomskih zakona. Državnoplaniranje i državni plan i državni budžet postaju osnovni instrumenti i osnovne polugeregulisanja celine reprodukcije. Svi aspekti (primarne, sekundarne, namenske) raspodele kao i raspodele napojedince su u rukama dravnih organa. Radnici su otuđeni od odlučivanja o osnovnimpitanjima svoje egzistencije. Državi je sasvim u drugom planu ekonomski interesneposrednih proizvođača. Njihovo učešće u raspodeli svedno je na platu, koja se određujeu skladu sa formalnim obeležijima rada (kvalifikacije, radni staž, funkcije..). Raspodela napojedince se vrši prema pretpostavljenom, a ne stvarno utrošenom, niti društveno –priznatom radu. Iako su državni organi nastojali da primene sistem raspodele prema radu,ipak se, zbog otuđenosti radnika, nije mogla funkcionalno povezati raspodela ličnihdohodala (plata) sa delatnošću proizvodnih jedinica u kojima se obavlja rad. To je bilosasvim prirodno s obziorm da se izvor ličnih dohodaka nije nalazio u ukupnim rezultatimarada preduzeća, već u centralizovanom fondu lične potrošnje u okvirima državnogbudžeta. Kao kriterijum za određivanje plate služila je tarifna stavka ili platni razred.Pošto između proizvodnje i materijalnog položaja preduzeća i pojedinaca nema gotovonikakve veze, to se kao posledica takvog sistema raspodele pojavljuje uravnilovka i krajnjaneiziteresopvanost proizvođača za uvećanje i unapređenje sopstvene proizvodnje. Obeležija raspodele u administrativnom sistemu privređivanja proističu izčinjenice da država nastoji da simulira mehanizme robne proizvodnje, a svesno prigušujućidelovanje zakonitosti robne proizvodnje, zakonskom prinudom nameće privrednimsubjektima motiv maksimiranja dobiti, a pojedincima platu. Pošto ni jedni ni drugi subjektine odlučuju o visini ostvarene dobiti, to administrativni sistem nikako ne može adekvatnopovezati proizvodnju i raspodelu, odnosno, dovesti u vezu rezultate proizvodnje i odnose uraspodeli. U ovom sistemu jedan od osnovnih problema jeste konflikt interesa države zašto većom državnom dobiti i radnika za što većom platom. Ova protivrečnosti je uslovilapotrebu prelaska sa administrativnog na sistem robnog privređivanja.5.1.3.3. Delovanje zakona vrednosti u uslovima državno – svojinskog (etatističkog) modela privrede Državna svojina, kao i svaka druga, mora se u savremenoj robnoj privrediekonomski reprodukovati. Proizvodni proces se organizuje kao i kod kapitalističkeproizvodnje. Promene koje nastaju vezane su za društveni karakter ostvarenog rezultataproizvodnog procesa. U onoj meri u kojoj cilj proizvodnje nije maksimiranje profita, većzadovoljavanje širih društvenih interesa, u toj meri se proizvedeni VV ne transformiše uprofit, već u dobit, a u pojedinim slučajevima na osnovama mešovite društvene svojine,u dohodak. Dva osnovna pristupa objašnjenju delovanja zakona vrednosti koji su došli doizražaja u dosadašnjem razvoju socijalističkih zemalja: 1) Vezan je za normativističko shvatanje zakona vrednosti koje svoj normativizam izvodi ili iz negacije robne proizvodnje ili iz njenog formalnog prihvatanja kao osnove sistema privređivanja. 2) Vezan je za prihvatanje robne proizvodnje i njenih zakonitosti kao osnove sistema privređivanja na osnovama društvene svojine.
  • 1) NORMATIVISTIČKI PRISTUP Normativiyam u ekonomskoj teorije proizovd je XX veka. Velika svetskaekonomska kriza 1929 – 1933.godine je uticala na pojavu radova koji uzimajunormativistički pristup kao jedini putem koga se mogu izmeći lomovi kapitalističke privrede. U socijalističkoj ekonomskoj misli normativizam je naročito dolazio do izražaja uprvim godinama posle revolucije. Svakodnevni problemi obnove razrušene privrede ikonsolidacije vlasti, te kasniji razvoj socijalizma su uticali da se normativizam pojavi kaodominantan teorijski pravac. Zadatak ekonomske nakue se sada svodio na utvrđivanje sistema cena koji ćeobezbediti ostavrivanje društvenim planom utvrđenih zadataka. Normalna cena i njenastruktura se izvodila iz planom postavljenih zadataka. U takvim uslovima egzistira onolikonormalnih cena, sa onoliko različitih elemenata u svojoj strukturi koliko to zahtevajupotrebe sprovođenja plana. To otvara vrata snažnom bujanju subjektivizma iadministriranja u regulisanju privrenih tokova, sa svim propratnim negativnim posledicamapo razvoj društvenih odnosa i proizvodnih snaga rada. Kao osnovni oblici normalne cene u ovakvom sistemu privređivanja pojavljujuse: 1) Vrednosna cena 2) Cena proizvodnje(1) Vrednosna cena bila je prihvatljiva samo u onoj meri u kojoj je obezbeđivalarealizaciju planom utvrđenih zadataka. Zbog toga je u svojoj strukturi pored nadoknadematerijalnih troškova (MT) i ličnih dohodaka (ld) sadrži i određenu dobit (čist dohodak) kojije država propisivala bilo u odnosu na cenu koštanja, bilo u odnosu na masu ličnihdohodaka. Naravno i u jednom, i u drugom slučaju dolazilo je do ozbiljnih vrednosnih imaterijalnih disproporcija u društvenoj reprodukciji. Da bi se disproporcije otklonilepotrebna je intervencija države. To prelivanje je uslovljeno i činjenicom da realizacija roba po TC koja je jednakavrednosti robe kažnjava grane sa iznad prosečnim organskim sastavom kapitala. Konceptvrednosne cene za svoju posledicu ima i direktno podsticalje proizvođača na neracionalnoposlovanje i rasipanje DFR. Pošto je prosečna dobit vezana za CK, onda su preduzećabila stimulisana da imaju što više angažavanih i utrošenih sredstava.(2) Prelazak na planski određenu CP omogučava da se mnoge od navedenihslabosti vrednosne cene eleminišu. Pošto se prosečna dobit računa na prosečnu visinuangažovanih osnovnih i obrtnih fondova, onda su sada grane sa iznad prosečnimsastavom kapitala u daleko povoljnijem položaju. Sada država ne prisvaja celokupni višakproizvoda, već preduzeća unutar grane stimuliše da smanje individualnu cenu koštanjaispod granske planske cene koštanja kako bi prisvojila tzv.iznad plansku dobit. Prema tome, u naturalnoj privredi, ili u formalno robnoj privredi, vrednosna cenai CP, kao oblici normativnih (planskih) ravnotežnih cena mogle su da budu samo više ilimanje uspešno sredstvo za stvaranje uslova reprodukovanja državne svojine. One suoblik ispooljavanja plana kao osnovnog ekonomskog zakona socijalizma (umesto zakonavrednosti). I jedan i drugi oblik cene dovodio je do ogromnog rasipanja DFR.
