Bosiljčić igor   seminarski rad - snage promena u bankarstvu
Upcoming SlideShare
Loading in...5
×
 

Bosiljčić igor seminarski rad - snage promena u bankarstvu

on

  • 1,660 views

 

Statistics

Views

Total Views
1,660
Views on SlideShare
1,660
Embed Views
0

Actions

Likes
0
Downloads
13
Comments
0

0 Embeds 0

No embeds

Accessibility

Categories

Upload Details

Uploaded via as Adobe PDF

Usage Rights

© All Rights Reserved

Report content

Flagged as inappropriate Flag as inappropriate
Flag as inappropriate

Select your reason for flagging this presentation as inappropriate.

Cancel
  • Full Name Full Name Comment goes here.
    Are you sure you want to
    Your message goes here
    Processing…
Post Comment
Edit your comment

    Bosiljčić igor   seminarski rad - snage promena u bankarstvu Bosiljčić igor seminarski rad - snage promena u bankarstvu Document Transcript

    • Sadržaj:A UvodB Karakteristilke Američkih banaka B.1. Skorašnji događaji na tržištuC Snage promena u bankarstvu C.1. Uvećana konkurencija C.1.a. Konkurencija za depozite C.1.b. Konkurencija za kredite C.1.b.# 1. Komercijalni papiri C.1.b.# 2. JUNK BONDS C.1.b.# 3. Vanbilansna aktivnost i sredstva C.1.b.# 4. Kompanije koje finansiraju kupovinu automobila C.1.b.# 5. Druge kompanije koje pružaju finasijske usluge C.1.c. Konkurencija za sredstva plaćanja C.1.d. Konkurencija za druge finansijske usluge C.2. Deregulacija i reregulacija C.3. Finansijska inovacija C.3.a. Sekjuritizacija C.4. GlobalizacijaD Dodatni faktori promana D.1. Kapitalni zahtevi D.2. Uvećana konsolidacijaE GE CAPITAL SERVICES: finansijski konglomerat (primer iz prakse) E.1. Poslovne grupe E.2. Menadžment strategije E.3. Odgovori konkurencijeF Zaključak 1
    • A. Uvod Deregulacija, finansijske inovacije, sekjuritizacija, globalizacija i napredak utehnologiji brzo menjaju lice bankarstva. Klijenti koji žele da otvore tekući račun u SAD-umogu da odu do lokalne komercijalne banke, štedno – kreditne zadruge, MUTUAL štednebanke, kreditne unije, brokerske kuće, kao što je MERRILL LYNCH, ili da dobiju popust kodbrokera kao CHARLES SCHWAB. Takođe mogu da stupe u kontak sa INTUIT, softverskomkompanijom koja omogućuje plaćanje računa putem svog QUICKEN softvera, ili dajednostavno otvore tekući račun kod virtuelne banke, koja postoji na Internetu. Oni kojižele kreditnu karticu mogu da je dobiju kod bilo koje depozitne institucije, benzinskepumpe, robne kuće ili nacionalne finansijske kompanije. Može se takođe dobiti isponzorisana kartica od GENERAL ELECTRIC-a, GENERAL MOTORS-a, FORD MOTOR-sa,PRUDENTIAL-a, MERRILL LYNCH-a, CHARLES SCHWAB-a, IBM-a i mnogih drugih nefinansijskihkompanija. Potrošači jednostavno imaju više izbora nego ikada pre. Mada ovakvaraznovrsnost ponude prisutna je uglavnom u SAD-u i drugim zapadnim zemljama Ne iznenađuje, kompanije se agresivno bore za svoje potrošače. Konkurencija,zauzvrat, stavlja naglasak na inovacije i preciznost dobavljanja usluge i personalizovanjeza pojedince. U nekim slučajevima, ipak, mogućnosti nisu iste za sve konkurente. Iako sukomercijalne banke dobile veću fleksibilnost u diversifikovanju svojih sredstava prekogeografskih granica u nove usluge skorašnjih godina, još uvek važeći zakonski akti kao iregulacija umanjuju efekat konkurencije. U ovom radu, mi ćemo razmotriti skorašnje tržišne trendove koje imaju uticaj nabankarski sekor, čije se manifestacije jasno uočavaju kod većeg broja subjekata kojipružaju bankarske/finansijske usluge, kao i veću raznovrsnost ponuđenih usluga.Bankarski sektor je u neku ruku jedinstven jer se u isto vreme i konsoliduje i divezifikuje.Ovaj rad će identifikovati pet fundamentalnih snaga promena – tržišno izazvani faktorikonkurencije, inovacija usluga, deregulacija, sekjuritizacija, globalizacija i tehnološkinapredak. Ovaj rad će takođe pokazati kako će ove snage dovesti do još većekonkurencije, veće konsolidacije, povećane diverzifikacije i restrukturiranja finansijskihinstitucija i tržišta širom sveta. U sklopu analize, posebno poglavlje opisuje strukturu iperformanse GE CAPITAL SERVICES-a kao finansijskog konglomerata i glavnog konkurentabankama.B. Karakteristike Američkih Banaka Šta čini banku tako posebnom? Zašto za BANK OF AMERICA kažemo da je banka, zaMERRLL LYNCH da je brokerska kuća, a za STATE FARM da je osiguravajuća kompanija.Odgovor leži u istoriji SAD-a gde je došlo do jasne demarkacije pre oko 70 godina saimplementaciom GLASS-STEAGALL zakona, BANK HOLDING COMPANY zakona i MC FADDENzakona koji su imali dalekosežne posledice. GLASS-STEAGALL zakon je stvorio tri razlicitasektora: komercijalno bankarstvo, investiciono bankarstvo i osiguranje. BANK HOLDINGZakon je odredio aktivnosti usko vezane za bankarstvo i ograničio spektar aktivnosti kojekompanija može da ima ako poseduje banku. MC FADDEN zakon je ograničio rasprostiranjebankarskog tržišta dozvoljavajući svakoj državi da odredi do koje mere se banka možegranati unutar ili van države matice. Ovim zakonima Sjedinjene Američke Države su 2
    • stvorile bankarski sistem sa velikim brojem malih banki koje imaju ograničenu lepezuusluga koju mogu ponuditi i mali broj teritorija na kojima se banke mogu takmičiti. Svakoovo ograničenje je trebalo da smanji konkurenciju i spekulaciju u bankarstvu i da ga takoučini sigurnijim, racionalno postavljenim i stabilnim bankarskim sistemom. Regulatorne restrikcije vezane za vrstu proizvoda i usluga i teritorijom na kojoj,banke mogu biti prisutne su dosta effektivno doprineli izgradnji sigurnog bankarskogsistema sve do kasnijih godina dvadesetog veka. Do tada, banke su bile samo preduzećakojima je bilo dozvoljeno da ponude tekuće račune i oročenu štednju i uglavnom sudominirale tržištom kredita za mala preduzeća. Investicione banke su emitovale akcije iobveznice i pružale brokerske usluge dok su osiguravajuća društva emitovala poliseosiguranja. Banke su još bile ograničene i u pružanju kreditno/depozitnih usluga na maluteritoriju. Generalno gledano države su zabranile širenje banaka u potpunosti ili sudozvoljavale grananje u okviru državnih granica. Inovacije usluga i tehnološki prodori, su ipak, dozvolili da investicione bankezaobiđu restriktivne regulacije. Kasnih 1970-tih, MERRILL LYNCH uspešno je stvorio,kamatonosni tekući račun (INTREST-BEARING CHECKING ACCOUNT), nešto što banke pozakonu nisu smele da ponude, i novac je uprzo počeo da hrli sa svih strana, brzoispraznujući depozite tradicionalnih banaka. Korporacije visokog ugleda su uvidele damogu da izdaju hartije od vrednosti, kao što su komercijalni papiri i korporativneobveznice, direktno investitorima i na taj način zaobilazeći bankarske kredite. JUNK BONDSsu postale alternativni izvor finansiranja za male biznise i druge komanije su počele dazalaze na tržište koje je primarno pripadalo bankama. Banke su bile striktno regulisane odstrane državnih agencija: Federalne Korporacije za Osiguranje Depozita (FDIC – FEDERAL DEPOSIT INSURANCE CORPORATION) Federalnih rezervi (FEDERAL RESERVE) i OFFICE OF COMPTROLLER OF THE CURRENCY (OCC). Dok je, s druge strane,MERRILL LYNCH bio samo regulisan Komisiom za Trgovinu Haritjama od Vrednosti(SECURITIES AND EXCHANGE COMMISION – SEC). To je omogućio investicionim kompanijamada izbegnu bankarske restrikcije, jer je bankama GLASS-STEAGALL-ovim i BANK HOLDINGCOMPANY zakonom onemogućeno da uđu na tržište investicionog bankarstva. Tek sukasnih 1980-tih i ranih 1990-tih banke počele da iznalaze načine da zaobiđu GLASS-STEAGALL zakon koristeći Član 20, koji im je dozvoljavao da ponude usku lepezu uslugavezanih za investiciono bankarstvo. Tokom ovog perioda, oštar rast u cenama akcijapovećao je obaveštenost običnih ljudi o visokim povraćajima koje su obećavali MUTUALfondovi i akcijske transakcije. Veće prihvatanje FDIC neosiguranih depozitnih usluga(MUTUAL fondovi i akcije), s jedne strane, i limitiranost banaka na nuđenje certifikata odepozitu i oročene štenje, s druge strane, je dovelo do daljeg osipanja tržišnog procentakoje su banke zauzimale u investitorevom novčaniku. Restrikcije vezane za širenje banaka su u mnogome bile odgovorne za strukturubankarskog sistema. Neke države nisu dozvoljavale ni najmanji stepen širenja/grananja(tzv. Komad banka – UNIT BANK) tako da je svaka banka mogla da ima samo jednukancelariju. U nekim slučajevima to je značilo da bankomati nisu bili dozvoljeni jer su seoni posmatrali kao ogranci banke. Ovakve restrikcije su stvorile sistem od mnogo malihnezavisnih banaka u poređenju sa brojem i veličinom banaka u drugim državama (presvega Evropa). Nažalost ove restrikcije su, takođe, onemogućavale da banke teritorijalnodiversifikuju svoj rizik. Tako su zemlje gde su funkcionisale Komad banke, kao što jeTeksas, okusile mnoge probleme tokom kasnih 1980-tih kako je cena nafte pala i banke 3
    • propadale povlačeći za sobom lokalne privrede. Postepeno uklanjanje restrikcija o širenjutokom 1980-tih i 1990-tih je omogućilo da banke ponude svoje usluge bilo gde u zemlji, štoje dovelo do stvaranja prve nacionalne banke, BANK OF AMERICA, sa filijalama od obale doobale. U današnjem okruženju mnoge firme nude nacionalnu pokrivenost u svojimfinansijskim uslugama. Na primer, MERRILL LYNCH, EDWARD JONES i STATE FARM operišu ufilijalama ili kancelarijama u opštinama širom zemlje. Tehnološki napredak je omogućio dabanke mogu da otvore elektronske filijale, prvo koristeći mrežu bankomata, a kasnijekoristeći Internet. Do kasnih 1990-tih, sve restrikcije o širenju banaka su ukinite i bankarskisistem i broj nezavisnih banaka se skoro prepolovio, broj filijala se uvećao za oko 50%, aveličina najvećih Američkih banaka se drastično povećala. U stvari, gledano po veličini,Američke banke nisu ulazile u 10 najvećih banaka na svetu sve do 1990-tih, a danas nekeod najvećih banaka na svetu su Američke banke.B.1. Skorašnji Doga aji Na Tržištu Običnom posmatraču, događaji 1990-tih i 2000-tih vezani za finansijske institucijemogu izgledati nepovezano: MELLON BANK kupuje DREXEL CORPORATION Investicione banke pomažu nasilne korporativne akvizicije sa JUNK BONDS i ranjivost berze raste sa dramatičnim intradnevnim pomeranjima u berzanskim indeksima. NATIONSBANK CORP. i FIRST UNION ulaze u investiciono bankarstvo kupujući MONTGOMERY SECURITIES i WHEAT FIRST. NATIONSBANK kupuje BOATMEN’S BANCSHARES, BARNETT BANKS i BANKAMERICA (danas pod imenom BANK OF AMERICA) stvarajući jednu od najvećih SAD banaka i prvu koja ima nacionalnu pokrivenost. WELLS FARGO i NORWEST se spajaju i stvaraju drugu banku sa nacionalnom pokrivenošću. CITIBANK ulazi na tržište osiguranja i domaćeg investicionog bankarstva zajedno sa TRAVELERS PROSPERTY i CASUALTY CORP., koja je vlasnik SALOMON SMITH BARNEY, formirajući CITIGROUP. U 2002, CITIGROUP kreće sa kontra strategijom i prodaje deo TRAVELERS-a. OFFICE OF COMPTROLLER OF THE CURRENCY (OCC) dozvoljava prvu nacionalnu virtuelnu banku, COMPUBANK, iz Hjustona. DEUTSCHEBANK, bazirana u Nemačkoj, kupuje Njujorški lociranu BANKERS TRUST, uspešno zaobilazeći GLASS STEAGALL restrikcije. CHARLES SCHWAB CORP. kupuje U.S.TRUST CORP. METLIFE kupuje GRAND BANK iz Kingstona CREDIT CUISSE GROUP kupuje DONALDOSON, LUFKIN i JENRETTE INC. UBS AG’S kupuje PAINE WEBBER GROUP. BB&T kupuje preko 70 regionalnih osiguravajućih društava, brokerskih kuća i agencija za trgovinu nekretninama. Svi ovi događaji su međupovezani. Nakon decenija relativnog mira, finansijskatržišta i institucije prolaze kroz strukturalne promene koje će nastaviti da permanentnoizmenjuju konkurentske odnose, modele poslovanja i organizacije kao i način kakoplaćamo za proizvode i usluge. Svaki menadžer finansijske institucije redovno ocenjuje da 4
    • li će firma kupovati, prodavati, ostati nezavisna, povući se iz trke ili nastaviti statu quo.Svaka finansijska i nefinansijska firma bilo u privatnom ili državnom vlasništvu sadafunkcioniše u značajno promenjenim uslovima. Internet je eliminisao geografske granicekoje su nekad postojale između izolovanih tržišta. Danas se mogu kupiti proizvodi i uslugeod praktično bilo koje komapnije u svetu iz privatnosti vašeg doma ili kancelarije. GLASS STEAGALL i BANK HOLDING COMPANY zakoni efikasno su ograničili aktivnostibanke na one aktivnosti striktno karakteristične za bankarstvo kako ih definiše FederalnaRezerva. S druge strane, Fed je dostavio listu dozvoljenih aktivnosti. U međuvemenu,komitenti su tražili da banke ponude više usluga u trenutku kada su nebankarskefinansijske kompanije nudile bankarske usluge. Deregulacija tokom 1980-tih i 1990-tih jeprirodni odgovor na ove veštačke bankarske restrikcije. Kao prvi korak, Kongres je ukinuorestrikcije o visini kamatne stope koju banka može da isplaćuje. Deregulacija se nastavilakorakom kojim je dozvoljeno bankama da kupuju problematične firme izvan države matice,da idaju neke vrste obveznica lokalne samouprave i da se šire van državnih granica.Naravno, bankama je takođe dozvoljeno da kupuju druge banke van države matice. To jedovelo do donošenja GRAMM-LEACH-BLILEY zakona 1999.godine, poznatog kao FINANCIALMODERNIZATION ACT, koji je omogućio da banke kreiraju finansijske holding kompanije kojemogu ponuditi investiciono bankarstvo, osiguranje i druge donedavno bankamazabranjene usluge. Sve ove promene su koindicirale sa CITIBANK-ovom odlukom da dakupi TRAVELERS (osiguravajuće društvo) te stvori CITIGROUP, koja nudi uslugetradicionalnog bankarstva, investiciono-brokerske usluge, usluge emitovanja kao i uslugeosiguranja. Iako sada banke mogu da ponude širok spektar usluga, one s oprezom ulaze uove nove oblasti. Dok najveće banke rastu u veličini akvizicijom banaka kao i drugihfinansijskih kompanija, mnoge manje banke nastavljaju sa specijalizacijom u stvaranjuusluga korjenih po ukusu malog biznisa, njihovih glavnih klijenata. Prosečnom korisnikubanke je potreban tekući račun, usluge bankomata, manji račun štednje, neke brokerskeusluge, zajam za automobil, osiguranje i hipoteka. Gotovo bilo koja kompanija koja nudifinansijske usluge može da ponudi ove usluge te je stoga konkurencija oštra (CUT –THROAT MARKETPLACE). Bankama je sve teže i teže da se nadmeću na tržištu ovimuslugama jer ogromna konkurencija smanjuje cenu usluga na goli minimum. Kaoposledica toga manje banke su počele da se specijalizuju u pružajnu usluga malombiznisu gde je lični pristup i kustomizacija usluga neophodna. Velike banke, s drugestrane, pokušavaju da posluju kao bilo koja druga firma koja pruža finansijske usluge,nedmećući se direktno sa investicionim bankama, osiguravajućim društvima i manjimbankama koje se specijalizuju za mali biznis. GRAMM-LEACH-BLILEY zakon je tek počeo dastvarno utiče na tržište tako da krajnja budućnost bankarskog sektora još nije poznata! Na Prikazu 1. je nabrojano jedanaest najvećih finansijskih kompanija u SAD domarta 2002.godine. Ove kompanije kontrolišu 6 triliona dolara (6,000,000,000,000) iliotprilike dve trećine ukupnih bankarskih sredstava do početka 2002. godine. Treba znatida neke od ovih kompanija imaju veliko prisustvo u sektoru osiguravajućih društava(CITIGROUP sa TRAVELERS i METLIFE) dok mnoge druge imaju centrale locirane van SAD. 5
    • Prikaz 1. Najveće finansijske holding kompanije: mart 2002 Sume su u $1,000,000 Rang Tiker Drž. Ukupna Ukupni Ime kompanije Grad sredstva depoziti 1 C Citigroup, Inc. Njujork NY 1,058,000 ??? 2 JPM J.P. Morgan Chase & Co. Njujork NY 712,508 282,037 3 BAC Bank of America Corporation Šarlot NC 619,921 367,200 4 WB Wachovia Corporation Šarlot NC 319,853 180,033 5 WFC Wells Fargo & Company San Francisko CA 311,509 189,568 6 WM Washington Mutual, Inc. Sietl WA 275,223 129,010 7 ONE Bankone Corporation Čikago IL 262,947 158,803 8 MET MetLife, Inc Njujork NY 256,897 145 9 Private Taunus Corporation Njujork NY 227,229 18,976 10 FTB FleetBoston Financial Corp. Boston MA 192,032 121,522 11 Private ABN AMRO N. America Holding co. Čikago IL 171,795 46,904 IZVOR: SNL Securities, http://www.snl.com Mnogi analitičari pripisuju veći deo promena u sektoru finansijskih uslugaderegulaciji. Ustvari, deregulacija je prirodni odgovor na uvećanu konkurenciju izmeđudepozitnih institucija i nedepozitnih firmi koje pružaju finansijske usluge, kao i kompanijaistog tipa širom svetskih tržišta, pre nego što je katalizator konkurencije. Deregulacija jesamo ubrzala proces, ali ga nije započela. Nove regulative dovele su do razvoja novihusluga koje su uvećale konkurenciju sa firmama koje nisu regulisane kao klasične banke,kao što su investicione banke. Regulativa je, takođe, doprinela problemu sa štednjom uranim 1980-tim, pošto se ona morala kanalisati u dugoročne hipotekarne hartije. Danas,smatramo ovakav potez izuzetno rizičnim, dovoljno rizičnim da dovede do sankcija. Paipak, u kasnim 1970-tim, ovo je bila zakonom zahtevana mera. Pet fundamentalnih sila je transformisalo strukturu tržišta i institucija što seodrazilo na konkurenciju: deregulacija/regulacija, finansijska inovacija, sekjuritizacija,globalizacija i napredci u tehnologiji. Kasniji faktori su, zapravo, predstavljali odgovor naderegulaciju i reregulaciju. Ove međusobno isprepletane, sudelujuće sile su promenilebilanse stanja korporacija terajući firme da se bore za nove proizvode i teritorije i da koristefinansijske instrumente da omoguće transakcije i da se prilagode na dugoročni rizik. Iakosu potrošači imali koristi od ovih promena, dugoročni trend za finansijske institucijepodrazumeva: konsolidaciju, repozicioniranje korporativnih ciljeva i diverzifikacijuponuđenih usluga, kako firme pokušavaju da sebi obezbede deo tržišta. Firme mogu daočekuju da će regulatori izbliza pratiti promene u riziku i kontinualno uvećavati obaveznustopu kapitala, posebno ako se ta fima bavi podrškom novih biznisa. Suština je u tome da je uvećana konkurencija dovela do kontinualne deregulacije,ohrabrujući banke da preduzmu portfolio rizike kako bi zaradili zadovoljavajuće profite.Kako su regulatori banaka pokušali da smanje ukupni rizik povećavajući obaveznu stopukapitala, banke su usmerile sredstva na vanbilansne aktivnosti pokušavajući da zamenikamatu (kamatu koju banka zarađuje) bankarskom proviziom. U ovim naporima bankepokušavaju da se ponašaju više kao brokeri osiguranja, trgovci i investicioni bankari –takmičući se za širu lepezu firmi u mnogo više različitih tržišta. Kako kapital postaje sveskuplji i skuplji ili gotovo nemoguć za pribavljanje, individualne firme su prisiljene da sespoje (merdžuju) kako bi nastavili sa radom. 6
    • C. Snage Promena U Bankarstvu Istorijski gledano, komercijalne banke su najviše regulisane kompanije u SAD, atime i najsigurniji i najkonzervativniji biznisi uopšte. Regulative su dolazile u mnogo oblika iboja, uključujući maksimalnu kamatnu stopu koja je banka mogla da plati deponentima nanjihov depozit, minimalni odnos kapitala prema ukupnim sredstvima, minimum obaveznerezerve, ograničenja teritorijalnog širenja, ograničenja tipa u kakve investicije sme bankada uđe kao i restrikcije na lepezu usluga koju banka može da ponudi. Iako su regulativeograničavale rizike kao i mogućnosti, one su praktično garantovane profit. Od Drugog Svetskog rata pa do danas banke su konstantno restruktuisale svojeposlovanje kako bi zaobišle regulative i izaše u susret potrošačevim potrebama. Kaoodgovor tome, zakonodavac je nametao nove restrikcije, koje su tržišni učesnici opetzaobilazili. Ovaj proces regulacije i tržišnog odgovora (finansijska inovacija) i nametanjanove regulative (reregulacija) se naziva regulatorna dijalektika. Jedan aspekt ovogdualizma je finansijska inovacija. Sekjuritizacija, globalizacija i nove tehnologije su logičnaposledica ovog dualizma. Javlja se strah da su ovih pet sila u tolikoj meri i tako brzopromenile SAD finansijska tržišta da je došlo do opšteg porasta rizika poslovanja u SADfinansijskom sistemu. Rouz (ROSE 1993.) ističe da se menjajuća priroda bankarstva može demonstriratiu dve tržišne oblasti: tradicionalne uloge banaka kao finansijskih intermedijara(INTERMEDIATORS) i evolucija bankarstva u netradicionalne uloge kao posledica menjajućeregulative, tehnologije i finansijskih inovacija. Tradicionalna uloga banaka kaointermedijara je pala kako su novi proizvodi kao što su: keš menadžment računi (CASHMANAGEMENT ACCOUNTS), MUTAL fondovi, komercijalni papiri i JUNK BONDS postali sve višeprisutni. Banke su pristale na sve to prihvatajući manje provizije, preuzimajući više rizika išireći svoju bazu potrošača. Banke su takođe se proširile u netradicionalne oblasti iusluge, posebno u aktivnosti investicionog bankarstva, vanbilansnog poslovanja (kreditnapisma, servisiranje hipoteka…). One, takođe, aktivno koriste tehnologiju u razvoju i dostaviusluga kao što su BUSINESS SWEEP računi i Internet bankarstvo. Konačno, GRAMM-LEACH-BLILEY Zakon je eleminisao glavninu preostalih restrikcija koje su odvajale komercijalnobankarstvo, investiciono bankarstvo i osiguravajuća društva više od 70 godina. Bankarskeorganizacije će nastaviti da šire svoje operacije identifikujući pojedinačne usluge kojemogu da ponude a koje druge firme nemaju, te tako uspešno konkurisati na čitavomtržištu.C.1. Uvećana Konkurencija MCFADDEN zakon iz 1927. i GLASS-STEAGALL zakon iz 1933. odredili su okvir ukojem će Američke finansijske institucije poslovati u narednih 70 godina. MCFADDEN zakonse pobrinuo da banke budu zaštićene od nelojalne konkurencije od drugih banaka uvodećii proširujući ograničenja na teritorijalno širenje banaka. Zakon je uveo u život puno malihbanaka u poređenju sa drugim zemljama gde nije bilo takvih restrikcija. GLASS-STEAGALLzakon je zabranio bankama da emituju koropirativne hartije kao i da se bave osiguranjemte na taj način odvojivđši banke od ostatka tržišta. Pod komercijalnim bankama sepodrazumevalo uzimanje depozita i davanje kredita. Investicione banke su prosto 7
    • procvetale baveći se korporativnim hartijama, a isto se desilo osiguravajućim društvimakoje su same, nesmetano, kreirale polise i preuzimale rizik. Ako pratimo primenu GLASS-STEAGALL zakona tokom 1980-tih videćemo da jebankarski sektor bio dosta stabilan. Pojedinci koji su hteli da osnuju banku nailazili su napotrškoće kod registrovanja ili kod Federalnih rezervi ili državnih regulatora. Federalnerezerve su, zauzvrat, smanjile nivo kamatne stope koje su banke plaćale na depozite,praktično su subvencionisali banke, nalazući im da koriste sredstva niske cene. Deponentisu imali malo izbora ukoliko nisu imali više od $100,000. Kao posledica toga, bankarskidepoziti su sistematično rasli u korelaciji sa ekonomskim prlikama. Regulatori su, takođe,navodili maksimalne stope koje su banke mogle da naplate na određene vidove kredita.Takve kočnice protiv zelenaštva, su bile uvedene kako bi se zaštitili komitenti od rastućecene koja bi progutala i prevazišla čitav iznos kredita. Za vreme ovog perioda, banke nisu mogle da se nadmeću cenom zato što je cenanjihovih inputa (depozita) bila regulisana (Regulativa Q) i cena njihovih autputa (kredita) jebila regulisana (zelenaške kočnice). Iz praktičnih razloga, sve banke su imale iste cene.Tako su banke iznašle druge načine da se nadmeću. Banke bi poklanjale torstere, escajg,kao i vodile potencilane komitente po dobrim restoranima da bi izvršile diferencijaciju svojeusluge od drugih. Mnogi rukovodioci banaka su provodili značajno vreme van kancelarijepokušavajući da zarade. Sve bi pokušavali da pridobiju njihov blagoslov, a omiljena taktikaje bilo doručak, golf i ručak u privatnim klubovima. Današnji svet bankarstva je znatnodrugačiji. Banke u suštini imaju odrešene ruke da stavljaju željenu cenu na svoje uslugekoje nude drugim komanijama, kao i da nude bilo koje druge bankarske usluge pokonkurentnim cenama. Bankari se danas direktno nadmeću oko cene, kvaliteta i kvantitetausluga.C.1.a. Konkurencija Za Depozite Siguran profit kao posledica garantovane razlike između aktivne i pasivne kamatezavršava se tokom kasnih 1970-tih. Primarni katalizator je bila visoka inflacijaprouzrokovana dupliranjem cena nafte kao posledica neameričke kontrole naftnog tržišta.Iako su regulative garantovale 5¼% kamate na oročenu štednju, a 0% za tekući račun,inflacija od 8 do 12% garantovala je da će novac deponenata gubiti kupovnu moć.Pojedinci su imali dva izbora: da manje štede i više troše ili da nađu visokoprinosnuinvesticiju. U 1973.godini, nekoliko investicionih banaka je stvorilo MONEY MARKET MUTUALfondove (MMMF),koji su prihvatali depozite od pojedinaca i investirali ga u hartije Trezora(TREASURY BILLS), krupne certifikate o depozitu i druge hartije koje su plaćale tržišnoformirane prinose, zato neiznenađuje rast MMMF-a. Bez direktne konkurencije MMMF jeuvećao svoj tržišni udeo od 10.8 milijardi u 1978.godini na 186 milijardi u 1981.godini. uovom periodu obveznice trezora na tri meseca su imale za 9% veću kamatu nego banka. Rast MMM fondova je išao na uštrb banaka, tako da su deponenti jednostavnopreneli novac na drugo mesto. Sve do usvajanja DEPOSITORY INSTITUTIONS DEREGULATIONAND MONETARY CONTROL (DIDMCA) zakona u 1980.godini, bankama nije dozvoljeno danude kamatu na tekuće račune ili da sami nude MMM fond račune. Banke su se svesnage zalagale da im se dozvoli da se takmiče ili da Kongres izravna konkurencijuzabranjujući MMM fondove. Praktično govoreći, kada su potrošači uvideli da mogu da 8