  • 2) PRIHVATANJE ZAKONITOSTI ROBNE PROIZVODNJE U dostadšnjem razvoju socijalizma bilo je pokušaja da se njegova reprodukcijezasniva na uvažavanju (u različitom stepenu) zakona robne proizvodnje. U takvimuslovima razvila su se različita shvatanja o obliku delovanja zakona vrednosti usocijalističkoj robnoj privredi, od kojih navodimo: 1) Shvatanje vrednosne cene (VC) 2) Shvatanje specifične cene proizvodnje (SCP) 3) Shvatanje dohodne cene.(1) I pored slabosti i negativnih posledica koje smo naveli za vrednosnu cenu, onase i dalje prihvata kao oblik normalne odnosno ravnotežne cene. Osnovni razlog za ovoopredeljenje proiztiče iz jednog pogrešnog shvatanja raspodele prema radu. Da bi se mogao realizovati koncept raspodele prema radu onda svaka granarealizaciom svojih roba na tržištu treba da prisvoji vrednost koja je jednaka proizvedenoj. Utom slučaju proizvođač bi prisvojio rezultat svoga rada, pa bi eksploatacija bila isključena.Cena ima sledeću strukturu: SP – preneta vrednost SP Ak – akumulacija Q – sredstva za opštu i VC = SP + Ak + Q + LD zajedničku potrošnju LD – lični dohodci u srazmeri sa količinom NV Čak i da prihvatimo navedeni koncept postavlja se jedan drugi problem. Ako sevrednosna cena prihvati kao ravnotežna, onda robni proizvođač nema nikakav motiv zaseljenje u druge grane, jer je i tamo realizovana vrednost jednaka proizvedenoj, niti, pakmože na bazi većeg tržišnog priznanja svoga rada povećati svoju zaradu. U tom slučajuon bi, po nekim shvatanjima eksploatisao druge radnike. Vrednosna cena se ni po kom osnovu ne može prihvatiti kao oblik normalne,ravnotežne cene u krupnoj robnoj porizvodnji.(2) Shvatanje sprcifične cene proizvodnje (SCP) nam je interesantno zbog: 1) Reč je o shvatanju koje smatra da se u socijalizmu ne radi o nekom posebnom istorijskom obliku robne proizvodnje 2) Predmetna univerzalost robne proizvodnje zadržava se i u socijalizmu, bez obzira na promenjeni društveno – ekonomski karakter pojedinih FP. 3) Socijalističko preduzeće se pojavljuje kao osnovni privredni subjekt, koji maksimizira svoju ciljnu funkciju na tržištu. Kao i u kapitalizmu i ovde se pojavljuje suprotnost interesa između preduzeća iradnika. Dohodak, kao tržišno priznanje rada neposrednih proizvođa, ne može se pojavitikao jedinstvena kategorija, već se cepa na pojedine pojavne oblike (dobit, profit, plateradnika). Kao specifičnost ovog shvatanja treba istaći prihvatanje CP kao istorijskogoblika zakona vrednosti u svim sistemima robne proizvodnje u kojima SP igraju značajnuulogu. To se odnosi i na socijalizam, ali se zbog promenjenog društveno – ekonomskogkaraktera FP CP označava kao specifična cena proizvodnje (SCP). Razlikujemo različite vrste SCP: 1) Specifična cena proizvodnje sa stopom dobiti 2) Specifična cena proizvodnje sa stopom akumulativnosti.
  • 1) U konceptu SCP sa stopom dobiti SP i RS su robe koje se u procesu društvene reprodukcije pojavljuju kao oblik egzistencije društvenog kapitala. SP se izjednačavaju sa postojanim kapitalom, a predujmljivanje sredstava za RS sa promenljivim kapitalom. Preduzeće se tretira kao kolektivni vlasnik SP. Radnik u raspodeli ostvarenog dohodka učestvuje po dva osnova: (a) Na bazi vlasništva nad radnom snagom prisvaja platu (b) Na bazi učešća u dobiti (akcionarstvo zaposlenih). Specifina cena proizvodnje za stopom dobiti ima oblik: SPC = c + v + pDb (pDb – prosečna dobit), pri čemu se dobit obračunava po prosečnoj stopu dobiti za privredu kao celinu na prosečno angažovane osnovne i obrtne fondove. 2) Specifična cena proizvodnje sa stopom akumulativnosti polazi od pretpostavke da preduzeća u uslovima društvene svojine, samoupravljanja i raspodele prema radu maksimiranju akumulaciju, a ne dobit ili pak, dohodak. U raspodeli prema radu vlada načelo: jednak dohodak za jednak rad, koje se realizuje seljenjem radnika iz grana i preduzeća u kojima je lični dohodak manji u grane u kojima je on veći. U ovom konceptu radna snaga se ne tretira kao roba, ali se seljenjem radnika ostvaruje tržišna alokacija rada. Konkurenciom preduzeća unutar grana i između grana formira se prosečna stopa akumulativnosti za privredu kao celinu: Ak Ak′ – prosečna stopa akumulativnosti ′ Ak = × 100 Ak – akumulacija c +v +Q c – SP v – predujmljeni lični dohodci SPC = c + v + Q + Ak Q – predujmljena sredstva za opšte društvene potrebe Ak u SPC je prosečan iznos akumulacije. U stanju ravnoteže suma ličnih dohodaka i akumulacije jednaka je dohodku.(3) Koncepcija dohodne cene kao istorijskog oblika zakona vrednosti u socijalizmupolazi od pretpostavke da se u uslovima razvijene društvene svojine i razvijene raspodeleprema radu (eliminisanje svojinskog osnova za učešće u raspodeli po bilo kom osnovu)robna proizvodnja transformiše u poseban istorijski oblik robne proizvodnje – usocijalističku robnu proizvodnju. Preduzeća maksimiranjem dohodka, kao tržišnog priznanja rada neposrednihproizvođača, proizvođači obezbeđuju svoje prošireno reprodukovanje. Dohodak sepojavljuje kao jednistvena kategorija jer je isključen bilo koji svojinski osnov za njegovocepanje na pojedine pojavne oblike. Pošto je princip raspodele prema radu osnova za sveoblike raspodele u društvenoj reprodukciji, neposredni proizvođači su zainteresovani zašto bolje poslovne rezultate svoga preduzeća. Formira se prosečna dohodna stopa za privredu kao celinu: D′ ′ – prosečna dohodna stopa D D – dohodak D = × 100 NINR – novčani izraz ukupno SP + NINR angažovanog novododatog rada u privredi kao celini Zakon prosečnog dohodka obezbeđuje jednakost različitih oblasti proizvodnjejer se na jednake angažovane FP obezbeđuje jednak dohodak. Tako da dohodna cena(DC) ima sledeći oblik: MTP – materijalni troškovi proizvodnje DC = MTP + pD PD – prosečan dohodak