    • zarade tržišno formiranu kamatu na tekući račun ili štednju Kongres nije imao hrabrosti daim to uskrati. Kongres je bio primoran da usvoji legislativu koja dozvoljava bankama danude slične uslove kao MMM fondovi ili SUPER NOW računi. MMMF su kod banakadelimično transformisani. To su sada bili MONEY MARKET DEPOSIT ACCOUNTS (MMDA), ali oviračuni su u suštini MMMF. MMDA je obavezivala pojedinca na maksimalno 6 transferamesečno (tri čekom i tri telefonom), pa su to bili suštinski štedni računi sa nekimtransakcionim mogućnostima. SUPER NOW računi davali kamatu na bilo koji bilans saneograničenim brojem čekova. MMDA su postali veoma popularni nakon njihovoguvođenja 1982.godine. Porasli su sa nešto preko 43 milijarde na skoro 600 milijardi u1987.godini. U godinama koje slede, MMDA su posrnuli kako je Kongres ukinuo restrikcijeu vezi sa kamatnom stopom i minmalnim depozitom. Tako da su sada potrošači mogli dazarađuju tržišne kamate na klasičnim računima, tako da nije bilo više tolikog interesa zaMMD račune. Deregulacija vezana za bankarske obaveze je na taj način završena. Bankei danas nude kamatonosne tekuće račune ali samo pod drugim imenom. Danas, konkurencija za depozite poprima mnoge forme. Prvo, institucije supraktično bez ograničenja u smislu šta mogu da ponude tržištu. Tako potrošači mogu daodaberu uslugu sa njima odgovarajućom kamatom, rokom, minimalnim depozitom ili nekimdrugim uslovom koji se javlja u ovim uslugama. Firme ne smeju da diskriminišu tako damoraju da prodaju uslugu svakom protrošaču koji ispunjava uslove te usluge. Stoga jelepeza usluga koji se nude šira nego što ikada pre. Veliki broj firmi prima depozite i nuditekuće račune. Gotovo svaka investiciona komapnija koja nudi MUTUAL fondove nudi itekuće račune za visoko bilansne komitente. Pojedinci mogu da prihoduju na praktičnosvim finansijskim transakcijama momentalno, od trenutka stavljanja novca na račun potržišnim kamatama pa sve dok ne naprave nove investicione odluke (transferišu novac satog računa). Sve do tada mogu da pišu čekove na osnovu postojećeg bilansa. Potrošačimogu da transferišu svoj novac sa tekućeg ili nekog drugog računa na preko 7000 MUTUALfondova od kojih su mnogi u rukama investicionih kompanija kao FIDELITY INVESTMENTS.Konačno, kombinacija napretka u tehnologiji i eliminacija restrikcija na teritorijalno širenje irazgranjavanje banki znači da vlasnici biznisa i obični pojedinci imaju više izbora negoikada pre. Pre eliminacija terotorijalnih restrikcija komitenti su bili praktično limitirani nasvoju lokalnu banku. Informacija o uslovima koje nude druge institucije je bila škrta inepouzdana. Ogromna količina informacija koja je dostupna na Internetu znači dapotrošači mogu brzo i lako da dođu do kvota finansijskih institucija iz celog sveta.Eliminacija teritorijalnih restrikcija znači da praktično bilo koja komapnija koja se bavifinansijskim uslugama može da otvori filijalu u bilo kojoj zajednici. Ne čudi onda što jekonkurencija za depozite oštra. AMERICAN EXPRESS, GE, HUSEHOLD INTERNATIONAL i SEARS pod sličnim uslovimanude korisnicima svojih kreditinih kartica mogućnost da investiraju u malovolumenskedepozite koji isplaćuju primamljivu kamatu. Za visoko bilansne deponente, strane banke iogranke velikih SAD banaka nude se EURODOLLAR depoziti koji plaćaju veće kamate negodomaći depozitni certifikati. Konačno, depozitne usluge su često po takvim cenama daohrabruju potrošače da sve bankarske usluge potražuju od jedne firme. Tako se bilansiračuna uvećavaju (ima ih manje jer nisu rasuti po raznim firmama), kamatne stope suveće, cene usluga padaju. Provajderi finansijskih usluga često kreiraju nove usluge kaopopusti na životno osiguranje, popusti na putovanja, razni paket aranzmani, itd. 9
    • C.1.b. Konkurencija Za KrediteC.1.b.#1. Komercijalni Papiri Kako se troškovi finansiranja banke povećavaju, konkurencija za kredite stavljanegativni pritisak na kreditne kamate, smanjivajući ih do rizičnih granica. Korporativnipozajmljivači visoke reputacije uvek su imali mogućnost da sami emituju komercijanuhartiju, obično dugoročnu obveznicu, pre nego li da pozajmljuju od banaka. Rast MMMfondova ubrzao je razvoj i rast tržišta komercijlanih papira i unapredio veze investicionihbanaka sa nefinansijskim korporacijama. Investicione banke su nastavile da emitujukomercijalne papire i da koriste novac MMM fondova da kupuju one hartije od vrednostikoje su im obezbeđivale željeni prinos. Kako je GLASS-STEAGALL-ov zakon zabranjivaokomercijalnim bankama da same izdaju hartije, banke su izgubile korporativne korisnikekredita, koji su ih zamenili komercijalnim hatijama po nižoj ceni. 1987.godine komercijalnebanke su dobile dozvolu od Federalnih razervi da emituju i trguju hartijama od vrednostikoristeći GLASS-STEAGALL zakon Član 20. 1998.godine, 20 banaka je imalo Član 20.ovlašćenja. GRAMM-LEACH-BLILEY zakon dozvoljava ograncima finansijskih holdingkomapnija da se uključe u emitovanje hartija od vrednosti, podrazumevajući pod time injihovih.C.1.b.#2. JUNK BONDS Razvoj JUNK BONDS tržišta je proširilo ovu konkurenciju za kredite na srednjapreduzeća koja predstavljaju pozajmljivače niže reputacije. JUNK BONDS su korporativnehartije koje su ili bez rejtinga ili su rejtovane kao Ba (BB) i niže i tako nisu investicionoprimamljive u klasičnom smislu. Istorijski gledano firme sa kreditnim rejtingom ispod Baa(BBB) su unapred praktično bile onemogućene da emituju velike sume, da uđu u novi dug,i morale su da se oslanjaju na bankarske kredite. Tokom ranih 1980-tih, nekolikoinvesticionih banaka, posebno DREXEL BURNHAM LAMBERT INC, ubedio je investitore damnoge od Ba i niže rangiranih obveznica su bile solidne investicije. Prosečna kamatnastopa se tada kretala tako nisko da obećanje da će biti isplaćeno 3½ ili čak 5% bilo i višenego dovoljno da kompenzuje rizik. Investicione kompanije su uskoro mogle da pomognufirmama koje nisu mogle da izdaju prvoklasne komercijalne hartije da izdaju JUNK BONDSna jedno totalno novom tržištu. Ove obveznice su imale nekoliko prednosti u poređenju sabankarskim kreditima uključujući pristup većim sumama, dugoročnije finansiranje manjerestriktivnih klauzula. U mnogim slučajevima cena kredita (preko JUNK BONDS) je biladaleko niža od kamatnih stopa za bankarski kredit. Novoizdati JUNK BONDS su uspešnoposlužile kao zamena za bankarske kredite. U 1989.godini tržište JUNK BONDS je otpočelo spori pad kako je federalnizakonodavac optužio DREXEL BURNHAM i njegovog JUNK BONDS stručnjaka, Michael Milken,serijom kršenja zakona o hartijama od vrednosti. U to vreme je DREXEL pružao veliki deopotpore za sekundarno tržište JUNK BONDS koje su investitori hteli da prodaju. Sabankrotom DREXEL-a koji se ispunio 1990.godinu, sekundarno tržište se smanjilo i ceneJUNK BONDS su pale. Firme koje su htele da emituju nove JUNK BONDS generalno nisu bileu mogućnosti da nađu dovoljno finansija. Ovi potrošači su sada gravitirali ka bankama 10
    • (tražeći sigurnost) sve dok tržište JUNK BONDS nije povratilo svoju popularnost. Danas,tržište JUNK BONDS je opet veoma aktivno. Strateški planeri/taktičari Federalnih rezervi(POLICYMAKERS) ustvari gledaju razliku kamatnih stopa JUNK BONDS i stopa niskorozičnihhartija Trezora kao indikator odgovrarajuće monetarne politike. Kada je taj razmak isuviševeliki, pozajmljivači niskog rejtiga imaju problema u iznalaželju sredstava, pa tada sistemFederalnih rezervi povećava opštu likvidnost tržišta. Ovo se desilo 1998. godine safinansijskom krizom u Rusiji i Aziji. Ovi događaji su fundamentalno izmenili sektor komercijalnog bankarstva. RastJUNK BONDS je smanjio ukupnu količinu kvalitetnih kredita i smanjio rizik prilagođavajućikamatni razmak bankarskim troškovima. Banke su reagovale ili povećavanjem opštegrizika njihovih portfolija ili pokušavajući da uđu u investiciono bankarstvo i druge uslugekoje generišu proviziju. Banke koje su krenule prvim putem žrtvovali su dugoročnuprofitabilnost i solventnost za kratkoročne boljitke. Oni su održali kamatni razmakprivremeno, ali su povećali rizik na kreditima, što je dovelo do smanjivanja prihoda zbogpovećanog udela nenaplativih kredita. Mnoge banke koje su tragale za većom provizijom nisu imale puno opcija. One bivolele da emituju hartije, prodaju osiguranje i da nude druge bankarske proizvode bezrizika. Iako je sada zakon to dozvoljavao, bilo je kasno. Ta tržišta su ispunila drugapreduzeća tako da banke pritisnute niskim profitom nisu imale kuda. Naravno daproširenje na te oblasti bi im omogućio da posluju profitabilnije sa manje rizika. Teknedavno su komercijlane banke uspele da se uspešno uključe u ove aktivnosti. Danas, banke različitih veličina imaju različit pristup. Male i srednje bankenastavljaju da se koncentrišu na kredite, ali traže načine da ojačaju vezu sa potrošačemnuđenjem ličnije usluge. Sada one uspevaju da odmere svoje troškove na bolji način i dapametnije stave cene na svoje kredite i depozite postižući planiranu profitabilnost. Mnogebanke su nanovo otkrile potrošačke kredite. Prikaz 2. pokazuje povećanu koncentracijupotrošačkih kredita u poređenju sa komercijalnim kreditima kod banaka od 1991 – 1995.godine. Potrošački krediti su se povećali od 40% od ukupnih kredita u 1991. na visokih45% u 1995. godini, dok su komercijalni krediti se smanjili od 60% na 55% tokom istogperioda. Dalji rast potrošačkih kredita je usporen od 1995. godine najviše zbog rapidnogporasta kamata i slučajeva ličnog bankrotstva koji su se povećali u drugom delu 1990-tih. 11
    • Prikaz 2. Diverzifikacija kreditnog rizika: Potošački krediti Vs. Komercijalni krediti kao procenat ukupnih kredita, 1991-2001. 80 60 60 60 57 57 59 60 55 45 43 43 % kredita 40 40 40 41 40 20 12/91 12/93 12/95 12/95 12/97 12/99 12/01 Komerc.K. $1,241 $1,222 $1,447 $1,695 $2,097 $2,293 milijardi Potroš.K. $823 $935 $1,161 $1,280 $1,398 $1,526 IZVOR: FDIC Quaterly Profile, Fourth Quarter, 2001, FDIC. www.fdic.gov/databank/qbp/ Kamatne stope zaračunate na potrošačke kredite su generalno daleko iznadodgovarajućih kamatnih stopa i cena finansiranja komercijalnih kredita, te stoga donosedaleko veće profite. Druga prednost kod ovih kredita je mnogo manja osetljivost nego kodvelikih certifikata o depozitu ili neka druga pozajmljena sredstva. Najveći gubitnici su niskobilansni deponenti čija cena bankarskih usluga i udvostruči u visini kako bi banka pokrilatroškove pružanja transakcionih usluga.C.1.b.#3. Vanbilansna Aktivnost I Sredstva Najveće banke sklanjaju sredstva sa svojih bilansa kao deo redovnog poslovanjazato što su komercijalni i potrošački krediti riskantni u relativnom odnosu prema njihovompovraćaju. Obavezni kapital (zakonski regulisan) povećava cenu servisiranja kredita, nabilansu, a cenovni pritisci na uzete kredite čine te kredite isuviše skupim i riskantnim,znajući kamatni razmak. Tako, neke institucije oprezno puštaju kredite i onda ihsekjuritizuju, tj. izdaju hartije koristeći kredit kao zalog te efektivno pomeraju kredite sabankinog bilansa. Komercijalni krediti na bilansu najvećih SAD banaka su ostali približnona nivou iz 1982.godine, dok su iste firme dramatično povećale svoje vanbilansne 12
    • aktivnosti. U međuvremenu bezakamatni priliv, kao procenat ukupnih sredstava se uvećaona više od 2% na kraju 2001.godine sa manje od 1.3% u 1985.godini. Ovaj trend nije bez rizika. Zato je bankama bilo zabranjeno da emituju i distribuirajuhartije unutar zemlje, velike banke su stavile naglasak na međunarodnom emitovanju iušle su u posao finansijskih garancija i obaveza (COMMITMENT BUSINESS). Garancije iobaveze se javljaju u obliku kreditnih obaveza, STAND BY kreditnih pisama, obavezavezanih za kamatne stope SWOP poslova, menjanja valute, iznajmljivanja, osiguranja kodhartija od vrednosti i garancija za treća lica. Pošto se nefinansirane garancije i obaveze nepojavljuju eksplicitno na finansijskim izveštajima, banke nastavljaju da preuzimaju rizikpotencijalne neophodnosti finansiranja obaveza za to vreme prisvajajući solidan profit. Ovoje dramatično demonstrirano krajem 2001. i početkom 2002. godine sa bankrotom ENRON-a i KMART-a i problemima sa TYCO i drugim firmama. Kako su se ove nefinansijskekompanije približavale bankrotu berze novca i kapitala su se pred njima zatvorile tako dasu neophodna sredstva tražili od banaka. Tako da neposredno pre bankrota ENRON iKMART su povećali svoje pozajmljivanje od banaka koje su ubrzo neki deo kredita otpisale,a drugi ugovorile po većoj kamati. Banke su ubrzo shvatile da su punpale novac u mrtvefirme. TYCO nije propao ali je ušao u ogromne dugoročne dugovre, koje je akumulirao neemitujući hartije već od bankarskog sektora.C.1.b.#4. Kompanije Koje Finansiraju Kupovinu Automobila U mnogome kao i druge kompanije, najveći autoproizvođači su sve više i više seproširili na tržište finansijskih usluga, kao deo njihove dugoročne strategije. Kompanije kaoGENERAL MOTORS, FORD MOTOR, DAIMLERCHRYSLER i TOYOTA MOTOR CREDIT su u dužemroku predstavljale stabilan izvor finansiranja za kupce automobila. Ove kompanije takođefinansiraju i inventar auto-dilerskih kuća kao i unapređenje kapitala i programe izdavanja.Profitabilnost ovih grupa se može uspešno meriti sa profitabilnošću komercijalnih banaka.Ove kompanije su delom svakako uspešne i zbog toga što se ne bave samo finansiranjemkupovina automobila. GENERAL MOTORS ACCEPTANCE CORP. je vlasnik dve hipotekarnekompanije i rangira se kao šesti najveći serviser hipoteka u SAD (na kraju 2001. godine).FORD MOTOR CREDIT, najveći nacionalni finansijer auto kupovine, je takođe druga najvećadiverzifikovana kompanija koja daje finansijske usluge, druga odmah iza GENERALELECTRIC CAPITAL SERVICES. Divizije (sektori) ovih kompanija često kontribuiraju dosta togamatičnim kompanijama u bilansu uspeha. U 2001.godini, FORD MOTOR CREDIT je preneo1½ milijardi dolara prihoda matičnoj kompaniji, što je pad u poređenju sa 2½ milijarde2000.godine jer je automobilska industrija pretrpela gubitke od 9 milijardi dolara. Pad je jošveći ako znamo da je u predhodnim godinama taj transfer bio oko 5⅓ milijardi dolara.GENERAL MOTORS ACCEPTANCE CORP. i FORD MOTOR CREDIT su oboje vlasnici ko-brendovanih kreditinih kartica: GM CARD i CITIBANK FORD CARD. Svaka nudi otprilike po 5%popusta ako kupite automobile njihovih matičnih komapnija. Očigledna strategija je da se pronađe odgovarajuća ekonomija obima primenjujućiiskustva i ekspertizu u finansiranju kupovine automobila a u poređenju sa drugim sličnimkompanijama. Automobili i kuće (nekretnine) su dve najvrednije stvari koje prosečni ljudikupuju za vreme svog života. Banke imaju oko 50% tržišta finansiranja kupovine 13
    • automobila, dok ostatak drže uglavnom kompanije vezane za velike automobilskegigante. Pojedinci obično imaju obaveze i za nekretnine i za automobile pa mesečnoizdavaju dve rate, znajući to kreditori ocenjuju zajmouzimače kako ne bi plasirali kreditprezaduženoj osobi. Znajući ovo, sada činjenica da veća tražnja za nekretninamasmanjuje prodaju automobila nije nerazumljiva.C.1.b.#5. Druge Kompanije Koje Pružaju Finansijske Usluge Kompanije koje pružaju finansijske usluge obično nude čitavu lepezu proizvoda.Većina se specijalizuje u davanju kredita pojedincima za trajna dobra ili dodatnahipotekarna sredstva, koja su osigurana samom nekretninom. Druge komapnije sespecijalizuju u davanju kredita biznisima bilo direktno ili kroz firme za faktoring ili izdavanjeopreme. GENERAL ELECTRIC CAPITAL SERVICES (GECS) je kompanija u potpunosti uvlasništvu GENERAL ELECTRIC-a i daleko najveća diverzifikovana kompanija za pružanjefinansijskih usluga. Pored finansiranja kupovine automobila, ASSOCIATES FIRST CAPITAL,HOUSEHOLD FINANCE, AMERICAN EXPRESS CREDIT CARD i SEARS ROEBUCK ACCEPTANCECORP. GECS takođe finansira razne bilo potrošačke bilo komercijalne obaveze (račune,hartije manje vrednosti). Finansiranje obaveza (kredita) je činilo 174 milijarde od ukupno425 milijardi sredstava u 2001. godini. To su veličine koje čine GECS konkurencijom inajvećim bankama u Americi. Najvećih dvadeset kompanija koje pružaju finansijskeusluge imaju ukupna sredstva veća od 10 milijardi. Mnoge od njih su u vlasništvu nekematične kompanije, kao što je GECS u vlasništvu GENERAL ELECTRIC-a. U 2001. godini,GE-ov neto dobitak je bio 13.7 milijardi dolara, dok je GECS-ov neto dobitak bio 5.4milijarde dolara. Finansijske kompanije finansiraju svoje investicije emitovanjem komercijalnihpapira i dugoročnih obveznica i pozajmljivanjem direktno od banki. Istorijski gledano,njihovi krediti su bili relativno visoko rizični. Iako imaju ogromno iskustvo, veće i od banakau određenim oblastima, kompanije koje daju finansijske usluge su generalno zarađivaleviše jer su na kreditiranje, posebno svojih proizvoda, stavljali veće cene, što jekompenzovalo veći broj nenaplativih kredita, a opet je zbog direktne povezanosti saproizvođačom proizvoda uspevalo da ponudi u proseku bolju finansijsku uslugu nego onušto nude banke.C.1.c. Konkurencija Za Sredstva Plaćanja Odnedavno ekskluzivni domen banaka i drugih depozitnih institucija, nacionalniplatni promet, postao je visoko konkurentno tržište. Čak je i Federalne rezerve sa njihovomulogom procesiranja i kliringa čekova moguće zameniti novom tehnologijom. Ovo,naravno, ne bi prošlo bez rizika. Jedino Federalne rezerve mogu da zaustave da poniranjejedne institucije ne povuče čitav finansijski sistem u kolaps. Pravi izazov za Federalne 14
    • rezerve i banke je sve veći razvoj elektronskih sistema plaćanja, kao što su smart kartice,kartice sa čipom i/ili memorijom, automatsko plaćanje računa, automatsko dostavljanjeračuna. Mnoge privatne kompanije nude ove usluge ali još uvek Federale rezerve ravnajuračune. U Američkom Bankaru (AMERICAN BANKER), Diogo Teikseira (DIOGO TEIXEIRA) jedao sledeći komentar: GE CAPITAL ima skoro 300 milijardi dolara finansijskih sredstava. GMAC ima 12 milijardi dolara prihoda od finansijskih usluga, više nego što je ukupan prihod Mikrosofta. Mikrosoft nema filijale, ne uzima depozite, ne daje kredite i ne nudi ni jednu jedinu finansijsku uslugu u eri kada svi imaju neke svoje finansijske proizvode. IPAK, Mikrosoft se posmatra kao pretnja, a ne GE CAPITAL ili GMAC. (Izvor: “Vertical Age” članak u AMERICAN BANKER, 1.juli 1998.godine) Zašto se Mikrosoft posmatra kao pretnja bankama? Mnogi analitičari tvrde da je tozbog budućnosti dostavljanja bankarskih servisa, koji neće biti u zgradama od cigala imaltera bankarskih filijala nego pre u pametnim karticama (smart karticma), mrežamabankomata (koje banke kontrolišu) i Interneta (kojeg banke ne kontrolišu). Stoga sve više iviše plaćanja i finansijskih usluga će biti obavljeno preko Interneta, koristeći smart kartice ikartice sa memorijom. Platni sistem je izuzetno dinamičan i konstantno se menja. Novilični (privatni) metodi plaćanja su stvoreni i mnogi nisu uspeli da pridobiju poverenjevećine. Prikaz 3. Volumen, u dolarima i prosečna veličina transakcije za razne vidove plaćanja: 1995. i 2000.godina VOLUMEN TRANSAKCIJA % OD UKUPNO % OD BEZGOTOVINSKOG RAST 1995 – 2000. 1995 2000 PROSEČNA TRANSAKCIJA U 2000.GOD. U 2000. GODINI. PLAĆANJA U 2000.GODINI. GODINE. KEŠ ??? 550,000 82.3% ??? ??? IZDATI ČEKOVI 62,963 69,000 10.3% 58.2% 1.8% ELEKTRONSKE TRANSAKCIJE AUTOMATE CLEARING HOUSE 3,490 3,490 1.0% 5.8% 14.6% BANKOMATI 9,700 13,200 2.0% 11.1% 6.4% KREDITNE KARTICE 14,914 20,000 3.0% 16.9% 6.0% DEBITNE KARTICE 1,599 9,275 1.4% 7.8% 42.1% ELEKTRONSKE TRANSAKCIJE UKUPNO 29,702 49,375 7.4% 41.7% 10.7% C.H.I.P.S. 51 58 0.0% 0.0% 2.6% FED WIRE 76 108 0.0% 0.1% 7.3% UKUPNA ELEKTR. PLAĆANJA NA VELIKO 127 166 0.0% 0.1% 5.5% UKUPNA ELEKTRONSKA PLAĆANJA 29,829 49,541 7.4% 41.8% 10.75 VREDNOST TRANSAKCIJA 1995 2000 % OD UKUPNO U 2000.GOD. RAST 1995 – 2000. GOD. KEŠ ??? 2,200,000 0.3% ??? $4.00 IZDATI ČEKOVI 73,515,000 85,000,000 10.9% 2.9% $1,231.00 ELEKTRONSKE TRANSAKCIJE AUTOMATE CLEARING HOUSE 12,231,500 20,300,000 2.6% 10.7% $2,942.43 BANKOMATI 656,000 800,000 0.1% 4.0% $60.61 KREDITNE KARTICE 879,000 1,400,000 0.2% 9.8% $70.00 DEBITNE KARTICE 59,100 400,000 0.1% 46.6% $43.13 ELEKTRONSKE TRANSAKCIJE UKUPNO 13,826,200 22,900,000 2.9% 10.6% $463.80 C.H.I.P.S. 310,021,200 292,147,000 37.4% -1.2% $5,037,017 FED WIRE 222,954,100 379,756,000 48.6% 11.2% $3,516,259 UKUPNA ELEKTR. PLAĆANJA NA VELIKO 532,975,300 671,903,000 85.9% 4.7% $4,047,608 UKUPNA ELEKTRONSKA PLAĆANJA 546,801,500 694,803,000 88.8% 4.9% $14,025 IZVOR: Kompilacija izvora iz Federalnih rezervi; Nilsonovog izveštaja (NILSON REPORT, HSN CONSULTANTS INC., OXNARD, CA); NATIONAL AUTOMATED CLEARING HOUSE; CLEARING HOUSE FOR INTERBANK PAYMENT SYSTEM; BANK NETWORK NEWS (FAULKNER & GRAY, Njujork, Njujork) 15
    • Prikaz 3. pokazuje ukupne volumene, vrednosti i prosečnu veličinu transakcije zarazne metode plaćanja u periodu 1995 – 2000. godine. Iako je keš još uvek dominantan popitanju broja transakcija, on ima najmanju veličinu plaćanja, koja iznosi negde oko 4dolara. Mora se priznati da je procena visine i volumena keš transakcija u centru usijanihdebata. Tako da je tačnost ovih predviđanja sumljiva. Velike transakcije na veliko,korišćenjem sistema FEDWIRE i CHIPS (CLEARING HOUSE INTERBANK PAYMENT SYSTEM), supo pravilu velike, ali ih ima malo, tako da je njihov prosečni iznos transakcije stoga visok.FEDWIRE pod operativnom kontrolom Sistema Federalnih rezervi, se koristi da se izvršemeđubankarske transakcije, dok je CHIPS privatni alternativni opeartor platnog prometalociran u Njujorku pod kontrolom NEW YORK CLEARING HOUSE ASSOCIATION i koristi se presvega da se izvrše transakcije sa inostranstvom. Te transakcije na veliko su plaćanja kojase izvršuju između finansijskih institucija sa prosečnom transakcijom od 3½ miliona zaFEDWIRE pa sve do 5 miliona za CHIPS. Čekovi su drugi najkorišćeniji metod plaćanja u SAD, sa nešto preko 10% svihtransakcija u 2000. godini. Jedna od zanimljivih skorašnjih promena je prezentiranjeelektronskog čeka (ELECTRONIC CHECK PRESENTMENT – ECP). Postoji nekoliko vrsta ECP-aali jedan metod, Point-ov-sejl čekovna overa (POINT-OF-SALE (POS)), je posebno dobroprihvaćena. POS čekovna overa se javlja kada “papir ne prati isplatu”. Na primer, kadaneko napiše ček u prodavnici, prodavnica elektronski šalje informaciju iz čeka i izvršivšitransakciju koristeći automativozani sistem kliringa ACH (AUTOMATED CLEARING HOUSE)vraća ček osobi koja ga je napisala. Po statistici iz NACHA (NATIONAL AUTOMATEDCLEARING HOUSE ASSOCIATION), 32 miliona papirnih čekova se pretvori u elektronskadebitna plaćanja u prodavnicama u 2000. godini, statistike iz prve godine nisu naraspolaganju. Kao posledica svega toga, rast ACH plaćanja je bio mnogo veći negočekova. Kreditne kartice su ostale i dalje popularne u trgovinama, kod malih suma, kaozgodan način elektronskog plaćanja. Ako zanemarimo keš, kreditne kartice su korišćene uskoro 17% od ukupnih bezgotovinskih transakcija u 2000.godini. Debitne kartice, s drugestrane, su jasno metod plaćanja koji je u najbržem porastu, sa više od 250 miliona debitnihkartica koje su u upotrebi i preko 80% banaka koje nude debitne kartice. Debitne karticese koriste kod POS terminala kao što bi se koristile bilo koje druge kartice, ali sa sobomnemaju mogućnost kredita. One su direktno povezane sa korisničkim računom. Kada sekoriste, korisnikov bilans se momentalno smajnuje kao da je ček stigao na naplatu.Suštinski gledano debitne kartice su čekovi bez hartije. Rast debitnih kartica je jednimdelom posledica i programa transfera elektronskih benefita (ELECTRONIC BENEFITSTRANSFER – EBT) koji se trenutno nudi u preko 40 država i razne vladine agencijeomogućavaju dostavljanje sredstava za hranu ili neke druge osnovne potrebštine onimpojedincima koji nemaju račun u banci. U ovim programima EBT kartice se mogu koristitikao debitne ili bankomat kartice. Faktori pored promena u elektroniskim sistemima plaćanja takođe erodirajutradicionalna tržišta banaka. Rast i prihvatanje sistema elektronskog plaćanja znači dapostoji sve manje potrebe da neko fizički ode do banke ili neke kompanije koja pružafinansijske usluge. Svako sa odgovarajućim računom može da dođe do keša koristećibankomate (ATM – AUTOMATED TELLER MASCHINES) ili da plati koristeći POS terminale bilogde u svetu, eleminišući potrebu da se ode do banke kako bi se dobio keš. Svako možeda otvori tekući račun, da konkuriše za kredit, pravi depozite ili da primi kredit elektronski.Direktni depozit zarada, korišćenje kreditnih kartica, elektronsko plaćanje računa,elektronsko proveravanje stanja i smart kartice su sve indikatori da konkurencija u 16
    • finansijskim uslugama ide daleko dalje od tradicionalnih mehanizama koje znamo izprošlosti.C.1.d. Konkurencija Za Druge Bankarske Usluge Banke i njene filijale nude mnoge usluge pored kredita i oročene štednje.Delimična lista bi obuhvatala: brokerske usluge, procesiranje podataka, prodaja iemitovanje hartija, procena nekretnina, osiguranje kredita, konsalting za lične finansije.Iako banke ne mogu direktno da emituju hartije na domaćem tržištu, postoje uopštegledano dva metoda putem kojih banka može da uđe u ovakve poslove. Jedan metod jeda se formira finansijska holding kompanija. Finansijska holding kompanija koja je vlasnikbanke ili bankarske holding kompanije nije ograničena na broj ili tip investicionihemitovanja u koja može da se uključi. Drugi metod, je da se formira ogranak nacionalnebanke koristeći GLASS-STEAGALL Član 20. o ograncima. U 1987. godini, komercijalnebanke su dobile dozvolu od Federalnih rezervi da emituju i trguju u hartijama koristećiGLASS-STEAGALL Član 20. o ograncima i pet banaka su gotovo odmah iskoristile to pravo:BANKERS TRUST NEW YORK CORPORATION, CHASE MANHATTAN CORPORATION, CITIGROUP,J.P.MORGAN & CO. i PNC FINANCIAL CORPORATION. Od tada broj se udevetostručio i do1998. godine bilo je 45 banaka koje su koristile Član 20. Iako je moguće da se emitujuhartije kod banaka koristeći Član 20. mnogi eksperti misle da će banke pre ući nafinansijsko tržište registrovanjem finansijske holding kompanije zbog limitacija koje postojeu Članu 20. Na početku, Federalne rezerve su dozvolile da banke zarađuju samo do 5%ukupnih prihoda na ovaj način. Ovo je podignuto na 10% 1989. godine, a kasnije na 25% umartu 1997. godine. Svi korisnici Člana 20. imaju Prvosnažno pravo: mogućnost daemituju i trguju hartijama određenih prihodnih obveznica lokalne samouprave,hipotekarene hartije, komercijalni papiri i neke druge hartije. Član 20. je dozvoljavao da semogu prijaviti za Sekundarna prava, koja omogućavaju emitovanje i trgovanjekroporativnim hartijama vezanim za dug. Ako se emitovanje vrši kroz finansijsku hodlingkompaniju praktično nema restrikcija. Još jedan metod koji kombinuje nebankarske i bankarske kompanije je korišćenjeizuzetaka koji su nabrojani u BANK HOLDING COMPANY zakonu, koji dozvoljavanebankarskim institucijama da budu vlasnici nekih banaka ili štedionica. Primera radi,MERRILL LYNCH je vlasnik, banke koja je specijalizovana za dugoročnu štednju, MERRILLLYNCH BANK & TRUST CO, kao i banke specijalizovane za kreditne kartice, MERRILL LYNCHBANK USA. Ovi specifični primeri banaka koje ima u vlasništu MERRILL LYNCH jeneobavezuju da postane baknarska holding komapnija, zato što su limitirane u svomdelovanju. To omogućava da MERRILL LYNCH direktno konkuriše bankama nuđenjemosiguranih depozita i drugih bankarskih usluga izbegavajući regulaciju koju bi imala da jebankarska holding kompanija. MERRILL LYNCH je počeo da nudi svoje keš menadžment račune (CASHMANAGEMENT ACCOUNTS – CMA) još kasnih 1970-tih što je značilo da su i manji deponentimogli da zarade tržišne kamate (dotadašnji minimum 10,000 dolara). Tada je bankamabilo zabranjeno da plaćaju više od 5½% na oročenu štednju i nisu mogle da plaćajukamatnu stopu na tekuće račune. Nije prošlo puno vremena, a MERRILL LYNCH kešmenadžment račun je postao veoma popularan, posebno tokom visoke inflacije. U jednom 17