  • Dohodna cena, kao normalna cena, obezbeđuje reprodukovanje prosečnoutrošenih SP, kao i reprodukovanje samih proizvođača. Za sve navedene koncepte objašnjenja normalne cene možemo reći dapredstavljaju pokušaj razumevanja složene društveno – ekonomske stvarnosti uprivredama prelaznog perioda od kapitalizma ka novom načinu proizvodnje. Osnovnurazliku između njih treba praviti polazeći od kriterijuma koliko realno odražavaju društveno– ekonomski karakter FP na današnjem stepenu razvoja. Tako tretiranje SP kao društvenog kapitala najbolje odslikava postojećustvarnost. Razni oblici svojinskog prisvajanja ne mogu se elimimisati na postojećemstepenu razvoja, pa tretiranje SP kao društvenog kapitala (gde na bazi svojine prisvajaju ipreduzeća i radnici akcionari i država radi opštih potreba) najviše je u skladu sadostignutim stepenom razvoja.5.2. Osnovne karakteristike proizvodne i tržišne strukture savremenog društva5.2.1. Informatička revolucija (nove tehnologije) i promene u proizvodnoj strukturi Poslednje tri decenije 20.veka karakterišu velike promene u tehnici i tehnologijizatim u značaju faktora znanja, invencije i preduzetništva. Sve te promene inicirane suotkrićima i praktičnim dostignućima u područiju informacionih i telekomunikacionihtehnologija.OSNOVNA OBELEŽIJA ELEKTRO MEHANIČKE INDUSTRIJSKE REVOULUCIJE Karakteristike: 1) Proizvodi velikog obima krupnih privrednih subjekata, koji vladaju tržištem 2) Visok stepen opterećenosti proizvoda sirovinskim i energetskim imputom i radom zaposlenih niskog stepena stručnosti (plavi okovratnici) 3) Osnovni nivo kombinovanja FP je nivo produktivnosti materijalnih faktora procesa proizvodnje 4) Visoki troškovi finansiranja nadokanade i zamene opreme i alata 5) Visok stepen rizika i nezivesnosti prilikom izvođenja proizvodnog programa 6) Proces reprodukcije u kome su svojstvene neravnomernosti 7) Pojvaljuju se ozbiljni problemi zagađivanja okoline 8) Pojavljuje se potreba za robotima i za automatizaciom upravljanja proizvodnjomOSNOVNA OBELEŽIJA INFORMATIČKE, NAUČNO TEHNOLOŠKE REVOLUCIJE 70 – tih godina ovog veka odvija se snažan razvoj tehnike i tehnologije. Dolazido procesa tranzicije od industrijskog ka informatičkom društvu. Reč je o čitavom nizupromena koje nastaju korišćenjem novog resursa koji nazivamo informacija u proizvodnjizasnovanoj na informacionim i telekomunikacionim tehnologijama. Kao što je naftaenergetska sirovina za razvoj celokupne klasične industrije to je informacija osnovni inputsvih visokih tehnologija.
  • Međutim, informacija sama po sebi ne može bitnije promeniti proces proizvodnjedok se ne udruži sa poluprovodnikom koji nazivamo čip. Čip je pokretačka polugamikroelektronike, koja je pokretačka poluga svih sredstava za proizvodnju zasnovanih nainformacionoj tehnologiji. U savremenom društvu subjektivni faktor proizvodnje dobija najveći zančaj, jerdo izražaja dolazi ljudsko znanje. Upravo je znanje to koje je dovelo do novih otkriča kojasu kasnije prouzrokovala sve invoacije. Bitan proizvod naučno tehnološke revoulcije pored čipa je mikroprocesor. On jedoveo do razvoja računara bez kojih se danas proces porizvodnje ne može zamisliti. Svete savremene tehnologije se objedinjuju pojmom TEKNOBERGS: Telekomunikacije,Elektronika, Kompjuteri, Novi materijali, Optoelektronika, Biotehnologija, Energija,Robotika, Genetsko inženjerstvo, Svemir.KARAKTER FAKTORA PROIZVODNJE Informativne tehnologije doprinose značajnom usavršavanju svih faktoraproizvodnje. Razlikujemo promene: 1) Sredstava za rad 2) Predmeta rada 3) Radne snage(1) Sva sredstva za rad se kompjuterizuju, nekad do te mere da postajupoluautomatska ili potpuno automatska (robotizovana). Robot je sredstvo za rad kojeobezbeđuje visok stepen supstitucije živog rada opredmećenim. On ima veliki brojprednosti nad čovekom: 1) Robotova plata (struja koju potroči i cena održavanja) je daleko manja nego plata radnika. Robot radi 24h umesto 8h koliko radi radnik. 2) Robot radi deleko intenzivnije od radnika. 3) Robot svoje proizvodne operacije izvodi bez greške, dok radnik greši. 4) Robot ne štrajkuje. 5) Robot ne može biti nemotivisan. 6) Robot ne krade, ne zabušava... Visoke informativne tehnologije uslovljavaju brzo zastarevanje (moralnorabaćenje) SR usled čega se moraju zastarevati pre nego što se fizički porabate. Ubrzavase proces primene tehničko tehnoloških otkrića, skraćuje se vremenski raspon izmeđunaučnih otkrića. Potrebna su sve veća sredstva za R&D. To je i razlog što se uspostavljajualijanase između krupnih korporacija.(2) Promene se vrše i kod predmeta rada. Reč je o novim materijalima i novimoblicima energije. U osnovi je reč o sirovinama u vidu sintetičkih materijala, karbonskih ioptičkih vlakana, novih kompozita, super čistih poluprovodnika, raznih legura... Novimaterijali omogućuju smanjivanje udela utrošenih PR u proizvodu, jer je snažna tendencijazamene fizičkih materijala informativnim inputom, znanjem. Procenjuje se da se usavremenim uslovima ugrađuje u proizvode 80% vrednosti inputa nematerijalnog, a samo20% materijalnog porekla. Recimo u vrednosti čipova vrednosti materijala učestvuju samo3%. Nove tehnologije pretpostavljaju znatno manji utrošak energije u proizvodnji ipodstiču stvaranje uslova za korišćenje obnovljivih oblika energije kao što su sunčeva,hidro i eolska energija (energija vetra).