    • trenutku ovi računi su plaćali čak 15% u poređenju sa ostalim bankama koje su još uvekplaćale 5½%. Nije ni čudo što je prosečan investitor lako promenio dogmu o banci kaopalati gde se stvara novac. Tek ranih 1980-tih je bankama bilo dozvoljeno da daju kamatuna tekuće račune i da otvaraju MMD (MONEY MARKET DEPOSIT ACCOUNTS) račune kao vidkonkurencije MERRILL LYNCH-u. 1980-te i 1990-te su predstavljale period žestoke konkurencije gde su nebankarskikonkurenti agresivno ulazili na tradicionalno bankarsko tržište. Komercijalne banke oštrosu se nadmetale sa nebankarskim bakama, kompanijama koje pružaju finansijske usluge ivisoko rastuće kreditno-depozitne zadruge. Nekada lojalni komitenti su preneli svojasredstva da ih drže po boljim uslovima. Nažalost, uvećana konkurencija je koincidirala samnogim regulatornim restrikcijama na vrstu usluge koju je banka mogla da ponudi kao iproblemima sa energijom, nekretninama i poljoprivredom, koji su u još većoj meri otežalida se zadrže sredstva i tržišna prisutnost. Konkurencija kao što su investicione banke,komapnije za finansiranje kupovine automobila, druge kompanije koje pružaju finansijskeusluge i tehnološke firme su se uključili u aktivnosti koje su mnoge bankle priželjkivale alinisu mogle da ostvare zbog važećih regulativa te na taj način čineći konkurenciju utolikooštrijom.C.1.d.#1. Investiciono Bankarstvo Komercijalne banke smatraju investiciono bankarstvo primamljivim jer većinainvesticionih banaka već nudi mnoge bankarske usluge visokobilansnim komitentima ikomitentima visoke ukupne vrednosti, a s druge strane one imaju u ponudi čitav spektarfinansijskih proizvoda koje banke ne mogu da ponude. Mogu da se takmiče na bilo komtržištu bez teške regulacije od strane Federalnih rezervi, FDIC-a i OCC-a. One zarađujuvisoke provizije na nekim tipovima transakcija i mogu da stave svoj kapital u rizične, aliselektovane aktivnosti. Naravno neki rizici su visoki u investicionom bankarstvu kao rizikvelike ranjivosti profita. Komisija za trgovanje hartijama od vrednosti (SECURITIES EXCHANGE COMMISION -SEC), koji reguliše investicione banke, klasifikuje firme na osnovu primarne trgovačkeaktivnosti i lokacije centrale. Dve kategorije firmi dominiraju investicionim bankarstvom.NATIONAL FULL-LINE FIRMS, kao što je MERRILL LYNCH i MORGAN STANLEY, nude kompletnuuslugu, uključujući i razgranatu mrežu ogranaka i filijala lociranih širom SAD. VelikeINVESTMENT BANKING FIRMS, kao što je SALOMON SMITH BARNEY i GOLDMAN SACHS, nemajurazgranatu mrežu, već se fokusiraju na krupno trgovanje, emitovanje i merdžere iakvizicije. Oba tipa firmi generišu prihode putem usluga koje se plaćaju provizijom,trgovanjem i brokerskim uslugama. Jedan atraktivan izvor provizije je emitovanje hartijakojima investicione banke pomažu drugim firmama da dođu do neophodnih sredstava.Najveće kuće investicionog bankarstva upravljaju većinom novo emitovanih dorborejtovanih hartija i tako padaju negde između ove dve osnovne vrste. Iako se manje od 20firmi kvalifikuje kao NATIONAL FULL-LINE FIRMS, one kontrolišu više od dve trećine svihsredstava koje imaju investicione banke. Hartije se obično kupuju po nekoj unapreddogovorenoj ceni i distriburaju investitorima (UNDERWRITTING). Undervrajter kaoprivremeni vlasnik hartija se ponaša kao diler preuzimajući rizik, pretpostavljajući da možeda proda hartije po višoj ceni. Razlika u konačnoj prodajnoj ceni i predugovorenoj 18
    • prodajnoj ceni predstavlja profit. Undervrajteri se mogu naći u ulozi da pomognu emiterimada udome nove hartije kod investitora. U tom slučaju, oni zarađuju proviziju a da nepostajuvlasnici hartija. Kako se rizik povećava sa veličinom emisije, investicione banke čestoformiraju undervrajter sindikate ili grupe investicionih banaka, da diversifikuju rizik iuvećaju broj prodavača. Investicione banke takođe služe kao brokeri u sekundarnim transakcijama natržištu. Kroz trgovna odeljenja, oni uspevaju na tržištima gde su prethodno emitovali hartijerealizovajući trogvine za selektovane komitente na njihov račun. Mnoga trgovanja sejednostavno brokeruju, tj.trgovac jednostavno spaja očekivane kupce i prodavce.Investiciona banka praktično nema rizika i prihoduje značajne provizije prilikom razmene.Trgovci mogu postupati i kao dileri, određujući prodajnu i kupovnu cenu za svaku trgovanuhartiju. Zadata cena indicira cenu po kojoj je firma spremna da kupi hartiju, a prodajnacena govori o granici prihvatljivosti prodavca. Dileri preuzimaju rizik i prilagođavaju cenudatu i nuđenu u zavisnosti od onoga što se prodaje. Ako je potrebno diler može dahedžuje investicioni rizik trgovanjem fjučersima, svopsima i opcijama. Investicione banke takođe generišu značajne provizije omogućavajućikorporativne merdžere i akvizicije i menadžment imovine. Kada govorimo o merdžerima,investicione banke pomažu u vrednovanju i nude savete i pomoć prilikom pregovaranjauslova merdžera. Korporativni stručnjaci za preuzimanje i JUNK BONDS finansiranje radesamo kao katalizator ovakvih aktivnosti. Ciljne kompanije su obično one sa depresiranomberzanskom evaluaciom akcija firme, koje su ispod vrednosti imovine firme. Akvizicionefirme emituju visoke volumene običnih akcija ili JUNK BONDS kako bi iskoristile prihode zakontrolisanje interesa u ciljanima akcijama. Nakon kupovine, one prodaju nešto od imovinekupljenog preduzeća da bi finansirali inicijalni dug ili da generišu keš flou koji pokrivadugove srevisiranja. Kopanije koje se upuštaju u ovakva otkupljivanja mogu zaraditifantastične prihode kada vrednost akcija na berzi kasnije poraste. U drugom slučajuinvesticione banke služe kao agenti i menadžeri investicionih fondova za klijente i takozarađuju, proviziju. Ovo je generalno siguran niskorizičan izvor prihoda dokle god sefondovi pokažu kao uspešni. Investicione banke prate poslove merdžera i akvizicije. Mnogi mogu da prikupefondove za brzo preuzimanje emisijom JUNK BONDS. Ipak, neke investicione bankeinvestiraju svoj kapital u kupljene komapnije. One umesto da se oslanjaju na proviziju kaoizvor prihoda one traže špekulativne profite koji mogu da nastanu prilikom poentiranja nafluktuacijama akcija ciljanih firmi nakon akvizicije. Merdžeri i akvizicije su suštinskipromenili korporativne finansije. Kako danas nije teško inicirati nasilno preuzimanje mnogekorporacije aktivno uvećavaju svoje bilanse, kupuju slobodne akcije ili čak sprovodekampanje ubeđivanja zaposlenih i menadžera da je nasilna kupovina moguća svakogtrenutka. Trgovanje hartijama i brokerske usluge takođe predstavljaju izvore profita. Prvepodrazumevaju ili da se napravi tržište hartija ili da se trguje u firmin račun. Kada se pravitržište, banka služi kao kupac i/ili prodavac za oderđene hartije ili robe. Na primer, utrgovanju valutama sa inostranstvom, banke mogu da operišu kao dileri pozicionirajućikupovne i prodajne cene za koje je spremna da kupi ili proda konkretne valute. Onazarađuje profit na razlici u prodajnoj i kupovnoj ceni. Neke investicione banke dozvoljavajuda zaposleni trguju u bankino ime i u bankin račun. U ovakvoj situaciji, trgovac preuzimaspekulativne pozicije u pokušaju da kupi izložena sredsva po povoljnijoj ceni. Naravnospekulativno trgovanje nosi sa sobom veći rizik. U brokerskim biznisima, investicionebanke služe kao reprezenti potrošača njihovih usluga, pomažući pojedincima, penzionim 19
    • fondovima, biznisima da kupuju i prodaju hartije. Kao agenti, banke prave većinu zaradaprocenatualno u odnosu na realizovani posao. Vol Strit investicioni giganti kao što je GOLDMAN SACHS i MERRILL LYNCH nastavljajuda budu najveći igrači na tržištu akvizicija i merdžera, ali udeo komercijalnih banaka serapidno povećao. Akvizicija od strane investicionih banaka je reoblikovala bankarskoposlovanje tokom druge polovine 1990-tih i umnogome izbrisalo granicu izmeđukomercijalnog bankarstva i investicionog bankarstva. MELLON BANK je vlasnik DREXELCORPORATION; BANK OF AMERICA je vlasnik MONTGOMERY SECURITIES; CITIGROUP je vlasnikSALOMON SMITH BARNEY; CREDIT SUISSE je vlasnik DONALDSONA, LUFKIN & JANRETTE; UBSAG je vlasnik PAINE WEBBER; REGIONS BANK je vlasnik MORGAN KEEGAN. Neke investicionefirme su kupile komercijalne banke kao CHARLES SCHWAB koji je vlasnik U.S. TRUST iMETLIFE koji je vlasnik GRAND BANK KINGSTON. Zbog restrikcija u transformisanju ufinansijsku holding kompaniju, akvizicije su generalno otišle svojim putem. Zanimljivo jeprimetiti da je CITIGROUP sada klasifikovan kao kompanija za hartije od vrednosti, a nebanka.C.2. Deregulacija I Reregulacija Regulatorne agencije su oduvek pokušavale da kontrolišu pojedince i aktivnostipovezane sa intermedijacijom komercijalnih banki. Krajnji cilj je bio da se zaštite sredstvagrađana i poverenje u finansijski sistem. Banke su javno poverenje, koje ako prepustimosvačijem nahođenju, mogu preuzeti na sebe isuviše rizika, konačno dovodeći do čestihgubitaka i široko raširenog nepoverenja u solidnost i integritet postojećih finansijskihintermedijatora. Regulacije specifikuju kome je dozvoljeno da vodi banku, gde je bankamadozvoljeno da se lociraju i kakve usluge banke mogu/smeju da ponude, kao i konktretneportfolio restrikcije. Deregulacija je proces eleminisanja postojećih regulacija, kao što je eliminacijaRegulative Q, koja reguliše nivoe kamata, kao i ročnost depozita koji nude ili uzimajudepozitne institucije. Deregulacija se često meša sa reregulaciom, koja predstavlja procesimplementacije novih restrikcija ili modifikovanje postojećih. Reregulacija nastaje kaoreakcija na napore učesnika tržišne utakmice da zaobiđu postojeće propise. Tema koja je vezana za Federalne rezerve postala je aktuelna tokom 1970-tih isluži kao odličan primer odnosa regulator – banka. Banke koje su članice Fed-a moraju dadrže rezerve u obliku nekamatonosnih keš depozita u obimu jednakom određenomprocentu preuzetih obaveza. Ove rezerve prstavljaju suštinski porez na bankarskleoperacije jer banke ne zarađuju kamatu na ova sredstva, a moraju da ih odvoje, stogasmanjujući likvidnost. Tokom 1970-tih, ovaj porez se dramatično povećao sa povećanjemkratkoročnih kamatnih stopa. Banke koje nisu bile članice Fed-a su mogle da drže manjerezervi i mogle su da drže kamatonosne hartije kako bi ispunili profitne ciljeve. Tako da,izgubljeni prihod je kod ovih banaka bio mnogo manji. Kao bi zaobišle regulative, mnogebanke su odustale od Fed članstva radije nego da trpe gubitke. Sistem Federalih rezervi iKongres zabrinuti, zbog smanjenja kontrole nad ponudom novca, su usvojili DEPOSITORYINSTITUTIONS MONETARY CONTROL zakon 1980.godine, koji je dozvoljavao kamatonosnetekuće račune ali je primoravao finansijske institucije da ako ih nude onda drže rezerve 20
    • koje je Fed odredio. Ova regulativa je bio pokušaj da se nametne regulatorna kontrola nasvim depozitnim institucijama. Napori deregulacije i reregulacije generalno su se odnosili na pitanje cene,dozvoljavanja teritorijalne tržišne penetracije ili mogućnosti da se ponudi nova usluga.Skorašnje cenovne regulacije su se fokusirale na uklanjanje cenovne kontrole, kao što jemaksimalna kamata koja se može platiti na depozite ili kamata koja se može zaračunati nakorisnike kredita (zelenaške kočnice). Deregulacija, bavljenje pitanjem teritorija je uvećalomogućnosti gde firme mogu da vode svoj biznis. RIEGLE-NEAL INTERSTATE BANKING ANDBRANCHING EFFICIENCY zakon donet 1994. godine efektivno je eliminisao sve bankovneakvizicione i filijalne restrikcije do jula 1997. godine. Konačno, deregulacija restrikcija koje su odvajale komercijalno bankarstvo,investiciono bankarstvo i osiguravajuća društva su omogućile bankama da formirajufinansijske holding kompanije i brzo prošire broj mogućih usluga koje mogu da ponude,kao što je osiguranje, brokerske usluge, emitovanje i undervrajtovanje hartija. Ovepromene zajedno sa novom tehnologijom su povećale mogućnosti širom georafskiodvojenih tržišta i stvorile veliki broj konkurenata koji nude bankarske usluge podžestokom cenovnom konkurencijom. Jaka konkurencija je zauzvrat smanjila prosečneprihode jer firme pokušavaju ustoličiti tržišno prisustvo.C.3. Finansijska Inovacija Finansijska inovacija je katalizator iza evolouirajućih finansijskih usluga irestrukturišućih finansijskih tržišta. Ona predstvlja sistematičan porces promene uinstrumentima, institucijama i taktikama vođenja posla koje utiču na strukturu finansijskogsistema. Inovacije se javljajuu obliku novih hartija i finasijskih tržišta, novih usluga, novihorganizacionih formi i novih sistema dostave. Finansijske institucije menjaju karakterističnefinansijske instrumente kojima se trguje javno i stvaraju nove finansijska tržišta, kojapovećavaju likvidnost. Menadžeri banaka menjaju sadržaj svojih bankarskih bilansamenjajući mešavinu usluga koje se nude nadmetanjem u svim geografskim predelima.Finansijske institucije od holding kompanija i obrnuto, kupuju ogranke/filijale, merdžuju sesa drugim entitetima. Konačno, institucije mogu promeniti sredstva kojima oni nudeproizvode i usluge. Skorašnji trend inkorporira tehnološke napretke sa razvojem kešmenadžment računa, uključujući mogućnost korišćenja bankomata, kućni banking uzpomoć kompjutera i Interneta i međupovezani međunarodni sistem transfera sredstava. Inovacije imaju mnogo uzroka. Firme možda žele da smanje odliv depozita, dauđu u nova tržišta, da dostave usluge na bolji i jeftiniji način, da povećaju svoju bazu, daizmene poresku poziciju, da smanje rizik ili troškove poslovanja. U praktično svakomslučaju postoji želja da unaprede svoju konkurentsku poziciju. Okolina koja je punanasilnih ekonomskih događaja, novom regulaciom i tehnološkim napretkom zahteva ipredstvlja priliku za inovaciju. Finansijska inovacija povezana sa Regulativom Q evoulirala je kako su depozitneinstitucije pokušavale da uspore dezintermedijaciju, u kojima su deponenti dizali svojasredstva sa kamatno-fiksnih računa u bankama i reinvestirali ih u instrumente koji se vodepo tržišnim kamatama. Sve do 1980. godine Regulacija Q je sprečavala banke da nude 21
    • više od 5¼ % kamate na oročenu štednju, Regulativa Q je nestala 1986. za sve depozitekada su maksimalne vrenosti kamata ukunute. Do tada, mnoge banke su razvile novevidove borbe sa hartijama trezora ili drugim instrumentima, kao što su MMM fondovi ili kešmenadžment računi koje nude brokerske kuće. CITIBANK je izdao negocijabilne certifikate odepozitu kao i varijabilne certifikate. Eurodolar depoziti su razvijeni i neogocijabilnenaredbe povlačenja računa su dozvoljene u Masačusecu (NOW računi – kamatonosnitekuči računi). Federalne regulative su obično donošene kao odgovor na ove noveinstrumente, povećavajući maksimalnu kamatu koja može da se da na depozite, a nakontoga i uvođenjem novih finansijskih instrumenata. Prikaz 4. Novi instrumenti i tržišta Datum Finansijska inovacija 1961 Negocijabilni depozitni certifikati 1963 Eurodolari 1970 GOVERNMENT NATIONAL MORTGAGE ASS. kreirala prođi-kroz certifikat 1971 Osiguranje trećih lica kao obveznice lokalne samouprave 1972 NOW računi u Masačusecu 1972 Valutni fjučersi razvijeni i trgovani na Čikaškoj Merkantilnoj Berzi 1973 MONEY MARKET MUTUAL Fondovi 1973 Otpočela trgovina izlistanih akcijskih opcija na Čikaškoj berzi 1976 Fjučersi trezorskih hartija na Čikaškoj Merkantilnoj berzi 1978 Fjučersi trezorskih obveznica se trguju u Čikagu (CBoT) 1978 Razvoj jednogodišnjih trezorskih fjučersa 1981 INTREST RATE SWAPS 1981 Hartije fluktuirajuće kamate i Euro-obveznice 1983 Razvoj Eurodolar fjučersa 1983 Razvoj opcija na trezorske fjučers obveznice 1983 Razvoj opcija na Eurodolar fjučerse 1983 Izdate Koleteralizovane hipotekarne opcije 1984 Skupe JUNK BONDS kako bi se utilizovala preuzimanja 1985 Sekjutizovani krediti za auto, iznajmljivanje … 1987 MUTUAL fondovi za obveznice lokalne samouprave 1988 Potrošački planovi kupovine na kreditnu karticu za banke 1989 Osiguranje na kupovine kreditnom karticom 1990 AT&T univerzalna kreditna kartica 1990 Opcije na INTREST RATE SWAPS i kreditne derivate 1991 Popularizovan berzanski indeks depozitnih certifikata 1993 Kreditne kartice sa fotografijama 1994 Prepeid debitne kartice 1995 Široka upotreba automatizovanih naplatnih sistema 1996 Upotreba Internet bankinga 1997 Aktivna upotreba kreditnih derivata 1997 Aktivno tržište sekjuritizovanih negarantovanih udela u kreditima 1998 Uvođenje fjučers ugovora na lični bankrot 2000 Elektronska prezentacija čeka 2001 Weather derivati Mnoge novije inovacije sa hartijama uzimaju oblik fjučersa, svopsa, opcija i opcijana fjučers ugovore, ili razvoj tržišta za širok spektar sekjuritizovanih sredstava. U Prikazu4. su ponuđeni samo neki novi finansijski instrumenti i inovacije, fjučersi i opcije kojespekupatori i hedžeri koriste u svakodnevnom biznisu. Banke su koristile finasijskefjučerse da hedžuju kamatnu stopu i rizik prilikom promene valuta u svojim portfolijima. Onimogu biti iskorišćeni za pokrivanje razlika u ročnosti sredstava i obaveza ili različitih iznosa 22
    • sredstava i obaveza denominiranih u različitim valutama, da se stave cene na zajmovefiksne kamate ili za kreaciju sintetičkih depozita. Nekoliko velikih banaka zarađuju provizijuservisiranjem merkantilnih fjučersa. Razvoj fjučersa i opcija je doveo do aktivnijegtrgovanja hartijama koje izdavaju banke, trguju ili kupuju u svoje ime. Pre usvajanja RIEGLE-NEAL INTERSTATE BANKING AND BRANCHING EFFICIENCY zakona1994. godine, čime su eliminisane restrikcije na teritorijano širenje, finansijske institucije suuspešno već bile zaobišle postojeće regulative protiv geografske ekspanzije (Prikaz 5.).Bankarske holding kompanije su ustanovile van državne kancelarije za “proizvodnjukredita”, tzv. kompanije EDGE zakona, i nebankarski ogranci su ušli u aranžmane sasistemima za elektronski transfer novca. Banke su izgradile recipročne bankarske paktovesa drugim državama koje su ohrabrivale međudržavne merdžere i akvizicije. Banke sutakođe koristile tehnologiju da zaobiđu geografske restrikcije nudeći Internet bankarskeusluge – efektivno izlazeći na čitavo svetsko tržište na kome mogu da nude svoje usluge.Naravno inovacije nisu ograničene samo na banke. Krupni prodavci kao što jeJ.C.PENNEY, KROGER i SEARS su kupovali banke, kreditno-štedne zadruge, osiguravajućekompanije, agencije za prodaju nekretnina, omogućavajući sebi da ponude bankarskeusluge. STATE FARM osiguranje i veliki prodavci su sada nudili pune komercijalnebankarske servise. Ove nebankarske institucije su operisale sa nacionalnompokrivenošću, bez restriktivnih regulativa. Investicione banke su se na sličan načinpriključile kako bi sa klasičnim bankama nudile mogućnosti za nacionalno korišćenjekreditinih kartica i transakcionih usluga. Inovacije u sistemima dostave obično se javljaju u formi novih tehnološkihnapredaka koji omogućuju transfer sredstava. Tokom 1980-tih, banke su popularizovalebankomate i POS terminale u prodavnicama. Skorašnje inovacije uključuju razvoj smartkartica, debitnih kartica, mreža za kućni banking i Internet bankarstvo. Iako je prihvatanjeod strane potrošača je bilo sporo, ovi sistemi se implementiraju ubrzanom dinamikom. Prikaz 5. Finansijska inovacija: Teritorijalna i ekspanzija u uslugama i novi sistemi dostave A. Teritorijalna i ekspanzija u uslugama Komercijalne banke formiraju multibank holding kompanije da zaobiđu teritorijalne restrikcije. Komercijalne banke formiraju bankarske holding kompanije kako bi uvećali lepezu usluga, omogućavajući diverzivikaciju operacija. Nebankarski ogranci vodili su posao bez geografskih restrikcija. Nezavisne banke formirale su uslužne korporacije. Komercijalne banke osnovale su tzv.EDGE kompanije za proizvodjnu kredita, kao i za nuđenje kredita, internacionalne trgovine i nacionalne usluge. Zakonodavac donosi zakone koji omogućuju međudržavnu aktivnost kroz regionalne paktove ili nacionalna društva. Komercijalne banke du ušle u džoint venčere sa kompanijama koje nude usluge kao što je procesiranje podataka, koje pojedinačna firma ne može ekonomski da izvodi. Finansijske institucije koje nisu komercijalne banake kupuju nebankarske banke, omogućavajući sebi da ponude set bankarskih usluga bez regulacije od strane BANK HOLDING COMPANY zakona. Nebankarske banke nemaju geografskih restrikcija. Firme su formirale finansijske konglomerate kako bi proširile lepezu finansijskih usluga. Merdžeri i akvizicije tipično su uključivale brokerske kuće, osiguravajuća društva, kompanije koje nude finansijske usluge i prodavci. Komercijalne banke su formirale ogranke kako bi ponudile brokerske usluge i prodavali MUTUAL fondove. Zakonodavac je sklonio restrikcije na kupovinu banaka u državi od strane banaka van države. J.P.MORGAN i BANKERS TRUST su dobili dozvolu da emituju korporativne hartije. Banke nude pun spektar MUTUAL fondova. Nacionalno razgranavanje. NATIONSBANK-ova akvizicija BANKAMERICA stvara prvu banku sa nacionalnom pokrivenošću. Banke ulaze u polje delovanja investicionih banaka sa BANKERS TRUST-ovom kupovinom ALEX.BROWN-a, NATIONSBANK-ovom kupovinom MONTGOMERY SECURITIES-a i BANKAMERICA-ovom kupovinom ROBERTSON STEPHENS. 23
    • B. Novi dostavni sistemi Komercijalne banke ugrađuju bankomate da bi obezbedili zgodno mesto za bankarske usluge. Finansijske institucije povezuju bankomate u mreže. Kompercijalne banke uvode POS terminale u trogvine. Komercijalne banke omogućavaju kućno bankarstvo dajući potrošačima mogućnost da plate račune, transferišu sredstva i pregledaju stanja putem računara. Finansijske institucije razvijaju smart kartice koje sadrže kompjuterski čip sa potrošačevom lozinkom i identifikacionim brojem omogućavajući momentalne transfere. Njujorške banke razvijaju kliring sisteme za elektronska plaćanja povezanim na međudržavnu trgovinu, zvanu CHIPS. Komercijalne banke razvijaju telekomunikacione sisteme, kasnije SWIFT, koji procesuira elektronske poruke među institucijama. Banke stupaju u ugovorne odnose sa nebankarskim sektorm, kao što je IBM, kako bi stvorile sistem za čekovno procesiranje. Banke koriste procesiranje slika za čitanje i memorisanje finansijskih dokumenata. Banke proširuju infomacioni sistem od odeljenja na čitavu banku. Banke koriste supermarkete kao mini-filijale. Banke nude svoje usluge u filijalama koje zajedno koriste sa drugim biznisima. Banke omogućavaju praćenje računa preko telefona. Omogućavanje plaćanja preko telefona. Automatizovani sistemi naplate Sistemi za kućno bankarstvo, Internet bankarstvo. Uvođenje banaka koje postoje samo na Internetu. POS elektronska čekovna prezentacija Smart kartice, elektronski novac, digitalni sistemi plaćanja Određivanje kamatne stope od strane potrošača Elektronska prezentacija računa Finansijska agregacija računaC.3.a. Sekjuritizacija Tokom ranih 1980-tih, deregulacija i finansijska inovacija uvećala je rizikposlovanja komercijalnih banaka. Cene pozajmljivanja novca su se povećale kako sudeponenti konvertovali niskokamatne štedne račune u račune koji nose tržišnu kamatu.Depozitni bilansi su postali manje stabilni jer su potrošači postali izuzetno kamatno-osetljivi, transferišući svoja sredstva firmama koje imaju najviše stope. Kako su banke,štedno-kreditne zadruge, kreditne unijame i MUTUAL fondovi se svi nadmetali za istedepozite, deponenti su lako nalazili alternative sa visokom kamatom. Kako krediti nudenajviši nivo prinosa, mnoge banke su pokušale da kompenziraju smanjenje razmakaaktivnih i pasivnih kamata povećavajući procentualni udeo kredita u ukupnim sredstvima.Prinosi na kreditima su kasnije pali dramatično, gotovo do granice troškova pozajmljivanjajer su kreditne institucije se nadmetale za sve manji broj kvalitetnih korisnika kredita. Umnogim slučajevima ovo je imalo za posledicu veći broj nenaplativih kredita i probleme sadugoročnom profitabilnošću. Visok rast kredita takođe povećava obavezne rezerve koje banka mora da poštuje.Regulatori smatraju da su krediti rizičan poslovni poduhvat te stimulišu banke dauvećavaju svoju rezervu i kapital kako raste ukupna suma datih kredita. Kako je za bankesukplje da drže rezerve neophodne za kredite nego sami kredite, to povećani obavezninivoi rezervi smanjuju profit po svakom pozajmljenom dolaru. Jedan od odgovora na ove probleme sa kvalitetom sredstava koje ima banka je dase pređe sa sistema zarade na osnovu kamate na sistem zarade na osnovu provizije.Banke smanjuju neophodne rezerve i smanjuju rizik vezan za kredite prodavajući svojasredstva i servisirajući plaćanja između zajmodavca i zajmouzimača, pre nego da zaradekamatu na osnovu tih sredstava. Ovaj proces pretvaranja sredstava u tržišne hartije se 24