  • (3) Treća naučno tehnološka revolucija uslovljava veoma radikalne promene ukarakteru i značaju subjektivog činioca proizvodnje. Sredstva za osposobljavanje ireprodukovanje zaposlenih, osposobljenih za nove tehnologije moraju obezbeđivati kakokrupne korporacije tako i država. U krajnjoj liniji bez znanja stručnih zaposlenih nije semoglo kreirati znanje koje je dovelo do invencije novih tehnologija. Od 1900.godine vreme potrebno da se udvostruči ljudsko znanje se smanjivalosa 50 na 20, 16, 12 i 10 godina. Međutim, predviđa se da će se u okviru prve decenije21.veka to vreme smanjiti na 3 meseca. Sve više se zaposleni obavljaju veoma složene poslove. Uvođenje informativnihtehnologija označeno je kao proces intelektualizacije proizvodnje. Ukazuje se da jesavremeno društvo dostiglo takav nivo razvoja, koji se više ne meri raspoloživimproizvodnim resursima ili dostignutim obimom i strukturom proizvodnje, već pre svegaintelektualnim sposobnostima njegovih članova. Pojavljuju se i nova zanimanja kao: 1) Arhitetekta čipova 2) Programeri 3) Analitičari sistema 4) Adminitratori baza podatakaKARAKTERISTIKE PROIZVODNJE I PROIZVODNE STRUKTURE Treća naučno – tehnološka revolucije bitno je promenila karakter procesaproizvodnje. Za razliku od druge industrijske revolucije u ovo dominiraju subjektivneproizvodne snage – znanje, veštine i preduzetništvo zaposlenih, obrazovanih za invenciju iimplementaciju novih informativnih tehnologija. Karakteristike: 1) Sve više dolazi do dematerijalizacije proizvodnje, odnosno deindustrijalizacije. Dolazi do smanjivanja primarnog i sekundarnog sektora i do jačanja tercijalnog sektora. 2) Visoka informativna i nska materijalna (energetska i sirovinska) intenzivnost. Otuda nematerijalni fakteri (znanje i informacije) u najvećoj meri doprinose povećanju produktivnosti rada. 3) Da bi se uspešno razvijali privredni subjekti prinuđeni su da konflikt tržišne konkurencije zamenjuju poslovnom saradnjom i to posebno u područiju finansija, istraživanja i razvoja. Naučni prodori u nove tehnologije zahtevaju ogromna sredstva i rizik, što kao posledicu ima formiranje raznih alijansi između lidera novih tehnologija. U svemu tome učestvuje i država. 4) Karakteristika informativnih tehnologija je njena fleksibilnost umesto rigidnosti proizvodnje u uslovima predhodne industrijske revolucije. Reč je o tehnologijama koje imaju maksimalnu moć prilagođavanja i udovoljavanja zahteva tržišta, sve do nivoa pojedinačnih želja potrošača. Fleksibilnost omogućuje ekonomski racionalnu proizvodnju kako u malim tako i u velikim serijama zbog niske intenzivnosti trošenja materijalnih činilaca. U uslovima informacionih tehnologija gotovo uopšte ne razlikuju troškovi proizvodnje zavisno od stepena korišćenja kapaciteta. Imajući u vidu sve karakteristike proizvodnje koje nastaju u uslovima razvojainformaciono – komunikacionih tehnologija može se zaključiti da je reč o nastajanju novedruštvene podele rada. To se može konstatovati iz sledećih razloga: 1) Menja se značaj pojedinih sektora društvene proizvodnje i sve veći značaj dobija tercijalni sektor. 2) U okviru tercijlanog sektora pojavljuje se veliki broj novih delatnosti koje najznačajnije doprinose porastu produktivnosti rada i DBP jer ostvaruju najviše stope rasta.
  • 3) I konvencionalne grane menjaju svoje strukturu i karakter jer sve više zasnivaju svoju proizvodnju na kombinaciji odnosno konvergenciji tehnologije svojstvenih predhodnoj industrijskoj revoluciji i tehnologija zasnovanih na informatici. 4) Pojavljuju se nove profesije i nova zanimanja koje sve više zauzimaju mesto u strukturi ukupne zaposlenosti. Proizvodnja i njena struktura bitno se razlikuje u savremenom društvu u odnosuna period monopolskog i državno monopolskog kapitalizma čiju tehničko – tehnološkuosnovu su odredila dostignuća druge industrijske revolucije. Osnovne karakteristikeproizvodne strukture su: 1) Snažno dejstvo zakona koncentracije i centralizacije kapitala. To je posledica: (a) Ekonomske diferencijacije individualnih kapitalista. (b) Samo tako koncentrisan i centralizovan mogao je odgovoriti zahtevima II tehničke revolucije. 2) Dominira proizvodnja u primarnom (energetika i teška industrija), a kasnije u sekundarnom sektoru. 3) Intenzivna upotreba materijalnih (sirovinskih i energetskih) neobnoviljivih resursa. 4) Proizvodnja orjentisana je na velokoserijsku proizvodnju (homogenih) proizvoda. 5) Velike mase kapitala se predujmljuju pri visokom organskom sastavu kapitala u čijoj strukturi dominira fiksni kapital. 6) Velike razlike između privrednih subjekata. 7) Otežano seljenje kapitala. 8) Proizvodnja u uslovima II industrijske revolucije je nefleksibilna, a proizvodne strukture su rigidne i relativno nepromenljive.5.2.2. Tržišna struktura savremenog kapitalizma5.2.2.1. Delovanje zakona prosečnog profita u savremenim uslovima Savremenu robnu privredu karakteriše koegzistencija različitih svojinskih oblika(kapitalistička svojina, državna svojina, društvena svojina, razni oblici mešovite svojine) ina toj osnovi koegzistencija različitih načina organizacije privrednog i društvenog života.Ovaj pluralizam svojinskih oblika i motiva proizvodnje prati i pluralizam različitih oblikakonkurencije. Da li se i dalje može govoriti o CP kao obliku ispoljavanja zakonavrednosti, odnosno, postavlja se pitanje da li je uticaj monopola i države toliki da semogu kontrolisati snage konkurencije? S jedne strane, smatra se da monopolski kapitalizam raskida vezu između CP ivrednosti robe, pa zakon ppf gubi na značaju. S druge strane, praksa potvrđuje da u savremenim uslovima zakon ppf i daljeostaje osnovni regulator krupne robne proizvodnje. Menjaju se samo oblici i mehanizmikonkurencije, pri čemu necenovna konkurencija postaje najznačajniji oblik konkurencije.Pa uloga tržišta raste. Evo nekih argumenata:
  • 1) Često se u literaturi može sresti izjednačavanje konkurencije u XIX veku (zbog atomizirane strukture ponude i tražnje) sa modelom savršene konkurencije. Međutim i konkurencija XIX veka je imala značajna ograničenja koja ne postoje danas: (a) Nerazvijeni trgovački kapital (b) Nerazvijenost novčanog prometa (c) Velike razlike u tehničko – tehnološkoj opremljenosti 2) Isprepletanost cenovne i necenovne konkurencije značajna je karakteristika današnje konkurencije, pri čemu necenovni elementi dobijaju na značaju. Visoko učešće fiksnih troškova u strukturi ukupnih troškova te visoka osetljivost na promene TC onemogućuju proizvodno – prometnim kompleksima da preko promene TC utiču na svoje tržišne pozicije. Zbog toga konkurencija dobija nove oblike – kroz diversifikaciju proizvodnje, kroz promene klaliteta proizvoda, kroz promene uslova prodaje, kroz uvođenje novih modela. 3) Savremena robna privreda pokazuje da monopoli ne mogu sprečiti konkurenciju. Naprotiv, u mnogim slučajevima oni rađaju nove oblike konkurencije. Čak ni najveći proizvođači kompjuterske opreme nisu mogli da spreče nicanje na stotine novih kompanija. Između samih monopola odvija se oštra konkurencija 4) Ubrzani proces koncentracije proizvodnje i prometa sve više izbacuje u prvi plan efekat ekonomije obima. Zbog ubrzanog tehničko – tehnološkog progresa. Samo prozivodnja preko određenog obima postaje ekonomski rentabilna. 5) Fleksibilni proizvodni sistemi omogućuju povećanje konkurentnosti po dva osnova: (a) Omogućena brza reakcija na promene na tržištu, brze izmene proizvodnog programa i brzo uvođenje novih tehničko – tehnoloških rešenja. (b) Omogućena individulizacija proizvodnje – odnosno iako se proizvodi velika serija proizvoda oni se prave po specijalim zahtevima pojedinačnog kupca. 6) Povećana je brzina poslovanja uopšte.5.2.2.2. Tržišne strukture i monolski savezi Postojeća proizvodna i tržišna struktura savremenog kapitalizma pretežno jemonopolskog karaktera. Postoje različiti modaliteti ograničene konkurencije. Udosadašnjem razvoju kapitalizma razlikujemo više tipova tržišnih struktura. Obeležija tržišne strukture savremenog kapitalizma: 1) Postojanje čitavog niza tržišnih struktura 2) Postojanje različitih oblika monopolskih saveza 3) Promene u karakteristikama konkurencije.(1) Kao osnovni kriterijum razlikovanja različitih tržišni struktura uzima se brojučenika u razmeni: Broj kupaca Mnogo Malo Jedan prodavaca Mnogo Potpuna konkurencija Oligopson Monopson Broj Malo Oligopol Bilateralni oligopol Kvazimonopson Jedan Monopol Kvazimonopol Bilateralni monopol
  • Treba pomenuti i kolektivni monopol koji nastaje kada se udruži veći brojprodavaca ili kupaca, s ciljem odstranjivanja međusobne konkurencije. Za razliku od potpunog monopola (kada nema konkurencije) mogući su i drugioblici monopolskih tržišnih stanja na strani ponude (oligopol i polipol) i na strani tražnje(oligopson i polipson). Za konkurenciju u uslovima oligopola, polipola, oligopsona,polipsona posebno je važno kolika je ekonomska snaga pojednačnih subjekata. Veliki broj subjekata znači veće mogućnosti konkurencije samo u slučaju da nijedan od njih nema mogućnosti da značajnije poveća proizvodnju. Samo tada postojimogućnost tzv.mirne i bezopasne konkurencije u smislu da se ne upotrebljavajuposebna sredstva konkurentske borbe. Zato se obično kaže u takvim uslovima da sukonkurenti drugovi po struci i kolege. U uslovima oligopola konkurencija objektivno ne može biti ni bezopasna nidobroćudna. To je konkurencija između manjeg broja velikih kapitala. Svaki takav kapitalteži apsolutnom monopolu. To je slučaj kada se svaki pojedinačni kapital oseća jakim, alije istovremeno pozicija svakog od njih stalno neizvesna zbog snage konkurenata.(2) Posebno obeležije je postojanje različitih oblika monopolskih saveza. Postojanjekonkurencije između velikih kapitala znači i veliki rizik za sve uključene. Otud interesvelikih kapitala kako bi se smanjio rizik, da se o određenim pitanjima međusobnodogovaraju ili da se pod određenim uslovima međusobno udružuju. Tako su nastali različitioblici monopolističkih udruženja (saveza) kapitalista. Monopolski savezi se pre svega razlikuju po dužini trajanja: 1) Privremeni (kratkoročni) 2) Trajni. Osnovna karakteristika svih privremenih monopolskih saveza jeste da njihovičlanovi zadržavaju svoju pravnu i ekonomsku samostalnost, a samo privremeno regušupojedina pitanja od zajedničkog interesa kao: međusobna podela tržišta na određenovreme, dogovor o elementima politike prodajnih cena, dogovor o nabavci potrebnihsirovina, zajednički nastup pred zakonodavcima... Trajni monopolski savezi nastaju takvim udruživanjem kapitalističkih preduzećada na jedno duže vreme znatno se ograničava ekonomska samostalnost, ili se udružujutako da se formira potpuno novo preduzeće (fuzija) kada se potpuno i trajno gube i pravnai ekonomska samostalnost onih koji su se udružili. Razlikujemo: 1) Karteli 2) Sindikati 3) Trustovi 4) Koncerni 1) Karteli predstavljaju dosta elastičnu i veoma rasprostranjenu formu monopolskog udruživanja klapitalističkih preduzeća (po pravilu iste vrste). Njihova je osnovna karakteristika da članovi takvih udruženja zadržavaju svoju pravno – ekonomsku samostalnost. Ovakav oblik monopolskih saveza posebno je bio karakterističan za prvu fazu monopolskog kapitalizma. Postepeno je gubio na značaju, jer se tokom daljeg razvoja razvili viši oblici monopolskih udruživanja. 2) Sindikati predstavljaju jedan viši oblik monopolističkog udruživanja, jer se za razliku od kartela – ovde ograničava ekonomska samostalnost udruženih preduzeća. Udruženi članovi zajednički organizuju nabavku potrebnih sirovima i prodaju proizvodenu robu. 3) Trustovi nastaju objedinjavanjem (spajanjem) manjeg ili većeg broja krupnih kapitalističkih preduzeća koja time potpuno gube svoju pravno – ekonomsku
  • samostalnost. Tako nastaju krupne kapitalističe korporacije. Njihova je osnovna karakteristika: (a) grupna kapitalistička svojina (b) jedinstvena organizacija (c) zajedničko upravljanje. Ta preduzeća su AD, koja su nastala spajanjem – fuziom već postojećih kapitalističkih preduzeća iste grane ili različitih industrijskih delatnosti koje su međusobno tehnološki ili ekonomski povezane. 4) Koncerni predstavljaju najobuhvatniji oblik udruživanja kapitalističkih preduzeća i monopolskih saveza (kartela i trustova) različitih industrijskih grana, a zatim i trgovine, banaka, transportnih korporacija i finansiskih kompanija. To je najviši oblik monopolističke integracije. Osnovna karakterstika koncerna je u tome da udruženi članovi formalno zadržavaju i pravnu i ekonomsku samostalnost, ali je ostvaruju u okviru jednistvene finansijske kontrole i zajedničke uprave. Koncerni deluju kao jednistvene ekonomske celine u smislu jednistvene finansijske povezanosti i jednistvene zajedničke uprave.(3) Izmenjen karakter tržišne strukture uključuje i odgovarajuće promene u oblastikonkurencije. Cenovna konkurencija je sve manje zastupljena, a primat preuzimanecenovna konkurencija. Necenovna nadmetanje se sastoji iz: 1) Diferencijacija proizvoda 2) Uslovi prodaje 3) Reklama Direfencijacija proizvoda je najrasprostranjeniji oblik konkurncije izmeđuproizvođača istih vrsta proizvoda. On se sastoji u tome da se sopstvenim modelom,dizajnom, pakovanjem i sl.obezbedi potrebna naklonost kupaca, pa utoliko i povoljnijipoložaj na tržištu.. U trgovini na malo,pak, uslovi prodaje iste vrste robe mogu biti različiti(izgled prodavnice, kvalitet usluge, garancija na kvalitet...), što je takođe predmetnadmetanja kapitalista u savremenom kapitalizmu. U uslovima monopolske konkurencije reklama se koristi kao posebno sredstvonadmetanja. Reklama je prvobitno korišćena samo kao način informisanja potencijalnihkupaca o mogućnostima i uslovima nabavke određene vrste proizvoda. Danas, reklamanačinom reklamiranja i karakterom propagandne poruke utiče na stavove, ukus,preferencije i potrošačke navike kupaca. Tako reklama vrši funkciju informisanja ivrbovanja kupaca.5.2.2.3. Monopolske cene i monopolski ekstraprofit Osnovna karakteristika monopolskih cena jeste u tome da nisu rezultatslobodnog sučeljavanja ponude i tražnje. Njihova ekonomska suština uvek je u tome da seostvaruje ekstraprofit. Treba razlikovati: 1) Monopolsku prodajnu cenu (MPC) 2) Monopolsku nabavnu cenu (MNC)
  • (1) Monopolska prodajna cena je uvek veća od obične prodajne cene (CP) za iznosmonopolskog ekstraprofita. MPC = CP + Mepf = c + v + ppf + Mepf. I obična prodajnacena može nekad kada je tražnja veća od ponude da bude veća od CP. Međutim, takvislučajevi su samo privremeni. Dok, MPC je uvek veća od CP i monopolisti uvekobezbeđuje Mpf.(2) Monopolaska nabavna cena je uvek manja od obične prodajne cene (CP) zaiznos monopolskog ekstraprofita. MNC = CP – Mepf = c + v + ppf – Mepf. Ovakav slučajse javlja na tržištu kada su nabavljači robe u monopolskom položaju. Ove cene trebarazlikovati od prodajnih cena koje se formiraju ispod CP zbog veće ponude od tražnje. Monopolske cene se ne mogu proizvodno određivati. Monopoli ne mogu bitipotpuno slobodni u određivanju visine monopolske cene. Nekoliko faktora utiče na to: 1) DBP 2) Mogućnosti prelivanja VV 3) Elastičnost tražnje 4) Sindikati 5) Ponačanje konkurencije(1) DBP predstavlja opšti okvir i neprekoračivu granicu za formiranje kupoprodajnihcena svih roba. Putem cena faktički se vrši njegova raspodela. Zbog toga je kretanjekupoprodajnih cena objektivno određeno veličinom DBP.(2) Visina monolskih prodajnih cena (masa monopolskog ekstraprofti) SP objektivnoje ograničena stvarnim mogućnostima prelivanjima VV iz nemonopolisanih delovaprivrede. Znači, da masa Mpf bi svakako morala biti manja od ukupno proizvedenog VV unemonopolisanim preduzećima. Koliko manja – to se precizno ne može odrediti, ali jenesporno, da je minimalna rentabilnost nemonopolisanih preduzeća krajnja granicaporasta MPC. Kod MNC krajnja granica porasta MNC je minimalna rentabilnost preduzeća kojaprodaju SP.(3) Visina cena zavisi u mnogome od ponašanja tražnje. Elastičnost tražnje je bitanfaktor. Kod roba koje imaju neelstičnu tražnju cene se mogu značajno povečavati, dok kodroba koje imaju elastičnu tražnju cene mogu manje rasti. Postoje robe koje gotovo ne trpeporast cena.(4) Ako monpolske cene značajno smanjuju realnu najamninu monopolisti moguočekivati i žestok napad od strane sindikata. Sindikati mogu pretnjom strajkom iliugrožavanjem imidža firme bitno poljujati njeno poslovanje.(5) Mora se uzeti u obzir reakcija konkurencije. Bilo kakavo nepromišljenopovećavanje prodajne cene može dovesti to toga da konkurencija u potpunosti preuzmevaše kupce, a vi umesto monopolskog ekstraprofita odete u dugove.
  • 5.2.2.4. Planiranje (planska funkcija) u velikim korporacijama Da bi se uspešno vodio veliki kapital organizovan u vidu AD u savremenimuslovima neophodno je korporativno planiranje. Efikasna upotreba voluminoznih kapitalau uslovima brzih promena u tehnici i tehnologiji proizvodnje i poslovanja nameće potrebusvesnog upravljanja i kontrole nad ukupnim razvojnim ambijentom krupne korporacije. Modrena korporacija kao spoj krupnog kapitala i nove tehnike i tehnologijepredstavlja veliki planski sistem. U okviru tog sistema pojavljuje se tehnostruktura kojaputem planiranja nastoji da obezbedi razvoj korporacije i njen uspešan prodor na tržišta uzznačajno smanjivanje poslovnog rizika. Planiranje krupne korporacije je u osnovi makro privredno planiranje. Za razlikuod malog preduzeća koje planiranjem nastoji da zadovolji svoju ciljnu finkciju na kratki rok,krupna korporacija planiranjem određuje strategiju razvoja na duži rok (kao i država) pazato stavljamo znak jednakosti između korporativnog planiranja i makroekonomskog –državnog planiranja. Takođe, ako uzmemo u obzir veličinu i strukturu poslovanja velikihkorporacija vidimo da se one i u bukvalnom smislu malo razlikuju od države. Tako dolazimo do sledećeg momenta. Zbog značaja za ukupni nacionali razvoj,planiranje krupne kroporacije predstavlja osnovu za državno planiranje. Tako da državasvoj makroekonomski plan mora usmeravati prema planovima velikih koroporacija. Takođei korporacija je zainteresovana za makroekonomski plan, jer samo poznavanjem plana onamože u narednom periodu na optimalan način iskoristiti svoja sredstva. Sa pojavom multicnacionalinih i transnacionlanih korporacija umnogome seusložnjava državno planiranje. Sve dok su velike korporacije većinu svojih poslova obvljaleunutar države (nacionalne korporacije) to su interesi države i interesi korporacije biliuglavnom podudarni. Međutim sa stvaranjem MNK i TNK dolazi do konfrontiranja interesa.Recimo, interes je korporacije da ako treba iseli svoje pogone u zemlje gde su najamnimai porezi mali, što je suprotno sa interesima države. Zbog svoje moći velike korporacije planirajući svoj razvoj sve više nastoje daprilagođavaju državno planiranje (a i samu državu) njihovim potrebama. Značajnacionalnog planiranja opada i sve više dolazi u fokus planiranje međunacionalnih iregionalnih integracija i krupnih korporacija.5.2.3. Svetsko tržište i svetska privreda5.2.3.1. Razvoj svetskog tržišta i svetske privrede Proces proširenja razmene između različitih zemalja naročito je intenzivannastankom i razvojem krupne robne proizvodnje. Tada dolazi do pojave međunarodnepodele rada, međunarodne robne razmene, do nastanka svetskog tržišta o svetskeprivrede. Proširenje razmene između zemalja dovodi do toga sa se vrši specijalizacija(podela rada) između zemlja kao nacionalnih ekonomija. Nužnost razmene izmeđuzemalja uslovljava više faktora: 1) Različit raspored prirodnog bogastva 2) Razvoj krupne kapitalističke proizvodnje 3) Produbljivanje podele rada između različitih zemalja na bazi: (a) Prirodnih prednosti (prirodno bogastvo) (b) Stečenih prednosti (rezultati dosadašnjeg razvoja zemlje su osnova za njen dalji razvoj).