    • naziva sekjuritizacija. Banka generiše sredstva, obično izda kredit, a sa druge straneprodaje hartiju, koja prinosi kamatu a kao zaleđinu ima izdati kredit. Rezidencijalnehipoteke i hipotekarno garantovani ceritifikati su se koristili kao prototip. Tako bankazarađuje proviziju a ne kamatu. Ako servisira kredite, banka prikuplja kamatu i glavnicu i tasredstva daje vlasnicima kupljeniuh hartija ali prvo sebi uzima proviziju. Ako banka prodajeceftifikate sa zaleđinom kredita, regulatori dozvoljavaju da banka ta sredstva prenese sabilasa u vanbilansno poslovanje. Banka ne mora da odvaja rezerve u slučaju da korisnikkredita nije u stanju da ispuni sve svoje obaveze, tako da se ukupna količina sredstavazarobljenih u rezervama smanjuje, te se povećava likvidnost banaka. Sekjuritizacijaeleiminiše rizik na kamatnu stopu vezan za uzimanje sredstava. U suštini, banka seponaša kao investicioni bankar generišući proviziju servisiranjem kredita bez preuzimanjakreditnog rizika.Ciljevi sekjuritizacije većine hipoteka i drugih zajmova su: Oslobađanje kapitala koji se može iskoristiti u druge svrhe Diverzivikovanje kreditnog rizika Dolaženje do novih izvora likvidnosti Smanjenje rizika od preuzetih obaveza po osnovu kamata. Proces sam po sebi je skup jer banka mora da plati za troškove emitovanja iliundervrajtovanja kao i provizije za unapređivanje kreditnih garancija. Takve kreditnegarancije obično podrazumevaju pismo o kreditu gde investitor garantuje prilikomemitovanja hartija i pod obligaciom je da plati. Za ovu garanciju banka obično plaća 0,5%. Uvećana sekjuritizacija finansijskih sredstava je jedna od dominantnih finansijskihtrendova 1980-tih. Banke, posebno, su željne da sekjuritizuju i prodaju širi spektar kredita.Ovo od njih čini uzimaoce i davaoce kredita. Od 1985. godine banke su uspešnosekjuritizovale komercijalne kredite, rezidencijalne hipoteke, kredite za automobile,idavanje kompjutera, garantovane kredite SMALL BUSINESS ASSOCIATION-a, kredite zamobilne kuće, kredite za kućnu imovinu, kredite načinjene kreditnom karticom kod kojih jeizvršena agregacija. Veliki deo ovih aranžmana je omogućen od strane investicione bankekoja traži pismo o kreditnoj garanciji od strane banke ili osiguravajućeg društva, koje nosi inešto resursa orginalne banke. BANKONE-ova prodaja kredita sa kreditnih kartica je jedanprimer gde nije bila neophodna takva garancija. Skorašnje odluke upravljačkog odboraFederalnih rezervi su proširile bankarske mogućnosti u undervrajtovanju svojihsekjuritizovanih emisija i banke sa filijalama investicionih banaka su sada glavni učesnicina ovom tržištu. Ne sva sredstva se mogu sekjuritizovati. Krediti koji su najbolji kandidati su oni sastandardnim karakteristikama ročnosti, veličine, cene, kolaterala i ograničenja upotrebesamog kredita. Elentualni gubici se mogu sa zadovoljavajućom sigurnošću predvideti.Rezidencijalne hipoteke su najpopularnije jer su slične širom svih tržišta. Komercijalnikrediti, s druge strane, predstavljaju gotovo totalno suprotne karakteristike.Diverzifikovanost samih komercijalnih kredita otežava njihovo okupljanje i privlačejeinvestitora koji su spremni da ulože i prihvate sve te raznovrsne karakteristike svakogpojedinog kredita. Gubici na komercijalnim kreditima su visoko varijabilni i teško predvidivi.Kako bi sekjuritizovale komercijalne kredite, banke moraju da uspostave procesakumulacije komercijalnih kredita standardnih karakteristika. Krediti nastali kreditnimkarticama, automobilski krediti i krediti za kućnu imovinu dominiraju sve ono što sesekjuritizuje a što nisu hipoteke. 25
    • Sekjuritizacija povećava konkurenciju za ista sredstva. Sa standardizovanimkarakteristikama,kao što su one kod državno garantovanih hipoteka, pozajmljivači mogulako da uporede cene i da izaberu najmanje skupu alternativu. Sekjuritizacija takođemenja i sastav bankarskog bilansa, ali opet treba imati na umu da se ne mogu bilo kojasredstva sekjuritizovati. Visoko rizični krediti malom bilznisu su, na primer, dizajnirani daizađu u susret specifičnim potrebama pojedine firme. Zato što postoji velika varijalbilnost ukarakteristikama koje mogu da se nađu u tim kreditima, teško je odrediti kvalitet kreditakada su grupisani, kako bi se iskoristili kao zaleđina emitovanju hartija. Banke generalnožele da zadrže ove kredite zato što donose veće prinose i zato što ne postoji sekundarnotržište za ove kredite. Ovo se ipak menja, nekoliko firmi nacionalne pokrivenosti trenutnopokušava da sekjuritizuju mnoge od postojećih kredita malom biznisu. Krediti na osnovukreditinih kartica i krediti za automobile, su sušta suprotnost navedenome. Uslovi suprilično isti, standardizovani, a gubici se lako daju predvideti. Efekat je taj da se smanjujekvalitet kredita koje banke drže u svojim knjigama.C.4. Globalizacija Finansijska tržišta i institucije postaju sve više internaciolizovane. Korporacije izSAD mogu da pozajmljuju od domaćih ili stranih institucija. One mogu da emituju hartijekoje glase na Američke dolare ili druge strane valute u kojoj obavljaju svoje poslovanje.Strane korporacije imaju iste mogućnosti. Investitori sve više i više posmatraju hartijeizdane u drugim zemaljama kao odgovarajuće supstitute domaćih. Velike firme takoučestvuju na domaćem i stranom tržištu tako da sada postaje veoma važno kakav jeodnos kamatnih stopa jedne zemlje prema kamatnim stopama drugih zemalja. Globalizacija je postepena evolucija tržišta i institucija u tom smeru da geografskegranice ne opterećuju finansijske transakcije. Ekonomska politika jedne zemlje utiče naekonomije drugih zemalja. Sredstva slobodno idu među zemljama jer postoji efikasnarazmena valuta, kao i tržišta kapitala i novca. Establišment Evropske zajednice 1992.godine je predstavio odličan primer. Po pedhodnim dogovorima, 12 industrijalizovanihnacija Zapadne Evrope eliminisali su veći deo trgovinskih restrikcija, uveli standardizacijuosnovnih proizvoda, smajnili poreze i provizije i povezali monetarne kontrole kako bipospešili trgovinu. Danas Evropsku Uniju čini 25 zemalja. Ultimativni cilj je da u nekomtrenutku u budućnosti budu ukinute praktično sve trgovinske restrikcije i da jedna valutavlada Evropom. Počevši od januara 1999. godine euro se koristi u finansijskimtransakcijama “na veliko”, a od januara 2002. godine euro se koristi u svim transakcijama,poprimio je sve funkcije novca. Naravno, nisu sve zemlje pristupili Evropskoj MoneratnojUniji. Neke jer to nisu želele, a neke jer nisu ispunjavale strikte uslove. Monetarnu politikuza jedinstvenu valutu propisuje Evropska Centralna Banka, locirana u Frankfurtu. Od eurase očekuje, što je on donekle ispunio, da smanji troškove konverzije valuta, da smanjiinflaciju, da poveća i učini vidljivom cenovnu konkurenciju, da uveća izvozne mogućnostiza zemlje korisnice eura. Komapnije, pojedinci i vlade pepoznaju da događaji širom sveta utiču naperformanse domaće privrede. Moraju se bojati strane konkurencije i biti svessnimogućnosti u stranim privredama, posebno u zemljama u razvoju. 26
    • Mnoge velike banke (monetarni centri) imaju mogućnost i ekspertizu da pomognukorisnicima da dođu do željenih sredstava, na razne načine. Mnoge firme imaju kancelariješirom sveta koje nude ogromnu lepezu usluga na najrazličitijim tržištima. NekolikoJapanskih banaka, na primer, služe kao dileri na primarnom tržištu hartija zajedno saFederalnim rezervama. Neke od najpoznatijih Američkih investicionih banaka, LEHMAN,GOLDMAN SACHS, PAINEWEBBER, BLACKSTONE i WASSERSTEIN, su barem delom u vlasništvustranih banaka. Pozajmljivači sve manje gledaju odakle potiče zajmodavac, nego sekoncentrišu na kvalitet prezentovane usluge. Razumljivo, samo najveće firme se moguuspešno nadmetati na svetskoj sceni. Globalizacija finansijskih usluga podrazumeva da ćegornji se vrh konkurencije sastojati od veoma malog broja izuzetno velikih konsolidovanihorganizacija. Iako je inovacija usluga i akvizicija domaćih firmi od strane stranih, dovela dobrisanja geografskih granica koje razdvajaju firme internacionalno, tehnologija je zasigurnoimala najveći uticaj od svih faktora na globalizaciju tržišta. Tehnološke inovacije, kao što jekomercijalizacija Interneta, znači da razdaljina više ne predstavlja faktor. Pojedinac možeda pretražuje ponudu usluga lociranu bilo gde na Planeti, sa svog računara bilo gde naPlaneti. Velike ali i male komapnije sada imaju globalno tržište na raspolaganju. Potrošači ibiznisi sada pretražuju svako moguće mesto pored svog lokalnog tržišta u potrazi zaboljom cenom, kvalitetom i dostupnošću.D. Dodatni Faktori PromenaD.1. Kapitalni Zahtevi Rgulatorne agencije odavno zahtevaju od komercijalnih banaka da posluju sanekim minimumom kapitala. Istorijski gledano, regulatorna tela su usvojili kapitalnezahteve u smislu odnosa na sume u bilansu stanja, odnosno koliki je minimalni iznoskapitala u odnosu na ukupnu sumu. Važeći i u 1992. godini, banke su morale da ispunekapitalni standard. Cilj ove mere je bio da se spreći preterani rizik. Generalno gledano, regulatori žele da uvećaju minimalni nivo kapitalnih zahteva,posebno onda kada nemaju drugog načina da kontrolišu nivo rizikovanja u banki. Savelikim propadanjem štedno-kreditnih zadruga i deficitima u investicionim fondovimaočekivalo se da će banke na tu negativnu klimu u privredi da odgovore sa povećanimrizikom poslovanja kako bi pribavile veći profit, odnosno zbog krize makar isti profit kaoprethodne godine. Međutim Kongress, upravo tada, je usvojio zakon koji nameće kapitalnezahteve za sve banke. Uvećani kapital u rezervi smanjuje rizik osiguravajućih društava,koje mogu malo manje da se boje kada banka počne da propada, jer zbog bankinihrezervi, moraće kasnije da priskaču u pomoć. 1998. godine veliki hedž fond LONG TERMCAPITAL MANAGEMENT, je propao jer se jednostavno previše izložio riziku. Velike SADkomercijlane i investicione banke su osetile veliki deo pritiska jer su pozajmili značajnasredstva firmi da ih koristi kako smatra da treba. Bilo je jasno nakon što je firma uletela uprobleme da banke nisu pratile svoju izloženost riziku. Regulatori su odmah priskočili ipreložili bankama aktivniji pristup u praćenju šta se dešava sa njihovim sredstvima jednomkada odobre kredit, posebno ako ga pozajmljuju raznim fondovima. Praktično ista stvar sedesila sa Enronom u 2001. godini. za koga su na kraju, kada je bilo već kasno, analitičari 27
    • uvideli da umesto da je to kompanija koja proizvodi energente, Enron je bio jedan velikihedž fond. Banke su ulazile u čitav niz odnosa se Enronom, uključujući i nekoliko sumljivihpokušaja da se gubici skinu sa Enronovog bilansa. Sve je to naravno činjeno kako bi sezadržala fasada uspešne firme, a ustvari Enron je samo sve više zalazio u dugove. Kadaje Enron propao mnoge firme su izgubile novac, J.P.MORGAN CHASE je izgubio oko 3milijarde dolara, a CITIGROUP oko jednu milijardu. Ramifikacije većih kapitalnih zahteva su velike. Prvo, za banke je skuplji kapitalkoji stoji kod njih, nego dug, jer se dug može pokriti budućim profitima, dok se kapital moraizdvojiti iz ciklusa oplodnje kapitala. Drugo, većina banaka nema spremna sredstva kojamože da odvoji, a mnoge od tih istih banaka nemogu uspešno privući kapital s strane, jersu isuviše male. Akcije malih banaka, nisu posebno interesantne investitorima na berzi.Mnoge banke znači ili moraju od zarade da odvoje sredstva ili da dođu do većeg kapitalamerdžerom. Tako znači, kapitalni zahtevi vode konsolidaciji bankarskog sektora. Najvećebanke, s druge strane, imaju mogućnost da jeftino privuku kapital sa strane. Kapitalno –bogate firme tako kupuju kapitalno – deficitne firme jeftino i na taj način zadržavajućineophodne kapitalne zahteve, ali uvećavajući mogućnost donošenja profita u većoj meri.D.2. Uvećana Konsolidacija Dominantni trend vezan za strukturu finansijskih institucija je konsolidacija. Oštreregulative su zabranjivale da uspešnije finansijske institucije, banke kupuju druge bankepa i po ceni da komitenti te banke izgube sredstva jer njihova banka propada. Pritisakkupovine unutar i van sektora je oduvek postojao, kao i pritisak da se izvrši kupovina uzavisnosti od geografskog položaja banke, ali sve to je bilo zabranjeno. U jednom trenutkukada je regulativa počela da omekšava, tada je i proces konsolidacije počeo da uzimasvoje prave razmere. Katalizator ovog procesa je očigledan. Tehnološki napredakdozvoljava firmama da se nadmaću elektronskim putem za potrošače, bez uvećavanjasvoje mreže filijala, stavljajući ih na svaki ćošak prometnije ulice. Banke mogu da ponudeširu lepezu usluga, bolji kvalitet usluga po nižoj ceni i uz manje troškove. Ali, akopogledamo kapacitet bankarskog sektora, jasno se vidi da postoji mogo više banaka negošto tržište može da apsorbuje. Uvećani kapitalni zahtevi još više ograničavaju rast i otežavaju bankarski posao,posebno ako ste mala banka. Ukupni efekat je uvećanje već velikih firmi. Druga polovina1990-tih godina je bila svedok ne samo rekordnom broju merdžera banaka, nego inajvećim konsolidacijama ikad zabelezenim. Kao rezultat novih pravila koja su razumelaglad za profitom i način kako se posluje u bankarstvu na pragu 21. veka, uklanjanjemrestrikcija RIEGLE-NEAL INTERSTATE BANKING AND BRANCHING EFFICIENCY zakona iz 1994.godine, ukupni broj banaka se smanjio sa 14,364 u 1979. godini na 8,100 na kraju 2001.godine. Najveće banke su se tako pozicionirale da budu pre kupci nego prodavci. Oni sudali otkaze nepotrebnom delu zaposlenih, smanjili troškove poslovanja, prodali svoje filijalesve kako bi usavršili svoj posao. Mnoge od njih su emitovale akcije kada je klima na berzibila povoljna. One su se proširile u brokerske poslove, MUTUAL fondove, razne hartije odvrednosti i druga polja gde se može lako zaraditi provizija, te se tako odvojiti od moranjaoslanjanja na razlike u aktivnoj i pasivnoj kamati. Druge su pokušale da smanje sredstva i 28