  • Različit raspored prirodnog bogastva u svetu predstavljao je jedan od prvihuzroka specijalizacije zamalja u proizvodnji i na toj osnovi pojave međunarodne razmene.Zatim, razvoj krupne kapitalističke proizvodnje i afirmacija profita kao osnovnogpokretačkog motiva poslovanja takođe uslovljava proširenje razmene izvan granicanacionalne privrede. Sve to je sa svoje strane uslovljavalo produbljivanje podele radaizmeđu zemalja, a ova je sa svoje strane sve više dovela do proširenja međunarodnepodele rada, međunarodne razmene i razvoja svetskog tržišta, što danas predstavlja jednood bitnih karakteristika savremenog sveta i neophodan uslov daljeg razvoja krupne robneproizvodnje svake nacionalne privrede. Proces industrijalizacije, ubrzava razvoj proizvodnih snaga, tako da unutrašnjetržište postaje preusko. Uvećavanje kapitala i težnja za ostvarivanjem što većeg profita iprofitne stope, nameće potrebu traženja novih izvora sirovine i energije, jeftine radnesnage... Nacionalno tržište se širi i postaje svetsko tržište, a nacionalna privreda se uklapai postaje deo svetske privrede. Svetsko tržište je ukupnost razmenskih odnosa koji se uspostavljaju izmeđurobnih porizvođača iz različitih nacionalnih ekonomija. Sve od Velike ekonomske krize i Drugog svetskog rata međunarodna razmenase intenzivira i svetsko tržište doživljava neprekidne promene evoluira. U svetskom tržištunacionalne ekonomije imaju relativnu samostalnost. Proces podele rada se u počekuodvijao mirnim putem bez pritisaka, dok kasnije i putem prinude: ekonomske, političke,tehnološke i vojne. Pored neospornih pozitivnih efekata razvoja svetskog tržišta (porastproduktivnosti rada, razvoj novih tehnologija, poboljšanje privredne strukture, povećanjeponude...) postoje i neki negativni efekti. Glavni je velika neravnoteža u svetskoj privredi(razvojna, strukturna, nacionalna ...). Peraspodelom svetskog ND nastao je ogromni jazizmeđu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Ova disproporcija sprečava dalji razvoj svetskeprivrede, što nalaže izmenu postojećeg stanja. Jedan od osnovnih uslova nastanka i ubraznog razvoja svetskog tržišta isvetske privrede su ubrazn razvoj nauke, tehnike i tehnologije, što postaje osnovnaproizvodna snaga. To nalaže svim zemljama da traže adekvatne vidove saradnje sadrugim zemljama. Za razliku od međunarodne razmene pre, gde su se uglavnom razmenjivalerobe, danas se težište međunarodne razmene sve više prenosi na razmenu licenci ipatenata, tehnologije, inženjera, organizacije rada. U tom smeru deluju i ekonomskegrupacije (EU, NAFTA,...)5.2.3.2. Me unarodna robna razmena Međunarodna robna razmena se naročito razvija u periodu nastanka i razvojakrupne kapitalističke robne proizvodnje, posebno u Engleskoj kao kolevci kapitalizma.Upravo u to vreme su živeli Adam smit i David Rikardo pa su dali svoju teorijskuinterperaciju međunarodne robne razmene:ADAM SMIT Centralno mesto Smitove ekonomske teorije zauzima podela rada ispecijalizacija. Smit je upoređivao međunarodnu podelu rada i specijalizaciju zemalja saDPR po profecijama i zaključio da su prirodni i stečeni uslovi za proizvodnju različitih vrstaroba u različitim zemljama nejednaki. Stoga, svaka zemlja treba da proizvodi i razmenjujesamo onu robu za koju ima apsolutno najpovoljnije uslove – teorija apsolutnih prednosti(troškova). On je polazio od toga da je rad jednstven i pripada jednom svetskom fonudurada, razdeljenom na pojednine zemlje.
  • PRIMER: Pre specijalizacije: Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 240h rada = 1 lit. 120h rada = 1 lit 2 litra Sukno 120h rada = 1 jard 240h rada = 1 jard 2 jarda Σ 360h 360h Posle specijalizacije: Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 0 360h rada = 3 lit 3 litra Sukno 360h rada = 3 jard 0 3 jarda Σ 360h 360h Do razmene neće doći, ukoliko ne postoje apsolutne prednosti u proizvodnjinekog porizvoda. S druge strane, ovakvom razmenom dobiva svaka zemlja imeđunarodna zajednica u celini. Država može zaštitinim merama (carine, tarife) da razvije određene grane idelatnosti do mere kada one postižu prednosti u odnosu na istu proizvodnju u drugojzemlji. Smit se zalagao za proširenje svetskog tržišta i razvijanje slobodne spoljnetrgovine. Ako bi jedna zemlja proizvodila sve vrste robe pod povoljnijim uslovima, onda dorazmene sa drugim zemljama ne bi došlo.DAVID RIKARDO Rikardo je u svojoj teoriji međunarodne razmene pokazao da se u svetskojtrgovini razmena ne vrši samo na osnovu rada utrošenog u proizvodnju robe koja serazmenjuje. Po njemu se međunarodna razmena vrši na taj način što svaka zemljaproizvodi za svetsko tržište onu robu koju među mogućim robama proizvodinajekonomičnije. Zemlja će imati ekonomski interes za međunarodnu razmenu samo ondaako za uvezenu robu daje manje svog nacionalnog rada nego što bi utrošila da je tu robusama proizvodila. Glavne predpostvne Rikardove teorije međunarodne razmene (teorijarelativnih, komparativnih prednosti – troškova) su te da će specijalizacija zemalja uproizvodnji i razmeni obezbediti maksimizaciju nacionalne proizvodnje i nacionalnogdohodka, kao i maksimizaciju svetske proizvodnje i realnog dohodka u svetu kao celini.PRIMER: Pre specijalizacije: Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 120h rada = 1 lit. 80h rada = 1 lit 2 litra Sukno 100h rada = 1 jard 90h rada = 1 jard 2 jarda Σ 220h 170h Posle specijalizacije: Engleska Portugalija Svetska privreda Vino 0 170h rada = 2,125 lit 2,125 litara Sukno 220h rada = 2,2 jard 0 2,2 jarde Σ 220h 170h
  • Potrebe Engleske i Potrugalije su po 1l vina i 1 jard sukva. Efekat specijalizacije za Eglesku znači da će engleska sada 220h rada trošiti za proizvodnju sukna, pa će ukupna proizvodnja sukna iznositi 2,2 jardi. Pošto u razmeni sa Portuglijom daje 1 jard (100h) za 1l vina (80h). Engleskoj ostaje za potrošnju 0,20 jardi sukna više nego pre specijalizacije. Po istom osnovu, pošto se Portugalija specijalizuje za proizvodnju vina, njoj ostaje, posle razmene 0,125l vina više. Kompletna specijalizacija dovešće do povećanja ukupne proizvodnje i potrošnje,kako u svetskim, tako i u nacionalnim razmerama. Postavlja se pitanje: Podele koristi između zemalja učesnica umeđunarodnoj razmeni? Rikardo je pretpostavio da če se prodajne cene nalaziti na sredini izmeđukomparativnih prednosti dveju zemalja učesnica u razmeni. Odnosno, da će se koristi odmeđunarodne podele rada deliti podjednako u razmeri 1:1, što odgovara aritmetičkojsredini komparativnih prednosti: 90 100 + 80 120 = 1 2 Ova Rikardova teza o podjednakoj podeli koristi nije tačna. David Rikarod je u razradi teorije o međunarodnoj podeli rada otišao dalje odSmita. On uvodi i faktor mobilnosti proizvodnih činilaca, kako unutar zemlje, tako iizmeđu različitih zemalja. Kao posledica tog faktora javlja se razmena i tada, ako jednazemlja ima apsolutne prednosti u porizvodnji svih proizvoda. ALI ako su te prednosti većekod jednih, nego kod drugih vrsta proizvoda, jer su komparativne prednosti porizvodnjejednog porizvoda veće, nego za porizvodnju drugog proizvoda. Zemlje će se u međunarodnoj podeli rada specijalizovati u proizvodnji onihporizvoda, čijom razmenom će ostvariti najveće ekonomske efekte. Rikardo nije uspeo da odgovori na pitanje na kom će se nivou vršiti razmena utom slučaju, tj. po kojim cenama će se robe kupovati i prodavati na svetskom tržištu. Na to pitanje kasnije daje odgovor Džon Stjuart Mil. Tražnju kao komponentutržišta je kasnije razradio Edžvort. Frank Viljem Tausig i Jakob Viner su u teorijuneoklasične škole uneli monetarni aspekt (cene i novac).5.2.3.3. Internacionalizacija proizvodnje i kapitala Osnovna karakterstika savremenog kapitalizma sadržana je u vladavinimonopola i izvozu kapitala. U savremeno kapitalizmu izvoz kapitala ima domonantno masto u odnosu naizvoz roba. Izvoz kapitala predstavlja jednu od najznačajinijh karakteristika međunarodnihekonomskih odnosa savremenog kapitalističkog društva. Na toj osnovi krupne korporacijidanas šire područija svoje delatnosti va nacionalnih granica. Oblici izvoza kapitala: 1) Zajmovni kapital 2) Investicioni kapital. Zajmovni kapital su u stvari kartkoročni i dugoročni krediti, pri čemu se zemljauvoznica najčešće obavezuje da za određeni iznos kupi robu od zemlje izvoznice. Tako sepored dobijene kamate za pozajmljena sredstva stvaraju i mogućnosti za osvajanje tržištavan nacionalnih granica.
  • Izvoz investicionog kapitala najčešće ima oblik neposrednog angažovanjasopstvenih novčanih sredstava za izgradnju novih preduzeća u zemlji uvoznici (direktneinvesticije). Izvoz kapitala je predstavljao glavnu polugu razvoja monopolskog kapitalizma uXX veku. Razvoj proizvodnih snaga kapitala uslovljavao je i određene promene uorganizaciji i mehanizmima kretanja (izvoza) kapitala. Aktuelnu fazu savremenogkapitalizma karakteriše internacionalizacija kapitala, što fakltički znači da je u tokuodređena ekspanzija i postepena dominacija MNK i TNK. Moglo bi se, u stvari, reći da takav razvoj kapitalizma u suštini ne znači ništanovo, jer je u njegovoj prirodi sadržana potreba stalne ekspanzije. On stalno traži novemogućnosti da se oplodi i dalje razvije. U tom pogledu za kapital nema granica. Internacionalizacija kapitala zhvatila je sve značajnije oblasti ekonomskihodnosa (proizvodnju, promet, spoljno – trgovniske odnose, kreditno – finansijsku sferu...).(1) Spoljna trgovina se prvobitno gotovo isključivo bavila razmenom tzv.nacionalnihviškova. Tokom razvoja njena delatnost se posstepeno širila i usavršavala, da bi nakon IIsvetskog rata došlo do potpunog preokreta – umesto izvoza robe, danas je dominantanizvoz proizvodnje. To je izvoz investicionog kapitala u obliku izgradnje novih preduzećavan nacionalnih granica matične zemlje. Ulažući svoj kapital u inostranu privredu,kompanija osnivač rukovodi takvim preduzećima, prisvaja pf i ima potpunu kontrolu nadnjihovim poslovanjem. Za poslovanje TNK je upravo karakterističan takav izvoz kapitala koji imakarakter direktnih investicija u drugim zemljama. Jednostavno, strategija njihoveekspanzije na međunarodnom tržištu je u tome da na ukupnom međunarodnom prostorutraže najpovoljnije lokacije za realizaciju svojih planova. Međunarodnog investiranja bilo je i ranije, ali pretežno ili isključivo kupovinomsranih hartija od vrednosti (tzv. portfolio investicije). Valja imati u vidu da posedovanjemtakvih hartija od vrednosti nije postojala mogućnost kontrole nad inostranim institucijama,niti učešća u upravljanju.(2) Nastanak i razvoj TNK u mnogo čemu znači i jednu novu međunarodnu podelurada. Izvoz kapitala u XIX veku uglavnom se kretao od razvijenih kapitalističkiz zemalja kanerazvijenim. Međutim, danas se oko 2/3 direktnih investicija kreće među razvijenimzemljama. Jer, za određene vrste delatnosti u razvijenim zemljama postoji čitav nizkomparativnih prednosti, kao što su: 1) izgrađena infrastruktura 2) prateći objekti 3) mogućnosti servisiranja 4) nadzora 5) visok stepen razvijenosti različitih uslužnih delatnosti. Postojanjem TNK u mnogo čemu se menja i relativizira podela rada izmeđupojedinih zemalja. To je sada podela rada između pojedinih delova TNK. A sem toga, tonajčešće više nije podela rada na predmetnoj osnovi, već sve više postojanje jedne