    • da se fokusiraju na potrošače, pokušavajući da ih upoznaju bolje, da im više izađu u susreti na taj način povećaju profitabilnos.E. GE Capital Cervices: Finansijski Konglomerat (Primer Iz Prakse) Uvećana konkurencija među finansijskim institucija je dovela do razvoja i rastadiversifikovanih finansijskih servisa i nacionalnih komercijalnih banaka. Menadžeri kojirade u malim banakama, vezanim uglavnom za jedno manje područije, izražavajuzabrinutost da ne poseduju iste resurse kao finasijski giganti i da postoji mogućnost daizgube cenovni rat. Velike firme koje primenjuju strategiju agresivnog smanjivanja cenaimaju sredstava da absobruju gubitke sve dok male banke ne propadnu. Mnogi analitičariipak naglašavaju da banke koje su vezane za manje područije imaju neke prednosti, jerbolje poznaju potencijalne komitente, te stoga bolje znaju kolika je njihova sposobnostvraćanja kredita i imaju poverenje meštana, jer oni se ne boje da će banka odjednom otićijer ne zarađuje dovoljno profita. Zaposleni u bankama koje su nacionalne sa ogromnommrežom filijala su obično samo izvršioci naređenja, menadžeri filijala ne mogu da samidonose odluke. Tako da male banke bi mogle da posluju u takvom okruženju. Da li će neka banka preživeti ili nestati zavisi pre svega od sposobnostimenadžmenta da uspostavi jaku poziciju na tržištu u oblastima gde banka imakomparativnu prednost i da nastavi da zadovoljava svoje komitente. U mnogimslučajevima, lokalna banka, posluje kao franšiza velikih mreža i nudi usluge koju ne bimogla sama da uradi po konkurentnim cenama. Inovacije u sistemima dostavljanja uslugai formiranja cena bankarskih usluga, su dovele do toga da se konkurencija usija, te dabankarski sektor ima veću tržišnu utakmicu nego ikada pre. Mnogi potrošači birajufinansijsku instituciju na osnovu lepeze usluga koji nudi i mogućnosti da obavljaju svesvoje poslove na jednom mestu. To je dovelo do porasta finansijskih institucija koje imajunacionalnu pokrivenost i širok spektar usluga. Kada kupuju neku finansijsku uslugu, potrošači su pokazali sklonost ka oniminstitucijama koje nude tekuće račune, štedne račune, manje kredite, hipoteke, pogodnostioko penzije i malo opšteg savetovanja. Potrošači vole jednostavni pristup svojim računimai mogućnost da sednu sa nekim i da razreše svoje nedoumice i probleme. Oslanjaju se nafinansijske konglomerate, preko lokalnih banaka, da kupuju željene akcije i obveznice,životno osiguranje, veće kredite, MUTUAL fondove, jer nisu sigurni da njihova mala lokalnabanka može pružiti takvu uslugu. Istorijski gledano, bankama nije bilo dozvoljeno da senadmeću sa istom agresivnošću kao neke druge firme. Posledica te nejednakekonkurencije je i GE CAPITAL SERVICES. GE CAPITAL SERVICES je finansijski ogranak GENERAL ELECTRIC-a, poznatogproizvođača avionskih motora, osvetljenja, mediciskih aparata, plastike sistema zanapajanje. GE omogućuje distribuciju struje i njen menadžment, sisteme industrijskekontrole, informacione sisteme i transportne sisteme. Pored veoma profitabilne kompanijekoja pruža finansijske usluge, GE je vlasnik i najgledanije televizje u Americi, NBCtelevizije (NATIONAL BROADCASTING COMPANY), a ima i investiciju u PAINWEBBER GROUP INC.Ovaj finansijski konglomerat je jedan od najbolje vođenih firmi u celoj SAD i ima istoriju 29
    • visoke profitabilnosti. GE CAPITAL SERVICES je rastao brzinom od nešto ispod 19% godišnjesve do 2001.godine, kada je zbog opšte pometnje nastale terorističkim napadom naAmeriku (11. septembar 2001.godina) i recesijom koja je nastala zabelezio manje prihode.Međutim i tada, 2001. godine je imao veće prihode nego 1999. godine. GE CAPITALSERVICES je sve u svemu izuzetno profitabilni deo GE i zaslužan je za otprilike 40% GE-ovog profita. Pogledati Prikaz 6.Prikaz 6. Prihodi GE CAPITAL SERVICES 1990 – 2001.godina 66,177 58,353 55,749 48,694 Milliona dolara 39,931 32,713 26,496 19,875 17,276 14,418 13,053 11,851 1990 1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 IZVOR: GE Godišnji izveštaj, 2000 (http;//www.ge.com/).E.1. Poslovne Grupe GECS deli svoje poslovanje na dva velika segmenta: Finasije i SpecijalnoOsiguranje. Poslovanje Finansijskog sektora je podeljeno u: Servisi potrošača, usluge kao što su krediti koje daje na kreditne kartice, lični zajmovi, time share, finansiranje prodavaca, iznajmljivanje automobila, servisiranje hipoteka, posebne uštede za stalne potrošače. Menadžment opreme, izdavanje opreme, pozajmice, prodaja, usluga menadžmenta imovine komercijalne i transportne opreme; na primer, aviona, prikolica, auto flota, modularnih svemirskih jednica, zaliha za železnicu, kontejneri za prekookeanske brodove i sateliti. Finansiranje srednjih preduzeća, zajmovi i finansiranje i iznajmljivanje sredjnim preduzećima razne opreme; na primer, oprema za procesiranje podataka, medicinska i dijagnistička oprema, oprema koja se koristi u građevinarstvu, proizvodnji, kalcelariji i telekomunikacijama. 30
    • Specijalizovano finansiranje daje zajmove i finansira izdavanje kapitalnih objekata, daje komercijalne i rezidencijalne zajmove za nekretnine, investicije, zajmovi i menadžment prilikom akvizicija ili korporativne dokapitalizacije. Specijalno Osiguranje osigurava SAD i imovinu iz drugih zemalja u slučajunezgode, životno osiguranje, finansijske garancije (tj. osiguranje kod obveznica lokalnesamouprave), osiguranje privatnih hipoteka, osiguranje prilikom konverzije valute. GE CAPITAL SERVICES ima ukupne prihode u 2002. od oko 74 milijarde dolara, štoje skoro preko 11% više od najvećih prihoda do sada generisanih 1999.godine. GECAPITAL SERVICES se ustvari sastoji od preko 20 diverzifikovanih biznisaE.2. Menadžment Strategija GE CAPITAL SERVICES menadžment filozofija je oduvek bila da se identifikuju biznisiza koje je potrebna posebna ekspertiza, značajan kapital i gde komapnija može da koristisvoj Aaa rejting u svoju korist. Visok rejting omogućava joj da pozajmljuje po najpovoljnijimstopama kako u komercijalnim papirima tako i na tržištu obveznica. GECS onda može tasredstva da investira u biznise u njenom interesnom područiju sa visokim stopamapovraćaja. Neki od biznisa su neobični za kompaniju koja pruža finansijske usluge. Naprimer, GE je najveći izdavalac kreditnih kartica pod imenima trećih lica, a deveti najvećiizdavalac kartica uopšte. GE je izdao više od 100 kreditnih kartica u ime različitihkompanija i on obavlja servisiranje svih tih kartica. GE izdaje i posebne vrste kartica, kaošto su korporativne kartice, posebne karatice za kupovinu, posebne kartice za putovanja…Trenutno na posao sa karticama otpada 18 milijardi od ukupnog prihoda jer GE servisiraviše od 100 miliona kartica koje su izdate potrošačima kompanija kao EXXON, MACY’S, idrugim kompanijama. Ove kartice su pod nazivom kompanija naručioca kartica ali GEubira profit i to nekad po stopi od 20% i više. Kada je potrošač zadovoljan dobar deoprofita ide GE, ali kada je nezadovoljan kompanija naručilac kartice dobija zalbu, a GE ne.1997. godine GE se obavezao da kupi firmu GEMPLUS, koja je jedan od najperspektivnijihproizvođača smart kartica. GEMPLUS će proizvoditi te kartice za GE. GE ima sposobnost i finansijsku moć da identifikuje tržišta u škripcu, gde su cenetrenutno niske, da investira i onda da sačeka da se tržište popravi pre nego što prodakupljeno. Na primer, tokom pada cena nekretnina za vreme poreske reforme 1986. godineGECS je bio jedan od najagresivnijih kupaca problematičnih nekretnina. Tokom ranih1990-tih samo je od RESOLUTION TRUST CORPORATION GE kupio preko 1 milijardedeevaulirane imovine. Kako je cena nekretnina rasla 1993 .godine GE je počeo darasprodaje veću količinu nekretnina ostvarivši fantastičan profit. GE CAPITAL SERVICES je odskora krenuo u agresivnu strategiju rasta putemakvizicija. 1992. godine GE je kupio dve komapnije GNA CORPORATION i UNITED PACIFICLIFE INSURANCE CO, kako bi ušao u te poslove na velika vrata. 1993. godine je kupio GPAGroup PLC, Irsku kompaniju za iznajmljivanje aviona koja je bila u finansijskimproblemima. 1994. godine GE je ponudio da kupi KEMPER CORPORATION, još jednogprovajdera finasijskih usluga. Ova ponuda je usledila nakon trogodišnjeg sređivanjafinansija odkako je KEMPER upao u dugove prema GE. GECS je prodao KEMPER PAINE 31
    • WEBBER-u 1994.godine. GECS je kupio WOODCHESTER Irsku najveću kompaniju koja jepružala finasijske usluge 1997. godine. Te iste godine GECS je investirao 17.2 milijardedolara u više od 75 industrijskih i finasijskih akvizicija. Od 1997. do 2000. godinekomapnija je svake godine kupovala više od 100 drugih komapnija. GE je kupioHONEYWELL, čije je poslovanje komplementarno GE-ovoj proizvodnji avioskih motora,industrijskih sistema i plastike. GE CAPITAL SERVICES pruža punu finansijsku uslugu, a da nije bankarska holdingkomapnija. Iako GE ima u vlasništvu banku specijalizovanu za kreditne kartice, ove bankesu limitirane u svom poslovanju pa GE nemora da menja svoj status u bankarsku holdingkomapniju, jer ne uzima depozite od potrošača (misli se na depozite ispod 100,000 dolara)i ne daje zajmove kao tradicionalna banka. Međutim, GECS ipak radi gotovo sve što iklasična banka. Kako nije bankarska hoding kompanija GECS ne podleže oštroj regulativi.E.3. Odgovori Konkurencije Male banke gledaju na GE CAPITAL SERVICES kao najjači primer neravnopravneregulacije. GECS posluje u svih 50 država, za razliku do nezavisnih banaka koje svojeposlove obavljaju na mnogo manjem područiju. Kroz svoje filijale, GECS nudi hipoteke ikreditne kartice, koje se takmiče direktno sa istim takvim bankarskim uslugama. GECS sebavi osiguranjem, nekretninama i brokerskim servisom što se kao usluga ne nalazi u većinibanaka. Sa sofisticiranom komunikacionom i tehnologijom procesiranja podataka, GECSvrši transakcije jeftinije nego njegovi konkurenti, što predstavlja dugoročnu komparativnuprednost koja će možda primorati male banke da se povlače pred gigantom. Iako velike banke i druge finansijske institucije takođe prepoznaju nejednakost,one se odlučuju da stvaranje istih takvih konglomerata zaustave velikog GE-a. Finansijskikonglomerati kao što su CITIGROUP, BANK OF AMERICA, ABN AMRO, FIRST UNION,DEUTSCHEBANK, AMERICAN EXPRESS očekuju da se na isti način kao i GE bore protiv svojihkonkurenata. Mada bi više voleli da dođe do veće deregulacije koja bi sve stavila u isturavan.F. Zaključak Vidimo da je jedno od najrazvijenijih finansijskih tržišta na svetu imalo zanimljivu iburnu istoriju. Daleke 1920-te godine su za Ameriku bile veoma prosperitetne. Gotovosvaki segment ljudskog postojanja se tada u Americi poboljšavao neverovantom brzinom.Zato su tu deceniju i nazivali Roaring Twenties. Sve se to završilo Velikom Krizom 1929.godine koja se osećala i deset godina posle i zavila ceo svet u ekonomske nedaće ipesimizam. Ekonomski Amerika se upotpunosti oporavila nakon Drugog Svetskog rata, jerje stanovništvo pristalo da za vreme ratnih godina živi krajnje skromno, dok su se ogromnekoličine novca od poreza ulivale u razvijanje industrije, a posebno nauke. Posledica svegatoga je da je Amerika izašla iz Drugog Svetskog rata kao najveća sila. Njen glavni 32
    • konkurent SSSR je pokazao da je organizovan na neracionalnim principima izgubivšiHladni rat i razilaženjem država članica. Sve ovo je uticalo da se bankarski sektor u početku organizuje asketski strogo ipuritanski ozbiljno. Tih ranih 1930-tih bile su potrebne što sigurnije banke. Kako je vremeprolazilo i situacija se popravljala postalo je jasno ljudima u bankarskom sektoru daderegulacija kasni za promenama na tržištu. Posledica toga je velika moć komapnija kojepružaju finansijske usluge, koje inače ne bi mogle nastati da su banke imale odrešeneruke. Evropa je stvari drugačije radila. Možemo reći da je imala bolji pristup, jer su njenebanke mogle mnogo slobodnije da posluju. Ustvari Evropa i određeni delovi ostatka svetasu razvili savremeno bankarstvo, dok se Američko bankarstvo još uvek gušilo u regulativi.Stvari su sada ispravljene i Američke banke su danas najveće banke na svetu. Eventualnuštetu koju je napravila deregulacija Američke banke su nadoknadile time to je Amerikajedno ogromno tržište i time što posluju u tehnološki najrazvijenijoj zemlji sveta. Američkapreduzimljivost koja im je donela pobedu u Drugom Svetskom ratu dovela je do toga danekada male i nepoznate kompanije baveći se pružanjem finansijskih usluga, ali neregistrujući sebe kao banku, su danas postale globalni igrači. Naizad, nemojmo zaboraviti da kakvu korist od svega toga ima potrošač. Ondanas ima na raspolaganju više finasisksih usluga nego ikada pre. Otvaraju se mogućnostii za one pojedince koji nemaju stalno zaposlenje i nisu na prestižnim pozicijama. Uvećanakonkurencija, finansijska inovacija, tehnologija, deregulacija su dovele do toga da sebankarski sektor pretvorio od mirne i konzervativne grane, gde se banka otvarala u 9ujutro, a zatvarala u 17 uveče, u dinamičnu, neprestano menjajuću, granu koja radi 24sata dnevno, sedam dana u nedelji, 365 dana u godini. Ove glavne snage deluju i menjaju bankarstvo čak i dok VI čitate ove redove.Verovatno je od trenutka završetka štampe ovog rada pa do njegovog prvog čitanja, nekimenadžer neke filijale u borbi za što veći profit osmislio neku novu uslugu. 33